„Политика” у Душановој задужбини Свети Архангели код Призрена

Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби, присећа се Биљана Симић

Аутор: Живојин Ракочевић

„Призрен, то су мириси и укуси. То је сећање на мога деду који је био предратни предузимач, градио је гимназију у Приштини, мост у Качанику, запошљавао људе. Овде су му, после Другог светског рата, све узели, остала је само кућа код католичке цркве у Призрену, која је запаљена 1999. године”, каже Биљана Симић на храмовној слави Светог архангела Гаврила код Призрена.

Избегла је после бомбардовања, а град, манастир и детињство повезани су у једну животну целину.

„Призрен видим у разним ситуацијама, рецимо у Турској – угледам берберницу у коју сам ишла с дедом. Ето, онда се враћам, гледам своје детињство негде другде. Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби. Кад је умро као патријарх, ми смо били у избеглиштву у Београду. Било ми је тешко па сам отишла у Саборну цркву да запалим свећу. Кад тамо, из кола износе сандук нашег патријарха, тад сам му прва од свих последњи пут целивала руку. За мене се ту завршила трка из детињства, за руком патријарха Павла”, прича Биљана Симић.

Председник Удружења пријатеља манастира Светих архангела код Призрена Бојан Бабић годишње организује неколико посета Архангелима и Призрену. На славу је ове године организовано довео деведесет особа из Јагодине, Београда, Новог Сада, Суботице, Панчева и Призрена.

„Људи се одушеве. Архангели и Призрен оставе посебан утисак. Ја сам необјективан, ту сам рођен, али људи са стране гледају другачијим очима и понесу чудесне утиске одавде”, каже Бабић.

На славу су стигли из Котора Иван и Неда Зечевић, они су се прошле године венчали у Призрену у Богородици Љевишкој, а ове године добили кћерку Марију, која је јуче крштена и први пут се причестила у Светим архангелима.

„То је наша љубав, као и благослов ових светиња и овог дивног града”, каже поносно Иван.

У Свете архангеле и њихов Душанов народни конак или, како га у шали зову, ДНК долази велики број људи. То је једино место у целој призренској регији где игуман манастира архимандрит Михаило може да смести велики број људи и где се за свакога може наћи реч утехе и охрабрења.

Некадашње највеће манастирско властелинство и гробна црква највећег српског владара вековима су уништавани и обнављани, а погром 17. марта 2004. за собом није оставио ни камен на камену. Реконструкција комплекса је тежак и мучан процес, а започета обнова мале Цркве Светог Николе је заустављена, јер косовске власти не дозвољавају даљу градњу, упркос потребама СПЦ, а ни подршка међународне заједнице не даје резултате.

„Божја воља је да ми живимо на овим просторима, тамо где се светиње обнављају, тамо има будућности, тамо где народ долази с љубављу, вером и радошћу, као што долазе овде, сигурни смо да има будућности. Не треба да будемо кратковиди и кратке памети па да мислимо да се с нама завршава све”, рекао је владика Теодосије и, позивајући се на речи патријарха Павла, нагласио: „Доћи ће неко боље време, и неки бољи људи, који ће бити достојни да заврше оно што ми данас не можемо.”

Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић јуче је апеловао да се „још јаче, снажније и храбрије бранимо и обнављамо нашу културу, наше светиње и наше обичаје”: „Чувајући их данас, ми утиремо пут, надам се, за неку бољу, лепшу и светлију будућност, за нас, нашу децу и унуке.”

Манастирској слави у Светим архангелима присуствовало је неколико стотина гостију, а свету литургију, са свештенством и монаштвом, служио је епископ рашко-призренски Теодосије.

 

Музички фестивал и школа калиграфије

У Призрену се у организацији Удружења пријатеља Светих архангела одржава други Фестивал средњовековне музике у атријуму Цркве Светог Спаса. Ове године, 26. и 27. августа, учешће су потврдили Един Карамазов, Ансамбл „Левант” из Београда, словеначко-хрватски састав „Цансо” и мађарски трио „Боурдон”, а организационо помаже и Дом културе „Грачаница”. У истој организацији у Светим архангелима код Призрена од 19. до 24. августа одржава се „Архангелска летња школа калиграфије и историје”, намењена деци из дијаспоре, чији су боравак подржале Управа за дијаспору Владе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију.

 

уторак, 25.07.2017. у 20:40

Патријарх српски Иринеј изјавио је поводом позива председника Србије Александра Вучића на унутрашњи дијалог о Косову и Метохији да Косово не сме да се отуђи ни поклони.

„Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење КиМ, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити”, рекао је Иринеј за РТС. (Танјуг)

Благодат дечијег радовања у акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“

17. јануар 2017.

На дан када Правослвна црква слави празник Обрезања Господњег, светог Василија Великог и Грађанске Нове године по Јулијанском капендару, пету годину заредом у ове благдане екипа Споне била је у посети Србима дела страдалног Косова и Метохије где је најмлађима даривала празничне пакетиће.

Под овогодишњим мотом: „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, пакетиће најмлађима, овим радосним поводом, заједничко радовање са најмлађима на светој српској земљи поделила је наша десеточлана екипа.

И ове године прикупљање 200 поклон пакетића и донација за децу на Косову и Метохији организовано је и успешно спроведено ангажманом вредних активиста Споне и наших хуманих пријатеља, привредника, спортиста, сарадника из фирми, организација и појединаца добре воље из Скопља, Куманова, Тетова...

Пошли смо из Скопља знатно пре свитања у суботу, тог 14. јануара. Црвено слово, Св. Василије Велики. Пратила нас је ледена киша.

Но, већ на прилазу Урошевцу ушли смо у чисто праскорзорје. „Зубатим“ зимским сунцем обасјани предели на видику, као „на тацни“, брда и долине косовске. Наши дани, косметске реалности.

Улазимо у Липљан. Другом, мало познатом путањом. И, не застајући „кривудамо“, али долазимо надомак Цркве.

Прва на видику, најпре стара, а затим тик до ње и нова, као путоказ, као знак, где смо и ко смо. Изграђена на темељима византијског, а потом српског средњевековног града, савремена варошица Липљан лежи на десној обали реке Ситнице, око 16 километара јужно од Приштине, недалеко од пута који води ка Призрену.

У њеном средишњем делу у пространој порти издижу се две Цркве: средњовековна Ваведењска и новија посвећена мученицима Флору и Лавру подигнута у прошлом столећу.

На литургији

Стижемо на време. У храму, Василијева Литургија. Молитве наглас оца Срђана Станковића. Нестварно делује све ово, као да нисмо на земљи.
Одзвањају речи:

„Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње.

Награди их твојим богатим и небеским даровима: даруј им уместо земаљских добара — небеска, уместо привремених — вечна, уместо пролазних — непролазна...

Оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј.

И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима,

Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога, знаш и молбу, и дом и потребу његову, Избави, Господе, град овај и сваки град и крај од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата“.

И, очито, овде се јеванђелски стихови најбоље чују, овде људи живе тим јеванђељем као да је за њих писан стих...

А све ми кроз главу некако пролази, ту је, исти професор и Уча из Липљана Зоран Симијоновић, који нас је својски дочекао, обрадовао нам се лане. А и сада је истог осмеха, истог погледа, само као да му је поглед бистрији, очи више сјаје. Сада је поклон припремљен, од срца, са речима, душом исписане. Икона Св. Тројица и књиге о Космету.

И опет, мислим се, не стари човече, истога стаса и кова, и година, ако је и како је то могуће, опстај и уздај се у Бога, како знадеш, а знадеш добро. Ти си нам сведок, и уздарје, и стуб, и чврстина. Ти ћеш молитвама пароха, оца Срђана успети да одолиш, задржиш народ и пружиш знање и ведрину, да опстанемо као народ ту на вековним огњиштима, иако ја не могу да и какву реч прозборим, него ето помишљам, па срочим коју, ако је и како је она истина.

Буди нам жив и здрав, јер опет се потврђује она народна мудрост, црква и школа, поп и учитељ, темељ опстанка у сваком месту.

То је моја земља

Школараци су добродошлицу на приредби саткали једном лепом причом о својој земљи. Поред деце из Липљана у програму су били и деца из Старог Грацка, Сувог дола, Врбовца...

Милица Маџар је реч по реч читала:
У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија! То је јединствена земља јединствених људи негде на граници Истока и Запада у шареној питомој природи.

На северу заузима јужни део Панонске низије кроз коју протиче река Дунав. Површина износи 88,361 квадратних километара. Главни град је Београд. Највеће природно језеро Палићко, а највиши планиснки врх Проклетија Ђеравица. Срце Србије је наше Косово. Колевка православља. Испуњено је све симболом до симбола.

Наше свето и лепо Косово. Отимају нам га и хоће да га прекроје. Бране нам да слободно живимо, да растемо у миру, срећни и безбрижни. А ми пак својим постојањем пркосимо онима који покушавају да нас одавде отерају. Наша порука је да је Косово наше,. недамо га јер је Света српска земља. Заслужили смо да живимо у Србији због правдољубости и поштења које носимо у нашим срцима. Заслужили смо то због храбрости и да се супроствавимо и боримо за оно што је наше и што нам припада.

Слово оца Срђана

- Важан тренутак у свом животу почетак Нове године. Празник Обрезања Христовог, нису желели да сачувају само за себе и своје породице, него су желели да ту радост, слободу у Христу Господу Богомладенцу поделе са свима вама. И оно што су имали од срца су вам спремили, и дошли да поделе нашој деци.

Позивамо представнике Културног центра хуманитарне културно просветне и многостране заправо организације Спона из Скопља који повезују људе добре воље, и лоше и добре, какви смо такви смо, нема ни Бог друге људе осим нас. Али је њих данас, упутио нама. Хвала им од срца за све што чине за нас, на првом месту што нас нису заборавили, а на другом месту што показују своју самопожртвовану љубав према нама. Јер Христос нас је таквој љубави научио, љубави која на тражи своје, која дарује која доноси која даје.

И што више буду давали, они ће што више имати. А ви децо можете свакога од њих који ће вам давати пакетиће и да пољубите. Јер данас се љубе небо и земља, данас се љуби простор и време, данас се љуби и прошлост и садашњост и будућност, данас се сви љубимо у Христу Господу. Нека љубав Његова буде са свима нама, а особито са нашим гостима,

Наставница музичке културе у Липљану Гордана Мирић, која каже да 27 година ради као просветни радник, истиче да су издржали кроз све ове године све тескобе, невоље, недаће, искушења и муке. Живи мало даље од те једне једино преостале српске улице у једној вишеспратници у којој је крај њеног стана још една српска породица.

У сценском наступу у школи „Браће Аксић“ у Липљану деца су се представила са рециталом песама међу којима су: Симонида, Лепи граде на Бистрици, стиховима о колевци, Грачаница.

Затим и сплетом народних песама, међу којима и „Стојанке бела“, коју је извела Софија Станковић. Затим рецитовање песме „Плава гробница“ Милутина Бојића у извођењу Милице Маџар. Потом наступ уз хорско праћење „Србијо најлепша бајко“, па сплет кола у извођењу Културно уметничког друштва: „Играле се Делије“.

Директор школе Братислав Ђедовић се у обраћању захвалио члановима Споне на празничној посети и даровима...

И након приредбе, он нам је, уз чашицу разговора и традиционални српски домаћински мезетлук за говорио о околностима под којима се одвија образовни процес у овој основној школи. У згради коју су подигли донацијом Ујединених нација 2005. године.

-Школа је поред Цркве једини темељ и ослонац овим људима. У школи се образују у Цркви се Богу моле и верујте да је то заиста једини мотив и основа да људе не посустају да издрже и скупе нову снагу за опстанак. Поред деце из Липљана који похађају наставу у овој школи, имамо још четири издвојена одељења. Имамо четири учионице и један кабинет информатике као и предшколско одељење.

У походима, на сусретањима са људима, био сам у многим местима по Космету, залазио у школска и дворишта сеоских домаћинстава, куће, стаје, црквене порте, храмове, манастире, дућане, кафане... Али овде сада на овој дечјој приредби грца срце, суза се тешко заустваља.

Том приредбом и дечијим наступом.. па више ми добијамо него што дајемо. Мислимо се, свако са својим осећањима и утисцима. Не крије их наша Биљана Видоевска, која просто упија поруке. Мисли и речи нам се преклапају...Исто завирујемо у авлије на прилазу Чаглавици. Погледи су усмерени ка Газиместану, узајамно. Па Обилићу... Стегнута срца, и сузних очију.

„Чудно је ово путовање“, открива своја осећања Марија Босанац. Пореклом је из Славоније, али се путем очеве службе нашла у Струмици. А, сада живи и ради у Скопљу.

- Овако нешто још нисам доживела. Ово је била тако топла, искрена добродошлица не само оца Срђана, већ и сваког човека на којег смо наишли. А, радост дечице, осмеси који греју. Радост нам је обострана и просто нема мере која би се речима описала. Узајамне сузе и осмеси. Спонтано, из душе... Не, не могу захвалност речима описати, како домаћинима, али и свима, и мисији коју Спона има, пресрећна што сам била део свега овога.

Даривања

Посебан допринос акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, великим ангажманом поново су пружили наши најближи сарадници и чланови Споне. Међу дародавцима: Компанија Симпо у Македонији, Берин агенција за интелектуално власништво, фирма Скара Лесковац из Скопља, Ненад Станојевић, који је први у акцији на хуманитарној журки Споне у клубу Омладинског културног центра у Скопљу, за дрес Кошаркашког клуба Црвена Звезда донирао 160 еура. Колектив Алфа Телевизије, уз здушно ангажовање и напор Драгана Милосављевића.

Затим - Јутекс Тетово. Фризерски салон Јованка. У акцији су прилоге дали и племенити људи који нису желели да им се имена обелодањују, затим спортисти попут Горана Симова, привредник Милоје Огњановић, Виолета Бејатовић, породица Бошковић. Зоран Трајков. Део верника канонске православне Цркве у Македонији...

У акцији Културно информативног центра Спона за прикупљање хуманитарне помоћи и поклон пакетића најмлађима и социјално угрожених породица у селима на Скопској Црној гори, основцима који похађају наставу на српском језику у селу Кучевишту, српској деци у местима на Косову и Метохији, поред наших, значајан допринос су дали и Сандра Стевковић са својом и широм породицвом..

Захвалност дугујемо свим људима добре воље који су несебично уградили себе у овој акцији, дару и дечијем осмеху. Мало је речи да све стане у овом запису...

У најави ове акције на Космету, значајан допринос пружила нам је и новинар, Сузана Николић портал Кumanovo news, Србтел, Сител, Вечер, Република, Јасмина Давитковска из Кратова, Марко Хинић, Слађана Маринковић, Ивана и Јован Папић, Данијел Нинић, Сталетовићи Илинка и Дејан...

Гојбуља – чардак ни на небу ни на земљи

Митровица се сама собом бави. Ми смо ти Чардак ни набу ни на земљи. Остављени, готово заборављени. Уочи Божића су нас посетили људи из Бања Луке и ево сада ви. Од рата 1999.ово је постало осмогодишња школа „21 новембар“. Једанасторо деце од 2004. похађа наставу. Седамнаест генерација младих се иселило, вели нам Братислав Костић, председник Месне заједнице села.

Јована Милић ученица шестог разреда води Фејсбук групу страницу о селу Гојбуља. Она је веома одговорно и прецизно припремила списак деце које треба да приме пакетиће.

Наравно, главну организацију, подршка и ове године смо добили од свештеника, оца Симе Чумбуревића из Вучитрна. Као прави домаћин и водич, поред Гајбуље водио нас је и у село Бањска. И, ту смо, и ове године за благдане поново посетили једине српске породице у селу и најмлађима поклонили пакетиће...

Милутин Станчић

http://srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/1913-blagodat-decijeg-radovanja-u-akciji-pokloni-radost-sreca-je-veca-kada-se-deli

 

 

    

 

Епархија Рашко-призренска је почетак обнове овог храма договорила још крајем маја ове године на Савету за имплементацију и надгледање (Implementation and Monitoring Council) уз учешће шефова канцеларија ЕУ и ОЕБС-а, као и два косовска министра, културе и просторног планирања. Министар културе Кујтим Шаља (иначе потпредседник владе Косова и члан ЛДК) лично је пред свима обећао да ће дозвола бити издата за десетак дана, па је следећи састанак мешовите Комисије уз сагласност свих договорен за почетак јуна у Призрену. Међутим, од тада до данас дозвола не само да није издана, већ је Министарство културе одлучило да на крају заустави градњу, која је у међувремену морала да почне због рока за коришћење донације. О томе су и косовски и међународни представници обавештени још у августу месецу и није било никаквих захтева о обустављању радова.

"Овакво понашање косовког Министарства културе представља директно кршење фер договора који је направљен у присуству највиших међународних представника на КиМ. Министарство културе се овим актом и морално и професионално дисквалификује за наставак сарадње у обнови баштине и показује да нема добру вољу за даљи рад са Српском Православном Црквом уз поштовање принципа који су под међународним гаранцијама" изјавио је Еп. Теодосије. "Забраном обнове храма у Св. Архангелима Српској Православној Цркви се онемогућава слобода верског живота и отворено се гуши живот наше Цркве злоупотребом институционалне власти," нагласио је Владика.

 

    

 

Због оваквог односа Министарства културе Косова, рад мешовитог Савета за културну баштину је већ пети месец замрзнут, што не наноси само штету СПЦ, већ и влади Косова, која очигледно није спремна или у стању да гарантује оне принципе на које се обавезала Ахтисаријевим планом (Анексом 5) и писмом највиших косовских званичника у новембру 2015. године, где се СПЦ гарантује слобода управљања имовином и обновом њених објеката. Спремност СПЦ да у духу сарадње и уз међународно посредовање ради са косовским институцијама на обнови баштине грубо је злоупотребљена. Зато једино можемо да закључимо да се након кампање систематског рушења наших светиња на Косову и Метохији сада примењује нова стратегија институционалног гушења слобода и права СПЦ на свим нивоима. Ово такође можемо да видимо и у односу општине Приштина према храму Христа Спаса.

Манастир Св. Архангела поред Призрена саграђен је у 14. веку. У масивним албанским нередима на Косову и Метохији претходно обновљени део манастира је опљачкан и запаљен до темеља, а монаси протерани. Након 2005 неки од манастирских објеката су обновљени али се процес обнове наставља.

 

Епархија Рашко-призренска је почетак обнове овог храма договорила још крајем маја ове године на Савету за имплементацију и надгледање (Implementation and Monitoring Council) уз учешће шефова канцеларија ЕУ и ОЕБС-а, као и два косовска министра, културе и просторног планирања. Министар културе Кујтим Шаља (иначе потпредседник владе Косова и члан ЛДК)лично је пред свима обећао да ће дозвола бити издата за десетак дана, па је следећи састанак мешовите Комисије уз сагласност свих договорен за почетак јуна у Призрену. Међутим, од тада до данас дозвола не само да није издана, већ је Министарство културе одлучило да на крају заустави градњу, која је у међувремену морала да почне због рока за коришћење донације. О томе су и косовски и међународни представници обавештени још у августу месецу и није било никаквих захтева о обустављању радова.

 

 

"Овакво понашање косовког Министарства културе представља директно кршење фер договора који је направљен у присуству највиших међународних представника на КиМ. Министарство културе се овим актом и морално и професионално дисквалификује за наставак сарадње у обнови баштине и показује да нема добру вољу за даљи рад са Српском Православном Црквом уз поштовање принципа који су под међународним гаранцијама" изјавио је Еп. Теодосије. "Забраном обнове храма у Св. Архангелима Српској Православној Цркви се онемогућава слобода верског живота и отворено се гуши живот наше Цркве злоупотребом институционалне власти," нагласио је Владика.

 

Због оваквог односа Министарства културе Косова, рад мешовитог Савета за културну баштину је већ пети месец замрзнут, што не наноси само штету СПЦ, већ и влади Косова, која очигледно није спремна или у стању да гарантује оне принципе на које се обавезала Ахтисаријевим планом (Анексом 5) и писмом највиших косовских званичника у новембру 2015. године, где се СПЦ гарантује слобода управљања имовином и обновом њених објеката. Спремност СПЦ да у духу сарадње и уз међународно посредовање ради са косовским институцијама на обнови баштине грубо је злоупотребљена. Зато једино можемо да закључимо да се након кампање систематског рушења наших светиња на Косову и Метохији сада примењује нова стратегија институционалног гушења слобода и права СПЦ на свим нивоима. Ово такође можемо да видимо и у односу општине Приштина према храму Христа Спаса.

 

Манастир Св. Архангела поред Призрена саграђен је у 14. веку. У масивним албанским нередима на Косову и Метохији претходно обновљени део манастира је опљачкан и запаљен до темеља, а монаси протерани. Након 2005 неки од манастирских објеката су обновљени али се процес обнове наставља.

 

Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске

12. октобра 2016.год.

Данас је у току још један пртест ултра-десничарске групе косовских Албанаца против српске православне цркве Христа Спаса у Центру Приштине. Демонстранти захтевају да ова црква буде уништена или претворена у албански музеј. Овај протест је само један у низу акција усмерених против Српске Православне Цркве и српског народа на Косову и Метохији који је већ 17. година изложен систематском етничком терору у коме је протерано преко 200.000 Срба, уништено преко 150 цркава и разорено стотине гробаља. Протест се одржава са циљем да се скрене пажња са рада међународног суда који управо ових месеци треба да суди припаднике ОВК који су починили бројне злочине над Србима и осталим не-Албанцима за које нико до сада није одговарао.

 

За ултра-десничаре који протествују ова црква је симбол ратних страдања, иако ту нико није повређен и једино оружије које је икада коришћено на овом месту је експлозив који су у цркву подметнули управо албански екстремисти у лето 1999. како би цркву уништили. Али безуспешно, јер она још стоји и сведочи веру у Христа Спаситеља. За православне Србе ова црква је пре свега верски објекат у изградњи који нема никакве везе са било каквом политиком и који је грађен по свим процедурама и правилима по којима су грађени и остали објекти на Косову и Метохији у то време. Сам почетак изградње Црвке одобрио је 1990. године председник извршног већа Скупштине општине Приштина, иначе Косовски Албанац и професор међународног права. Зато је свесна манипулација информацијама које шире косовски ултра-националисти и поједини медији смишљена да се и овај једини преостали символ православног хришћанства у центру Приштине уништи као што је уништено или протерано све што је српско у овом граду као и у многим другим градовима у Покрајини.

 

Данас је Приштина етнички очишћен град и срамота за оне који су то учинили и онима који су то допустили. Етничко чишћење је спровођено систематским терором од 1999. године и врхунац тог варварства треба да буде рушење храма Христа Спаса, чији крст очигледно смета онима који Косово желе да претворе у својеврсно талибанско друштво мржње и нетрпељивости. Екстремисти који позивају на рушење овог храма или на његово одузимање од Цркве која га је градила, позивају на наставак етничког чишћења, на нова дела мржње и насиља против Срба и на негирање основних верских права српском народу.

 

Да ли ће рушењем или одузимањем овог храма косовско друштво наставити путем етничког насиља и скрнављења хрићанских симбола или ће показати коначно толеранцију и спремност на поштовање основних цивилизационих норми који постоје у културном свету? То зависи пре свега од косовских политичких лидера који су за сада остали глуви на апеле наше Цркве и који нису чак ни обезбедили заштиту овог храма. Ћутање када треба да се одговорно дигне глас знак је прећутне сагласности, што само охрабрује етнички и верски екстремизам.

 

Српска православна Црква која је законски катастарски власник земље на којој је црква подигнута и самог храма засигурно се никада неће сагласити нити са његовим рушењем или мењањем намене. Ово може бити само православни хришћански храм, а они којима то смета треба да буду свесни да ће рушењем овог храма њихово вандалство остати упечатљива слика данашњег друштва на Косову. Зато храм Христа Спаса треба да буде завршен и као и други верски објекти у свету служи онима који се у њима Богу моле. Они који желе да шире мржњу могу да то чине на другим местима али не смеју да забораве да екстремизмом трују своју сопствену будућност и животе.

 

Призрен-Грачаница 26. септембар 2016. год.