На манастирском гробљу у Грачаници сахрањена је игуманија Ефросинија, монахиња која је готово читав свој живот провела служећи у овом манастиру. Неколико стотина мештана, пријатеља и родбине присуствовало је опелу у грачаничкој цркви.

– Одрастао сам овде, играли смо се жмурке и досађивали, а она, мати Ефросинија, била је блага и смејала се нашим несташлуцима. Љутила се кад прескачемо зид. Откако знам за себе, знам и њу, и сви ми који живимо овде – каже Рале Здравковић, чија се кућа налази у непосредној близини манастирске порте.

Игуманија Ефросинија дошла је у Грачаницу 1948. године као млада двадесетогодишња искушеница Маријана Јеремић из околине Чачка и сав свој дуги живот посветила служењу Богу, цркви и своме народу.

– За њу се може с правом рећи да је била велика подвижница Христове љубави, јер је од младости себе обећала Господу и цео свој живот је посветила њему – рекао је владика рашко-призренски Теодосије, који је са свештенством и бројним монаштвом из разних епархија Српске православне цркве служио опело.

– Мати Ефросинија је имала милостиво срце, свакога да дочека и утеши, а њене сестре сведоче о њеној неизмерној благости и љубави – рекао је владика Теодосије.

– Ко хоће много, неће дуго – често је понављала проницљива и бистра старица која је седамдесет година бринула о Грачаници. Раскошни храм, монументалне фреске, светску препознатљивост, историјски значај, пратила је глад, дроњци на калуђерицама, босе ноге, одузето имање, спавање у приземном собичку, забрана одласка у башту, понижење на различитим нивоима и потпуна изолованост. У најлепшој српској цркви унутрашњи живот био је сведен на егзистенцијални минимум. Конаке је запосела војска, полиција, општина, локални сељаци заузели су њиве. Изгледало је да је само питање тренутка када ће манастир остати пуст. Међутим, рад, молитва и грчевита борба за елементарне потребе победили су намеру комунистичких власти да Грачаницу претворе у музеј. Потпуно остављена од народа, одвојена од света групица младих монахиња преживела је захваљујући ропском трпљењу, раду и чврстој вери. Њима је било потребно мало и то мало победило је оне које су желели да преузму све или да манастир прилагоде „новој реалности, идеологији и стању на терену”.

– Бог нам је помогао, све нам је дао, а и тукле смо се за своје предвођене нашом храбром игуманијом Татијаном – говорила је мати Ефросинија. Почетком деведесетих она наслеђује стару игуманију, наставља се период делимичног опоравка, враћа се део земље, долазе младе монахиње и верници. Заједно с њима, на врата мати Ефросиније куцају нови невољници.

– Унутар вртлога који нас је задесио тих година, избеглиштва из Крајине и Босне и Херцеговине, немаштине и сталних инфлација, владавине криминалних кланова и експанзије турбо-фолка, родио се на Универзитету у Приштини један тихи покрет студената без чланских књижица неке политичке странке – подсећа архимандрит Евсевије (Меанџија) и додаје да су ти млади људи, међу којима је и он, поверовали у Бога и истинске вредности, па су многи отишли у манастире. – Најближа нам је била Грачаница и тамо смо сваке године са великом радошћу ишли да помажемо сестре приликом брања грожђа. А сама прослава Видовдана није могла да прође без присуства патријарха Павла, али ни без помоћи студената на манастирским послушањима под мајчинским покровитељством игуманије Ефросиније, која нас је волела као своју децу.

Затим стиже бомбардовање, а игуманија и сестринство 1999. године преживљавају већину невоља свог народа. Бомбе падају близу манастира, долази Кфор и живот постаје обележен пратњом и оклопним транспортерима. У манастир се пресељава седиште епархије из Призрена, стижу дипломате, генерали, избеглице, новинари... За све њих сестринство и игуманија имају топлу реч и кров обезбеђују кров над главом. Исто је било и у погрому 17. марта 2004. године.

– Сви овде могу да стану. Има места – говорила је тада, а у Грачаници није било ниједног кревета, ниједног собичка где нису били протерани Срби из Обилића, Косова Поља, Липљана, Приштине...

Јуче су се окупили многи од њих да испрате део љубави која их је седамдесет година дочекивала иза ових зидова. Окупили су се да поздраве истинску мајку.

    

 

Школска слава Свети Сава свечано је прослављена у Ораховцу и Великој Хочи, најпре литургијским сабрањима у црквама Успења Пресвете Богородице у Ораховцу и Светог архиђакона Стефана у Великој Хочи, а потом и свечаностима приређеним у школама и Дому културе.

 

    

 

Свету Литургију је у Ораховцу служио јереј Веља Стојковић, а у Великој Хочи протојереј ставрофор Миленко Драгићевић. Цркве су биле препуне деце, родитеља и мештана који су се упркос хладном времену сабрали да прославе Светог Саву. На велику духовну радост, ученици су заједно са својим наставницима активно учествовали на Светој Литургији, изговарајући молитве и певајући песме о Светом Сави. Сва деца су приступила Светој Чаши на причешће. Обавељено је освећење славских колача. У цркви у Ораховцу су домаћини били Марко Шарић и Звонко Радовановић, а за наредну годину јавили су се мали Теодор Шарић и Ивана Мојсић из Ораховца.

 

    

 

По завршетку Божанствене Литургије, предшколска деца и ђаци ОШ ,,Доситеј Обрадовић“ и ,, Светозар Марковић“ као и дечица из ПУ,, Наша Радост“ су у храмовима казивали стихове и певали песме о Светом Сави. У оквиру светосавских приредби својим песмама и рецитацијама дечица су се заветовала Светом Сави да ће бити добри чувари вере православне, да ће учити и чувати завете Светих предака, а старији су кроз песме могли да чују ко је био Свети Сава, како је оставио намењен му престо и отишао у манастир, како је мирио браћу, отварао школе и болнице и проносио истину о отачаству своме. Њему су у својим песмама дечица узнела молитве за спас рода српскога, за срећан живот сваког детета, за опстанак на Косову и Метохију. У школама су свештеници освештали славске колаче које су принели наставници у име својих колектива. У школи у Великој Хочи овогодишњи домаћин је био Бранко Вечевић, наставник музичког, а за наредну годину се јавио наставник информатике Новица Лукић. У Гимназији у Ораховцу овогодишњи домаћин је био наставник хемије Звездан Столић, а за наредну годину се јавила професорка српског језика Оливера Радић, док је за основну школу у Ораховцу домаћин била директорка Сузана Милићевић, а део колача као залог за домаћинство наредне године преузео је школски педагог Негован Дедић.

 

    

 

За госте је после резања славских колача била служена врућа ракија и приређено послужење.

Дечица су захваљујући добрим људима са разних страна добили и поклоне за овај празник. Као и ранијих година, из немачог града Штутгарта да малишане у Великој Хочи и Ораховцу обрадују поклон пакетићима стигли су свештеник Братислав Божовић, председник ХХЗ,, Радости моја“ Милорад Никитовић и Дражен Микеревић. Овом приликом су гимназији у Ораховцу донели део опреме за кабинет физике. За ученике ОШ,, Доситеј Обрадовић“ стигли су пакетићи из Верско добротворног старатељства из Београда захваљујући г-ђи Мири Гушић која је пре пар месеци у групи поклоника са оцем Радивојем Панићем посетила Ораховац и по обећању са свештеницима у ВДСу организовала опремање пакетића за децу у Ораховцу.

 

    

 

На Савиндан је у Ораховац стигао и поклон од удружења ,,Глас Метохије“. Они су за потребе цркве Свете Недеље у селу Брњача код Ораховца послали горионик за свеће. Исти горионик су послали и за манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици.

30 / 01 / 2018

Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо

Фото Ж. Кнежевић

Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота.

* Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако?

- Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло.

* Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године?

- Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца.

* Због чега су Срби тада почели да одлазе?

- Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово.

* Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами?

- Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе.

* Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро...

- Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу.

* Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета?

- Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог.

* Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе?

- Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ.

* Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника?

- Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби.

* Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету?

- Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу.

* Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово?

- На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега.

- Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово.

ТАЈНА КОСОВА

АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми?

- Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави.

Од  ИН4С  -

 20/01/2018 

„Откуда твој инат лепи
У углу усана мојих
Анђеле брате…“
(Каленић, Васко Попа)

Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине.

Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске.

Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац.

За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“.

Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“.

Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“.

Домовина се брани љепотом

Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом?

– Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам.

Бунтовнички правци реп музике и Космет

Како је реп музика „легла“ на косметско тло?

– Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад.

Страшна, рогата ријеч РАТ

Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ?

– За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи.

Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови

Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре?

– Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака.

Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци

Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има?

– Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак.

Откуда твој инат лепи…

Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“

– Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав.

„Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“

„Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…?

– У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама.

Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје

Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ?

– Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје.

Ја сам сељачки син, добро познајем земљу.
Пољане и пашњаке, потоке и шуме.
Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему.
На њој не може мирно да се умре.

Моја земља је туђа, моја гробља преорана
Кости мојих предаха развлаче хртови
Моја спаљена кућа, моја рана пресољена
Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови.

Данило Ђурић, Метохија, 2018.

(Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С)