Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије о „разграничењу“: Од нас се очекује да сами себи одрубимо главу

Wed, 29 Aug 2018 14:18:24 +0000

У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија:

Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре,

Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света.

Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве.

Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса.

Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити.

Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег.

Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову?

Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца.

Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе.

Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу.

Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника.

„О проклета косовска вечеро….

О проклета земљо, пропала си!

Име ти је страшно и опако…

О Косово грдно судилиште“

подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски.

Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима.

„Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4)

Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима.

Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека.

Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8)

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Велика Госпојина у Грачаници: Подршка цркви, али и цркве верницима

Tue, 28 Aug 2018 19:03:58 +0000

Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте.

„Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу.

„Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе.

„Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине.

Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије.

Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха.

„Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи.

Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић.

„Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић.

Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић.

„Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева.

Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Сава (Јањић): Став Цркве није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве!

Sun, 26 Aug 2018 15:11:00 +0000

„Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао:

„Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“.

Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио:

„Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нема цепања свете косовско-метохијске земље

Wed, 22 Aug 2018 19:02:37 +0000

Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема.

Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније.

И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“

Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис.

Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“

Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире.

Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења.

Лела Марковић, Призренка,

правник, књижевник и потредседник

Удружења књижевника Косова и Метохије

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Апел свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске

Sun, 19 Aug 2018 15:22:00 +0000

Својим потписима игумани и игуманије 20 манастира, који броје укупно 120 монаха и монахиња, као и 70 парохијских свештеника и свештенослужитеља својеручно су потписали овај заједнички АПЕЛ. За оправдано одсутне, уз њихову сагласност, Апел су потписали од њих опуномоћени свештеници. И овом приликом, свештенство и монаштво наше Епархије, која обухвата древне историјске просторе наше Светосавске Цркве, на Косову, Метохији и Рашкој области, потврдило је јединство Цркве Божије око свог Епископа и исказало најдубљу оданост Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, који је у мају ове године изнео јасан и недвосмислен став о јужној српској Покрајини Косову и Метохији, и тако показао очинску бригу за свој верни народ и светиње на овом простору.

Aпел у ПДФ верзији са потписима (на сајту Епархије)

АПЕЛ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА

ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ

Са пастирском одговорношћу, ми, свештенство и монаштво Епархије рашко-призренске, предвођени нашим архипастиром Епископом Теодосијем, дубоко свесни тешког времена и ситуације у којој живимо, а руководећи се јасним и недвосмисленим одлукама Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, из маја 2018. године, подржавамо следеће:

- Да је Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, неотуђиви део Србије и да очување овог дела наше земље није питање ни националне идеологије или митологије, нити, штавише, само територије, већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, што нас је као народ Божији и живу Цркву Христову вековима сачувало на овом простору.

- Да очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно, у складу са Уставом Републике Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи конфронтацију са светом, већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење.

- Да би евентуалном поделом, разменом територије или „разграничењем између Срба и Албанаца“ на сувереној територији Србије, највећи део нашег народа на Косову и Метохији аутоматски био остављен на милост и немилост онима који ни до сада нису показивали спремност да поштују наша права. У таквом немилом развоју догађаја постоји велика опасност да будемо изложени погрому сличном оном из марта 2004. године, или да под притиском и тихим терором, будемо присиљени на егзодус.

Због тога, сложно апелујемо на највише представнике Републике Србије, као и међународне представнике, да се нашем свештенству, монаштву и верном народу на Косову и Метохији омогући опстанак и миран живот, да сачувамо древне светиње и самим тим, обезбедимо вековни континуитет постојања наше Цркве на овом простору.

Овај апел не представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.

Своме Архипастиру, Преосвећеном Епископу рашко-призренском Г. Теодосију и осталим архијерејима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дубоко одани у Христу, доле потписани и сагласни.

О Преображењу, 6/19. августа 2018. године

ПОТПИСНИЦИ АПЕЛА СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ

ПАРОХИЈСКИ СВЕШТЕНИЦИ

1 Протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, парох врачевски

2 Протојереј-ставрофор Миленко Драгићевић, парох великохочански

3 Протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, парох постењски

4 Протојереј-ставрофор Богомир Стевић, парох звечански први

5 Протојереј-ставрофор Милија Арсовић, парох митровички трећи

6 Протојереј-ставрофор Срђан Станковић, парох липљански

7 Протојереј-ставрофор Драган Којић, парох партешки

8 Протојереј-ставрофор Синиша Миленковић, парох сирин. трећи

9 Протојереј Зоран Филиповић, парох кузмички

10 Протојереј Милован Којић, парох прилушко-племетински

11 Протојереј Никола Трајковић, парох доњогуштерички

12 Протојереј Радивоје Живковић, парох гњилански други

13 Протојереј Зоран Ковачевић, парох гњилански први

14 Протојереј Аца Ђурић, парох великоропотовачки

15 Протојереј Радослав Јанковић, парох митровички први

16 Протојереј Станиша Арсић, парох митровички четврти

17 Протојереј Светислав Трајковић, парох грачанички други

18 Протојереј Саво Шмигић, парох грачанички трећи

19 Протојереј Александар Нашпалић, парох бабиномошки

20 Протојереј Срђан Миленковић, парох косовскокаменички други

21 Протојереј Милан Кевкић, парох рајетићки

22 Протојереј Стево Митрић, парох новобрдски

23 Протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки

24 Протојереј Дејан Николић, парох никољачки први

25 Протојереј Горан Кобић, парох добрињски

26 Протојереј Радета Дончић, парох звечански други

27 Протојереј Миломир Влашковић, парох лепосавићки први

28 Протојереј Милоје Петронијевић, парох звечански трећи

29 Протојереј Симо Чимбуровић, парох вучитрнски

30 Протојереј Драгиша Јеринић, парох косовскокамен. први

31 Протојереј Срђан Јеринић, парох ранилушки

32 Протојереј Далибор Лазић, парох штитарски

33 Протонамесник Бранислав Дикић, парох митровички други

34 Јереј Бошко Клисарић, парох сиринићки први

35 Јереј Звонко Костић, при храму Св. Петке у Витини

36 Јереј Југослав Марјановић, парох лепосавићки трећи

37 Јереј Дарко Маринковић, парох грачанички први

38 Јереј Веља Стојковић, парох ораховачки

39 Јереј Стеван Марковић, парох осојански

40 Јереј Бојан Бранковић, парох сочанички

41 Јереј Игор Ђокић, парох добротински

42 Јереј Александар Зафировић, парох дубокопоточки први

43 Јереј Милан Васић, парох дубокопоточки други

44 Јереј Никола Драгићевић, парох косовопољски

45 Јереј Милош Вукић, парох витински

46 Јереј Слободан Ђорић, парох призренски

47 Јереј Ђорђе Стефановић, стареш. храма Богородице Љевишке

48 Јереј Бојан Крстић, парох лапљеселски први

49 Јереј Далибор Којић, парох пасјански

50 Јереј Бојан Јевтић, парохија стражачка

51 Јереј Слободан Марковић, парохија великоропотовачка

52 Јереј Јовица Влашковић, парох дубокопоточки трећи

53 Јереј Иван Јеремић, парох новопазарски

54 Јереј Мирко Јеремић, парох никољачки други

55 Јереј Драган Ђукић, парох лепосавићки други

56 Јереј Небојша Секулић, парох источки

57 Јереј Никола Станић, парох пећки

58 Јереј Трајко Влајковић, парох урошевачки

59 Јереј Саша Митровић, парох приштевски

60 Јереј Бранислав Денић, парох сиринићки други

61 Јереј Ненад Стојановић, стареш. храма Св. Саве у К. Митровици

62 Јереј Зоран Гођевац, Управник централног магацина ЕРП

63 Јереј Милан Стојковић, професор Богословије

64 Ђакон Милан Јакић, храм Св. вмч. Димитрија у К. Митровици

65 Ђакон Александар Марковић, храм Св. Николе у Гњилану

66 Ђакон Влајко Гођевац, храм Св. Василија Острош. у Лепосавићу

67 Ђакон Жарко Митровић, храм Св. вмч. Георгија у Звечану

68 Ђакон Бојан Радичевић, професор Богословије

70 Ђакон Немања Михајловић, професор Богословије

ИГУМАНИ И ИГУМАНИЈЕ МАНАСТИРА СА МОНАШТВОМ

1. Игуман манастира Високи Дечани, Архимандрит Сава са братијом

2. Игуман манастира Драганац, Архимандрит Иларион са братијом

3. Игуман манастира Сопоћани, Архимандрит Теоктист са братијом

4. Игуман манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту, Архимандрит Стефан са братијом

5. Игуман манастира Св. Архангела код Призрена, Архимандрит Михаило са братијом

6. Игуман манастира Дубоки Поток, у Зубин Потоку, Архимандрит Ромило са братијом

7. Игуман манастира Св. Козме и Дамјана у Врачеву, Архимандрит Василије са братијом

8. Игуман манастира Св. Јована Крститеља у Сочаници, Протосинђел Дамјан са братијом

9. Игуман манастира Бањска, Протосинђел Данило са братијом

10. Игуман манастира Девина вода - Звечан, Протосинђел Фотије

11. Игуман манастира Црна Река - Рибариће, Протосинђел Хризостом са братијом

12. Игуман манастира Вазнесења Господњег - Тушимље, Протосинђел Илија Буха

13. Игуман манастира Ђурђеви Супови, Рас - Нови Пазар, Јеромонах Гаврило са братијом

14. Игуманија манастира Грачаница, мати Стефанида са сестрама

15. Игуманија манастира Соколица, мати Макарија са сестрама

16. Игуманија манастира Девич, мати Анастасија са сестрама

17. Игуманија манастира Св. Николе - Гориоч, мати Исидора са сестрама

18. Игуманија манастира Св. Николе - Кончул, мати Минодора са сестрама

19. Игуманија манастира Успења Пресвете Богородице, мати Теоктиста са сестрама

20. Игуманија манастира Св. Великомученика Димитрија - Сушица, мати Ирина са сестрама

Апелу се придружује и Манастир Пећка Патријаршија, игуманија Харитина са сестрама.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Записи из 19. века: Сава Дечанац Бараћ о страдању Старе Србије

Sat, 18 Aug 2018 11:57:09 +0000

Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ

Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.:
Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора:

„Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије…

…Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу.

https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct

извор

Владика Теодосије: Хвала председнику што се сетио наших светиња, али не хвала на речи недостојне онога који је на челу народа

Wed, 15 Aug 2018 13:13:00 +0000

Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност.

„На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику.

„Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“.

„Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“.

Зашто плашити мало стадо?

„Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“

Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно?

Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“.

„Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина.

Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика.

„И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је.

Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама

Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју.

Извор

У манастиру Бањска свечано прослављена храмовна слава Св. Првомученика Стефана - Владика Теодосије охрабрио народ

Wed, 15 Aug 2018 12:53:38 +0000

У присуству више од стотињак верника Св. Литургији је присуствовао и г. Душан Јововић из канцеларије за Косово и Метохију из Београда, али није било локалних српских представника. Поред манастира домаћин славе био је Никола Рајевић из Пећи. Након беседе у коме је охрабрио свој верни народ Владика Теодосије је пресекао славски колач са игуманом Манастира протосинђелом Данилом и домаћином славе, а потом је за све приређена славска трпеза.

Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Епископ рашко-призренски Теодосије у Ораховцу: Угледајмо се на жене Мироносице!

Sat, 11 Aug 2018 08:40:24 +0000

Владику су у црквеној порти дочекали парох ораховачки отац Веља Стојковић, парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић, игуман манастира Свети Врачи у Зочишту архимандрит Стефан, игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михајло, игуманија манастира Девич мати Анастасија, парох призренски јереј Слободан Ђорић, јеромонах Кирило из Дечана.

Упркос летњем периоду када су многи родитељи са децом на одмору црква је била пуна људи. Сви су пажљиво слушали молитве, које је изговарао владика или су их својим умилним појањем узносиле монахиње девичке смењујући се у појању са монасима из Зочишта и Дечана.

Владика је молитвом и очинским обраћањем позвао окупљене да не губе наду, и да опстају на овим просторима погледа упртог у Господа.

У Ораховцу, у овим августовским данима, када се увелико наговештава неко коначно решење статуса Косова и Метохије, живи у малом српском гету око 300 православних Срба, од тога око деведесеторо деце. У суседном селу, Великој Хочи их је око 500, од тога нешто више од стотину деце.

Погледа упртог у своју Цркву која им је вековима била уточиште и стуб одбране, и у овим судбоносним тренуцима, верни народ Ораховца је овим окупљањем потврдио да је уз Цркву са надом у опстанак просторима где су вековима живели њихови преци.

ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА У ОРАХОВЦУ:

Часни и преподобни оци, сестре монахиње, браћо и сестре,

Ево, и пети дан по реду, служисмо Молебан за страдални народ на Косову и Метохији, приводећи вечерас крају ове усрдне молитве и петодневни пост, којим смо се крепили и отварали своја срца Господу, добијајући од Њега духовну утеху.

Овом приликом говорићемо о нади у Христу. Можда ће се неко запитати како да говоримо о нади у Ораховцу где пар стотина Срба живи око своје Цркве Успења Пресвете Богородице, у малом гету, већ пуних двадесет година. Зато, овде и говоримо о нади, као што Васкрсење Христово најрадосније славимо у Храму Св. Гроба Христовог у Јерусалиму. Наша вера је вера парадокса, вера у којој се учимо да у крштењској купељи умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек у Христу Спаситељу. Наша вера је вера светих мученика и исповедника, који су по логици овог света били највећи губитници, а пред Богом и памћењем наше Цркве, они су слављеници, док њиховим мучитељима, тадашњим моћницима овог света, није остало ни помена зна. Наша вера заснована је на Крсту, који је од дрвета мучења и срамоте, постао симбол спасења и Дрво вечног живота, са кога се духовно хранимо да би се вечно радовали у вишњем Јерусалиму.

С тога, овог пута желимо да беседимо о нади, на месту где, по људској логици, никакве наде не може бити. Посебно, ово се односи на оне, који су потонули у дефетизам, пролазну и варљиву логику овога света и који не виде ништа више од оног што се може изразити метрима, динарима или еврима. Где може бити веће хришћанске наде од нашег Ораховца, Велике Хоче, манастира Пећке Патријаршије, Девича и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици? Сестре монахиње су, попут жена Мироносица, остале под Крстом на коме је страдао распети Господ наш, и тиме показале верност Њему, Светој Цркви и распетом Косову и Метохији.

Браћо и сестре, угледајмо се и ми на њих, да би се и на нама испуниле речи из Светог Откривења: ,,Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр.2,10).

Једном су светог Аву Јустина питали, да ли ће постојати нада у вечности, јер ће нам тамо све бити дато у Господу. Хоће, причају да је рекао Свети старац ћелијски, зато што нема краја узрастању у љубави Христовој и зато не престаје ни нада да ћемо се још више насићавати те вечне радости Господње. Вечни живот је, по светим оцима, стално узрастање у Христу, и оно почиње већ сада у овом животу.

Царство Божије, односно сам Бог, је међу нама, јер по речима Господњим: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18.20). Зато се и ми и сабирамо у свете храмове, зато се заједно и молимо, јер Бог је благоизволео да ни овде, па ни у вечности, не постојимо као јединке и самотњаци, већ као браћа, сабрана у Христу.

Бог Отац нам је преко Богочовека Христа, Сина Својега Јединороднога, обзнанио тајну Своје воље „За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (уп. Еф 1.9-10) На другом месту у посланици Галатима, Апостол нас учи да се сараспињемо у Христу да не бисмо живели више ми као појединци, већ да Христос живи у нама. Јер, као што у Адаму сви умиремо, тј. по природи човечијој, тако ћемо у Христу сви и оживети. Али, већ сада и овде, светим крштењем и хришћанским животом улазимо у нови начин постојања, где „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба, ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.“ (Гал. 3.28)

Велике су ово тајне, али на овим тајнама почива и наша нада, а не на пролазним обећањима овога света, у коме све дође и прође, где је „све и сва заиста таштина, а живот је сенка и сан; (и где се) узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Јер када цео свет стекнемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци.“ (уп. сједален са опела).

Ми смо, православни хришћани, управо зато што не тражимо оно што је пролазно, већ ону радост која је неодузимљива. Када нас обузме страх за своје имање, за куће и земаљска блага, сетимо се увек речи Господње „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6.19-21) Све материјално може се поново стећи и задобити, али ако срце своје вежемо за оно што је пролазно, онда ћемо себе лишити оног што је вечно и непролазно.

Истинско богатство, драга браћо и сестре, једино постоји у Христу, јер када задобијемо благодат Духа Светога, која нам се од Оца даје у Христу, и ако живимо у највећој беди и сиромаштву, бићемо најбогатији људи на свету. Онај који не зна за такво благо, само скупља, граби и отима, а што више граби, све више је у страху да му то неко не одузме, или да то не изгуби. Зашто? Зато што се венчао за материјално и пролазно, зато што је своје срце везао за оно што свакако једног дана треба да остави и да се пресели из овога света у живот „нестарив и вечни“.

Браћо и сестре, сви смо ми у овом земаљском животу путници и пролазници. Ово је прилика да се сви заједно подсетимо на древни хришћански спис „Посланицу Диогнету“ у коме је на предиван начин описана вера и нада првих хришћана: – Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани, учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина…… Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу…. Воле све (људе), а сви их гоне. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.“ (Посланица Диогнету 5.1-15)

Ето, видите браћо и сестре, на какав смо живот позвани и којом вером и којом надом су живели наши древни преци широм хришћанства, а посебно на овој благословеној земљи метохијској, у овом родном виногорју у коме узрастате као лозе око чокота Христа, и вековима чувате име хришћанско и светосавско. Да, у тој вери и нади треба да васпитавате своју децу да никада не забораве чије име и веру носе.

Ово размишљање о хришћанској нади завршили бисмо опет Светим Апостолом Павлом који нам говори: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим 5.3-5)

Зато, овде у Ораховцу највише говоримо о нади, и зато проповедамо наду нашем верном народу на Косову и Метохији, посебно ових дана, јер је нада у Бога оно што нас чини чвршћим и трајнијим у Христу. Онај, чије је надање само у човеку, већ сутра ће се разочарати, али онај који положи наду у Бога, увек је радостан и на свему Богу благодари. То не могу да схвате они који Бога нису упознали и којима су и ум и срце прилепљени за земљу и не виде ништа од земље, у коју ће и они као и сви људи пре или касније бити положени. Зато наша Црква стално позива да подигнемо главу Богу, не у гордости и сујети, већ у смирењу и благодарности, и тада ћемо обрести ону радост, коју нам нико не може одузети. Ко има ту радост, у њему нема страха, јер је страх као тама која нестаје када се појави светлост. Тако, светлост вере у Христа одгони сваки страх, и сваку бригу и сваку невољу, и даје нам утеху коју нам овај свет не може дати.

Таква нам је вера и нада, браћо и сестре, највише потребна у времену у коме живимо. Ми смо сви, неизмерно, благодарни Богу, што је са нама у овим тешким данима неизвесности и опасности. Молимо се Мајци Божјој и Свима светима да нас подрже на нашем крсно-васкрсном путу, који води вечном животу. Нека би нас Господ молитвама свих Светих оснажио и подржао да опстанемо на нашим вековним огњиштима, на нашем светом Косову и Метохији.

Господ да вас све благослови, и у овом свету, и у све векове векова. Амин!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ рашко-призренски Теодосије: Привремене и лажне победе су илузије помраченог ума!

Sat, 11 Aug 2018 07:53:00 +0000

Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре,

Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас.

Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима.

Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака.

Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу."

Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор.

Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21).

Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха.

Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове!

Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео.

Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји – то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега.

Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња.

Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин.

Извор: Српска Православна Црква

Епископ рашко-призренски Теодосије у Драганцу: Љубав се не мери лепим речима и обећањима, већ надасве жртвом!

Thu, 09 Aug 2018 21:19:15 +0000

„Високопреподобни оче игумане, драга братијо, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, драга децо,

Увек са радошћу долазим у овај манастир и Косовско Поморавље, зато што је ово део наше Епархије где се наш народ, и поред толико тешкоћа и невоља одржао и опстао у најтежим временима. Оно што ме увек посебно радује јесте када видим мноштво деце и омладине, што показује да наши људи васпитавају своју децу да своју будућност виде на овим просторима, на којима су одрасли и који су им њихови преци предали, и у аманет оставили.

Неки упорно тврде да нема Срба јужно од Ибра, а ја им на то кажем да погледају наше Поморавље. Иако у тешком материјалном стању и неретко на ивици егзистенције, наши људи остају верни своме дому, земљи и светињама. Такође, овде је по многим показатељима и највећи природни прираштај у целом српском народу. Имамо толико многодетних породица, што сведочи да људи овог краја дубоко осећају важност породице, која нас повезује и учвршћује. То истовремено показује да природни прираштај не зависи увек од материјалног благостања.

И наша Света Црква је, браћо и сестре, једна велика породица. Господ нас све сабира око Свете Литургије и других Светих тајни, и што више духовно узрастамо, схватамо да морамо да живимо заједно у љубави и слози и тако препознајемо у сваком од нас нашег вечног брата. Господ нас учи да не љубимо само наше ближње, већ и непријатеље наше. Јер, како је и сам на Крсту рекао: Оче, опрости им јер не знају шта чине ( Лк 23.24). Тако је, нажалост, са онима који изгубе веру у Бога и поуздају се у себе или траже себи богове на земљи. Такви, друге не гледају као ближње, као браћу, већ су им блиски само истомишљеници, и нису спремни другоме да опросте. Наша Црква нас учи да нема људи који су зли по себи, јер зло не постоји, као што не постоји ни тама, јер је она само одсуство светлости. Тако је и зло, ништа друго до помрачење ума. Црква нам даје толико много духовних лекова да оздравимо и отворимо наше очи да бисмо угледали светлост и у њој сагледали и себе и све око нас. Зато је покајање наш повратак Богу, отварање затворених очију које полако почињу све да гледају у другој светлости – светлости благодати Божије.

Браћо и сестре, да бисмо истрајали у том духовном оздрављењу, потребни су нам пост и молитва. Често напомињемо да пост није само уздржање од хране, већ пре свега отварање целог свог бића за Бога, за ближњег и одвајање од свега онога што нас одвлачи од Бога и љубави према другима. Уздржањем од хране показујемо да не живимо само на биолошком нивоу, него смо, пре свега, чудесни спој видљиве и невидљиве творевине Божије. „Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Господ је управо зато и постао човек да би освештао тело и душу човекову и нашу човечју природу нераскидиво повезао са Својом божанском природом, те учинио човека у Христу небоземним бићем.

Све наше невоље и тескобе су мале и ништавне, само кад помислимо колико се нама Бог даје у својој неисказаној љубави. Често, гледајући само оно површно, не видимо Божије дарове који су свуда у нама и око нас, и живимо у незахвалности. А љубав према Богу се пре свега огледа у благодарности, као што се љубав према ближњем огледа у милостивости, спремности да одвојимо од свога и пружимо другоме који нема. Зато је и највећа тајна наше Цркве названа Евхаристијом, што и значи Благодарење.

Наше Народне кухиње у Косовском Поморављу су најлепши израз те солидарности и љубави многих добрих људи, и домаћих и страних добротвора, који су дали своју лепту да би они којима је потребно добили кору хлеба и изнад свега бригу и утеху да о њима неко мисли и да нису остављени и заборављени. Некада су древни хришћани тако постили, што су у посне дане јели једноставнију храну да би од вишка новца помогли сиромашнима. Зато су пост и милостиња увек били повезани и немају смисла једно без другог.

С друге стране, себичност затвара човека у личне интересе. Такви немају осећај за потребе ближњих. Данас живимо у времену када многи моћници не желе да виде потребе свог народа и оно што им је предато на управу доживљавају само као бројке, као парче географске карте. А иза сваког градића и села, живе су породице, људи и деца.

Управо је то и разлог зашто је Син Божији, у коме је све и за кога је све створено, дошао у овај свет и постао човек, да би своју љубав посведочио и крсним страдањем. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Тиме нам даје пример да се љубав не мери само лепим речима и обећањима, већ надасве жртвом, и то жртвом до спремности да пострадамо за своје ближње. Са таквом вером Св. Кнез Лазар ишао је на Косово Поље, спреман да положи своју душу за свој народ, не ради неких пролазних земаљских интереса, већ следујући Христу, Подвигоположнику. Као таквог га је Бог и овенчао венцем своје славе, и као таквог га је народ његов упамтио.

Нажалост, у историји је много и оних који нису били као Свети Кнез, који су гледали пре свега земаљско царство и лично богатство. Такви нису спремни да се жртвују за свој народ, већ народ жртвују себи. Хвала Богу, наш верни народ увек је знао да препозна и разликује вукове у јагњећој кожи, разне продавце магле и неиспуњених обећања, и увек се враћао својој Цркви, која је била и остала уз њега. Свештенослужитељи Божји су управо служитељи тајне тог јединства. Отуда Црква никада није могла без народа, јер тамо где нема верног народа нема ни Цркве.

Отуда, драга браћо и сестре, и наша стална брига да сачувамо живу Цркву на Косову и Метохији, да охрабримо наш народ да се истинска срећа у животу не мери само материјалним богатством, већ пре свега оним колико смо се охристовили и отворили своје срце за тајну Божије љубави. Зато нам је поред поста, неопходна и молитва, не само као тражење овога или онога од Бога, јер Бог зна унапред шта је нама потребно, већ молитва као стално пребивање у присуству Божијем, молитва као стално сагледавање свега у нама и око нас кроз Христа и тајни његовог Еванђеља. Наша Црква из тог разлога с времена на време позива свој народ на појачану молитву и пост да бисмо отворили своја срца да приме Божију љубав и благодат, која је ту увек пред нама и у нама, само је ми често нисмо свесни, јер трчимо за пролазним богатствима и циљевима.

Зато, Господ да вас све укрепи и оснажи, да чувате наше свето Косовско Поморавље, и да не заборавите какве сте претке имали. Сетимо се, на крају, наше Свете новомученице Босиљке из Пасјана која је, иако млада девојка, презрела све земаљско да би задобила небеско и уневестила се самом Христу Господу. Вековима је народ чувао њен спомен, јер народ доноси најбољи суд и најдуже памти. Народно сећање је мерило сваког дела, јер све се пре или касније покаже онаквим какво јесте.

Са овог светог места вам поручујем да праштате једни другима и да живите у миру. Чувајте породице и децу и будите храбри као што сте увек до сада били. Бог са својим светим биће уз вас, посебно молитвама Св. новомученице Босиљке, која, уз скуте Пресвете Богородице, бди и моли се за све вас.

Господ да нас све сачува и утеши у својој љубави и милосрђу да бисмо и ми са свима светима Њега славили – Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.“

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Епископ Теодосије: Никоме до сада није успело да нас искорени са ових простора, неће ни сада!

Thu, 09 Aug 2018 20:58:42 +0000

У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо.

Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“

Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију:

„Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“

ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА:

Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа,

Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо.

Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи.

Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво.

Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35)

Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.

Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују.

Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам.

Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15).

Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш.

Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пастирска порука свештенству, монаштву и верном народу Епархије Рашко-призренске

Fri, 03 Aug 2018 22:31:36 +0000

Као и много пута у вишевековној историји, наша Црква са својим верним народом на мученичком Косову и Метохији пролази тешке и судбоносне дане. Угледајући се на наше претке који су остајали и опстајали, као своји на своме, и поред свих тешкоћа и невоља, уздајући се највише у Бога и правду Његову, и ми у овом нашем времену, остављени на ветрометини интереса моћника овога света, прибегавамо Господу Спаситељу и Мајци Божијој са молитвом да спасу и сачувају верно стадо, децу Светог Саве, на заветним просторима светолазаревског Косова и Метохије.

Еванђеље нас учи да дајемо све од себе, што до нас стоји, али да ипак са вером и надом препустимо Господу сваку бригу за сутра, јер су нам „и власи на глави изборојане“ (Лк 12.7). Зато, као архијереј са пастирском одговорношћу за свој народ и наше светиње, позивамo све наше свештенике, монахе и вернике да у овим тешким данима који су пред нама, сви заједно молитвом и постом, дамо свој допринос очувању живе Цркве на простору наше Епархије. На тај начин ће Бог највише моћи да нам помогне, јер Божија љубав несметано дела тамо где су молитвом и постом срца отворена за Њега. Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши Патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности.

Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) ове године сви по својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“ (приложен у ПДФ верзији)

Српска Православна Црква остаје верно са својим народом на Косову и Метохији без обзира шта нам моћници овога света пресуде, знајући добро да је последња увек правда Божија и да они који се одричу светолазаревског наслеђа ради пролазних интереса лако могу да дођу под тешки терет осуде и клетве Светога Кнеза Лазара. Ми живимо у овом свету, али нисмо од овога света и за нас Косово и Метохија није нешто што нам неко може отети, ако га се сами не одрекнемо. Косово и Метохија су за наш верни народ синоним свега што су нам оставили наши свети преци, онога што нас на светској ветрометини чини децом Светог Саве, и зато ће оно за нас остати наше све док буде и последњег Србина који у свом срцу носи овај многоцени бисер који нам је од Господа дат преко наших предака.

Ваш молитвеник пред Господом

Епископ Теодосије

..............................................................

Епископ Теодосије ће лично служити Молебан за Косово и Метохију према следећем распореду, након вечерњег богослужења које почиње у 17.00 часова:

-Понедељак 6. августа, у саборном храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици
-Уторак 7. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Грачаници
-Среда 8. августа, у храму Св. Архангела Гаврила у манастиру Драганац
-Четвртак 9. августа, у храму Св. Николаја Чудотворца у Штрпцу
-Петак 10. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у Ораховцу

Епархија позива верни народ да се у што већем броју сабере на молебни канон.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Епископ Теодосије још једном апелује на мир и уздржаност у светлу најновијих претњи инцидентима на Северу КиМ

Fri, 03 Aug 2018 15:04:00 +0000

Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње.

Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије.

Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све.

Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје.

ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ
ТЕОДОСИЈЕ

Грачаница, 3. август 2018. године

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска