Живе речи утехе: Живе речи утехе

Прослава св. Врача у Зочишту

Wed, 14 Nov 2018 20:46:53 +0000

Владика Рашко – призренски Теодосије је уз саслужење игумана манастира Свети Врачи, архимандрита Стефана, игумана манастира Драганац, оца Илариона, игумана Светих Архангела, оца Михајла, старешине манастриа Бањска, оца Данила и још неколицине свештенослужитеља Рашко – прзренске, Нишке и Бањалучке епархије, у манастиру Светих Козме и Дамјана у Зочишту, код Ораховца, служио свету литругију поводом данашњег празника

Светој литургији је присуствовао велики број верника пристиглих из свих крајева наше земље. Ове године, за празник су дошли и расељени Срби из Суве Реке.

„Благодат светога Духа и молитве светих Безсребреника Козме и Дамјана сабрали су нас овде у овој светој обитељи да прославимо дан угодиника Божјих, Козме и Дамјана“, рекао је у беседи владика Теодосије.

Наглашавајући исцелитељске моћи Светих Безсребреника, Владика Теодосије је рекао да је вера у њих помогла у обнови живота у некада разореном и разрушеном храму, подигнутом овим светитељима у част.

„Оно што је великко чудо јесте да се ова света обитељ исцелила и обновила, не само у физичком и материјалном смислу, већ и диховно. То значи, да никада Козма и Дамјан нису напустили ово место. Када је црква била срушена и минирара многи су сами долазили ту, да им се на рушевинама Храма читају молитве и призивали су Божју помоћ. И ево, црква је обновљена и лепша него икада прима све нас овде. Моштима Светих Козме и Дамјана призивамо милост Божју, да Господ исцели све нас, оне који су од греха посустали подигне и да се и ми као Израиљ, који се много пута подигао из пепела, обновимо“, рекао је владика Теодосије на крају беседе.

Српско удружење „Баштионик“ из Бања Луке било је домаћин славе у Зочишту. Председник овог удружења, Предраг Адамовић каже да је у манастир дошао у пратњи четрдесетак младих из Републике Српске, те да се Косову и Метохији увек и радо враћа.

„Мени је ово већ десети долазак и не бројим их више. Од првог доласка мог могао бих све утиске да сажмем у једну ријеч, зарази се човијек једноставно Косовом и Метохијом и то онда не пролази, мора се доћи поново. Овде из сваког човијека, из сваког камена, из сваког дрвета извире светосз, извире љубав о којој причамо, извире све оно о чему причамо, што смо учили и што нас уче. Тако да заправо ви осјетите да не долазите већ да се враћате, да сте свој на своме и то нам заиста даје снагу“, рекао је Адамовић.

Поред Зочишта представници Удружења „Баштионик“ су обишли Велику Хочу и Ораховац, а боравиће и у Новом Брду.

Преузимајући и целивајући део славског колача, за наредног домаћина славе пријавио се Владан Миленковић из Косовске Митровице.

тв храм

Монашење у манастиру Грачаници

Mon, 12 Nov 2018 10:37:46 +0000

У недељу, 11. новембра 2018. године, уочи празника Светог Краља Милутина, ктиторске славе манастира Грачанице, Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије извршио је чин монашења те древне светиње.

Приликом пострига и добијања свеоружја монашког, у молитвеној радости учествовало је бројно свештенство, свештеномонаштво и монаштво Епархије рашко-призренске, као и бројни верни народ, а искушенице је полагању монашких завета привела игуманија грачаника мати Стефанида.

Монахиње Касијана и Ирина замонашене су у малу схиму. Примиле су равноангелни чин и предале себе Господу на велику духовну радост Епархије рашко-призренске и свог света православног који је постао богатији новим војницима војске Христове.

Извор: Српска Православна Црква

Свети Арсеније – ктиторска слава Пећке патријаршије, богослужио Владика Кирило

Sat, 10 Nov 2018 17:51:00 +0000

Његово преосвешетнство Епископ буеносаиреско-јужноцентралноамерички г. Кирило, уз саслужење игумана манастира Високи Дечани архимандрита Саве (Јањића) и свештенства и молитвено учешће мати Харитине, игуманије Пећке Патријаршије са сестринством и вјерним народом, служио је у суботу 10. новембра Свету архијерејску литургију у манастиру Пећка Патријаршија поводом празника Светог Арсенијан другог Архиепископа српског- ктиторске славе ове светиње.

Прилог радија Светигоре

,,Најљепше говори о Косову онај који до краја преживљава косовску драму и голготу“, рекао је, између осталог, у литургијској бесједи преосвећени Владика Кирило.

Он се осврнуо на саопштење Светог архијерејског сабора у коме се каже да је Црква против било какве независности Косова и Метохије, а такође и подјеле. Владика се запитао какви су то двоструки аршини и лицемјерје западног свијета који примају милионе избјеглица разних религијских опредјељења са Блиског Истока и желе да их социјализују у својим демократским друштвима, док нас овдје тјерају да правимо етнички чисте границе.

,,Они морају да знају да етнички чисте границе у савременом свијету могу само да буду извор нових сукоба и да се тиме не рјешава никакво питање. Ми смо против тих подјела, јер би ван територије наших традиционално православних држава остале наше највеће светиње, међу којима и Пећка Патријаршија, историјска престоница наше Цркве, Дечани, Грачаница и друге велике светиње“, рекао је Владика Кирило.

У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља архимандрит Сава (Јањић) је рекао да се Господ прославио и прославља у свима онима који исповиједају Његову вјеру и Његову истину.

,,Тако је било и са нашим народом кроз вјекове. Док смо се год држали Господа Христа и онога што су нас научили Свети архиепископи и патријарси српски, почевши од Светог Саве па преко Светог Арсенија и осталих, наш народ је живио и пролазећи највећа страдања из њих излазио увијек оснажен и окријепљен. А када смо се одрицали Јеванђења, тражећи људску мудрост, логику и благостање овога свијета налазили смо само нове невоље и нова страдања. Једино са Господом можемо наћи истински пут, и ми и наш народ, јер је наш народ завјетни народ и само је оно што јесте док живи вјером лазаревском. Без тога смо само једно племе на размеђи цивилизација, које је дошло и које ће да нестане“, рекао је отац Сава (Јањић) јутрос у Пећкој Патријаршији.

Подводом ктиторске славе манастира благосиљан је и пререзан славски колач.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Задушнице у Ораховцу

Mon, 05 Nov 2018 11:10:03 +0000

Сећање на наше упокојене претке задатак и обавеза свих нас

Митровданске Задушнице, 3.11.2018.
Ораховац, Српско Православно гробље

Ужурбано корачамо обесрбљеним ораховачким улицама које воде ка Српском православном гробљу. Тридесетак нас је, различитих старосних доби. Идемо пешице, сами, без пратње, навикнути на страх...Свако по нешто носи у руци: плетену корпу или торбу у којој је сместио жито, свеће, вино, хлеб, јабуку и још по нешто да се спусти на гроб ,, за душу“. Испред иде неколико мушкараца, за њима двадесетак жена и десеторо деце. Пролазимо крај костура порушених српских кућа, поред српских дворишта претворених у депоније разноразног смећа, поред друговерих комшија и њихових кућа, новоизграђених по угледу на куће америчких богаташа. Црно бели свет, помислих. Док једном не смркне другом не сване, опет се у мислима досетих неке изреке. Некима је свануло, а нама се смркло. Сагох главу, да не гледам оне који ликују због своје среће, а наше несреће, док стоје крај својих дворишних капија. И загледах се у своје ципеле, које су правиле кораке напред, и крале део по део асфалтног пута који се вијугао тесним ораховачким улицама ка гробљу. Ипак су то кораци напред, зар не? Сама себе запитах и у истом трену подигох главу ка небу. Плаво и бистро, без краја, покривало је Метохију. Покривало је и нас, и мене. И правећи нове кораке стигосмо до гробља. Корачамо напред, зар не? И то је нешто! И гробље, наше, српско, одвојено колским путем на два дела, указа се пред нама. Једна група оде на леву страну, а ја са другом се упутих уз брдашце, на десну страну гробља, где почивају наши рођаци. Више нас не изненађују порушени споменици, полупани мермерни покривачи гробова, преполовљени крстови... То је уобичајено. Сагињемо се и целивамо преживело парче каменог обележја, баченог на гроб или поред њега. Поправљамо поломљене крстове, померамо комаде мермера...Палимо свеће. Груди дрхте, сузе саме јуришају, не из ока, него из трбуха, из груди, из грла... ,,Сине мој, донела сам ти хризантеме из нашег дворишта!“ шапуће једна мајка, крај раскопаног синовљевог гроба. ,,Колико су ми те пута изнова убијали, ломећи ти споменик и плочу на гробу, сине мој...!“ Нешто млађа жена, недалеко од нас, крај очевог гроба шапуће: ,, Па како да ми их душа не куне! Гробови им сметају! Како живим људима могу гробови да сметају?“

Старица ми, без речи, пружа кадионицу у коју је убацила кутијицу са тамјаном и брикетима. Узимам, припремам је и кадим гробове, прво наших рођака, па све редом, један за другим... На другом делу гробља то исто чине неке друге жене. Мирис тамјана милује гробове, обележене, и оне остале без икаквог обележја. Пружих кадионицу дечаку Урошу, који је са мајком чучао крај дединог гроба. ,, Окади оне гробове тамо које ја нисам, све редом!“ кажем му. Дечак ме послуша, и некако свечано пође да обави задатак.

На гробу свога деде Анђелка Станковића, дошли Александра и Петар са мајком, и служе житом ретке посетиоце који приђу да запале свећу... Деца на гробљу, данас их баш има... обрадовах се... Научиће важну лекцију о својим прецима који ту почивају, али и ону другу о неким (не)људима који руше гробове њихових предака. ,,Зашто им то треба?“ пита се једанаестогодишњи Атанасије гледајући у поломљени споменик свога стрица. ,,Што им сметају споменици?“- опет пита.
Да, то се и ја питам. Ал и проналазим одговор на комадима мермера баченим у траву. ,,Крстана“пише на једном, а на другом ,,Данило и Стефанка“. Лепа, ћирилична слова, имена српска. На белом мермерном комаду преживео цео натпис ,, Словене то није крај, све док наше очи гледају сунце и ти ћеш видети његов сјај“. И слика, преживели део Словенове слике. Пише и година рођења и смрти (1969-1984). Па то им смета, та имена, та ћирилица и те очи које их посматрају. Опомињу их да је то парче земље башта засејана српским костима и заливена српском крвљу. Башта коју они хоће да преору, претворе у пут, у ледину... Смета им да стигну до својих новоизграђених кућа. Хоће они, ал им наши мртви не дају. То је тај корак напред, ка нашим покојницима, сад се сетих. Док га чинимо, макар и неколико пута годишње, ова башта неће бити њихова. Док је у овој трави и једно парче камена са насликаним очима, и једно име уклесано у мермеру... Овај мој корак, наш корак, данас на задушнице, је корак између прошлости и садашњости, између ропства и слободе, корак између њиховог злочина и наше молитве ... Корак који у нашем памћењу, и памћењу ове деце која су данас дошла на задушнице, записује невидљивом оловком редове историје, и снима сцене за нови филм.

Сличан запис је настао у мојој глави, у мом детињству, баш на задушнице, када ме је мајка (како смо звали бабу, татину маму) водила на гробље у Великој Хочи. То ми је била дужност и задовољство, прави мали празник за мене, ма како то данас некима чудно звучало, ићи на гробље-празник! Мајка је носила жито, хлеб (пексимете), у малој шерпи, са једном дршком, пасуљ, пржену рибу, и неколико паприка из туршије... Све би, сем пасуља и вина било у округлој плетеној корпи,,сепету“... Ја сам носила шерпицу пасуља и оплетену прућем флашу вина. Палили смо свеће, кадили гробове, поливали вином, ишли обавезно на гробове рођака и кумова. На крају би се окупили на једном месту сви рођаци, на канавац, специјално ткан за ту прилику, би поставили све што смо од хране понели и нудећи једни друге (за душу Младенову, Маркову, Милкину, за душу мужљеву, свекрову, ађину, метерину...) јели. Никада и нигде ми храна није била укуснија. Ваљда што смо се сећали упокојених, што смо их посећивали, што су им гореле свеће на гробовима, што смо их спомињали... и на крају, можда најважније, што смо се окупљали заједно, сви рођаци. И та заједница се чувала, заједница живих са мртвима...

Данас сам на ораховачко гробље повела свог сина... Неко ће можда рећи, а многи и кажу да деца не треба да иду на гробље ,, стресно је то за њих“... Не мислим тако. Данас сам захвална мајка Ђурђи што ме водила на гробље, јер сам тамо научила лекцију коју нигде и никад не могу научити.

Док ходам ораховачким гробљем обнављам ту лекцију из детињства. И радујем се деци коју родитељи доведу на гробље да је и она науче. Посебно, када су пред нама порушени надгробни споменици, сточјом балегом и цркнутим псима, мачкама, ил као данас цркнутим кокошкама, оскрнављени гробови.... И треба деца да долазе и да памте док има оних који им нешто могу казати, пренети. Да знају да су ту под тим порушеним обележјима, или без обележја остали гробови Радића, Станковића, Филијовића, Антића, Симића, Витошевића, Матића, Моравчевића, Баљошевића, Мојсића, Дедића, Марковића, Вучића, Миљковића, Миленковића, Јовичића, Грковића, Шорића, Уламовића, Стојановића, Станојевића, Великића, Кујунџића, Трбусића,Столића, Шарића, Рашића, Радовановића, Илића, Левића и многих других знаних и незнаних наших предака.
За памћење и наук - понављам. И опомену, додајем. Иако је порушено, оскрнављено, чупано, гажено...ово гробље је наше. Под земљом су наши преци... И наши кораци по костима наших предака потврђују да је ту наша земља, ма чији путеви туда прошли и ма чије чизме туда газиле. Изнад ове баште засејане костима и заливане крвљу кроз векове, је наше Небо. И док тако буде кораци, које чинимо између тог Неба и те земље, су кораци слободе...Да, слободе осењене Крстом. Иако га не видимо, знамо да тај КРСТ постоји и њега нико не може срушити. И као што наш велики песник Матија Бећковић недавно рече своју намеру да ,,кад умре живи у Црној Гори“, тако и наши покојници кад умру живе овде у Метохији.

Оливера Радић

извор

Годишњица прослављења Свете Босиљке Пасјанске

Fri, 26 Oct 2018 14:20:14 +0000

Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске.

Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег.

Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста.

Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света.

Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке.

На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасјанске прославља се 26. октобра.

Извор: Епархија рашко-призренска, Радио Слово љубве

СПЦ

Код Истока каменована два аутобуса са верницима из Београда

Mon, 22 Oct 2018 08:24:20 +0000

„Радио Контакт плус“ наводи да је група Албанаца поставила препреке и сачекала да се верници врате после помена, који је на остацима храма служио парох Небојша из Истока. Како сазнаје тај радио, у нападу није било повређених, а аутобуси са верницима и посетиоцима довезени су испред станице косовске полиције у Истоку.

РТС наводи да је на два аутобуса начињена материјална штета.

Свештеник православне цркве у Истоку казао је јавном сервису да је до напада на аутобус дошло у кањону планинског дела Хвосна, на врло уском и кривудавом путу.

Наводи се да су након пријављивања напада у станици полиције у Истоку, верници наставили пут ка централној Србији.

Извор: Православие.ру

Освећен Храм Успења Пресвете Богородице у Лепосавићу

Sat, 20 Oct 2018 18:00:00 +0000

Патријарси Јован и Иринеј посетили манастир Грачаницу

Thu, 18 Oct 2018 21:33:11 +0000

Извор: Српска Православна Црква

Патријарх Иринеј: Никаква подела, не смемо да им дамо Косово!

Thu, 18 Oct 2018 19:27:51 +0000

„Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао:

„Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх.

„Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј.

Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ.

„Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован.

Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу.

„Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока.

Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице.

Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа.

Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“.

Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха

Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција.

„Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а.

Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај.

„Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“.

И он замера представницима институција што нису дошли данас.

„Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић.

Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције.

Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Призренски богословци: Осећај слободе је у нашим душама

Thu, 18 Oct 2018 19:11:48 +0000

Овим речима шеснаестогодишњи Матеја Ракић из Београда, ученик прве године чувене призренске Богословије, одговара на питање да ли се боји живота у Призрену иако се одлучио за школовање у овој најпознатијој богословској школи у земљи. О страху, каже, и не размишља све док га неко попут нас не упита о томе. Додаје да често када заврши са наставним и другим активностима и спрема се са осталим ученицима да заноћи у обновљеној згради Богословије, помисли како је срећан што му се остварио сан из детињства да похађа школу у којој је својевремено предавао патријарх Павле.

– Од када знам за себе, нешто ме је привлачило духовности, а како сам одрастао све сам био сигурнији у одлуку да упишем баш ову школу. Срећом, мама и бака су ме подржале и, што је најбитније, не да се нисам покајао, него често захваљујем Богу што ми је дао могућност избора – прича Матеја, који засада ниже све петице.

И три године старији Бранко Дашић (19) из Брестовика код Пећи, ученик четврте године, док седи на дрвеној клупи у дворишту обновљеног здања Богословије, недалеко од спомен-бисте Симе Игуманова, задужбинара ове духовне установе, каже да није зажалио због одлуке да упише ову школу.

– На настави, али и током ваннаставних активности са другарима, време ми брзо прође. Али сам у ствари најпоноснији и најрадоснији када ми се током распуста укаже прилика да туристичким групама које обилазе Високе Дечане представим ову светињу у улози кустоса, јер сам упознат са свим њеним благодатима, односно пребогатом и славном историјом – прича овај ведар младић из повратничке породице у селу испод Проклетија, срећан што је у Богословији стекао бројне другаре, а једва чека и одласке кући када родитељима, двема млађим сестрама и брату, прича доживљаје из школе.

Како је бити не само ђак, већ и професор у школи у којој педесетак ученика представља готово целокупно српство у царском граду Призрену, прича нам Валентина Питулић, професорка српског језика и књижевности.

– Велика је обавеза али и част бити професор у овој школи, у чије је темеље свој живот уткао и блаженопочивши патријарх Павле. Бити професор овде представља и радост и наду да ћемо остати своји на своме. Јер осим обавезе да ђацима улијемо знање и љубав према књизи, треба да им улијемо наду и веру да ово што радимо није бесмислено и да је ово пелцер за нека будућа времена – поносно истиче професорка Питулић, која каже да обавеза професора у Богословији надмашује обавезе предавача и учитеља и да се граничи са родитељском бригом око сваког детета, јер су околности у овом граду у којем су, поред ђака и професора, две свештеничке породице и двадесетак повратника једини Срби, другачије него у осталим школама и срединама.

И док професорка са љубављу говори о ђацима, у двориште Богословије пристижу гости из новосадске Матице српске, који под окриљем овог здања одлучју о активностима свог косметског одбора.

– Одбор при Матици српској основан је да би се бавио не само науком и културом, већ и свим другим областима на КиМ. Заправо, задатак је да окупи све потенцијале на пољу науке, културе и духовности, односно очување материјалне и духовне културе на Космету – појашњава професорка Питулић суштину рада овог одбора који је своју другу седницу од оснивања одржао управо у Призрену, граду који је некада био седиште српског цара Душана и који и даље с правом називају царским градом.

Не само млади богослови и њихови професори већ и малобројни српски житељи овог града који је до 1999. године бројао близу 10.000 Срба, надају се повратку расељених. До тада се окупљају око Богословије и Цркве Светог Ђорђа у центру града, али и Богородице Љевишке која од доласка свештеника пре неколико година, али и делимичне обнове, више не „самује“.

ОСМА ГЕНЕРАЦИЈА

– ОВО је осма генерација обновљене призренске Богословије. Тренутно имамо 49 ученика у пет разреда – објашњава јеромонах Исидор, заменик ректора Богословије, да је од обнављања ове духовне школе, потпуно спаљене у мартовском погрому 2004. године, школа изнедрила седам генерација богослова. – Јасно је да у Призрену не може да нам буде лако, али ми смо научили да живимо једни са другима, и тако да функционишемо. У страху не може да се живи, тако да међу нама нема страха.

Отац Исидор појашњава да родитељи ученика долазе да их обиђу и да углавном сви понесу лепе успомене, како из града, тако и из школе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Посета архимандрита Методија манастиру Високи Дечани

Thu, 18 Oct 2018 16:53:00 +0000

Патријарси Јован и Иринеј на Косову и Метохији

Wed, 17 Oct 2018 16:38:40 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X посетили су древно седиште Српске Православне Цркве, манастир Пећку Патријаршију. У топлом обраћању високом госту, Свјатјејши је укратко изнео историјат Пећке Патријаршије и приближио дешавања из даље и ближе српске историје која су довела до егзодуса српског народа из јужне српске покрајине.

Говорећи о данашњем животу Срба у покрајини, патријарх Иринеј је истакао да се "све чини са намером да се Срби не би вратили на своја огњишта". -Манастири који нису порушени су нада нашег народа да ће се вратити некада на ове просторе, рекао је између осталог патријарх Иринеј.

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X исказао је своја најдубља осећања поводом доласка у вековно седиште Српске Цркве. -Ви сте Црква светитеља, Црква која воли Господа до краја, рекао је шредстојатељ Антиохијске Цркве и истакао "да се осећа као да је у храму у граду Антиохији", јер га Пећки трон подсећа управо на то свето место. -Наше Цркве су Цркве мучеништва и ми треба да чувамо нашу свету земљу, наше манастире и цркве, што смо учили од наших отаца и праотаца, рекао је патријарх Јован. -Ова посета је глас истине и вере и показатељ љубави између наших Цркава, подвукао је Патријарх антиохијски Јован.

Поглаваре Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве у манастиру Високи Дечани свечано су дочекали Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије, игуман дечански аримандрит Сава и многобројно свештенство и свештеномонаштво Епархије рашко-призренске. Патријарси су се поклонили моштима Светог краља Стефана Дечанског, ктитора и небеског заштитиника Високих Дечана. Том приликом, владика Теодосије је даровао патријарху Јовану Часни крст и монографију Задужбине Косова и Метохије - историјско, културно и духовно наслеђе српског народа.

У пратњи поглавара Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазе се Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије и Њујорка и Северне Америке г. Јосиф, Преосвећени Епископи шумадијски г. Јован и мохачки г. Исихије, као и чланови посланства Антиохијске Цркве: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован.

Извор: Српска Православна Црква

Пећка Патријаршија прославила храмовну славу - Покров Пресвете Богородице

Mon, 15 Oct 2018 19:32:48 +0000

ТВ ХРАМ

Архимандрит Сава (Јањић) о заштити светиња СПЦ на КиМ

Wed, 10 Oct 2018 06:08:00 +0000

Фамозни нови план Београда о заштити светиња СПЦ на КиМ, који се данас у медијима објављује на сва звона http://www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:754038-NOVOSTI-OT… није ништа ново већ понављање онога што је Коштуницина влада са СПЦ 2007 договорила са Албанцима и Ахтисаријем и што је већ укључено у косовски закон о заштићеним зонама http://www.kuvendikosoves.org/…/…/ligjet/2008_03-L039_sr.pdf

Будући да се овај закон већином не поштује на терену и да је потребна ефикаснија заштита, СПЦ је од садашњих власти Србије више пута тражила да се дискутује у Бриселу о заштити светиња у техничком дијалогу. Београд из нама непознатих разлога никад није укључио СПЦ у дискусију нити ову тему поставио на преговарачки сто.

Јасни показатељи да влада НИКАДА није покренула тему заштите светиња СПЦ у Бриселу јесу: Текст “Бриселског споразума” http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757 и сви остали документи о преговорима http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php Нигде у овим документима нема теме заштите српске православне баштине, иако је реч о једној од кључних тема за наш народ и државу. То је апсолутно несхватљиво. Питање највећих светиња српског народа никако се не може покретати без укључења СПЦ и само преко медијских изјава или новинских чланака, који опет само рециклирају план Коштуницине владе и Ахтисаријевог плана, а који се показао као нефункционалан због неспремности косовске стране да поштује и сопствене законе.

У складу са одлуком Св. Арх. Сабора СПЦ заштита наших светиња и народа може бити део САМО техничког, а не “статусног дијалога”. Зато се СПЦ не може условљавати да подржи прозив-уставни план о етничко-територијалној подели Србије на КиМ јер би тада свака заштита светиња била практично немогућа јер би се наше најважније светиње сценаријем поделе нашле на територији од Србије званично признате “Републике Косово” или што је још горе на територији Велике Албаније.

Искрено остајемо у нади да ће Влада Србије одговорније приступити овом проблему и да ће бити решаван искључиво у оквирима Резолуције 1244 СБУН. Ако је ко заинтересован за то питање, онда је то свакако наша Црква која своју будућност не види без адекватне заштите и опстанка свог народа и северно и јужно од Ибра.

Зато је у том контексту свака прича о “разграничењу” тј. одрицању од највећег дела КиМ апсолутно погибељна и неприхватљива што је Св. Арх. Сабор у мају ове године јасно и недвосмислено саопштио.

извор