Живе речи утехе: Живе речи утехе

Саопштење поводом клевета објављених од стране ТВ МОСТ против Епископа Теодосија

Fri, 22 Mar 2019 09:03:23 +0000

ТВ Мост из Митровице јуче 21. марта објавио је очигледно политички наручену вест под називом „Владика СПЦ у тајности примио команданта приштинских специјалаца“ (http://www.tvmost.info/post/vladika-spc-u-tajnosti-primio-komandanta-pristinskih-specijalaca ) у којој је најгрубљим клеветама нападнута личност Епископа Рашко-призренског Теодосија и углед СПЦ.

Чињеница је да није реч о никаквом „тајном састанку“ већ о разговору који је са министром унутрашњих послова из Приштине одржан у присуству мисије ОЕБС у гостопримци манастира Грачаница 1. марта ове године, а поводом недавних претњи депортацијом појединим клирицима Епархије Рашко-призренске. Будући да српски представници, који иначе и даље учествују у раду институција у Приштини, нису до сада показали ни минимум бриге за ове претње о којима је већ обавештавана јавност, Епископ Теодосије је ради заштите свог монаштва и свештенства затражио директан састанак са приштинским министром уз посредовање мисије ОЕБС-а. Циљ овог састанка је био да се омогући нормално издавање дозвола за боравак оним клирицима Епархије рашко-призренске који немају косовска документа и да се клирици поштеде застрашивања депортацијом од стране припадника косовског МУП-а. На састанку су добијене гаранције да се овакви догађаји убудуће неће понављати.

Неспоразуми око издавања дозвола за боравак кулминирали су почетком ове године када је монаху Антонију (Михајлу Сурлану) из манастира Зочиште уместо рутинског продужетка дозволе за боравак, у канцеларији МУП-а у Приштини саопштено да ће ускоро бити депортован са Косова и Метохије јер је поседовао српски пасош Координационе управе за КиМ. Овим случајем су се одмах позабавили и међународни представници, посебно из мисије ОЕБС-а, која је и предложила организовање овог састанка.

Нажалост, сведоци смо да се напори Епископа Теодосија у борби за опстанак свештенства, монаштва и верног народа наше Цркве на Косову и Метохији и даље користе као политичка мета оних који, уместо да представљају свој народ, раде за уске политичке и личне интересе. Већ месецима по наруџбама истих налогодаваца у медијима се блати Епархија Рашко-призренска због свог гласног противљења политици поделе и признања Косова и Метохије и сведочи јасан став свих Епископа СПЦ изражен у Саборским саопштењима СПЦ и у мају и у новембру прошле године.

Сведоци смо такође у жалосне чињенице да ТВ Мост, који се иначе директно финансира из Канцеларије за Косово и Метохију, и који би требало да објективно информише народ и ради у интересу његовог опстанака, бива коришћен за јефтине политичке обрачуне, стварање подела у народу и подривање угледа СПЦ. Ова таблоидска вест ТВ Моста о фамозном „тајном састанку“, нажалост је, без икакве провере са представницима Епархије по политичком налогу одмах објављена и од стране појединих других медија у Србији, који су на тај начин показали тужно и забрињавајуће одсуство елементарне новинарске етике и професионалности. Зато остајемо у нади да ће објективности и поштења ради одговорни медији пренети исправну вест о овом састанку и напорима Епископа Теодосија, његовог свештенства и монаштва да очувају опстанак Цркве и њеног верног народа на Косову и Метохији.

Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске

петак 22. март 2019. год.

--------------

Вест ТВ Моста објавио је на још малициознији начин и Пинк http://www.pink.rs/politika/121897/suruje-sa-albancima-sumnjiva-posla-vladike-teodosija-tajno-ugostio-haradinajevog-ministra-u-manastiru-gracanica

епархија рашко призренска

Васкршња акција Епархије бачке за децу са Косова и Метохије

Wed, 20 Mar 2019 12:10:09 +0000

Добротворна установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић са благословом Епископа бачког др Иринеја у сарадњи са Катихетским одбором Епархије бачке и ове године организује добротворну акцију прикупљања пакетића за децу са Косова и Метохије.

Акција прикупљања пакетића под називом Деца - деци реализује се поводом највећег хришћанског празника Васкрсења Христовог у новосадским основним и средњим школама од 18. марта до 15. априла 2019. године. Прикупљени пакетићи ће бити подељени малишанима на Косову и Метохији како би Празник над празницима дочекали још радосније са својим породицама.

Пакетићи садрже: школски прибор, средства за личну хигијену, дуготрајне слаткише, друштвене игрице за децу и гардеробу.

Извор: Српска Православна Црква

Годишњица Мартовског погрома на Косову и Метохији

Sun, 17 Mar 2019 10:01:01 +0000

Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска
Погром на Косову и Метохији
Распето Косово - преглед вести
#NoKosovoUnesco ОЕБС: Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године, децембар 2005. године:
http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true
Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стању: http://www.osce.org/kosovo/84453

Материјали о Мартовском погрому са сајта Владе Републике Србије:

ТЕРОР НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: aрхива вести о погрому на Косову и Метохији у пролеће 2004. године

Овде можете преузети и поглавља књиге Мартовски погром на Косову и Метохији коју су 2004. године издали Министарство културе Владе Републике Србије и Музеј у Приштини (са измештеним седиштем):

Судбина културне баштине на Косову и Метохији (pdf, 864KB)
Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому (pdf, 3,48MB)
Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године (pdf, 3,41MB)
Угрожена културна добра на Косову и Метохији (pdf, 4,63MB)
Библиографија (pdf, 536KB)

Навршава се 15 година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове.

У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа и запаљено 35 верских обjеката, укључуjући 18 споменика културе, међу коjима и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Tаj храм, jедан од наjрепрезентативниjих споменика средњовековне Србиjе, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио jе у време Kраља Mилутина (1282-1321), мада jе и раниjе био архиjереjско средиште призренског епископа српске цркве. Црква jе унеколико обновљена, прва литургиjа у њоj служена jе шест година касниjе, али трагови девастациjе и пожара нису отклоњени. Tо здање jе 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНEСKO-а.

Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.

Mартовске догађаjе на Kосову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Eвропска униjа, а Парламентарна скупштина Савета Eвропе jе 29. априла 2004. донела резолуциjу.

Извор: Српска Православна Црква

Света Литургија и годишњи парастос блаженопочившој игуманији грачаничкој мати Ефросинији

Fri, 08 Mar 2019 11:59:31 +0000

Епископ Рашко-призренски Теодосије данас је у манастиру Грачаница служио Св. Литургију и годишњи парастос блаженопочившој игуманији манастира Грачанице мати Ефросинији. Владика је Св. Литургију служио уз саслужење свештеномонаха наше Епархије и уз појање грачаничких сестара.

Након Литургије на манастирском гробљу Владика је освештао новоподигнути надгробни крст мати Ефросинији, рад академског вајара Владана Мартиновића, а потом одслужио и парастос. Обративши се присутнима пригодном беседом, Владика се подсетио лика мати Ефросиније која је цео свој живот посветила Богу подвизавајући се и живећи у манастиру Грачаници. Садашњеа игуманија манастира Грачанице мати Стефанида са сестрама за све госте приредила је трпезу љубави у спомен блаженопочивше мати Ефросиније.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује скрнављење споменика киднапованим и убијеним Србима у Великој Хочи

Thu, 07 Mar 2019 17:57:39 +0000

7. Март 2019 -

Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује ноћашњи вандалски акт у Великој Хочи у коме је разбијен крст на споменику убијеним и киднапованим Србима са простора овог села. Овај најновији напад показује да је ситуација на Косову и Метохији вишеструко погоршана, понајвише због напора да се обнове сукоби и протера српско становништво јужно од Ибра кроз сценарио поделе Косова и Метохије.

Споменик Србима које су албански екстремисти побили или киднаповали симбол је молитвеног сећања на нашу браћу и сестре који су пострадали на свом кућном прагу, али и симбол решености нашег народа да опстане у овом историјском селу које се спомиње још у раном средњем веку као метох манастира Хиландара, а потом средиште више манастирских метоха-винарија, међу којима је још увек активна Дечанска виница.

"Овај најновији вандалски напад неће нас застрашити, поручио је Владика Теодосије. Напротив, крст ћемо поново поставити на споменик подно манастира Св. Јована, мотоха манастира Дечани, и тиме показати да нас са наших огњишта неће успети да протерају они који би да стварају етнички чисто албанско Косово, али ни они својим дефетизмом смућују свој народ. Као и увек, српски православни народ на Косову и Метохији гледа у своју Цркву која је са њим била и остала у најтежим тренуцима и која ће остати да сабира децу Светог Саве и даље. Данашња наша пастирска посланица уочи Часног поста још једном нас све подсећа и позива да је једини пут нашег опстанка вера у Бога, пост и молитва, који су нас вековима одржали у још тежим временима", закључио је Владика Теодосије

На представницима косовских власти и међународној заједници остаје да пронађу починиоце и више учине како би заштитили Србе од свих оних који би да сеју страх и смутњу ради својих бешчасних политичких циљева.

Дато у Канцеларији Епархије Рашко-призренске
Грачаница-Призрен, 7. март 2019. год.

Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/eparhija-rasko-prizrenska-najostrije-osudjuje-skrnavljenje-spomenika-kidnapovanim-i-ubijenim-s

Косово и Метохија – жртвеник из којег добијамо снагу

Mon, 04 Mar 2019 19:34:54 +0000

О првом сусрету са манастиром Високи Дечани, о доласку у манастир, литургијском животу и искушењима кроз која је ова светиња заједно са српским народом прошла у последњих двадесет година, као и о најновијим изјавама појединих српских политичара везаним за решење коначног статуса Косова и Метохије, тзв. разграничењу и сл. Разговарали смо са архимандритом Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани.

Помаже Бог оче Саво. Ево смо у великој светињи манастиру Високи Дечани, управо се завршила Света литургија, Ви сте служили са оцима који су овде у манастиру. Можете ли да нам испричате како изгледа живот у овом манастиру и како је изгледао Ваш први сусрет са овом светињом?

У Дечанима некако све бива кроз Литургију, јер читав манастир функционише, живи тим неким литургијским ритмом, који из дана у дан, чини да је сваки дан посебан, а опет сваки дан је као вечност. И тако то траје вековима, већ ево 700 година како манастир постоји, кад погледамо на његову историју. И мој први сусрет са овим манастиром био је давне 1987.године, када сам долазио овде за Светога Краља Стефана Дечанског, са умировљеним епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, који нас је тада окупљао у Београду као студенте. Ја сам са њим и још неким другим студентима с факултета дошао овде у Дечане, то је било за Св Краља и остало ми је то у дубоком сећању и то бденије и та литургија, и тај контакт са овом светињом. Посебно овај дечански полијелеј. Сећам се покојног оца Варнаве који је достојанствено са мандијом палио свеће и вртио полијелеј. То су нека сећања прва која ме везују за Дечане и врло брзо после тога уследио је и мој долазак у манастир Црну Реку, већ 1989.године када сам се прикључио црноречком братству. Тамо сам замонашен 1991. године, а већ 1992, пошто је тадашњи игуман постао владика рашко-призренски онда смо дошли у Дечане нас неколико. Владика Теодосије, наш садашњи владика, а тадашњи први игуман обновљеног братства и још неколико нас, међу њима и отац Стефан, сада игуман манастира Зочиште. Чини ми се да је тај дан био јуче, јер управо сваки дан овде бива са литургијом. Почиње молитвом и завршава са молитвом и некако тај ритам Литургије је као откуцај срца који све оно што радимо и све оно што живимо држи у том једном поретку. И зато је то време, када погледам колико већ година има од 1992.у марту када сам дошао овде, до данас чини ми се као да је то све један дан, а истовремено је јако много времена прошло. Прошло је много дивних, радосних тренутака који су остали као нека сећања која с времена на време изађу у свест и тако… Ал опет, све се то спаја у велику радост, у благодарност пре свега Светоме Краљу, који нас је овде примио, прихватио, који нас држи, који је истински домаћин ове куће, који је заиста краљ који царује овде, како каже владика Амфилохије, а ми смо ту, само око њега да се нађемо, да ослушнемо ту вољу Божју која се пројављује Његовим молитвама, молитвама Светога Краља и благословом овога светога места и да живимо по тој вољи Божјој чинећи што до нас стоји препуштајући све остало Господу. И то је највећа мудрост Божја, да чинимо што до нас стоји и колико ми можемо у оквиру онога чему смо позвани оних таланата које нам је Бог дао, а да коначно резултате препустимо Господу и са вером и надом у Господа, да ће Господ све урадити и уредити како је најбоље. Иако ми то често не можемо да замислимо, често бисмо ми одредили како нешто треба да изгледа и како би нешто требало да буде, али ми не можемо никада да видимо целу слику, једино је Бог тај који даје пуноћу смисла свему. И то је заправо највећа мудрост духовног живота, то је суштина духовног живота и монашког и живота у свету, и то је извор радости, јер сва забринутост, све зебње, сви страхови нерасположења, долазе од тога што стално мислимо много више смо могли урадити, много више од нас зависи, или нешто што је Бог дао није оно што смо ми очекивали, а заправо је увек све што долази, оно што је неком по чудесном Божјем промислу најбоље у том тренутку и усмерено ка нашем вечном спасењу. Јер једино кад гледамо из те перспективе вечнога живота можемо да видимо смисао овога живота. Иначе овај живот са свим својим страдањима, патњама, (доста смо тога видели на Косову и Метохији) људски гледано тешко да има некаквог смисла. Али то је тајна крста. Јер крст сам по себи нема никаквог смисла, крст једино у светлу васкрсења добија свој смисао као овај наш расцветали крст на уласку у дечански манастир.

И тако смо од 1992. године полако устројавали живот Божјом благодаћу са игуманом, сада владиком Теодосијем, долазила су и братија и то је било време великог ентузијазма и прегнућа, труда и радости, али видели смо да се спрема једна олуја, која је коначно дошла са оружаним сукобом, већ са албанским екстремистима 1998. године и 1999, посебно рат и све што се издешавало и све нас је то јако дубоко потресло. Ни у једном тренутку нисмо губили наду да Господ држи ову светињу, јер Дечани сијају већ 700 година, то је једна упаљена свећа коју је упалио Свети Краљ и која има једну мисију да осветљава пут у овоме мраку у овом лавиринту светских збивања и указује пут нашем народу православном српском шта смо били, шта јесмо и где треба да идемо. И то је заправо мисија овога места. Да буде место утехе, место љубави, место радости, место где ћемо се окупљати око Свете чаше на Светој литургији и подсећати да је ово тек само предворје и улазак у Царство Божје, пуноћу, коју ћемо, ако Бог да сви да доживимо и живимо у тој радости вечној, а коју већ и сада осећамо. И сваки пут када завршимо Свету литургију осећамо заиста једну велику радост и благослов Божји да сви проблеми овога света просто нестану, барем на тренутак нестану, изађу из наше свести јер већа је та радост.

Ратна дешавања на Косову и Метохији нису заобишла манастир Дечане. Кроз шта је све манастир прошао а с њим и братство манастира које је било у њему?

У том времену рата доста смо видели страдање невиних људи, најпре смо примили српске избеглице, било је после и албанских избеглица, имали смо и Роме. Ми смо све људе гледали као Божје сви су створени са ликом Божјим и сви су деца Божја. Колико ће ко то да оствари то је тајна Божја ми не можемо да улазимо у то, али наше је сваког човека видимо као икону Божју и посебно кад неко страда да укажемо помоћ, да укажемо саосећање са надом да ће то на неки начин пробудимо у тим људима свест о Богу који нас толико воли који је дошао и пострадао нас ради. Али јако је било тешко видети велико исељавање нашег народа, којег ни пре рата није било много, али тада смо видели да је јако много људи отишло, то су били тешки дани, нарочито то лето 1999. године, када се и љуљало кандило пред фреском Пресвете Богородице у припрати нашег храма.

Да ли је то Пресвета Богородица нешто поручивала братији, зашто баш кандило пред том фреском?

То је заиста чудесан догађај, који је обележио те месеце био, то је трајало отприлике око месец и по дана, два месеца, иако кад принесемо свећу обичну поред кандила, пламен се не покреће, није била промаја, већ нека чудесна невидљива сила Божја је покретала то кандило. Као да нас је Пресвета Богородица стално подсећала да треба да се молимо, да треба поуздање и сву наду препустимо Богу и њеним молитвама, да нас она није оставила и тај чудесан догађај је остао дубоко утиснут у наша сећања и подстакао нас је тада посебно и на молитву. Јер та фреска Пресвете Богородице је Богородица са свитком у коме је Њена молитва за људски род и у коме се Пресвета Богородица моли Христу ,,Прими мољење Мајке своје Господе“. Пита је: ,,Шта хоћеш мајко?“,,Хоћу грешним покајање и спасење!“, ,,Не кају се!“ А она опет умољава Господа и Он на крају каже ,,У Твоје руке предајем њих, Мајко!“. И она Њему ,,Благодарим Теби Логосе!“. То је неизмерна љубав Божја која се пројављује кроз молитву Богородице.

То су били почеци страдања у најновијој историји манастира, а како се живи данас, двадесет година после?

То су били тренуци ужасног страдања које смо ми бележили, и писали о томе и сведочили и у сусрету са међународним представницима, новинарима и на оном тадашњем сајту, али истовремено смо опет опстајавали у молитви и чврстој вери да ће Бог сачувати светињу и хвала Богу, манастир је стављен под заштиту и некако је Бог зауставио да не оде сав наш народ и сачувао се тај остатак. Али живимо у једном тешком времену већ је двадесет година од кад је завршен рат и видимо да ситуација и даље није стабилна, ни мирна, видимо да доста проблема постоји безбедносних, чести су напади на људе и на куће, онемогућавање људима да дођу, да се врате, иако су се неки вратили.

Манастир Дечани помаже породицама које су опстале и које се враћају?

Манастир стално помаже. Имамо и хуманитарну активност, развили смо и са нашим италијанским пријатељима ,,Амићи ди Дечани“ активност, исто тако преко нашег сабрата оца Бенедикта који је са Сицилије, имамо и оца Нектарија из Америике, који води хуманитарну организацију манастира Дечани, која већ преко двадесет година помаже. Такође и бројне друге организације у којима се окупљају људи као нпр. Арно Гујон са његовом ,,Солидарите Косово“ итд. који је дубоко везан за Косово. Људи који су осетили духовну снагу овог места и поруку Светога Краља да ту љубав треба да пројаве и бригом, пажњом за друге. Да чинимо колико до нас стоји, али увек препуштајући Богу да буде Његова воља, да буде како Он хоће и да нас све уведе у своју радост. То је наш коначни циљ јер све на овој земљи је пролазно и ништа не може да буде вечно, јер све иде у сталном кретању ка Господу, ка пуноћи постајања које ће и једино у Христу бити.

Оче, већ је двадесет година како око манастира нема српског живља које га је окруживало, али са друге стране су за ово време у манастир долазиле допломате, али и све више долазе наши људи расејани на све стране. Срби из свих делова света долазе у манастир и на неки начин овде црпе енергију. Да ли је можда све ово што се издешавало помогло људима да схвате шта је манастир Високи Дечани за све нас?

Заиста, као и у свакој несрећи Бог пројави неке чудесне своје промисли и обично мислимо нешто је велика трагедија и све се руши, ал опет с друге стране на чудесан начин Бог нешто друго гради. Тако ево нпр. не само да се и манастир и материјално изградио, поправили смо објекте и саградили нове и сакупила се нова братија, имамо четири искушеника млада… обнавља Свети Краљ, него исто тако Бог привлачи овде људе из разних крајева. Нажалост, немамо наших Дечанаца овде, осим њих троје који живе у Дечанима и који су успели на неки начин да се врате и да нађу неко своје место. Јако су тешки услови и све то, али ето они имају неку своју жељу посебну и остају и опстају, али немамо породице које су се вратиле у овај крај и нема практично села, осим у околини Пећи где је било мало више повратка захваљујући заштити КФОР-а која је пружена у кључним моментима, да се врати. Наравно ту је село Гораждевац и доле јужније Ораховац и Велика Хоча који су остали наше стално упориште, где је наш народ остао. Сада Манастир Дечани, заиста има једну мисијску улогу према нашим људима, поклоницима, који долазе из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Федерације, наше православне вернике, Србе, који долазе из разних земаља света. Практично, врло често на литургијама имамо те поклоничке групе и много више верника него што смо икада раније у мирном периоду имали људе који су долазили, што је помало апсурдно. Некада буде и по два аутобуса гостију и поклоника који дођу. То су људи који осећају да доласком на Косово и Метохију, црпе ту духовну снагу, ту енергију љубави која просто исијава из кивота наших светитеља из гробова светих архиепископа, Светога Јоаникија у Девичу, Светих Врача у манастиру Зочиште и других светих места. Читава косовско-метохијска земља је једно велико светилиште и заиста, недавно сам говорио и помињао како је цело Косово и Метохија један велики жртвеник Господњи на коме се приноси хлеб и вино, пошто је Косово у знаку хлеба и пшенице, Метохија у знаку вина и грожђа. Онда на неки начин је Косово и Метохија један велики жртвеник где приносимо дарове и добијамо благодат, добијамо снагу. У томе је велики значај Косова и Метохије за људе који можда нису ни чули и били раније, али осећају. И не само они, него имамо пуно и странаца који долазе из целога света и који осећају посебну духовну снагу.

Да ли људи долазе због дечанске цркве, њене лепоте, јединственог изгледа или је ту још нешто што их доводи?

Дечанска црква је лепа и величанствена, али у свету је много већих грађевина и величанственијих грађевина по многим аспектима другим, али људи овде осећају нешто посебно, то је управо та благодат Божја која просто излази и зрачи као енергија из кивота Светога Краља. Свети Краљ је духовна електрана која стално зрачи том благодаћу Божјом, која уноси мир помисли, радост, наду, веру и то људе испуњава, и сад то доживљавају различито неки људи. Они који траже радост, утеху, они се враћају са радошћу и утехом. На жалост, има и оних који то не доживљавају. Има оних који ту светлост, која исијава из Дечана, доживљавају као сметњу, виде као неку опасност, као огањ који пржи. Тако да је манастир и нападан од стране несрећних људи Албанаца који не знају шта раде, који живе у околини, који су четри пута нападали манастир оружано до сада, од завршетка рата до данас и на жалост, има још људи који имају лоша осећања и лоше намере.

А има ли међу нашим друговерима комшијама и оних који нису непријатељски расположени?

Дубоко верујем да и међу самим Албанцима има јако много људи које везује једно посебно духовно искуство са манастиром, иако многи не смеју из страха од других да пројаве и да јавно покажу али с времена на време можемо да препознамо, да видимо када појединачно дођу. Доста људи се обратило, крстило венчало, покајало, променило свој живот …тако да Дечани настављају своју мисију. То је место које узводи људе ка небу а истовремено и спушта небо ка земљи. И то је та тајна Богочовека Христа који је сам Бог предвечни. Он је постао човек да би човека уздигао у достојанство божанско и учинио нас синовима Божјим по благодати.

Када је Стефан Дечански подигао манастир поклонио му је велика имања о којима имамо податке у Повељама и тапијама. Каква је данас ситуација са манастирском земљом, шта ви можете да обрађујете и који су проблеми са којима се сусрећете?

Манастир је имао велика имања у 14. веку када је основан и постоје, на основу Дечанске повеље, одређене реконструкције које су рађене на мапама и које показују прилично велике просторе, не само у овом делу Косова и Метохије него и на просторима северне Албаније па чак и око Скадарског језера, око Плава и Гусиња. То је било једно велико властелинство које је Свети Краљ обезбедио да би одржавао манастир и његову мисију. Манастир је истовремено поред духовне активности имао и болницу где је било лечење и неговање болесника и разне добротворне активности. Манастир је био духовни центар, као и други велики манастири на овом простору. Зато се овај простор и зове Метохија по тим манастирским имањима других великих манастира. Међутим, после Другог светског рата, тачније 1946. године 700 хектара је тзв. аграрном реформом одузето од манастира. И то је била једна од највећих крађа манастирске имовине у целој историји. Занимљиво и у турско време манастир је имао земљу, монаси нису могли да је обрађују, али су давали одређеним породицама албанским да раде, а за узврат они су чували манастир. Али помиње се, имамо доста докумената османских, који показују да је манастиру ипак признавана имовина. Након те 1946. године имамо ситуацију да је манастиру остало двадесетак хектара око манастира и пет хектара у Великој Хочи. И онда смо успели да вратимо још 24 хектара земље око манастира, борову шуму коју су по предању посадили монаси и ово поље овде, где је после рата направљена пчеларска задруга, која је после престала да постоји. И ми смо 16 година били на судском спору на свим инстанцама косовских судова, све до тзв. Врховног суда Косова, па до Уставног који је на крају пресудио у нашу корист 2016. године. Међутим, та одлука никад није испуњена, нити је ико одговарао због неиспуњавања те одлуке и то само показује један степен безакоња и одсуства владавине права. Да један овакав манастир који је потпуно законски од једног суда који функционише по принципима косовског правосуђа, овог новог васпостављеног, не може да добије своја право и не може да огради тај део свога имања, иако земљу, хвала Богу користимо, захваљујући подршци међународној који су од почетка показивали велико разумевање за наше потребе. Тако да манастир, хвала Богу, обрађује ту земљу, имамо наше имање пољопривредне активности разне и воћњаке, сејемо пшеницу, кукуруз и то се с времена на време мења, како шта сејемо. Такође држимо и стоку: тридесетак грла крава, сто педесет оваца, исто толико негде и коза. То је једно велико имање и производимо сир и разне млечне производе за потребе манастира, многима и дајемо као помоћ и дар, али исто тако и продајемо у манастирској продавници. Истовремено радимо и виноград у Великој Хочи где је отац Кирило који одржава наш метох Светога Јована и нашу виницу у Великој Хочи, где су монаси вековима били присутни, остали су само дечански сада. И надамо се да ћемо и ове године успешно обрати виноград, да ћемо имати добро вино. Спремамо и ракију, ликере разне, воћне, тако да гледамо да и ми колико је могуће својим рукама и уз помоћ људи који нам помажу, и који су плаћени и којима обезбеђујемо запослење урадимо колико до нас стоји, да манастирска земља не остане необрађена, неискоришћена, да врт који нам је Бог подарио држимо уредним и пристојним, да буде на охрабрење и другим људима, да они раде колико могу и да убирамо те плодове рада руку својих.

Манастир у последње време има проблем са изградњом магистралног пута који нарушава живот манастира. Ви сте се и томе супротставили, да ли ће да граде тај пут ка Црној Гори или је то стало?

Реч је о једном локалном путу који води од Дечана града до једне старе хидроцентрале која је обновљена, неких 12 км крај Дечанске бистрице. И тај пут као локални пут никада није био проблем. Чак смо се сложили са општином да се среди сам приступни пут манастиру због поклоника, посетиоца манастира и туриста. Међутим, појавила се идеја 2014 / 2015.године да се гради том деоницом пут, и направи један међународни пут ка Црној Гори којим би пролазио и тешки саобраћај и којим би био много већи промет. С друге стране, знамо да су на основу тзв. Ахтисаријевог плана који су косовске привремене институције одлучиле по савету међународне заједнице да примењују, формиране 2008. заштићене зоне. Дечанска заштићена зона је једна од највећих и обухвата шесто и нешто хектара, простор око манастира као најужу зону, али и простор између брда, и то је зона у којој су забрањене све активности које могу да наруше изглед и лепоту природе и мир који је јако важан овог целог амбијента. Говоримо и о природној и културној баштини јер је важно и једно и друго, и градња таквог пута је и по косовским законима забрањена. Она није предмет око кога можемо да се договарамо. Никада за нас није био проблем локални пут, али пут који се продужује према Црној Гори, пут којим ће пролазити тешки саобраћај је неприхватљиво и зато је 2015. године тадашња самопроглашена Косовска влада донела одлуку да се гради заобилазни пут. Ми смо мислили да је то решење, направљено је пар километара с оне стране брда, међутим, већ од ове године видели смо напор да се гради пут у близини манастира и ми смо се томе супротставили. Имамо међународну подршку и почетком августа били су амбасадори Европске уније који су дали јасну поруку да је пролазак таквог пута неприхватљив, незаконит. Није зато што манастир тера неки инат или не жели да општина напредује, већ једноставно мора да се испоштује закон и да се пут гради заобилазницом како је било планирано 2015. године. Тренутно седи на томе и видеће се како ће то бити. На Косову имамо много добрих закона који су донешени и који треба да заштите и нашу баштину и интересе невећинског становништва, посебно Срба, чак и Закон о поштовању оба језика. Видимо како се то не примењује, видимо како су многи српски натписи прецртани, како се не поштује имовина српска, па чак ни великих манастира као што су Дечани и видимо како је велики пут између закона и испуњавања тог закона.

Оче, последњих месеци су се интезивирали напори да се дође до ,, решења коначног статуса Косова“ и најављује се решење тзв. разграничењем. Ми који живимо ,, јужно од Ибра“ иако не разумемо у потпуности шта се под тим разграничењем подразумева забринути смо и уплашени од последица такве одлуке. Шта Ви, као игуман велике светиње и неко ко живи на Косову и Метохији мислите о томе?

Ми смо и као манастир и као Црква још и пре рата и за време рата и после рата били за дијалог, јер су Косово и Метохија простор где треба да живе и Срби и Албанци и сви људи који овде живе. Правни документ који је на међународном нивоу од свих прихваћен и који регулише питање Косова и Метохије јесте Резолуција 1244 који неки омаловажавају. Међутим, видимо да неке од најважнијих земаља света подсећају да је то документ на основу кога треба тражити даља решења. Нажалост, један дијалог који је почео у Бриселу под окриљем Европске уније још 2012. године, постепено је од техничког дијалога, који је требало да реши нека техничка питања, како да се живи у овим условима, како да људи лакше путују, како да се реши питање диплома и неких других практичних питања, с временом се претворило у дијалог о статусу и сматрамо да је то нешто што није од почетка одобрено ни од стране скупштине Србије, нит је у складу са Резолуцијом 1244. Тај разговор је отишао на другу страну, а не у правцу суштинских питања, а то су питања повратка, слободе, питања поштовања закона (имамо много Срба који не могу да се врате на КиМ, не могу да дођу у посед своје имовине). О томе се престало разговарати и негде од 2016. године почело је да се прича о плану поделе, који се назива неким разграничењем. Технички гледано, пошто је ово простор који је де јуре по закону и резолуцији 1244 територија Републике Србије (иако у овом тренутку имамо самопроглашену државу Косово) ми заправо имамо поделу територије Србије између Срба и Албанаца, што је апсолутно супротно и Уставу Србије и вољи већине народа у нашој земљи. То би био јединствен чин у историји нашега народа, али морам да кажем и новијој историји уопште, да је било која земља свесно спремна да се одрекне дела своје територије и чак дела на коме живе десетине хиљада њених грађана и још додатно да им уступи неке просторе централне Србије, око Прешева, Бујановца што је заиста без икаквог преседана. И ми смо као Црква дигли глас и Св. Архијерејски сабор је још у мају месецу, будући свестан таквих планова, заузео чврст и јасан став, не само било која врста признавања као независне државе, него и свака врста поделе која треба да у завршници доведе опет до признања оног што остане као независне косовске државе. То је неприхватљиво.

Али с друге стране многи Вас осуђују, осуђују нашу Цркву, говорећи да Црква не треба да се меша у политику?

За нас то није мешање у политику. Политика је нешто што треба да регулише живот на основу закона и устава итд, али ово је процес који је кренуо противно Уставу Србије, противно законима који постоје, противно и међународном поретку УН-а који је заснован на Резолуцији 1244. Реч је о једном безаконом процесу, у који су, нажалост, ушли неки високи представници Србије, без мандата да то раде, јер им тај мандат није дао ни народ, немају ни пред историјом, ни пред Богом мандат да преговарају о таквим решењима која могу да директно угрозе и доведу до исељавања нашег народа који живи јужно од реке Ибра. Косово и Метохија је покрајина Србије и тако је Србија третира и види и тако је види и већина људи на свету и неке од највећих земаља на свету, које стално подсећају на значај Резолуције 1244. Ми никада не гледамо север одвојено од југа или југ одвојено од севера, зато што Срби на Косову и Метохији деле, иако живе у различитим околностима, једну јединствену судбину. Веома је важно да останемо јединствени, повезани, јер нити југ може без севера где се налази наш универзитет и наша једина регионална болница и многе институције, а опет на југу Косова, јужно од реке Ибра, налазе се наше највеће светиње, ту је и највећи број српског становништва на Косову и Метохији, најмање седамдесет, ако не и више хиљада људи. Сама чињеница да је у Грачаници у први разред основне школе уписано 280 деце, а у Митровици северној 180, показује да број Срба јужно од Ибра уопште није мали и шта више, да имамо у неким деловима као што је Косовско Поморавље, и већи природни прираштај него што је просечно на територији уже Србије где је стандард бољи и где људи тврде да се живи боље, а опет видимо да има мање природног прираштаја. Зато је Црква осетила потребу, зато је владика Теодосије, пре свега као први који је одговоран, као наш пастир, као Епископ рашко-призренски подигао глас, крајем јула месеца ове године, у којем је изразио озбиљну забринутост због приче о подели и апеловао на представнике власти у Београду и на међународне представнике, да не иду у том правцу јер су могуће несагледиве последице. Посебно уколико би се то десило у некој врсти инцидента, који је по много чему што смо сазнали био припреман, на жалост, управо као начин да се на жртви једној, тобожњем спонтаном развоју догађаја, изврши размена становништва. И ми смо врло оштро иступили у том смислу и наш глас се чуо. Колико смо ми допринели да се ти планови поремете не знамо тачно, али се искрено надамо да такве идеје неће преовладати, јер све више је људи који сматрају колико би такав развој догађаја био штетан не само за Србе који живе на Косову и Метохији, него за све и који би један процес нормализације живота који треба да почива, пре свега, на закону, на поштовању свих грађана без обзира на нацију и веру, на повратку, на омогућавању нормалном приступу имовини, а пре свега и на међународним повељама кључним , на основу којих више земаља света, па чак и пет европских земаља, не признаје Косово као суверену, самосталну земљу почива. Једноставно, ми не можемо допустити да се ствари развијају у том правцу и зато користимо сваку прилику да и пред међународним представницима , али и у домаћој јавности, без обзира на бруталне нападе које смо доживели у делу режимске штампе, из Београда, која показује да наш проблем није само овде на Косову и Метохији са Албанцима који де факто желе једно етнички чисто албанско Косово, него на жалост и са одређеним политичким структурама у Србији, које су спремне да им помогну у том циљу, верујући да ће то допринети напретку Србије. То је апсолутно неприхватљиво, то је нешто што је у супротности са целокупном државотворном и духовном традицијом српског народа и није благословено. И једноставно, ако неко мисли да ће Српска православна црква да ћути се вара.

Са друге стране велики број припадника српског народа, углавном патриотски опредељени Срби, су били љути на Цркву, јер су мислили да се неће огласити, да ће прихватити поделу, разграничење…

Црква никада то неће прихватити и у кључном моменту ће апеловати на свој народ да никада не да мандат, да се тако нешто уради, јер не може се жртвовањем људи који су овде најтеже године проживели ( последњих двадесет година) и велике напори уложили и држава је помогла да људи остану и опстану, да се све то погази и да се направи неко тзв. разграничење Срба и Албанаца и де факто утре пут за стварање ,,велике Албаније“, што је највећи апсурд и да Србија посредује ширењу Албаније на своју територију. То је нешто што је апсолутно несместиво у здрав разум било кога и без обзира колико разни медији и политичари покушавају да то завију у некакве планове који су најбољи за интерес Срба и за будућност српског народа, ниједна европска земља, ниједна земља на свету, која иоле има осећаја за своју територију, пре свега за своје грађане, никада тако нешто не би урадила. Ми се искрено надамо да, пре свега Бог то неће дозволити и да ће спречити оне који то раде, на начин који Он сам зна. Већ да се решење тражи, пре свега у побољшању услова живота и стварању једне нове атмосфере у којој би се могао наћи начин како да се на Косову живи. Црква није ту да да политичке рецепте, ми нисмо ту да тачно кажемо како то треба да изгледа, али у сваком случају, знамо да то не може да иде на штету ни српског народа, ни Српске православне цркве, која овде вековима постоји. Мора да буде у складу са свим оним што важан део међународне заједнице подржава, а то је пре свега владавина права, закона и Резолуције 1244 која ово види као територију Србије.

И пошто видимо какве су ставове заузели неки наши политичари, а са друге стране имамо став Цркве, шта ми као народ, као чланови цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које нису у корист српског народа?

Ми као Црква не наступамо политички, не наступамо као конкуренција држави, али једноставно у оном тренутку када одређени државни органи и представници почну да раде директно на штету народа и на штету Цркве, ми имамо апсолутно и грађанско и људско право да дигннемо свој глас и да позовемо све људе који су верни Цркви да једноставно не подрже такву политику. Ми не тражимо никакво мењање власти, не тражимо никакве револуције, али једноставно апелујемо на људе да једноставно такви планови који подразумевају предају Косова и Метохији једној великој Албанији још и делове Прешева и Бујановца, о чему се све говори, да то представља нешто што је у потпуности у супротности са свим оним што је српски народ изградио вековима. Много пута је било и окупација разних и пет векова турске власти и све то, али никада Србија, никада наша Црква се није сагласила са тим да једноставно се одрекне Косова и Метохије. Управо се сада то тражи, а они који то намеравају на крају ће морати на овај или онај начин изађу пред народ и у том тренутку народ мора да пројави своју вољу. Уколико народ остане веран својој вековној традицији и апелу Цркве, ја сам сигуран да такви планови неће проћи, али уколико се деси да прођу морамо да кажемо да вероватно нисмо заслужили ништа боље, у том случају заиста морамо бити спремни, не само овде на КИМ већ и свуда да се суочимо са свим катастрофалним последицама једне такве политике.

И на крају овог нашег разговора да Вас позовем, оче, да одавде, из манастира Дечана, из капеле у којој стојимо пред фреском Светога Краља Стефана Дечанског, упутите неку поруку свим људима који могу и који би волели да Вас чују.

Порука која одавде увек иде јесте порука мира, љубави, праштања, да се вратимо Богу, да се вратимо ономе што је вековима наш народ одржало и сачувало у свим вихорима историје. Живимо у једном врло трусном, турбулентном периоду, када се многе вредности мењају, када је све оно што је пре неколико десетина година било потпуно незамисливо, сада постаје стварност и људи живе у једној виртуелној реалности разних ријалити програма и других садржаја, који потпуно празне, исцрпљују душу нашег народа. Да се вратимо нашој вери, да се вратимо Богу, да се вратимо љубави, да се вратимо поверењу у Бога. Бог од нас тражи не само да верујемо да Он постоји, него да имамо поверење у Њега , а да ми чинимо колико можемо својим моћима колико до кога стоји и колико ко може, да буде боље. А то треба да почнемо пре свега у својој кући у својој породици, да

ТВ Храм: Векови - Дечански путокази

Thu, 28 Feb 2019 20:25:26 +0000

За емисију "Векови" говори Игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић).

Извор: Телевизија Храм

Гујон: За десетак дана биће обновљене три српске школе

Wed, 27 Feb 2019 17:59:50 +0000

Француски хуманитарац Арно Гујон рекао је данас да први пут после 14 година рада дуже од шест месеци није посетио Косово и Метохију „Ово је први пут да не боравим тамо, да не могу да видим своје пријатеље, кумове, да не могу да пратим развој наших хуманитарних пројеката и да разговарам са људима како бих могао да направим нове хуманитарне пројекте“, рекао је Гујон за РТС.

Организација „Солидарност за Косово“ донирала је два нова медицинска апарата здравственим установама у Грачаници и Пасјану, у вредности од 30.000 евра.

„Апарати је требало да стигну пре неколико месеци, а када су уведене таксе морали смо да нађемо друго решење. Док смо смислили неки начин да избегнемо то…“, рекао је Гујон и објаснио да ова помоћ много значи за мештане који су раније на прегледе морали у Врање, Ниш, Лесковац.

Он је додао да се тренутно на Косову и Метохији реновирају три школе и да је у те пројекте уложено 100.000 евра.

„То би требало да буде готово у октобру, када су ме протерали требало је да обиђем те школе, и онда смо све то померили“, рекао је Гујон те навео да ће тај посао бити завршен у наредних 10 дана.

Овај хуманитарац наводи и да његова организација улаже у пољопривредне пројекте, како би се омогућило људима да раде и како би се економски оснажила српска места на КиМ.

Он нема информацију о томе да ли ће му бити дозвољено да уђе на Космет, али се нада да ће моћи да буде тамо за отварање реновираних школа.

„За мене је битно да будем на лицу места. Ако не могу да посетим места где помажемо људима, то је као да лекару забраните улазак у болницу“, рекао је Гујон.

Разматра и могућност да тражи дозволу косовских власти за улазак, иако није званичник ни Србије, ни Француске.

„Свакако да је све политика, и моја забрана и таксе… Са којим циљем? Е, то је велико питање“, рекао је Гујон.

Поручује да своју енергију црпе од српског народа на КиМ, који деценијама пролази кроз тешка времена.

„Никад нису одустали и нису напустили своју земљу, не смемо ни ми. Морамо да им пружамо братску подршку“, закључио је Гујон.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика западноамерички Максим на Косову и Метохији

Fri, 15 Feb 2019 09:59:53 +0000

Епископ западноамерички г. Максим посетио Призренску богословију и служио свету Литургију у Саборном храму Светог Ђорђа. Са благословом Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, који се ових дана налази у посети Епархији канадској, Призренску богословију и Србе на Косову и Метохији посетио је и ове године Преосвећени Епископ западноамерички г. Максим.

Посета епископа Максима царском Призрену, манастиру Светих Арханђела, Призренској богословији и Саборној цркви наставак је дугогодишње традиције и потврда делатне саможртвене љубави владике Максима и верног народа чији је он архипастир.

Владика Максим је началствовао светом Литургијом у Саборном храму Светог Ђорђа у Призрену уз учешће призренских богослова и преосталих Срба из Призрена, као и поклоника из Црне Горе. Потом је поделио трпезу љубави у трпезарији Богословије, разговарао са професорима Богословије и посетио манастир Светог Архангела код Призрена.

Као и претходних година Владика је за верни народ на Косову и Метохији донео благослове и помоћ верника Епархије западно-америчке. Ђаци и професори посебно су се обрадовали једном од првих примерака новог капиталног дела које је приредио епископ Максим - Српско хришћанско наслеђе Америке.

Извор: Српска Православна Црква

Догодине у Призрену

Thu, 14 Feb 2019 09:35:39 +0000

Чланови престоничке хип-хоп групе "Београдски синдикат" су са групом поклоника светиња Косова и Метохије из Београда, на челу са протојерејем-ставрофором Радивојем Панићем и свештеницима, посетили Призренску богословију.

Заједно са богословцима, на општу радост гостију и домаћина, БС је отпевао песму "Догодине у Призрену". Дружење са гостима и пријатељима наставило се у свечаном салону Богословије. Потом су поклоници посетили Велику Хочу и Ораховац, где су их испред цркве дочекала деца и извела им програм који су спремили за ту пригоду. "Синдикалци" су у Ораховцу, где су боравили први пут, били угошћени у дому професора и новинара Оливере Радић. На њено питање шта их доводи на Косово и Метохију, одговорио је Феђа Димовић:

-Нисмо могли да останемо имуни на страдање нашег народа које се овде дешавало и дешава се већ годинама. Кад се враћамо овде, враћамо се својим коренима, прецима, култури и духовности, јер смо сви са Косова и метохије, а само привремено боравимо на другим местима, што каже Матија Бећковић.

БС је први пут концерт у Косовској Митровици одржао 2004. и отада долазе редовно. Тада су се упознали са ситуацијом у том граду, сазнали су како људи живе, како функционише наша Црква. Сада је Димовић повео два другара из Београда, који никада нису били на Косову и за два дана, колико су тамо били, видео је колико их пут мења и утиче на њихову личност.

-Замолио сам их да следећи пут они поведу своје другаре који нису били на Косову, што је и порука наше песме "Догодине у Призрену", да долазимо овде што чешће - вели Пеђа. - Манипулацијама нам отимају Косово, а ако се деси да останемо без Косова и Метохије нестаћемо као народ. Можда ћемо постојати физички, али ће то бити безлична маса. Политичка ситуација је таква да нам велике силе нису наклоњене, да из неког разлога подржавају Албанце, а један мали хришћански и слободарски народ су довели у такву ситуацију да се не зна шта ће бити сутра. Наш народ у Ораховцу данас живи у веома тешким условима. Ограничена им је слобода кретања, а безбедност угрожена. Ипак, насмејана дечја лица и њихов искрени смех дају наду да ће сванути нова зора на Косову и Метохији.

Извор: Српска Православна Црква

Признање монасима манастира Зочишта

Wed, 13 Feb 2019 09:20:06 +0000

У традиционалној акцији „Вечерњих новости“ - Најплеменитији подвиг године, онима који су несебично помогли додељене су престижна признања.

Монаси манастира Зочиште су једини Срби у селу Зочишту, у манастиру који је српска светиња из XIV века, и опстају упркос сталним нападима албанских екстремиста. На дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2019. године, у Свечаној сали Скупштине града Београда Специјалну плакету Вечерњих новости игуману манастира Стефану уручио је г. Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник Вечерњих новости.

Златна плакета за појединачни најплеменитији подвиг уручена је полицајцу Милошу Милошевићу, чијом заслугом је спречено крвопролиће у центру Ниша 16. јуна 2018. године. Златна плакета за дечји најплеменитији подвиг уручена је Огњену Дамњановић, матуранту Економске школе из Ужица, који је спасао трогодишње дете из набујале реке Ђетиње. Златна плакета за колективни најплеменитији подвиг додељена је Јовану Мијатовићу из Банатског Деспотовца и Кикинђанима Сави Зорићу, Ђорђу Чичулићу, Стојану Мишковићу и Самиту Комленићу који су донирали кожу за тешко повређене раднике НИС-а на нафтној бушотине 20. септембра 2018. године.

Златна плакета за подвиг постхумно је додељена Милораду Јовановићу који се утопио у Дунаву код Белегиша док је спасавао унуку коју је успео да изгура на обалу. Специјалне плакете су додељене младом правнику из Горњег Међурова код Ниша; учитељици Горици Димитријевић; полицајцима Немањи Тривину и Ђорђу Елеку, припадницима Јединице за подршку Полицијске управе Фоча; спортским риболовцима из Подгорице, Владету Зарубици, Веску Божовићу и Војину Радовићу; Предрагу Адамовићу, председнику Хуманитарне организације „Баштиник“ из Бањалуке; Наташи Младеновић, ученици другог разреда Средње техничке школе у Пожеги; Драгану Вујовић, ватрогасцу из Ужица; Ивану Караџићу, рониоцу српског порекла за спасавање фудбалера и тренера из пећине на Тајланду; припаднику Војске Србије у Јарчујку код Краљева; Милици Ђекић и Ирени Ивоћ, возачу градског аутобуса пореклом из Прокупља која живи и ради у Милвокију.

Свечаност је почела химном „Боже правде“ у извођењу Академског хора „Обилић“, који је током програма отпевао и композицију „Ово је Србија“. На свечаности су се обратили Милорад Вучелић и академик Матија Бећковић. Жири је радио у саставу: академик Матија Бећковић, начелник ВМА пуковник проф. др Мирослав Вукосављевић, академик Душан Ковачевић, хуманиста Арно Гујон, директор „Комтрејда“ Веселин Јевросимовић, драмске уметнице Рада Ђуричин и Тања Бошковић, модна креаторка Верица Ракочевић, новинар Бранко Станковић и Милорад Вучелић.

Свечаности су присуствовали министар за рад и социјална питања Зоран Ђорђевић, градоначелник Београда Зоран Радојчић; представници власти, Војске Србије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, многи пријатељи и сарадници Вечерњих новости, представници медија.

Извор: Српска Православна Црква

Нови сајт манастира Високи Дечани

Fri, 08 Feb 2019 14:31:28 +0000

Манастир Високи Дечани одскоро има свој нови интернет сајт decani.org на коме се могу наћи информације и фотографије о овој задужбини српског краља Светога Стефана Дечанског из 1335. године.

Високи Дечани се налазе у подножју Проклетија, између Пећи, сједишта српске архиепископије и царског Призрена, једне од славних престоница Немањића. Овај манастир са јединственом црквом саграђеном у романичком стилу са елементима готике, украшеном са више од 1000 српско-византијских фресака, Унеско је прогласио за мјесто свјетске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највриједнијих примјера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у XIV вијеку.

Поред података о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира, на сајту decani.org је и манастирска интернет продавница, библиотека. Такође, вјерни могу да оставе имена за молитву, дају прилог за манастир, упишу се у књигу утисака и сазнају како да дођу до манастира.

На Фејсбук страници дечанског манастира наводи се да ће се сајт редовно ажурирати и допуњавати информацијама и фотографијама.

Интернетска презентација манастира је за сада објављена на пет језика.

У јужној Косовској Митровици живи само једна српска породица: Свештенику Ненаду децу чува албанска полиција и ретко кад излазе из дворишта

Mon, 04 Feb 2019 18:04:04 +0000

Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић.

Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце.

Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба.

Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости.

– Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић.

Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце.

– Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић.

Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице.

– Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић.

Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују.

– Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема.

Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења.

Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује.

– За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј.

Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник.

„Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“.

Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике.

– Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ.

Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела.

– Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године.

За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице.

– Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дар Срба из Немачке деци на Косову и Метохији

Wed, 23 Jan 2019 16:04:35 +0000

На Крстовдан, 18. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије служио је свету Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Кормињану.

На крају свете Литургије, владика Теодосије је осветио воду коју су сабрани захватали и односили у своје домове за благослов и укрепљење душа и тела. Владика је, затим, поделио малишанима поклоне који су дар Црквене општине Келн из Епархије диселдорфске и немачке.

Српско село Кормињане налази се на истоку Косова и Метохије, у Косовском Поморављу. У селу има око 230 српских кућа са око две хиљаде становника. У самом селу налази се црква Успења Пресвете Богородице из 18. века, саграђена на темељима старије цркве. У близини села сачувани су остаци древног манастира Светог Ђорђа. У селу се налази и четворогодишња школа.

Извор: Српска Православна Црква