Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на простору Косова и Метохије да Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије.

За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења, то васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ.

„Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо“, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004, а са радом поново почела 2011. године.

Када је основана Богословија „Светог Кирила и Методија“ крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену.

„За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин – да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо“, казао је Исидор.

Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама.

„Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели – на период када су деца ту и на онај – када ће доћи“, уз смешак прича јеромонах Исидор.

Говорећи о односима са становницима Призрена чију већину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца…, јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство преминулог патријарха Павла – да у другоме треба гледати човека и то доброг човека.

„Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу“, наводи јеромонах Исидор.

Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда.

Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци, иду на молитву, ту су им спортски терени…

У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима.

Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности.

„Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању – да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације“, испричао је Душан.

Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини.

„У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима“, наводи Душан.

Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на КиМ, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба.

Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник.

То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока.

И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, „нашег цара Душана“.

„За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи“, прича Стефан, весео и оптимистичан младић.

Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да Храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце.

„Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља“, верује Стефан.

На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици Цркве светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема.

Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна.

Извор: РТВ Војводине

Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије замонашио је на свечаном бденију, у навечерје празника Лазареве суботе, у манастиру Светих архангела код Призрена искушеника Ратка Мићовића из Никшића који је добио монашко име Василије по Светом Василију пећком Пекару, канонизованом на Светом архијерејском сабору 2018. године.

Ово је прво монашење у капели Светог владике Николаја након њене и обнове конака после мартовског погрома 2004. године. Чину монашења присуствовао је велики број свештеника, монаха, професора и ученика Призренске богословије и вјерног народа. Искушеника Ратка је на монашење привео игуман манастира Светих Архангела архимандрит Михајло, јавља новинар Оливера Радић, професор из Ораховца која је присуствовала монашењу у Светим Архангелима и благодарећи којој имамо тонске записе бесједа на богослужењу.

Владика Теодосије је, по свечаном чину монашења, сабране поучио бесједом рекавши да је монаштво у Христу Господу нашем у ствари слика мучеништва као и Хришћанство уопште, јер је Господ наш Исус Христос први пострадао за нас и Он је првомученик и архимученик.

,,Господ нам је показао пут спасења, пут крста и Васкрсења. Његове спасоносне ријечи су: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој (мучеништва), нека се одрекне себе (овога свијета и свега у њему) , и нека пође за Мном. Ова Света обитељ светоархангелска такође је прошла мучеништво, разорена од оних који нису знали за Господа и Крст Његов. Она у наше дане доживљава своју обнову и васкрсење не само физички него и духовно.

учеништво је радост наша и нада наша јер нас уводи у велику тајну спасења и вјечни живот у Царству Христовом. Ова Света обитељ посвећена је Светим архангелима а монаштво јесте анђелски образ, пут мучеништва али и слика анђелског живота и нашег живота у Царству небеском“-рекао је Владика Теодосије.

Говорећи о небеском заштитнику новог монаха оца Василија, Светом Василију Пекару, Владика Теодосије је подсјетио на радост којом нас је Господ обрадовао прошле године када смо на Светом архиерејском Сабору добили троје нових Светитеља са ових простора: Василија пекара, преподобномученика Григорија пећког и Свету мученицу Босиљку, чиме нам је Господ показао да је наш пут пут мучеништва како би били овјенчани вијенцем вјечног живота.

,,Они су наши сапутници кроз овај живот, они нам придржавају крст који носимо и свјетлост су која нам освјетљава пут истине, како би и ми опстанели на њему и како се не би одрекли Господа нашега, вјере наше, имена нашега и нашег Светог Косова и Метохије. Нови монах Василије је нови молитвеник пред Господом за сав вјерни народ, јер монаси своју молитву приносе као кад Господу а то ће нас спасити пред Њим. Са обновом ове Свете обитељи, са обновом Богословије, са обновом црквеног живота, како у Призрену тако и на Косову и Метохији ми стојимо пред Господом и Господ ће нас погледати и оснажити. Ми никада нисмо сами, молитве Светих су са нама“, рекао је Владика Теодосије. Он је пренио благослов високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и преосвећеног Владике Јоаникија који су послали Ратка, сада монаха Василија, на Косово и Метохију да овдје нађе свој спасење. Митрополит Амфилохије је овим поводом на дар послао икону бројаницу оцу Василију.

,,Како ти је име брате?

Грешни монах Василије.

Спасавај се ангелским чином“-чуло се на крају бесједе Владике Теодосија.

У манастирској трпезарији је приређена трпеза љубави, а за трпезом се игуман Михајло захвалио Владики и окупљенима подсјетивши да се Свети Василије Пекар слави 12. маја на празник Светог Василија Острошког, а да је отац Василије дошао управо из Никшића, у близини којег у манастиру Острог почивају Свете мошти Светог Василија Острошког.

,,Молимо се Богу да се братија умножава и да се окупљамо овдје у ову Светињу. Велики је благослов Светих Архангела који су овдје домаћини, Светог цара Душана који је основао ову обитељ, оца нашег Харитона који је пострадао у овом граду са свим његовим светињама и осталих Светитеља

Наше Свете Цркве“- казао је Игуман Михајло.

На сам празник Лазареву суботу светом литургијом биће прослављена мала слава манастира, који има параклис посвећен Св. Лазару четвородневном. Овај параклис подигнут је у славу повратка монаха, управо на Лазареву суботу, у свој манастир, након што су из њега били прогнани у Мартовском погрому 2004. године. Лазарева субота је и крсна слава игумана ове Свете обитељи оца Михајла.

Слободанка Грдинић

Извор: Радио Светигора

Обиласком цркве Светог Димитрија и Универзитета у Kосовској Митровици, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј завршио је петодневну предваскршњу посету Kосову и Метохији.

Патријарха Иринеја испред цркве Светог Димитрија у Kосовској Митровици, поред домаћина Епископа рашко-призренскогТеодосија, дочекали су бројни верници међу којима је био велики број ученика из више митровачких школа. -Нисмо ми упали на ову земљу и освојили је и отели од некога. Ову нам је земљу, како каже наш песник Бећковић, Бог даровао и то што нам је Господ даровао, то морамо да чувамо, поручио је патријарх Иринеј.

Патријарх је поручио да је читавом српском народу потребно јединство у свему доброме, да се не дели као што је то много пута у историји чињено, а преостале Србе је позвао да остану и опстану, нагласивши да тако чувају Kосово и Метохију. патријарх је истакао да Србија и Српска Црква мисле о Србима на Kосову и Метохији и да се за њих боре.

-Данас се овде спомиње, долази од неких људи, како Kосово треба поделити или неким компромисом решити или на крају, има и таквих нажалост, који сматрају да треба Kосово да скинемо као јарам са леђа. То не говоре паметни људи. То не говоре Срби, то говоре они који само носе име српско а далеко су од свега оног што је српско, поручио је патријарх Иринеј, саопштила је ТВ Храм

Патријарх је подсетио да је двадесет година живео у Призрену, престоници два владара, и да не може да замисли да "његов Призрен" оде неком другом народу. -Kо поклања кућу своју некоме, него је чува као дар Божји. Kакав је то компромис не знамо још увек. Ми желимо компромис, молимо се Богу да дође до компромиса, али компромис у коме ће Kосово и Метохија остати у Србији, а народу албанском, - ја знам шиптарски народ, а ово после зове се албански народ - да им се да пуно права, достојанства људскога, да имају свој језик, своје право, да се по томе понашају, навео је Патријарх.

-Земља српска не може туђа да буде него српска, рекао је патријарх Иринеј и закључио: -Оно што се дâ и поклони, то је за сва времена изгубљено.

Патријарх Иринеј је посетио и Универзитет Универзитет у Приштини са седиштем у Kосовској Митровици и разговарао са професорима и студентима. Његову Светост Патријарха, у чијој је пратњи био Епископ рашко-призренски Теодосије, испред зграде Ректората дочекали су бројни студенти на челу са ректором Универзитета проф. др Здравком Витошевићем.

-Kао што народ треба да гледа у Цркву тако народ треба да гледа и у вас. Ви сте наша велика нада јер тамо где су цркве и школе ту је место и народу. Мене радује што сам овде са вама,. Ја сам ових дана био и у Штрпцу и у многим местима широм Kосова и Метохије, има нашега народа овде. То је велика нада, мотив и основ и другима који желе да се врате на своја огњишта. Учите марљиво јер што год будете више знања стекли бићете кориснији Отаџбини и народу. Тако гледајте своју будућност - кроз народ и за народ. Тако су радили наши славни преци а ми имамо на кога да се угледамо. Драго ми је што вас видим, знајте да сте велика утеха за наш народ овде и док год постоји овај Универзитет на овим просторима биће и наде и утехе за наш народ на Kосову и Метохији али и за све Србе ма где били, поручио је студентима у Kосовској Митровици Патријарх српски г. Иринеј.

После разговора са студентима Патријарх је заједно са ректоором проф. др Витошевићем, владиком Теодосијем и студентима ручао у студентској мензи.

Извор: ТВ Храм

СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 15. априла 2019. године Србе у Штрпцу на Kосову и Метохији. Његову Светост Патријарха у порти цркве дочекали су Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије са свештенством и бројним верним народом Сиринићке жупе, јавља ТВ Храм. 

Срећан сам и благодаран Богу што сам данас овде са Вама. Иако сам много година живео у Призрену ја сам данас по први пут у овом вашем дивном месту и радујем се што вас видим овде у оволиком броју. Ви сте овде своји на своме и знајте да је са вама увек била и увек ће бити ваша Црква, сви ми, наш народ српски где год он живео. Знајте да нисте заборављени! Остајте овде, на својој земљи, у својој кући, у својој домовини, позвао је Патријарх. Ми се Kосова и Метохије и свих вас никада нећемо одрећи, а разни моћници овога света могу да говоре шта хоће. Одлазио је српски народ са Kосова и Метохије гоњен разним мукама кроз векове, али се увек враћао и обнављао свој живот на овим просторима. Бог ће помоћи и учинити да то опет буде тако. Будите сложни, будите јединствени и будите са Црквом својом, поручио је патријарх Иринеј Србима у Штрпцу. Патријарх ће током дана посетити Србе у Kосовском Поморављу, јавља ТВ Храм.

Извор: Српска Православна Црква

Приликом данашње посете Призренској богословији Светих Кирила и Методија, Његова Светост патријарх Иринје  је поновио да је за српски народ неприхватљива подела Косова. "Најпогубније је да се сами одричемо своје куће и поклањамо је другом, а Косово је српска кућа", подвукао је патријарх.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао у поподневним часовима 14. априла 2019. године у Призрен. У пратњи Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, Његова Светост Патријарх је прошетао улицама Призрена у ком је живео 12 година радећи као професор славне Призренске погословије. Његова Светост Патријарх је посетио манастир Светих Архангела недалеко од Призрена, задужбину цара Душана, и упознао се са током обнова те велике и кроз историју више пута уништаване светиње. Патријарха су дочекали игуман Михаило са братством. Патријарх Иринеј је затим посетио, по његовим речима, једну од најлепших православних цркава - Богородицу Љевишку, која је под заштитом Унеска. Заједно са епископом Теодосијем, Патријарха је дочекао старешина храма јереј Ђорђе Стефановић. После обиласка древних српских светиња, Патријарх српски г. Иринеј је стигао у здање славне Призренске богословије. Патријарх је и сам похађао и више од деценије био професор и ректор те надалеко чувене црквене образовне установе. Патријарх ће присуствовати и вечерњој служби у призренском Саборном храму.

Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у месту дивном и шумовитом, натопљеном водама, основао је Свети краљ Стефан Дечански манастир Христа Спаса, највеличанственију задужбину богатог немањићког духовног и градитељског наслеђа.

У његове мермерне зидове, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног идентитета српског народа.

О животу Светог Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крваве историје Балкана.

Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, ... украшено сваким дрвећем, јер је место многогранато и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река ... са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира. - Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске Архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића.

Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је географску целину од реке Белог Дрима у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане.

Манастир је подигнут на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту које је још Свети Сава назначио за подизање манастира, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Зараван са југозападне стране манастира прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније.

Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове радове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресцима градио и рељефима украшавао цркву Пантократора.

Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романоготичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног рашког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Светог архиепископа Данила II, главног краљевог саветника и сарадника у овом подухвату.

Величанствености спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисерима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим.

Натпис на старом српском језику, сачуван изнад јужног портала цркве Високих Дечана говори о изградњи овога манастира. Главни градитељ, фра Вита из Котора града краљевог, како стоји у натпису, зидао је храм осам година, до 1335.

Оснивач манастира је Свети Стефан Урош Трећи Дечански, син Светог краља Милутина и отац цара Душана. Црква га слави као великомученика 11/24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог.

После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Светог краља Милутина, крунисан је са именом Урош Трећи. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма. Иначе, Григорије Цамблак, игуман дечански (1402-1409) и потоњи кијевски владика, каже да је исти ктитор Светом Николају саградио и храм недалеко од манастира.

Стефан Урош Трећи је од оца наследио велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански.

Пун благодарности Богу за сва добра која му је дао, нарочито после велике победе над Бугарима 1330. године на Велбужду, краљ Стефан Урош Трећи је исте године издао прву оснивачку повељу манастира Дечани, уз сагласност сабора и уз благослов српског архиепископа, и у њој забележио земљишне поседе и друге поклоне манастиру.

Смрт и прослављење Светог Краља Дечанског

Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Свети Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Свети Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела.

Извор: decani.org

Доносимо све вести поводом посете Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја Косову и Метохији:

Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом.

Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом?

Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XIII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска.

Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве - као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II.
У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II.

У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија". Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија", запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере.

Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији.

Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици.

Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века.

Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом.

Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара.

Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања" сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора.

Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови - наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором.

Из емисије Верски мозаик Србије

Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 14. априла 2019. године Ораховац, где је у цркви Успења Пресвете Богородице служио свету Литургију. Уследила је посета Великој Хочи где се у порти цркве Светог архиђакона Стефана сабрали и стари и млади, радосни што им је у посету дошао патријарх Иринеј са владиком Теодосијем. Девојчице у ношњама даривале су им букете јоргована и послужиле хлебом и сољу. Патријарх се обратио окупљенима изразивши радост због доласка и упућујући народу речи охрабрења. Патријарх је затим обишао Дечанску виницу и виницу породице Петровић, после чега се упутио ка ка Зочишту.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 13. априла 2019. године у манастир Виски Дечани. Његову Светост дочакали су Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије и игуман Сава са братијом древног манастира. Након дана проведеног са верницима у Пећкој Патријаршији и Пећи, Његова Светост Патријарх српски Иринеј стигао је 13. априла 2019. године у Високе Дечане. Његову Светост Патријарха српског дочекали су епископ Теодосије и игуман архимандрит Сава са братством. Патријарха је дочекао и поздравио немали број верника као и туристи из Јапана који су Патријарху српском указали велико поштовање одушевљени неочекиваним сусретом. После поклоњења моштима Светог краља, Његова Светост је одржао беседу монасима и вернима о значају дечанског манастира који вековима сведочи веру у Христа Господа. Патријарх Иринеј је прошетао манастирском портом разговарао са братством, а затим присуствовао вечерњој служби.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. априла 2019. године свету архијерејску Литургију у Пећкој Патријаршији (фотогалерија).

Саслуживали су Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, свештенство и свештеномонаштво Епархије-рашко-призренске, а поред сестринства манастира Божанској Литургији присуствовао је велики број верника тог краја, саопштила је Телевизија Храм. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј борави у вишедневној посети Kосову и Метохији како би у предваскршњим данима свој верни народ речима и пастирском поруком ојачао у молитви и нади да остане и опстане на тим просторима. Патријарх је већи део дана провео са вернима који су дошли на поклоњење у, по речима Свјатјејшег, највећу српску светињу, а највећа радост му је била што је међу верним народом било и пуно деце. Патријарх српски Иринеј примио је данас у Пећкој Патријаршији и ученике средњих школа из Грачанице, Прилужја, Лапљег Села и Гуштерице са којим је разговарао о значају њиховог образовања позивајући их да буду спремни да преузму кормило којим ће водити српски народ на Kосову и Метохији. Свјатјејши Патријарх је прошетао истог дана заједно са Епископом рашко-призренским Теодосијем улицама Пећи и том приликом посетио обновљену цркву Светог Јована - Митрополију која је порушена у Мартовском погрому пре осам година.

Патријарх српски Иринеј на Косову и Метохији

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 12. априла 2019. године у Пећку Патријаршију. Његову Светост Патријарха дочекали су Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије и игуманија Харитина са сестринством. Патријарх ће наредних дана богослужити у Пећкој Патријаршији и Високим Дечанима и посетити цркву у Пећи и повратничка села и српске енклаве на Косову и Метохији.

Извор: Српска Православна Црква
 

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Свету литургију на Пачисту недјељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами у манастиру Високи Дечани служио је Архимандрит Сава (Јањић) уз саслужење дечанских јеромонаха Петра и Кирила и молитвено учешће педесетак вјерника сабраних са разних страна Србије и Македоније. По причитаном зачалу из Светог Јеванђеља отац Сава је сабране поучио ријечима литургијске проповиједи у којој је говорио о Св Григорију Палами и Св Софронију.

Звучни запис беседе

Извор: Радио Светигора