Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији. Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад  Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански.

Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих:

„Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“

Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим.

„Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“

Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика.

„Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“

Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога.

„А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика.

Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“.

Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце….

На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Ону­фри­ја Ве­ли­ког и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази:

„Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четири општине на северу Косова и Метохије млека и појединих млечних производа у продавницама нема већ неколико дана, а при крају су и залихе брашна, каже председник Удружења привредника на северу КиМ Радош Петровић и напомиње да је ситуација веома напета међу грађанима и да ће многи привредници бити приморани да затворе своје продавнице.

Петровић је за Танјуг рекао да се последња два дана осећа велика нервоза на северу КиМ јер грађани не могу да купе основне животне намирнице које не стижу из централне Србије пошто је Приштина пре седам месеци увела таксе. Упозорио је да су при крају залихе брашна у пекарама и да ће, ако се нешто хитно не предузме, све продавнице за два-три дана остати без хлеба.

“Неколико велепродаја је затворило своје радње, јер више немају робе. Добављачи су обавестили болницу и Студентски центар у Косовској Митровици, обданишта и све остале које снабдевају да више нису у могућности да им у пуном капацитету добављају робу“, навео је Петровић. Додао је да су власници најавили да ће затварати радње јер остају без робе и не желе да ризикују своје животе. “Последњих месец дана на привреднике на северу КиМ је пуцано, хапшени су, одузимана им је роба… Пореска инспекција улази у маркете, пише новчане и кривичне пријаве, људи су уплашени и све чешће одустају од рада“, рекао је Петровић.

Каже да ће се народ сналазити, али да ће бити све већих проблема који би, упозорио је Петровић, могли да доведу до исељавања Срба са севера КиМ. “Замислите да не можете да купите деци млеко и хлеб, а свако гледа да деци обезбеди што бољу будућност“, навео је Петровић. Како каже, застрашивањем привредника Приштина удара на цео српски народ на КиМ. “Циљ Приштине је да овде направи ненормалне услове за живот како би Срби напуштали север покрајине, а они што лакше освојили овај простор“, каже Петровић. Упитан каква је ситуација са лековима, Петровић је рекао да су апотеке биле прве на удару, да су поједине затворене, док је у некима остало мањих залиха лекова. “Власници се сналазе и покушавају да допреме лекове, али то су мале количине јер на административним прелазима отварају гепеке, детаљно прегледају аутомобиле и не дозвољавају да се из централне Србије унесу и најмања количина било чега“, навео је Петровић.

Извор: РТВ Војводине

У новообјављеном извештају Стејт Департмента о међународним верским слободама за 2018. годину посебна пажња посвећена је нарушавању верских слобода и имовинских права над СПЦ на Косову и Метохији. Доносимо важан део који се тиче манастира Високи Дечани који је споменик светске баштине УНЕСКО и споменик на листи угрожене светске баштине - очигледно и даље на мети не само наоружаних екстремиста који су га годинама нападали, већ и званичних косовских институција које не престају са притисцима на овај манастир стар скоро 700 година:

"СПЦ и међународне организације саопштиле су да су дечански општински службеници наставили да одбијају примену Одлуке Уставног суда из 2016. године која потврђује пресуду Врховног суда (Косова) из 2012 да општина треба да врати манастиру више од 24 хектара земље манастиру Високи Дечани. Градоначелник Дечана Башким Рамосај наставио је у току године да говори о овој одлуци као неприхватљивој. Владине институције нису ништа предузеле против њега и општинских руководилаца поводом изостанка спровођења одлуке Уставног суда. НАТО Косовске снаге, познате као КФОР, наставиле су да одржавају безбедност манастира.

Дечанска општина је покренула планове за изградњу пута кроз СЗЗ (Специјалну заштићену зону) поред манастира Високи Дечани. Према правним мишљењима ЕУ и ОЕБС-а која су објављена у току године, косовски закон забрањује изградњу транзитног пута кроз СЗЗ. Канцеларија премијера је оспорила ову правну интерпретацију. Још 2014. г. Савет за примену и мониторинг заштићених зона (СПМ) одлучио је да би планирани пут кршио закон. Савет је потврдио да је пут незаконит на свом састанку у априлу."

Изворни текст на енглеском језику:

Цео извештај на енглеском (део о Дечанима на 7. страни): 2018 Report on International Religious Freedom: Kosovo https://www.state.gov/wp-content/uploads/2019/05/KOSOVO-2018-INTERNATIONAL-RELIGIOUS-FREEDOM-REPORT.pdf 

Канцеларија ЕУ на Косову је годину дана након доношења одлуке Уставног суда 20. априла 2017. године апеловала да се владавина права мора поштовати:

"ЕУ је забринута због континуираног одсуства примене пресуде Уставног Суда из 20. маја 2016. године у вези земљишног спора у случају Дечани. Одлуке косовског највишег правног тела су коначне и морају бити примењене. ЕУ позива власти на свим нивоима да покажу поштовање владавине закона као фундаменталног демократског принципа. Пуно спровођење пресуде треба спровести без одлагања. ЕУ даље осуђује све друге активности које блокирају приступ или на други начин ометају живот у Високим Дечанима"   https://eeas.europa.eu/delegations/kosovo/24839/eu-concerned-lack-implementation-constitutional-court-ruling-land-dispute-case-decane_en 

У последње две године амерички амбасадори у Приштини г. Делави и г. Коснет су више пута давали изјаве захтевајући да се поштује владавина права у случају Дечана. Ови апели су директно игнорисани од стране косовског премијера Харадинаја који остаје чврсто супротстављен овој одлуци заједно са општинским властима. Шеф канцеларије ЕУ гђа. Наталија Апостолова реаговала је пре месец дана новим захтевом за спровођење одлуке уставног суда, али без резултата. Прошлог августа група амбасадора ЕУ са шефовима мисија акредитованих у Приштини одлучно се супротставила изградњи транзитног пута тј. магистрале која Дечане треба да повеже са суседном општином Плав у Црној Гори и која је планирана да прође непосредно поред 700 година старог споменика УНЕСКО. Косовска влада још није одустала од ове идеје и остаје упорна у намери да заврши пут упркос косовским законима по којима је овај пројекат недозвољен и не може га одобрити ни манастир, као ни међународни или локални представници власти.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона.

„Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава.

Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста:

„Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“

И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци.

„Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „

Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју:

„Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“

Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је  и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота.

„Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“

По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем:

„Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“

Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота:

„Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“

У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину.

Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе.

„У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Косовска полиција данас је онемогућила тридесетак Срба изгнанника из Доњег Петрича код Клине и њиховог парохијског свештеника Јована Цветковића да обележе Тројичиндан, славу храма Св. Тројице у овом селу коју су албански екстремисти минирали у јуну 1999. године. Иако је свештеник са верницима претходног дана тражио обезбеђење полиције, имајући у виду да су прошле године окупљени народ за празник напали локални Албанци, полиција није пристала да обезбеди овај богослужбени скуп, али није ни писмено потврђено да не могу да се окупе у Петричу пред рушевинама храма и изврше освећење славског колача и жита.

Свештеник и верници су ипак на сопствену одговорност и у складу правима на слободу кретања и верска права у јутарњим часовима кренули према селу и када су стигли пред порушени храм сачекала их је повећа група полицајаца који нису дозвољавали приступ храму нити освећење колача, уз објашњење да наводно није безбедно. И поред уверавања свештеника и верника да опасност не постоји јер се нико од локалних Албанаца није скупио да протествује и да обред неће трајати више од десетак минута, полиција је инсистирала да се сакупљени Срби разиђу. У међувремену је позвана и представница регионалне канцеларије УНМИК-а гђа. Галијева. И поред тога верски обред и молитва на стратишту храма су забрањени и полиција је фотографисала и легитимисала све присутне и записала аутомобилске таблице.

Мештанин Божидар Шарковић потврдио је да се око 30 Срба окупило да обележи славу у селу у ком су некад живели.
"Прошле године смо имали физички напад од Албанаца овог села. Међутим, ове године се нису окупили, али је био велики број полиције, која нам није дозволила да уђемо у двориште где се налази срушени храм Свете Тројице. Поред наше молбе и обавештења у петак полицији, УН-у, КФОР-у, ОЕБС-у, синоћ ме је звао један инспектор који је рекао да је скуп забрањен у селу Петрич", рекао је Шарковић.
 
Епархија Рашко-призренска оштро протествује због овог грубог кршења слободе права кретања и верског окупљања на црквеној земљи. Полиција је поступила крајње дискриминаторно и, заправо, без икаквог разлога забранила верски скуп. Овакав однос полиције само је у функцији онемогућавања наших верника да се слободно окупљају уз своје порушене светиње и директна порука да је њихов повратак у своја села немогућ. На сличан начин у координацији локалних ектремиста и полиције онемогућава се обележавање слава у Ђаковици и у Мушутишту код Суве Реке, где је пре две године полиција неправедно и под лажном оптужбом притворила 75годишњег Србина који је пуштен након 4 месеца притвора.
 

На овај начин се заправо Срби застрашују не само да остваре законски регулисано право на повратак на своју имовину, већ и да обележавају молитвено сећање на своје порушене светиње, а све у циљу стварања етнички чистог албанског друштва на Косову и Метохији. Посебно забрињава веће одсуство међународне пажње у вези ових случајева, који постају модел за институционално подржано етничко чишћење.
 
Епископ Рашко-призренски Теодосије овим поводом позвао је међународне и покрајинске представнике да поштују постојеће законе и да под видом безбедности не стварају ситуацију у којој су најбезбеднији крајеви они у којима нема Срба. То је недолична и срамна порука 20 година након завршетка рата на Косову и Метохији и успостављања међународно гарантованог мира за све грађане, без обзира на етничко или верско порекло, којим су сви обавезани по још важећој Резолуцији СБУН 1244.
 
 

Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
Грачаница-Призрен 17. јуни 2019.
 

Епархија је прошле године у саопштењу 31. маја изразила оштар протест поводом напада на вернике у Петричу као и поводом низа других инцидената http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_rashkoprizrenske_5 

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Његово преосвештенство Епископ рашко – призренски и косовско-метохијски г. Теодосије данас је у Грачаници позвао вернике да се придруже тродневном посту, 12 – 14. јуна, на који је позвано свештенство, монаштво и верни народ Црне Горе пред Тројичиндански сабор који се одржава у суботу, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вероисповијести или уверења и правном положају верских заједница, пренио је потрал ГрачаницаОнлајн.

– У данима највећег страдања нашег народа и наших црква на Косову и Метохији, Митрополит црногорско – приморски Амфилохије увек је био и молитвено а и својим присуством уз наш народ, подсетио је владика Теодосије.

Епископ рашко – призренски  је нагласио да је Митрополит Амфилохије поводом великих искушења, напада и прогона СПЦ у Црној Гори позвао вернике да среду, четвртак и петак проведу у тродневном посту.

Позив да се придруже тродневном посту и молитви за браћу и сестре у Црној Гори владика Теодосије је упутио јутрос после Литургије, коју је уз саслужење свештенства и монаштва служио у манастиру Грачаница уз молитвено учешће Преосвећене господе епископа ваљевског Милутина и аустралијско – новозеладског Силуана.

Владика ваљевски у Грачаници: Бог је у правди, а није у сили!

Владика ваљевски Милутин, у друштву Епископа аустралијског и новозеландског г. Силуана, обилази ових дана српске светиње на Косову и Метохији. Њихов боравак има и хуманитарни карактер, јер је владика Силуан допремио велику количину хуманитарне помоћи коју су верници у његовој епархији прикупили и која ће бити прослеђена Народној кухињи „Мајка девет Југовића“ у Прековцу код Новог Брда.

Захваливши се гостима на посети и подсетивши да је и Његово преосвештенство владика Милутин много пута до сада помагао рад Богословије у Призрену, владика Теосоије је рекао да нас све што наша браћа чине за нас обавезује да истрајемо на овим просторима и да знамо да нисмо сами.

– Колико је важно да опстанемо овде и сачувамо наше присуство, толико је важно да имамо подршку све православне браће где год живели“, рекао је владика рашко – призренски Теодосије.

Захваливши се на гостопримству Епископ ваљевски Милутин је у своје и у име госта из далеке Аусталије и Новог Зеланда , у обраћању домаћину, владици рашко – призренском Теодосију рекао:

– Дошли смо свети владико да освешамо наше ноге, тако што смо ходали овом светом земљом. Дошли смо да освештамо руке наше, тако што смо додиривали светиње на Косову и Метохији и кaда тим нашим рукама будемо делили благослов владикама, народу и свештенству нашем, ми осећамо да ћемо на тај начин пренети благослов и светост ове свете српске земље и ових великих светиња.

Дошли смо такође владико свети да освештамо наше очи гледајући ову лепоту, стару неколио векова. Да освештамо свој ум тако што ћемо стално мислити о овим светињама о колевци српског народа и пренети ту мисао у беседама, тамо где се враћамо и говорити нашем народу о лепотама и светињи овога места. Једноставно целим својим бићем, данас цело своје биће освештавамо на светој земљи српској, на Косову и Метихији – нагласио је владика Милутин.

Епископ ваљевски је нагласио да је заједно са владиком Силуаном, овде видео оно што се, како је рекао, код нас, тамо не може видети:

– Како смо више долазили све више смо осећали јачу снагу народа и већу храброст, то се осећа, то не може очима да се види , то је осећај душе наше.  Колико је овде народ ближе Христу то се да видети, а ми смо зато ту да тај доживљај пренесемо остатку нашег народа у централној Србији.

Владика Милутин је на крају упутио поруку свим присутним верницима:

– Са нама сте заједно, а победиће Бог и правда његова, јер Бог је у правди а није у сили. Сила тутњи и протутњи као громови, а онда долази ведар дан, нека да Бог да тај ведар дан што пре стигне и на Косово и Меотихију, рекао је на крају беседе владика ваљевски.

На крају богослужења владика аустралијско-новозелнадски Силуан вернике је благословио и поделио нафору.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији.

Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији.

– Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ.

Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир.

Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници.

Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије.

– Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова.

Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију

За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања.

 – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу.

Милош се надовезије на њене речи и додаје:

 – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли.

Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији:

– Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У манастиру Високи Дечани данас је свечано прослављен Спасовдан, Вазнесење Христово, храмовна слава Високих Дечана. У навечерје празника служено је свечано празнично бденије а данас ујутро Св. Литургију служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење више свештенослужитеља и уз учешће монаштва и верног народа. Након Литургије Владика је повео празничну литију око храма, а потом је протојереј ставрофор Ненад Тупеша, изасланик Св. Арх. Синода за Призренску Богословију благословио и преломио славски колач са игуманом манастира архим. Савом. Братија манастира су потом за све госте приредила трпезу љубави, а славље су увеличали призренски богословци-матуранти певањем старих косовско-метохијских песама.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Епархија рашко-призренска са забринутошћу је примила вест о најави почетка извесних радова на локалитету древне српске средњовековне катедралне цркве Светог Николе, саборног храма новобрдских и грачаничких епископа, у непосредној близини (подграђу) тврђаве Ново Брдо.

Овај храм је подигнут средином 14. века и био је дограђен у време деспота Стефана Лазаревића и после 1455 године. По свему судећи касније је под османском влашћу претворен у џамију, да би објекат после био срушен у земљотресу и остао у рушевинама до данашњих времена, као и остаци града који је убрзо запустео. Као и велике немањићке задужбине (13 и 14. века) Сопоћани, Ариље, Високи Дечани, новобрдска црква Светог Николе грађена је у романичком стилу базилике и до пада Новог Брда под османску власт била је главно православно богослужбено место.

Недалеко од овог храма налазе се остаци градске римокатоличке цркве тзв. Сашке цркве, која је добила назив по рударима Саксонцима (Сасима), који су поред дубровачких трговаца и домаћег српског становништва чинили део богатог и разноликог културног и верског мозаика средњовековног Новог Брда, као једног од најзначајнијих градова средњовековне Србије.

Информације о планираном пројекту конзервације храма Светог Николе објављене су у косовским медијима и према доступним информацијама пројекат изводи Археолошки институт Косова уз финансијску подршку немачке амбасаде у Приштини. Противно закону о званичним језицима и називима општина, медији говоре о "катедрали у Артани, бившем Новом Брду" игноришући званично име општине.

Епархија рашко-призренска напомиње да се храм Светог Николе налази у једној од четрдесетак специјалних заштићених зона, које по косовским законима подлежу посебној процедури, која не зависи само од косовских институција, већ и од става Српске Православне Цркве. Осим тога, овај стари верски објекат је на сајту косовског Министарства културе нетачно представљен као римокатоличка црква, без икаквог помињања аутентичне историје храма и досадашњих резултата археолошких истраживања (https://dtk.rks-gov.net/tkk_objekti_sr.aspx?id=283) што је жалостан показатељ тенденције мењања историјских чињеница на овим просторима. Тим поводом наша Епархија је већ контактирала немачку амбасаду, а такође ће у даљој процедури ургентно бити ангажована и Комисија за заштићене зоне, чији је члан Епархија Рашко-призренска. Веома је важно у сарадњи са ОЕБС-ом и канцеларијом ЕУ утврдити тачно све чињенице и пројекат конзервације рушевина храма вратити у оквире закона. У противном сваки даљи радови на овој локацији били би незаконити.

Црква Светог Николе истраживана је још од 50-тих и 60-тих година прошлог века и ту су пронађени бројни натписи и елементи камене пластике који јасно указују на порекло храма и његов стил. У оквирима храма пронађени су и бројни гробови, који су у међувремену отварани и кости одношене у Приштину без икаквог обавештавања Српске Православне Цркве. Одлучан став наше Епархије јесте да се било какви конзерваторски радови, као и презентација ове баштине, може радити једино узимајући у обзир досадашње археолошке радове и у пуној сарадњи са еминентним српским експертима које ће ангажовати Епархија рашко-призренска. Апсолутно је неприхватљива и контрапродуктивна било каква политизација питања културне баштине, а поготово једнострано мењање историјских чињеница.

Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Светог Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму  Новог Брда. Ова вредна књига у pdf формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL.

Дато у канцеларији Епархије rашко-призренске
Призрен-Грачаница, 6. јуна 2019. године

Извор: Епархија рашко-призренска

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • 

Настојања да се новобрдска црква Св. Николе прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије

Извор: ТВ Мост

Ново Брдо, Косово и Метохија, Србија – Рамуш Харадинај, председник сепаратистичке владе у Приштини, објавио је на свом Фејсбук профилу  27. маја како је немачка држава финансирала пројекат „важан за нашу културу и историју“.

У питању су реконструктивни радови у српском средњовековној тврђави Ново Брдо (албански Kalaja e Artanës) и посебно на катедрали у овоj средњовековној утврди. „Артанска катедрала […] обогаћује наш идентитет и доказ је суживота у овим областима“, забележио је Рамуш Харадинај.

„Данас је добар осећај да смо сведоци спровођења важне инвестиције, што указује на посвећеност једне пријатељске државе у идентификацији и обнови косовског културног наслеђа“, навео је на свом профилу Харадинај.

Ове радове посетио је заједно са немачким представником при сепаратистичкој влади у Приштини Кристијаном Хелтом.

У питању је српска сакрална грађевина из половине 14. века, посвећена Светом Николи. Према речима Марка Поповића, коаутора монографије коју је о овој цркви објавио Завод за заштиту споменика културе Србије, „испоставило се да је та катедрала у смислу развоја српске сакралне архитектуре значајније место имала него што смо ми и претпостављали“.

„Катедрала је подигнута негде средином 14. века а онда је дограђена у доба деспота Стефана Лазаревића и после 1455. нажалост претворена у џамију. После сто година је срушена у једном земљотресу“, рекао је Марко Поповић, научни саветник у Археолошком институту у Београду. У овој цркви у 15. веку столовао је грачанички епископ.

Поповић је упозорио на настојања да се ова црква прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије.

М. М.

(Стање ствари)

Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на Косову и Метохији Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије. За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења. -То васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ.

-Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004. године, а са радом поново почела 2011. године. Када је је основана Богословија Светог Кирила и Методија крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену. 

-За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин - да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо, казао је Исидор. Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама. -Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели - на период када су деца ту и на онај - када ће доћи, уз смешак прича јеромонах Исидор. 

Говорећи о односима са становницима Призрена чију вечину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца..., јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство патријарха Павла - да у другоме треба гледати човека и то доброг човека. -Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу, наводи јеромонах Исидор.

Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда. Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци , иду на молитву, ту су им спортски терени... У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима. 

Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности.

-Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању - да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације, испричао је Душан. Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини.  -У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима, наводи Душан. Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на Косову и Метохији, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба.  Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник.

То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока. И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, "нашег цара Душана". -За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи", прича Стефан, весео и оптимистичан младић. Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце. -Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља, верује Стефан. 

На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици цркве Светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема. Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна.

 Извор: Српска Православна Црква

Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. Ако те бар једном пут нанесе… видећеш срећне, добре људе како ти бескрајну љубав нуде.

„Енклава – то ти је кад људи живе на једном малом простору и не смеју да мрдну јер их са свих страна окружују непријатељи. Кад кажем људи, мислим на мале и велике. У овој енклави живи – знам тачно – 70 деце. Ево задатка: ако 49 иде у предшколско и основну школу, а 12 у гимназију, колико има беба и ових баш малих?“ – препричавам деци догодовштине са ретких путовања на која не идемо заједно и узгред проверавам је ли надрибанда вежбала математику. Ово је други пут да им говорим о Грачаници, Призрену, Дечанима, Великој Хочи, Ораховцу…

Ах Ораховцу!!

„Знаш какве фудбалерке имају! Када смо ушли у енклаву, на том тргићу који је минијатуран, седело је њих петоро, играли фудбал па се уморили. И пази, питам ја ко је најбољи голгетер, а дечаци сви покажу на једну девојчицу. Опа, кажем, браво, гоглетерко! А ко је најбољи голман? А они сад покажу на ону другу девојчицу. И стварно, од свих њих, она у дресу. И тако, онда сам их питала ко је који разред. Ко кога нервира… па ко је у кога заљубљен… знаш већ којим питањима одрасли смарају децу…

„И онда?“

„Онда сам их замолила да се сликам с њима јер када они једном порасту и буду неке страшне светске фаце, да ја могу да се хвалим да су баш мени давали голове кроз ноге.“

„А чекај, где они играју фудбал?“

„Играју ту, у улици или у једном дворишту. Имају на врху улице игралиште, али не играју тамо, не смеју да иду, гађају их камењем, па да не би добили батине од брже, јаче и старије деце. То ти је енклава. Двеста метара горе-доле и крај. Схваташ да је то као кад бисте ви само могли да одете до школе и назад. И да будете испред зграде на паркингу. Значи нема скитње, нема деда, баба, нема музичка, нема тренинга, ништа биоскоп, Ада, Калемегдан, Таш, прослава рођендана… ма не можеш да одеш до нашег максија… само штрафта до школе и назад, с тим што нипошто не може преко парка. Разумеш?

„Како је то страшно. Ја то не бих издржао… да не возим бициклу с другарима, знаш колико ми далеко одемо…“

„Имају ли макар интернет, играју ли они понекад игрице?“ – ево га овај што за све има утешно решење.

„Шта ти мислиш, да се само ваши родитељи с вама надмудрују око игрица? Имају, и могу ти рећи одлично се разумеју у конфигурацију компјутера, то је тако ин… Да, јесте страшно. Али издржао би. Ево да вам покажем.“

На снимку видимо петнаестак деце; кад би се поређала у врсту, све једно другом до увета. Иза њих је хармоникаш, њихов чика Гавра. Ори се порта ораховачке цркве од ораховачке химне, коју је он написао и компоновао и која певајући о лепоти, срећи и доброти – на најпотреснији начин сведочи о злу и неправди које ни у једном уздаху, а некмоли стиху, не помиње. И то је оно што избезумљује и због чега се публика неконтролисано умива сузама.

„Зашто овај чика плаче? Види, и овај, и овај…“

Коме фали катарза, нек послуша овај хор који не иде на пробе, не гостује по телевизијама, нема назив, не путује на такмичења – ништа од тога јер је њихово певање њихов живот, а живот се не тренира и нема генералну пробу, то само узмеш и живиш. У двеста метара? У двеста метара. Између хитаца камењем? Уз свакодневне вербалне увреде и претње? Без поштовања основних људских и дечјих права?

Нек дакле послуша хор, али на лицу места.

Недавно је мрежама кружила фотографија снимљена на сиријским рушевинама – она када су двојица глумаца поставила кулисе и приређују луткарско позориште на пустом камењу пред децом која усрдно прате представу. Емоција коју тај призор изазива сажела бих, без имало цинизма, у коментар „уфф, од овога не може да се не рикне“. Позориште је важно да се преживи. Уметност одржава у животу. То зна и чика Гавра и зато је песма ораховачке деце увек дужа од нашег плача. После распамећујуће Ораховцу, башто рајска, чика Гавра одмах прелази на следећу уз коју се осећања умирују и продубљују.

Многа су питања без одговора. Најтеже и највеће је међу њима, зашто деца пате.

Али не! Зоки, студент коме из очију блиста детиња наивност а из речи бритка памет сева, заверенички дошаптава да не треба плакати, да збуњујемо децу, она певају и гледају у нас чудећи се шта нам је, па песма је лепа… И ти њихови гласови, мили, чисти, наивни и непоколебљиви њему дају уверење да ће доћи бољи дани. Не проваљују они нашу катарзу, то су бића чистих душа, не треба им прочишћење. Слажем се да ми њих збуњујемо, али када одрасту и буде где год да буду (а биће) – нека имају ту успомену. Једном је неко долазио да их слуша, и они су певали, а ови су плакали, они ништа нису разумели, но сад им је јасно…

Ораховац је место где све маске, античког и сваког другог театра, падају. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. О временској прогнози, пак, увек ћемо моћи водити дијалог.

„Ако они тако добро играју фудбал а видиш како добро певају, онда бисмо могли, пошто сам ја фудбалер а ти свираш, да идемо заједно код њих?“ – из мисли ме прену њихово домунђавање.

„Ја бих више волео да они дођу код нас. Али они не смеју да мрдну.“

„Смеју они да мрдну кад их неко ко их воли позове у госте… Смислићемо нешто, децо, смислићемо…“

Али најпре да научимо песму. Док је читате, имајте на уму да ова деца живе у граду којим за свог живота још никада нису прошетала, да је њихов завичај простран двеста метара, да људску доброту изузев међу најрођенијима нису још спознала, да њихови родитељи велики део својих најплодороднијих винограда годинама не могу да обрађују, да је најлепша поезија настала у најтежим временима и – да ће лепота спасити свет…

Извор: Детињарије

Епископ рашко-призренски Теодосије данас је у клиничко-болничком центру у северној Косовској Митровици посетио повређене у јучерашњој бруталној акцији Косовске полиције.

Владика се посебно задржао код Михаила Красночекова, Руса припадника мисије УН на Косову и Метохији који је и поред тога што је показао УН документ брутално нападнут и повређен. Михаил Красночеков је већ годинама на Косову и Метохији чест је посетилац наших цркава и манастира и наш искрен пријатељ.

Владика је потом посетио и Развигора Цветнића из села Вараге, глуво-немог старца који се случајно задесио на улици у току полицијске акције и који је такође премлаћен без обзира на своје године и здравствено стање.

Владика је захвалио лекарима и медицинском особљу КБЦ у Митровици на труду који несебично улажу да помогну онима који су претрпели повреде и свим повређенима пожелео брз опоравак.

Извор: ТВ Храм