Живе речи утехе: Живе речи утехе

Патријарх Кирил: Смрт мученика постаје семе вере!

Mon, 29 Jan 2018 19:00:39 +0000

„Што се више секуларизује савремена култура, мање је савременом човеку разумљив овај подвиг мученика“, – рекао је Патријарх Кирил, – „Људи са лакоћом мењају своја убеђења, са лакоћом се одричу своје отаџбине, не сматрају могућим да ризикују свој живот да би спасли другог. За човека нашег века подвиг мученика је заиста изазов колосалне снаге, и умни човек сусрећући се са тим изазовом треба да упита себе: како бих ја поступио? Шта бих ја учинио? Да ли бих се одрекао удобности савременог живота, благостања, каријере, рођених и ближњих, ако би стајало питање: са Христом си или против Њега?“

„Ипак, то питање стално стоји пред нама. На срећу, ни први ни други одговор на ово питање не носе са собом насилне последице — за сада. Знамо да је свашта бивало у историји. Мученик се не рађа, мученик се постаје. Крв мученика постаје семе хришћанства не само према чињеници живота, већ и према чињеници смрти ових људи. За нас је мученик онај човек који је за живота сабрао такву силу духа, да његова смрт постаје семе вере за многе и многе људе“, – подвукао је Патријарх.

Извор: Православие.ру

Митрополит Иларион (Алфејев): У канонским оквирима незамисливо је да се македонско питање решава без водеће улоге СПЦ

Sun, 28 Jan 2018 20:22:50 +0000

Одговарајући на питање новинара о мешању Бугарске Православне Цркве у решавање питања канонски непризнате МПЦ која се налази у расколу, Митрополит Волокоамски из Руске Цркве, Иларион (Алфејев) је за грчки православни портал Ромфеа истакао: "Убеђени смо да је уређивање "Македонског" црквеног питања дужно решавати унутар канонских оквира, и није замисливо да се при овом процесу не узиме у обзир водећа улога Српске Православне Цркве, од које се пре педесет година отцепила „Македонска Црква".

Митрополит Иларион представио свој „Катихизис“

Sun, 28 Jan 2018 19:02:57 +0000

О делу су говорили епископ балашихински Николај, главни уредник Издавачке куће Московске Патријаршије, и Владимир Легоида, председавајући Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и средствима масовног општења.

Обраћајући се присутнима, митрополит Иларион је на најпре цитирао речи патријарха Кирила изречене 2012. године на заседању Високог црквеног савета: „Наша црква се мора активно бавити катихизацијом. Катихизација је у суштини образовни програм који морамо проводити у животу. Овај програм се не тиче само чланова парохије, он се тиче свих нас... У нашој земљи је 80% православних; ако човек себе назива православним, а не зна ништа о црквеним празницима, не зна зашто у среду и петак треба постити, ми му обично кажемо: ‘Не, немаш права да себе називаш православним зато што се не држиш уредби или не знаш ова и друга црквена правила’. Међутим, Црква је дужна да прими сваког човека у своје друштво, не одричући му право да се себе сматра и назива православним. Тако, ако пред собом имамо православног човека који не зна основне истине Православља, нема никаквог опита живота у Цркви, наш задатак се састоји у томе да и ‘статистички’ православци постану активни чланови Цркве.“

Прво издање овог Катихизиса одштампано је у 10.000 примерака, а тираж овог другог. илустрованог износи 5000. примерака

Извор: Московска Патријаршија

Дигитализовање рукописа манастира Зографа

Sat, 27 Jan 2018 19:46:26 +0000

Софијски универзитет и бугарски манастир на Светој Гори Зограф договорили су се крајем октобра 2017. године да сарађују у десетогодишњем пројекту „Дигитализовани архив Зографа“. Први кораци у овом правцу учињени су још 2010. године, али су тада монаси услед неких претходних догађања били крајње неповерљиви. Наиме, агенти тајне комунистичке службе украли су 1985. године тада најстарији познати историјски рукопис о Бугарима који је написао монах Пајсије у 18. веку. Тек 1997. године рукопис је враћен манастиру.

Драгоцени рукописи су нестали у прошлем веку, јер су их научници из Европе куповали будзашто или су их позајмљивали у истраживачке сврхе па их нису враћали. Јединственост овог архива састоји се у томе што он садржи збирку историјских и других докумената још из 10. века. Ту су многа документа из османског доба о односима исламских владара и православних манастира. Поред богослужбених књига и повеља, збирка садржи и лекарске рецепте и рецепте за кување, па и јапанске рукописе. Па ипак, најпознатији рукопис је управо споменуто историјско дело о Бугарима из 18. века које је дуго времена важило као најстарије дело ове врсте и било иницијална каписла за национално буђење.

Међутим, крајем новембра прошле године професор Љиљана Илијева изложила је на Југоисточном универзитету „Неофит Рилски“ у Благоевграду проналазак једног оригиналног рукописа на 100 година старијег о историји Бугара, који је саставио католички надбискуп Петар Богдан Бакчев (1601-1674.). Дело Петера Бакчева пронађено је у Модени.

Извор: Information Orthodoxie (с немачког Информативна служба СПЦ)

Вести из сестринских цркава

РПЦ увела тактилне иконе за слабовиде

Fri, 26 Jan 2018 23:59:21 +0000

Иконе су рађене у дрвету у техници дубоког рељефа.

Иконе израђене јединственом техником дрвореза, намењене за слепе и слабовиде људе, добило је 26 цркава у разним градовима Русије, рекао је за агенцију Тасс скулптор по образовању и иконописац Олег Зон.

То су посебне иконе које је могуће додирнути рукама како би се опипао лик светитеља. Израђене су у техници високог рељефа, односно то су резбарене иконе које се могу разумети тактилно, рекао је он.

Како је истакао сарадници његове иконописачке радионице иконе су већ доставили храмовима у Подмосковљу, Тверској и Ижевској области.

„Храм Бориса и Глеба у граду Раменско у Московској области добиће ових дана нашу 26. по реду икону, светог Луке (Војно Јасењецког), архиепископа Симферопољског и Кримског“, рекао је Зон.

Тактилне иконе се налазе и у храмовима Московске духовне академије у Тројице-Сергијевој лаври, као и у подворју лавре, у храму посвећеном јављању Мајке Божије преподобном Сергију Радоњешком на простору дома за глуву и слепу децу.

Монаси из Витлејема: Муслимани су покушали да нас спале и сахране живe! (извештај + видео)

Thu, 25 Jan 2018 22:16:00 +0000

Египат, Јордан, Сирија и Палестина најопасније су земље на свету за хришћане. Исламисти су пред остварењем циља – потпуног истребљење и протеривања верника из земаља у којима би хришћанство настало. Овако описује грчки православни монах мучење у Светој земљи.

Како изгледа живот међу муслиманским Палестинцима, описује игуман грчког православног манастира на западном Јордану ( погледај у видео запису.) Јеротеј је најстарији члан манастира Теодосиос, који је само 11 километара удаљен од Витлејема, и налази се у близини града Балт Сахур и основан је у 476. години од стране монаха Теодосија.

Игуман Јеротеј живи од шездесетих година у Светој земљи, а 40 година је игуман манастира Светог Теодосија. За ових 40 година, премлаћиван је, гоњен и прећено му је.

Од удараца које сам задобијао, постао сам потпуно глув на једно ухо, на ово друго могу још мало да чујем. Након што ме је ударао бивши градоначелник града, од тада имам проблема са мојим десним оком. Успео је да ми ноктима отвори на образу, урођену брадавицу коју имам на лицу, говори он.

Они су ми ломили руку, био сам дуго времена спречен да служим, други пут ломили су ми ногу. Покушали су да ме спаљују живога заједно са монахињама. Копали су рупу изван манастира и желели су да ме сахране жива. Оставили су нас само зато што су монахиње и друге жене које су дошле вриштале.

Да будемо каменовани то је потпуно нормално. Они стално бацају камење, пљују на нас и понижавају нас у јавности. Ове ствари су као добро јутро за нас. Слава Богу“, закључује стари монах свој опис. Игуман Јеротеј је једноставан човек, понизан, непопустљив и благословљен дубоком непоколебљивом вером која му је помогла да преживи бруталне нападе из прошлих деценија од стране исламскиста.

Прича о Игуману Јеротеју је једана од многих које могу да кажу монаси на Блиском Истоку. У протеклих 15 година, прогон хришћана поново је убрзан, данас само 3 до 4 посто верника живи у некада хришћанским земљама. У 20. веку, њихов удео је и даље било 20 посто. али то више није тако.

Најистакнутији представник хришћанске вере, папа Франциско, као да игнорише жалбе хришћана. Он прибегава састанцима са представницима ислама, али питање је да ли заједнички позиви на толеранцију, помажу прогоњеним хришћанима?.

Тако је папа у писму имаму Универзитета Ал-Ахар Ахмад Ал-Таибу обећао да ће наставити да врши притисак за унапређивање двојног решења и разјашњење статуса Јерусалима, који има посебно значење за све три свјетске религије.

Извор: Монаси из Витлејема

Прва црква у Москви подигнута у част Царских мученика

Thu, 25 Jan 2018 10:04:15 +0000

Црква може да прими 200 верних. Капела на овом месту изградње била је постављена још 2013. године, на 400-годишњицу Дома Романових. Велика војвоткиња Марија Владимировна Романова касније је направила приватну посету месту изградње.

Парохијски вебсајт истиче да су Царски мученици изабрани као заштитници цркве, јер се много хришћана у Русији данас обраћа њима у молитви за јачање својих породица и за помоћ у подизању своје деце у вери и побожности, за очување њихове чистоте и чедности, за помоћ у школама, и за напредовање и оживљавање руске Отаџбине.

Други корак у изградњи је тренутно у току – изградња двоспратне парохијске куће.

Програм „За изградњу православних цркава Москве“ познат је и као „Програм 200“ због планова да се изгради 200 нових цркава у Москви. Патријарх је захвалио московским властима када је овај програм најављен 2010. године јер је управо то и у интересу православних верника.

Тренутно постоји 16 цркава у московском Северном округу, укојем живи 1,161.000 лица. У плану је изградња још 27 цркава, од којих је 6 већ почело да се гради, а осталих 5 је у фази дизајнирања.

Извор: Српска Православна Црква

Успомене братије о новопрестављеном настојатељу Оптина пустиње архимандрита Бенедикта

Thu, 25 Jan 2018 09:56:30 +0000

Пре тачно 27 година, 20.јануара 1991.године, на дан прослављања храмовног празника Оптинског Скита, који је освећен у част Пророка Јована Претече, стигао је отац у Оптину Пустињу и добио да руководи манастиром. Већ годину и по дана манастир је био без руководства, пошто је старешина манастира, архимандрит Евлогије, после тешке несреће био у болници. Обитељ која је предата Православној Цркви 17.новембра 1987.године, полако се дизала из пепела. То је био први отворени манастир у Совјетском Савезу (после Даниловог манастира – резиденције Патријарха Московског). Овде је било око четрдесет монаха и строги монашки богослужбени устав. Већ је био обновљен централни храм Ваведења, већина братског корпуса и делимично разрушене зидине око манастира. Премда су около били видљиви остаци темеља, голи зидови других храмова и звоника, проблем је био много већи од журно закрпљених рупа, – било је време великог духовно уздизања, када су кроз асфалт безбожништва полако, али сигурно почели да се пробијају први изданци духовног живота.

Архимандрит Венедикт је цела епоха у животу наше Цркве. Прва половина његове црквене делатности, време узрастања и духовне зрелости, прошла је међу зидинама Тројице-Сергијеве Лавре. Тамо је завршио Духовну семинарију, а потом и Академију: замонашен је и рукоположен у чин свештенослужитеља. Тамо је постао верни ученик Кирила и Наума, разговарајући са њима, скоро сваког дана током две деценије. Поред архимандрита Алексеја (Поликарпова) био је један од највољенијих духовника у народу. Игуман Васарион је у својој 80.години написао о њима овај стих: „Два су стуба у Лаври свој: Венедикт и Алексеј“.

Током многих година, сваког дана би игуман Венедикт по неколико сати исповедао у надвратном храму Јована Претече, где су долазила његова многобројна духовна чеда. После трпезе примао је оне којима је требала дужа беседа, код стражарке у ходнику или у својој келији. Осим духовништва, имао је још неколико важних послушања: главног манастирског књиговође, библиотекара, поштара, појца у певници. За годину дана до увођења у дужност намесника Оптине Пустиње био је назначен за старешину Гетсиманског скита и почео је да га обнавља из рушевина.

Игуман Оптине пустиње морао је да буде човек са великим расуђивањем – у многоме је ово место много одговорније од многих епископских катедри. Отац Венедикт је причао да је и он веома сумњао у себе, предвиђајући сву сложеност предстојећег служења. Али, старци-духовници су благословили, послали га блаженој Љубушке у Сусанино. Она је рекла: „Да, Венедикт, Венедикт може бити“.

Испрва му је Патријарх предложио избор: Настојатељ Оптине или духовник у Дивјејеву. Отац Венедикт је одмах осетио да није у стању да носи бреме исповести: он је већ исцрпео своје срце и осетио је да оно неће дуго издржати. Изабрао је Оптину.

Тим пре што је стање његовог здравља било тешко. Отац Венедикт ни сам није схватао како може да руководи таквим манастиром. С времена на време, напади астме би били толико јаки, да је могао да спава само седећи, брзо би остајао без даха, и чим би почињао да говори, није могао да заврши возглас на богослужењу. Ипак, Патријарх је рекао да ће га Господ укрепити. И првог дана, по доласку у обитељ, отац Намесник је са изненађењем приметио да му апсолутно није потребан инхалатор, који од тог дана ни једном није користио. У Лаври је био приморан да је користи неколико пута дневно. Вежбе дисања, које је упорно, из дана у дан радио у својој келији, довели су до тога да му је глас добио снагу и понућу, која му је омогућавала да произноси своје возгласе и проповеди тако да се свака реч јасно чује у сваком углу храма. На тај начин се обистинила воља Божја – ово је Оптински Намесник често спомињао, када би изнемогао у управљању манастиром, али да моли за отпуст више није желео.

Патријарх је унапредио игумана Венедикта у чин архимандрита. Овај, дочекавши у родној обитељи Богојављење, упутио се у Оптину. И ево, у 52.години живота оца Намесника почела је нова етапа. Мада је његов живот „код преподобног Сергија“ био испуњен великим трудом и подвигом самоодрицања и жртвене љубави, предстојећа делатност није била напредовање, нити нови степеник у црквеној каријери, већ сурови крст који је примио ради љубави за Христа.

Пошто је постао настојатељ, отац Венедикт је након две године престао да исповеда своја духовна чеда. Осетио је да усклађивање обавеза Намесника и Духовника не може да носи. Уз препоруку да сами изаберу духовника, он није одбио Очинство у духу и у крајњим случајевима увек је примао и решавао проблеме своје духовне деце, одговарао на њихова писма, а најважније, није остављао своје молитве, што се осећало са несумњивом сигурношћу. Архимандрит Наум је говорио да отац Венедикт носи своју духовну децу у самом срцу. Иза ових, наизглед простих речи, стоји подвиг вере, најдубље одговорности и састрадавања његовог широког и мудрог срца.

Лични подвиг молитве најчешће је скривен од људи, али у оцу Венедикту иза спољашње суздржаности и крајње прибраности, увек се осећало непрестано предстојање пред Богом. Не спољашњим изгледом, не чином, већ својом унутрашњом величином овај ниски човек је увек био важан у сваком друштву, чак и међу људима већег положаја. Тајни подвиг ноћне молитве, који је отац Венедикт отпочео још у Лаври преподобног Сергија, није ни после остављао. Због здравственог стања, постепено је престао да присуствује на братској полуноћници, па и у храму није бивао сваког дана, али је дејство Исусове молитве често било запечаћено на цртама његовог лица, а танка нит од двених перли, обавијена око његовог длана, непрестано се кретала. Овакву бројаницу је направио својим рукама још у Лаври. Слао ју је, по молби монаха, чак и на Атос.

Не може се рећи да је братство, које се формирало у Пустињи, лако прихватило Намесника. Сувише се разликовао од предходног архимандрита Евлогија (који је потом постао митрополит Владимирски). Чврсте воље и без велике потребе за саветима, отац Венедикт је променио богослужбени устав и све уређење манастирског живота почео да прилагођава уставу Сергијеве лавре, где је провео већи део свог живота. Део монаха је оставио Оптину за првих годину и по дана, неко је отишао касније. То је био тежак период одрастања, попут дечаштва, које је уследило након светлог и надахнутог периода детињства. Намесник је имао да преживи много сурових искушења: трагичну смрт тројице убијених монаха на Васкрс девесет и треће године, и губитак других верних помоћника и братије. Речима је немогуће описати сву тежину манастирског живота, испуњеног искушењима невидљивог непријатељског нападача.

Али обитељ, прослављена животом великих Оптинских стараца, удаљена од крупних градова, привлачила је многе тражитеље истинског монаштва. Иако су свугде, постепено, почеле да се рађају монашке обитељи, Оптина Пустиња није изгубила своје место, претворивши се у моћан манастир, познат читавом свету. Изграђени су и подигнути из руина храмови, звоници, и друге зграде, направљене уникатне гранитне калдрме. Храмови су лепо уређени и поново фрескописани, напуњени црквеним утварима, богатом резбаријом и иконама. Овде се сваког дана служи од две до пет литургија. Службе карактерише посебно благочешће и лепота монашког заједништва, строго и смирено монашко појање. Број братије прошле године премашио је 220 људи, а сваке године се повећава и број ходочасника.

При оцу Венедикту прослављено је тринаест Оптинских стараца, и неколико новомученика и исповедника манастира. Враћене су десетине моштију стараца, које су безбожници оскрнавили. Посмртни остаци неких од подвижника и исповедника који су били сахрањени на различитим местима, премештени су обитељ. Издата су житија и дела стараца, историјски текстови и успомене посвећене Оптиној Пустињи.

Једна од главних особина која карактерише пут архимандрита Венедикта, је његова пламена ревност за веру. Најдубљом благочеством вером одређени су сви његови успеси и многобројна достигнућа. То је заиста био ревнитељ благочешћа са неравнодушним срцем. Захтевајући од других јеванђелску чистоту и искреност, сам је увек бивао пример крајње благочестивости према светињи. Свима су остале у сећању службе које је он вршио, – узвишене, смирене, испуњене царском отменошћу, а уједно и молитвене.

Вера је била најважније благо ове душе. Јако је волео истине која се чувају у ризници Цркве. Често би са дечијом спонтаношћу делио неку мисао, прочитану код Светих Отаца или у Писму. По много дана промишљајући о задобијеном благу, дивио би се и расуђивао, каткад и развијао те мисли, час поражавајући присутне поново откривеним дубинама, час збуњујући неким смелим промишљањем, које није увек ишло са учењем Цркве. Није било у питању умишљено фантазирање, већ живо, дубоко проживљавање којим је дисао. Можда није морало о овоме да се пише, могла се чувати нека формална устаљеност „житија“, али боље је потрудити се да се сагледају те особености онакве какве су биле, него прећутавши, прекрити их завесом полуистине.

Како је био креативна личност, отац Венедикт се трудио да све уради што лепше, боље, разумније. Довољно је само да се сетимо у какве се дискусије и расправе претварало утврђивање скица за храмове, фрескопис, постављање икона у храму, изградња новог корпуса! У свему је био присутан: у раду инжењера који су постављали темеље, у пројектима архитеката који су предлагали цртеже храмова, у издаваштво и дизајну књига. Није увек бивало успешно, и понекад би јако ометало посао. Утврђивао би, па би потом поново одлучивао, и много пута мењао своје благослове. Ипак, сва ова питања за њега нису била спољашња, већ дубоко значајна, јер се осећао одговоран пред Богом за њихове одговоре. Радити са њим било је тешко, у томе се пројављивала његова непрестана тежња ка савршенству.

Тако је и приликом разумевања одређених богословских питања понекад прелазио линију, тражио, размишљао, и каткад утонувши у мисли, спотицао се. Међутим, пролазило би време и он је ослушкивао мишљења оних који су се трудили да га пажљиво исправе. Потом, са одређеним негодовањем, одврађао би се од неке, за њега прелепе идеје, пошто није била у сагласности са Истином Отаца.

Био је то строги пастир, често не жалећи своја чеда спољашњом људском снисходљивошћу, већ стављајући их пред бескомпромисни суд Јеванђељске Истине. Они који су споља посматрали живот обитељи, често су се саосећали са братијом што ови живе у таквој строгоћи; дешавало се да ни сами монаси нису могли да суздрже роптање. Међутим, прошавши разна искушења, многи су схватали колико је неопходна и плодотворна била захтевност оца Венедикта. При свој суровости и наизгледном деспотизму, Намесник никада није ломио личност човека. Могао је бити врло оштар и праведан, не обазирући се на чин или узраст неког човека, исказујући своје примедбе и кажњавајући за грешке у неким случајевима. Али, то је била ревност Оца, ревност душе, која није толерисала немар, лењост и лукавство. Ревност која је пекла не да би начинила бол, већ да би исправила, исцелила човека. Да би га натерала да схвати сву озбиљност живота и одговорност за своју душу. Нису му, без разлога, биле омиљене речи из Светог Писма: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“.

Могло се приметити да је отац Настојатељ казнивши неког, потом пажљиво посматрао како овај подноси укор, или како се у човеку разбуктава гнев. Ако би видео да брат подноси све са смирењем, дух његов се толико искрено радовао, да је морао, са великим трудом да скрива ту радост. Ако би неко прихватао помисли и љутио се, отац Венедикт је поново улагао напоре у настојању да се помири са братом, шалио се, покушавао да отклони негативни утисак, који је остајао код брата. Често је понављао: „Гневите се али не грешите“. Свако ко би му поверио своју душу осећао је да му она није неважна, да ту не делује просто људска страст, властољубље, или частољубље, већ очинска ревност за спасење у Богу.

Отац Венедикт је поседовао посебан дар расуђивања. Овом дару је он придавао велики значај, говорећи, да чак ако човек погреши, донесе погрешну одлуку, али ако је притом промишљао и уложио велике напоре да позна вољу Божију и схвати, како треба правилно да поступа, Господ га неће питати за грешке и Сам ће исправити њихове последице. Размишљајући о некој мисли, често би јој се враћао, предлажући час једно решење, час друго, разматрајући са савршено разних страна и стално се молећи Богу за уразумљење. Због тога се, решавање неких питања која су се чинила елементарним, одуговлачило, и нико није могао да га укори да је одговор брзоплетан, површан.

Последњих година отац Венедикт се много променио, скоро сва његова предходна суровост је нестала и оваплотила се у благост и изненађујућу срдачност. Ова промена објашњава се тиме што маска спољашње строгости више није била потребна, душа је достигла унутрашњу слободу и отворила се људима у оној пуноћи која је раније била недоступна погледима, или би се тек повремено откривала. Посебно је то било упечатљиво у минутима одмора. Сваког дана, ако би здравље дозвољавало, отац Венедикт је налазио време да посети коњушницу. Разговор са коњима, за њега је била она пауза, коју му нису давали људи, који су се у непрестаним поворкама стремили к њему за решавањем ових или оних проблема. Док би чешљао гриве или хранио коње сухарима, волео је да се шали, некад чак и пева опуштајући се тако од вечитог напрезања. Коњи су осећали топлоту и доброту које је проистицала из њега. Долазили су у коњушницу и многи гости манастира, и братија, како би попричали са њим у неформалној средини. Свакоме је било јасно да бољи тренутак за разговор са оцем од онога у коњушници, неће бити. Мада је „одмарао од људи“, тамо су се решавала многа питања. „Коњи ће да ћуте, а ви све причајте, причајте“ – шалио се.

Својим учешћем у свим деловима манастирског живота, у свакој ситници, узимао је на себе прекомерно бреме одговорности. Није могао другачије, али нас не чуди што је често био онемоћао од његове тежине. Будући човек надпросечне воље, није желео да се повлачи пред одговорношћу. Испразност му је била непозната, стално је живео проблемима манастира, других људи. Дању је дозвољавао себи само кратак одмор од 20-25 минута, последњих година понекад и сат, и излазио би једанпут или двапут дневно у шталу. Његов живот био је подељен међу празницима, када је неизоставно бивао на богослужењима, и радним данима који су почињали у 8 ујутру и завршавали се у 11 увече, када би, напокон, могао да се осами у својој малој келији.

Био је то човек одлазеће епохе. У његовом животу није било раскоши, сувишних ствари, био је слободан од среброљубља, или било каквог стицања блага. Наставио је да живи у најстаријем манастирском корпусу, који још није био рестауриран. Дуго се противио онима који су желели да га „преселе“ на стране аутомобиле у пословним путовањима у Москву. Далека путовања није волео, и принципијално никуда није путовао, проводио је благословене Патријархом одморе на Селигеру, у мирном риболову на удицу. Обично је испловљавао сам чамцем, остављајући сапутнике и наслађујући се пре молитвеним самовањем, него конкретним риболовом. Исхрана оца Намесника била је проста, мада је последњих година због лошег здравља била прилично разноврсна. Ипак, никада није дозвољавао нарушавање посних дана, иако су лекари често на томе настојали.

Као искусни пастир, отац Намесник је направио цео систем васпитања братије. Видећи да је међу градским становницима, а посебно младима присутан инфантилизам, егоизам и инерција, отац Венедикт водио почетнике кроз радна послушања у штали, коњушници, кокошињцу, и другим пољопривредним објектима, где се временом пројављивала сва усрдност човека, откривали се његови духовни квалитети. „Не можеш сакрити, како се човек односи према коњу, и како коњ реагује на човека, – волео је да понавља. – Ако човек има неки скривени порок, животиња то одмах осети, и може да га не пусти к себи.“ Искушеницима који су тек дошли и онима који желе у братију посвећивао је много пажње. Пошто је, услед здравља био ограничен у покретима, позивао би у келију братију и замишљено разговарао са њима, трудећи се да не изгуби ништа важно из њиховог пређашњег живота, покушавајући да кроз молитву схвати место конкретног човека у Цркви, и карактер његове личности.

Околности у савременим манастирима склапале су се тако да је на Настојатеља падао терет чисто спољашњег административног управљања тако тешким организмом. Зато се појављује опасност да „спољашња“ економско-газдинска питања, учешће у дугим богослужењима и неизбежни контакти са властима и гостима манастира, не остављају Настојатељу времена на унутрашња, често врло компликована питања духовног стања братије. Број братије у Оптини значајно се умножио, и отац Намесник је увео својеврсни систем „старчества“, када поједини изабрани монаси-духовници, искусни у монашком животу, одговарају за руководство над 10-15 млађих монаха. Исповедајући поручена им чеда, духовници су решавали настале недоумице са Настојатељем, који их је, састајући се са њима регуларно, испитивао кратко, како ко живи, а сам је исповедао само духовнике.

Такав систем је могао да поприми форму и концизног потказивања, али отац Венедикт никада није стављао за циљ да покори човека. Увек је желео само да помогне да овај покори многобројне страсти. При најтежим поступцима духовници су побуђивали самог инока да иде ави манастира и призна учињено. Ава би очински саветовао сагрешившег брата да одговара за поступке, уколико би сматрао то неопходним. Изненађивало је то, што и при најтежим сагрешењима братије, уз одговарајуће покајање отац Венедикт није примењивао казну. Сам грех је био казна коју је носио на себи грешник.

Последњих година, када се изградња и обнова манастира ближила крају, отац Венедикт је почео да посвећује већу пажњу питањима унутрашњег живота братије. Њега је, као човека дубоко црквеног, бринула велика равнодушност чак и међу онима који су дошли да посвете свој живот Богу. Захтевајући строго поштовање дисциплине у присуству богослужењима, он је хитао у сусрет болеснима, који су били приморани да пропуштају службе, али у другим случајевима кажњавао би за минут кашњења. Често је понављао да Господ све види, и ако је неко лукав, извлачи се на болест и изостаје са црквене молитве, Бог ће му неизоставно послати болест, желећи да излечи тај грех.

Са жељом да пробуди страх Божји, отац Намесник је увео обавезно изучавање заповести Светог Писма. Били су састављене књиге џепног формата са изабраним текстовима из Светог Писма, које је сваки сабрат морао да научи напамет. Научено је проверавао и сам отац Венедикт, и братија коју је он поставио. Премда се по многоме ова метода може назвати схоластична и формална, она је помогла онима који нису имали тежње да самостално изучавају Свето Писмо, често погружавајући свој ум у његово живо и неисцрпно Слово. Са каквим је одушевљењем изговарао отац Венедикт неку фразу из Писма, видело се колико се он сам оживотворује написаним речима. Непрестано је и друге убеђивао у то да Свето Писмо треба ишчитавати, стално га имати уз себе и стално созерцавати прочитано. Када науче, да испуњавају.

Љубав и пажња према Слову Божјем били су му усађени од младости. Када је, одмах по окончању техничке школе, Волођа Пењков почео да ради, ментор му је дао да прочита Нови Завет на једну ноћ, уз молбу да врати књигу ујутру. Дошавши кући, Владимир је решио не само да прочита, него да препише Јеванђеље. Није ока склопио, током ноћи је преписао Јеванђеље от Матеја и неколико апостолских посланица. Ујутру је однео књигу свом ментору. „Је си ли прочитао?“ – питао је овај и врло се изненадио када му је младић показао своје записке. Ментор је био изненађен, није могао да поверује, и дуго ћутећи, листао је свеску. Затим је решио да му поклони књигу. После, у природи у самоћи, изабравши мало живописније место, Волођа је носио са собом Нови Завет и читао.

Поседујући изузетно целомудрије од младости, отац Намесник изнова и изнова није могао да разуме повређеност човека неким блудним гресима, некад чак негодујући наглас међу блиском братијом. Као човек старог покољења, он није толерисао тако распрострањену слободу у облачењу, делимичну наготу, ношења женских панталона. Када би видео нешто слично, у њему се распламсавао дух ревнитеља, дух пророка, слично Илији, и он је немилосрдно бичевао овај порок у својим проповедима, видећи у њему страшну диверзију против извртања целомудрија душе.

Осим својих проповеди које је увек изговарао без подсетника и са истинским надахнућем, отац Намесник је проводио недељне беседе са ходочасницима и радницима који стално пребивају у манастиру. Уважени старац, мудар искуством, трудио се да макар у некој мери преда другима то искуство. Често је прекидао своје разговоре шалама, трудећи се да их учини доступнијим и јаснијим. Његова пастирска ревност није му дозвољавала да се уклони од тих беседа, чак и када је доста оглувео и када више није могао да се креће без туђе помоћи.

Духовну величину блаженопочившег Намесника Оптина Пустиње нам још предстоји да оценимо, погледавши свежим оком на богатирја, ревнитеља за веру, благоверног и нелицемерног раба Божјег, који је тек прекорачио праг вечности.

Молимо усрдне молитве за упокојење душе новопрестављеног архимандрита Венедикта.

Извор: Православие.ру

Патријарх грузијски Илија обавио 52. масовно крштење

Wed, 24 Jan 2018 19:26:53 +0000

Чин крштења је обављен у другом делу дана, после јутарње Литургије. Његова Светост је стигао у Саборну цркву око 8 увече да би благословио новокрштену децу, која су добила званичне крштенице и крстиће.

Његова Светост је сада кум 33.934 деце. Претходно крштење је обављено 23. новембра 2017.г. када је 600 деце учлањено у Тело Христово.

Са првим масовним крштењем 19. јануара 2008. патријарх Илија је започео своју иницијативу с циљем да се побољша лоша демографска ситуација у Грузији настала услед високе стопе абортуса у совјетско време. Таква масовна окупљања организују се четири пута годишње када Предстојатељ ове свете Цркве лично крштава и постаје кум трећем и сваком наредном детету оних родитеља који су црквено венчани.

Извор: Српска Православна Црква

У Конгу током два дана крштено 556 лица

Thu, 18 Jan 2018 13:24:52 +0000

Још једно масовно крштење је обављено недавно у Митрополији Катанге (Конго) у граду Колвези, сјединивши 556 људи с Телом Христовим у Светој Православној Цркви.

Током дводневног државног празника, сви катихумени (оглашени) града Колвезија, на југу земље близу границе са Замбијом, као и из суседних области, окупили су се с Његовим Високопреосвештенством митрополитом Катанге Мелетијом и једним бројем свештеника у цркви Светог Георгија, где је архијереј служио обред Крштења за све катихумене који су се исповедали и примили благослов светог крштења.

Они који су већ били склопили брак, сад су добили благослов да се венчају у Цркви у њиховим сопственим парохијама.

Током дводневног празника укупно 556 катихумена је крштено, углавном у Колвезију, али и у далеким парохијама.

Град Колвези је такође благословен посетом Његовог Блаженства Теодора II, папе и патријарха александријског и све Африке, фебруара прошле године када је посетио црквену болницу Светих бесребреника Козме и Дамјана у Демократској Републици Конго да би осветио новоизграђено крило болнице.

Извор: Православие.ру

Вести из сестринских цркава

English

Интервју Митрополита Чешких земаља и Словачке Растислава за сајт Basilica.ro

Tue, 16 Jan 2018 12:35:10 +0000

Митрополит Растислав: Наша помесна Црква није искусила прогон толико великог обима као што је био случај, на пример, са Руском Православном Црквом у Совјетској Русији. Наравно, постојала је тотална контрола свештенства, али ово се не може назвати отворено непријатељство. У касним 1950-тим унијатске парохије у Словачкој придодате су на силу Православној Цркви, па су представљале мине са закаснелим дејством за будуће нараштаје.

После тзв. Прашког пролећа 1968. започео је масовни повратак унијатима праћен насиљем и изазивањем међусобних антагонизама. После тзв. Плишане револуције у Чехословачкој 1989. године држава је вратила унијатима храмове, одузимајући их од Православне Цркве. Почела је расподела црквене имовине, а православним свештеницима је било забрањено да улазе у цркве. Пуно наших заједница је било натерано да се моле по приватним кућама, често веома неадекватним за богослужење. Друге заједнице би поставиле олтар под ведрим небом, где су служене Божанске Литургије и савршаване Свете Тајне. Заузврат за одузета богослужбена места држава је дала новчану компензацију, која је, наравно, била недовољна за изградњу других богослужбених места.

Пошто је било немогуће да се запосле архитекти и професионални грађевински радници, верници су прикупљали финсијска средства, пружали грађевински материјал и градили нове цркве својим сопственим рукама, према својим могућностима. Због овог разлога, пуно тих верских објеката сада је у жалосном стању и изискују велике поправке и инвестиције. Штавише, ми се суочавамо с проблемом недовољних места за богослужења у градовима. Сеоско становништво стари, а млади људи који су отишли у градове, напуштени су без могућности да их неко духовно води. Тек сада смо у могућности да саградимо и осветимо храмове у Братислави и у Кошици, у којима је највећи број становника у земљи. Несумњиво, ово је само почетак и захтеваће пуно труда и финансијског инвестирања еда би се омогућило верницима у великим градовима да нађу цркву или да успоставе своју сопствену црквену заједницу за пун духовни живот.

Базилика.ро: Млади људи су будућност Цркве. Како Православна Црква Чешких земаља и Словачке одговара на проблеме са којима се суочавају млади људи?

Митр. Растислав: Млада генерација представља будућност сваког народа и сваке државе и, отуда, Цркве. За нас је приоритет да се деца и млади васпитавају у традиционалним породицама, где су отац и мајка, браћа и сестре, у којима постоји поштовање према старијима, а деца се одгајају према традицијама њиховог народа, њихове културе, ангажовања и љубави према својој домовини.

Наша Црква је одвојена од државе, но наши свештеници имају могућност да предају верску наставу у друштвеним школама. Ми имамо Православну омладинску заједницу која се састоји од група младих људи из свих наших парохија. Заједница организује заједничке састанке, семинаре, летње кампове, спортске догађаје, који пружају младима прилику да се добро упознају и опште, да проучавају богословље и учествују у црквеном животу. Захваљујући личним искуствима добијеним у Заједници, многи млади људи касније уписују црквене школе, стичу богословско образовање и постају свештеници Православне Цркве.

Базилика.ро: Како је Црква Чешких земаља и Словачке укључена у друштво?

Митр. Растислав: Мада је наша помесна Црква уставно одвојена од државе, она има користи од њене подршке, и живот Цркве је интегрални део друштва. Њен рад се не може свести само на филантропска дела, на болнице, домове за сирочад или старачке домове, на катихетско образовање у школама.

Мисија Цркве у свету није само друштвени рад или помагање људима којима је то потребно, већ је и молитва, проповедање Речи Божје, пажљиво чувајући Тајну Јеванђеља. Свети апостол Павле истиче: „Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Ефесцима 6,12).

Базилика.ро: Црква је присутна на интернету и намерава да буде све више присутна на социјалним мрежама. Да ли мислите да је сајберпростор погодан и за ширење јеванђелске поруке?

Митр. Растислав: Сајберпростор је постао интегралан део саврменог човековог живота. Многи људи, због своје професије или избора таквог начина живота, постали су пустињаци сајберпростора. Појмови као што је исправљена реалност и виртуелна реалност постали су животна норма за младе људе и стога, само користећи технологију можемо им прићи и помагати да нађу Христа. У данашњем друштву превлађује мишљење да ако се нешто није појавило на интернету, онда није није ни значајно.

Нажалост, овакав дух продире и у Цркву због чега је изгубљена оштрина перцепције и дубина духовног живота. Међутим, ми не можемо потпуно запоставити интернет; с друге стране, живот у Цркви биће схваћен као анахронизам који није интересантан савременом човеку, а праве духовне вредности биће замењене исправљеном, виртуелном реалношћу.

Базилика.ро: Ако сте у могућности да направите прогнозу: како видите Православље за десет година?

Митр. Растислав: Веома је ризично правити прогнозу за тако дуг период с обзиром на то да се данас свет развија невероватном брзином, ширењем интернета и развитком технологија у различитим областима људске активности. Судећи по ономе што се дешава у нашој земљи, Православље буди интересовање у људима који траже непромењену веру и аутентичне традиције које су потпуно занемарене, на пример, у другим хришћанским вероисповестима.

Многи савременици, уморни од информатичког притиска, траже духовни мир у самоћи манастира. Ја чврсто верујем да је данас неопходно да у Православној Цркви непатворне и истинске јеванђелске вредности буду оснажене личним примером начина живљења, а у том контексту видим светлу будућности Цркве не само наредних десет година, него и дуже од хиљаду година.

* * *

Његово Блаженство Растислав, митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке најмлађи је међу предстојатељима аутокефалних православних Цркава. Митрополит Растислав (крштено име Растислав Гонт) рођен је 25. јануара 1978. у Снину, у Словачкој. Његово Блаженство Растислав залаже се за јачање пастирских активности и богослужбеног живота своје Цркве.

Он је члан Научног савета Факултета за православно богословље Универзитета у Прешову, над којим према Уредби има канонски надзор. Због својег ангажовања у многим друштвеним и црквеним догађањима стекао је углед у друштву и члан је различитих панела.

Он говори руски и грчки језик, а пасивно користи немачки, енглески, пољски и српски.

Извор: Српска Православна Црква

Руска Црква спремна да гаји децу сиромашних родитеља

Mon, 15 Jan 2018 11:46:49 +0000

Током своје посете једном добротворном центру за помоћ женама у кризним ситуацијама лицем на Божић, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је да је Руска Црква спремна да преузме децу чији родитељи нису у стању да их гаје. „Ако се нека жена налази у ситуацији да не жели абортус, али не може да финансијски издржава дете, потребно је да се таква деца уступе нама, а да се притом та мајка не лишава материнства. Уз то је навео да се такав систем не може поредити са сиротиштем, јер „мајка сваког тренутка може доћи и узети своје дете“.

Са своје стране је епископ Пантелејмон орехово-зујевски, председник Синодског одбора за доброчинство, навео је да неколико манастира већ имају такве породичне центре где деца живе, а чији родитељи нису у могућности да их узгајају.

Добротворни центар за трудне жене, лица у невољи и велике породице отвара служба „Православно милосрђе“, где породице могу добити одела за жене, дечја оделца, пелене, хигијенске артикле, играчке, колица... У Русији данас постоји 26 таквих центара, а очекује се да ће се до краја 2018. отворити још.

Његова Светост Кирил је истог дана посетио центар за бескућнике „Хангар спасења“, који такође води Служба милосрђа. Апеловао је на развијање такве друштвене помоћи при свакој цркви и обећао да неће оставити људе у невољи. Овај хангар, који је отворен 2014, јесте једини комплекс у Москви у коме се бескућници могу огрејати, јести, примити прву помоћ, купати се, подшишати се и добити топлу одећу.

Патријарх је обећао да Црква неће оставити људе у невољи. „Има веома сиромашног света, али сам уверен да ће пастирска служба при парохијама пружити руку помоћи и њима“. „Хангар спасења“ помаже око 100 бескућника свакога дана. Ово је један од 10-так таквих центара који издржава Служба милосрђа.

Извор. Православие.ру

Вести из сестринских цркава

Саборно Крштење у Уганди – стотине нових Хришћана (ФОТО)

Mon, 15 Jan 2018 10:09:14 +0000

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Москва: Хиљаде свећа у спомен на нерођену децу

Sat, 13 Jan 2018 20:34:33 +0000

11. јануар је намерно изабран, јер се тога дана обележавају догађаји везани за Рођење Исуса Христа у Витлејему. Тадашњи цар Ирод, је сматрајући је да је рођен цар јудејски, наредио је да се побију сва нерођена деца, мислећи да ће тиме убити новорођеног Христа. Тако је побијено 14 хиљада младенаца у Витлејему.

Свеће су запаљене за време молебна витлејемским младенцима одржаном у Високо-Петровском манастиру града Москве. Активисти су уградили крст дужине 6 метара у коме је упаљено две хиљаде свећа.

Сваке године 11. јануара у Русији ће се проводити акција у заштиту рођења деце, говоре организатори. У Русији се води дискусија о проблему абортуса, а током 2017. године прикупљено је милион потписа за забрану прекида трудноће, који прекид је очигледан узрок демографске кризе, како би нове мере стимулисале рађање и како би се замолио председник Путин да поради на томе.

Извор: Српска Православна Црква