Прослава Лазаревог васкрсења у Витанији

2. Април 2018 - 12:27

У варошици Витанији, у свештеном манастиру Лазаревих сестара Марте и Марије Божанску Литургију је одслужио патријарх јерусалимски Теофил уз саслужење архијереја, међу којима је био и епископ из Српске Цркве. Хор су сачињавали поклоници са Кипра, а богослужењу је присуствовао велики број поклоника из Русије, Украјине, Србије, Румуније, Грчке и Кипра.Проповед је одржао Његово Блаженство.

Литургија је служена и на месту Вазнесења Господњег, близу Витаније; началствовао је архиепископ Герасе Теофан са више свештеника, поклоника из Православних Цркава. Хор су сачињавали појци при цркви Васкрсења Господњег и студенти Патријаршијске школе на Сиону. На богослужењу се молио велики број верника и поклоника.

Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског Информативна служба СПЦ)

Литија с палмовим гранчицама од манастира Вет Фаге до Јерусалимске Патријаршије

2. Април 2018 - 12:01

На празник Светог Лазара Четвородневног, 31. марта 2018. године, Његово Блаженство патријарх јерусалимски Теофило осветио је палмине гранчице у цркви манастира Вет-Фаге. Уследила је литија са палминим гранчицама у рукама која је водила од тог манастира ка резиденцији Јерусалимске Патријаршије. На челу се налазио архиепископ Герасе Теофан. Литија је прошла Гетсиманском долином, поред манастира Свете Ане, а у Свети град је ушла кроз капију Светог Стефана, такође познатау као Лавља капија.

Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског Информативна служба СПЦ)

•  
•  

| 

 

Догађај ће се завршити 17. јула ноћном Литургијом у Цркви на крви, која је изграђена на месту бивше Ипатејеве куће, где су погубљении Царски мученици.

Литија је почела у Пскову, јер тамо је 2. марта 1917. године  мученик цар Николај потписао обавештење о својој абдикацији у своје име и у име свог сина Царског мученика царевића Алексеја у част царског млађег брата Великог војводе Михаила Александровича.

Поклоници на спомен-путу моћи ће да виде јекатеринбуршку Цркву на крви, изграђену на месту мучеништва Романових, посете манастир у част Царских мученика у Ганина Јами, где су њихова света тела бачена, посете кућу за пријем почасних гостију у Веркотурју које је направљено за цареву планирану посету, посете Тоболск, где су Царски мученици провели последње месеце свога живота, као и село Покров.

Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ)

И Александријска Патријаршија упозорава Бугарску Цркву на антиканонска мешања у Републици Македонији, и упозорава на опасност упадања и Бугарске Цркве у раскол. То је пета Православна Црква која је у последњих два месеца упозорила Бугарску Цркву да престане да чини антиканонске потезе у Македонији. ( Васељенска, Руска, Грчка, Александријска и Српска). ПРЕВОД САОПШТЕЊА - испод

Александријаска Патријаршија: Бугарска Црква у опасности да постане расколничка.

Подсећајући на Победу Православља 842 године, званично Саопштење Александријске Патријаршије упозорава на опасност новог раскола и истиче да "православни празник Победе Православља подсећа на то да када православци (БПЦ) комуницирају са расколницима (МПЦ), при одсуству оне Цркве којој то припада (СПЦ-ПОА), они (БПЦ) онда сами постају расколници заједно са њима (са МПЦ), јер су са онима који су изван Цркве, пошто данас постоји очевидна опасност која се десила при посети представника Бугарске Патријаршије расколницима из Скопља."

Недавни чланак из часописа ”Biblical Archaeology Review” тврди да су археолози недавно открили први физички доказ за постојање пророка Исаије.

Како пише Кандида Мос у чланку листа Дејли Бист (Daily Beast), предложени доказ је 4 инча дуго парче глине на којој је утиснут печат који изгледа да носи натпис ”Пророк Исаија”. Мали доказ је пронађен када је тим који је предводио Елијат Мазар одлучио да ископа претходно недирнуту гомилу рушевина.

”Рушевине су садржале фигуре, грнчарске фрагменте, комадиће слоноваче, као и неке печате утиснуте у глини, познате као буле. Ови отисци су направљени када су власници печата отиснули своје печате у меканој глини и они носе знак цара Језекије”, пише Мос.

Међу тим булама је и натпис ”Yesha‘yah Nvy[?]”, за који Мазар сматра да се најјасније преводи као ”пророк Исаија”.

Свети пророк Исаија је живео 700 година пре рођења Господа Христа, и био је из царске куће. Исаијин отац Амос васпитао је свог сина у страху од Бога и по закону Господњем. Позван је да служи као пророк током владавине цара Осије, Јудиног цара, и прорицао је 60 година током владавине царева Јоатама, Ахаза, Језекије и Манасије. Почетак његове службе је означен визијом Господа Бога, који је седео на високом царском престолу у небеском храму. Он је најпознатији по свом пророчанству о девићанском рођењу Христа: Зато ће вам сам Господ дати знак; ето, дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило (7,14). Ово место наводи Матеј кад говорио рођењу Христовом (Мт 1,23). За Исаију се вели да је био „старозаветни јеванђелист“.

Новопронађени доказ, вероватно његов потпис, несумњихов је доказ његове улоге у Јерусалиму 8. века. Библија описује Исаију као саветника цара, и тиме би се могло објаснити зашто би он имао свој печат. Штавише, његов печат је пронађен поред места где је претходно био печат цара Језекије.

Извор: Православие.ру (са енглеског Информативна служба СПЦ)

Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“

Митрополит Иларион у Београд је дошао како би присуствовао откривању мозаика у куполи Храма Светог Саве, а истиче да није случајно што се тај догађај поклопио са прославом 180. годишњице успостављања односа између Русије и Србије.

— Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика Николају II, а у Београду стоји такав споменик.

То сведочи о томе да је српски народ свестан колико је високу цену платио руски народ за слободу Србије. Током векова Русија је штитила Србију и то пријатељство међу нашим народима, које и данас постоји, плаћено је крвљу руских војника. То што се јубилеј 180 година успостављања дипломатских односа између Русије и Србије поклопио са отварањем прве етапе мозаика Храма Светог Саве такође није случајно, јер су управо Русија и Руска православна црква притекли у помоћ српском народу и Српској православној цркви како би им помогли да се реализује тај огромни пројекат. Надам да ће наше заједничко стваралаштво у том храму бити настављено.

• Како ви видите суштину духовних односа између Срба и Руса и између наше две цркве?

— Наши односи су данас у успону. То су односи које одликује дух братске сарадње. Ми практично на дневној основи имамо комуникацију и дијалог о читавом низу питања. Већ много година у Београду служи представник РПЦ, протојереј Виталиј Тарасјев, већ много година у Москви служи представник СПЦ, владика Антоније, који на веома високом нивоу представља Српску православну цркву и ми се према њему односимо са великим поверењем и великом љубављу. Наша два патријарха се редовно састају. Буквално у децембру су се састали када смо празновали век обнове Патријаршије у Руској православној цркви, а ускоро поново очекујемо Његову светост патријарха Иринеја у Москви зато што му је додељена награда Фонда јединства православних народа. Та награда се додељује једном годишње. Његова светост патријарх Кирил утврђује кандидатуре и у овом случају награда је додељена патријарху Иринеју за вишегодишњи и истакнути допринос православном јединству. Ти односи данас су наравно наставак вишевековних веза између наше две цркве које су постојале и, како сам уверен, постојаће увек зато што друкчије напросто не може да буде. Ми смо предодређени да будемо заједно, јер смо једнокрвни и једноверни народи.

Митрополит Иларион: Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика.

• Србија је у сложеној ситуацији зато што нам кажу да не можемо да будемо и блиски са Русијом и да постанемо чланица ЕУ. Стално смо изложени уценама. Нова уцена је да треба ускладити спољну политику са ЕУ пре него што постанемо чланица ЕУ, другим речима, то значи да се уведу санкције Русије. Какво је Ваше мишљење, може ли Србија да се одупре?

— Мислим да Србија сада заиста стоји пред избором и тај избор зависи од српског руководства и српског народа. У тој ситуацији вештачке конфронтације између ЕУ и Русије, која је данас направљено пре свега због политике САД, Србија је заиста пред избором. Веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама са тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом. Осим тога, треба да разумете да ако намеравате да уђете у ЕУ један од услова је да Србија одустане од било каквих претензија на Косово и Метохију, тј. да пристане на одрицање од своје историјске територије, на којој се налазе српске светиње и на којој и даље живи српски народ, мада веома притиснут последњим догађајима и околностима. Уз то, да би добила улазницу за Европску унију Србија ће морати да прихвати законе који постоје у ЕУ: да призна тзв. истополне заједнице, да их изједначи са браком, да хомосексуалним паровима да право на усвајање деце, а то ће бити издаја не само српског народа, већ и издаја православља. Зато. наравно. мора да се направи избор, а мислим да су се многи народи нашли у сличној ситуацији. Сада су Срби на раскршћу. Ми се истински надамо да ће српски народ направити свој избор пре свега полазећи од своје историје и полазећи од православне вере која је заправо и створила тај народ.

• Двапут сте били на Космету, а снимили сте и филм о српским православним земљама. Добро вам је позната ситуација на Косову и Метохији. Шта мислите, зашто Запад радије ћути о ситуацији у којој се налазе православни верници и СПЦ на Космету?

— Ако погледамо политику Запада према православљу у целини у последњих 10 година, онда можемо да видимо да ту нема никакве подршке. Штавише, спроводи се активна подршка исламу, чак и вештачко наметање ислама, и то на традиционално хришћанским територијама. Сведоци смо имиграционе политике која подстиче прилив представника те религиозне традиције у Европу што доводи до нарушавања равнотеже успостављене током векова. То кажем упркос томе што у Русији, на пример, можемо видети изузетно добре и лепе односе између православаца и муслимана. Али муслимани код нас живе вековима, а у појединим земљама у Европи они су се појавили од скора. Притом, Европа акценат ставља на идеју да ће ти муслимани бити интегрисани у европско друштво и да ће прихватити европске вредности, иако многи не намеравају да се интегришу, а европске вредности им нису интересантне. Ти људи заправо желе да дођу у Европу где ће створити своје енклаве, од чега ће потом у Европи настати европски исламски калифат. О томе су прилично отворено говорили и многи представници радикалног ислама. Мислим да та имиграциона политика коју данас воде поједине западне земље представља својеврсно самоубиство, јер ће доћи време када ће се, на пример, Немци пробудити у својој земљи и схватити да то више није њихова земља. Тој политици се тренутно противе поједине земље ЕУ, као што су Мађарска, Словачка и Пољска, али време ће показати колико ће оне успети да сачувају свој идентитет и да се успротиве тој иницијативи из Брисела.

Митрополит Иларион: Ми смо предодређени да будемо заједно јер смо једнокрвни и једноверни народи.

• Православни свет се налази у компликованој ситуацији, а сличност између Руске и Српске православне цркве лежи такође у томе што ми, на пример, имамо проблем са непризнатом Македонском православном црквом, а РПЦ са расколницима у Украјини. Одакле ти расколи?

— Раскол се увек дешава на политичкој основи. Ако говоримо о Украјинској цркви, она је настала након што се Украјина одвојила од Русије, прогласила се самосталном државом. Тада је и Филарет Денисенко, који није постао патријарх Руске православне цркве, решио да постане патријарх у Украјини. Он је заправо направио тај раскол у цркви, он је тај процес предводио, имао је добре односе са тадашњим украјинским властима и уз њихову подршку тај раскол је почео да јача. Нажалост, то траје већ неких 25 година, то је раскол који је немогуће превазићи, упркос томе што је децембра прошле године Филарет Денисенко написао писмо руском патријарху Кирилу и епископима Руске православне цркве у којем је позвао обе стране на дијалог, па чак и молио за опроштај. Буквално сутрадан након што је то писмо прочитано и након што смо ми формирали комисију за дијалог он је одржао конференцију за новинаре на којој је у суштини дезавуисао све своје тврдње и молбе. Тако да видимо да је превазилажење тог раскола веома сложена ствар, али се надамо да је то ипак могуће и увек рачунамо на солидарност свих помесних цркава. Јер раскол у једној цркви означава раскол у свим православним црквама — морамо то јасно да схватимо. А ако једна православна црква почне да подржава раскол на штету других цркава, онда то може довести до нових раскола, али никако неће довести до превазилажења постојећих.

• Непризната Македонска православна црква обратила се Бугарској православној цркви како би она била мајка црква МПЦ. Како Ви то коментаришете?

— Увек полазимо од тога да проблем непризнате Македонске цркве мора да се решава дијалогом између ње и Српске православне цркве.

Тања ТРИКИЋ

У Недељу праштања, 18. фебруара 2018. године, у граду Кизљар (Република Дагестан, Руска Федерација), мушкарац је из ловачке пушке отворио паљбу по верницима који су око 16 часова, по завршетку вечерњег богослужења, излазили из православне цркве. Четири особе су страдале на лицу места, још једна је преминула у болници.
Људи који су се у тренутку напада још увек налазили у цркви затворили су се изнутра. Нападач је наставио да обилази около и да пуца у правцу цркве.
Нападач, који је накнадно идентификован као становник Кизљара, Халил Халилов (22), ликвидиран је на лицу места. Припреме за напад обавио је заједно са својом супругом, која је непосредно са напада побегла. Починилац је претходно начинио и путем интернета проширио снимак на ком је изјавио своју верност Исламској држави.
Рањени полицајци су Магомед Рамазанов и Султан Хизиријев.
Свих пет страдалих су жене, из броја најактивнијих чланова локалне црквене заједнице: Вера Моргунова, Људмила Шчербакова, Надежда Терлијан, Ирина Мељкомова, Вера Бљињикова.
Још две рањене вернице налазе се у тешком стању.
Портпарол Његове светости патријарха руског Кирила је изјавио: „Његова светост је дубоко потресен данашњим крвавим догађајем испред цркве у Кизљару, преноси своје најискреније саучешће родбини и пријатељима погинулих, и моли се за њихово упокојење у насељима праведних. Овај зверски чин уочи почетка Великог поста предстојатељ Руске Цркве оцењује као провокацију са циљем да се изазове непријатељство између православног и муслиманског становништва на Кавказу, које вековима живи у међусобном миру. Руска Црква изражава дубоку забринутост догађајем и захтева најдетаљнију могућу истрагу догађаја“.
Дагестански муфтија је дао изјаву у којој осуђује напад. У саопштењу стоји: „До нас су дошле жалосне вести: данас, у недељу, у Кизљару се догодила трагедија. Од руке вехабита, који је отворио паљбу из ловачке пушке, погинуло је пет цивила и рањено још неколико особа. Муфтијат Републике Дагестан најоштрије осуђује сваку врсту насиља. Вехабити, који се данас крију иза лажног ислама, немају ничег заједничког са истинским исламом“.

Са руског за Поуке.орг: Иван С. Недић, Јелена Недић
Извор: http://www.pravmir.ru/v-dagestane-mestnyiy-zhitel-rasstrelyal-prihozhan-tserkvi/

Тринаестог фебруара, у 104. години живота уснуо је у Господу подвижник благочешћа Добри Добрев, који је скупљао милостињу на улицама бугарске престонице и који је постао највећи добротвор катедралног храма светог Александра Невског за целу његову историју

На дан уочи старчеве сахране молимо читаоце да се помоле за упокојење душе деде Добрија и предлажемо чланак са сајта Православие.ру, написан мало пре његовог стогодишњег јубилеја.

Бугарски старац Добри Добрев је 14. јула 2014. године напунио 100 година. Он је познат у целој Бугарској. Аскета, одшелник, бесребреник, а у исто време ктитор многих бугарских храмова и манастира. Прикупљање прилога за обнављање Божјих храмова, било је његово главно занимање последњих неколико деценија. Даривао је храмовима огромне суме, а себи није остављао ни гроша.

Добрија се могао угледати на улицама бугарске престонице у свако време. Нису му били страшни ни мраз, ни несрећа, није се бојао да остане гладан, нити се срдио када би сретао људе безосећајне према његовом богоугодном делу. Лице његово је увек сијало благошћу и кротошћу. Био је спреман да пољуби дечију руку, која би спуштала монету у његову чинију; био је спреман да говори о Богу са сваким пролазником; да благодари за прилог.

Ипак, старац Добри није био просјак. Није желео да га непознати људи спашавају од овоземаљских потреба, желео је да сам спаси своју душу. Може ли се назвати просјаком човек који не брине за своје потребе и који сакупља новац за високе мисије, далеке од материјалних добара?

Даривати храму значи даривати долазећим покољењима, улагати у светлу, благочестиву будућност, у умножавање човекољубља. Тако је сматрао старац Добри и није тражио никакве захвалнице и признања.

Поштовао је људе и није чувао у души никакво зло. Видео је да је свет око њега егоистичан, и није очајавао, већ је давао пример својим прилозима. Зато му се многи клањају.

Судбина бесребреника

Много шта из живота старца Доброг је остала тајна. Добри старац није желео да буде познат, и није хтео да објављује детаље свог житија-свог живота. Било му је довољно што га знају као добричину, који је сакупљао новац и прилагао бугарским храмовима и манастирима. Није сматрао да је његов лични живот важнији од заједничког дела.

Овај човек, широко отвореног срца родио се 1914. године у селу Бајлово, познатом као мала домовина другог великог Бугарина – Елина Пелина. Оно се загубило негде у западним огранцима Ихтиманске Средње Горе.

Деда Добри имао је четворо деце. Двоје од њих је надживео. Једна од кћери се бринула о њему, премда живи у Софији. Није скривао огорчење, које су му доносили лажни гласови о томе да је оставио децу без наследства и разделио новце, које су потомци добили након поделе породичне имовине. Стога се и детаљима о породици није делио.

Из његове прошлости се зна да је у рату оглувео због гранате која је пала тик уз њега. Шта га је подстакло да постане Божји путник, о томе није говорио. Сам Елин Пелин писао је: „Лепо је моје родно село, лепо, али врло бедно.“ А деда Добри је чинио то место духовно богато.

Колико су се сећали становници села, деда Добри је обилазио храмове и манастире по свој Бугарској, прикупљао прилоге и помагао им. Његови сељани су скоро сваког дана, видевши овог доброг Самарјанина, били апсолутно сигурни у то, да ће он дати где треба сваку кованицу која падне у његову чинију. Били су сигурни и у то да ни једном није себи ништа оставио.

Скромни дом за велику душу

Данашњи дом деда Добрије налази се свега неколико корака од куће-споменика његовог познатог мештанина Јелина Пелина. Јер је наш светитељ из Бајлова одавно постао прави аскета и оставио лагодности свог родног дома наследницима и рођацима. Добри је живео у малом, бедном собичку у двору сеоске цркве у част равноапостолних Кирила и Методија. Премда је имао кревет, ипак је више волео да спава на поду: не желећи да се користи никаквим добрима савремене цивилизације. На столу његове скромне собе су само парче хлеба и половина парадајза. Међутим, њему је то било довољно да преживи дан.

У зимско, хладно и непријатно јутро људи су га могли видети засучених рукава, у старом црној прегачи како носи даске или ведра са водом кроз црквену порту. Поред храма је стајао столарски материјал и машине. Реновирање крова је завршено, али је предстојало још да се обнови старо здање. Новац за његово обнављање, природно, приложио је добри деда. Без обзира на своје године, активно је помагао у раду локалним радницима.

Сеоску цркву је саградио мајстор Ганчо Трифонов 1884.године и чува се као споменик културе. Ипак, недавно се бајловски баћушка упокојио, па је повремено долазио свештеник из суседног села да богослужи. Зато је деда Добри ујутру сам отварао цркву, а ноћу је затварао.

Дошљак из прошлости – или… будућности

У својој аутентичној одећи –опанцима и ручно плетеном кафтану, са дугачким белим власима и седом брадом старац се многима чинио као дошљак из прошлости. Појавом више подсећа на најпоштованијег подвижника Бугарске Цркве – преподобног Јована Рилског, него да савременика данашњег неморала и корупције. Као да је коракнуо у ово време из старих времена, када је владао добар морал, а милосрђе и вера имали здраву основу.

У исто време деда Добри је дошљак… из будућности у буквалном смислу те речи. Дошљак који се није умарао да путује између свог села и осталих крајева, и при томе да наставља своје богоугодно дело подршке Цркве и духовности.

Када је Добри Добрев био млађи, често је преовладавао пешице растојање од Бајлова до Софије, а то је више од 25 километара. После, више није могао да рачуна на своје остареле ноге и користи аутобус. Пошто су га добро познавали, возачи му нису наплаћивали превоз. Често, да би обезбедио себи храну, уздао се у доброчинство пролазника. Лети, дешавало се, пролазници су могли видети деду Доброг како једе слатку, зрелу лубеницу коју му је неко поклонио.

Свете мисије

Последњих година деда Добри је најчешће ишао у храм светог благоверног кнеза Александра Невског и цркву Седморице светих у Софији. Тамо је прикупљао новац, потребан за рестаурацију Бајловског храма у част светих Кирила и Методија, – 10 хиљада лвова. Он је већ прилагао за обнављање цркве у граду Калоферу и селу Поибрену. Све укупно 25 хиљада лвова предао је старац за рестаурацију Јелешницког манастира и сеоског храма у Горно Камарци.

Међутим, највећи прилог, који је потпомогли популаризацију дела светог старца из Бајлова, неоспорно, био је прилог за храм-споменик светом Александру Невском. Веома значајну суму од 35 хиљада лвова за највећи Божји храм у Бугарској, добри деда је прикупљао годинама.

И ето, у мају 2009. године старац је нашао секретара црквеног савета овог храма, Стефана Калајџијева и открио му своју намеру да приложи велики прилог за храм. Како се испоставило, новац је, лвов за лвовом стављала блиска рођака деда Доброг на свој рачун у граду Нови Искир. Стога су се секретар и Добри упутили у овај град у потрази за банком у којој се чувао овај прилог. После само једног потписа, највећи храм у Бугарској је добио највећи прилог у својој историји.

Како каже Стефан Калајџијев, прилози парохијана у просеку годишње износе 2 – 2, 5 хиљаде лвова. Прикупљају се углавном за празнике. За новац који је приложио деда Добри, обновљен је и поново позлаћен престо храма светог Александра Невског, купљене су нове одоре и застори, санирани флеке од кише. У знак благодарности свештенство храма, на челу са оцем Тихоном, посетило је скромни дом аскете у Бајлово и предложило му помоћ у куповини најнеопходнијег за кућу. Ипак, свети из Бајлова је све то одбио.

„То је човек који је сакупљао добродетељи, сакупљао је плодове за живот вечни“, – набрајао је секретар црквеног савета храма светог Александра Невског.

Пребројани прилози су само део онога што је познато. Остали прилози су неодвојиви част и венац славе оног ко их је прикупљао.

Због својих дарова Доброг можемо упоредити са другим познатим, али нестварним старцем – Деда Мразом. Само деда Добри не доноси деци лутке и аутомобиле, већ им дарује свој пример, своју наду на преображај у духовно узвишеније људе који поштују личности у себи.

Ко више не верује у Деда Мраза, може веровати у деда Доброг. То значи – веровати у добро.

Са руског Ива Бендеља

(Православие.ру, 16. 2. 2018)

"Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије састао се на свом редовном заседању у Константинопољу од 7. до 9. фебруара 2018., под председништвом Његове Свесветости архиепископа константинопољскога, Новога Рима и васељенског патријарха кир Вартоломеја.

Разматрајућу сва питања која су била на редовном дневном реду, Свештени Синод саопштава да је посебну пажњу поклонио антиканонској делатности Бугарске Православне Цркве у бившој југословенској  републици Македонији."

Извор: Кијевска Митрополија