Живе речи утехе: Живе речи утехе

Митрoполит Иларион код патријарха александријског Теодора

Mon, 07 May 2018 19:44:05 +0000

Током састанка разговарало се о билатералним и свеправославним питањима, као и међуконфесионалним и међуверским односима.

У разговору су учествовали епископ Мемфиса Никодим и епископ вавилонски Теодор (Александријска Патријаршија), а такође заменик председника ОСЦО протојереј Николај Балашов, представник Патријарха московског и све Русије код Патријарха александријског и све Африке свештеник Виктор Кулага, и сарадник овотг Одељења свештеник Анатолије Чурјаков.

Извор: Српска Православна Црква

Видин: У школама и вртићима предаје се "Религија и православље"

Mon, 07 May 2018 19:41:00 +0000

Иницијативу да се изучава "Религија и Православље" у школама дао је митрополит видински Данило.

На састанку са директорима школа и вртића објаснио је потребу да деца изучавају овај предмет у школи, као и неопходноста подизања свести код родитеља у новој школској години.

„Искуство нам је показало да, упркос томе да постоји правни основ за наставу на тему „Религија и Православља“ у школама, као и да постоје уџбеници, од кључног значаја за почетак овог процеса јесте подршка локалне самоуправе и Регионалног ујправе за образовање,“ рекао је митрополит Данило.

У неким општинама предмет „Религија и Православље“ изучава се у школама и вртићима уз подршку саме општине. То су градови Ћустендил, Петрич, Русе, Бургас, Пловдив, Софија и Варна, рекла је Ивелина Николова.

Од почетка нове школске године одржаваће се родитељски састанци у школама и вртићима, кад ће се објаснити формат, садржина и представљени предметни наставници у школама, реклаје Веселка Асен.

Извор: Српска Православна Црква

Приказана књига архиепископа Анастасија на пријему у част Сверуског Патријарха

Tue, 01 May 2018 18:51:00 +0000

Презентацији су присуствовали чланови делегације који прате патријарха Кирила током посете Албанској Цркви, као и и архијереји Албанске Православне Цркве, великодостојници верских заједница у Албанији, као и многобројни грђани и гости града.

Обраћајући се скупу, архиепископ Анастасије је рекао: -60-тих година прошлога века, када смо почели да се позивамо на често заборављану заповест Васкрслог Христа: Идите, дакле, и и научите све народе (Мт 28, 19-20), док смо као православна омладина почели да мисионаримо широм света, многи су сматрали да је то неосновани ентузијазам; други су покушали да ограниче наше подухвате тврдећи да то чинимо под утицајем западних Цркава. И онда смо одлучили да се укључимо у систематско теолошко и историјско истраживање мисионарског рада Источне Цркве. Почели смо са изучавањем византијских мисионарских подухвата које је крунисао Свети равноапостолни Кирил, чије име Ви, наш возљубљени и свети брат, имате част да носите.

-Тада смо прешли на проучавање рада руских мисионара који су наставили да проносе Јеванђеље народима којима раније оно није било познато. С дубоким одушевљењем први пут сам проучавао и објавио грчку и енглеску верзију студија посвећених раду великих мисионара, као што су Свети Инокентије (Венијаминов) на Аљасци (потоњег Митрополита московског), Свети Николај (Касаткин) у Јапану и многи други. Сви ови текстови су сабрани у књизи „Чак до краја Земље“, чију руску верзију представљамо данас. Уз захвалнсот свима онима који су учествовали у превођењу и објављивању ове књиге, осећам и потребу да Вам свесрдно захвалим, свети брате, на Вашем, љубазном предлогу да је представимо вечерас у Албанији, поручиоје Архиепископ.

Његова Светост Кирил је, између осталог, казао: -Руски православни народ са посебним поштовањем држи мученичку Албанску Цркву. Када људи говоре о њој, у првом реду се сећају страшног прогона којем је она била подвргнута у 20. веку и који се може упоредити само са прогонима који су у последњем веку погађали Руску Православну Цркву. Опит мученичког исповедања вере спаја наше Цркве. Суделујемо и схватамо страдања и радовања једни других. У наше доба верници Московске Патријаршије доводе у везу Ваше Блаженство са обновом и васкрсом Православне Албанске Цркве. Ви сте неколико пута посетили Московску Патријаршију у којој сте добро познати и поштовани. Из тог разлога је за нас тако важно што је објављен руски превод Ваше књиге „Чак до краја Земље“. Ова књига пружа руском читаоцу прилику да изучава историју православног мисионарског рада како га је изложио архијереј који је посветио значајан део свог живота мисионарском раду и делао у тој области на различитим континентима и у различитим, понекад врло тешким ситуацијама. Сабрани под једним насловом, ови чланци излажу историју православне мисионарске делатности а, објављивани су од 1962. до 1972. године и сад публиковани у једној књизи.

-Ову књигу представљам са посебним осећајем. Значајан део књиге посвећен је историјском раду руских мисионара који су наставили дело светих равноапостолних Кирила и Методија, проповедајући православну веру у земљама далеко од своје отаџбине. Њиховим залагањима Православље је донето на амерички континент, док су на Далеком истоку настале аутономне Кинеска и Јапанска Црква. Веома ми је драго што се сада и руски читаоци могу упознати са јасним и дубоким промишљањима Предстојатеља Албанске Православне Цркве о циљевима и задацима православног мисионарског рада, његове прошлости и садашњости, поручио је патријарх Кирил.

Након овог излагања уследио је концерт Московског синодалног хора заједно са албанским хором, псалмистистима византијске музичке школе Јан Кукузељ у Тирани, као и дечјим хорским и фолклорним групама.

Извор: Српска Православна Црква

Међународна конференција о Јасеновцу у Јерусалиму

Thu, 26 Apr 2018 19:07:21 +0000

Повод радне посете Светом граду Јерусалиму била је међународна изложба и конференција о Јасеновцу. У склопу радног дела, делегацију на челу са владиком Јованом - а коју су чинили министар просвете г. Младен Шарчевић, генерални секретар Министарства спољних послова г. Вељко Одаловић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић - примио је и Његова Светост Патријарх јерусалимски г. Теофило.

Извор: Српска Православна Црква

Патријарх грузијски Илија крстио још хиљаду малишана

Thu, 26 Apr 2018 17:24:16 +0000

Грузијски народ је поново изразио своју велику љубав и поверење у Његову Светост патријарха католикоса Илију II приневши више од хиљаду деце на масовно крштење којима је овај предстојатељ Цркве постао кум. Ово 53. масовно крштење обављено је у недељу, 21. априла 2018. године, у тбилисијској Саборној цркви Свете Тројице, где се више од 1хиљаду душа сјединило с Христом у Његовој Светој Православној Цркви.

Претходно масовно крштење је одржано 21. јануара 2018. године, када је 708 малишана примило свету тајну. После овог последњег крштења у недељу Његова Светост има око 35.000 кумића. Првим масовним крштењем 19. јануара 2008. године патријарх Илија је започео своју иницијативу у циљу побољшања тешке демографске ситуације у Грузији изазваној пост-совјетским дозволама абортуса. Овакве масовне прославе одржавају се четири пута годишње у којима Патријарх лично крштава и постаје кум сваком трећем и потоњем детету венчаних православних брачних парова.

Према најновијим статистикама, Грузија има 3.718.200 становника, а према прогнозама Фонда о становништву Уједињених нација тај број би могао да спадне на 2.985.000 становника до 2050. године. После обављеног крштења свако дете је је добили крстић, крштеницу и примерак Васкршње посланице.

Извор: http://orthochristian.com (превод Информативна служба СПЦ)

СПЦ

Молитва и изјава поводом 5-годишњице отмице двојице архијереја

Wed, 25 Apr 2018 14:44:00 +0000

„...Треба да заувек имамо на уму, драга браћа и сестре, да је ово земља у којој је хришћанство започело. Исто тако имајте на уму да смо учинили све што је могуће и нећемо штедети напора да овде заувек останемо.

Знамо да су тренутне околности тешке за све, али превазићи све проблеме можемо ослањањем на Васкрслог Господа, који нас је засадио у овој земљи, када је нашим прецима проповедао Реч Свог Јеванђеља, пре две хиљаде година. Ми смо семе ове земље, а овом земљи дајемо свој идентитет и свест.

Пре седам година избила је криза у Сирији. У другим земљама је названа арапским пролећем, али је била далеко од тога да је симболисала пролеће. До данас многи страдају због апсурдности ратова, проливајући своју чисту крв у одбрани земље како би спречили тероризам и трговину људима, о чему до сада нисмо знали.

Данас размишљамо о злочиначком киднаповању двојице наших високо уважаванух архијереја. Стидимо се равнодушности у свету према овом питању. Пропали су сви напори који су уложени да се добије чак и зрачак наде. Све ово нас поставља пред кључна питања и кључне одговоре. Ако је отмица наших архијереја имала за циљ да сугерише да су хришћани држављани мањег реда, онда са овог амвона дефинитивно кажемо да су хришћани у Сирији и другде домаћи и конститутивни елементи наше отаџбине.

Ако је отмица наших архијереја намењена застрашивању тзв. мањина, наш одговор је јасан: одбацујемо логику мањине и већине, јер су наши очеви и деца заједно са осталима били стубови отаџбине и његове војске, и судеоници у крви и мучеништву са свим осталим компонентама ове земље, супротстављајући се онима који су покушали да нападну наше земље.

Ако је киднаповање имало за циљ да застраши хришћане и да их подстакне да емигрирају, наш одговор је јасан: хришћанско присуство, које траје већ 2000 година, не може бити уздрмано невољама, без обзира на то колико су оне тешке. Ми смо саставни део ове земље, њен квасац, и овде нам је колевка већ две хиљаде година.

Ако је киднаповање имало за циљ подстрекивање секташких сукоба и ширење духа омразе према другом, сматрамо да су ове екстремистичке идеологије стране нашој древној и актуелној источној цивилизацији, а као хришћани видимо у другоме предмет наше љубави. Надамо се да и други на исти начин гледају на нас.

Ако би киднаповање и нестанак оба епископа требало да сугерише да постоји сукоб између муслимана и хришћана на Истоку и да се тврди да је Исток муслимански. а Запад хришћански, ми смо овде да истакнемо да је хришћанство рођени на Истоку, а последњи ужасни догађаји нису поштовали ни цркву ни џамију...“

На крају се позивају сва чеда ових двеју Цркава да се моле за избављење отетих архијереја.

Извор: Српска Православна Црква

Решење Васељенске патријаршије о свеправославном приступу украјинском проблему и позитивна реакција канонске УПЦ

Tue, 24 Apr 2018 14:44:33 +0000

Одељење спољашњих црквених веза канонске Украјинске православне цркве (у јединству с Московском патријаршијом) дало је официјелни превод Саопштења Светог Синода Васељенске патријаршије од 22. априла и свој коментар тог саопштења.

У саопштењу Васељенске патријаршије се навод да је на седници Синода одржаној 19. и 20. априла под председништвом Свесватјејшег патријарха Вартоломеја, одлучено следедеће:

"Васељенски патријархат који сагласно Божанственим и Светим канонима и дуговременом црквеном поретку и Свештеном Предању води бригу о свим Православним Црквама у свету и има одговорност за свеправославно јединство, тако и особито о православном украјинском народу, који је примио хришћанску веру и спасоносно крштење од Константинопоља, као његова истинска Мајка Црква, размотрио је подробно на овом, као и на претходним синодским заседањима, црквено стање у Украјини, примио је молбу од политичких и црквених лица који представљају милионе Украјинаца за додељивање аутокефалије, и решио је да тим поводом блиско сарађује и комуницира са свим сестринским Православним Црквама."

Из овога је јасно, по Одељењу спољних послова УПЦ, да Константинопољска патријаршија неће предузети никакве кораке који би угрозили јединство православних. Утолико пре што ће се питање разматрати са свим Помесним Црквама од којих ниједна не општи са црквама у расколу које су потписале молбу (уз председника Порошенка и Врховну Раду Украјине), а разговори не могу да се воде без Украјинске православне цркве и као једине канонске цркве у Украјини и уједно највеће религиозне организације у овој земљи.

Упокојио Митрополит талински и све Естоније Корнилије

Fri, 20 Apr 2018 08:27:21 +0000

Крајем рата, 19. августа 1945. године, владика талински Павле рукополаже га у чин ђакона, а фебруара 1948. владика Исидор у чин јереја и поставља за старјешину храма Св. Марије Магдалине у Хаапсалу. По личној жељи, биће управо сахрањен између ове двојице архијереја, који су га и рукоположили. Лењинградску богословију завршава у одсуству 1951. године. То му је каснијекао архипастиру много помогло у историјском раду, на ширењу православног образовања и васпитања земље Естоније.

Тих година док је као клирик службовао (1951 – 1957) при Вологодској епархији, 27. фебруара 1957. године, КГБ вологодске области хапси га и одводи у притвор. На терет му из антицрквене објести стављају „антисовјетску агитацију, чување књига религиозне садржине и бесједовање са вјернима“. Маја исте године, вологодски регионални суд га осуђује, по кривичном закону, на десет година притвора. После депортовања казну служи у политичком логору у Мордовији (данас Дубравлаг).

Крст и страдање му олакшава једина нада у Господа, који га је обиловао храброшћу. Тих тешких година гоњења Цркве, поред јаке вјере и рјешености у служењу Богу и роду, било је потребно баш оно што је имао митрополит Корнилије, непоколебива храброст. Тек у септембру 1960. године одлуком Врховног суда казна му је смањена на пет година, а затим је пуштен и условно.

По ослобађању у новембру 1960. године враћа се у родну Естонију. Одмах је постављен за старјешину храма Св. Јована Крститеља у Талину гдје неуморно ради. Од тада креће његов нимало лак, али и плодоносан рад на Њиви Господњој. Августа 1961. на катедру естонских владика долази способни Алексиј, потоњи патријарх све Русије. Најтешње сарађујући и сатрудећи се, обојица великана Православне Цркве у цјелини много доприносе оправослављивању Естоније и ширењу Ријечи Божије. Широм земље ничу новоосноване парохије, храмови, сале и сабиралишта будућих генерација на недељним школама вјеронауке. Велељепни сводови храмова у Талину и другим мјестима остављају запањујући духовни печат на сваког поклоника.

Године 1986. митрополит естонски Алексиј је изабран за митрополита лењинградског. Двије године после његовог одласка донета је одлука о рехабилитацији будућег митрополита естонског Корнилија. На првом засједању Светог Синода, 20. јула 1990. под руководством Патријарха Алексија II, изабран је за епископа талинског и викара Његове Светости Патријарха. У Псково– Печерском манастиру прима монашки постриг са именом Корнилије, а потом и чин архимандрита.

Архијерејска хиротонија и устоличење је обављено у саборном храму Св. Александра Невског 15. септембра 1990. године. Чин је извршио патријарх Алексиј II, његов брат и сатрудник који му повјерава православну паствуЕстоније, епархије од изузетног значаја на рубу некадашњег Совјетског Савеза. Естонској Православној Цркви је патријарашким томосом Патријарха Алексија од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено–административним пословима, а Уставом јој се признаје самоуправност. Чин архиепископа Корнилије добија 1995. године, а митрополита 6. новембра 2000. године.

Његова чежња ка Богу и чудесни божански магнетизам који га је цијелог живота кријепио, осјећа се и шире од граница Естоније или Русије. Молитве које је узносио над Часном трапезом више од 70 година „за све и свја“ доказ су да је Царство Божије свуда присутно, а да је митрополит био небески човјек и земаљски анђео. У 94. години живота, 19. априла 2018. године, уснуо је у Господу митрополит таљински и цијеле Естоније Копрнилије.

Божидар Васиљевић

Извор: Српска Православна Црква

„Њихова крв се помешала са Христовом крвљу“

Wed, 18 Apr 2018 19:17:28 +0000

Оци кажу да се кад читаш о свецу он моли за тебе. Ни на који други начин се не може објаснити оно што се с човеком дешава кад чита „Пасху Краснују“ – књигу о убијеним мученицима, оцу Василију, Трофиму и Терапонту. Он има осећај да је већ наступила Светла седмица, да су у свим храмовима отворене Царске двери, да лаким ногама иду радосне литије и срећни као никад, људи подижу лица ка небу како би кап свете водице пала и на њих – и звоне, звоне звона по целој отаџбини.

– Христос воскресе!

– Воистину воскресе!

Двојица монаха – отац Трофим и отац Терапонт – убијени су на звонику кад су подизали руке ка небу како би звонили овом најлепшом од свих звоњава – васкршњом. Отац Василије је убијен нешто касније, у дворишту: чуо је звона за узбуну уместо уобичајене васкршње звоњаве и похитао је браћи у помоћ.

„Први је био убијен монах Терапонт. Пао је, прободен мачем кроз цело тело, али нико није видео како се то десило. Кажу да је у радној свесци монаха остала последња забелешка: „Ћутање је тајна будућег века.“ И као што је на земљи живео у тиховању, тако је као тихи Анђео отишао у будући век.

После њега ка Господу се винула душа монаха Трофима, који је такође убијен ударцем у леђа. Монах је пао. Али већ убијен – смртно рањен – он ваистину „воста из мертвих“: уз помоћ конопаца довукао се до звоника и зазвонио је за узбуну, покрећући звона већ мртвим телом и истог тренутка павши мртав. Волео је људе и у самој смрти је устао у заштиту обитељи, дижући манастир на узбуну.

Звона имају свој језик. Јеромонах Василије је у то време ишао у скит да исповеда, али је кад је чуо звоно за узбуну кренуо у правцу звона – у сусрет убици.“

„Ово човеку тешко пада чак и после многих година – крвљу натопљена Оптина и крик младог искушеника Алексеја који се откида са сузама: „Браћа су убијена! Браћа!“ – пише у својој књизи Нина Павлова.

Она дуго није хтела да се прихвати овог посла – тако и почиње њена изванредна књига, која Христовом љубављу може да отопи и најледеније срце: „Почећу од признања, од којег аутора обузима стид: дуго сам се противила благослову стараца одбијајући да пишем књигу о оптинским новомученицима, због једног јединог разлога – то превазилази моју меру, изнад мене је.“

Данас, након што је после првог издања прошло пар деценија, Нина Александровна каже исто то: „Увек сам говорила и говорим – то није моја књига. Прво чак нисам хтела ни да је потпишем, али у мартирологији нема анонимног, плашљивог сведока. То је сведочанство и ја сам сведок.“

Аутор књиге „Пасха Краснаја“ негира своје ауторство: „Молила сам се, плакала сам на гробу оца Василија: „Оче, ја сам нико и ништа, – а он је био мајстор речи – нека будем свирала у твојим рукама, сам напиши, сам учини!“ Све је ишло преко њих – то апсолутно није моја заслуга.“

Сјајна списатељица, четврт века живи у Оптиној пустињи. Никад се нисмо видели, сад разговарамо телефоном – зовем из Москве, – али њен глас звучи као глас најрођенијег човека. Молим је да исприча како је писана „Пасха Краснаја“. „Добила сам благослов – требало је испунити ово послушање, – прича Нина Александровна. – А показало се да је послушање веома тешко и ту сам пролила мноштво суза. Јер, монашки живот је сакривен, тајни живот.“ Испоставило се да је најтеже прикупити материјале о животу отаца. Ово прикупљање она пореди с тим као што се лепе комадићи крхотина разбијене грчке амфоре – један има један фрагмент, други нешто друго. Понаособ ови комадићи не значе много, али ако се сакупе у целину на крају ће настати драгоцени орнамент и подићи ће се крајичак завесе над монашким животом.

„Они желе да будемо јединствени у љубави“

„Све време сам одлазила на гробове новомученика… Ево, срећем код гробова игумана Тихона, начелника скита.

– Оче, нема никаквих података о оцу Терапонту. Испричајте ми нешто.

– Нина, било би ми драго да испричам, али ни сам ништа не знам. Сећам се само да је у трпезарији, код улаза, седела једна бака и плела чарапе. Терапонт јој је пришао и упитао: „Да ли је плетење тешко?“ – „Уопште није тешко. Хоћеш да те научим?“ Не знам шта је било после.“

Идем даље. Срећем ходочасника из Доњецка – Серјожу Каплана. Он прича да му је отац Терапонт исплео и поклонио чарапе које носи само о празницима кад иде у цркву.

Идем даље – према храму. Наилазим на Серјожу Лосјева – сад већ покојног, – он је радио на послушању у Оптиној, био је резбар. Серјожа прича како је Терапонт тражио чиме би се бавио како би нешто радио с Исусовом молитвом. Био је у Дивејеву, – тамо су блажени плели чарапе бавећи се Исусовом молитвом, код њих је „плести“ управо и значило „молити се“. И отац Терапонт је покушао да плете, али сви моле за чарапе, – а свакоме ко тражи треба дати, – па је касније прешао на дуборез…

И тако, док сам ишла од гробова до храма, склопила се цела прича. Никад нисам имала никаква виђења, али ме је обузело ватрено осећање, – како нас наши новомученици воле! Они желе да се сви окупимо као комадићи оне разбијене вазе, – и да будемо јединствени у љубави.

Понекад ми се људи захваљују на књизи, али сам ја сама захвална – за оно искуство које сам стекла радећи на њој. Наравно, често кажемо: „Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.“ У Бога су сви живи. Разумом то схватамо, а срце ћути. А овде је постојало живо искуство општења с новомученицима кад сам материјале и податке добијала углавном од њих. Навешћу неколико примера.

Монаси су по својој природи јако добри људи. Кад сам почињала да радим у издавачком оделењу манастира, отац економ ме је упитао како да ми помогне и одмах сам одговорила да ми је потребан велики катанац за амбар како бих закључала све рукописе и не би их давала монасима. Зато што треба дати ономе ко тражи. Тако су писма оца Нектарија – оригинали! – нестала из манастира, као и дневник оца Василија. Неко је дневник добио на поклон. Шаљемо писма у све крајеве земље, али ништа не можемо да нађемо.

И дошла сам једном на гроб оца Василија да се пожалим са сузама: „Оче, о чему да пишем ако нема материјала? Не могу да нађем ни ваш дневник.“

Одједном, трчи човек. Бос – био је један такав ходочасник, помало јуродив, – носи неку свеску, чита у ходу. Притрчава ми, пружа: „За Вас!“ То је био дневник оца Василија.“

„Оче Терапонте, одговори на писмо!“

„Још један догађај. Игуман Филип – он је добио благослов да ми помаже – и ја смо две године слали писма у она места где је пре манастира живео и радио отац Терапонт. Чак сам увек у писмо стављала коверат с повратном адресом. И – никаквог одговора. И одједном долази писмо – из Ростова, од католика. Полуписмено писмо, хвалисаво: ја сам, пише он, привео оца Терапонта Богу, ја сам га поучавао, позовите ме у Оптину пустињу, ја ћу руководити вашим радом.

Непријатно писмо. Ипак, треба одговорити. Седам. Кад одједном маче ухвати писмо и побеже с њим. Ухватила сам маче, узела сам писмо. Поново седам да одговорим. А лето је, прозор је отворен… Дуну ветар и однесе ово писмо, трчала сам за њим по читавој башти.

Укратко, недељу дана сам се мучила – никако не могу да одговорим. А треба да одговорим. Дошла сам на гроб код оца Терапонта и љутито рекла: „Оче Терапонте, име ти је слуга – а Терапонт се преводи као „слуга“, – ево, одговори, молим те, на ово писмо, ја сам се већ намучила.“ И стављам писмо на гроб.

И у тај мах се иза мојих леђа појавила монахиња Љубав из Ростова, чита адресу на коверти и каже: „О, па то је од Феђе-грбавца!“

И прича како Феђа-грбавац никад није привео о.Терапонта Богу, – он је већ био у Оптиној кад су Феђу премамили католици. И Феђа се погордио – почео је све да учи и обраћа. Монахиња Љубав је добро познавала оца Терапонта и кад му је јавила да је Феђа прешао код католика, он се веома забринуо: „Јао, права је то невоља, мати, немојте оставити Феђу!“ И кад је дошла следећи пут донео јој је књиге с расуђивањима светих отаца о католицизму – специјално их је изабрао: „Мати, пожалите Феђу. Помозите му!“ Ето, такав је био одговор на писмо.

„Живи су, помажу“

„Већ сам завршавла књигу кад смо једном остали без воде, – раније смо узимали од комшије, из бунара испред капије, а овог пута је он, неверујући човек, неочекивано направио поклопац и ставио је катанац на бунар.

Хидрант је далеко – треба да се иде километар. Па, кофу донесеш за чај и за чорбу, а како да опереш судове и веш?

Дошла сам на гроб код оца Трофима, па се жалим: „Оче Трофиме, остали смо без воде, шта да радим?!“ Враћам се с гроба – у сусрет ми иде отац економ, игуман Доситеј.

„Нина, – каже, – код нас у газдинству геолози буше и траже воду и кад заврше код нас послаћу их код тебе.“ – „Оче, али немам пара!“ – „Нема везе, наћи ћеш.“ Истог дана, до вечери, геолози су код мене пронашли воду, узели су јако мало новца, и опет – мало чудо: код других су воду нашли на дубини од тринаест метара, седамнаест, па чак и двадесет. А овде су на само седам и по метара дошли до подземног језера на каменом платоу. Најчистија вода! И кад је комшија носио узорке у Москву, у лабораторији су се чак зачудили – одакле? Тако чисту воду одавно нису видели.

А сутрадан ми је игуман Антоније рекао: „Нина, спроведи воду у кућу док температура није пала испод нуле.“ – „Оче, па где да нађем толико новца?“ – „Ми смо сад купили цеви за Фроловски храм, санитарије, донеће и теби. Са временом ћеш вратити, платићеш, а ако не – узми у славу Христа.“ Ускоро сам у кући имала водовод, туш и сав градски комфор. И то јако личи на Трофима – то је био човек-ватра. Сећам се следећег догађаја. Стојимо поред храма и један монах замишљено расуђује: „Требало би да направим у келији полицу за иконе. Али где да нађем иверицу, и уопште – како се те полице праве?“ Трофим каже: „Сад ћу да дођем!“ Отрчао је некуда и већ пола сата касније овај монах је имао направљене полице у келији. Све је радио одмах, радосно.“

„Иди, добри мој“

„Прошло је двадесет година. А срце свеједно плаче, зато што је велика реткост срести духовника као што је отац Василије,“ – каже Нина Александровна. „Одлично се сећам првог утиска који је на мене оставио отац Василије. Чини ми се да је била 1989. година. Оптина је разорена, а у обитељи претежно живе мирјани. По дворишту шетају краве, козе, а свиња се таре боком о ћошак храма.

Међутим, највећа невоља за нас је у то време била продавница железнице која се налазила у једном од братских конака. Од времена Кагановича железничари су носили униформу и били су добро снабдевени. И унаоколо влада несташица, а у овој продавници се у време Горбачовљевог закона о забрани пића продаје вотка. Из читаве околине људи журе у Оптину и око продавнице се води битка.

Много смо претрпели. Сећам се како сам се пожалила игуману Ипатију: „Оче, опет ови алкохоличари!“ А он ми одговара: „Па како можете тако да говорите о људима?“ Наравно, није лепо некога осуђивати, али ево сцене испред продавнице. Млади тракториста, оптински мештанин, већ је купио флашу, попио је и покушава да поново уђе у продавницу. Одгурују га, не пуштају и на крају почиње озбиљна туча после које је лице трактористе већ крваво.

Тракториста се нерадо умио водом из водовода, а отац Василије је у међувремену седео код манастирске капије, дочекивао је ходочаснике. Заправо, капије још није ни било – ту су се налазила брвна – и он је седео на овим брвнима. Прилази тракториста, седа поред њега, разговарају о нечему.

Пролазим и чујем: „Оче, зашто руше храмове? Коме они сметају?“ И тако миро разговарају као да још пре само један трен није ни било агресивног кавгаџије-пијанице. Тракториста је био једини хармоникаш у нашем оптинском селу и убеђена сам у то да је управо њему отац Василије касније посветио песму:

Месец је светле зраке слао на нас

Манастир је био пун ноћног мира

Кад мештанин-хармоникаш у тај час

Поче по диркама руком да пребира.

Устадох сам на стази пустој

Сузе опекоше очи и мени.

Боже, како личи на глас Твој

Овај зов љубави усамљени.

У овом наизглед пропалом човеку отац Василије је видео образ Божји и чуо је овај усамљени зов љубави. Он је волео људе оном неизрецивом љубављу каквом нас, грешне, воли Исус Христос.

Сећам се следећег догађаја. Мој син, иако се крстио пре мене и у прво време је био усрдан у подвизима, одједном је престао да одлази на исповест и дуго времена се није причешћивао. Чак сам се плашила да ће се потпуно удаљити од Цркве.

У Оптиној је исповедао један свештеник који је дошао однекуд, народа код њега скоро да није ни било и погурала сам сина да иде код њега. Гледам – већ је отишао од налоња, а свештеник каже: „Зашто да трошим време на њега? Сам каже да није спреман ни за исповест, ни за Причешће“.

Поред је исповедао отац Всилије и ја сам буквално завапила: „Оче, узмите сина на исповест.“ Оно о чему су говорили испред налоња је тајна исповести. Али гледам, мој син је одједном заплакао, и оцу Василију су се појавиле сузе у очима. Управо тад је почело Причешће. А отац Василије је загрлио сина и рекао му: „Иди, иди, добри мој.“ И син је отишао да се причести, стално погледајући на оца Василија са сузама радосницама у очима.

Прикупљајући материјал за књигу распитивала сам се вероватно код двеста људи и многи су говорили да је исповест код оца Василија као повратак блудног сина у Очев загрљај.“

„Код оца Василија су долазили јако тешки људи“

„Отац Василије није волео да поучава, говорио је мало и био је шкрт на речима и најчешће је говорио врло једноставно: „Па, шта ће ти то? То није твоје.“ Међутим, људи у стању окамењене безосећајности су се топили поред њега, почињали су да се отварају, да разобличавају оне срамотне поступке које раније нису смели да признају. Истовремено су плакали и радовали се. Како човек да не плаче ако пад нема граница, ако човек једе из истог корита са свињама? И како да се не радује, ако се за тебе, последњег грешника, отвори Очински загрљај, а Бог је љубав и само љубав?

Чак су и свештеници знали за ово својство јеромонаха Василија, дешавало се да кажу скрушено: „Слушај, ја не могу да изађем с тобом на крај. Иди код оца Василија.“ Код оца Василија су ишли врло тешки људи.

Ево типичне слике – испред налоња оца Василија чека се ред, а мало даље се тискају они којима је тешко да дођу на исповест – због страха, срамоте или других искушења. Отац Василије се одликовао оном необичном танкоћутношћу, јер је могао изненада да се окрене према таквом стиснутом човеку и да каже: „Шта има код тебе? Дођи овамо.“ Управо они, ови људи су касније говорили да је исповест код оца Василија повратак блудног сина у Очев загрљај.

Било је, на крају, и оних којима је тешко да приђу Причешћу. На моје очи је један такав болестан човек – живео је при Оптиној – после исповести код оца Василија кренуо ка Причешћу… и одједном је побегао из храма. А отац Василје га је стигао и загрливши, повео ка Путиру. Нажалост, ови немоћни и болесни људи су после очеве смрти отишли из Оптине, јер без подршке оца Василија више нису могли да испуне захтеве манастирског живота.

„Све што имамо треба да дамо Господу“

Преподобни Нифонт, Кипарски епископ, је писао: „На земљи ће бити светаца до свршетка света. Међутим, у последњим годинама ће се сакрити од људи.“ А монашки живот о.Василија, о.Трофима и о.Терапонта је био толико скривен да нико није могао чак ни да помисли да међу нама живе свеци док нису почела чуда и исцелења по њиховим молитвама. Међутим, проницљиви људи су ипак примећивали да је главни подвиг њиховог живота – подвиг покајања. Отац Василије је, на пример, писао у дневнику: „Исусова молитва је покајање. Стална Исусова молитва је стално покајање.“

Често су га људи питали: „Оче, а шта је главно?“ – „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа.“ Сећам се да сам једном упитала свог старца, архимандрита Адријана (Кирсанова): „Оче, научите ме – како да живим.“ Он ме је погледао и рекао: „А ти гледај куда иду Христове ноге. И иди за Њим.“ А Христове ноге воде на Голготу. И живот тројице оптинских мученика је био корачање за Христом без освртања све до оне њихове смртне Голготе. Није случајно што је отац Василије писао у дневнику: „Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“

За монахе старе Оптине се говорило да пред Господом иду на врховима прстију. И отац Василије је имао такав свештени страх пред тајнама Божјим да је кад му се једна моја познаница пожалила да не стиже да прочита јутарње правило зато што треба да дâ сину доручак, а онда да трчи на посао, с трепетом рекао: „А да ли смо достојни да изговоримо само Име Господа?“ Нисмо достојни. И још је писао у дневнику да је човеку пријатно да се вежба у врлинама – то нас чини већима у сопственим очима. Међутим, много је теже не ласкати себи и ићи путем самопрекоревања и покајања. Отац је био смирен, покајник.

„То ја, Господе, грешим“

„Само једном сам видела оца Василија у гневу. Служба се већ била завршила, али је неки човек који је допутовао са стране, замолио о.Василија да поразговара с њим. И стоје они тако код налоња, а иза леђа оца Василија једна изузетно врла парохијанка – у црној сукњи до пета, с тешким бројаницама и црном марамом „у намргођеном стилу“ – разобличава монахе, који данас нису онакви какви треба да буду. Монах, ето, треба да избегава жене, а отац Трофим дуго разговара с њима. А монах Трофим је био сушта чедност, дадиљао је и одгајио на својим рукама две млађе сестре и навикао је да се брине о сестрама у манастиру. Тако их је и називао: „Сетрице моје, сестрице!“

Дама је гласно осуђивала оца Трофима, а отац Василије се одједном окренуо према њој и рекао јој је гневно: „Па ко сте ви да осуђујете монахе?“ Судбина ове жене је била таква да се удаљила и скоро је потпуно отишла из Цркве, оставила је тешко болесног мужа, мењала је момке. А десет година касније је дошла у Оптину – офарбана, очерупана, с „јеж“-фризуром. О својим падовима ми је сама причала, упитавши зачуђено: „Зар је отац Василије све то предвидео?“ И додала је скрушено: „Па ко сам ја да осуђујем монахе и да било кога осуђујем?“

Сам отац Василије никога није осуђивао. Ако је у његовом присуству неко почињао да оговара он је ћутке устајао и одлазио. О људским греховима је знао више од других пошто је много тога слушао на исповести. Али како је састрадавао с овим немоћним, несрећним људима! Чак је написао тропар:

Вјем, Господи, вјем, јако бијеши всјакаго сина, јего же пријемлеши, обаче не имам сили слези сдержати, јегда зрју наказујемих чад Твојих; прости, Господи, и терпјеније с благодаренијем даруј. (Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина којег примаш, али немам снаге да задржим сузе кад видим Твоју кажњену децу; опрости Господе, и даруј трпљење и благодарење.)

„Да ли су потребни звонари?“

„Сећам се другог дана после Васкрса. На звонику је постављен нови под – јер је све било заливено крвљу, а звонари су били причесници тог дана, њихова крв се помешала са Христовом Крвљу, зато су тако брижљиво скидали струготине и постављали под. Али, звонари су убијени и звона су ћутала.

Дан је био тмуран. Небо су покрили облаци. Промичу кишица и снег. Око звоника испод немих звона стоји велика ћутљива гомила. И како је тешко на души! Зашто ћути Русија, која чини се, није ни приметила трагедију у Оптиној? Једне новине много и детаљно пишу о ситној чарки у Африци, а о убиству у Русији – ни речи. Зато су се друге новине отворено ругале – православни су се, веле, понапијали на Васкрс и поклали су се. Било је и горих гадости – срамота ме је чак и да се сетим. Господе, па у Русији се никад није играло на гробовима, а сад се игра без стида! Не само то, двоје централних новина се чак заступило за убицу, јер му друштво није пружило моралну подршку, а његова душа је лутала. Како то сад подсећа на ситуацију с „Пуси Рајт“ кад су за главне пострадале, достојне сажаљења, проглашене управо светогрднице и кад су културни радници ватрено похитали да их бране. Посебно ме је запањила позиција једне такве заштитнице која себе назива православном и која је прстом припретила Цркви: каже, ако неко почне да је прогања због тако смелог наступа, – цитирам дословце – „ја ћу прећи у другу вероисповест“. Неће умрети за своју веру, као што су то чинили мученици, већ ће је заменити нечим комфорнијим. Два дана су ћутала оптинска звона. А ми смо киснули на киши и погружено стајали поред звоника не примећујући како људи испуњавају манастирску порту. И одједном се гомила размакла. Од капије је летећим кораком ишао млад монах – по нечему је личио на Трофима, имао је исте огромне плаве очи, светлу дугу косу и исти познати брз Трофимов корак. Монах је веома журио и крочивши на звоник упитао је нему гомилу: „Да ли су потребни звонари?“ И ударио је у звоно!

И одмах су на звоник нагрнули људи – испоставља се да су сви манастири послали своје најбоље звонаре! Оптина је звонила четрдсет дана без престанка. И због нечега сам се тада изненада сетила оног познатог смоленског звонарског бунта кад су после револуције бољшевици запосели и затворили храм, а у заводима и фабрикама прогласили штрајк. Завијале су фабричке сирене, пиштале су локомотиве – и народ је трчао према цркви. И ево шта се десило. Утрчавао је на звоник звонар, звонио је и падао од метка. Затим је, прекрстивши се, истрчавао из гомиле следећи: „Господе, благослови!“ И такође је ишао на смрт за своју веру.

„Истина се радује кад за њу умиру,“ говорио је преподобни Севастијан Карагандински. И била нам је дата радост због истине кад су по молитвама оптинских мученика наши нарођенији, ближњи и даљњи, стицали веру у Господа нашег Исуса Христа.“

О једној грешки

„Више пута су ми људи говорили да се убијена оптинска браћа не могу називати новомученицима, пошто још нису канонизовани. Слажем се да не треба. Али, ево лекције из мартирологије – у стара времена није постојао чин за канонизацију мученика, и они су били прибрајани збору светих на основу акта о мучеништву потписаног од стране сведока. Али, у данашње време то некако није уобичајено. И зато се ја као сведок мученичке смрти оптинске браће осећам растрзано између најстаријих и најновијих канона.

Не осећам се растрзано се само ја. Чак и тако познати пастири наше Цркве као на пример, протојереј Александар Шаргунов „греше“ и кажу: „То су новомученици.“ И такве грешке су по промислу, јер канонизацији увек претходи народно поштовање. Тако је било и с преподобним Серафимом Саровским који је дуго пре канонизације у народу поштован као светац. Исто се дешава у Оптиној пустињи, у коју долазе људи из целе Русије како би се помолили на гробовима оптинске браће и замолили их за помоћ. О томе како људима помажу јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт данас говоре многи. Да, они још нису канонизовани, али многи имају врло тачан осећај да их је Господ већ прославио.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх Кирил посетиће Албанију крајем априла

Wed, 18 Apr 2018 09:04:41 +0000

-Ово је још једна посета на диптиху посета предстојатеља Руске Цркве сестринским помесним Црквама од његовог избора на патријарашки престо, објаснио је отац Волков. Недавно је Његова Светост г. Кирил посетио Румунију, где се сусрео и архиеписком Анастасијем, а поводом светковања Светог Димтрија Новог, покровитеља Букурешта. Патријарх Кирил и архиепоскоп Анастасије последњи пут су сусаслуживали са другим православним предстојатељима у московској Саборној цркви Христа Спаса 4. децембра 2017. године, прослављајући празник Ваведење и стогодишњицу устоличења Светог Тихона, првог предстојатеља обновљеног руског патријарашког престола.

-Ове године Патријарх ће посетити страдалну Цркву Албаније, која је много пропатила у 20. веку и била практично уништена. Патријарх ће савршити свечану Божанску Литургију са албанским предстојатељем архиепископом Анастасијем и његовим архијерејима, а очекује се и састанак са председником државе и другим високим представницима државне власти, прецизирао је Патријархов секретар за штампу.

Извор: Српска Православна Црква

Митрополит варшавски Сава упутио Пасхалну посланицу са архијерејима

Tue, 17 Apr 2018 10:59:17 +0000

Извор: Српска Православна Црква

Упокојио се др Антоније-Емилијан Тахиаос, умировљени професор Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну

Sat, 14 Apr 2018 20:03:08 +0000

На истом факултету је 1962. године одбранио веома цењену докторску дисертацију под називом „Утицај исихазма на црквену политику Руса: 1328-1406“, која је и данас једно од референтних дела по питању утицаја византијског исихазма на Русе током 14. века. Још као асистент на факултету узима активно учешће и у раду Института за балканске студије у Солуну. Од 1963. до1967. године био је управник Словенског одељења овог Института, на коме је основао школу за изучавање словенских језика и установио „Билтен словенске библиографије“, поставши њен главни и одговорни уредник.

На Катедри за црквену историју словенских народа и средњовековну словенску књижевност Богословског факултета у Солуну изабран је за доцента 1965. године, за ванредног професора 1968., а за редовног 1974. године. Од 1990. до 1997. био је председник управног већа Института за балканске студије из Солуна. Сенат Аристотеловог универзитета у Солуну доделио му је 1998. године титулу почасног професора.

Професор Тахиаос је био дописни члан Атинске академије, инострани члан Српске академије наука и уметности (1981) и Бугарске академије наука (1989), почасни члан руских и украјинских научних института, као и почасни доктор четири инострана факултета.

Научно-истраживачко поље професора Тахиаоса било је историјски и културни утицаји Византије на словенски свет. Његов обимни научни опус укључује велики број публикација на грчком, француском, енглеском, руском, српском и италијанском језику, који осветљавају многе аспекте трансмисије идеја из области историје словенских помесних православних Цркава, средњовековне књижевности и културе, црквене политике, као и кирило-методијевског предања. Аутентични научно-истраживачки допринос професора Тахиаоса на пољу проучавања миленијумског византијско-словенског наслеђа оставио је препознатив и неизбрисив печат у савременим студијама. Истовремено, његов одлазак оставља ненадокнадиву празнину на овом пољу.

Као изузетан предавач, увек актуелан и провокативно интересантан, оставио је дубог траг на многе своје студенте, од којих су неки постали и његове колеге на факултету. Био је „прототип професoра“, како се умесно изразио на његовом опроштају декан Теолошког факултета у Солуну Панајотис Скалцис. Но, оргиналност и величина Тахиасовог професорског лика и дела не сагледава се само у његовом научно-истраживачком доприносу византијско-словенским студијама, већ и у његовој харизматичној личности да своја научна сазнања актуелно, аргуменатовано и убедљиво интерпретира савременом друштву. У личности универзитетског професора Антонија Тахиаоса хармонично и јединствено су уједињени ревносни научно-истраживачки дух, изузетан таленат предавача, госпоствен, племенит и великодушан карактер професора.

Ако је историја учитељица живота, онда је професор Тахиаос извлачио најбоље из историје црквеног живота православних народа, нешто што је учинило не само његов рад успешним, већ и оставило поуздани залог за будућност. Својим научно-истраживачким делима Тахиаос је аутентично и аргументовано исцртао историјски беочук живота који повезује византијско-словенски и савремени православни свет. Стога и не чуди што је изврсност његовог академског лика и дела већ одавно премашила границе Грчке и постала препозната диљем словенског православног света.

Са осећањем васкршње радости опраштамо се од професора Антонија-Емилијана Тахиаоса са жељом да му Васкрсли Господ подари место у Земљи Живих.

Мирко Сајловић

ИЗВОР: Српска Православна Црква

Хиљаде верних на васкршњој поноћној служби у Букурешту

Fri, 13 Apr 2018 13:34:11 +0000

У поноћ је Патријарх разделио верницима Благодатни огањ, који је делегација Румунске Патријаршије донела истог дана из Јерусалима. Служба је преношена уживо преко патријаршијске ТВ станице Тринитас (Св. Тројица).

Румунски патријарх се после прочитаног васкршњег јеванђеља обратио хиљадама верника који су присуствовали служби на највећи хришћански празник.

Патријарх је истакао да се Васкрсење Христово тиче свих људи, не само хришћана, него и свих народа свих времена и места, и чак васцеле васељене.

После пасхалне проповеди Патријарх румунски је одслужио празничну Божанску Литургију у Патријаршијској саборној цркви Светих Константина и Јелене. На крају Литургије верници су примили Васкршњу посланицу патријарха Данила, црвена јаја и пасхалне колаче.

Извор: Српска Православна Црква

Из Васкршње посланице Патријарха васељенског

Thu, 12 Apr 2018 16:14:54 +0000

Све-Свјатјејши истиче чврсту везу између Крста и Васкрсења у Православној Цркви и да проповед о Крсту и Васкрсу стоји насупрот данашњим тенденцијама самообожења, егоцентричности, евдемонизма и свемоћи науке.

У својој Васкршњој посланици Патријарх васељенски, између осталог, наводи:

„...Догађај Христовог васкрсења, спасоносне победе Живота над смрћу, представља нуклеус вере, богопоштовања, етоса и културе христољубивог православног народа Божјег.

Живот православних се у свим манифестацијама и димензијама негује и храни вером у Васкрсење, и представља свакодневну Пасху. Пасхални догађај није тек сећање на Васкрсење Господа, већ и учествовање у нашој сопственој обнови и непоколебивом уверењу у есхатолошко савршенство свих.

Православни верник има посебан разлог и снажан подстицај да се бори против друштвених неправди, јер ми смо чврсто свесни противтеже између есхатона, краја времена и сваког историјског догађаја.

Догађај Васкрсења објављује да, у суочавању са Господом, људски живот има апсолутну вредност. Објављује и да патње и суђења, и Крст и Голгота, немају последњу реч.

Немогуће је да они који распињу на крст, тријумфују над својим трагичним жртвама. У Православној Цркви Крст лежи у центру побожности; међутим, он није ултимативна стварност која одређује коначну тачку оријентације у црквеном животу.

Основно значење Крста је да он представља пут ка Васкрсењу, ка пуноћи наше вере. На овој основи, Православље објављује: „И гле, кроз Крст дође радост свему свету“. Карактеристично је да у Православној Цркви служба Великог петка није депресивна, већ, је преламање Крста и Васкрсења, с обзиром на то да се Велики петак упознаје кроз Васкрсење, које је наш „откуп за тугу“...

У нашем времену, порука о Крсту и Васкрсењу доводи у питање људску себичност и арогантно самовеличање у секуларном и рационалистичком свету – људско биће које је убеђено у пресудну моћ науке и приклоњено је земаљским и привременим стварима, без жеље за вечношћу...“

Извор: Српска Православна Црква