Одлуком Светог Синода он је 20. јануара 2008. хиротонисан за викарног Епископа драговитијског и постао је викарни Eпископ неврокопског Митрополита. А 15. јуна 2010. године постављен је за викарног Епископа у САД, Канади и Аустралији, и на овој дужности остао је до 4. фебруара 2018, када је изабран за видинског Митрополита.

Историјски манастир светог Јована Крститеља у области Витаваре, источно од Јерихона, на западној обали реке Јордана, биће поново отворен као православно светилиште Јерусалимске Патријаршије почев од понедељка 16. јануара 2018. године.

Према црквеном предању, сматра се да је ово подручје тачно место крштења Господа нашег Исуса Христа од стране светог Јована Претече и Крститеља, као и место преласка Израиљаца преко реке Јордана када их је предводио Исус Навин ради уласка у Обећану земљу. Такође се верује да је очувана пећина у којој је живео Свети Јован Крститељ док није ступио у јавну службу.

Свештени манастир светог Јована Крститеља постоји на овом месту од времена кад га је подигла света Јелена у Светој земљи (325-335.г.). Традиционално се сматра да је он власник овог манастира.

Манастир је рушен и обнављан неколико пута у историји. Тренутно Јерусалимска Патријаршија успешно обнавља манастир Светог Јована Крститеља.

Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског Информативна служба СПЦ)

Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици

Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио.

„Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ.

Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник.

„Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова.

„И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат!

Информација узета са: http://www.pravmir.ru/

За Стање ствари приредио: Светозар Поштић

Одговарајући на питање новинара о мешању Бугарске Православне Цркве у решавање питања канонски непризнате МПЦ која се налази у расколу, Митрополит Волокоамски из Руске Цркве, Иларион (Алфејев) је за грчки православни портал Ромфеа истакао: "Убеђени смо да је уређивање "Македонског" црквеног питања дужно решавати унутар канонских оквира, и није замисливо да се при овом процесу не узиме у обзир водећа улога Српске Православне Цркве, од које се пре педесет година отцепила „Македонска Црква".

О делу су говорили епископ балашихински Николај, главни уредник Издавачке куће Московске Патријаршије, и Владимир Легоида, председавајући Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и средствима масовног општења.

Обраћајући се присутнима, митрополит Иларион је на најпре цитирао речи патријарха Кирила изречене 2012. године на заседању Високог црквеног савета: „Наша црква се мора активно бавити катихизацијом. Катихизација је у суштини образовни програм који морамо проводити у животу. Овај програм се не тиче само чланова парохије, он се тиче свих нас... У нашој земљи је 80% православних; ако човек себе назива православним, а не зна ништа о црквеним празницима, не зна зашто у среду и петак треба постити, ми му обично кажемо: ‘Не, немаш права да себе називаш православним зато што се не држиш уредби или не знаш ова и друга црквена правила’. Међутим, Црква је дужна да прими сваког човека у своје друштво, не одричући му право да се себе сматра и назива православним. Тако, ако пред собом имамо православног човека који не зна основне истине Православља, нема никаквог опита живота у Цркви, наш задатак се састоји у томе да и ‘статистички’ православци постану активни чланови Цркве.“

Прво издање овог Катихизиса одштампано је у 10.000 примерака, а тираж овог другог. илустрованог износи 5000. примерака

Извор: Московска Патријаршија

Софијски универзитет и бугарски манастир на Светој Гори Зограф договорили су се крајем октобра 2017. године да сарађују у десетогодишњем пројекту „Дигитализовани архив Зографа“. Први кораци у овом правцу учињени су још 2010. године, али су тада монаси услед неких претходних догађања били крајње неповерљиви. Наиме,  агенти тајне комунистичке службе украли су 1985. године тада најстарији познати историјски рукопис о Бугарима који је написао монах Пајсије у 18. веку. Тек 1997. године рукопис је враћен манастиру.

Драгоцени рукописи су нестали у прошлем веку, јер су их научници из Европе куповали будзашто или су их позајмљивали у истраживачке сврхе па их нису враћали. Јединственост овог архива састоји се у томе што он садржи збирку историјских и других докумената још из 10. века. Ту су многа документа из османског доба о односима исламских владара и православних манастира. Поред богослужбених књига и повеља, збирка садржи и лекарске рецепте и рецепте за кување, па и јапанске рукописе. Па ипак, најпознатији рукопис је управо споменуто историјско дело о Бугарима из 18. века које је дуго времена важило као најстарије дело ове врсте и било иницијална каписла за национално буђење.

Међутим, крајем новембра прошле године професор Љиљана Илијева изложила је на Југоисточном универзитету „Неофит Рилски“ у Благоевграду проналазак једног оригиналног рукописа на 100 година старијег о историји Бугара, који је саставио католички надбискуп Петар Богдан Бакчев (1601-1674.). Дело Петера Бакчева пронађено је у Модени.

Извор: Information Orthodoxie (с немачког Информативна служба СПЦ)

Иконе су рађене у дрвету у техници дубоког рељефа. 

Иконе израђене јединственом техником дрвореза, намењене за слепе и слабовиде људе, добило је 26 цркава у разним градовима Русије, рекао је за агенцију Тасс скулптор по образовању и иконописац Олег Зон.

То су посебне иконе које је могуће додирнути рукама како би се опипао лик светитеља. Израђене су у техници високог рељефа, односно то су резбарене иконе које се могу разумети тактилно, рекао је он.

Како је истакао сарадници његове иконописачке радионице иконе су већ доставили храмовима у Подмосковљу, Тверској и Ижевској области.

„Храм Бориса и Глеба у граду Раменско у Московској области добиће ових дана нашу 26. по реду икону, светог Луке (Војно Јасењецког), архиепископа Симферопољског и Кримског“, рекао је Зон.

Тактилне иконе се налазе и у храмовима Московске духовне академије у Тројице-Сергијевој лаври, као и у подворју лавре, у храму посвећеном јављању Мајке Божије преподобном Сергију Радоњешком на простору дома за глуву и слепу децу.

Како изгледа живот међу муслиманским Палестинцима, описује игуман грчког православног манастира на западном Јордану ( погледај у видео запису.) Јеротеј је најстарији члан манастира Теодосиос, који је само 11 километара удаљен од Витлејема,  и налази се у близини града Балт Сахур и основан је у 476. години од стране монаха Теодосија.

Игуман Јеротеј живи од шездесетих година у Светој земљи, а 40 година је игуман манастира Светог Теодосија. За ових 40 година, премлаћиван је, гоњен и прећено му је.

Од удараца које сам задобијао, постао сам потпуно глув на једно ухо, на ово друго могу још мало да чујем. Након што ме је ударао бивши градоначелник града, од тада имам проблема са мојим десним оком. Успео је да ми ноктима отвори на образу, урођену брадавицу коју имам на лицу, говори он.

Они су ми ломили руку, био сам дуго времена спречен да служим, други пут ломили су ми ногу. Покушали су да ме спаљују живога заједно са монахињама. Копали су рупу изван манастира и желели су да ме сахране жива. Оставили су нас само зато што су монахиње и друге жене које су дошле вриштале.

Да будемо каменовани то је потпуно нормално. Они стално бацају камење, пљују на нас и понижавају нас у јавности. Ове ствари су као добро јутро за нас. Слава Богу“, закључује стари монах свој опис. Игуман Јеротеј је једноставан човек, понизан, непопустљив и благословљен дубоком непоколебљивом вером која му је помогла да преживи бруталне нападе из прошлих деценија од стране исламскиста.

Прича о Игуману Јеротеју је једана од многих које могу да кажу монаси на Блиском Истоку. У протеклих 15 година, прогон хришћана поново је убрзан, данас само 3 до 4 посто верника живи у некада хришћанским земљама. У 20. веку, њихов удео је и даље било 20 посто. али то више није тако.

Најистакнутији представник хришћанске вере, папа Франциско, као да игнорише жалбе хришћана. Он прибегава састанцима са представницима ислама, али питање је да ли заједнички позиви на толеранцију, помажу прогоњеним хришћанима?.

Тако је папа у писму имаму Универзитета Ал-Ахар Ахмад Ал-Таибу обећао да ће наставити да врши притисак за унапређивање двојног решења и разјашњење статуса Јерусалима, који има посебно значење за све три свјетске религије.

Извор: Монаси из Витлејема