Живе речи утехе: Живе речи утехе

Архимандрит Мина, исповедник комунистичке Румуније, упокојио се у 96. години

Mon, 11 Jun 2018 19:53:40 +0000

Отац Мина (Добзеу) рођен је 1921. у једном бесарабијском селу које се данас налази у Републици Молдавији. У својој 13. години, односно 1934. године, ступио је у манастир и остао је до 1938. године, да би у једном другом манастиру провео две године као шегрт проучавајући црквено вајарство. Године 1940. ступио је у румунску војску да би после рата провео пет година у Богословији при манастиру Њамец и четири године на Богословском факултету у Букурешту. За јеромонаха је рукоположен 1955. године.

Међутим, осуђен је на 11 месеци затвора 1948. године, зато што је протестовао против укидања верске наставе у државним школама. У наставку је провео пет година у кућном притвору. Након 10 година био је истеран са Богословском факултета у Букурешту и из свог манастира и ухапшен јер се противио одузимању манастирâ. У затворима је смело проповедао православну веру, због чега је још више пострадао. По његовом исказу, и по недељу дана је био изолован у ћелији без столице стојећи на земљи пуној воде. А храну је добијао у 9 часова увече, после чега му је уношен кревет да би у 5 часова ујутро био однет. Из затвора је пуштен 1974. године и одатле је отишао у манастир Светог Петра и Павла у Хусију, где је служио као игуман од 1978. до 1988. године, али је још 8 месеци провео у затвору 1978. због писама које је упућивао Николају Чаушескуу због комунистичке атеизације. После тога радио је у новоустановљеној епархији Хуси од 1996. године.

Тек 2017. године одликовао га је митрополит молдавски и буковински чином архимандрита.

Извор: Српска Православна Црква

Оштећене древне фреске у грузијском манастиру Давит Гареџи

Fri, 08 Jun 2018 10:49:59 +0000

Јединствене грузијске фреске у манастирском комплексу Давит Гареџија из 9. – 11. века оштећене су, јавља Грузијски журнал. Фреске у конаку и у Саборној манастирској цркви били су жртве вандализма. Оштећене су натписима скрижама и маркером. Иначе, споменик се налази на УНЕСКОвој листи наслеђа и представља значајан историјски споменик Грузије.

Ово није први случај да неки културни споменик буде оштећен натписима туриста или домаћих хулигана. Штавише, нико ниједном није био кажњен што је упропастио изглед културног споменика у Грузији, пошто се такви случајеви откривају много касније. Еуропа Ностра наводи манастирски комплекс Давид Гареџи међу седам најугроженијих историјских споменика, што значи да ће Национални завод за заштиту културног блага у Грузији сместа отпочети са прикупљањем новца за поправљање оштећених целина.

Манастир Давид Гареџи је усечен у стенама у области Какети у источној Грузији на полупустињским падинама планине Гареџа, око 60-70 км југоисточно од грузијске престонице Тбилисија.

Манастирски комплекс садржи стотине ћелија, цркава, капела, конака, трпезарија усечених у стенама. Поред тога, ова област служи за заштиту угрожених животињских врста и сведочанство је најстаријих људских насеља.

Манастир је основао у 6. веку Давид (Свети Давид Гареџели) један од 13 асирских монаха који је стигао у ову област. Његови ученици Додон и Лукијан проширили су првобитну лавру и основали још два манастира.

Извор: Basilica.ro ( са енглеског Инфо служба СПЦ)

СПЦ

Митрополит Растислав: Држава не треба да се меша у црквена питања

Tue, 05 Jun 2018 18:23:19 +0000

Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији.

Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски.

На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу.

Извор: Српска Православна Црква

Грузијски патријарх примио митрополита Илариона

Tue, 05 Jun 2018 18:21:21 +0000

Владика Иларион га је званично представио Предстојатељу Грузијске Цркве.

Током боравка у Тбилисију Митрополит је посетио мушки манастир Св. пророка Давида и сионски Катедрални саборни храм Пресвете Богородице, где се поклонио светињама Грузијске Цркве.

Извор: Српска Православна Црква

Чином причислења светима Јакова Евијског началствовао патријарх Вартоломеј са 30 архијереја

Tue, 05 Jun 2018 11:00:33 +0000

Хиљаде верних испунило је манастир у суботу увече када је патријарх Вартоломеј стигао са више архијереја Цариградске Цркве да одслужи вечерњу. Приспело је и много архијереја Грчке Цркве.

После одслужене Божанске Литургије у недељу, митрополит Халке Хризостом казивао је о духовној личности Светог Јакова. У наставку је говорио Његова Светост подсећајући на то да се лично познавао са овим старцем, који је својевремено предсказао да ће бити изабран за патријарха.

Блажени старац Јаков прибројан је збору светих на заседању Светог Синода Васељенске Патријаршије 27. новембра 2017. године. Предлог за канонизацију старца Јакова дао је много раније Свети Синод Грчке Цркве који је поднео молбу и потребна обавештења Цариградској Патријаршији. Одређено је да се помен на њега одржава 22. новембра по новом календару.

Извор: Српска Православна Црква

Сведочење: Хришћани у Сирији и Ираку

Mon, 04 Jun 2018 19:34:02 +0000

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј обратио се у суботу, 2. јуна 2018. године, учесницима пленарне седнице Гeнералне скупштине Кoнференције европских Цркава поручивши да ми, хришћани, знамо зашто „гледамо у небо”. Знамо и зашто наша жалост аутоматски прелази у радост. -Знамо, наиме, о Коме и о чему смо призвани да сведочимо и у Европи и „до краја земље”. У Србији и околним земљама вишеструко је умножен број оболелих од канцера, што је директна последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и разарања хемијских фабрика и постројења. Пре неколико дана наоружани војници усмрћују десетине, а рањавају стотине демонстраната. Свет као да је дошао до тачке са које нема повратка. А хришћани, заправо сви људи, вапију за миром, рекао је Епископ бачки.

Такође, владика Иринеј је нагласио да представници европских Цркава који су сабрани на Генералној скупштини у Новом Саду, ни на тренутак не смеју да забораве да на Блиском Истоку читави народи, а посебно хришћанске заједнице, доживљавају мартиријум без преседана. -Слична је ситуација и овде у Европи, посебно у јужном делу Србије, који се зове Косово и Метохија. То је релативно мала територија, али се на њој налази око хиљаду и пет стотина манастира, цркава и других споменика хришћанске културе, као и историјско седиште српских архиепископа и патријараха. Многа од тих светих места су или потпуно уништена или оштећена и оскрнављена, а нека, иако под заштитом УНЕСКО-а као изузетно важни културни споменици, у сталној су опасности, као манастир Дечани, уз тешко објашњиво пасивно држање евроамеричких снага које се тамо налазе да обезбеде мир и живот за све. Већина православног српског становништва је прогнана, многи су побијени, имовина прогнаних је узурпирана, а њима је via facti одузето право на повратак. Чак су и многа гробља порушена, а када прогнани и расељени дођу да узнесу молитву Богу на гробовима својих предака и сродника за покој њихових душа, бивају изложени бруталним нападима локалних Албанаца, њихових некадашњих суседа. Поновљена је, једном речју, трагична судбина Кипра, објаснио је владика Иринеј, и додао да су све истинске вредности, уграђене у основе савремене европске цивилизације, потекле са Блиског Истока, из матице хришћанства.

За седми дан Генералне скупштине Конференције европских Цркава, 3. јун, планирано је учешће у богослужењима и посета локалним црквама, док ће у послеподневним часовима, учесници Генералне скупштине узети учешће у литији која ће кренути од споменика Породица на Кеју и кретаће се ка новом Жежељевом мосту, показујући да разноликост мишљења и култура дијалога воде ка изграђивању нових веза између Балкана и остатка Европе. Историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада ће се обратити присутнима код споменика Породица.

Православни верници сутра ће узети учешће у светој Литургији која ће бити служена од 9 часова у Саборном храму у Новом Саду, као и у Николајевском храму; у 10 часова ће почети служба у храму Словачке евангеличке Цркве, у улици Јована Суботића; за верујуће Реформатске Цркве служба ће бити од 10 часова у храму у Марадику; у исто време ће почети и за методисте, у објекту у улици Лукијана Мушицког 7; од 10 часова служба ће почети и за римокатолике у цркви Имена Маријина (тзв. Катедрали), док ће англиканци имати прилику да учествују у служби у капели у Мастер центру.

У послеподневним часовима, од 14 до 16 часова, биће одржано излагање о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Присутнима у Конгресној дворани Мастер-центра обратиће се Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој, као и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић. Дискусије ће бити усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад КЕЦ-а.

Извор: Српска Православна Црква

Прогон хришћана - ситуација на Блиском Истоку

Mon, 04 Jun 2018 19:30:42 +0000

Истичући да није први пут да су хришћани на Блиском Истоку прогоњени и да свакодневно бива убијено на десетине хришћана, архимандрит Алексеј Чехаде каже да је политичка, економска и пре свега ратна криза у Сирији почела 2011. године и да се од тада рапидно проширила на цео Блиски Исток.

-Хришћани нису добровољно оставили Сирију. Конфликт се наставља из дана у дан, нарочито је ситуација критична у Алепу. До сада је ову земљу напустило од 50 до 80 одсто верујућих. Православни хришћани углавном остају у Сирији. Наравно, нико добровољно не иде из ове земље, већ зато што је присиљен. Они хоће и имају жељу да остану, њихова визија није да напусте земљу, али ситуација није једноставна. Ми морамо да их подржимо. Термин хришћанска мањина није добар и не волимо да га употребљавамо, јер хришћани нису мањина у Сирији, навео је отац Алексеј, 2. јуна 2018. године, током обраћања у Конгресној дворани Мастер-центра, где је у току заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава.

Хришћани су највећи део своје историје на Блиском Истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетавана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени.

Архимандрит из Антиохијске Патријаршије, древне Цркве Истока, подсећа да је Блиски Исток колевка хришћанства. -Антиохијска Патријаршија је најстарија Црква на Блиском Истоку. Блиски Исток је колевка хришћанства: ту је Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне. Морамо да нађемо начин како да преживимо у овим тешким временима. Сигурни смо да кроз молитву можемо да преживимо и померимо планине. Имамо проблема али не можемо да живимо у свакодневном страху. Божја је воља да живимо као мала група на Блиском Истоку. Важно је размишљати о будућности у Сирији после рата и размишљати о младим људима који морају да се образују, навео је отац Алексеј, уз громогласну поруку да је Блиски Исток незамислив без хришћана и да је неопходно окончати рат и пронаћи политички и економски мир у Сирији.

Хришћанској заједници у Ираку прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се воде жестоке борбе, остало је мање од 40.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је до 2010. године проценат хришћана на Блиском Истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење. Антиохијска Патријаршија, једна од пет древних Патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које свакодневно долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Богослужбена сабрања несметано се обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба.

Извор: Српска Православна Црква

Протојереј Николај Балашов: О главним питањима давања аутокефалије достигнут је консензус

Fri, 01 Jun 2018 21:24:38 +0000

Синод Константинопољског Патријархата објавио је намеру да са свим Помесним Православним Црквама размотри њему адресовано обраћање председника Украјине Петра Порошенка (недавно су то, по питању аутокефалије МПЦ која је у расколу, урадили и председник Републике Македоније Зоран Заев и Синод МПЦ - прим. превод.), о саздању у Украјини аутокефалне Цркве. Постоји ли данас општеприхваћена процедура давања Црквене независности - аутокефалије - и шта о том механизму говоре Црквени канони, подробно је за РИА Новости разјаснио заменик председника Одељења спољних Црквених веза Московског Патријархата, протојереј Николај Балашов.

Оче Николаје, зашто питање о додели независности некој Цркви нема, једном за свагда, одређеног јасног одговора - нема ли одговарајућих прописа?

- Заиста, услови и процедура давања аутокефалије експлицитно нису прописани у одлукама Васељенских Сабора. Стога, када је на Родосу 1961. године почела припрема Свеправославног Сабора, дата тема је по општем сагласју била унесена у каталог питања за разматрање. Ка њеном пракичном разматрању Помесне Православне Цркве приступиле су на заседању Међуправославне припремне комисије (МПК) у Шамбезију, близу Женеве, 1993. године. До тог момента, осам Помесних Православних Цркава доставиле су своје реферате на тему "Аутокефалија и начини њеног додељивања". У разноликом мишљењу било је могуће приметити две концептуално различите позиције. Константинопољска, Александријска и Јерусалимска Патријаршија и Грчка Православна Црква, истицали су приоритет компетенција Васељенских Сабора и Помесних Сабора Константинопољске Патријаршије, у додељивању аутокефалије. Московска, Румунска, и Бугарска Патријаршија, а такође и Пољска Православна Црква, полазили су од независног права сваке аутокефалне Цркве даровати аутокефалију свом канонском делу. Међутим, у ходу разматрања успело се договорити о главном: нема аутокефалије без сагласности Цркве-Мајке, то јест оне Помесне Православне Цркве којој у том моменту принадлежи онај њен део који жели добити аутокефалију. И нема аутокефалије без свеправославног сагласја, које се "изражава једногласношћу Сабора аутокефалних Цркава". При достигнутом пуном једнодушју Цркава у односу на те принципе, остало је да се договори око процедуре и детаља процеса.

О каквим детаљима, на првом месту, ту иде реч?

- Имајући у виду важност питања, које је у вези са одређеним догађајима сада постало посебно акутно, навешћу опширни цитат завршног документа МПК из 1993. године, који је потврђен потписима представника свих општепризнатих аутокефалних Цркава:
"3. Запажена је пуна подударност погледа који се тичу неопходних каноснких услова проглашења аутокефалије било које Помесне Цркве, тј. у односу на пристанак и деловање Цркве-Мајке, а такође и других аутокефалних Православних Цркава при проглашењу аутокефалије. Сагласно томе:
а) Црква-Мајка, добивши молбу од њој подчињеног региона, оцењује суштинске црквене, канонске и пастирске услове за давање аутокефалије. У случају, да Помесни Сабор, у својству вишег Црквеног органа, дарује свој пристанак, он подноси одговарајући предлог Васељенској Патријаршији за тражење свеправославног концензуса, информишући остале Помесне аутокефалне Цркве.
б) Васељенска Патријаршија, сагласно свеправославним принципима, Патријаршијском Посланицом доводи све до свеопштег обзнањивања, свезано са конкретном молбом, и постиже се свеправославни концензус. Свеправославни концензус се изражава једногласјем Сабора аутокефалних Цркава.
4) Помесна Црква која је проглашена аутокефалном, уводи се у рангу равноправне у заједничарење Православних Цркава, и има све општеправославно прихваћене канонске привилегије (диптихе, помињања, међуправославне односе итд.)
Напомена. Садржај тачке 3. разматраће се и у будуће, следећом Међуправославном комисијом, која је по том питању дужна наћи заједничку позицију Помесних Православних Цркава, и на тај начин завршивши рад по датом питању".
На тај начин, при пуном сагласју у основним принципима, преостало је било да се договори о томе, како се управо проглашава аутокефалија, која је одобрена по свеопштем сагласју свих Помесних Цркава: ко и како потписује одговарајући документ.
Међутим, после тога, процес заједничког рада се зауставио.

- Шта је засметало да се у потпуности усагласи процедура и коначно реши то питање.

После 1993. године Константинопољска Црква, која председава у МПК, није сазивала њену седницу шест година, а када је такав покушај направљен 1999. године - засметала је естонска црквена криза, која се разгорела три године раније. Константинопољски Патријархат затражио је учешће у заседањима, равноправно са општепризнатим Помесним Црквама, такозване Естонске апостолске цркве, која је створена на територији Руске Православне Цркве, у рангу Константинопољске аутономије. Руска Православна Црква се са тим није могла сагласити.

- Но, касније су се преговори Цркава по том питању обновили. До чега се успело доћи?

Прошло је још девет година, пре него се 2008. године Константинопољски Патријархат одрекао од претходних захтева. Процес припреме Свеправославног Сабора се обновио.
На заседању МПК у Шамбезију, 2009. године, успео се постићи још један корак ка достизању пуне сагласности: била је састављена формулација заостале тачке, коју шеснаест година раније нисмо довели до коначног изгледа.
Сада се он формулисао овако:
"3. в) Изражавајући сагласност Цркве-Мајке и свеправославни консензус, Васељенски Патријарх официјално проглашава аутокефалију сведочећи о томе Цркви посредством издавања Томоса о аутокефалији. Тај Томос се потписује Васељенским Патријархом и осведочава се, потписима у њему, Најблаженијих Предстојатеља Светих аутокефалних Цркава, позваних за то Васељенским Патријархом". Овде је још више оснажен акценат на свеправославном сагласју као услову аутокефалије. Заједно са тим, остала су не формулисана до краја "питања о садржају Томоса о аутокефалији и начину његовог потписивања од стране свих предстојатеља", која су била предана следећој МПК за "изражавање јединствене позиције Цркве".

-Зашто је начин потписивања Томоса о аутокефалији недефинисан до данашњих дана?

Питање о начину потписивања Томоса разматран је на МПК 2011. године, но пуни консензус Помесних Православних Цркава по том питању није достигнут. А управо концензус свих општепризнаних аутокефалних Цркава био је основни принцип свих предходних састанака по питању припреме Свеправославног Сабора. Све Цркве су биле сагласне, да су Томос дужни потписати сви Предстојатељи. Сви су били сагласни да ће потпис Васељенског (Константинопољског) Патријарха, при томе бити на првом месту. Али, делегација Константинопољског Патријархата је настојала, да је потпис Васељенског Патријарха, осим тога, дужан бити још и на специјалан начин издвојен. Конкретно, предлагало се да се његов потпис допуни и речју "апофенете" (на грчком - "одлучује"), а потписи Предстојатеља осталих Помесних Православних Цркава - речју "синапофенете" ("заједнички одлучује").
Делегација Руске Православне Цркве изразила је мишљење, да је Томос дужан да се потврди истоветним потписима Предстојатеља свих Помесних Православних Цркава, при чему би Константинопољском Патријарху, разуме се, било дато место првог међу једнакима. Због непреодољених разлика по таквом, у општем смислу, другостепеном питању, тема аутокефалије није биле унесена за разматрање Свеправославног Сабора. Сагласно одлуци, донесеној на Сабрању Предстојатеља, који је одржан у Цариграду 2014. године, дато питање је било дужно додатно размотрити у оквирима наново установљене Специјалне међуправославне комисије, да би, у случају постизања концензуса, био размотрен на Сабору. Међутим, у стварности, комисија није чак ни приступала изучавању тог питања, не обазирући се на призиве реда Цркава. Тако су у 2015. години Предстојатељи Грузијске, Српске и Бугарске Православне Цркве, у преписци са Патријархом Константинопољским Г. Вартоломејом, иступили за уношење теме аутокефалије на Сабор.
На новом Сабрању Предстојатеља, које је прошло у Шамбезију 2016. године, Руска Православна Црква упорно је предлагала да се доведе до краја оно мало, што је остало да се усагласи по питању давања аутокефалије, да би донели коначно решење на Сабору. Но, Константинопољски Патријарх се бојао, да би то могло довести до кашњења сазивања Сабора.
Ипак, Патријарх Вартоломеј уверио је Патријарха Московског и целе Русије Кирила, да ни на самом Сабору, ни после њега, од стране Константинопољске Патријаршије неће бити предузимана дејства, повезана са легализацијом раскола на Украјини. При том услову, Руска Црква се сагласила на провођење Сабора без разматрања теме аутокефалије, о чему је Патријарх Кирил званично упознао све Предстојатеље на заседању Синаксиса (Сабрања), 24. јануара 2016. године.

- Али, Сабор на Криту и није постао Свеправославни. Да ли је то коначно одложило решење питања о аутокефалији? Или постоји нада?

На жалост, при даљој припреми Сабора, због узрока који нису зависили од Руске Православне Цркве, није било обраћено довољно пажње неједнократном саопштењу о несагласности Антиохијске Цркве да учествовује у њему без предходног решења спорног питања о црквеној јурисдикцији у Катару (Антиохијска и Јерусалимска Патријаршија оспоравају једна другој право на парохије у Катару), а такође оним приговорима, који су били покренути са стране Грузијске и Бугарске Цркве. Све је ово привело томе, да Сабор иако се и одржао, није постао Свеправославан.
Но, то је већ друга историја. Она не мења ту чињеницу, да је по главним питањима доделе аутокефалије - о улози Цркве-Мајке као иницијатора процеса, о неопходном концензусу свих Помесних Цркава, израженим једногласјем њихових Сабора, - општеправославно сагласје, или, речима документа, "пуно подударање погледа", било достигнуто још четврт века уназад.

Извор. https://mospat.ru/ru/2018/05/23/news160272/
Са руског за Поуке.орг превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић)

Архиепископ Јевгеније нови предстојатељ Естонске православне цркве Московског партријархата

Thu, 31 May 2018 15:12:19 +0000

На ванредном заседању Сабора Естонске православне цркве Московског патријархата одржаном у Цркви Св. благоверног кнеза Александра Невског у Талину, за новог предстојатеља ове Цркве, тајним гласањем изабран је досадашњи архиепископ верејски Јевгеније, ректор Московске духовне академије и председник Наставног комитета Свештеног Синода Руске православне цркве.

Архиепископ Јевгеније рођен је 1957. године у Казахстану, а детињство и младост провео је у Кирову. Рано се определио на пут богословског образовања и монаштва. Већ више деценија успешно управља процесом богословског образовања у Руској цркви.

Избор за новог поглавара самоуправне Естонске православне цркве, највеће православне организације у Естонији (постоји и паралелна структура која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије), захтеваће нове трудове владике Јевгенија.

На многаја и благаја љета, Владико!

Синод Васељенске патријаршије o канонском решавању црквеног питања у БЈР Македонији

Thu, 31 May 2018 12:27:00 +0000

Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије.

У Патријаршији, 30. маја 2018. год.

Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода

Из јерусалимске патријаршије: Хиротонисан епископ Мадеве Аристовул

Tue, 29 May 2018 15:00:37 +0000

Хиротонију је савршио Његово Блаженство патријарх јерусалимски Теофило уз саслужење великог броја архијереја. Такође су служили и светогробни оци и гостујући свештеници из других Цркава, архиђакон Марко и ђакони Анастасије и Софроније. Служби су присуствовале и игуманија и монахиње манастира Светог Атанасија Колиндроса на Олимпу, мајка, сестра и рођаци и пријатељи новог епископа из Грчке, као и чланови пастви које говоре арапски, светогробни оци, монахиње и монаси.

Нови архијереј ће носити звање архиепископа.

(Иначе, Мадева је позната као место проналска пода византијске цркве са географским приказом Јеруслаима и околине у мозаику - прим.ур.)

Извор: Српска Православна Црква

Архимандрит Јосиф (Братишчев): Седам месеци - цела епоха

Tue, 29 May 2018 14:51:57 +0000

Када су, у полуразрушеној Оптина Пустињи одслужили прву Литургију, наш саговорник се налазио на другом месту, пошто је добио ново одговорно послушање. Међутим, према мишљењима оних који су стајали код извора поновног рађања свете обитељи, управо је он – у то време јеромонах Јосиф, помоћник економа Свето-Даниловог манастира – припремио манастир да се у њему разгори кандило монашког живота. Настављамо циклус беседа посвећених догађају од велике историјске важности за верни народ Русије.

Баћушка, са интересовањем који не јењава, погледала сам документарни филм „Архимандрит Јосиф. Соловецка прошлост“, који је посвећен вашем 14-то годишњем служењу на Соловкам, као настојатеља Соловецког манастира. У филму се присећате Оптина Пустиње. Неке чињенице, детаљи, се, вероватно, савременим, оцрковљеним, младим људима чине невероватне. На пример: намесник Свето-Даниловог манастира архимандрит Тихон (Емељанов), сада – митрополит Новосибирски и Бердски – рекао Вам је, да Ви, јеромонах (!) ни случајно не идете у Оптину у мантији.

Премда се то и десило незадуго до великог јубилеја – хиљадугодишњице Крштења Русије, догађаја који је, како нам је познато, постао тачка преврата у руској историји XX века, премда су КПСС и Комитет глубоког бушења (тако смо дешифровали скраћеницу КГБ) били тада још на снази и нису губили на популарности. Шта значе активности КГБ, на својој кожи сам осетио. Моју сестру замало да су затворили, јер су њена три брата, укључујући и мене, уписали семинарију. Повереник Совјета за религију у Рјазанској области, тужио ју је, и само благодарећи владици Симону (Новикову), изузетном рјазанском архијереју, који је привлачио људе својом духовном мудрошћу, дубоким богословским знањима, и поражавајућом једноставношћу у разговору, беда је успешно одвраћена. Дакле, да бих избегао непријатности, отишао сам у Оптина Пустињу у световној одећи, како ми је и речено. Подрасник и епитрахиљ сам ставио у ташну, коју сам понео са собом. Манастирске просторије нису биле враћене Цркви, али без обзира на то, требало је радити рестаурацију, и стога су са мном у обитељ пошли радници из Управе за рестаурацију и изградњу Московског Даниловског манастира. Било је то октобра 1987.године, уочи празника старца Амвросија Оптинског. Чини ми се, чак сам и сигуран, да нисам случајно тамо завршио. Постоји предисторија коју би требало да испричам. Током студирања у Московској духовној семинарији, прво сам био црквењак, затим старији црквењак, потом старији ипођакон. Једном приликом сам угледао на прозору, у олтару наше факултетске капеле синодик Оптинских стараца. Почео сам редовно да их помињем. Док сам био на четвртој години студија и пошто сам се замонашио, схватио сам да ће ускоро доћи време када ћу морати да напустим зидове алма матер. И преписао сам имена из синодика у свеску. Када сам 1986.године пребачен у Данилов манастир, наставио сам да помињем Оптинске старце.

Господ је тако премудро све уредио, да је директор Козељске пољопривредне школе, на дан нашег доласка био у болници, па сам се, са његовим негативним односом према Цркви и верницима, а посебно према монасима, сусрео нешто касније. До тада ми је заменик директора школе доделио у двоспратном корпусу собу на првом спрату, а раднике су сместили на други. Преградио сам собу завесом: добио сам спаваћу и, грубо говорећи, дневну. Касније, када се појавио и директор, питао сам га да ли би могао да нам уступи тај корпус, на шта ми је он одговорио: „Не корпус, него ни један квадратни метар вам нећу оставити! Марш, идите у трпезаријски корпус, тамо се сместите.“ Одвео ме је у трпезарију на други спрат. Подижем очи – мајко моја! Било је већ касно, и изнад мене се простирало небо и сјај звезди. То је био северозападни објекат, без плафона и крова. Искено говорећи, сневеселио сам се. Пожалио сам се момцима-радницима из Даниловог манастира. Они су ме, за сваку похвалу, одмах умирили, ободрили: „Оче Јосифе, не брините се, презимићемо. Наручићемо летве, шпер-плоче, битумен, све ћемо урадити“. Заиста, све су наручили и урадили. А даље, десило се мало чудо. Изашао сам да се прошетам, и решио да погледам у неку просторију испод. Испоставило се да је то котларница. Упознао сам се са ложачем, азербеџанцем по националности, и питао сам га да ли може да може да пронађе мајстора да бисмо урадили грејање. Одговорио је: „Нема проблема, урадићемо“. И право из котларнице нам је стигло грејање.

Значи, дошавши у разрушену обитељ, где су били тешки животни услови, Ви сте, са радницима Даниловог манастира, презимили у топлом?

Да, живот се некако уређивао. Замислите, у фебруару месецу долази ми директор школе и строго пита, зашто сам отворио прозор. Вели, ученици му се смрзавају у учионицама, а овде, по хладноћи прозор отворен! „Сада ћу га затворити и изаћи, а Ви овде поседите“, – замолио сам га, уз осмех. После неког времена, враћам се и видим: директор седи уз отворен прозор. „Па овде нема ваздуха!“ – говори избезумљено. Како и да се не избезуми: њему се ученици смрзавају, а код нас у фебруару врућина! Морао сам да га подсетим како сам га молио за другу просторију и како ме је одбио. И да нам је он, директор ПТУ, дао корпус у који је у почетку било страшно улазити. Ми смо средили објекат, и сада је функционалан.

А мантију сте извадили из ташне?

Извадио. Неочекивано, 7.новембра, на 60.годишњицу Октобарске револуције, у обитељ је дошао повереник Совјета за религије за Калушку област. Треба да признам, помислио сам: ево, бес га је довео овамо! Да у оквиру празничне демонстрације шетао по Калузи! Али ми је Господ послао једну плодотворну мисао: треба из свега извлачити корист. Када је неочекивани гост стигао, ја сам се молио. Скинуо сам епитрахиљ, остао у мантији. Сместио сам повереника за сто и почео сам да му причам чиме се бавимо. Затим сам предложио да се заједно прошетамо по поседу: боље је кад човек види све својим очима. Урадио сам то промишљено, интересовала ме је његова реакција: шта ће рећи на моју мантију. Ако реакција буде негативна, мораћу да скинем. Ако прећути, моћићу да је носим без опаски. Прећутао је. Данас причам овај случај, као неку бајку.

Горка бајка, оче, срећом из прошлости. Реците, колико интензивно сте проживљавали одвајање од литургијског живота?

Био сам у вези са Даниловим манастиром, који, иако је био у рушевинама, и прекривен рововима, ипак је одређену суму новца одвајано за обнову Оптина Пустиње. Ишао сам за њима, односио авансни предрачун у рачуноводство, правдао сваки потрошени рубаљ. Једном приликом, намесник архимандрит Тихон ми је рекао: „Сваке суботе долази овамо, служи, а у понедељак се враћај у своју Оптину“. Своју! Када сам дошао у Оптину, прво што смо урадили, почели смо да се молимо. Служили смо јутрење и вечерње, а у Великом посту смо, у суботе, почели да читамо молитве за упокојене. Жена, која је код нас спремала, Татјана, једном је упитала: „Оче Јосифе, можемо ли да долазимо код вас, а не Козељск?“ Одговорио сам позитивно, и веза се моментално успоставила. Најважније је што је на том месту опет прозвучала молитва. Ватрена, суштински искрена. Помињали смо Оптинске старце. Помињали смо упокојене, чија је имена народ остављао. Постоји непроменљиви закон духовног живота: тело без душе је мртво. Пред нашим очима, душа Оптина Пустиње је оживела.

Оче, али ако говоримо о практичним стварима, монаси који су послати овде да обнављају манастир, приписују Вам заслугу, да сте, пре свега, оспособили за богослужења надвратну Владимирску цркву, саграђену на кули са Анђелом на ветруљи. Управо је у овој цркви три деценије уназад служена прва Божанствена литургија.

То такође има своју предисторију, са интересантним превратима. У један од мојих долазака у Данилов манастир, намесник ми је рекао: „У фебруару ће у Оптину Пустињу доћи намесник, спремај храм“. У повратку, одмах сам отишао директору Козељске пољопривредне школе и обавестио да имам наређење да спремам храм за богослужења. На шта ми је овај одговорио: „Никакав храм ти нећеш добити! Требају нам просторије“. Тада сам се упутио у Козељск, у извршни комитет, чији је председник била жена. Пошто је саслушала моје излагање и питање за савет, како да поступим – да ли да враћам раднике у Данилов манастир, или да им дајем посао, одговорила је да сада, овог тренутка не може ништа посаветовати. Сама ће доћи у Оптину, погледати, проникнути у смисао, и тек након тога донети закључак. Стигла је, и ушла са северне стране у Ваведењски храм. Како је згазила на трули дрвени под, тако јој је даска под ногама пукла. Растојање између пода и земље било је мало, па на сву срећу, председници се није ништа десило. Зато је могла у ходу да оцени ситуацију. Рекла је директору школе: „Ви сте мислили овде да правите учионице? Дајем вам недељу дана да ослободите просторије, нека граде храм“. Са стране су стајали стругови. У недељу сам отишао на службу у Данилов манастир, и замолио протомајстора који је такође био из Данилова, да се договори са руководством једне војне јединице, да војници камионима однесу машине из храма. Вратио сам се у понедељак и био сам шокиран. Стругови леже на земљи, а ручке поломљене. Директор школе ми је претио судом. Али, пре свега, наредбу председника исполкома, да испразни просторију у року од недељу дана није испунио. Друго, сам нисам био тог дана у Оптини. Све у свему, средило се.

О тешким узајамним односима са тим чевеком по презимену Агејев, који се осећао као пуноправни домаћин у Оптиној Пустињи, и који није желео у њој да види никакве монахе, сећао се и после 30 година, први настојатељ обновљеног манастира, митрополит Владимирски и Суздаљски Евлогије. Али, први ударац сте Ви примили. И шта је на крају било са храмом Ваведења?

Десило се следеће. Припремили смо јужни параклис, у част светог Николе, али је архимандрит Тихон, до којег су, по свему судећи, дошле нетачне информације, загрмео: „Какве ти тамо службе правиш? Како смеш?“ Ја сам одговорио да врло добро знам: без архијерејског благослова не смем да служим, па се зато само окупљамо у параклису и служимо молитвено правило. Отац Тихон је наредио да се расклопи иконостас. Једном је рекао, двапут, па је решио да пошаље у контролу свог келејника. Ту ме је Господ просветлио да пронађем ново место за иконостас. Угледавши изнад Царских двери просторију, у коју, из нејасног разлога није било улаза, обратио сам се директору музеја за објашњењем. Добио сам одговор како је све обновљено, стављен нови под, али због предострожности од деце која би могла да направе пожар, врата су морала да се зазидају. Даље је речено, кобајаги, да, ако преузмем на себе одговорност за пожарну безопасност, показаће ми прорез за врата. Показали су. Када је келејник намесника дошао „у контролу“ ми смо већ расклопили дрвени иконостас у параклису светог Николе, и пренели га у надвратни храм. При чему се по размерама одлично уклопио! Потом је Издавачко одељење Московске Патријаршије направило фотографије икона и ми смо их по редоследи налепили. Касније, како су ми причали, архимандрит Евлогије (Смирнов), је у мају 1988.године послат тамо овамо као намесник. Радосно се изненадио: „Невероватно, храм је спреман за богослужење!“ Такво је чудо учинио Господ!

То су биле копије икона?

Не, баш колор фотографије великог формата.

Оче Јосифе, из горенаведеног документарног филма сам сазнала да се током вашег периода у Оптина Пустињи десио догађај од посебне важности за Вашу породицу. Ваше мама и сестра су се замонашиле. Како се то десило?

Знао сам да је моја мама (Царство јој Небеско и вечни покој) од малих ногу желела да буде монахиња. Још као дете је молила мог деду да је у будућности отпусти у манастир. Деда је одговорио да се манастири затварају, да се цркве руше – и где да је пусти? 1987.године мама је оболела од перитонитиса. Пребацили су је у Рјазан мојој сестри, та ми је написала телеграм: „Мама се лоше осећа. Дођи.“ Долазим, и схиархимандрит Серафим (Блохин), захваљујући коме сам ја у своје време одабрао монашки пут, говори: „Замонаши је“. Сестра је исто тежила монаштву, стога сам их обе, по благослову оца Серафима, замонашио: маму – са именом Марија, и сестру са именом Неонила. Тако је Господ испунио давну мамину жељу... Потом је она била са мном у Шацку Рјазанске епархије, где сам морао да се потрудим око уређења Свето-Никољског храма. Затим у мушком манастиру Светог Јована Богослова у селу Пошчупово код Рјазана, где су ме послали да обнављам обитељ, и где је мама имала послушање у трпезарији. Када је фебруара 1992.године, Патријарх Алексије II својим Указом поставио мене за намесника обитељи на Соловках, стара монахиња Марија кренула је са мном у овај сурови и прелепи крај. Већ сам говорио новинарима да ми је мама много причала о нашој породици. По њеној линији, били су то благочестиви преци. Сматра се да је њиховим молитвама троје из наше породице примило монаштво – мама, сестра и ја, док су двојица браће постали свештеници.

О безграничној милости Божијој говори и чињеница да сте, када вам је било свега 20 година, по повратку из војске, први пут угледали свештеника, први пут се причестили, после чега Вас је Господ узео за руку и повео путем спасења.

Неизмерно сам благодаран Господу за то што је Он уложио у моју душу љубав према храму и молитви. Приликом ступања у семинарију, 1978.године ми је владика Симон, код којег сам пре служио као ипођакон, наредио да редовно одлазим на братски молебан преподобном Сергију. Уверио сам га да ће тако и бити. На шта је он, некадашњи инспектор Семинарије и Академије, са осмехом одговорио: „Знам вас! Матуранти сви иду. Семинаристи са прве и друге године исто скоро сви иду. Са треће године мање, са четврте још мање, а студенти Академије – иду само изабрани“. Ја сам много волео братски молебан, па сам обећање које сам дао, и одржао.

Једном приликом се отац Евсевије (Савин), који је био намесник (сада митрополит Псковски и Порховски, од недавно умировљени) заинтересовао: „Вања, видим, често одлазиш на братски молебан. Тешко ти је?“ – „Не, оче, – одговарам му. – Допада ми се, даје ми снагу“. У семинарији нас је у соби било по 15-20. После братског молебна сам одлазио у амфитеатар и тамо се молио. То је постало моје омиљено занимање. Ако је учионица била заузета, ишао сам у врт, шетао по дијагонали и читао молитве из каноника.

Баћушка, можемо ли рећи да је време које сте провели у Оптина Пустињи, мада и кратко, свега седам месеци, било за вас читава епоха?

Наравно да може. Мада, треба додати, за мене је све било епоха. И служење у манастиру светог Јована Богослова у селу Пошчупово, где сам имао послушање благајника, а затим економа манастира и где сам видео необичан раст духа! Све је кипело и врило, као да смо имали гејзир! И послушање намесника у другом обновљеном манастиру – Соловецком – исто једна епоха. Куда год би ме Господ слао, све ми је постајало домаће и блиско. И људи, и зидови.

О обнављању манастира Соловки ћемо се вратити у другом интервјуу. Сада бих желела да питам: Да ли се видели обновљену Оптину Пустињу?

Само једном. Мислим да је то било 1994.године. Морао сам често да путујем за Москву, да решавам питање Соловецког манастира са Патријархом Алексијем II, али нисам желео на дуго да напуштам обитељ, зато никуда даље нисам одлазио. Једном приликом, када сам одлазио код Свјатјејшег, Намесник Оптина Пустиње блаженопочивши, архимандрит Венедикт (Пењков) ме је позвао на неку прославу. Био сам приморан да променим устаљену маршруту, да посетим светињу за коју ме је везивало много успомена.

Обрадовале су ме добре промене у њој... Када сам, после тешког хеморагијског инфаркта 2006.године (а прогнозе доктора су биле следеће: 99 процената да нећу преживети, и само 1 проценат да хоћу) по сећању сам окренуо број оца Венедикта. Позвао ме је да посетим обновљени скит Јована Претече. То сада имам аутомобил-аутоматик и сваки дан (изузетак је двонедељна рехабилитација у болници, два пута годишње), и одлазим у манастир Јована Богослова на Литургију и вечерњу службу. А тада није имао ко да ме довезе до Оптине, па сам морао да се захвалим баћушки на позиву и одбијем. Рећи ћу да ме за скит везује не баш лепо сећање. Са болом у души се сећам да је у скиту, на горњем месту висио...портрет Лава Толстоја. После су ми испричали, да је приликом освећења скита 1990.године присноблажени митрополит Владимир (Сабодан), будући Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, питао директора музеја (тада је скит био у власништву музеја): „Какво сте то чудовиште окачили?“

* * *

У наставку разговора о безграничној милости Божијој, навешћу још један пример, у вези са мојим саговорником. 22.септембра 2005.године архимандрит Јосиф је прослављао свој имендан у Соловецком манастиру, где је окупио настојатеље подворја. Одједном, како се после присећао, чуло се звоно – била је то келејница оца Јована (Крестјанкина) Татјана Сергејевна. Говори да баћушка позива оца намесника у Печере, а потом пружа слушалицу самом старцу... Одмах после имендана, отац Јосиф се упутио и Псково-Печерски манастир. Са оцем Јованом је пријатно разговарао, фотографисао се за успомену. Отац Јован је госта даривао разним даровима, међу којима су била и сабрана дела светитеља Игнатија (Брјанчанинова) и светитеља Теофана Затворника, баћушкина полумантија и епитрахиљ. У зиму наредне године отац Јосиф је доживео инфаркт. Један сабрат Спасо-Преображеског Соловецког ставропигијалног манастира, јеромонах Лонгин (Новоселов), који сада служи на подворју у Москви, у том тренутку је био у Печерама. Сазнавши за несрећу, саопштио је старцу неутешну реалност: отац Јосиф је у врло тешком стању и тешко да ће преживети. „Рано му је да одлази. Нећемо га пустити“, – изговорио је отац Јован, и устао на молитву. „Верујем да сам молитвама оца Јована остао жив, а такође и молитвама соловецких монаха који су се усрдно молили за моје здравље“, – рекао је, за крај нашег разговора, архимандрит Јосиф (Братишчев). Наш фотограф Владимир Ходаков је фотографисао баћушку у полумантији сверуског старца.

Извор: Православие.ру

Васељенски патријарх Вартоломеј у Ватикану

Sun, 27 May 2018 09:49:00 +0000

У четвртак, 24. мај, Патријарх је присуствовао екуменској вечерњој молитви у цркви Светих Апостола. На вечерњој молитви, што је било Вечерње са елементима латинске и византијске традиције, патријарх Вартоломеј се молио пред моштима апостола Јакова и Филипа које се чувају у цркви.

Извор: Српска Православна Црква

Патријарашка Литургија у храму Христа Спаситеља

Fri, 25 May 2018 10:25:22 +0000

На празник Светих Кирила и Методија Патријарси српски и руски служили Литургију у храму Христа Спаситеља (фотогалерија)

На празник Светих Кирила и Методија, учитеља словенских, 24. маја 2018. године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су свету Литургију у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви. На овај празник обележава се Дан словенске писмености и културе, као и имендан Његове Светости Патријарха г. Кирила.

Предстојатељима Руске и Српске Цркве саслуживали су митрополити, архиепископи, епископи са свештенством и ђаконством Руске Православне Цркве, архијереји и свештеници представници помесних Православних Цркава, као и чланови делегације Српске Православне Цркве, Епископ бачки г. Иринеј, Епископ моравички г. Антоније, изабрани Епископ мохачки архимандрит Исихије и ђакон Александар Прашчевић, док су прислуживали ипођакони Дејан Накић и Миљан Никитовић.

Јектеније и возгласи су читани на црквенословенском, грчком, српском и јапанском језику. Уследила је молитва за мир у Украјини, коју је предводио Патријарх московски и све Русије г. Кирил, коме су архијереји и свештенство честитали имендан са жељом да још дуго мудро управља кормилом Московске Патријаршије.

Патријарх московски и све Русије г. Кирил поздравио је Патријарха српског г. Иринеја речима: -Срећан сам због присуства и учешћа Патријарха српског у прослави великог празника Светих равноапостолних Кирила и Методија. Хтео бих да Вам пожелим помоћ Божју и благослов целом српском народу. Нека Господ чува наше земље и народе у миру, љубави и слози. Нека Вам Господ дарује многа и блага љета!

Извор: /www.patriarchia.ru

СПЦ