У патријаршијској и синодској резиденцији у Даниловском манастиру у Москви, под председавањем Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, одржано је 14. септембра 2018. године ванредно заседање Свештеног Синода Руске Православне Цркве.

На заседању је било размотрено питање одговора на постављење два „егзарха“ цариградског патријарха у Кијеву, сходно одлуци Цариградске Цркве „о давању аутокефалног статуса Православној Цркви у Украјини“.

Раније, у саопштењу од 8. септембра 2018. године, Свештени Синод Руске Православне Цркве изразио је одлучан протест у вези са противканонским назначењем архиепископа памфилијског Данила и епископа едмонтонског Илариона за „егзархе“ Цариградске Патријаршије у Кијеву и најавио узвратне радње у најближе време.

Украјинска Православна Црква је такође осудила постављење „егзараха“ Цариградске Цркве, назвавши то „грубим нарушавањем канонске територије Украјинске Православне Цркве“ (изјава Одељења за спољне црквене везе Украјинске Православне Цркве од 7. септембра 2018. године).

Свештени Синод Руске Православне Цркве, на свом заседању од 14. септембра, проучивши новонастало стање, донео је одлуку да прекине:

• молитвено помињање цариградског патријарха Вартоломеја на богослужењима;
• саслуживање са архијерејима Цариградске Патријаршије и
• учешће Руске Православне Цркве у свим епископским сабрањима, богословским дијалозима, међуцрквеним комисијама и другим структурама у којима председавају или сапредседавају представници Цариградске Патријаршије.

У вези с неканонским радњама Цариградске Патријаршије Свештени Синод је донео посебну изјаву.

Извор: Српска Православна Црква

Још се молимо Господу и Спаситељу нашем да очува у јединству и правоверју Цркву Православну широм света и да јој подари мир и спокој, љубав и сагласје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Још се молимо да Господ милосрдно и милостиво погледа на свету Цркву Православну и да је сачува од поделâ и расколâ, од непријатељства и немира, да се не умањи и не поколеба њено јединство, него да се у њој слави Трисвето Име Твоје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј!

Извор: Српска Православна Црква

И овог септембра мјесеца, љета Господњег 2018. град Варна био је, по двадесети пут за двадесет посљедњих година, центар, а света Варненска и Великопреславска митрополија – домаћин јединственог догађаја у Бугарској Православној Цркви – „Седмице православне књиге“. Ова значајна манифестација бугарске и свеправославне црквене просвјете и културе, покренута и његована благословима варненско-великопреславских митрополита, претходног г. Кирила и данашњег,  г. Јована, израсла је током времена, по ријечима г. Јована, у многоплодан и угледан духовни и православно-богословски форум и омиљену трибину многих посленика црквене и академске писане ријечи на православне теме из цијелог православног свијета, који на њу долазе да би се срели са браћом из своје и других помјесних Цркава и „насладили се узајамним општењем, дијелећи са њом и радости и успјехе, и своја искушења и тегобе”.

Овогодишњи варненски празник православне књиге у Пленарној сали Општине Варна отворен је 10. септембра  поздравном посланицом Његове Светости, патријарха бугарског г. Неофита, које је прочитао његов изасланик, архимандрит Василије, протосинђел Софијске свете митрополије, и свечаним обраћањем домаћина, високопреосвећеног митрополита г. Јована, Патријарх Неофит у својој посланици између осталога је рекао: „Хришћанство носи у себи духовни напор, којим ми вјерујући треба да овладамо, напор  познајни да спознајемо нашега Бога, који се пред нама раскрива богооткриваном истином. Зато је за нас толико важна православна књига. …20 година је узраст младости и вријеме довољно за стицање искуства, изграђивање снажних пријатељстава и одстојавање вјере – све у име Господа Исуса Христа….’Седмица православне књиге’ достојно проходи кроз вријеме, пројављујући нам непролазност истине  Христовог учења. Поздравивши присутне и заблагодаривши на очинској подршци који и садашњи патријарх бугарски, г. Неофит, указује овом празнику православне књиге, високопреосвећени митрополит Јован је отворио манифестацију говором у коме је истакао да овогодишња двадесета ”Седмица православне књиге” непосредно претходи великој  прослави 1125. годишњице  Великопреславског сабора, на коме је Св. кнез или цар Борис-Михаило, крштен, као и његов савременик и сусјед, србски Св. кнез Будимир, од Светих Ћирила и Методија (864.г.), будући  и сам први покрститељ Бугарске и  први православни законодавац и устројитељ њеног христијанског благозаконија  („Закон судњи људима“) и, најзад, владар који се одрекао престола да би постао монах , утврдио Православље на просторима своје државе, пошто је лишио престола свога недостојног насљедника, старијег сина Владимира, који је нагињао незнабоштву и инославним Францима (Немцима) који су прогонили  ученике Св. Ћирила и Методија из земаља њихове мисије,  те  власт предао млађем, благоверном сину Симеону.

Због тога је ова манифестација, иначе међународног карактера, казао је митрополит Јован, овога пута, у данима обиљежавања реченог судбоносног Сабора, па и обнародовања првог хришћанског писаног законика у Бугара, у цјелини конципирана као смотра бугарског православног издаваштва у протеклом раздобљу, не само црквених, у појединим епархијама Бугарске Цркве, него и свјетовних, на којој је једини гост и на службама Божијим једини саслужитељ из православног свијета био као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије Црногорско-приморске.

У своме обраћању митрополит Јован подсјетио је на чињеницу да су након извјесног  међуцрквеног „захлађења које је наступило усљед војних сукоба у прошлости”, у вријеме патријарха  Кирила (1953-1971), претходника дуговјечног патријарха Максима, односи отоплили и били његовани,  донекле у предратном духу Светог владике Николаја Србског, и тако што је патријарх Кирил често слао бугарске клирике на школовање на Богословски факултет у Београду. Високопреосвећени је, такође,  указао и на „дубоке духовне везе“ Митрополија Варненско-Великопреславске  и Црногорско-приморске, и одао признање митрополиту црногорско-приморскоме као изузетном архијереју, подвижнику и богослову, који „јасно и непоколебиво одстојава истине Православља, не снебивајући се да свједочи хришћанску истину без страха од људи и њихових мнења и моћи. Пожељевши радосну добродошлицу нашем представнику, митрополит Јован је у духу Псалмопесникове ријечи – ”како је красно кад сва браћа живе заједно”, указао на значај овог знака непрекинутих веза и општења двеју сестринских Цркава, упркос људским разилажењима, рекавши да нам ваља „оставити за леђима ове и оне људске работе и конфликте и ходити скупа напријед,  у име Христово…”

Поред бројних значајних књига за одрасле и дјецу  осталих епархија БПЦ, на „Седмици православне књиге“ у Варни биле су представљена и два изузетно запажена издања Варненско-великопреславске митрополије. Првога дана сам високопреосвећени митрополит, г. Јован представио је фототипско издање „Посланица патријарха Фотија бугарскоме Св. кнезу Борису-Михаилу” у бугарском преводу свога ученог претходника на варненском престолу,  с краја 19. и почетка 20. в. митрополита Симеона, из 1917. г. Трећег дана представљено је бугарско издање познате књиге митрополита Амфилохија „Увод у православну философију васпитања”, за коју је предговор написао сам високопреосвећени митрополит г. Јован и о којој  је у једном разговору, објављеном у навечерје  манифестације, рекао: „Велики савремени богослов и духовник, митрополит Црне Горе и Приморја г. Амфилохије веома подробно  се бави основама православног васпитања. Књига обухвата посебне митрополитове студије, издате у различита времена које су овдје сабране и обједињене. То је изузетно драгоцено дјело које показује да је (негативни) ’бум’   у образовном систему, како у вријеме комунизма, тако и у вријеме демократије,  умногоме повезан са његовим  постаљвањем на образовне основе које су удаљене и отуђене од Бога, од Богочовјека Христа. У суштини, Богочовјек Христос јесте онај ”крајеугаони камен”, она основа на којој митрополит гради свој цјелокупни поглед и своје разумијевање православног васпитања. Према његовом христологичном гледању,   све што чинимо у погледу васпитања наших младих људим, свако наше предузеће треба да буде повезано са вјером, са разумијевањем тога шта јесте  добродјетељ, (дакле благочастива доброта као врлинско делање и њиме постизавано и продубљивано врлинско стање – врловитост душе, уједно), са методиком која човјеку објашњава његову дубоку духовно-моралну орјентисаност, коју уопште може получити једино и искључиво у Цркви…Ово богословско дјело је веома корисно. Полезно како учитељима, тако и родитељима и уопште свим људима који се занимају педагогијом, корисно свима који уче и који се уче, јер показује како образовање мора да се гради на здравим духовним основама да би уродило  достојним плодовима у развитку и животу човјековом .”

Исте вечери, пак, о књизи су, у Пленарној сали Општине Варна, говорили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и њен преводилац на бугарски и редактор, доц. др Свилен Тутеков, са Православног богословског факултета ”Свети  Ћирило и Методије” у Великом Трнову.

Др Тутеков је књигу представио као истанчано и продубљено богословско дјело  које се са једне стране одликује јеванђељском утемељеношћу и светоотачком зајемченошћу својих исказа, поузданошћу црквеног ума и црквеног етоса, a сa другe странe стваралачком смјелошћу и умијећем кроз јеванђељско-светоотачку призму сагледава и осмишљава све што стоји пред савременим човјеком данас …”

Протојереј Радомир Никчевић је у своме излагању, између осталога,  истакао: ”Увод у философију православног васпитања” једна је од 36 књига, ’Изабраних дјела’ архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, г. Амфилохија, које је наша издавачка кућа почела да објављује прије равно девет година. И за књиге митрополита Амфилохија, као и за списе свих духоносних Отаца Цркве, могло би се уопште рећи да представљају оне ’знакове поред пута’, знакове Христове љубави и живог хришћанског опита остављене на помоћ посљедницима на том истом путу, путу богочовјечанском и богосиновском којим митрополит Амфилохије неодступно ходи откада је спознао себе као хришћанина, путу Цркве Христове и наших златних христољубивих предака, почев од Светих Седмочисленика и од њих првокрштенога кнеза србскога Будимира (Мутимира) и Симеона и Саве Немањића до Светога владике Николаја и преподобнога оца Јустина чији је ученик  био.

Када је митрополит Амфилохије, као млад теолог, одлучио да оде у манастир написао је писмо своме духовном оцу, Св. о. Јустину Поповићу, тражећи од њега благослов за то. Отац Јустин му је дао благослов, уз   једну мисао, коју сада митрополит Амфилохије често понавља онима које он монаши: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. Та  тачка,  такво сагледавање свијета и себе: од његовога монашења, па до данас, у сваком послу којим се бави, свакој ријечи коју изговори или напише, свакој поуци коју упути невољнима и онима који пате, сваком његовом друштвеном ангажману (као духовника, православног епископа, мислиоца и професора), у веома сложеном данашњем тренутку „на мјесту страшном“ у коме „бучи пустош“, то гледиште вјечности постаје извор и утока цјелокупног митрополитовог живота и мишљења.

У складу са тим је и његова дефиниција, која каже да је  васпитање – обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово питање (храњење) вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром;  једном ријечју, свим Божанским савршенствима (Божијим енергијама и атрибутима).  Значи, циљ православног васпитања и образовања је испуњење вјечне Божије замисли о човјеку, а то је литургијско освећење и обожење човјека, његово благодатно и непрестано обштеније (заједничење), у свези слободе и љубави, са  Тројичним Богом и Његовом цјелокупном творевином. То обштеније (заједничење) са Богом, природом и другим човјеком (свијетом у цјелини), које митрополит Амфилохије назива „тројичним синергизмом“, тројичном садејственошћу, води човјека најдубљем знању, а то је васпостављање, односно, обнављање образа Божијег у њему. Само у таквој отворености према свијету, човјек, у својој словесности, постаје истински уд, члан, Цркве и сарадник Божији. У својој књизи „Увод у православну философију васпитања“, коју данас студенти на Богословском факултету у Београду користе као један од уџбеника  из предмета Православна педагогија, митрополит Амфилохије указује на огромну разлику између секуларног васпитања и образовања схваћеног данас као образовање интелекта и стицање знања  и православне педагогије која се труди да, васпитавајући човјека цјеловито, од зачећа па све до његове тјелесне смрти, понуди му и хришћански смисао живота у Христу и за Христа, смисао за вишу, духовну сферу живота и тако га  спреми за спасење.  У тајни Цркве, као радионици човјековог преображаја, по ријечима Светог Атанасија Великог: „Бог се очовјечио да би се човјек обожио“, митрополит види коначни циљ васпитања: антрополошке, христолошке и еклисиолошке  основе на којима оно почива. Као богочовјечанско биће, човјек има потребу да се кроз васпитање и образовање припреми  не само за практичну страну живота, већ и да  се ослободи гријеха, сагледа, промијени и преобрази своје поступке и ријечи, да узраста у добродетељи (врлини), да се, стичући Духа Светога, оствари као  личност и образ Божији.

С обзиром на то да је, као врхунац Божије творевине, створење коме је Господ, удахњујући му свој Дух, створио га и за највиши циљ, а то је богопознање, онда човјеково васпитање и образовање треба да превазиђе свако људско знање и претвори се у слободну потрагу за Апсолутним и Недокучивим јер се „око не може нагледати нити се ухо може наслушати.“ по ријечи Соломоновој (Проп. 1, 8) У томе је и суштина православне педагогије. Како се ни Син Божији, Господ наш Исус Христос није појавио на земљи, и у обличју човјека, да би ту остао, то је за разумну душу јасно да је човјеков земаљски живот само учионица у којој се он, по угледу на Господа, који је алфа и омега (почетак и крај свега), васпитава и образује за вјечност, за Царство небеско. Што више упознаје Христа, човјек не само да јасније сагледава неизмјерну тежину људског гријеха, већ креће у потрагу за „првобитно задатом пуноћом свога бића, свога добробитија“ . „Заповијести Твојих нећу заборавити довијека, јер ме њима оживљаваш“, учи нас библијски Псалмопјесник.

Гледајући на човјека као на „згуснуту у малом, тајну свега постојећег“ која у себи сабира и вријеме и вјечност, и чији је задатак да упозна и одгонетне односе између свих ствари, и свих времена, митрополит Амфилохије, у овој књизи, скреће пажњу на васпитно-образовно искуство православног Истока, при чему, као од основе полази од старозавјетне богоцентричне педагогије, строгог законског карактера, као васпитног увода који преко символа и слика, има за  циљ припрему Изабраног народа, а преко њега и свих људи, за долазак обећаног Месије.  Анализирајући  васпитни карактер Прве Божије заповијести, старозавјетне заједнице и празника, покајне туге и смрти, аутор говори о тзв „етичкој“ педагогији која учи о Божјем присуству у цјелокупном човјековом животу, благословеној употреби ствари преко којих човјек све што је створено може и да схвати, и на крају смрти као отрежњујућој чињеници која не треба да изазива језу код њега, већ да га ослободи  од свих привида и варки земаљског живота и, да га, опет, припреми за вјечни живот за који је, по промислу Божијем, човјек и створен.

Посебно мјесто у овој књизи има студија „Очинство, оцеубиство и васпитање“. Оцеубиство је, каже митрополит, по библијском схватању, везано за првородни гријех, када су Адам и Ева, противно Божјој вољи, одстрањујући Бога из својих живота, убрали плод са дрвета познања и тиме осудили себе на смрт. Евино и Адамово презрење очинства и помрачење у њима Божијег синовства затровало је човјеков живот у историји. Тек са доласком Христовим, људима се у саборној  природи Цркве, открило да треба да буду васпитани како и доликује Божијим синовима. Кроз Христа се открила божанска тајна вјечног  очинства и синовства као неизрецива тајна љубави. Подражавајући Његов живот, облачећи се у Њега „ми постајемо браћа Христова и благодатни синови Очеви“. Само у том случају, земља  ће умјесто пустог мјеста и долине плача за нас постати Очев дом. (…)”

Овогодишња, због Великопреславске прославе нешто скраћена, варненска ”Седмица  православне књиге” окончана је Светом архијерејском литургијом у престоном храму Митрополије варненско-великопреславске, Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Варни.

 Весна Никчевић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 14. септембра 2018. лета Господњег у московском Даниловском манастиру, Свештени Синод Руске Православне Цркве, на предлог синодалне комисије за богослужбена питања, одобрио је текст последовања опела за некрштену децу.

Извор:  Патријархиа.ру  / извор

ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗАНУ ВЕСТ:

У поздравном слову на отварању учесницима се обратио патријарх Кирил који је, између осталог, рекао: „Данас је на дневном реду само једно питање повезано са реализацијом одлуке Цариградске Патријаршије да се у Украјину упуте тзв. егзарси. Наш Синод је 8. септембра издао саопштење у вези са одлуком Цариградског Синода о слању таквих представника, и данас имамо поуздану информацију о томе да су приспели у Украјину и приступили раду,“ рекао је Патријарх отварајући заседање.

Раду заседања из здравствених разлога није могао присуствовати Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, па је намештен видео бим преко кога је митрополит Онуфрије изложио члановима Синода о стању ствари у вези са јерарсима Цариградске патријаршије назначеним за Украјину.

„Доиста, оба та тзв. егзарха Цариградске Патријаршије дошли су у Украјину, потврдио је митрополит Онуфрије.“ Један је постављен да води преговоре са стране тзв. патријарха Филарета, а други са стране „митрополита“ Макарија, поглавара „Украјинске Аутокефалне Православне Цркве“.

„Ми се са њима нисмо срели, и то не намеравамо, јер су дошли без нашег благослова. Као представници канонске Цркве у Украјини нећемо са њима општити, али ћемо пратити збивања како се  буду одвијала“, рекао је, између осталог, митрополит Онуфрије.

На основу саопштења митрополита Онуфрија, данас ће архијереји донети одлуку везано за дату тему.

Поздрављајући Блажењејшег Владику, Свјатејши Кирил је изразио наду да ће архијереји Украјинске Православне Цркве „и даље следити једини правилни пут - остваривати своје служење у сагласју са канонима Православне Цркве“.

Његова Светост Кирил је упоредио садашње уплитање Цариградске Патријаршије у унутарња питања Руске Цркве са стањем кад се ова Патријаршија мешала поводом избора патријарха Тихона у веома тешким данима по православне у Русији двадесетих година 19. века.

Свјатјејши Патријарх је истакао да ће пуноћа Руске Цркве следити ону линију коју је веома храбро одредио патријарх Тихон у најтеже дане Руске Цркве, а која је била једино исправна и канонски заснована.

Извор: Српска Православна Црква

Под председавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у Даниловском ставропигијалном мушком манастиру у Москви данас, 14. септембра 2018, почело је ванредно заседање Свештеног Синода Руске Православне Цркве.

Извор: Српска Православна Црква

Ова одлука је донета без усаглашавања с Патријархом московским и све Русије Господином Кирилом и Митрополитом кијевским и све Украјине Господином Онуфријем и представља најгрубље гажење црквених канона којима се епископима једне помесне Цркве забрањује да се мешају у унутрашњи живот и послове друге помесне Цркве (2. правило Другог васељенског сабора; 20. правило Трулског сабора; 13. правило Антиохијског сабора; 3, 11. и 12. правило Сардичког сабора). Она у потпуности противречи ставу који су до данас стално изражавали Константинопољски Патријархат и лично Патријарх Вартоломеј, који је више пута изјавио да Његово Блаженство Митрополита Онуфрија признаје за јединственог канонског поглавара Православне Цркве у Украјини.

Одлука Константинопољске Патријаршије да узме у разматрање питање о давању аутокефалности „православним верницима у Украјини“ донета је упркос вољи епископата Украјинске Православне Цркве који је једнодушно изразио мишљење о томе да треба сачувати њен постојећи статус.

Оправдавајући своје мешање у послове друге помесне Цркве, Константинопољски Патријарх наводи лажна тумачења историјских чињеница и позива се на наводна искључива овлашћења, која он заправо не поседује и која никад и није поседовао.

Ове радње доводе Руску и Константинопољску Цркву у ћорсокак и представљају озбиљну претњу за јединство целог светског Православља.

Свети Синод Руске Православне Цркве изјављује да сву одговорност за ове антиканонске радње сносе лично Патријарх Вартоломеј и лица у Константинопољској Цркви која их подржавају.

Узвратни кораци Московске Патријаршије ће уследити у најскорије време.

Извор: Српска Православна Црква

Украјинска православна црква саопштила је да се делегација украјинских ходочасника, предвођена Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, крајем прошле недјеље у Јерусалиму сусрела са Патријархом Теофилом и да је Патријарх ово рекао током тога сурета.

Патријарх Теофил је, према саопштењу, рекао да су православни народи данас подвргнути посебним испитима, али да због тога не треба да губе наду.

„Мир и успостављање јединства долазе само кроз Цркву и нашу молитву. Примјер за то је Јерусалимска црква, чије је присуство овдје током многих вјекова непромјенљиво чудо. Нестале су велике империје, а Црква живи. Ми се молимо за нашег сабрата блажењејшег Митрополита Онуфрија и многострадални народ Украјине“, рекао је Патријарх јерусалимски.

Додао је да је свијету глобализације један од главних циљева уништење Православне цркве.

„Пипци глобализације покушавају да продру у тијело Цркве да би је тако уништили. То се догађа широм свијета, укључујући и Украјину. Мијешање политике у послове Цркве, представника једне Цркве у послове друге под утицајем политичара – то су знаци тога процеса. Држите се свога предстојатеља, не само да би нашли спокојство у његовим молитвама, него да бисте били његови помоћници и самолитвеници, њему подражавајте у чврстини вјере“, казао је Патријарх Теофил.

Извор: Митрополија црногорско-приморска