Живе речи утехе: Живе речи утехе

Патријарх Кирил: Крст Господњи уништава сваког идола!

Sat, 29 Sep 2018 17:59:51 +0000

„Идол је, – истакао је патријарх, – лажна вредност, коју људска фантазија или због предрасуда, или због злих наговора са стране, подиже у ранг апсолутне вредности која захтева поклоњење. Управо тако су стварани древни пагански богови и људи су се клањали рукотвореним идолима као оваплоћењу апсолутне вредности док ови идоли нису срушени Христовом вером.

Тако је било у стара времена, а шта се дешавало касније? И касније се сачувала традиција поклоњења лажним вредностима. А да би се човек поклонио лажној вредности треба да је апсолутизује, односно да је учини апсолутно непобитном вредношћу, коју нико не оспорава и која захтева само поклоњење. Тако су на месту рукотворених идола почели да се појављују идоли друге врсте – плодови људских мисли, расуђивања и философских конструкција. И ми знамо да су често политичке концепције и политичке идеје постајале такви идоли који су захтевали потпуно потчињавање и скоро религиозно поклоњење. Не тако давно и наша земља се ослободила поклоњења сличним идеолошким кумирима, и дај Боже да наш народ никад више не прихвати неку сличну саблазан.“

„Али тако није било само у нашој земљи, – истакао је патријарх. – Знамо да се политичке идеје често формулишу и преносе људима тако да убеде људски род да наводно још једна у низу идеја представља врхунац људске мисли и да следити је значи изградити срећно, напредно и праведно друштво. И поново, као што је било у нашој блиској националној прошлости, тако се сад у размерама целе планете развија поклоњење извесном идолу који се назива савременим друштвом, као да је савремено друштво већ достигло максимум у свом развоју и као да после њега више ништа не следи. Неки нас наговарају да све то прихватамо на веру и да му се клањамо као идолу; покушаји да се идолопоклонство оспори изазивају жесток отпор и ми знамо: већина ратова и револуција, и у прошлости, и данас, дешава се зато што је неко пожелео да створи новог идола и да примора мноштво људи да му се клањају.“

„Међутим, постоји и други идол, а то је богатство. Богатство привлачи човека зато што му даје снагу, шири његове могућности. Заиста, богатство омогућава човеку да оствари оно што жели, а човек најчешће жели успех и насладу. Успех без насладе је непотпун успех, али кад нам успех омогућава потпуну насладу, појављује се још један идол – празнина, којој људи често посвећују сав свој живот и поклањају јој све своје снаге.“

„Ниједна идеологија, – истакао је поглавар, – која оспорава идеологију која влада на овом или оном месту, у ово или оно време, не може да сруши идола, већ само један идол замењује другим. А крст Господњи уништава сваког идола, зато што гледајући крст схватамо: грех, ђаво и смрт нису победили новац, власт и наслада, већ их је победио Христос, Који је примио обличје слуге и био разапет на крсту како би Својом жртвом искупио наше грехове и спасио цео људски род.

Подвиг Христа, Који је разапет и полаже Свој живот ради других, Који је уништио и данас уништава идоле. И ако желимо да будемо слободни од идолопоклонства које скоро неприметно продире у нашу свест и у наш живот, треба чврсто да се држимо православне вере, да исповедамо Господа Исуса Христа Распетог као свог Спаситеља и Бога, да Његовим учењем хранимо свој разум и своје срце и да самим тим стичемо велику слободу од сваке људске сугестије, од свих идола који се стварају ради још једног поробљавања људи.“

Извор: Православие.ру

Руска Православна Црква Цариграду: Покажите нам документе на које се позивате

Fri, 28 Sep 2018 19:48:32 +0000

Цариградска патријаршија објавила је раније извештај на 29 страница који наводно објашњава њено право да украјинској цркви призна аутокефалност, позивајући се на историјске документе.

У извештају је наведено да Руска православна црква нема право на Украјинску православну цркву, јер је предавање Кијевске митрополије у надлежност Москви у 17. веку „носила привремени карактер“.

„У документима тога нема“, рекао је Балашов новинарима.

„Веома су нам чудне биле тврдње појединих представника Цариградске патријаршије да су одлуке које је објавио Цариград (о даривању аутокефалности) наводно засноване на историјским документима и да су им некакво оправдање. Желимо да поставимо питање својој браћи – из каквих су докумената извели такве закључке. Можемо ли да се упознамо с документима који су све до данас остали изван наше пажње. Сумњам, међутим, да они постоје“, додао је Балашов.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Николај Балашов: Уколико власт настави да се мијеша у унутарцрквени живот могуће су тешке последице у читавој Украјини!

Fri, 28 Sep 2018 19:46:17 +0000

Раније данас из УПЦ је саопштено да су радикали из „Десног сектора“ заузели храм канонске Украјинске православне цркве у Ивано-франковској области. Инцидент се догодио око 13 часова у селу Богородчани. Нападу је изложен храм Свете Тројице. Националисти су поломили царске двери, разбили прозоре и претукли вјернике.

„То је жалосна најава могућности трагичног развоја догађаја на Украјини у случају буде ли се мијешање државних органа у унутарцрквени живот продужило. Уколико се политика буде мијешала у живот вјерника, могуће су тешке последице у читавој Украјини“, казао је Блашов.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Биографија Митрополита волоколамског др Илариона

Thu, 27 Sep 2018 07:22:00 +0000

Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви. Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је војску.

У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по Светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна). У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској духовној семинарији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској духовној академији.

Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској духовној академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на Православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфордски универзитет, где је под руководством Епископа диоклијског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање. Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд и стекао звање доктора философије.

Од 1995. године радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997. године предавао је Патрологију у семинаријама смоленској и калушкој. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодске богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Мистичко богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије.

На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Епархије сурошке. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године, у москвском храму Христа Спаса хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао данас блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа.

Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем епархијама у Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу.

Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. августа 2005. године добио је Макаријевску награду за рад Света тајна Цркве.

Дана 31. марта 2009. године Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и све Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје Свих жалосних радост у Москви. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил производи га 20. априла 2009. године у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита.

Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. године постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски свет постаје 13. јануара 2010. године.

Дана 26. јула 2010. године постаје члан Патријаршијског савета за културу. Дана 22. марта 2011. године постаје члан Високог црквеног савета, а 5. октобра 2011. године председник Синодске библијско-богословске комисије. Дана 25. децембра 2012. године именован је за председника међуресорне координационе групе за наставу теологије на универзитетима. Дана 25. децембра 2013. године постављен је за председника Координационог центра за развој теолошке науке у Руској Православној Цркви. Одлуком Светог Синода од 24. децембра 2015. године постављен је за представника Руске Православне Цркве у Међурелигијском савету Русије. Такође, председник је Савета за одбрану дисертација из богословља при Министарству просвете и науке Руске Федерације.

Академска звања и дипломе

Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995)

Доктор богословља Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999)

Доктор философски наука (2016)

Професор Московске духовне академија (2011)

Професор Фрибуршког универзитета, Швајцарска (2011)

Шеф катедре богословља НИИЯУ «МИФИ» (2012)

Почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета (2010)

Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Каталонији (2010)

Почасни професор Руске хришћанске хуманистичке академије (2010)

Почасни доктор Петроградске духовне академије (2011)

Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Лугану (2011)

Почасни доктор Прешовског универзитета, Словачка (2011)

Почасни доктор богословља Минске духовне академије (2012)

Почасни доктор богословља Универзитета у Виланову, САД (2012)

Почасни доктор Духовне семинарије Nashotah House, САД (2012)

Почасни професор Уралског државног конзерваторијума М.П. Мусорски (2012)

Почасни професор Уралског рударског универзитета (2014)

Почасни доктор Великотрновског универзитета Светих Ћирила и Методија (2014)

Почасни доктор богословља Академије Светог Владимира, Њујорк, Сад (2014)

Почасни доктор Московског државног лингвистичког универзитета (2017)

Почасни доктор Богословског факултета у Апулији, Италија (2017)

Почани професор Московског државног педагошког универзитета (2017)

Почасни професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (2018)

Почасни доктор Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске Федерације (2018)

Члан Савеза композитора Русије.

Награде

Добитник је грамата Патријарха московског и све Русије (1996, 1999), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), Орден Светих равноапостолних Кирила и Методија са златном звездом Православне Цркве Словачке и чешких земаља (2011), Орден Свете Марије Магдалине Пољске Православне Цркве (2012), Златни крст Светог апостола Павла Грчке Православне Цркве (2013), Орден Светог Константина Великог Српске Православне Цркве (2013), Орден Светог Саве Српске Православне Цркве (2014), Орден Светих Кирила и Методија Бугарске Православне Цркве (2014), Орден Светог Алексија Московског (2016).

Публикације

Аутор је више од 1000 публикација, укључујући и монографије из Новог Завета, патрологије, догматског богословља и црквене историје, као и преводе дела Светих отаца са грчког и сиријског језика. Књиге митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996), Живот и учење Светог Григорија Богослова (1998), Духовни свет Светог Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (два тома, 2002), У шта православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у два тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009). Исус Христос. Живот и учење (шест томова, 2016-2017), Проповеди (три тома, 2016-2017), Апостол Павле. Биографија (2017), Апостол Петар. Биографија (2018.), Благодат и закон. Тумачење Посланице Светог апостола Павла Римљанима (2018).

Музичка дела

Аутор је више музичких дела: Божанствена Литургија и Свеноћно бденије, симфонија Песма успона за хор и оркестар, ораторијум Страдање по Матеју за солисте, хор и оркестар, Божићни Ораторијум за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар.

Извор: Српска Православна Црква

Синод Украјинске Православне Цркве позвао Цариградску Патријаршију да престане да се меша у њена унутрашња питања

Wed, 26 Sep 2018 09:17:23 +0000

Ово назначење је названо грубим мешањем у унутрашње послове Украјинске Православне Цркве и нарушавањем њене канонске територије. Сходно томе, Свештени Синод је позвао патријарха цариградског Вартоломеја да престане да се меша у унутрашње ствари Украјинске Православне Цркве и да не нарушава њену канонску територију.

„Егзарси“ Цариградске Патријаршије архиепископ памфилијски Данило и епископ едмотонски Иларион дужни су да напусте територију канонске Украјинске Православне Цркве,“ - каже се у одлуци, и напомиње да је њихова делатност антиконска и и да нарушава међуконфесионални мир у Украјини.

Архијерејима Украјинске Православне Цркве је наређено да прекину саслуживање са архијерејима Цариградске Патријаршије.

Чланови Свештеног Синода су позвали свештенство, монаштво и вернике Украјинске Православне Цркве да ојачају своје молитве за очување јединства Светог православља.

Извор: Српска Православна Црква

Руска Загранична Црква подржала одлуку Московске Патријаршије

Wed, 26 Sep 2018 09:13:48 +0000

Ово је исказано у одлукама Архијерејског Сабора РПЗЦ одржаног под председавањем митрополита источноамеричког и њујоркшког Илариона 20. септембра 2018.г. у Лондону, јавља Synod.com.„Сходно одлуци Свештеноначалија Руске Православне Цркве, прекинути саслуживање на архијерејском нивоу с Цариградском Православном Црквом и учествовање Руске Заграничне Цркве у раду архијерејских скупштина, о чему издати циркуларно обавештење,“ одлучио је Синод.

Током заседања архиепископ чикашки и средњоамерички Петар је изложио о свом недавном сусрету с Блажењејшим патријархом јерусалимским и све Палестине Теофилом III. По његовим речима, Патријарх је изразио чуђење услед упућивања на канонску територију Украјинске Православне Цркве егзараха Цариградске Патријаршије.

Извор: Српска Православна Црква

Московска Патријаршија не прекида евхаристијско општење са Цариградском Патријаршијом

Wed, 26 Sep 2018 09:11:52 +0000

У своме интервјуу руској телевизији Високопреосвећени митрополит волоколамски Иларион је објаснио да прекидање молитвеног помињање васељенског патријарха Вартоломеја и несаслуживање са свештенством и архијерејима ове Цркве не представља прекидање евхаристијског општења. Он је дословно казао:

„Одлука Свештеног Синода да се прекине молитвено помињање на богослужењу Цариградског Патријарха не значи да се у потпуности нарушава евхаристијско општење. Они мирјани који дођу на Свету Гору или се нађу у храмовима Цариградске Патријаршије, могу се причешћивати. Но, ми нећемо саслуживати с јерарсима Цариградске Патријаршије из разлога што они сваки пут на богослужењу помињу свога Патријарха, а ми смо прекинули с његовим помињањем.

На питање: „Да ли то значи да се Цариградски патријарх више не сматра први међу једнакима? Да ли то на неки начин мења његово место у диптиху?“ – Високопреосвећени је рекао: „На богослужењу које ће савршавати Свјатјејши патријарх Кирил помињање предстојатеља православних Цркава отпочеће са Александријским Патријархом, а не са Цариградским Патријархом, како је то било до данас“

Извор: Српска Православна Црква

Митрополит Онуфије одбио сусрет са цариградским изасланицима

Tue, 25 Sep 2018 15:55:00 +0000

Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије одбио је да се сусретне са изасланицима Цариградске Патријаршије, јавља Интерфакс-религија.

„Ови представници Цариградске Патријаршије који су дошли у Украјину са одређеним задатком, по нашем мишљењу, овде се налазе и делују антиканонски. Из тог разлога, када су затражили да их прими Предстојатељ Украјинске Цркве, Блажењејши митрополит Онуфрије је категорички то одбио да учини,“ изјавио је митрополит бориспољск и броварски Аноније у интервјују украјинском листу „Вести“. Као један од разлога одбијања митрополита Онуфрија да се сусретне са изасланицама Цариграда, митрополит Антоније је навео то што је сам њихов долазак на територију Украјинске Православне Цркве требало уговорити раније, и требало је да за то добију дозволу од Украјинске Православне Цркве“.

„Наведени епископи су, пак, дошли самоиницијативно, а не као поклоници, са јасним циљем да се баве реализацијом неких својих пројеката,“ појаснио је представник канонске Украјинске Цркве.

Извор: Православие.ру(с руског Инфо служба СПЦ)

СПЦ

Патријарх александријски Теодор посетиће Пољску

Wed, 19 Sep 2018 18:31:26 +0000

Његово Блаженство папа и патријарх алекдаднријски и све Африке Теодор II посетиће Пољску Аутокефалну Православну цркву од 19. до 24. септембра 2018. године. До посете долази на позив Његовог Блаженства митрополита варшавског и све Пољске Саве (Хрицуњака). Предстојатељ Александријске Цркве служиће торжествену свету Литургију у Варшави, као и у другим епархијама ове свете Цркве.

Извор: Српска Православна Црква

Грчка Црква жели да из Америке поврати древне рукописе

Wed, 19 Sep 2018 18:29:40 +0000

Наиме, у марту 1917. године док је Први светски рат беснео широм Европе, једна група бугарских војника напала је манастир и покрала скоро сав садржај библиотеке која је била пуна свештених текстова, међу којима и најстарији потпуни препис Новога Завета. Пре пљачке библиотека је садржавала 1.300 књига, од којих 430 веома вредних рукописа. Многи од ових рукописа старијих од 1000 година продаване су широм Европе разним књижарима и колекционарима а да никад нису били повраћени.

Правни тим са седиштем у Њујорку, који у име Цариградске Патријаршије обрађује питање повратка рукописа на основу добровољног пристанка, навео је да је у овом циљу ступио у контакт са сваком америчком установом. Тим стручњака је истакао да има чврсте правне основе да покрене питање повратка рукописа пошто крађа предмета не може пренети његово власништво на друге купце, што би значило да те установе немају легитимно право на поседовање.

Лутеранска школа теологије у Чикагу била је у поседу можда најстаријег преписа Новога Завета на грчком, један од 60 таквих рукописа у свету. Међутим, у новембру 2016. године ова академија је учинила историјски гест и на молбу Грчке Цркве сместа вратила примерак Новога Завета. Тако је повраћен рукопис од 337 страница, иначе највреднији и најважнији предмет ове академске библиотеке. Представници других универзитетских библиотека понудили су сарадњу по овом питању, па постоји нада да ће ови рукописи бити враћени у манастире одакле су однети.

Разне грчке организације у дијаспори подржавају настојање да се ови рукописи поврате у власништво Цркве. Правници се истовремено позивају на чињеницу да је имовина отета од јеврејских породица од стране нациста у време 2. светског рата у међувремену повраћена.

Извор: Српска Православна Црква

Грчки Митрополит Серафим позвао Патријарха Вартоломеја да не провоцира раскол

Tue, 18 Sep 2018 09:36:02 +0000

Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима.

„Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит.

Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија.

„Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу.

„Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу.

Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве.

„Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ексклузивни интервју предстојатеља Украјинске Православне Цркве о црквеним дешавањима у Украјини

Sat, 15 Sep 2018 18:55:48 +0000

Данас нас сужавају на формат политичке партије, да не би Христос руководио нама, већ политичари. Да сам хтио да будем политичар, ја бих одмах отишао у политичаре. У младости сам и имао такву шансу, али сам је одбио. Обукавши духовне одежде, дужан сам да се бринем о духовном. Они људи који су обукли расу, али се активно баве политиком и праве геополитичке планове, јесу само непоштени људи, који нису могли да постану прави политичари, већ су се претворили у вукодлаке да би уз помоћ духовног имиџа привлачили пажњу. То није поштено. Ти ће људи пред Богом морати да одговарају за то.

Ми смо самостална Црква и имамо све атрибуте независности, који су данас неопходни за нормално служење Богу и народу. Имамо свој Свештени Синод, који ни од кога не зависи, имамо свој Архијерејски Сабор, који ни од кога не зависи. Одлуке нашег Сабора су коначне и нико не може да их оспорава, нити да на њих ставља вето. Имамо црквени суд Украинске Православне Цркве, који је крајња инстанца. Имамо економску и административну независност.

Томос ће ограничити слободу коју ми данас имамо. Ако то неком треба, изволите. Нама то не треба. Ми имамо независност, самосталност, имамо све атрибуте слободног живота, који су неопходни за успјешно црквено служење народу.

С Московском Патријаршијом ми имамо духовне, молитвене, канонске и културне везе. То је нормално, тако и треба да буде. Црква није политичка организација која данас једног воли, другог мрзи, а сјутра обрнуто. Црква воли све! Ми волимо Русе, Американце, Африканце, Азијце. Ми немамо непријатеље. Имамо противнике, који нам се противе, али то нису непријатељи. Ми се за њих молимо.

Цариградски патријарх је послао у Украјину двојицу својих егзарха. То су антиканонске радње – послати у нашу независну Цркву своје легате, своје егзархе.

Некад је то била моћна Црква, обухватала је цијели цивилизовани свијет и изједначавала се са Византијским царством. Византијско царство је обухватало свијет, а Црква је била еквивалентна царству али данас тог царства нема. Они живе у прошлости.

Данас је та велика Византија постала Турска, и тамо сад није православна вјера. Православне тамо данас можете избројати на прсте. Они који су своју рођену отаџбину довели до тога да она од православне велесиле постане муслиманска држава, данас хоће нама да командују и да нас уче како треба да живимо. Они такође хоће да доведу нашу Украјину до стања у које су довели своју отаџбину. Тако, немају ни морално, ни канонско право да шаљу овамо егзархе и да се мијешају у наша посла.

Мијешање у послове друге Цркве је антицрквено и антиканонско дјеловање, то је гријех, а гријех доводи до подјеле међу људима. Мијешање у послове наше Цркве може да створи раскол свјетских размјера у Православној Цркви.

Црква не може да живи по стандардима свјетског живота. Свјетски живот, а нарочито политика, повезан је са интригама, преварама и издајама. Скуп је сваког зла. Црква не може да живи по таквим мјерилима и нормама. Црква живи по заповијестима Христовим. Ми имамо своје методе у борби против зла. То су молитва, покајање, трпљење, смирење пред Богом и људима. То је моћно оружје које уништава зло.

Свештеник је позван да буде миротворац, а не политичар који разједињује људе. Та идеологија, која се данас пропагира, није од Бога. И тај посебни „морал” који се данас шири у нашем друштву није хришћански, већ антихришћански. Уводе се нова правила: истополни бракови, абортуси, убиства и слично. То је против Христа, Бог то не благосиља.

Црква испуњава своју мисију, она води човјека ка Богу. Она подсјећа људе да смо ми сви Божја створења, позива нас да љубимо једни друге, да будемо трпељиви, да помажемо једни другима. Знам да ће Црква трајати до краја свијета, јер је Господ рекао: „Врата ада неће јој одолети” (Мт. 16, 18).

Хтио бих да се обратим свим православним вјерницима у Украјини. Не бојте се ничега, будите чврсти у својој љубави према Богу, чувајте чистоту вјере православне, која је пут који води до Бога. Љубите једни друге, трпите једни друге, помажите једни другима. Зло ће проћи, а добро ће вјечно живјети. Ако ми будемо све трпјели, живјели у љубави са свима и једни с другима, онда нас никакво зло неће побиједити. Бог је Бог снаге, а зло снаге нема. Живите са Богом! И бићемо радосни, срећни и благословени!

са руског превела:

Георгина Станишић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Владислав Ципин: Васељенски Патријарх нема првенство власти међу православним црквама

Sat, 15 Sep 2018 18:53:00 +0000

Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава.

Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин.

Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“?

Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом.

Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве.

Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена?

Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице.

Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао.

Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“?

Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“.

Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт.

Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију?

Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД.

С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника?

Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био.

Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски.

Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету?

Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави.

И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје.

Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског?

Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу.

Извор: Православие.ру

Руска црква затражила подршку од свих православних поглавара

Sat, 15 Sep 2018 10:13:28 +0000

Раније је саопштено да Руска православна црква обуставља учешће у свим структурама којима председава Цариградска патријаршија, као и заједничко богослужење са цариградским архијерејима.

Саопштено је, такође, да ће патријарх московски и целе Русије Кирил, престати да се моли за васељенског патријарха Вартоломеја, али да евхаристијско општење двеју цркава неће бити прекинуто.

Прошлог петка је Васељенска патријаршија саопштила да је „у оквиру припрема за давање аутокефалности православној цркви у Украјини“ именовала своје егзархе у Кијеву. Ову одлуку оштро је осудила Московска патријаршија, назвавши је нападом на канонску територију друге помесне цркве. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион изјавио је да ће Московска патријаршија прекинути еухаристичку везу са Васељенском патријаршијом у случају да се Украјинској цркви дâ аутокефалност.

Заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске православне цркве протојереј Николај Данилевич предложио је да се сазове Сабор свештеника помесних православних цркава након одлуке Васељенског патријарха Вартоломеја о аутокефалности.

Извор: Спутњик / Митрополија црногорско-приморска