22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници.

Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије.

2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. 

Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела.

Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 

2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta":

Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије.

Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl)

Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“.

— Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора?

— Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве.

Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету.

Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост.

— Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име?

— Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима.

— Какав је став ваше државе после Сабора епископа?

— Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак.

Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове.

— Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир?

— Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија.

Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо.

— Како се расколници понашају у овој ситуацији?

— Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол.

Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера.

Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква.

Извор: Ромфеа / Православие.ру

Руска православна црква послаће до Божића у Јужну Кореју свештеника за рускојезичне вјернике који су до сада посјећивали храмове Константинопољског патријархата, а то је одлучено у вези с  прекидом општења РПЦ с Фанаром због његових дејстава на Украјини, саопштио је у петак шеф Одјељења за спољне црквене везе Московског патријархата Митрополит волоколамски Иларион, који се налази у посјети Сеулу.

„Кореја је држава гдје је до 1950. година дејствовала Руска духовна мисија, основана још у XIX вијеку. Но, потом је она била упражњена, а њена имовина је предата Константинопољском патријархату. Донедавно су наши вјерници духовно служили у храмовима тога патријархата, али је то сада постало немогуће. Због тога ћемо већ до Божића у њу послати свештеника, који ће касније формирати пуноправну парохију. То ватрено ишту мјесни вјерници који су ми предали петицију с мноштвом потписа“, изјавио је Митрополит Иларион у интервјуу православном  портали „Иисус„.

Он је назвао парадоксалном ситуацију да у Сјеверној Кореји, у којој је атеизам званична идеологија, постоји пуноправна парохија Руске цркве са својим храмом, док у Јужној нити има храма нити парохије. „Ми ћемо исправити ту ситуацију“, додао је он.

Раније је Патријарх московски и све Русије Кирил именовао свештеника за храм при руској амбасади у Истамбулу за организовано пастирско старање о вјернима и савршавање редовних богослужења. То је такође урађено због немогућности евхаристијског општења с Константинопољем.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Заштита деце од било које врсте људског насиља увек је била и остаће снажна порука хришћанске вере, рекао је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј на скупу у Светском савету Цркава поводом Светског дана деце. Његова Светост је био главни говорник овог догађаја, који су организовали Светски Савет Цркава и Уницеф 21. новембра 2018. поводом Светског дана деце у Екуменском центру у Женеви, а у присуству великог броја младих.

„Важно је имати на уму да деца не само што представљају нашу будућност, него су у ствари садашњица на којој се гради будућност“, рекао је патријарх Вартоломеј. Он је истакао да је његова помесна Црква била једна од Цркава оснивача Светског Савета Цркава, док је генерални секретар ССЦ пречасни Олаф Твејт нагласио у свом поздраву да је у својој божићној поруци 2016. г. апеловао на вернике широм света „да поштују идентитет и светост детињства“.

Патријарх се заложио за међугенерацију правду и подршку деци у развоју, што је духовна одговорност Православне Цркве, примећујући „потпадање културе у технологију“  у свету. „Хришћани су позвани да штите децу како у друштву, тако и у њиховим срединама“, рекао је васељенски Патријарх и додао да је „посебно задовољан“ сарадњом успостављеном између Уницефа и ССЦ када је у питању рад Цркава са децом.

Патријарх је такође рекао: „Еколошка криза стално ескалира у име раста производње и напредовања. Човечанство не обраћа пажњу на апеле у свету да треба предузети радикалну промену  у нашем понашању према твари ... Наша дужност је да штитимо и подржавамо децу, да бранимо њихова права и старамо се о њиховом напредовању“, напомиње Све-Свјатјејши.

Извор: Српска Православна Црква

Његово Блаженство патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован упутио је патријарху московском  Кирилу писмо у којем благодари на помоћи коју Руска Православна Црква указује пострадалом од рата народу Сирије. У писму се, између осталог, каже: „Имајући на уму жртву Христову, не можемо заборавити и жртве великог руског народа и Руске Цркве, а ни жртве Антиохијске Цркве и њених верника на сиријској земљи. Све те жртве биле су принете ради тога да би се спасила Сирија и очували част и достојанство њених грађана који живе на тој историјској и светој земљи, која носи своје сведочанство о Христу већ више од 2000 година.“

„Пре свега, хоћу да искористим ову могућност и да Вам благодарим на подршци коју Руска Црква указује Антиохијској Цркви и свима Сиријцима током последњих седам година. Благодарим на томе што сте упутили неколико делегација у нашу отаџбину у циљу указивања разних врста помоћи.“

У писму је поменута спремност Руске Цркве да подржи неколико пројеката Антиохијске Патријаршије усмерене ка подршци пострадалим жртвама Сирије, као и повратку оних који су напустили домове. Патријарх антиохијски је споменуо и планове да се обнове храмови и подигну куће свих оних који су изгубили кров над главом. Он такође истиче да је и кроз историју Руска Црква помагала православне на Блиском истоку.

Извор: Српска Православна Црква

У Москви је 21. новембра 2018. патријарх Кирил примио чланове Савета великодостојника Цркава Ирака. Међу њима су били: архиепископ Ирака (Јерменска Апостолска Црква), митрополит багдадски и кувајтски Гатаз Хазим (Антиохијска Православна Црква), архиепископ Мосула, Киркука и Курдске аутономне области Никодим Даут Шараф (Сиријска Православна Црква), епископ Ербила Мар Абрис Јухана Тијари (Асирска Црква од Истока), презвитер Сами Јунан Алфред Ибрахим (Антиохијска Православна Црква), представник Коптске Цркве у Ираку, игуман Мина Оршелени.

У свом поздраву Патријарх је подсетио на то да је посетио Ирак 2002. године: „Боравио сам у Багдаду, у Мосулу, посећивао сам храмове, манастире и запазио богати духовни живот вашег народа...“ Представници Цркава су изнели услове животе у којима обављају своју пастирску службу.

Предстојатељ Руске Цркве је изразио велику забринутост због разарања хришћанских светиња у Ираку, и рекао да „морамо учинити све да бисмо обновили хришћанска света места у Ираку и повратили хришћанско становништво у Мосул и у друга места, а из који су они морали да избегну због грађанског рата и прогона“.

Он је такође истакао да је добро што постоје развијени међухришћански односи, па Руска Црква може да помаже друге хришћанске Цркве у овом региону.

Извор: Српска Православна Црква