Служба безбедности Украјине забранила је митрополиту доњецком и Маријупољском Илариону да уђе на територију под контролом Кијева у Донбасу, саопштила је прес-служба канонске Украјинске православне цркве.

Митрополит је кренуо из Доњецка у Успенски Николо-васиљевски манастир, који се налази у селу Никољско, у Доњецкој области.

„Једни разлог за настанак овакве ситуације, према речима припадника Службе безбедности Украјине на прелазном пункту Новотроицко, био је прилично једноставан и неоснован: специјални налог из Кијева“, наводи се у тексту.

Украјинска православна црква Московске патријаршије је нагласила да се овакве акције украјинских власти могу сматрати провокацијом.

Извор: Спутњик

митрополија црногорско приморска

Свети синод Украјинске Православне Цркве је одржао заседање 7. децембра 2018. године у Свето-Успењској Кијевопечерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и истакао је да Патријарх цариградски нема никакво канонско право да сазове било какво сабрање у Украјини (Журнал бр. 41). Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ.

Свети синод је такође истакао да патријарх Вартоломеј нема права да на таква сабрања позива архијереје Украјинске Православне Цркве.

Планирани „сабор уједињења“ се сматра незаконитим, пошто ће у њему учествовати представници расколничких групација.

У вези с тим и на основу Одлуке Сабора епископа од 13. новембра 2018. године епископат, клир, монаси и мирјани Украјинске Православне Цркве немају благослов да учествују у такозваном сабору уједињења, каже се у документима након доношења одлуке Синода.

Свети синод посебно скреће пажњу на то да нико од свештенослужитеља или мирјана није овлашћен да представља Украјинску Православну Цркву на овом сабрању.

Извор: Православие.ру

Устав „јединствене помесне цркве“ који је написао Цариград не предвиђа стварање аутокефалне цркве коју очекује Кијев, пише украјински портал „Вести“.

Позивајући се на податке неименованих извора, украјински портал наводи главне тачке устава, из којих се види да нема говора о независности (аутокефалности) нове структуре. Највероватније се ради о потпуном преласку под јурисдикцију Васељенске патријаршије.

„Самосталност нове структуре коју Цариградска патријаршија намерава да створи у Украјини биће за степен нижа од постојеће самосталности канонске Украјинске цркве“, написао је тим поводом шеф Одељења РПЦ за сарадњу са друштвом и медијима Владимир Легојда на свом каналу на Телеграму.

Према писању „Вести“, уставом је прописано да је украјинска црква „нераскидиво везана“ за Цариградску патријаршију, а преко ње са свим осталим црквама, што је једнако положају канонске УПЦ, која је повезана са православним светом преко РПЦ.

Такође, поглавар православне цркве у Украјини може бити само митрополит, а не патријарх.

Архијерејски сабор украјинске цркве ће се за став о свим глобалним питањима обраћати Цариградској патријаршији, а она ће своје одлуке преносити сабору. Према подацима листа, Цариград неће морати да објашњава своју одлуку.

Осим тога, будућа украјинска Црква добијаће свето миро од Цариграда, што је један од главних знакова непостојања права аутокефалности.

„Једина помесна црква“ неће моћи самостално да врши канонизације, већ ће Цариграду предлагати особе за канонизацију.

И на самом крају, Цариградска патријаршија ће према уставу постати виша апелациона структура. То значи да ће архијереји којима је забрањено да служе у црквама и да предају у верским школама или против којих су уведене неке друге санкције, имати право да се жале Цариграду. Тако украјинска Црква неће бити самостална чак ни по питању унутрашњих дисциплинских одлука.

Како је саопштено, Синод Цариградске патријаршије је усвојио устав „уједињене украјинске цркве“ на седници која је трајала од 27. до 29. новембра.

тв храм

Четрдесет дана од упокојења веома вољеног игумана манастира Дохариу на Светој гори, архимандрита Григорија (Зумиса), обележено је 1. децембра 2018. године. Четири еписокпа и стотине поклоника из целог света допутовали су на Свету гору нарочито ради тога да би се молили за душу новоупокојеног игумана Григорија.

Заупокојену литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит касторијски Серафим (Грчка Православна Црква) уз саслужење Његовог Високопреосвештенства митрополита неакринског и каламаријског Јустина (Грчка Православна Црква), и Његово Високопреосвештенство Митрополит акалкалаксог и кумертавског, администратора грузијских православних парохија у Јужној Америци, и свештеномонаштва из других светогорских манастира. Било је више од 300 поклоника из Грчке, Украјине, Русије, Грузије, Бугарске, Француске, Америке и из других земаља. Како смо раније писали, архимандрит Григорије се упокојио у ноћи 22. октобра 2018. године у  својој 76. години, након што је много поднео од неизлечиве болести последњих година свог живота. Наредног  дана сахранила ге је братија манастира.

Извор: Српска Православна Црква

У руском Духовно-културном центру у Паризу 29. новембра 2018. године одржана је Међународна богословска конференција посвећена 60-годишњици смрти угледног руског богослова Владимира Николајевича Лоског (1903-1958). Прво предавање је изложио митрополит волоколамски Иларион, који је истакао да је богословско дело поч. Лоског унело значајан прилог развоју хришћанског богословља у 20. веку. И данас, у 21. веку, његови радови и даље су очували актуалност и значај. Као што је познато, управо позив „напред ка Оцима“ лежао је у основи богословског метода водећих представника Париске богословске школе у коју спадају протојереј Георгије Флоровски и Владимир Лоски.

Рад Владимира Лоског је захватао више тема, као што су догматско и мистичко богословље, патрологија, еклисиологија, религијска философија, црквена уметност. Међу најпознатијим његовим делима су „Мистичко богословље Источне Цркве“ (преведено на више светских језика), „Догматско богословље“, „Боговиђење“, „По  обличју и подобију“ и друга. Не мање од значаја је његов фундаментални рад о Мајстору Екхарту, немачком мистичару из 12. века, чији радови су допринели проучавању католичке мистике.

Дела Владимира Николајевича не одликује стављање нагласка на схоластички рационализам, већ на живи опит општења с Богом. О животу и делу Владимира Лоског је познати црквени публициста и новинар Анатолије Васиљевич Ведерников објавио књигу под насловом „Владимир Лоски и његово богословље“, у којој је истакао да је Лоски био склон сазерцатељној молитви. „На свеноћним бденијима Владимир Лоски је често прислуживао: носио је свећу или додавао кадионицу свештенику. И то је чинио сасвим једноставно. Без обзира на то, никада није испуштао молитву из вида. Према мишљењу свештеника, у њега је било „литургијско сазерцање“ и он би се понашао као мало дете које трчи по храну. Понекад је читао шестопсалмије. И у његовом снажном гласу осећао се древни призив на молитву.“

Склоност ка сазерцању, постизању Бога кроз молитву одразило се и на карактер богословске мисли Владимира Лоског, коме је нарочито била блиска мистичка страна богословског сазнања. Без мистичког опита, сматрао је он, истинско богословље је немогуће.

Силом прилика Владимир Лоски је био призван да о Православљу сведочи, пре свега, у западном свету. Писао је на француском језику, а руском читалаштву су му радови познати у преводима. Његово обраћање светим Оцима, мистичком доживљају православног богословља, насупрот схоластичкој традицији, било је веома значајно за западног читаоца који је могао да често превиди битне карактеристике православног богословља.

Митрополит Иларион истиче да је актуалност православног сведочења на Западу очувана је и у наше дане. Опит међухришћанског дијалога показује да је православно богословље у западној мисли и даље умногоме замагљено и није до краја јасно. Многи западни хришћани су слушали о суштини Православља, а нису се упознали са њим непосредно, тако да радови Владимира Лоског за многе представљају увод у православно богословље, приручник за изучавање источног богословског предања које се ослања на светоотачко наслеђе.

Догматско богословље не треба сводити на сувопарно изучавање историје догмата. У предању источне Православне Цркве постоји круг тема, као што су боговиђење, сазерцање Божанског Савета, обожење људске природе, које имају како догматску тако и мистичку компоненту. Све ове теме које су од кључног значаја за поимање правосланог богословља, није могуће искључити из истраживачког рада уколико желимо да га у потпуности упознамо.

Радови Владимира Лоског, нарочито његов уџбеник из Догматике, могли би послужити као показатељ како се предаје Догматика, која је код нас била увелико под утицајем западног богословља. Завршавајући своје излагање, митрополит Иларион истиче да је наслеђе Владимира Лоског универзално, пошто се обраћа непосредно опиту живог општења с Богом.

Карактеришући ту богословску карактеристику Лоског, протојереј Јован Мајндорф је написао. „И као историчар и као богослов, Владимир Лоски нас позива на дијалог, на такав дијалог који води дубоко у суштину ствари, тражећи истину која обједињује и ослобађа: истину, не византијску, не латинску, него само ону која происходи од Духа истине, од Онога који исходи из Оца.“

На овом симпозијуму обрађене су теме: „Примери пријема богословља В. Лоског у савременој Русији“ (А.И. Кирлежев), „Ново обраћање Оцима Цркве: неопатристичка синтеза В. Лоског“ (П.Б. Михаилов), „Учење Светог Максима Исповедника у богословском наслеђу В. Лоског“ (П.Ј. Малков), „Схватања општења у правном, социолошком и еклисиолошком контексту“ (Стефан Домушћи), „Рецепција радова В. Лоског“ (патролог и богослов Жан-Клод Ларше), „Мистичко богословље између Истока и Запада“ (Горан Секуловски), „Наводи Светог Григорија Паламе код Владимира Лоског“.

Конференцијом су руководили др филолошких наука на Католичком институту у Паризу, предавач Московске духовне академије свештеник Сергије Ким и др филолошких наука на Париском универзитету Сорбона, научни саветник Лувенског универзитета (Максим Венецков).

Извор: Српска Православна Црква