Високопреосвећени Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава је саопштио да ће се централна прослава 1700. годишњице Светог сабора у Никеји одржати на празник Преображења Господњег на Светој гори Грабарки.

– Сабор Светих отаца тадашње Цркве, надахнут Духом Светим, потврдио је догматско учење садржано у Символу вере. Од тог тренутка до данас, Символ вере представља темељно и непроменљиво учење Православне цркве, на коме се гради духовни и верски живот светог православља. То је највеће благо наше вере за које захваљујемо Богу. С обзиром на значај 1700. годишњице Светог сабора у Никеји 325. године, желимо да га се са посебним поштовањем молитвено сетимо на празник Преображења Господњег на Светој гори Грабарки – поручио је Митрополит Сава и нагласио:

– Нашом молитвом благодарности славимо Тројединог Бога што нам је дозволио да учење Његове Цркве у Символу вере сачувамо непромењеним. У подножју крстова подигнутих на Грабарки, како оних који вековима на том месту стоје, тако и оних подигнутих поводом стогодишњице аутокефалности наше Цркве, желимо да заједно кличемо „Верујем у једнога Бога Оца“. Нека наш заједнички, уједињени глас тече са Свете горе Грабарке у свет, мењајући га, доносећи доброту, мир и међусобно поштовање. Господе, даруј мир целом свету и свим његовим народима. Овим позивам свештенство и вернике да у великом броју учествују у празнику Преображења Господњег на Светој гори Грабарки 18/19. августа 2025. године.

Извор: Оrthodox.pl

https://mitropolija.com/2025/07/03/simvol-vere-predstavlja-temeljno-i-nepromenljivo-ucenje-pravoslavne-crkve/

У румунској Цркви Светих архангела, у организацији Конференције православних епископа Француске, 18. јуна 2025. године је одржан сабор православног монаштва у Француској.

На монашком сабору узео је учешћа и Преосвећени Епископ париски и западноевропски г. Јустин, као и сестринства два манастира Епархије западноевропске, Манастира Рођења Пресвете Богородице у Буа Салеру и Манастира Успења Пресвете Богородице у Ушону. Дан је отпочео служењем Свете литургије, а у наставку су уследила предавања и духовни разговори на тему монашког живота у Француској, као и размена искустава о духовном животу и подвигу монаха и монахиња који живе и подвизавају се у Француској.

Извор: Епархија западноевропска

„Православни глас у Бурундију“ – тако гласи назив „Јутјуб“-канала који је отворио и који води Роман-Ежиде Бихимана, ученик Николо-Угрешке православне богословске школе у Московској области. Ученик богословије на свом матерњем језику кирунди упознаје своје сународнике с основама праввославља и библијским сижеима.

Чињеница да је Руска Православна Црква отворила Патријарашки егзархат Африке крајем 2021. године представљала је судбоносу прекретницу за Романа. Он је рођен у забаченом селу у Бурундију – земљи у самом срцу Африке чије већинско становништво исповеда католицизам, али је пронашао могућност да стеке православну веру и да промени уверења породице и сељана.

Роман-Ежиде Бихимана се у богословској школи у Подмосковљу припрема за црквену службу у родној земљи, а његов интернет-канал му помаже да стекне прве следбенике и будуће парохијане. Будући свештеник је за „Руски свет“ говорио о томе како је прешао у православље, шта људи у Бурундију знају о Русији и ко гледа његове снимке о православљу на језику кирунди.

„Роман је моје хришћанско име“

– Представљате се као Роман-Ежиде Бихимана. Да ли је то ваше право име?

– Роман је хришћанско име које сам добио кад сам се крстио у православље. Рођен сам у Бурундију у католичкој породици. Имам много браће и сестара. У нашој породици има десеторо деце, али их је било дванаесторо. Нажалост, два брата су ми умрла, као и отац.

– Кад сте почели да учите руски језик?

– Руски сам почео да учим чим сам дошао у Русију, а то је било пре две године. Дошао сам овамо да бих похађао богословску школу. Учење ми не иде лако, руски језик је прилично тежак, али се навикавам. Мој циљ је да завршим школовање, да се вратим у Бурунди и да тамо постанем православни свештеник.

– Како сте се упознали с православљем у Бурундију?

– Пре десет година сам постао православац, али је то била Грчка Црква. У то време сам похађао 9. разред и на часовима смо учили о светским црквама. Схватио сам да је православље најбоља и исправна Црква, права Божија Црква. Заинтересовао сам се и почео сам да тражим православну цркву. Сазнао сам да постоји у граду, али је то било далеко од нашег краја у којем се налазе само католички храмови. Хвала Богу, пронашао сам православну цркву, али то није било једноставно.

Без обзира на све, ишао сам на службу. Касније сам се преселио у град и уписао сам факултет. Кад сам га завршио пре неколико година сам на друштвеним мрежама читао о Руској Православној Цркви и о томе да је дошла у афричке земље. Почео сам да се распитујем како могу да јој се присаједиим. До тада сам већ схватио да Грчка Црква није учинила ништа на ширењу православља у нашој земљи. И лака срца сам био спреман да се присајединим Руској Православној Цркви зато што сам видео да је вољна да шири истину Божију.

Дело Божије

– Како су ваша родбина и суседи реаговали на то што сте примили православље?

– Прво је било врло тешко. Говорили су ми ружне речи, зато што нису схватали моју одлуку. А ја нисам схватао зашто тако мисле. Сигуран сам да су лоше говорили просто зато што нису знали ништа о православљу. Међутим, корак по корак, почели су да схватају и сад ми родбина каже да сам добро изабрао. Обилазим родбину на распусту и одржавам блиске односе с породицом. Мој избор није зачудио само родбину, већ и новинаре у Бурундију. Питали су ме зашто сам постао православац, зашто сам отишао у Русију и како ми је да живим у тој земљи. Одговарао сам да сматрам да је ово исправан пут за мене. Осећао сам да је новинарима било занимљиво да нешто више сазнају о Русији од Бурундијца који је тамо боравио.

– Да ли знате у којој мисији ћете служити кад се вратите у Бурунди?

– Сад у земљи служе двојица свештеника Руске Православне Цркве, а парохијана још увек нема много, али се надам да ће их бити све више. То је сврха мог канала „Православни глас у Бурундију“ на „Јутјубу“. Веома је тешко привући за нова знања људе који су одрасли у једној религији. Око 62% становника Бурундија чине католици. Православље се налази а самом почетку своје мисије у Бурундију и треба да будемо спремни за тешкоће. Али знам да је ово исправан пут и сигуран сам да ћемо имати успеха. Кад разговарам с људима у својој земљи видим да ме добро слушају и разумеју. Још увек има проблема – нема храмова, службе су нередовне и има мало информација о православљу. Али, хвала Богу, све ће бити добро.

– Да ли ваш интернет-канал има много пратилаца? Како сте дошли на идеју да га оснујете?

– Идеја се родила још у Бурундију кад сам радио с децом и омладином. Размишљао сам о томе на који начин би се могло ширити православље у земљи и то сам смислио. После извесног времена сам добио благослов од свештеника да направим канал и покренуо сам га схвативши да у нашој земљи нема канала на којима се говори о православљу. Међутим, тада сам мало знао и нисам имао представу о томе шта ћу да говорим. На неко време сам одустао од ове идеје, али сам поново дошао на њу ове године. То се десило за време Великог поста. Нисам био сигуран да ће то имати неког успеха. Међутим, кад сам пробао, видео сам да добро иде. Сад на каналу има већ седам видеа. Планирам да говорим о Јудиној издаји, о Васкрсу и Тајној вечери.

Засад има мало гледалаца, али већ има сталних. Моје снимке је погледало 300-400 људи. Али шта је мало или много? Мислим да уопште неће бити мало ако се двоје-троје људи озбиљно заинтересује, зато што је то дело Божије. Нажалост, немам опрему, па морам да чекам на ред да добијем добру камеру од људи који је имају. Хвала Богу, има таквих људи и хвала им на помоћи. Сад могу да објављујем снимке три пута недељно.

„О Гагарину уче, а о Достојевском не“

– Шта становници Бурундија знају о Русији

– Образовани људи, наравно, знају за Русију. Радознали или они који воле историју знају за Русију. А они који од ујутру до увече раде на земљи имају оскудна знања. У нашим школама се не проучавају руски писци, Достојевски или Толстој. А о Јурију Гагарину се учи, тога има. Мислим да захваљујући интернету Бурундијци о Русији знају више него у време мог детињства.

– Да ли вам је кад сте дошли у Русију било тешко да се навикнете – на зиму, храну и нову традицију?

– Да, испрва је било тешко. Имао сам много питања, много тога нисам разумео. Морао сам да се навикавам и на наставу у школи. Можда сам један од првих Бурундијаца којима је пошло за руком да стекну тако висок ниво знања из теологије. Руска храна? Овдашње намирнице су сличне онима које ми једемо, само што се другачије спремају. Месо, пилетина, кромпир – све то имамо и ми. Прво ми је било тешко, али су ми се постепено многе ствари свиделе. На пример, код нас се не праве чорбе, а само у граду је обичај да се једе хлеб. Свиђа ми се како се спрема пилетина у Русији, а веома сам заволео пиринач и палачинке. Много теже ми је било да се навикнем на време. У Бурундију се сматра да је хладно на +18 степени, а овде се то назива топлим временом. Сад сам се већ навикао на такво време и то ми више није проблем. Свиђа ми се у Русији и хвала свима онима захваљујући којима сам дошао овамо.

https://srpska.pravoslavie.ru/169766.html

Свети синод Бугарске православне цркве објавио је у уторак саопштење у којем подржава обавезно вјерско образовање у школама у земљи — нешто за шта се Црква залаже од пада комунизма прије више од 30 година.

Синод наводи да подржава увођење предмета са радним називом „Врлине и религија“ и такође подржава литију „Врлине и религија у школи“ која ће се одржати у суботу, 17. маја, испред патријаршијске катедрале Светог Александра Невског, саопштава Бугарска црква.

„Позивамо све православне хришћане и све људе који желе да учествују у литији да заједнички објавимо наш грађански став о неопходности да се дјеца Бугарске упознају са вјечним православним хришћанским вриједностима и моралним врлинама, и са нашом вјековном православном културом и историјом изграђеном на тим вриједностима“, наводе архијереји.

Вјерско образовање је дуго била доступно као изборни предмет, али је недавно покренут велики напор да се релевантан предмет уведе у редовни наставни план и програм. Према news.bg, више од 80% Бугара подржава ову иницијативу, иако је било и протеста против ње.

Према ријечима министра просвјете Красимира Валчева, укључивање вјерских и етичких предмета у школске програме није неспојиво са ширим образовним циљевима. Валчев је нагласио да хришћански темељи леже у основи и бугарског и европског културног наслеђа, пружајући неопходно контекстуално знање за свеобухватни развој ученика.

Од 2020. до 2023. године, Свети синод је саставио нове уџбенике о религији-хришћанству-православљу за све ученике од 1. до 12. разреда који су добили одобрење Министарства просвете.

„Вођена својим хиљадугодишњим искуством у изузетној образовној моћи православног хришћанства, наша Црква не престаје да истиче велики значај духовног и моралног образовања дјеце од раног узраста – у породици, у цркви, у вртићу, у школи. То наша Света Црква чини из љубави према свом народу, из бриге за будуће генерације и из саосјећања према муци и проблемима савременог човјека“, наводи се у саопштењу Синода из августа 2023. године.

https://mitropolija.com/2025/05/16/saopstenje-svetog-sinoda-bugarske-pravoslavne-crkve/

У складу са светогорском традицијом, 11. маја је устоличен нови игуман Светог манастира Зографа, Високопреподобни архимандрит Гаврило.

Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе предвођена оцем Симеоном из манастира Дионисијата у саборном зографском храму Светог великомученика Георгија.

Свечаном чину је присуствовало монаштво из неколицине светогорских манастира, као и делегација државника из Бугарске.

На крају богослужења је услиједио свечани пријем на ком се нови игуман захвалио свима на присуству.

https://mitropolija.com/2025/05/14/ustolicen-novi-iguman-manastira-zograf-na-svetoj-gori/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који се са посланством Српске Православне Цркве налази у вишедневној посети Москви, разговарао је данас у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру са поглаваром Руске Православне Цркве, Светејшим Патријархом московским и све Русије г. Кирилом.

Данашњи дан је предвиђен за званичне разговоре два првојерарха и чланова посланства који ће трајати до вечерњих часова.
 

Святейший Патриарх Сербский Порфирий прибыл в Патриаршую резиденцию в Даниловом монастыре

RUTUBE.RU

СПЦ - ФОТО

Ситуација у вези с Православљем у Молдавији је дуго времена остајала у сенци веће црквене кризе у Украјини. Међутим, сад због све оштријих политичких процеса у републици и свету можемо да посматрамо продубљивање још једне пукотине у светском Православљу која у одређеним условима може да прерасте у коначни раскол.

Проучавајући историју црквеног конфликта између Румунске и Руске православне цркве човек мора приметити очигледну сличност с украјинским расколом након што је Украјина стекла независност. Премда, наравно, постоји и низ разлика које ћемо поменути.

Као и у Украјини, почетком 1990-их година у канонској средини са појавила група свештенослужитеља који су одлучили да се одвоје од ње и да оснују нову структуру. Тако је 1992. године викарни епископ бељцки Петар (Педурару) с малом групом истомишљеника иступио из Кишињевске епархије РПЦ и изјавио је да оснива засебну „Бесарабијску митрополију“ у саставу Румунске Цркве.

У септембру исте године, на скупу клирика Кишињевске епархије 700 учесника је упутило захтев да се епископу Петру забрани свештенослужење. Забрана је уследила у октобру на седници Светог синода РПЦ. Тада је одобрен устав Православне цркве у Молдавији којој су дата права самоуправне Цркве.

У децембру је у Кишињеву одржан епархијски скуп јерарха и свештенослужитеља Молдавије који су се практично једногласно изјаснили за очување постојећег статуса ПЦМ у саставу РПЦ.

И пре ових догађаја патријарх московски Алексије II се обраћао румунском патријарху Теоктисту потврдивши уверење да је недопустива подела Цркве због распада држава и појаве нових политичких јединица.

Међутим, покушај РПЦ да спречи раскол није наишао на разумевање румунског поглавара и 19. децембра 1992. године Синод РумПЦ је прогласио да је на територији Републике Молдавије основана „Бесарабијска митрополија“ у саставу Румунске патријаршије. Румунски патријарх Теоктист је примио бељцког епископа Петра у литургијско општење, без обзира на то што се исти налазио под забраном. Такође, игнорисао је чињеницу да апсолутна већина молдавског клира није подржала идеју преласка у Румунску цркву.

Коментаришући ове догађаје можемо тврдити да се 27 година пре догађаја у Украјини у Православљу већ назирао раскол везан за антиканонске кораке Румунске цркве без преседана. У суштини, оно што је патријарх Вартоломеј учинио 2019. године, патријарх Теоктист је учинио још 1992. године у Молдавији, грубо прекршивши низ црквених канона.

Реакција РПЦ на грубо мешање у црквени живот Молдавије је била прилично блага. Није уследио раскид евхаристијског општења с РумПЦ (премда је ограничено учествовање у неким манифестацијама). Руска црква је дуги низ година покушавала да пронађе заједнички језик у вези са насталом ситуацијом позивајући на укидање акта из 1992. године и предлажући да се пронађе други – канонски – облик за присуство Румунске патријаршије у Молдавији.

Крајем 1990-их година одржани су састанци двеју цркава у Женеви, Грацу итд., али се јасно стицао утисак да румунска страна једноставно отеже, не намеравајући да промени свој став. Не само то, она је ове сусрете користила за легализацију сопствених одлука, дезинформишући јавност о току разматрања проблема.

У међувремену је епископ Петар (Педурару) наставио да погоршава ситуацију оснивајући румунске парохије на територији Украјине, па чак и Русије. Влада Молдавије је под притиском ПССЕ [PACE] и Стејт департмента САД 2002. године регистровала „Бесарабијску митрополију“.

РумПЦ је за дуго времена престала да ступа у контакт, игноришући дописе Московске патријаршије, као и протесте које су представници других помесних цркава (Пољске, Чешких земаља и Словачке, Украјинске, Српске, Јерусалимске, па чак и Константинопољске) изразиле против дејстава Румунске цркве у Молдавији.

Уместо тога, 2007. године, неколико недеља након што је на румунски црквени престо ступио патријарх Данило, у Молдавији су отворене нове епархије „Бесарабијске митрополије“, услед чега је повратак на status quo постао практично нереалан.

Не само то, док је Румунска црква на почетку практично предлагала коегзистенцију две јуридсикције, временом је реторика „Бесарабијске митрополије“ постала отворено дрска. Речи њеног поглавара – Петра (Педрураруа) које су 2023. године изречене о томе да је Молдавска митрополија „самопроглашеа структура која противречи самим канонима Цркве“, као и његова изјава о томе да ће уложити „све могуће напоре“ док се „све православне заједнице Републике Молдавије не врате под окриље Мајке-Цркве“ се не могу окарактерисати никако осим као дрске.

Из одбрамбеног положаја „бесарабијски Румуни“ су прешли у офанзивни, што је означило проблематичност било каквог даљег црквеног дијалога. Изнећемо своје мишљење – дијалог је постао проблематичан одмах после коминикеа Румунске цркве од 9. априла 1992. године који је показао да се у основи мотивације Румуна налазе дубоки ресентиман и русофобија.

Са своје стране, прозападне молдавске власти су почеле да дозвољавају себи изјаве о могућности забране Молдавске митрополије (у августу 2024. године посланик молдавске партије ПАС [PAS] Василе Шојмар је изјавио да власт намерава да забрани канонску Цркву). И премда је председница Санду касније демантовала намеру о забрани МПЦ, овакве изјаве су прилично симптоматичне и показују у ком правцу ради владајућа партија.

Све веома личи на развој црквене ситуације у Украјини. Мада, има и разлика. Премда молдавске власти врше значајан притисак на Цркву, власт није тако монолитна и јака да би могла да учини оно што је украјинска власт успела почевши од 2018. године и постоје све шансе да ће молдавски народ на предстојећим парламентарним изборима начинити избор у корист умеренијих и прагматичнијих политичких снага.

Осим тога, социолошки подаци сведоче о томе да подршка коју „Бесарабијска митрополија“ ужива у друштву ни издалека није тотална, да не кажемо да је прилично скромна. Већина држављана Молдавије су парохијани ПЦМ (по различитим проценама до 86%). Исто се односи на идеју уједињења с Румунијом. Статистика показује да само мали део Молдаваца себе сматра Румунима (7,9%)  и да мањина (31%) жели да се уједини с Румунијом.

Ово улива наду у то да ће ПЦМ успети да опстане након дугогодишњег притиска и да ће имати могућност да самостално одређује вектор свог развоја. Напослетку, поглавар РПЦ је у својим писмима више пута истицао да судбина Православља у Молдавији треба да се решава уз узимање у обзир мишљења клира и верног народа.

За Правблог Sr са руског превела Марина Тодић

Пре неки дан сам одлучио да поново прочитам неколико интервјуа, које је, у различито време, владика бачки Иринеј дао српском магазину "Печат". Лично се знам са владиком, више пута сам са њим разговарао о разним актуелним питањима православног живота, дубоко га поштујем и узимам за себе много тога, што он каже или напише. Посебно оно, што се тиче проблема украјинског раскола, који је постао крајње болан изазов свеправославном јединству.

Митрополит Иринеј јасно указује - црквена подела у Украјини је резултирала поделом и по целом Православљу. Уосталом, погажени су канони и дошло је до незаконитог упада једне аутокефалне Цркве у канонски простор друге аутокефалне Цркве. Самим тим, наглашава јерарх, виновници легализације раскола су „поцепали ризу Христову“, као да нису знали за речи Светог Јована Златоустог и других великих исповедника Православља – а, највероватније су знали, али их није била брига – да грех раскола не може бити омивен и искупљен чак ни мученичком крвљу.

Штавише, владика упозорава да ће неуспех у регулисању постојећег канонског безпоредка имати непредвидиве катастрофалне последице – нови раскол унутар православног Истока, по својој снази биће много разорнији и дуготрајнији од оног између хришћанског Истока и Запада. Овај раскол би могао да нанесе непоправљиву штету мисији и сведочењу Православља у свету, и да уједно породи нову погубну еклисиолошку јерес.

Имајући све ово на уму, пажњу ми је привукла још једна важна напомена митрополита Иринеја. Она се тиче питања интервенисања румунске стране у црквене послове Молдавије. Према речима јерарха, жеља да се Кишињевско-молдавска митрополија одвоји од Руске православне цркве „није диктирана никаквим проблемом, а још мање било каквом стварном нуждом“. Напротив, ово, како је уверен српски митрополит, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике.

Зашто су ове речи толико важне? Зато што су оне упозорење на ризик од појаве још једне озбиљне линије поделе у светском Православљу, као и погоршавање садашњег канонског нереда.

Уосталом, оно што се дешава у Молдавији, у многоме понавља „украјински сценарио“. Реч је о упаду једне аутокефалне Цркве у канонски простор друге аутокефалне Цркве, о државној политици притиска на Кишињевско-молдавску митрополију, о претњи одузимања цркава и имовине у корист црквене структуре коју подржава румунска страна.

Постоји чак и директна подударност у таквом аспекту, као што ду посете предстојатеља Цркава. 2021. године константинопољски патријарх Вартоломеј је посетио Украјину. А 2025. године, на позив "Бесарабске митрополије", може доћи до посете румунског патријарха Данила Молдавији.

Ми, православни Украјинци, добро памтимо шта је за УПЦ значила* посета поглавара Фанара Кијеву. После ње прогон наше Цркве се само појачавао, добијајући све моћније и разноврсније размере. Повећан је број отетих цркава, напада на клирике и верујуће, као и незаконитих пререгистрација статутарних докумената заједница. Поред овога, почели су да нас још активније гурају ка спајању, са верском организацијом оријентисаном ка Константинопољској патријаршији. А када се нисмо сложили са спровођењем овог сценарија, они су против нас употребили радикално средство – доношење закона о забрани наше Цркве. Дај Боже да овакви проблеми и процеси не постану стварност наше браће и сестара Молдаваца!

*) аукнуться - „вратити се да прогони“ је глагол који значи: имати последице или реперкусије у будућности, обично у негативном смислу. На пример, „лоше дело ће вас касније прогањати“ значи да ће та радња имати нежељене последице.

Било како било, нужно је бити свестан - одговарајућа црквена експанзија у молдавском правцу неће довести ни до чега доброг. Пре или касније ситуација ће "експлодирати". И настаће нова линија поделе. Овога пута између Румунске и Руске православне цркве. Штавише, неке снаге би биле срећне, када би овај сценарио постао стварност. Уосталом, у таквом случају, на пример, повећавају се шансе да се румунска страна убеди у неопходност признавања легитимитета фанарске легализације украјинског раскола. А то би, пак, само погоршало ситуацију која се развила у светском Православљу и убрзало кретање ка дуготрајном расколу унутар православног Истока, који описује митрополит Бачки.

На срећу, увек постоји нада за обнављањем мира између Помесних православних цркава, и то управо зато, што је Сам Христос, а не било ко други или било шта друго, Кнез мира и Мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство... да оба сазда у Самоме Себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2:14-16).

Главно, а то је у нашој моћи - само не стварајмо својим рукама нове изазове и претње, способне да коначно уруше оквире свеправославног јединства.

Патријарх румунски Данило служио је у уторак 4. фебруара Свету Литургију у Патријаршијској капели поводом прославе стогодишњице од оснивања Румунске патријаршије.

Патријарху су саслуживали чланови Светог синода, уз учешће представника других централних црквених тијела и неколико стотина вјерника.

Патријарх Данило је на Светој Литургији носио владичански жезал који је Патријарх Мирон Кристеа добио на поклон од краља Фердинанда, поводом његовог устоличења 1925. године.

На крају свете службе Божије обављено је проглашење шеснаест светитеља канонизованих прошле године.

Проглас

Синодални томос за проглашење светих прочитао је патријарашки викарни Епископ Плојешти Варлаам, секретар Светог Синода.

„Наша света Црква данас, на дан прославе стогодишњице Румунске патријаршије, објављује радосну вијест својој духовној дјеци, одлуку да се богоугодни синови румунског народа упишу у Диптих светих“.

Потом су прочитана имена новопросијавших светитеља и датуми када ће бити прослављани.

„Ови љубљени Божији имали су живот овјенчан молитвом, постом, покајањем, смирењем и љубављу, достижући савршенство. Неки од њих су своје исповједање вјере платили животом, овјенчавши се славним мученичким вјенцима. Други су претрпјели стална мучења у затворима, разне тортуре и безбројна понижења, а након пуштања на слободу су и даље бивали прогањани од безбожника“, наводи се у синодском тексту.

„Ни невоље, ни глад, ни сиромаштво, ни разне опасности нису их одвојиле од Христа. Из свих недаћа изашли су као побједници у Христу“.

Након читања Томоса изнешене су иконе нових светитеља, а потом и отпјевани тропари новим светим румунским исповједницима 20. вијека.

Најдрагоценији плод

Његово Блаженство Патријарх Данило је казао да су шеснаест светитеља најдрагоцјенији плод који је Румунска црква изњедрила у овом стогодишњем периоду:„ Јер се кроз њих најјасније види тајанствено дејство благодати Духа Светога у Румунској православној цркви“.

„Они су канонизовани или уписани у црквени календар јер су живјели светим животом: имали су праву вјеру, живјели у покајању и молитви, имали смјерну и милосрдну љубав према ближњем, храбро исповједали вјеру, понекад и чудотворили“.

„Њихова канонизација је чин признања светости њиховог живота, који превазилази сваки политички контекст“, казао је Патријарх Данило, истичући да истинско хришћанско исповједање вјере значи борбу за вјечне вриједности вјере и љубави према Богу, а не за пролазне свјетске идеологије.

Он је додао да је током сто година свога постојања Румунска патријаршија била путоказ ка Христу, Женику Цркве, као и фактор јединства и стабилности у тешким временима, те да је овај јубилеј прилика за дубље сагледавање историјске улоге Цркве у животу румунског народа и његовим тежњама за јединством и слободом.

„Стогодишњица Румунске Патријаршије је стога тренутак свете радости и захвалности за цјелокупно румунско православље. Гледајући уназад, видимо не само богату историју, већ и дубоки духовни траг који су оставили наши претходници – патријарси, јерарси, свештеници, монаси и вјерници мирјани, који су кроз вријеме бранили и ширили православну вјеру“, закључио је Патријарх.

Затим је Митрополит западно-јужноевропски Јосиф служио чин благодарења за стогодишњицу Румунске патријаршије и за отварање Свечане сједнице Светог Синода и Црквено-народне скупштине.

На сједници су представљени главни моменти и достигнућа у животу Румунске православне цркве у протеклих сто година.

https://mitropolija.com/2025/02/06/istorijski-trenutak-u-rumunskoj-patrijarsiji-proglaseno-sesnaest-novih-svetitelja/

Архиепископ Анастасије је у тешким временима оличио дар хришћанина као свестраног миротворца. У том смислу, остварио је и један васељенски хеленизам, који данас полагано нестаје. Био је човек који је дубоко проучио религиозност глобалног југа, у Африци и Азији, уз паралелне мисионарске активности на различитим континентима. Писао је обимно о религиозности Африканаца у областима у којима је деловао, као што су Уганда, Кенија и Танзанија. Та религиозност је локално специфична, повезујући живе и мртве, и у том смислу погодна за преображај кроз православну локалну Цркву, парохију и епархију, где такође постоји јединство живих и упокојених, а Христос може да делује као брат и предак за афричког верника.

Такође је био стручњак за ислам на пионирски начин у времену пре недавног поновног успона џихадизма и његове инструментализације за геополитичке циљеве. Анастасије Албански је успевао да истакне духовније облике основних постулата ислама у перспективи мира и суживота. Поред тога, писао је о конфучијанизму, таоизму, хиндуизму и будизму, проучавајући различите религије истраживањем у многим земљама, као што су Индија, Кореја, Тајланд, Шри Ланка, Јапан, Кина, Нигерија, Либан, Сирија, Египат и друге. Увек је настојао да научи језике народа са којима је живео, попут суахилија, примера ради.

Истовремено, био је мислилац који је прихватао прогресивне идеје западне модерности, попут друштвене интерпретације права као секуларизованог одјека хришћанског „по лику Божијем“. Овај концепт није егоистички захтев, као у недовољно промишљеним облицима правашког менталитета, нити природно осигурање, већ представља приписивање достојанства сваком човеку од стране заједнице која трага за истином. На основу Јеванђеља у својој мисли је задржао и поштовање према хетеродоксији и неочекивана изненађења која у јеванђелским причама показују да иноверни може изразити истину Христову потпуније од верника исте вере.

Био је човек који је на јединствен начин успевао да синтетизује одређена достигнућа западне модерности, попут плуралистичког суживота (коегзистенције), са захтевима духовности глобалног југа и истока. Особа која се са једнаком лакоћом кретала и кроз сале конференција и кроз духовне борбе мисионарског рада у џунгли и савани. Посебно је био јединствен у начину на који је спојио интензиван катихетски рад у младости, поникнувши из окружења религиозних организација, са будношћу за препознавање значаја политичког отпора. Помагао је студентима који су се борили против хунте пуковника, што је реткост за црквене поглаваре. У младости је имао интензиван ангажман као руководилац библијских студија и радионица за црквене кадрове, пишући бројне књиге и приручнике, док је такође био активан у пограничним областима Грчке.

Ове синтезе су, наравно, биле могуће јер је био човек отворен за опасности и излагање ризику. Од 1990. године, био је један од оних који су највише допринели духовном угледу Васељенске патријаршије кроз обнову Цркве у Албанији. Ова обнова није само допринела поновној евангелизацији албанског народа, већ је такође пружила васељенску културну пројекцију хеленизма и православља. Истовремено, био је црквени лидер који је наглашавао институционалну саборност као напоран процес свеопштег православног сагласја. Одлучно се супротстављао свима који су задовољни црквеним расколима под изговором наводне духовне самодовољности.

Био је човек који је увек стајао уз прогањане, без обзира на њихову идеологију, народност, расу или вероисповест. На пример, иако је потекао из религиозних организација, подржавао је студенте који су се супротстављали диктатури пуковника. Током кризе 1998–1999. на Западном Балкану, покренуо је пионирску хуманитарну акцију, посебно за муслимане Албанце који су били приморани на избеглиштво. Последњих година пружао је подршку Украјинској православној цркви, заступајући њено право да не буде прогоњена и да не трпи насиље од стране световне власти. Истовремено, настојао је да подстакне свеопшту православну саборну расправу ради решавања унутарцрквених питања.

У Албанији је оставио богато наслеђе које обухвата издавање новина Ngjallja, омладинских часописа Gëzohu и Kambanat, научног часописа Kërkim, билтена News from Orthodoxy in Albania, као и оснивање радиостанице. Поред тога, основао је разне установе, попут штампарије, радионице за иконопис и дуборез. Својим деловањем допринео је мирном суживоту између Грчке и Албаније.

Иако је био један од најнеуморнијих активиста православља, Анастасије Албански (Јанулатос) је отелотворио положај миротворца, који је, по Христовим блаженствима, пре свега „блажен“, јер извире из есхатолошког мира и љубави, а не из мира овога света. На тај начин супротстављао се сваком продубљивању подела, етнофилетизму или културној самодовољности, настојећи да изгради Цркву „одоздо“. Таква Црква би институционално и харизматски откривала љубав и мир које Христос проповеда на земљи.

Дионисије Склирис

https://teologija.net/arhiepiskop-anastasije-jedan-vaseljenski-mirotvorac/

У недељу уочи Рождества Христовог, 5. јануара 2025. године, у манастирском храму Светих цара Константина и царице Јелене, после вечерње службе свету тајну јелеосвећења је обавио Блажењејши Патријарх јерусалимски г. Теофил, уз саслужење седам епископа и свештенослужитеља.

У навечерје празника, 6. јануара 2025. године, Божићним бденијем је началствовао Митрополит капитолијски г. Исихије. У одређеном тренутку свештена поворка се спустила до Свете пећине кроз Главну капију Католикона, где је прочитано свето Јеванђеље по Луки о Рођењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа на грчком и арапском језику. Божићну посланицу Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила на грчком језику је прочитао Архиепископ константински Аристарх, а на арапском свештеник Иса Муслех.

После поклоњења пред јаслама, Његово Блаженство се са пратњом и званичницима попео степеницама кроз Северну капију унутар базилике, где је началствовао јутрењем и светом Литургијом. Блажењејшем г. Теофилу саслуживали су архиепископи гераски Теофан, константински Аристарх, пелски Филумен и мадабски Аристов, као и јеромонаси Гроба Господњег, уз појање хора Витлејемске парохије.

Извор: СПЦ

Светом Литургијом на празник Рођења Христовог у Саборном храму Свете Марије Магдалене у Варшави началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава.
Митрополит Сава се, на крају торжественог богослужења, обратио верном народу сабраном у престоничком Саборном храму, истичући значај Рођења Сина Божијег у домостроју спасења света. Осврћући се на теологију празника и значај Оваплоћења другог лица Свете Тројице, митрополит Сава је објаснио да је Рођење Христово догађај без преседана у историји човечанства, у коме Бог, поставши човек, дарује људима могућност да се обнове везу са Њим коју су грехом изгубили. У том контексту, говорећи о паду првих људи Адама и Еве, који су се грехом одвојили од Бога, Његово Високопреосвештенство је истакао да је Оваплоћење Сина Божјег одговор на тај пад.
– Бог силази на земљу да поново сједини човечанство са собом, доносећи спасење и обнављање човековог односа са Богом. Рођење Христово у Витлејему означава почетак процеса спасења, који своју круну налази у жртви на Крсту и Васкрсењу – нагласио је митрополит Сава, који се осврнуо и на морално стање савременог човека и истакао да физичка криза изазвана духовним падом наших прародитеља у Едему траје и данас.
– Свако ко себе назива православним треба да запамти да се, упркос свим тешкоћама и искуствима у личном, породичном и широко схваћеном друштвеном животу, прави правац може наћи само у Цркви. Само дубока вера и смирење, ојачани праксом црквеног живота, представљају лек за све врсте неправилности и застрањивања које муче друштво и породице – истакао је Његово Преосвештенство и позвао присутне да Рођење Христово доживе не само споља, већ пре свега као унутрашње искуство које враћа у пуно јединство са Богом, јер Оваплоћење Божје служи спасењу свих људи.

https://mitropolija.com/2025/01/08/praznik-rodjenja-hristovog-u-varsavi-2/

У овом историјском тренутку, док Сирија пролази кроз нову транзицију, ми, поглавари хришћанских Цркава у Сирији, обраћамо се јавности поруком љубави и наде. Ова порука проистиче из нашег осећаја одговорности и дубоке вере у мисију нашег Господа Исуса Христа, Који је благословио миротворце и назвао их децом Божјом (Мт 5,9). У овом светом рождественском периоду, Христос нас позива да будемо весници мира на земљи.
Данас стојимо на прагу нове ере која од свих нас захтева понизност, храброст и одлучност да изградимо Сирију будућности. Ова нова фаза захтева посвећеност култури дијалога и отворености према другима. Она захтева мудрост, разборитост и проницљивост, као и способност да се избегне уплитање у бесмислене спорове, популизам или изолацију. Као хришћани, имамо виталну и кључну улогу у овој фази, сарађујући са свима ради напретка и обнове ове домовине. Препознајемо да нас наша духовна, морална и национална одговорност обавезује да увек подижемо глас ради истине, да бранимо људско достојанство у свим околностима и снажно тежимо подршци путу демократије, слободе, независности и мира, који осигурава права и достојанство свих Сиријаца. Наша данашња порука заснива се на четири кључна начела:
– измирење,
– апел свету за укидање спољних економских санкција,
– партнерство и
– нада.
Прво: Национално измирење и дијалог као пут ка јединству
Сирија је нација са људским и цивилизацијским идентитетом, изграђена на историји и географији које су се развијале вековима. Ипак, она је остала постојана у својој вољи за суживотом који осигурава заједничке интересе. Етничка, верска и културна разноликост која је одликовала сиријске локалне заједнице представља извор њеног богатства и снаге. Данас је Сирија призвана да поврати своју улогу активног члана међународне заједнице и учврсти припадност ширем географском и арапском окружењу. Како би се то постигло, позивамо на:
 започињање свеобухватног националног дијалога који укључује све слојеве и компоненте друштва, подстиче поверење и социјалну кохезију, бави се коренима конфликта и поново одређује национални идентитет Сирије на основу заједничких вредности: грађанства, достојанства, слободе и суживота.
 покретање дијалошких радионица на локалном нивоу широм свих покрајина, градова и села ради решавања изазова који утичу на социјалну кохезију и суживот, затим ради постизања истинског измирења у областима у којима су потребни измирење и транспарентност, и ради оснаживања самих заједница да раде на заједничком опоравку широм Сирије.
 изградњу поверења међу свим Сиријцима кроз развојне друштвене пројекте који доприносе обнови друштвеног ткива и јачају заједнички осећај припадности јединственој држави.
 оживљавање духа суживота, који је увек био део нашег сиријског наслеђа. Ово подразумева рад на елиминисању предрасуда и сузбијању реторике искључивости, говора мржње и дискриминације, јер освета и незадовољство не граде нацију.
 сарадњу на побољшању безбедности и сигурности како би се осигурало благостање свих грађана и учврстио грађански мир.
Друго: Апел свету за укидање спољних економских санкција
Сирија је недавно претрпела економске санкције и економску блокаду. Оне су негативно утицале на све слојеве сиријског друштва. Ове санкције су негативно утицале на локалну заједницу у Сирији, али и на суседне заједнице, које су такође погођене миграцијом. Последице санкција прошириле су се и на земље које примају Сиријце, било легалном или илегалном миграцијом. Стога, позивамо међународну заједницу да хитно делује у правцу укидања ових неправедних санкција, подршке путу обнове и економског опоравка, као и стварања радних места.
Треће: Учешће у изради новог устава земље
Верујемо да је израда новог устава, који одражава тежње Сиријаца, кључна за изградњу модерне и демократске државе. Стога, наглашавамо:
 неопходност да процес израде устава буде свеобухватан и инклузиван, укључујући све компоненте сиријског друштва – разне етничке групе, верске заједнице, мушкарце и жене, младе и старе – како би устав представљао вољу народа у свој његовој разноликости.
 поштовање начела грађанства у уставу, која гарантују људска права, владавину права и поделу власти, уз поштовање јавних и индивидуалних слобода, укључујући слободу мишљења и вероисповести, као и укључивање жена.
 усвајање вредности правде и једнакости у уставу као темеља за изградњу државе која пружа једнаке могућности свим својим грађанима, без икакве дискриминације у политичком, друштвеном и економском животу.
Четврто: Нада у светлу будућност
Верујемо да нова Сирија треба да остане јединствена и служи као модел модерне државе засноване на принципима грађанства, демократије и људских права. Стога, потврђујемо нашу визију за Сирију сутрашњице:
 Јединствена, суверена и независна Сирија која чува достојанство сваког грађанина, без обзира на веру, конфесију, етничку припадност или политичко уверење.
 Сирија вођена уставом који осигурава владавину права, једнакост пред законом, поделу власти и поштовање разноликости и слобода.
 Сирија у којој сви, посебно жене и млади, активно учествују у изградњи будућности.
 Сирија у којој држава одржава једнаку дистанцу према свим верама и конфесијама, уз устав који гарантује неутралност државе према вери и верским установама. То обезбеђује одвојеност државних институција од верских и спречава злоупотребу власти у верске сврхе или експлоатацију вере у политичке сврхе.
Позив на посвећеност и деловање
Ми, поглавари хришћанских Цркава које су у Сирији присутне скоро два миленијума, позивамо све Сиријце, у домовини и дијаспори, да раде заједно како би остварили ову визију и оживели је. Такође, позивамо наше хришћанске вернике да се не повлаче у изолацију или страх, већ да активно учествују у јавном животу, вођени духом Јеванђеља, како би били партнери у изградњи нове Сирије. Апелујемо и на међународну заједницу да стане уз Сиријце у обнови њихове домовине унутар њених међународно признатих граница, спречи било какве спољне повреде националног суверенитета и укине санкције које су им наметнуте, како би могли слободно и независно да обнове своју земљу и свој народ.
Верујемо да ће нас Бог, који нас је сабрао у овој земљи, из које су потекле цивилизације и верске поруке, благословити у нашим напорима и водити нас путем мира. Подигнимо срца и руке к Њему, измиримо се једни с другима и тражимо од Њега снагу и мудрост да идемо напред. Будимо миротворци, носећи наду Христову и остајући верни Његовој поруци измирења, братске љубави и мира на земљи.
ЈОВАН X
Грчки православни Патријарх антиохијски и свег Истока
МОР ИГЊАТИЈЕ ЈЕФРЕМ II
Сиријски Патријарх антиохијски и свег Истока и врховни поглавар Васељенске Сиријске (дохалкидонске) Православне Цркве
ЈОСИФ I АБСИ
Мелкитски гркокатолички Патријарх антиохијски и свег Истока

https://mitropolija.com/2024/12/31/zajednicko-saopstenje-poglavara-hriscanskih-crkava-u-siriji/