Живе речи утехе: Живе речи утехе

Митрополит Калист o црквеном проблему у Украјини

Fri, 14 Dec 2018 18:55:51 +0000

Интервју са Његовим Високопреосвештенством митрополитом Каллистом (Вер) објављен је на сајту „Реч богослова“, што је пројект Института за теологију и философију са седиштем у Петтограду у Русији, у коме угледни архијереј излаже своје мисли о тренутној црквеној кризи у Украјини.

После разматрања питања евхаристије као главног начела јединства у Православној Цркви, у поређењу са католичким и протестантским Црквама, поставља се питање а шта са Украјином. На питање како размишља о стању у Украјини, митрополит Калист најпре напомиње да је то „изузетно озбиљно“ питање, да га оно веома узнемирава и да не види какво ће решење бити.

Он даље изражава неслагање са Цариградском Патријаршијом, чији је архијереј: Иако сам митрополит Васељенске Патријаршије, уопше нисам задовољан ставом који је заузео патријарх Вартоломеј. Уз дужно поштовање према свом Патријарху, морам рећи да се слажем са ставом Москве Патријаршије да Украјина припада Руској Цркви. На крају крајева, Кијевска Митрополија договором из 1686. године пренета је из омофора Васељенске Патријаршије под омофор Московске Патријаршије. Дакле, током 330 година Украјина је била у саставу Руске Цркве.

Као и многи други архијереји, предстојатељи Цркава и синоди, и митрополит Калист се противи једностраном карактеру таквих радњи - овде се конкретно мисли на укидање документа из 1686. године - и додаје: „Историјска је чињеница да је Украјина припадала Руској Цркви“.

Он такође напомиње да је грешка давање аутокефалије Филарету Денисенку и Макарију Малетичу, предводницима „Кијевске Патријаршије“ и „Украјинске аутокефалне Православне Цркве“, које митрополит Калист назива „расколничким епископима“.

И опет, у сагласју са многим другим гласовима из православног света, митрополит Калист предлаже да је прави поступак да се сазове свеправославни састанак предстојатеља Цркава - не само Константинопоља и Москве, него да то можда буде чак и продужетак Сабора на Криту 2016. године.

Међутим, митрополит Калист се такође не може сложити са одговором Руске Цркве на радње Цариграда:

-Истовремено, узнемирен сам због радњи патријарха московског Кирила и Руске Цркве. Узнемирен сам што су прекинули општење са Цариградом. Верујем да се ова дискусија о Цркви у Украјини мора водити у духу братске љубави без прекидања општења. Дакле, због овога не могу се потпуно сложити ни са једном ни с другом страном. Иначе, молим се да некако дође до помирења.

По овом питању митрополит Калист се слаже са архиепископом Албанске Цркве Анастасијем, који је такође изразио своју нелагодност због цариградских поступака, али и незадовољство одговором Руске Цркве.

Извор: Српска Православна Црква

Украјинска Православна Црква: Цариградска Патријаршија не може богослужити на туђој канонској територији

Fri, 14 Dec 2018 18:52:23 +0000

На празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2018. године, представник Цариградске Патријаршије Епископ Едмонтона и Западне епархије Иларион (Рудник), који је некаконски наименован од Патријарха цариградског Вартоломеја за „егзарха“ у Украјини, одслужио је Литургију у цркви Светог Андреја у Кијеву. Служба је одржана без благослова Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија као јединог канонског епископа града Кијева. Одељење за информисање и образовање Украјинске Православне Цркве објављује потпун текст коментара Одељења УПЦ за спољне црквене односе:

Подсећамо да Украјинска Православна Црква не признаје проширење надлежности Цариградске Патријаршије на територију Украјине, што је потврђено одлуком Архијерејског сабора УПЦ од 13. новембра 2018. године, као и одлуком Свештеног Синода УПЦ од 12. јула 2013. године. Стога поменуте радње Патријарха цариградског у начелу и радње епископа Илариона посебно треба сматрати антикононским и да као такве воде продубљивању конфликта.

Поред тога, црква Светог Андреја не припада територији амбасаде било које земље, односно није црква при амбасади којој би се применио принцип екстратериторијалности. Такође, тај храм никада није историјски припадао Цариградској Патријаршији. Па и да та црква припада држави, њено коришћење у литургијске сврхе од стране представника других помесних Православних Цркава треба регулисати црквеним правилима, а не тек договорима са државним властима.

Савршавање било којих божанских служби, као и савршавање других радњи било којих епископа на канонској територији друге епархије без дозволе месног епископа, строго је забрањено низом канонских правила. Његово Блаженство Митрополит Онуфрије је канонски епископ града Кијева и поседује сву пуноћу архијерејске власти. Из овог разлога, чак и ако прихватимо гледиште Цариградске Патријаршије да је Украјина сада наводно њихова канонска територија, и даље је ту надлежан епсикоп Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине Онуфрије, кога и сам патријарх Вартоломеј признаје за канонског митрополита Кијева. А то даље значи да и са становишта канонске логике Цариградске Патријаршије Литургију у Кијеву, коју је самовољно савршио јерарх те Цркве, треба оквалификовати као недвосмислено кршење канона и поретка црквеног живота.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јеромонах Филотеј Дохијарски: Геронда Григорије из Дохијара

Fri, 14 Dec 2018 18:45:18 +0000

Овај текст су припремили сабрати светогорског манастира Дохијар, након што су се, недавно, опростили са својим герондом Григоријем (Зимисом). Вечнјаја памјат.

9/21. октобра 2018.г. око 22:30 уснуо је у Господу геронда Григорије, који је био игуман Дохијарске обитељи 38 година. Монах-подвижник, руководилац-харизматик, искусни говорник који се одликовао просвећеним умом и критичким духом. Духовни отац пун љубави. Обновитељ и нови ктитор своје древне обитељи. Геронда Григорије је духовно узрастао код ногу преподобног Амфилохија Патмоског и преподобног Филотеја (Зервакоса), игумана Лонговардске обитељи на Паросу.

У двадесет и деветој години, постао је игуман манастира Mиртја у Етолији-акарнанији, а касније манастира Прусо, у Евританији. И, на крају, од 1980.године, био је игуман обитељи Дохијар, преображавајући је из идеоритмијског система у систем општежића. Сва три манастира су у тренутку, када се отац Григорије прихватао послушања настојатеља, била у разрушеном стању, понајвише Дохијар. Овде, на Атосу, он је целог себе предао обнови ове, једне од најстаријих светогорских обитељи, и правилном служењу у њој – делу које захтева потпуну посвећеност.

Толико је било посла, да старац није знао за шта прво да се ухвати. Препреке су биле бесконачне. Приходи никакви. Богатство није имао. Стара братија су пренебрегавала игуману. Није тражио познантства са богатима, ни политичке савезнике, нити имућне покровитеље. Имао је само једну подршку, и у Њу се уздао у својим тешкоћама – Пресвету Богородицу, Брзопомоћницу. Он је обновио молитвено појање пред чудотворним ликом, и служење заборављеног бденија у њену част. Од тада, под Покров благодати Брзопомоћнице, почели су да пристижу ходочасници са свих крајева света, благодарећи је за Њена блага дела. Тај молебан је постао одјек вере у њиховим устима.

Два чудесна откровења су се догодила у животу геронде. У манастиру Прусо, док је обављао послушање игумана, у крипти храма су биле обретене мошти светог новомученика Јована Коницког, мошти које су 150 година лежале на том месту, а да никоме нису биле откривене. А у Дохијару, у његово време, откривена је оригинална икона Пресвете Богородице ”Брзопомоћница”, која је такође, 150 година била скривана испод иконе каснијег руског иконописа.

Два крила су дата монаху за узлетање на небо: служење Богу, и служење манастиру. Брига о служби и благостању храма била је за старца насушна потреба. Желео је да увек буде јасно и хармонично појање, у складу са богослужењем. Желео је да сви учествују у служби, али је желео и да се сви, стојећи, моле у цркви. Ипак, касније, када су у манастиру почели обимни градитељски радови, у којима смо учествовали према својим снагама, а често и преко њих, није се љутио, ако бисмо на стасидијама упадали у сан. Старац је био први на Светој Гори, који би током престолних празника манастира качио нова кандила. Украшавао је иконе рестаурираним старим и новим оковима. Водио је рачуна и набављао нове одежде за клир, нове ризе и утвар за свети Престо, нове киоте и сребрне полијелеје. И не само за манастирски саборни храм. Он се бескрајно старао о обнови и уређењу старих и зидању нових.

Старац је поучавао:монах треба да се труди својим рукама да самог себе обезбеди свиме неопходним, а такође да се стара за добро манастира, и поред тога, и да има шта да удели сиромашнима. ”Младост тражи труд” – уверавао је. Радни дан у манастиру је трајао, и трајао. ”Сунце позна запад свој” (Пс. 103:19), али игуман није познао свој запад. Ако би за завршетак неког послушања недостајало дневне светлости, укључивали би фарове аутомобила, или лампе, које су се напајале помоћу агрегата. Када се старац у башти хватао за ашов – тешко ономе ко би био поред. Он је правио кратку паузу само да нешто поједе, или када је сунчев зрак у сумрак напуштао Свету Гору. Када нас је старац звао да скупљамо камење за изградњу, нисмо успевали да утоваримо све камење које нам је он показивао у приколице. Његов проницљиви ум био је бржи од муње или рафала, избаченог из пушке. Он је неуморно рађао и рађао решења за све проблеме. Још пре него што се, унапред задати посао приближавао крају, у орбитама његовог ума већ је кружио следећи, и већ се назирао наредни. Сваке вечери је размишљао о томе чиме ће се бавити монаси наредног дана. Ујутру је послушање за сваког монаха било спремно. Старац није могао да поднесе лик испразног монаха.

Геронда је увек подвлачио: не треба да тражимо од других, оно што можемо сами да урадимо. Управо зато нас је и побуђивао да изучавамо занате који су неопходни за обнављање и функционисање манастира. Усмеравајући општи ток послова, остављао је свакоме прегаоцу слободу да осмисли све детаље и да развија започети посао у складу са његовом стваралачком индивидуом. Старац није досађивао са примедбама, ако би видео усрдност у послушању, и тихо сконцентрисано лице посвећено послу. Када би се неко сасвим, у целости, погружавао у испуњавање задатог послушања, он би изненада мењао правац посла, не очекујући завршетак предходног…

Одговорно служење је старац обично са деликатношћу хвалио у разговору са трећим лицима. Никада није допуштао да онај који се труди зна за своју високу оцену. Али, када би видео лењост, и грех, и исти мах би постајао Воанергес (син грома. – види: Мк. 3:17), и муње су излетале из њега. Јутарња успаваност, када је требало летети на заједничка послушања, била је злочин! Ко није трепетао тих тренутака!

Ипак, старац је сваке вечери, у игуманској келији, која је била доступна свима, примао свакога ко је долазио само нешто да упита, или да се умири, и да се огреје код једине пећи. Мало ликера, или слатког које је доносио помоћник, једна топла реч, прича или старчева успомена на Патмос, наводили су нас да заборавимо на дневни рад, узвике, тешкоће и онај обим посла који нам је предстојао. У те сате, када је старац обично ужинао, имали смо прилику да видимо другог геронду, нежног и пуног љубави оца, са разумевањем, и саосећајношћу према свакоме. Осим тога, тада смо могли да чујемо како телефоном разговара са својом духовном децом са копна (само у то време је могао да зове). Свакоме је давао другачији савет, помагао је и бодрио свакога, и никада нам није говорио: ”Изађите: водим разговор који није за свакога.”

Руководио је својим стадом са расуђивањем и слободом, уважавајући карактер свакога. Није нас стављао ни у један калуп, тражећи од свих исто. Наглашавао је добре квалитете код свакога, и призивао је остале да подражавају тим квалитетима, без принуде. Предлагао је као образац и монашке прототипе старих отаца, које је познавао. Није тражио слепо копирање. Старац је желео да у свакоме види макар мало усрдности, и тада је био способан да затвори очи пред недостацима и немоћима, који су својствени свакоме човеку. Увек је уносио у нас сигурност да се наш подвиг, ма како мали био, признаје, прихвата, без похвала, и без пустих речи, али и да га треба умножавати. Никада није говорио: ”Довољно је то што радиш”. Увек је чекао следећи корак. И то нас је штитило, чинило нас способним за самопожртвовану делатност, помагало нам да пренебрегнемо интересима сопственог ”ја”. Предавали смо се служењу општежићу без ”хоћу”, ”мислим”, ”моје мишљење је…”, ”уморан сам”.

Старац се чак није заустављао пред тим да грди старију братију у присуству млађе, или да млађег брата постави за пример старијем, што нас је наводило да увек будемо пажљиви, јер при таквом стилу духовног руковођења, чак и када дођеш међу старију братију, не треба да престанеш да водиш рачуна о себи. Када су старији оци беседили о управљању манастиром са старцем у присуству млађих, отац Григорије није тихо одговарао, да млађи не би ништа чули, него је говорио одлучно, без страха и несигурности, наглас.

Током трпезе често је разговарао о ослобађању од страсти, које је анализирао са изузетном проницљивошћу, и увек са примером из свакодневног живота, а такође из природе, али и са оштрином карактеристичном за острвљанина. Разговор је почињао неком старом причом, или простом ситуацијом, и сви смо се питали: зашто он то прича? Какав је циљ такве беседе? За ким данас звоне звона? Можда за мном? Старац је тако лепо градио своју реч, камен на камен, да није остајало простора за питања, ни немих пауза. Не показујући ни на кога јавно (онај ко би сагрешио у послушању, или на исповести, сам је схватао о коме се ради), указивао је пут ка покајању и смирењу, увек примајући оног ко се искрено кајао, и други, и трећи, и седамдесет и седми пут.

Деликатно и ненаметљиво наводио је на молитву, али никада на уштрб послушању. Када су послушања превазилазила наше снаге, није нас грдио са неиспуњавање монашког правила, за ”успавао сам се”. Разрушеном манастиру је требао свачији труд. После бисмо налазили времена за молитву.

У заседању Светог Кинота његово присуство никада није остајало непримећено. Увек са хумором, уз шалу, упорно је указивао на пут који је сматрао исправним, чак и ако је био против ауторитета старијих отаца. Са силом и упорношћу, не бојећи се, обличавао је зло пред политичким или црквеним начелницима. Старац је био ауторитет атонском монаштву, због разума и доследности у суђењима о реду и законима Свете Горе, и њиховом испуњавању, а такође и због непрестаног старања у своме манастиру. И због јуначког и часног карактера. Он је много пута спасавао свето тело атонског братства од свага што му је претило, претварајући у маглу и прах ставове противника овдашњег начина живота, који је ту био установљен Богом.

У последње две године, тело самог геронде је ослабило, до смрти. И пре тога је старац често био болестан, али би већ наредног дана био бодар, и опет командовао као да се ништа није догодило. Ипак, сада смо видели старца који је трпео свакодневне болове, трпео са бесконачним стрпљењем и смиреношћу. При томе, није био оптерећење братији, није тражио посебну храну, ни негу. Није постављао питања лекарима, зашто треба овај или онај лек. Често је исповедао пред нама, братијом, или људима у свету своје грешке или недостатке. Последњих година је у потпуности, са пуним поверењем, као мало дете, предавао себе у руке лекару-монаху, који је као анђео, пратио старца више од 20 година, продирући у све проблеме са његовим здрављем.

– Геронда, да ли ћемо доспети у рај? – питали смо га у последњим данима.

– Ја – тешко, јер сам грешник. Ви хоћете.

– Благодаримо ти, старче. Моли се Господу за нас. До сусрета.

Извор: Православие.ру

Књига „Романови“ отвара серију „Славне породице Русије“

Fri, 14 Dec 2018 18:25:15 +0000

Издавачка установа Московске Патријаршије објавила је нову књигу „Романови“ аутора Епископа балашихинског Николаја. Књига „Романови“ отвара серију „Славне породице Русије“ која је посвећена представницима династија које су утицале на судбину руске земље током неколико стотина година.

Свако од поглавља књиге представља кратки историјски есеј о руском монарху и његовом доприносу развоју руске државе. Књига указује на најважније догађаје током владавине династије Романов, која је три стотине година верно и праведно служила народу и помогла да Русија постане снажна сила.

Извор: Српска Православна Црква

Разговор са Архиепископом берлинским и немачким Марком

Fri, 14 Dec 2018 18:17:41 +0000

Разговор директора Радија „Радоњеж“ Јевгенија Никифорова са Архиепископом берлинским и немачким Марком.

- Ваше високопреосвештенство, православни свет је узнемирен, дешава се оно што би се могло назвати временом немогућих ствари. Запањује нас свака нова вест која се објави, чини се да се тако нешто у принципу не може десити. Ово се пре свега односи на вести које нам долазе из Истамбула, из резиденције патријарха Вартоломеја. Чини се да његове одлуке кидају главне нити које су хиљаду година повезивале православље. Руска Православна Загранична Црква је такође предузела одлучне кораке како би подржала Украјинску Цркву. Прекинули сте општење с Цариградом. У православцима се рађају питања и сумње. Можда није требало предузети тако одлучне и коначне кораке. Зашто су, с Ваше тачке гледишта, предузете тако радикалне мере?

- Тешко ми је да судим о томе. Тешко ми је да замислим које друге мере смо могли предузети, а да изазову известан ехо, да имају одјека. Јер ми се чини да је и пре овог корака учињено довољно за то да се он спречи. Али нам то није пошло за руком. Тако да смо морали да прибегнемо крајњој мери. Сви ми овде то изузетно снажно осећамо. Мислим да се и у Русији људи осећају слично као ми, јер је наш живот овде у иностранству врло тесно повезан са свим другим Помесним Црквама. Ми не живимо у руској провинцији, живимо у самом центру Европе где се свакодневно срећемо с Грцима, Србима, Бугарима и тако даље. Зато у великој мери зависимо од овог општења. Пре буквално сат времена назвао ме је један парохијанин, Немац, који је врло узнемирен због тога што се у његовој близини налази грчка црква у коју више не може да одлази. Шта могу да му посаветујем? Ово нас се тиче много више и теже него што се тиче људи у Русији. За нас је то нарочито тужно. Веома се надамо да ће Црква наћи пут за излазак из ове ситуације. Засад не видимо покушаје да се покренемо са мртве тачке. А мислим да то треба учинити. Нипошто не смемо да се задржимо на овом неправилном моменту. Како да га превладамо? Тешко је рећи. Али постоје гласови бар две помесне Цркве чији су се поглавари изјаснили за сазивање Свеправославног Сабора како бисмо размотрили ова питања. Тешко могу да замислим да би то могло имати неког успеха, јер смо годинама разматрали читав низ питања која се односе управо на проблем који се сад појавио у Украјини. Покушали смо да га решимо у Шамбезију, али ништа нисмо решили. Наравно, жалосно је што је патријарх Вартоломеј предузео ову меру не поштујући међусаборну сагласност и не поштујући поредак православног црквеног живота. Зато је сад тешко и замислити како то даље може да се развија.

- Владико, колико саме одлуке Фанара могу бити правоснажне? Јер канони су настајали пре 500-1000 година, закони живота Православне Цркве су се формирали вековима. Да ли је могуће заиста канонски укинути дејство одлука које су донете пре више векова и у потпуно другачијој историјској ситуацији?

- Мислим да је за то потребно свеправославно разматрање. Знамо да се патријарх Вартоломеј назива васељенскимм, али нема васељене, нема Константинопоља, већ постоји Истамбул. И већ сама чињеница да нема овог града и да нема главног Византијског царства јесте главна ствар. Све на чему се сад гради невелики углед патријарха Вартоломеја су историјске чињенице којих више нема. И ако већ 500 година нема Константинопоља, о чему уопште причамо? То је велико питање. И све то треба поново осмислити. Византијско царство је нестало, зато не можемо полазити од ставова који су пре 500-600 година вили важећи, и на којима се градио читав наш православни свет. Православне помесне Цркве су се некако мириле с тим, јер нису виделе већу потребу да приступају разматрању ових питања, али сад, кад се предузимају овако оштре мере мешања једне Помесне Цркве у послове друге, потпуно је очигледно да треба темељно да размотримо питање да ли у садашњој Православној Цркви постоји неко првенство. На чему ово првенство треба да се гради уколико је то првенство части. Не постоји критеријум који би могао да нам помогне да аутоматски прибегнемо некој одлуци. Очигледно је да је за то потребна већа дискусија свих православних помесних Цркава.

- Владико, канонисти тренутно активно споре покушавајући да се разаберу у насталој ситуацији. Стиче се утисак да су то неки спорови везани за јурисдикцију, да су у питању судске препирке. Међутим, људи заборављају на главни закон – закон Христове љубави. И чуди ме што се епископ чије је призвање да чува јединство духа у савезу мира понаша апсолутно неумесно, иде тамо где је у току грађански рат додатно уносећи неслогу. Американци сад злоупотребљавају појам као што је легитимитет. Овај председник је нелегитиман зато што је погубио толико људи, а овај је превише ауторитаран и тако даље. Да ли се тако може рећи да је овај или онај епископ нелегитиман, зато што не испуњава свој задатак епископа, и где је овај критеријум?

- Не бих прибегавао таквим изразима, као прво, зато што их нема у нашем црквеном језику. Као друго, на чему може да се гради такав легитимитет? Ту се ради о занемаривању главних правила хришћанског живота. Чак не бих рекао црквеног, већ једноставно хришћанског. Као што знамо, патријарх Кирил је био код патријарха Вартоломеја недуго пре свих ових догађаја и ако је разговарао о овим питањима, није добио никакву позитивну одлуку. А то показује да међу Помесним Црквама нема мира који би морао да постоји. Зато би управо то требало да наведе патријарха Вартоломеја на опрез да не чини овај, по мом мишљењу преступнички корак који је заиста нарушио мир у целом православном свету. Опет, морамо имати на уму да то није ништа ново. Из Истамбула већ сто година долазе овакви покушаји да се уништи мир. Први велики покушај био је увођење римокатоличког календара. Тиме су цео православни свет већ поделили на два дела. Међутим, православне помесне Цркве, које нису прихватиле овај календар понашале су се до те мере великодушно да нису прекинуле општење с онима који су на незаконит начин прихватиле неправославни календар. И тако смо наставили да служимо с новокалендарцима и снисходљиво смо се односили према овој новини иако смо схватали да је то корак нагоре. А сад је ово други корак који прети да уништи цео православни свет. По мом мишљењу је то неодговорно понашање једне помесне Цркве, такозване Цариградске.

- Чини ми се да је у опасности сав углед православног хришћанства. Док су људи на нас раније гледали као на непоколебљиву стену на пучини овоземаљског мора, сад изгледамо скоро као некакви сплеткароши, свађалице, освајачи и смутљивци.

- Овој непоколебљивости је задат ударац првим поступцима који су у Истамбулу предузети после неуспешног састанка на Криту. Увели су право свештеника да се жене по други пут. Тиме је нарушен и подривен главни принцип нашег црквеног живота. То показује да ће покушавати да издејствују и више. Корак по корак се уништава православна етика која је до сада била непоколебљива, и која је за извесне слојеве западног света, наравно, представљала претњу. Монолит у виду православља је сметао онима који сад уводе истополне бракове и остале гадости. То су исти кругови који су заинтересовани за уништење православног света, православног јединства.

- Да ли се може рећи да се оно што се сад десило догодило уз подстрек политичких снага, између осталог, Америке, која се бори против Русије на све начине, економске, психолошке и културне, а сад су посегнули на најсветије – на нашу религију?

- Управо тако. Али то није први пут. Косово су бомбардовали баш на Васкрс. На православни Васкрс. И тако покушавају да униште спољашње снаге и унутрашње снаге. Покушавају да униште православни свет. И сад је то, наравно, изазов за нас, православце, да исправно оценимо ситуацију и да из ње извучемо правилне закључке. И да из ње не изађемо као посвађана браћа, већ као разумни хришћани који ће разматрати своје проблеме и решавати их саборно. Снага наше Цркве је управо у саборном духу. А овај саборни дух је разорен дејствима чији смо сада сведоци.

- Владико, ово је време подвала и фалсификата. Нису фалсификат само вести, већ и организације и људе. Видимо лажне свештенике, људе који по спољашњем изгледу толико личе на благодатне свештенике да се наизглед не разликују (иста одећа, исти обреди). А сад кад је Патријарх васељенски примио у општење, такође на чудан начин, Филарета и друге архијереје расколничких група у Украјини, шта да радимо? Како сад да схватимо, како обичан човек да схвати куда је дошао – у канонску благодатну Цркву или у друштво са знаком минус?

- Мислим да је тренутно за обичне вернике једини поуздан приступ да се придржавају своје Цркве и да нигде и нипошто не излазе ван њених оквира. Господ ће у потребно време показати где се налазимо и како ћемо се даље кретати.

- Како оцењујете поступке митрополита Онуфрија? Колико поуздано он води црквени брод?

- Благодарим Богу за то што је Украјинска Црква својевремено за свог поглавара изабрала управо њега као човека који је у стању да тако мирног духа подноси све ове ударце.

- Да ли постоји разумевање од стране православаца у Европи? На пример, у Фиренци је цела парохија прешла у Заграничну Цркву, и хвала Богу, веома нас је обрадовао овај храбри поступак. Да ли постоји нада да ће се такви кораци дешавати и убудуће?

- Нада постоји, али још не видим да ли ће бити оправдана. Управо парохије које говоре руски у Француској увек су биле против Заграничне Цркве. Оне су биле врло снажно настројене против свега руског. И увек смо упозоравали да ће се у једном тренутку пробудити и да ће видети да се налазе на маргинама. Сад је питање ко ће имати храбрости да савлада ову баријеру. Треба рећи да је за њих Загранична Црква прихватљивија од Московске патријаршије, јер им је Московска патријаршија даља, док Загранична Црква практично дели исту судбину, осим тога, били смо незаштићени у току оних година кад је Загранична Црква морала да брани своје позиције против свих осим Срба, који су с нама увек били у пријатељским односима. Сви остали су били под притиском. И Заграничној Цркви је било тешко да се придржава јасне и одлучне линије – ми смо Руска Црква, никад никуда нисмо отишли, али док се Црква у Русији налазила под притиском безбожничке власти, нисмо јој се потчињавали. Јединство смо остварили чим је постало могуће. А за оне у Француској који нису хтели да иду овим путем, то је, разуме се, сад велики ударац. Ако томе мирније приђу мислим да ће моћи да пронађу пут, али не могу да кажем да ли ће многи кренути овим путем. Овде или онде имамо личне везе с представницима ових парохија и зато имамо извесну представу. Ипак, они су толико дуго живели одвојени од свега руског да је тешко замислити како то даље може да иде. Можемо само да се молимо Богу да им да мудрости и храбрости.

- Шта треба да учинимо за то?

- Пре свега да се молимо. И да покажемо да смо отворени, да никога не осуђујемо због тога што је кренуо другим путем. Многи су кренули овим путем зато што су њихови родитељи и родбина већ започели такав живот.

- Владико, Украјина Крим и Донбас сматра територијом и земљом коју треба вратити, уопште не узимајући у обзир људе који не желе да живе с Украјинцима, који не желе да живе у овој националистичкој средини у Украјини која тренутно није нимало привлачна. Али слично поступа и патријарх Вартоломеј. Он говори о канонској територији као о географији без хиљадугодишње историје људи који су страдали, мучили се и рађали бисере мучеништва, подвижништва и светости. Занима га територија (нека се назива канонском), а људи који чине црквено тело га претерано не занимају.

- Мени као човеку који није Рус пореклом тешко је да схватим, не могу да схватим зашто Крим не би могао да буде део Русије. Ишао сам у школу, учио сам да су били кримски ратови. А ко их је водио? У то време није било никакве Украјине. Не треба заборавити да је Украјина настала сасвим недавно. Овакве творевине није било у историји. То је потпуно нова творевина. У таквим случајевима се сматра да треба да постоји негде, да се учврсти временом, да нађе и своју територију, културу, језик и тако даље. Све то постоји у зачетку. Али се никад није огледало у формирању једне јединствене државе као што је то сад. Ја као странац и слависта добро осећам да су људи који живе у западној Украјини потпуно другачији од оних који живе у источној. Разлика је велика. Чак и у језику и у понашању. Не одлазим тамо често, али примећујем. И међу нашим парохијанима има врло много Украјинаца. Већина наших отаца је била с југа Русије, тако су говорили. Тада, 20-их година нико није говорио о некој самосталној Украјини. И жао ми је људи који су морали да учествују у овом процесу стварања самосвести, то је земља која тек настаје, у развоју, и која се мучи због тако тешких ствари. Желео бих да се то одвија мирније. Али, наравно, можемо само да се молимо да Господ свим учесницима у овом процесу дарује мир, спокој и мудрост.

- Владико, сви ми, наравно, волимо владику Онуфрија, епископа који заслужује поштовање. Гледам како Украјинска Црква верних реагује на политичке изазове и ствара се неочекиван и радостан утисак о Украјинској Цркви. Сва Црква, не само епископи, већ и клирици, и мирјани, у значајној мери храбро бране своју Цркву и владику Онуфрија. Да ли мислите да су моја запажања тачна?

- Мислим да јесу.

- Шта бисте посаветовали украјинским верницима да преузму узму из давнашњег или скорашњег искуства наше Цркве?

- Да се држе поглавара, блажењејшег митрополита Онуфрија, да се с њим суоче са свим искушењима која им предстоје, да у томе буду молитвено сложни, јер је његова снага у молитвености. И владика је човек молитве и поста и мудрих одлука којима управља Украјинском Црквом.

- Владико, сад нас не слушају људи само у Русији и Украјини, већ смо као што нас је својевремено благословио да се називамо блаженопочивши свјатејши патријарх Алексије – ми смо светски православни радио, људи нас слушају свуда, у целом свету, између осталог, и парохијани Ваше епархије. Можете да им се обратите преко радио-таласа радија Радоњеж и да их благословите, а ја бих Вам био захвалан – и слушаоце наше радио-станице у Москви и Русији.

- Призивам Божији благослов на све оне који толико воле Цркву да не губе време узалуд и који у слободно време слушају радио Радоњеж подржавајући тако своју Цркву и своју припадност јединој истинској Цркви.

- Спаси, Господи!

Извор: Православие.ру

Празник св. Јована Дамаскина - слава Богословије Антиохијске Патријаршије

Fri, 14 Dec 2018 15:22:01 +0000

Свети Јован Дамаскин, један из отаца Цркве, велики арапски светац, чијег памет припада 4. децемра, је заштитник Богословског Института Антионијске Патријаршије. Поводом тога у данима 30 новембра – 4 децембар у Баламанд (Либан), где се налази Институт, одржане су различите свечаности.

Тридесетог новембра, на дан празника св. апостола Андреја, у манастиру Баламанд одржан је свечани концерт химнова Божићног Поста и самог Божића.

Певао је хор Богословског Института, а целост трансмитовала је хришћанска арапска телевизија Noursat, и такође страница Facebook Института:

После концерта декан Богословије, о. др Порфирије Георги, уруцио је цертификате дипломирања разлитих програма студија он-лине (на арапском и спанском), која води Богословија. Између дипломираних насли се људи из Либана, Сирије, Египата, Јорданије Спаније, Аргентине.

Првог децембра у манастиру Успења Пресвете Богородице у Баламанд митрополит Заахле и Баалбек слузио је свецану вецерњу са литијом, у току које, у време стихира на стиховне, изнесена је икона св. Јована Дамаскина (слика своја).

Другог децембра, у недељу, јутрењу и Бозанственој Литургији је предводио патријарх антиохијски Јован уз заслуживање епископа Банијас Димитра (Шарбак) и епископа Емирата Григорија (Хури Абдуллах), а такође свестенства манаситра и Института.

У Литургији је увествовао новоизабран председник Универзитета Баламанд – којег део је Богословија – др Елијас Ларраq.

После Литургије одслузен је био парастос за антиохијског патријарха Игнатија – оснивача Универзитета Баламанд, који је умро 5. децембра 2012.

После црквених слузба, као обицно, сви присутни сабрали су се на кафи у манастирској сали, где свак верник је могао да узме благослов од патријарха и замени са њим пар речи.

После тога у Институту одржан је свечан банкет за све учитеље и ученике Института.

Четвртог децембра у домаћој капели Института је одслужена Литургија, пошто њен заштитник је такође св. Јован Дамаскин.

Извор слика: http://theology.balamand.edu.lb

Прва после рата епископска Литургија на пољском

Tue, 11 Dec 2018 19:24:00 +0000

Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском.

Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године.

Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске.

Скоро цели снимак ове службе:

Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника.

У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету.

Цели снимак Литургије:

После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело.

Слике: Mariusz Wideryński

Кенија: замироточила икона св. Нектарија

Tue, 11 Dec 2018 18:47:02 +0000

На дан празника св. Нектарија Егинског, 9 новембра (нови календар), пре Божанствене Литургије, у капели православне богословије у Најроби почела да мироточи икона овог свеца.

Миро точило се из Јеванђеља и из руке свећа која држи Јеванђеље уз време целе Литургије и престало да се точи тачно кад се Литургија завршила. То је прво такво чудо у Кенији.

Вест потврдио је архиепископ Макарије, који је служио Литургију на тај дан у селу близу Најроби, али био је обавештен о овом догађају, па још пре служе дошао је у богословију да види, шта се дешава.

Извор

Синод Руске Заграничке Православне Цркве у потпуности подржава митрополита Онуфрија

Tue, 11 Dec 2018 18:17:12 +0000

Претензије Цариградске патријаршије на светску јурисдикцију представљају нову претњу по Христову Цркву, истакли су архијереји Руске заграничке Православне Цркве. Синод Руске Православне Заграничне Цркве који је одржан од 6. до 10. децембра 2018. године изјавио је да у потпуности подржава Његово Блаженство Митрополита г. Онуфрија, као и клир и паству Украјинске Православне Цркве. О твоме се говори у посланици Архијерејског Синода која је на сајту те Цркве објављена 8. децембра.

-Пратећи жалосне догађаје везане за незаконите поступке Цариградске патријаршије који се одвијају уз помоћ силника овог света, Архијерејски Синод изјављује да у потпуности подржава Његово Блаженство Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, архипастире, пастире и паству Украјинске Православне Цркве и изражава своју сагласност са свим одлукама њеног Архијерејског Сабора који је одржан у новембру ове године, каже се у документу.

-Ватрено се молимо пред Курско-Кореном иконом Мајке Божје и братски се придружујемо саборној молитви коју канонска Цркве украјинске земље узноси за свог блаженог поглавара који смерно обележава 28-годишњицу свог архипастирског служења, искрено желећи Његовом Блаженству добро здравље, бодар дух и свесилну помоћ Божју.

Извор: Српска Православна Црква

Изабран нови игуман Светогорског манастира Дохијара

Tue, 11 Dec 2018 10:37:01 +0000

Након четрдесетодневног парастоса блаженопошившем игуману Григорију, братство манастира Дохијара изабрало је свог новог игумана јеромонаха Амфилохија. Архимандрит Амфилохије је рођен 1961. у свештеничкој породици. На Свету Гору, код старца Григорија Дохијарског дошао је са својих 19 година.

Освећена прва румунска црква Светог Порфирија Кавсокаливита

Tue, 11 Dec 2018 10:26:57 +0000

У недељу, 3. децембра 2018. године, Митрополит трансилванијски Лаврантије осветио је прву цркву посвећену Светом Порфирију у Румунији. Црква је у жупанији Бод Колонија у Брашову, а главни храмовни празник цркве је Вазнесење Господње. После освећења цркве Високопреосвећени је одслужио Божанску Литургију током које је изложио своја размишљања о прочитаном јеванђељском зачалу о исцељењу слепог из Јерихона.

-Бог нам је дао дар вида са жељом да живимо, да се самостално одржавамо, али и да видимо и величамо красоту Божје творевине, свега што је Бог створио. Међутим, треба да гајимо и духовни вид – уздижемо се у врлинама како бисмо се што боље богоуподобили, поручио је Митрополит.

Извор: Српска Православна Црква

Специјални налог из Кијева: Доњецки митрополит није пуштен у Украјину

Mon, 10 Dec 2018 11:51:36 +0000

Служба безбедности Украјине забранила је митрополиту доњецком и Маријупољском Илариону да уђе на територију под контролом Кијева у Донбасу, саопштила је прес-служба канонске Украјинске православне цркве.

Митрополит је кренуо из Доњецка у Успенски Николо-васиљевски манастир, који се налази у селу Никољско, у Доњецкој области.

„Једни разлог за настанак овакве ситуације, према речима припадника Службе безбедности Украјине на прелазном пункту Новотроицко, био је прилично једноставан и неоснован: специјални налог из Кијева“, наводи се у тексту.

Украјинска православна црква Московске патријаршије је нагласила да се овакве акције украјинских власти могу сматрати провокацијом.

Извор: Спутњик

митрополија црногорско приморска

Протојереј Андреј Ткачов: „Блудница жели да се уда“

Fri, 07 Dec 2018 21:05:38 +0000

Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев): Аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу!

Fri, 07 Dec 2018 20:57:41 +0000

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com.

— Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај?

— Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума.

Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању.

Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути.

— Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово?

— Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу.

Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака.

Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури.

Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству.

Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити.

— Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве?

— Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве.

Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве.

Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин.

Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије.

И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји.

— Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи?

— Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима.

Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу.

Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке.

— Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе?

— Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе.

— Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени.

— Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама.

— Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије.

— Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија.

Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија.

Извор: Православие.ру