Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру.

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584

Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије позвао је украјинске вернике и питом им дао благослов  да се држе посебног молитвеног правила током Часног поста  и да се моле за мир у Украјини. Ово је пета година заредом да је Његово Блаженство позвао на ватрене молитве за мир током Поста. Он даје благослов пастви да прочитају по једну катихизму из Псалтира сваког дана и 12 пута Исусову молитаву с метанијом, пише у његовој посланици украјинским верницима поводом почетка поста, објављеној  на сајту Украјинске Православне Цркве.

Драга моја браћа и сестре,

Честитам вам свима почетак Великог поста – веома важан период у нашем духовном животу.

Са посебним духовним настројством ушли смо у свету Четрдесетницу, што је за нас време духовне обнове и истицања у свим хришћанским врлинама, али најважније -  у љубави према Богу и човеку.

Током светог поста не само што се морамо обуздати у јелу, него и ојачати своју молитву, изражавати  искрено кајање за своје грехе, и одлучно кренути на пут уздржавања у телесним жељама. Важно је у овим благословеним данима да се измиримо са другима и укажемо неопходну пажњу делима милосрђа. Посебне великопосне службе су осмишљене тако да нам помогну да схватимо нашу несавршеност, да се ојачамо у тајнама исповести и светог Причешћа, и да направимо корак напред на путу ка праведном, богоугодном животу.

Желим да свако од нас проведе ове спасоносне дане с духовном ползом, да се припреми за Христово светло Васкрсење и да радосно узвикне заједно са псалмистом Давидом. „Припремљено је срце моје, Боже, припремљено је срце моје; певаћу и псалмопојаћу славу твоју“ (Пс 57,8).

Призивајући на вас благодат и милост Божју, дајем благослов свима верницима Украјинске Православне Цркве да свакодневно читају током светог Великог поста, и да се уз то моле за мир и напредак у нашој многонапаћеној украјинској земљи, по  једну катихизму из Псалтира са дванаест метанија уз Исусову молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“.

Извор: Српска Православна Црква

Првога дана Великог поста, 11. марта, Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Велико повечерје с читањем Покајног канона Андреја Критског у храму преподобних Антонија и Теодосија у Свето-успењској Кијево-печерској лаври. Послије читања Великог канона, Његово блаженство бесједио је о важности поста и молитве и благословио вјернике Украјинске цркве да се моле за мир у Украјини.

У име Оца и Сина,

По милости Божјој, драга браћо и сестре, почео је Велики и свети пост. То је вријеме када човјек посебно мора да се постара и активно потруди на свом духовном  усавршавању, на освећењу свога тијела и душе од гријеха. Човјек гријеши из три разлога –  саблажњава се или од ђавола, или од тијела или од овога свијета. Али постоји само један лијек који човјеку помаже да се очисти од гријеха, ма какав он био.То су пост и молитва. То је покајање. Пост и молитва воде човјека у покајање, а покајање уништава грехове. Ради покајања Господ даје човјеку опет и опет благодат опраштања и човјек се обнавља, постаје чистији и непорочнији, спреман да уђе у живот вјечни.

Када је једном Спаситељ исцијелио бјесомучног, апостоли су га упитали зашто они то нису могли урадити, Господ је рекао да се тај род изгони само постом и молитвом, тј. род тамне силе изгони се само постом и молитвом. Пост и молитва чини човјека меканим, смекшавају његово грубо срце, чине човјека саосјећајнијим, смиренијим, цјеломудреним. Има прича о томе како су у једном манастиру игуману подарили лијеп и укусан грозд грожђа. Он га је погледао и пожелио да га проба, али се сјетио болесног сабрата и одлучио да му тај грозд однесе. Болесни брат кад је видио како су гроздови лијепи такође је пожелио да га проба, али се сјетио да постоји још болеснији него што је он, уздржао се и дао грожђе сљедећем брату. Сљедећи је такође нашао неки разлог да се уздржи и предао га другом брату. И тај грозд је обишао читав манастир и последњи је, такође, хтио да га окуси, али се и он уздржао и одлучио да га преда игуману, рекавши: „Најбоље да овај грозд предам игуману, он ће знати шта ће с њим“. Однио га је игуману и игуман кад је погледао грозд схватио је да је то онај исти који је првобитно дошао до њега.

Тако је уздржање учинило да је тај грозд обишао сву братију и остао нетакнут. Сви су указали један другом снисходљивост, љубав, уважњавање и помоћ. Тако уздржање васпитава у људској души мекоћу, саосјећање и остале врлине.

Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, по својој мјери, постимо и молимо се. Можда нећемо бити тако успјешни као свети оци, али као што кап воде која капа стално на једном мјесту дуби камен, тако и велики подвиг који се с постојаношћу данас испуњава, отупљује грубост људског срца, уништава мржњу, тјера нас на састрадање, да љубимо своје ближње. Да нам Господ помогне молитвама Пресвете Богородице и свих светих!  Амин!

Извор: Митрополија црногороско-приморска

Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом.

Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења.

„Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду.

Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању.

Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења.

Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин.

Извор: Православие.ру
 

У писму упућеном васељенском патријарху Вартоломеју архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије позива да се одржи Свеправославни сабор  „што је пре могуће“ како би се избегла „очигледна опасност од болног раскола“.

У свом писму, упућеном 14. јануара 2019. године, али сада објављеном због наводног цурења одломака писма и како би се избегло стварање погрешног схватања, архиепископ Анастасије сматра да тренутно стање захтева нови приступ и свеже иницијативе за успоставање  мира у Украјини и очување јединства Православља.

Архиепископ Албаније такође примећује да су се забринутости изражене Васељенском патријарху у октобру 2018. године показале оправданим, односно уместо мира и јединства Украјинске Православне Цркве, „ризик од поделе почео је да се увлачи“.

Црква у Албанији наводи: „Страх од очувања јединства Православне Цркве обавезује нас да изразимо своју сумњу у валидност рукоположења која је обавио било ко ко  је рашчињен, изопштен и анатемисан“.

Истовремено, Црква Албаније подсећа на своју критику упућену Цркви Русије због неучествовања у Свеправославном сабору на Криту и журбе да прекине пуно заједништво с Васељенском Патријаршијом.

Наглашено је да Божанска Евхаристија мора остати изван сваког конфликта.

Извор: Српска Православна Црква

У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови.

Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај.

Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква.

Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.

Свештена заједница Свете Горе задржава неутрални статус по питању украјинске кризе тако и не велича а и не осуђује радње Цариградске Патријаршије али ни велича и не осуђује противљење канонске Украјинске Цркве и Руске Цркве.

Свештена заједница коју сачињава по један представник од 20 главних манастира има различито мишљење о томе како да се постави према украјинској расколничкој цркви и одлучила је да се сваки манастир са своје стране определи како да прима њена свештена лица. Упркос овом неутралном тону, четири грчка манастира Велика Лавра, Иверон, Кутлумус и Нови Есфигмен – са своје стране су изнели став којим строго одбацују наводно „руско мешање“ и снажно критикују руски манастир Светог Пантелејмона. На ово су четири друга манастира поднели писмени извештај следећем заседању свештене заједнице од 4. марта 2019. изневши став да ова четири манастира политички мотивисано доносе своја тумачења и необразлажене оптужбе против манастира Светог Панталејмона, што је апсолутно страно духовној природи Свете Горе.

Извор: Српска Православна Црква

Његово Блаженство румунски Патријарх Данило обележио је 4. марта 2019. г. своју 29-годишњицу архијерејске хиротоније. За епископа је хиротонисан 4. марта 1990. г.  а 7. јуна исте године устоличен је као архиепископ Јашија и митрополит Молдавије и Буковине.

И у овом високом јерархијском својству он је од 1992. до 2007. предавао догматску и пастирско богословље на Богословском факултета „Димитрија Станилоа“ у Јашију. За Архиепископа Букурешта митрополита Муртеније и Добруџе и Патријарха Румунске Православне Цркве изабран је 12. септембра 2007. а устоличен 30. септембра 2007. у Букурешту, иначе он је од 2007. г. он предаје пастирско богословље на Богословском факултету Патријарха Јустинијана у Букурешту.

Извор: Српска Православна Црква

У средишту овогодишње Великопосне посланице васељенског патријарха Вартоломеја истиче се подвижништво као заједнички позив свима верницима без изузетка.

„Подвижништво је хришћанство у његовој целини,“ пише Свјатејши Вартоломеј у својој катихетској омилији на почетку Часног и Великог поста, објављеној 4. марта 2019. године. „Сврха подвижништва је превазилажење своје сопствене воље и `умовања тела`, надвладавање своје личне жеље како се не би тражило оно што је своје, а у складу са речима Светога Писма да нико не тражи оно његово добро, него добро других.

У свету пуном збрке подвижнички опит Православља чини драгоцени духовни успон, неисцрпни извор божанског познања и људске мудрости... Подвижништво није привилегија неколицине и изабраних, већ је ‘црквени догађај’, заједничко добро, општи благослов и позив свима верницима без изузетка.

Наравно, подвижнички подвизи нису по себи циљ; принцип да `аскеза постоји ради аскезе` није валидан. Православни подвижнички етос не зна за поделу и дуализам; он не одбацује живот, али га  преображава. Дуалистичко схватање и порицање света није хришћанско поимање. Аутентично подвижништво просветљује и делује делотворно. Карактеристично је за православну самосвест да је време поста прожето радошћу Крста и Васкрсења. Штавише, подвижништво православних хришћана, у много чему слично духовном и литургијском животу уопште, зрачи миомирисом и блистањем Васкрсења. Крст се налази у срцу православне побожности, али није последња референтнатачка у животу Цркве. Наиме, суштина православног духовног живота је изобилна радост Васкрсења, према коме Крст упућује. Отуда, за време Великог поста суштина опита за православне хришћане је стална чежња за ’општим васкрсењем’.

Зато се молите, драга браћо и сестре, у Господу како бисмо благодаћу и помоћи свише, ходатајствима Пресвете Богородице и свих светих, могли истрчати трку Светог и Часног поста на начин како је то прикладно и радосно пред Христом, у складу са прописом црквеног предања, поднети `заједнички подвиг` пошћења који превазилази страсти, стално се молећи за помагање људима у невољи, опраштајући једни другима и благодарећи за све...,“ наводи се у посланици Свјатјејшег Патријарха.

Извор: Српска Православна Црква

Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије донело је одлуку да почне објављивати писма предстојатеља помесних православних Цркава по питању црквеног стања у Украјини. Најпре је објављен одговор васељенског патријарха Вартоломеја  антиохијском патријарху Јовану на његово писмо од 31. децембра 2018. године. У том одговору Свјатејши Вартоломеј каже: „Пошто су четири православне Цркве, са црквеног и богословског гледишта, безразложно одбиле да учествују у раду Васељенског свештеног Сабора, за шта нема извињења, а Ваша древна Црква је била једна од њих, Васељенска Патријаршија има добар разлог да не пристане на такав састанак на свеправославном нивоу који неће бити од користи, јер ће водити у такву расправу да се учесници неће слагати једни са другима.“

Наиме, у свом писму од 6. октобра 2018. Свештени Синод Антиохијски Патријаршије позвао је да се сазове ванредно Сабрање православних Цркава по питању аутокефалије подарене Украјини. Чланови овога Сабора били су уверени да једнострана анализа тамошњег стања не служи јединству Православља, већ нејединству у Цркви. Цариградска Патријаршија је игнорисала апел Антиохијске Цркве по питању Украјине и једнострано одлучила да додели томос аутокефалности.

На састанку сверуског патријарха Кирила и предстојатеља Антиохијске Цркве Јована 29. јануара 2019. године Блажењејши Патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован изјавио је да се не слаже са тиме што се чине покушаји унилатералног решења једног броја црквених проблема, што води подели свег православног света. „Апелујемо и даље апелујемо на Васељенског Патријарха и друге црквене великодостојнике да разреше постојеће проблеме, међу којима су питања са којима се наша сестринска Руска Црква суочава данас, дијалогом, преговорима, лепим рауговором“, изјавио је Блажењејши.

Писмо Антиохијског патријарха је објављено само у преводу на руском, мада ни Васељенска ни Антиохијска Патријаршија за ово нису дале сагласност.

Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању.

Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године.

Ваша Светости,

Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу.

Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма.

На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално.

Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став:

1.     Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године.

2.     Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине.

3.     Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим.

4.     Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх".

5.     Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен.

У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом.

Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу,

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ,

Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)

Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова  епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице.

После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном  - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође  хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. 

Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. 

У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо  први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо  кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. 

Снимак устоличења:

Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине.

У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана.

У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: 
Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур);

и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве.

Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије.

Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами.

У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта.

Извор, Превод Поуке.орг

Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму.

Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј.

Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.