Црква је на првом мјесту по повјерењу Румуна, према најновијем истраживању Informat.ro – INSCOP Research Barometer.

Према подацима анкете, 63,9% испитаника наводи да има „прилично“ или „веома велико“ повјерење у Цркву, што представља значајан пораст у поређењу са 57,7% забиљежених у јулу прошле године. Овим порастом, Црква постаје институција са највећим степеном повјерења у Румунији, превазилазећи војску и потврђујући тренд консолидације повољне јавне перцепције.

Директор истраживања INSCOP-а, Ремус Штефуреак, објашњава овај резултат чињеницом да се Румуни све више повезују са институцијама које се доживљавају као неполитичке.

Анкета је спроведена између 12. и 15. јануара 2026. године, коришћењем CATI методе (телефонски интервјуи), на узорку од 1.100 људи, репрезентативних за неинституционализовану одраслу популацију Румуније. Маргина грешке је ±3%, на нивоу поузданости од 95%.

https://mitropolija.com/2026/01/31/crkva-je-institucija-u-koju-rumuni-imaju-najvise-povjerenja/

„Румунија мирише на тамјан и благословена је молитвом цркве и великог броја монаха и свештеника. Свети Сава, који је коријен свега, дао је нама Србима свој лични печат на који смо поносни и наше свједочанство да смо на овим просторима живјели вијековима“, казао је јеромонах Јаков (Јовић), сабрат Манастира Светог Георгија на Брзави у Епархији темишварској Српске православне цркве, која је на празник свог патрона Светог Јосифа Темишварског, у години када обележавамо 850 година од рођења Светог Саве, првог српског Архиепископа, у древном манастиру Базјаш свечано прославила велики јубилеј — 800 година од оснивања првог српског православног манастира на тлу данашње Румуније.

Отац Јаков је за Радио Светигору говорио о овом великом јубилеју — осам вијекова немањићког манастира Базјаш, као и о још једној духовној радости — прослави празника Светог Кирила (Цвјетковића) исповједника, који својим благословом и светим моштима спаја Митрополију црногорско-приморску и Епархију темишварску и цијелу Српску православну цркву, 12. октобра у Саборном храму у Темишвару. Јеромонах Јаков је казао да се у Епархији темишварској са радошћу надају и доласку нашег Митрополита Јоаникија и његовом учешћу у овом торжественом догађају.

Осим о манастиру Базјаш, говорио је и о осталим светињама које су свети Немањићи градили у Угарској..

„Манастир Светог Георгија на Брзави, који ус основали Бранковићи, вијековима свједочи православље на овим просторима. Око манастира је окупљена православна заједница Румуна, с обзиром да су нам календари различити и не поклапају се празнична богослужења“, казао је отац Јаков који је уз игумана Никона сабрат ове светиње која чува дио главе и дио ланаца Светог Георгија, који, како истиче, чува њихову Светињу.

„Румунска црква је пребогата монасима и манастирима, гдје имамо читава села која су манастири. Ми са њима имамо дивну сарадњу. Румунија мирише на тамјан и благословена је молитвом цркве и великог броја монаха који овдје живе, као и свештеника који се заиста труде на својим парохијама. Осим манастира старца Клеопе и Свете Петке, предлажем да поклоници обиђу Буковину и тамошње манастире: Драгомирна, Јаша, Њамц. Овај велики хришћански народ нама је доста непознат јер смо били више упућени на Русију и Грчку, али ово је позив да упознамо и друге православне народне и да видимо како дише црквом румуски народ“, казао је о. Јаков.

Јеромонах Јаков (Јовић), сабрат Манастира Светог Георгија на Брзави, говорио је и о новојављеном светитељу Арсенију (Боки) који је, уз старца Клеопу, човјек љубави који свједоче живот Христа и живу вјеру коју и дан данас проносе кроз православни народ.

Цио разговор са о. Јаковом можете послушати на линку Радио Светигора.

Црква „пригрљује“ ограничење екрана које уводи држава

Митрополит Гаврил је истакао да је улога свештеника да буде близу човјеку и његовој патњи, јер идеологизација вјере води у фанатизам и потрошачки дух, супротне слободи и истинитој ријечи Цркве.

„Црква не „анатемише“ технологију, већ је пригрљује као средство, али поставља јасне и строге границе ради заштите човјека од усамљености и отуђења.“

То је било централна порука Митрополита Гаврила у радио-интервјуу за „Скај“ поводом конгреса у Солуну посвећеног дигиталном добу.

Мит о супротстављености Цркве и науке

Конгрес у Солуну, на коме су учествовали највиши црквени и државни представници – међу њима и васељенски патријарх и председник Републике Грчке– изазвао је велико интересовање, јер је био посвећен технологији и вјештачкој интелигенцији.

Митрополит Гаврил је притом нагласио да је потребно „разбити мит о несагласности између Цркве и науке“.

„Црква је одувијек водила дијалог са науком. Свети Оци су били велики научници свога времена“, истакао је, подвлачећи да православље мора да буде отворено и спремно да разговара са савременим достигнућима.

Друштвене мреже – „нож“ који тражи границе

Посебну пажњу Митрополит је посветио друштвеним мрежама, које је упоредио са ножем: неутралним оруђем које може донијети и живот и смрт – у зависности од руке која га држи.

Митрополит се недвосмислено изјаснио у прилог ограничењу употребе друштвених мрежа код младих, подржавајући одлуку државе о увођењу ограничења мобилних телефона у школама. Та одлука је донесена у сарадњи са министром дигиталне управе, г. Пиеракакисом.

„За Цркву, друштвене мреже нису циљ саме по себи, већ „мост“ ка младима, који данас често први контакт са свијетом остварују преко мобилног телефона.
Циљ Цркве је да преко тих средстава приближи младима вриједност заједништва и личног односа, као што се видјело и у вријеме пандемије COVID-19, када су управо та средства помогла да се очувају нада и духовна веза.“

Вјештачка интелигенција – опасност од емоционалне изолације

Говорећи о вјештачкој интелигенцији (AI), Митрополит Гаврило је истакао увјерење да ће сваки покушај да се машина постави на мјесто духовног водича или учитеља бити осуђен на неуспјех.

„Човјек није само ум – он је и срце“-рекао је Митрополит.
Колико год била напредна, машина никада не може да задовољи духовну и емотивну страну личности.

Највећа опасност, према ријечима архијереја, јесте емоционално везивање човјека за машину, што неминовно води у усамљеност.
Он је ту усамљеност повезао са порастом броја самоубистава у северним земљама.

„Порука Цркве остаје иста: вриједност људског живота и заједништва“, поручио је Митрополит, најављујући да ће Митрополит Месогаје и Лавреотике Николај (доктор атомске физике и дугогодишњи сарадник НАСА) припремити посебан извештај о тој теми за разматрање на Светом архијерејском сабору.

Осуда геноцида у Гази

Митрополит Гаврило није пропустио да недвосмислено осуди хуманитарну катастрофу у Гази, назвавши је геноцидом.

Он је подсјетио на потресне податке о хиљадама убијене дјеце млађе од 15 година, нагласивши:

„Рат и насиље никада не могу бити средство за рјешавање проблема“- закључио је Митрополит Гаврил.

Митрополит Гаврил

Приредио: протопрезвитер Никола Гачевић

Извор: Отисци доброте

Мало људи зна да је Исланд једина земља на свету која је била ненасељна док је нису открили православни монаси који су се ту доселили. Јер, први становници Исланда били су ирски отшелници који су први пут дошли на острво отприлике у другој половини VIII века. Како се то десило?

Православље је у Ирску дошло из манастира у јужном Велсу. Велшки манастирски покрет, са своје стране, потиче из Галије у коју је дошао из Египта и Палестине. Међутим, ирски манастирски покрет је имао своје особености, пошто се у његовој основи није налазило само удаљавање од света, већ и стално покајничко лутање.

 Дакле, ирски монаси су путовали у све познате и непознате кутке света. Живели су у неприступачним стенама у ирском приобаљу и одлазили на далека путовања према осамљеним острвима Северног Атлантика пловећи обичним чамцима направљеним од коже навучене на дрвени костур, такозваним „куракама“ или „кораклама“. Најпознатији пример је, наравно, свети Брендан који је добио надимак Путник. Они су примитивним, али погодним за пловидбу бродовима путовали до Хебридских и Оркнејских острава, а затим до шкотских острава, до Фарера и Исланда, а на крају, можда још даље – до Гренланда и Винланда (Северне Америке). Ареал њихових путовања можемо замислити ако обратимо пажњу на то да се на овим атлантским острвима срећу топоними у којима се садржи реч „пап“ и на то да су у појединим случајевима оставили трагове живота у пећинама и у обитавалиштима-келијама.

У Скандинавији су се овакви отшелници називали „papi“, са ирског „pap“, „pupa“ од грчког „papas“, што значи „отац“. Од Хебрида на југу, до Исланда на северу, може се пронаћи читав низ топонима у којима се садржи ова реч. Врло често овакви називи припадају острвцима, неприступачним местима, удаљеним од сталних маршрута: Пабеј на Спољним Хебридима, Папа Вестреј, једно од најудаљенијих и најосамљенијих Оркнејских острва, Папа Стур у Шкотској и Папеј код Алтафјардра на источној обали Исланда, острво с литицама уз које се тешко може пристати. Ово последње управо представља типичан пример места на каква су одлазили ирски монаси. Други називи на Исланду такође сведоче о постојању изолованих обитавалишта, обично у пећинама или пукотинама стена.

Ови анахорети се помињу и у исландским хроникама Ислендингабок и Ланднамабок. У њима се каже да су Скандинавци, кад су се први пут искрцали на Исланд, ту затекли хришћане „које су називали ‘papar’, али су они отишли, зато што нису хтели да остану међу паганима“. Затим се каже да су „оставили ирске књиге и звонца; на основу тога се може закључити да су били Ирци“.

 Међутим, први пут се помињу отприлике 825. године кад је ирски монах Дикуил који је у то време живео у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“. У њој, помињући земљу Тулу северно од Шкотске он говори о томе да на Исланду има ирских монаха. Тридесет година пре тога, 795. године кад је Дикуил вероватно још увек био у Ирској, монаси су му причали о својим путовањима на далеки север. Отшелници су говорили о острву на северу Атлантика. Рекли су му да су живели на острву почевши од краја јануара до краја јула и да су летње ноћи тамо изузетно светле; сунце залази, али као да се само сакрије иза брда – остаје тако светло да се види и може да се ради као у ведар дан. Може се претпоставити, наставља Дикуил, да ће човек, ако се на овом острву попне на највећу планину, видети да сунце тамо уопште не залази. Монаси су такође причали да је ова земља окружена отвореним морем, али да су северно од острва, на дан пловидбе, видели да је море оковано ледом. Ово је најраније помињање Исланда које потврђује оно што нам казују каснији исландски писани извори о ирским пустињацима који су се ту настанили.

Срећу се и друга, прилично рана сведочанства о присуству хришћана на Исланду. Први скандинавски колонисти су ту стигли из скандинавских области Ирске и Хебридских острва, а неки од њих су се поучавали у хришћанској вери коју је исповедало келтско становништво. Један од њих је био Хелги Мршави, прародитељ свих најистакнутијих породица у Ејафјордру и околини и који је своје имање назвао хришћанским – „Eyjafjordr Kristnes“.

Има још један човек по имену Орлигр Храпсон. По причи из Ланднамабока он је био Норвежанин којег је одгајио ирски епископ на Хебридима. Кад је одлучио да крене на Исланд епископ му је да освештану земљу, гвоздано звонце и друге ствари и описао му је место на којем је требало да подигне своје домаћинство и цркву посвећену Светом Колумбу. Орлигр је скренуо с пута и прво је пристао у Вестфирбир. Отуда је пловио на југ и у Кјаларнесу, покрај горе Есје пронашао је место које је тражио. Тамо је саградио себи кућу и цркву посвећену Светом Колумбу, у складу са упутствима која је добио. У тексту се каже да су Орлигрл и његова родбина посебно поштовали светог Колумба, а у каснијој традиције додато да је драгоцени предмети из његове прве цркве, звонце и књига, још увек постојали у XIII веку.

Изгледа да је још један савременик доба отшелника, Асолфр Алскик, покушао да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, казивање о њему у Ланднамабоку није потпуно јасно. По свему судећи, то је био тих и мирољубив човек, један од оних који ће пре попустити него што ће се борити. Он се на крају крајева настанио у Акранесу и живот је завршио као отшелник о којем је бригу водио друг-хришћанин.

Још више детаља о овим првим хришћанима на Исланду може се наћи у књижевним изворима. У закључку можемо рећи да су ови отшелници вероватно имали утицаја у неким областима у земљи, посебно на југу земље и северно од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се супротставила организованим паганским култовима и друштвеном поретку који је с њима био повезан. Тек 999. године под утицајем норвешког краља Олафа Тригтвасона хришћанство је званично прихваћено. Краљ Олаф који је одгајен у Русији крштен је на острвима Сили у корнволском приобаљу, а његову конфирмацију је извршио свети Алфеге који је инсистирао на томе да сви његови људи приме хришћанство. И јуну 999. године, „сто година после убиства Едмунта“, Алтинг – исландска свенародна скупштина је размотрила и званично прихватила захтев скандинавског краља.

Дакле, у славу Исланда се може рећи да је то једина земља на свету у којој су први становници били православни монаси. Међутим, трагедија Исланда се састојала у томе што је званично стекао православну веру тек почетком другог миленијума, управо онда кад је вера у западној Европи почела да мења правац и да нестаје. Међутим, данас, на почетку трећег миленијума у Рејкјавику се појавила Руска Православна Црква. Видећемо да ли ће Исланђани заинтересовати за православље руских емиграната и да ли ће у њему пронаћи исти дух којим су се одушевљавали први становници Исланда у првом миленијуму – ирски монаси. Дух светог Колумбана и светог Серафима је заправо исти дух. Уколико Исланђани то буду схватили, пронаћи ће своје православне корене и самим тим ће пронаћи пут ка духовној обнови.

Свети Колумбо и Серафиме, молите Бога за исландски народ!

„Ко би могао помислити да ће Курдску икону Мајке Божије насликат Рускиња, а да ће молебан написати Грк и Американка, док ће њени први поштоваоци постати православни хришћани из САД?“ – с чуђењем се пита јеромонах Мадај (Маамди), етнички Курд. Управо захваљујући његовом труду појавила се „Курдиса“ – Богородичина икона с натписима на курдском језику.

Замолили смо оца Мадаја да нам нешто исприча о настанку иконе, националном идентитету крштених Курда и будућности православља у овом народу.

Курдска икона Мајке Божије     

„Одрастао сам у језидској породици у којој се поштовала Богородица“

– Оче Мадаје, како се родила идеја о настанку Курдске иконе Мајке Божије?

– Избор је био очигледан: кроз поштовање Мајке Божије приближавамо се Њеном Сину, Спаситељу човчанства.

– Како је дошло до тога да прва икона с националним курдским елементима буде управо икона Богородице, а не Христа?

– Десило се да се „Курдиса“ појавила прва. То није било намерно планирано. Међутим, треба да имамо у виду да нас све што постоји у хришћанству и у хришћанској уметности води ка Христу Богу. Богородица је главна Путеводитељка ка Христу. Црква Је поштује од првих векова хришћанства. Њене иконе се срећу већ у катакомбама првих хришћана, а јављања Богородице и чуда која су с Њом повезана позната су свуда – не само међу хришћанима, већ и међу муслиманима, Језидима и представницима других веровања.

Ја сам одрастао у језидској породици где је без обзира на традиционално неприхватање хришћанства увек било присутно поштовање Дјеве Марије. Чак и у кућама шеика и старешина може се наћи Њена икона.

Мајка Господа нашег Исуса Христа постала је симбол материнства за сва времена и народе. Она је оличење највећег смирења, љубави и оданости

Богородица се међу Јездима често поистовећује с Хатуном Фехром, светом кћерком једног од језидских шеика, само што ју је Пресвета Марија Својом личношћу бацила у засенак (Хатуна је практично заборављена код Језида). Мајка Господа нашег Исуса Христа је постала симбол материнства за сва времена и народе. Она је оличење највећег смирења, љубави и оданости.

– А зашто је одлучено да на овој икони Марија буде приказана сама, без Младенца?

Курдиса. Фрагменат иконе     

– За икону сам изабрао лик са Благовести – тренутак кад је младој Дјеви објављено о рођењу Сина Божијег. Она је тада изговорила пророчанске речи: „Јер ће Ме од данас блаженом називати сви нараштаји“ (Лк. 1, 48). И ове речи су се оствариле.

Чак Јој је и у Курану посвећена 19. сура у којој се говори о Њеној праведности и избрању (Она је једина жена чије име се помиње у Курану). Међутим, само се у Јеванђељу открива истинска дубина Њене мисије: да постане Мајка Божија.

– И ова реченица из Јеванђеља по Луки је написана на икони?

– Да. Приликом рада на икони тежили смо ка томе да Њеној икони буду и натписи на курдском језику који говоре срцу сваког Курда и Језида и да Она постане карика која повезује нашу културу и Христову истину.

– Уврежено је мишљење да ће Курди примивши хришћанство изгубити национални идентитет. Шта мислите о томе?

– То је мит који је везан за трагично искуство из прошлости: Курди који су се раније крштавали постајали су чланови националних помесних цркава у којима није било места за њихов језик и културу, на прмер, Јерменске или Сиријске Цркве. Међутим, у источном православљу је све другачије. У Православној Цркви има места за сваки народ и за сваки језик.

„Наш народ никад није имао такву Мајку“

– А да ли је сама личност Богородице туђа историји и култури Курда или није?

– Нажалост, нашим прецима је у прошлости хришћанство било познато по несторијанству, а ово јеретичко учење је умањивало личносг Богородце називајући Је „Христородицом“, а не Богородицом. Зато поштовање према Њој није ухватило корена у нашој историјској домовини. Наше преобраћање у пуноћу православне хришћанске вере отвара Богородици могућност да дејствује у нашем народу и у нашој историји. Међутим, важно је да знамо да се помоћ Богородице не ограничава само на хришћане. Чак и међу муслиманима и Језидима има на стотине примера заступништва Дјеве Марије.

Помоћ Богородице се не ограничава само на хришћане. Чак и међу муслиманима и Језидима има на стотине примера заступништва Дјеве Марије

– Можете ли да наведете неки пример из савременог живота?

– У Дамаску је 1985. године у курдској муслиманској породици рођен дечак чије лице је било покривено густом длаком. Мајка се дуго колебала, али кад јој се јавила загонетна Монахиња, Која јој је заповедила да однесе уље у православни Сајданајски манастир, дететово лице се на чудесан начин очистило. На месту где се пролило уље на манастирским степеницама појавио се блистави отисак Богородице који је постао светиња. У овом манастиру се налази чудотворна „Сајданајска“ икона Мајке Божије. Зато је лик Дјеве Марије у Сирији већ близак нашем народу.

– Једном сте за сликање иконе „Курдиса“ рекли: „Ово је почетак хришћанског пута за курдски народ.“ Шта вас наводи да управо тако и толико узвишено говорите о овом догађају?

– Курдски народ је данас подељен више него икад раније: политичка, верска и национална питања су се претворила у провалију преко које нам је тешко да пружимо руку једни другима. Ниједна политичка снага, ниједна религија и ниједна личност из прошлости нису успели да нас уједине. Икона Дјеве Марије улива свештени страх и мир и срца чини мекшима. Као Мајка пуна љубав Она је у стању да уједини Своју децу, чак и ако су у непријатељским односима.

Наш народ никад није имао Мајку Која би све могла да нас окупи под Својим покровом.

„Био бих спреман да чекам још 7 година“

Иконописац Ана с „Курдском“ иконом Богородице     

– Прича се да је икона сликана око 7 година. Да ли је било неких сумњи и тешкоћа?

– Иконописац Ана која је радила на икони „Курдиса“ боље него ико други зна какве су то тешкоће биле. Ове године су биле време њеног духовног и стваралачког раста. И схватам да је вредело чекати. Чак и да је за стварање иконе било потребно још 5 година, био бих спреман да чекам.

– Шта сте осећали кад сте први пут угледали готову икону?

– Чим сам видео прве скице осетио сам да идемо у добром правцу, али је друга ствар видети завршену икону.

Осетио сам трепет пред величином дела које је учињено.

Сваки пут кад се молим пред „Курдисом“ или кад молим за благослов за превођење богослужбених текстова на курдски језик осећам Њено невидљиво покровитељство. Захваљујући Њеним молитвама Господ ће учинити да немогуће за мој народ постане могуће.

– Да ли су вам позната чуда која су везана за „Курдису“?

– Кад сам живео у манастрском конаку у граду Талса у држави Оклахоми код нас је дошао Американац грчког порекла. Искрено се заинтересовао за православну мисију међу Курдима и Језидима и врло пажљиво је слушао оно што сам му говорио о нашој мисији.

Те ноћи смо дуго разговарали и он је до дубине душе био дирнут нашом мисијом и трагичном историјом нашег народа. Сутрадан ујутру су му очи гореле кад ми је пришао. Рекао ми је да му је у току ноћи срце обузео пламен надахућа и жеља да напише молебан „Курдиси“. Имао сам осећај да је у питању нешто више од надахнућа. Посебно ме је дирнула следећа ствар: овај молебан је почео да се рађа у данима Госпојинског поста, као да га је Сама Богородца надахњивала. За две недеље је у потпуности написао текст молебана, па чак и неколико стихова за вечерње и јутрење.

Посебно ме је дирнула следећа ствар: овај молебан је почео да се рађа у данима Госпојинског поста, као да га је Сама Богородца надахњивала

Његов рад је наставила монахиња Сидонија. То је јединствена особа! Слепа Американка која је после дугих трагања пронашла православље. Научила је грузијски језик, превела је молебан светој Нини на енглески језик и прави је професионалац у области црквеног појања.

Послали смо јој молебан и прву варијанту стихова. Сестра Сидонија је без обзира на то што је слепа успела да у текст унесе исправке које су га подигле на потпуно други ниво, што је запањило и мог друга.

Сећам се срцепарајуће сцене кад нас је молила да детаљно опишемо икону како би боље схватила њену суштину... Како би се нешто могло описати особи која од рођења ништа није видела? Међутим, покушаји су превазишли сва наша очекивања: њен рад на текстовима нас је запањио својом проницљивошћу. У томе смо осећали директну Божију интервенцију.

Ко би могао помислити да ће „Курдску“ икону Мајке Божије насликати Рускиња, да ће молебан написати Грк и Американка, а да ће њени први поштоваци постати православни хришћани из САД?

Дочек православних Курда у Тбилисију

– Каква је била реакција православних Курда и Језида кад сте им показали икону? Шта сте запамтили?

– Прво, кад се у мом срцу родила идеја о томе да буду насликане иконе „Курдиса“ и Спаситељ Сведржитељ, мислио сам да ће ове иконе бити прве у нашем храму у којем ћемо служити на курдском језику.

Такође сам веровао да ће их освештати први рукоположени етнички Курд који говори језиком курманџи. Чинило ми се да до испуњења овог сна има много, али се он, по милости Божијој после 15 година оваплотио у живот.

Многи су стајали пред иконом са сузама у очима, пошто су били свесни да је ова светиња повезана с њиховом културом, језиком и тежњом ка Богу

У августу 2024. године у Патријаршијској саборној цркви у Тбилисију уз учешће преко 60 православних Курда и Језида ја сам као Курд који је рукоположен у свештенички чин и који је превео молебан, освештао ову икону и друге иконе и црквене предмете. Многи су пред иконом стајали са сузама у очима, пошто су били свесни да је ова светиња повезана с њиховом културом, језиком и тежњом ка Богу, а раније се то чак није могло и замислити.

Шта ће бити даље?

– Које још иконе планирате да буду насликане?

– Наш иконописац Ана завршава икону Спаситеља Сведржитеља, Који седи на престолу око којег су анђели, херувими и серафими. Ова икона симболизује да је Христос Господ Анђела који су само служитељи Његове славе.

Ана и ја смо замислили велики пројекат о којем засад могу да кажем само да предвиђа сликање велике иконе за православне Курде – Соране, Горане и друге становнике ирачког Курдистана. И ова икона неће бити значајна само у духовном, већ и у културном смислу.

Осим тога, сликари мајстори активно учествују у процесу. Већ су за нас насликали неколико икона с натписима на два дијалекта курдског језика – курманџију и соранију. Међу њима су икона Спаситеља „Милостиви“ (Rehîm) и икона светог Јована Златоустог, која ће се налазити на насловној страници његове Свете литургије коју сам недавно превео на курдски језик.

Такође, заједно с иконописцем сам направио нацрт за јединствену „Араратску“ икону Мајке Божије чији историјат треба посебно испричати.

Румунски мајстори за нас раде на икони светог Георгија која је насликана на стаклу, што је посебно карактеристично за румунску традицију. Грчки сликари су надахнути причом о „Курдиси“ и изразили су жељу да за нас насликају неколико икона у свом стилу. Мој друг-афроамериканац, искушеник Серафим, завршава за нас икону преподобног Мојсија Етиопског (Мурина) на којој ће бити приказан курдски православни крст, а натписи ће бити на два курдска дијалекта.

Грузијски сликари су већ направили до двадесет икона покривених емајлом које се користе за црквене предмете. У Москви једна побожна хришћанка руком везе икону Христовог Рођења. То је велии пројекат: само на припреми шаблона радила је више од две године.

Српски мајстори су за нас направили две величанствене иконе од мозаика – Исуса Христа и Мајке Божије. Израђене су у православној традицији, али су притом оригиналног карактера, што истиче њихову непоновљивост.

Сваки од ових пројеката је део наше тежње да учврстимо православно хришћанство у срцима нашег народа, спајајући духовно наслеђе различитих православних народних култура.

Јеромонах Мадај (Маамди). Рукополагање, 4. фебруар 2023. године     

– Како сад видите будућност православних Курда? С каквим тешкоћама и искушењима се суочавате? И, напротив, шта вам даје основе за наду и радост?

– На нашу будућност гледам с надахнућем. Пронашли смо Бога Који не само да нас гледа из даљине, већ се брине о људима, живи с њима и дели њихове радости и патње. То је дивна веза са живим Богом пуним љубави.

Пронашли смо Бога Који не само да нас гледа из даљине, већ се брине о људима, живи с њима и дели њихове радости и патње. То је дивна веза с живим Богом пуним љубави.

Свако преобраћење у хришћанство је посебно чудо и свака прича о крштењу је јединствена и прожета је Божјим замислом.

Ми само сејемо семена, а Бог их одгаја. То нам улива велику наду.

Искушења су везана за питања: шта ће бити даље? Да, хиљаде православних Курда и православних Језида су примиле крштење (то је историјски исти народ, само што се данас различито назива), али пред нас се сад поставља задатак да осмислимо на који начин да градимо живот у будућности.

– Шта бисте рекли људима који подржавају вашу мисију међу Курдима?

– Упућујем своју дубоку захвалност свим нашим саборцима и позивам их да се не заустављају на оствареном. Ваш труд и ваша подршка никад неће бити узалудни. Учествујете у делу Божијем, а то је нешто што нико не може да вам одузме. Свако земаљско дело ће се пре или касније завршити. Међутим, дело Божије је оно што остаје заувек, оно што ће увек ићи испред нас кад нас Господ призове Себи.

Свако земаљско дело ће се пре или касније завршити. Међутим, дело Божије је оно што остаје заувек

Сад смо тек на почетку овог пута и тек припремамо терен за предстојеће подухвате. Међутим, сигуран сам у то да наш народ очекује велика будућност. Господ је рекао: „Ко је веран у малом, биће веран и у великом“ (Лк. 16, 10).

– Какву поруку бисте хтели да упутите Курдима који ће се молити пред овом иконом?

– Сваки Курд и Језид који буде стајао пред иконом „Курдиса“ треба да има на уму две ствари. Као прво, нашу историју која је пуна страдања и губитака у којој нашем народу нису дати ни предах, ни помоћ од оних којима су се клањали наши преци. Они су се обраћали анђелима, духовима и свецима, али су ове молбе остајале без одговора. Да ли треба остати у вери предака која нас је оставила саме?

С друге стране, пред нама се налази икона Богородице, Мајке Бога Живог. Она није апстракција и идеја, већ је стварна Заступница Која је спасавала оне који су Јој се обраћали с вером. Погледајте народе који су примили Христа. Они су искусили ратове, страдања и геноцид, али су увек устајали, зато што су имали веру снагу Бога, имали су Мајку Божију Која се заступала за њих.

Кад се будемо молили пред овом иконом треба да имамо на уму: наша историја од овог тренутка више није историја жртава које само страдају. То је историја народа који је пронашао Христа и кроз Њега је стекао победу.

Наша молитва је за то да се пред овом иконом будућа генерација не само крштава, већ да живи са свешћу о дубокој вери знајући да је Богородица увек с нама и да Њен Син увек чека свакога ко тражи истину. Важно је да не изгубимо овај пут који нас вод ка Триједином Богу Чије име је Љубав.

https://srpska.pravoslavie.ru/172235.html

Светогорски старац Василије Гондикакис из манастира Ивирон упокојио се у Господу у среду 17. септембра 2025. године. Старац Василије, који је био истински проповедник благе спасоносне речи Христове, био је у духу Јеванђеља у блиским контактима са духовницима и верницима Српске православне цркве, а више пута је држао духовна предавања на Православном богословском факултету у Београду.

Као богослов, духовник и игуман Ивирона, био је једна од најважнијих личности атонског монаштва и једна од најистакнутијих личности модерне православне теологије и монашког живота. Међу првима је који су истакли теологију и мисао Светог Григорија Паламе и Николе Кавасиле.

Старац Василије је био духовни отац многим монасима и свештенству, као и учитељ теолога и младих људи који траже аутентично искуство Православља.

Опело блаженопочившем старцу Василију, који се упокојио у деведесетој годни живота, биће служено у четвртак од 14 часова у манастиру Ивирон на Атосу.

https://mitropolija.com/2025/09/17/upokojio-se-u-gospodu-starac-vasilije-gondikakis/

Руска православна црква је одредила 1. октобар као годишњи дан посебних молитава за децу са тешким болестима и њихове родитеље, који се поклапа са празником иконе Мајке Божије Исцелитељке.

Овај дан ће бити унет у црквени календар и у свим руским православним црквама биће узношене молитве за болесну децу и њихове породице. Његова светост Патријарх Кирил наложио је састављање посебног богослужбеног чина за то, известила је Фондација „Круг доброте“.

Иницијатива је покренута на захтев протојереја Александра Ткаченка, шефа Фондације „Круг доброте“, државног фонда основаног 2021. године за пружање медицинске подршке деци са тешким и ретким болестима. Патријарх је такође благословио икону Богородице Исцелитељке у московском Манастиру Светог Алексеја као заштитну икону фондације.

Његово високопреосвештенство Митрополит тверски и кашински Амвросије, коментаришући одлуку, рекао је: „Дивно је што је Његова светост Патријарх благословио стварање посебног молитвеног чина за исцељење деце која пролазе кроз тешке болести и за њихове родитеље. Црква је увек посвећивала посебну пажњу потребама деце, а сада ће ова молитва постати заједничко дело целе наше Цркве. Ова одлука је посебно важна за родитеље, који често питају како да се моле за дете које се нађе у невољи. Сада ће та прилика бити пружена кроз колективну молитву целе Цркве, што значи да ће подршка бити неупоредиво јача.“

Фондација „Круг доброте“, основана председничким декретом, финансира се повећаним порезима за Русе који годишње зарађују више од 5 милиона рубаља. Током скоро пет година пружила је помоћ скоро 30.000 деце, купујући иновативне лекове, медицинске уређаје и финансирајући високотехнолошке операције, укључујући и оне које нису регистроване у Русији.

https://mitropolija.com/2025/09/08/ruska-crkva-ustanovila-dan-molitve-za-tesko-bolesnu-decu/

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимир Кокановић, отворио је Прву српску православну основну школу у Мисисаги-Онтарију у Канади.

Школа носи име “Свети Сава” и посвећена је првом српском архиепископу и просветитељу, који је кроз векове спајао веру, образовање и народ, а намењена је будућим генерацијама, које ће кроз образовање учити да негују љубав према свом језику, вери и традицији, чувајући тако културно и духовно наслеђе српског народа у Канади.

У саопштењу из кабинета Кокановића наводи се да је он у свом излагању истакао да је име симбол очувања идентитета и просветитељског духа, као и да школа представља мост између прошлости и будућности, између Србије и дијаспоре.

Кокановић је нагласио да ће Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова и даље подржавати иницијативе које промовишу очување српског језика, културе и традиције у дијаспори.

– Само заједничким напорима можемо сачувати наше историјско и идентитетско наслеђе – рекао је Кокановић.

Подсетио је на значај српских великана који су живели и својим радом допринели у Северној Америци, као што су научник и добротвор Михајло Пупин и проналазач наизменичне струје, визионар и футуриста, Никола Тесла, који су оставили неизбрисив траг у науци и образовању, али никада нису заборавили своје српско порекло.

Свечаном отварању школе је, осим родитеља, угледних чланова српске заједнице у Мисисаги, наставног особља, представника локалне власти и свештених лица, које је предводио архиепископ торонтски и митрополит канадски Митрофан, присуствовала и делегација Републике Србије, коју су чинили в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимир Кокановић, в.д. помоћника управе Слађана Стојановић Марковић и генерални конзул РС у Торонту Дејан Ераковић.

https://www.vesti-online.com/otvorena-prva-srpska-pravoslavna-skola-u-kanadi/

Први пут после скоро четири века, 29. августа – на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља (нови календар), Божанска литургија је служена у средњовековном Манастиру Светог Јована Крститеља на истоименом острву близу Созопола, у Бугарској. Последња Литургија на овом месту служена је 1629. године, када су османске  војске уништиле манастир и приморале монахе да се преселе на острво Халки, саопштила је Бугарска православна црква.

Свечаност је почела литијом од Цркве Светог Ћирила и Методија до созополске луке, одакле се чамцима ишло до острва.

Светом службом Божијом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит сливенски Арсеније, уз саслужење више архијераја, свештенства и свештеномонаштва, а у молитвеном присуству представника локалне власти, бројних гостију и вјерног народа.

Појање током Свете литургије антифоно су изводили хор Пловдивске митрополије и румунски црквени појци.

У свом архипастирском обраћању, Митрополит Арсеније је подсетио на историју манастира и духовни значај открића моштију Светог Јована Крститеља, 2010. године од стране проф. Казимира Попконстантинова.

За посебне заслуге према Цркви, проф. Казимир Попконстантинов је одликован Орденом Светог Димитрија Сливенског првог реда – највише одликовање Сливенске митрополије.

Професор се захвалио на овом високом одликовању, које је посветио својим преминулим родитељима, свом археолошком тиму и свима који су помогли у проналажењу светих моштију.

Археолошким открићем 2010. године пронађен је мермерни реликвијар, који датира из краја 4. до почетка 5. века, уграђен у средиште олтара у цркви која је посвећена Светом Јовану Крститељу. Реликвијар је остао запечаћен црвеним малтером до званичног отварања. Археолошки докази указују на то да је Манастир Светог Јована Крститеља био, пре него што је уништен, међу највећим православним центрима.

https://mitropolija.com/2025/09/03/bugarska-prva-liturgija-posle-400-godina-u-manastiru-svetog-jovana-krstitelja/

Васељенски патријарх Вартоломеј председавао је званичним потписивањем Патријарашког и Синодалног акта о додавању новог светитеља у литургијски календар Православне цркве. Свечана церемонија одржана је у суботу поподне, 30. августа 2025. године, у Патријаршијској катедрали Светог Ђорђа у Фанару. Архимандрит Боспориос, главни секретар Светог и Светог синода, прочитао је Акт о канонизацији свештеника Димитрија Гагастатиса.

Након читања, Васељенски патријарх је, заједно са синодским архијерејима, прочитао Акт о канонизацији. Атанасије из Колоније, Андреј из Аркалохорија, Кастелија и Вијаноса, Атинагорас из Белгије, Пајсије из Лероса, Калимноса и Астипалеје, Себастијан из Атланте, Атинагорас из Кидоније, Максим из Силиврије, Макарије из Аустралије, Максим из Швајцарске, Јаков из Ирске и Јаков из Мексика, потписали су Акт у званичном Кодексу Васељенске патријаршије.

У свом говору, Васељенски патријарх је, између осталог, нагласио: „У самом срцу црквеног живота открива се присуство Светих, који, кроз своје учешће у светости ‘јединог Светог’ Бога, отелотворују ‘заједницу светих’ – заједницу обожења – што је сам живот саме Цркве, обележен од њеног почетка њиховим сведочењем и светошћу. Иста та стварност је присутна и данас, док народ Божји наставља своје путовање у будућност ‘стопама Светих’. Новоканонизовани Светитељ је жива икона Бога који не остаје затворен у својој неприступачној трансцендентности, већ је ‘Бог са нама’, ‘Бог односа’, који је прослављен у својим Светима и позива нас да учествујемо у Његовој светости. Одликовао се својом једноставношћу и смиреношћу, ‘убрајајући себе међу најмање’, посвећујући се бдењима и молитвама. Врлински и аскетски, био је будни исповедник Православља, обдарен проактивним духовним даровима, освећујућим, чудотворним и исцељујућим, чак и након свог упокојења. Много пре његовог званичног уписа у диптихе Светих, његово име је већ било уклесано златним словима у срца верних. Блажени свештеник из Трикале, својим богољубивим и човекољубивим животом, умножио је благодат коју је примио од Бога. Он је непроцењив небески дар народу Трикале, христољубивим вернима, православном свету и целом човечанству, објављујући „до краја земље“ да „нема другог имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти“ (Дела апостолска 4:12), осим Христа, који нас је избавио из ропства противника.“

Закључујући своје обраћање, Васељенски патријарх је изјавио: „Укључивање новог Светог у Агиологију Цркве је значајан догађај за народ Божји. Истовремено, позива сваког од нас да размисли о томе шта светост значи за наше животе као чланова Цркве Христове.“

https://mitropolija.com/2025/09/02/dimitrios-gagastatis-zvanicno-kanonizovan-od-strane-pravoslavne-crkve/

Под окриљем Мисионарског центра Светог Јована Шангајског Чудотворца, великим трудом и несебичним залагањем српског јеромонаха Макарија (Радојичића), у селу Мвитанзиге у источном делу Уганде подигнут је православни храм посвећен Пресветој и Живоначалној Тројици. На дан 3. августа 2025. године, у 8. недељу по Духовима, у новоподигнутој цркви служена је прва Божанска Литургија, пише др Сандра Кнежевић, уредник Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ. Опширније у наставку.

После више месеци непрекидног рада, у који је било укључено бројно локално становништво — будући парохијани — подигнута је не само црква, него и парохијски дом, скромна кућица у којој ће бити смештен свештеник. Сви радови обављани су без механизације, вода се допремала са немале удаљености, малтер се мешао ручно, а сваки сегмент изградње представљао је саборно дело вере и љубави. Мештани су свакодневно приносили труд свој као жртву Господу, са жељом да се у њиховом селу подигне православни храм — Дом Божији, у славу Свете Тројице.

Одсек за спољашњу мисију при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве одржава редовну комуникацију и сарадњу са јеромонахом Макаријем, који је, иначе, светогорски монах са свештеног скита Каруља. Његово искуство, монашка ревност и молитвени дух, стечени у најстрожем светогорском подвижништву, преносе се и на мисионарски рад у Африци, где се подвизава у условима велике скромности, али и духовног буђења православља.

Првом Литургијом у храму је 3. августа 2025 године началствовао јеромонах Силуан (Браун), декан Источног црквеног округа у Уганди, уз саслужење јереја Самсона Кутуса, клирика Централног деканата Кеније, и јеромонаха Макарија. Света служба Божија принесена је Господу на три језика — енглеском, луњорском (локалном језику) и црквенословенском, чиме је исказано литургијско јединство Цркве, а истовремено сведочанство саборности и мисионарског призвања Православља.

Православна мисија у Уганди рођена је из дубоке потребе народа који је, разочаран плодовима деловања некадашњих колонијалних мисионара, почео да трага за изворним и непромењеним хришћанским предањем. У том трагању, угандски хришћани дошли су до православне вере и сами упутили молбу православним помесним Црквама да им пошаљу мисионаре. Тако је започет овај благословени пут обраћења, у коме мисионари не намећу, већ кроз љубав, подвиг, и сведочење Истине, сабирају нове душе у наручје Цркве Христове.

Мештани села Мвитанзиге са великом радошћу дочекали су тренутак када је нови храм и Литургијски заживео. Упркос тешким условима живота, сиромаштву и сталном утицају агресивних секти, православни верници истрајавали су у вери својој, често изложени подсмесима и неразумевању. Управо због тога, овај дан представља не само духовну победу, већ и дубоко сведочанство наде. Мештани истичу да је храм Свете Тројице најлепша црква у целој Уганди, и са правом се поносе својим делом, својом заједницом и својом вером.

Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Румунска православна црква ове 2025. године, обележава век од једне од најзначајнијих прекретница у својој модерној историји: уздизања на ранг патријаршије. Ова стогодишњица нуди не само прославу црквених достигнућа већ и прилику да се ода почаст духовној, културној и националној визији која је обликовала оснивање Патријаршије 1925. године.

У срцу ове историјске трансформације стајао је митрополит Мирон Кристеа, касније устоличен као први патријарх Румуније, уз подршку водећих јерарха, теолога и државних личности. Предлог је први саставио митрополит Пимен Георгеску, формално га је представио митрополит Нектарије Котларчук, а пажљиво га је кодификовао под вођством епископа Бартоломеуа Станескуа.

Признавање Румунске патријаршије од стране Васељенске патријаршије у Цариграду – кроз свечани томос потписан у Букурешту у присуству патријаршких изасланика – потврдило је духовну зрелост Румуније унутар породице православних цркава. На државном нивоу, краљ Фердинанд I је одиграо одлучујућу улогу потписивањем закона којим је званично додељен патријаршијски статус Румунској цркви.

Овај чланак прати кључне тренутке, личности и документе који су поставили темеље за век румунског православног вођства, отпорности и обнове – наслеђа које наставља да обликује духовни идентитет нације.

Патријарх Мирон Кристеа

Централна фигура у уздизању Румунске православне цркве на ранг патријаршије био је митрополит примас Мирон Кристеа, који је постао први патријарх Румуније.

Иако је уздизање на патријаршијски статус одиграно 4. фебруара 1925. године, устоличење првог патријарха догодило се 1. новембра 1925. године. Током овог периода, Румунска патријаршија је званично призната и од стране државе и од Васељенске патријаршије.

У свом првом обраћању као патријарх, Мирон Кристеа је нагласио фундаменталну идеју да ће „духовно јединство милиона румунских православних верника повећати животворни дух нашег народа и њихове земље и формирати, из ове духовне везе, најјачи цемент за кохезију нације и њен нормалан развој у будућности у све јаче национално јединство“.

Митрополит Пимен Георгеску

Митрополит Молдавије Пимен Георгеску саставио је предлог за уздизање Румунске православне цркве на ранг патријаршије.

На историјски дан, 4. фебруара 1925. године, није могао да присуствује седници Светог синода из здравствених разлога.

Пратећи хијерархијски ред, предлог је прочитао митрополит буковинског Нектарије Котларчук. Документ је потписало седам јерараха Светог синода Румунске православне цркве.

У предлогу је писало: „Митрополија Угарско-Влашка, са седиштем у Букурешту, биће уздигнута на ранг Патријаршије, а Митрополит Угарско-Влашка, као Примас Румуније – који је по праву и председник Светог синода – носиће титулу Патријарха Румунске националне православне цркве, са пребивалиштем у Букурешту.“

Владика Бартоломеу Станеску

Владика Бартоломеу Станеску из Рамника је именован од стране Светог синода Румунске православне цркве за известиоца одговорног за израду Закона о оснивању Румунске патријаршије.

У оснивачком документу се наводи: „Од данас па надаље, румунски народ, кроз свој политички и црквени суверенитет, оснива Патријаршију за Румунску православну цркву, признајући Митрополита Букурешта и земље са титулом Патријарх Румуније, уместо раније титуле Примас Румуније.“

Владика Бартоломеу Станеску, заједно са епископима Нектаријем буковинским и Лукијаном римским, добио је задатак да састави званично обавештење које ће бити послато сестринским православним црквама, према извору „Румунска патријаршија: акти и документи“ Тита Симедреје.

Васељенски патријарх Василије III

Признавање уздизања Румунске православне цркве на ранг патријаршије уско је повезано са личношћу Васељенског патријарха Василија III.

Дана, 23. септембра 1925. године, делегација Васељенске патријаршије стигла је у Букурешт на званично потписивање Томоса о признавању Румунске патријаршије. Делегацију су чинили митрополити Јоаким Халкидонски и Герман Сардијски, у пратњи великог драгомана Васељенске патријаршије, Спироса Константинидиса.

„Топло честитамо Вашем Блаженству на овом новом достојанству највише части, које је једногласно признао наш Свети и Часни Синод“, наводи се у Томосу Васељенске патријаршије.

Потписивање документа одржано је у Букурешту 27. септембра 1925. године.

Поред тога, патријарх Василије III послао је енциклично писмо свим аутокефалним православним црквама, објављујући признање Румунске патријаршије.

Краљ Фердинанд I

Краљ Фердинанд I, који је владао Румунијом од 1914. до 1927. године, био је тај који је прогласио Закон о „Уздизању Архиепископије и Митрополије Угарско-Влашке, као Примата Румуније, на Патријаршијску столицу“.

Члан два овог закона гласио је: „Садашњи надбискуп и Митрополит Угарско-Влашке, Његово Преосвештенство Мирон Кристеа, постаје, у својству Примата Румуније, Патријарх Румунске Православне Цркве“.

Краљ Фердинанд I је потписао закон у Букурешту 23. фебруара 1925. године, а објављен је у Службеном гласнику бр. 44, од 25. фебруара 1925. године.

Век након овог историјског догађаја, Румунска  православна црква је прогласила 2025. годину „Свечаном годином стогодишњице Румунске патријаршије“ и „Годином сећања на румунске православне духовне оце и исповеднике 20. века“.

https://mitropolija.com/2025/08/01/stogodisnjicea-rumunske-patrijarsije/

Румунска патријаршија слави у недељу, 13. јула 2025. године, Пренос моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт.

Тим поводом, од 11. до 13. јула 2025. године, одржаће се више богослужења и духовних свечаности. У петак, 11. јула, биће служена Света литургија у Саборном патријаршијском храму. Уследиће свечани дочек посланства светогорског манастира Ватопеда, која ће донети часну главу Светог Јована Златоустог. Том приликом Његово блаженство Патријарх г. Данило ће служити чин благодарења, а затим ће се обратити поздравним словом гостима са Свете Горе, које ће предводити игуман ватопедски Јефрем. Мошти Светог Јована Златоустог биће изложене на поклоњење вернима поред моштију Светог Димитрија Новог у средишњем Патријаршијске саборне цркве, где ће током дана бити служени акатист Светом Јовану Златоустом и вечерња са литијом.

У суботу, 12. јула, у 11,30 часова биће служена Света литургија, а у 16 часова бденије у част Светог Димитрија Новог.

У недељу, 13. јула, у 7 часова кренуће литија са моштима Светог Јована Златоустог, Светог Нектарија, Светог цара Константина, Свете царице Јелене и Светог Димитрија Новог, а затим ће Света  литургија бити служена у летњем олтару Саборног храма.

Часне мошти Светог Јована Златоустог остаће на поклоњење вернима до 16. јула 2025. године.

Извор: Румунска патријаршија

https://mitropolija.com/2025/07/08/u-bukurest-iz-vatopeda-stizu-mosti-svetog-jovana-zlatoustog/