Свјатејши патријарх Илија говорио је недавно о великом значају црквеног појања за грузијску културу. На приказивању антологије грузијског духовног певања подсетио је да је молбу у овом смислу упутио и државним просветним властима.

„Замолио сам председника Владе да унесу црквено појање и народно певање у средњошколски курикулум. Председник ми је обећао да се то може очекивати,“ рекао је Патријарх на овом скупу одржаном у Патријаршији.

„Грузијско појање и црквена химнографија сачињавају значајни део грузијске културе ... Верујем да ово неће бити једини корак и да ће бити још таквих корака у будућности,“ додао је Свјатјејши.

Представљању музичке антологије присуствовао је члан Парламента Мамука Бактадзе, који је навео да фолклорна друштва дају прилику за 800 деце широм Грузије да изучавају црквено појање и додао да ће се отворити седам нових школа у којима ће ђаци учити ово појање.

„Грузијско појање и полифонија у целини су наш јединствени допринос хришћанској цивилизацији и светској цивилизацији уопште“, рекао је он у интервјуу за грузијску телевизију. Објављивање антологије црквеног и народног појања посвећено је 100-годишњици успостављања аутокефалности Грузијске Цркве и 40-годишњици устоличења патријарха Илије, прослављених 2017. године.

Извор: Српска Православна Црква

У изјави руским медијима, Његово Преосвештенство епископ бачки г. Иринеј критиковао је идеје присутне у Турској да цариградска Света Софија, која је данас музеј, добије статус џамије.

Наглашавајући да износи лични став, јер СПЦ о том питању није одредила званичну позицију, епископ Иринеј је рекао:
"Сматрам да је идеја претварања Свете Софије у Цариграду (Истанбулу) у џамију неконструктивна, и њена реализација би представљала акт особеног духовног и културног насиља. Тај уникални величанствени храм више од хиљаду година је био православна хришћанска црква, а  као џамија је коришћен мање од половине тог времена.

Садашњи статус музеје јесте, по епископу Иринеју "средње или неутрално решење", којим се не вређају ни православни ни муслимани.

Ако би се желело да се храму врати првобитна и основна улога, као места богослужења и молитве, могло би да се размишља на следећи начин: Света Софија остаје музеј, али би се дозволило да се у једном делу храма недељом и праѕником служи литургија, а у другом, петком и током исламских празника муслиманска богослужења.

Такво решење би било прихватљиво и за муслимане и хришћане, сматра владика Иринеј, али и за туристе који нису заинтересовани за молитву већ само желе да виде овај редак културно-уметнички споменик.

Закључујући, епископ бачки Иринеј је рекао: "Данас је нерално да Света Софија постане искључиво хришћански храм, а било би неправедно да постане искључиво џамија. Ако власти Турске не деле размишљања која сам претходно изнео, најбоље је за сада задржати постојеће решење."

Извор: https://spzh.news/ru/news/61235-jep-bachskij-irinej-raskritikoval-ideju-o-smene-statusa-khrama-svyatoj-sofii?fbclid=IwAR1Ff3FmEE3uYaUPWPN7l5rpeCi1LMqi_6E1F9VoQ3J5yfns9_4yoqqiKew 

У писму Васељенском патријарху упућеном 30. априла, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве.

Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања.

Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски".

Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година.

Бијласток је један од највећих и главних града Пољске; то је престоница регије Подлаше, живи у њему скоро 300 хиљада особа. То је највећи центар православних хришћана између свих великих градова Пољске – у Бијалистоку фукћонише 12 православних цркава, ради такође једна православна школа. Ипак у целој историји града ниједан православац постао је његов почасни грађанин – досад почасних грађана Бијалистока је било 15.

Ситуација се променила 30. марта, кад у Палати Браницких одржана је свечаност признања почасног грађанства Бијалистока православном архиепископу града – владики Јакову (Костиучуку). Ове године владика Јаков прославља јубилеј 20 година предвођења православној епархији Бијалистока и Гдањска Пољске Православне Цркве. Тачно 30 марта 1999 Свети Синод Пољске Православне Цркве донео је одлуку, да тадашњи епископ Супрашла постане поглавар епархије Бијалистока и Гдањска.

Архиепископ Јаков родио се 1966 године не у Бијалистоку, него у његовој околини, у селу Нарев. У Бијалисток се преселио, кад је почео науку у електронској техничкој школи. Док није ступио у манастир Супрашл (око 30 километара од Бијалистока), радио је као електричар у овом граду. Кад је постао епископом, написао је докторску дисертацију о христологији св. Јована Дамаскина.

Председник града, Тадеуш Трусколаски, рекао је да владика Јаков на првом месту је пастиром, на другим научником, али пре свега је човеком отвореном на дијалог. А тај диалог у граду, где живе обок себе католици, православни и припадници других исповести је јако битан.

Сам архиепископ Јаков рекао је, да увек покушава, да слуша глас становника града и својих верника; захваљајући њему, православна катехеза је доступна у сколама Бијалистока, неке улице имају имена везана са Православљем – на пример св. Николе.

Извор; превод pouke.org
 

Протојереј Николај Балашов – Борба за поглед на свет (први део)

Наташа Јовановић 29/03/2019 Печат, БРОЈ 563 

Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед.

„Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије.

Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност?

Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег.

Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави.

Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин.

Извор: Православие.ру

Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским ГУРИЈЕМ, ректором богословије и Минску.

- Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе?

- Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва.

Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум.

Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема.

Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог...“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“.

Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове.

- Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како?

- Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу.

Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла.

Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља.

- И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа?

- Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски.

Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време.

Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу.

Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“

Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман.

Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник.

Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“.

Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“

Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“.

Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати...

То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама.

- Ако би људи размишљали о вечности и о томе да ће једном морати да оду и да ће дати одговор пред Богом, злочина би несумњиво било мање, посебно убистава – страшног смртног греха. И жене би такође више размишљале о греху чедоморства у утроби...

- Нажалост, у свету видимо обрнут процес. На пример, у Ирској рани абортуси су били забрањени, чак и у случају смртоносне патологије фетуса, за убиство детета у утроби је следила казна од 14 година затвора, а од ове године биће дозвољени абортуси до дванаесте недеље трудноће, па чак и касније – у случају угрожавања здравља мајке или присуства унутрашње патологије, са дијагнозом коју лекари често греше. Убијање је постало норма.

И све дубље тонемо у страшне смртне грехове, човечанство се осетно котрља у потпуно лудило. У децембру прошле године у Немачкој је законом регулисан трећи пол. У изводима из матичне књиге рођених биће три колоне за уписивање пола: „ мушки“, „женски“ и „други“.

Становници Њу Јорка ће сада званично имати три опције за род у свом родном листу. Одговарајући законски пројекат потписао је градоначелник града. Зашто се онда питамо где идемо?

Научници из Норвешке су током социолошких истраживања дошли до закључка да се ниво људске интелигенције постепено смањује. Упркос томе што се цивилизација у целини стално развија, човек не постаје интелектуално развијен: модерне технологије му не дозвољавају да размишља о многим проблемима. „ Са таквом динамиком коју видимо данас – изјавили су научници – човек ће ускоро бити на нивоу развоја мајмуна.“ Али најважније је то што човек у таквој „цивилизацији“ постаје духовно сиромашан, што и доводи до агресије и као резултат јављају се монструозни злочини.

Стога, да бисмо остали људи, треба да чувамо нашу духовну православну културу, да поучавамо себе и учимо нашу децу томе, треба да памтимо да смо ми деца Створитеља, створена по Његовом лику и сличности. Подобно томе свако треба да се остварује у свом најбољем светлу, да се развија и достигне своје савршенство. И нека нам Господ у овоме помогне.

- Спаси Господе, хвала Владико на садржајном разговору.

Са архиепископом Новогрудскими Слонимским Гуријем
разговарао је протојереј Вадим Кузмич

Извор: Православие.ру

Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву.

У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини.

Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи  рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине.

„Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије.

Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослава Благовести (по новом календару), патрона Митрополије клушке, одржана је 25. марта 2019. године у Саборној цркви у румунском граду Клужу.

Свету архијерејску Литургију служили су Митрополит клушки г. Андреј, Архиепископ арадски г. Тимотеј, Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, Епископ марамурешки г. Јустин, Епископ северински и стрехајски г. Никодим, Епископ салашки жа г. Петроније, Епископ девски г. Гурије и Епископ викарни г. Тимотеј.

На празник Благовести, Митрополија клушка је прославила 13-годишњицу васпостављања и 8-годишњицу устоличења митрополита Андреја, домаћина сабрања. Том приликом митрополит Андреј одликовао је епископа Лукијана орденом Крста Трансилваније за истакнуто и искрено пријатељство и сарадњу са Митрополијом и Богословским факултетом у Клужу.

Светој Литургији поред мноштва верног народа присуствовали су и представници државне власти, војске, научног и културног живота Румуније.

У пратњи протојереја-ставрофора Маринка Маркова и јеромонаха Варнаве (Кнежевића), владика Лукијан је посетио најзначајније манастире Митрополије клушке.

Извор: Српска Православна Црква

Митрополит француски Емануил је у Либану од прошле среде, где води разговоре са верским властима те земље заједно са митрополитом адранопољским Амфилохијем. Патријарх антиохијски и свег Истока Јован пожелео је добродошлицу делегацији Васељенске Патријаршије у манастиру пророка Илије. У пратњи Његовог Блаженства били су митрополит Ливанске горе Силуан (Батрун) и епископ хрисопољски Константин.

Две стране су разговарале о питањима од заједничких интересовања и о међуправославним односима. Патријарх антиохијски је испоручио најтпоплије поздраве патријарху васељенском Вартоломеју.

Састанак са јерменским киликијским патријархом Арамом такође је одржан у пријатној атмосфери. Разговарали су о проблемима хришћана на Блиском истоку, посебно о напретку билатералног богословског дијалога између Православне Цркве и древних (оријенталних) Цркава.

Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Упркос тромесечним прогонима, претњама, одузимању цркава и обећањима материјалних добара, свештенство Черновичко-буковинске епархије канонске Цркве остало је верно свом предстојатељу, Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Како јавља сајт ове Епархије, само два свештеника прешли су у расколничку цркву, док је њих 447 остало верно Цркви Христовој и заклетви коју су положили на рукоположењу.

У јануару месецу ове године свештенство Архијерејског намесништва Герце тражило је од локалних власти да обуставе прогон свештенства канонске Цркве: „Ми хоћемо да исповедамо веру коју нам је Христос оставио. Остајемо верни Господу Богу, Нашој канонској УПЦ оличеној у Његовом Блаженству митрополиту Онуфрију и хоћемо да служимо, пре свега, Богу, православном украјинском народу и остајемо у молитвеној спони са свеукупним православним канонским светом,“ каже се у том апелу.

Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Његово Блаженство митрополит украјински Онуфрије одслужио је Литургију у част преподобних Антонија и Теодосија у Кијево-печерској лаври. Саслуживало му је више архијереја ове свете Цркве, као и свештенослужитељи манастирског братства.

За време службе Владика је изложио православно учење светог Григорија Паламе о нетварној таворској светлости, а и о подвигу преподобних печерских отаца који су се уздигли од овоземаљских блага ка сазерцању те светлости.

На Литургији је узнета сугуба јектенија за мир у Украјинин и за јединство Православне Цркве. Такође су прочитање прозбе и молитве за аутистичну децу. По благослову митрополита Онуфрија, таква молитва је читана и у свим другим храмовима и манастирима УПЦ.

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)