У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови.

Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај.

Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква.

Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.

Свештена заједница Свете Горе задржава неутрални статус по питању украјинске кризе тако и не велича а и не осуђује радње Цариградске Патријаршије али ни велича и не осуђује противљење канонске Украјинске Цркве и Руске Цркве.

Свештена заједница коју сачињава по један представник од 20 главних манастира има различито мишљење о томе како да се постави према украјинској расколничкој цркви и одлучила је да се сваки манастир са своје стране определи како да прима њена свештена лица. Упркос овом неутралном тону, четири грчка манастира Велика Лавра, Иверон, Кутлумус и Нови Есфигмен – са своје стране су изнели став којим строго одбацују наводно „руско мешање“ и снажно критикују руски манастир Светог Пантелејмона. На ово су четири друга манастира поднели писмени извештај следећем заседању свештене заједнице од 4. марта 2019. изневши став да ова четири манастира политички мотивисано доносе своја тумачења и необразлажене оптужбе против манастира Светог Панталејмона, што је апсолутно страно духовној природи Свете Горе.

Извор: Српска Православна Црква

Његово Блаженство румунски Патријарх Данило обележио је 4. марта 2019. г. своју 29-годишњицу архијерејске хиротоније. За епископа је хиротонисан 4. марта 1990. г.  а 7. јуна исте године устоличен је као архиепископ Јашија и митрополит Молдавије и Буковине.

И у овом високом јерархијском својству он је од 1992. до 2007. предавао догматску и пастирско богословље на Богословском факултета „Димитрија Станилоа“ у Јашију. За Архиепископа Букурешта митрополита Муртеније и Добруџе и Патријарха Румунске Православне Цркве изабран је 12. септембра 2007. а устоличен 30. септембра 2007. у Букурешту, иначе он је од 2007. г. он предаје пастирско богословље на Богословском факултету Патријарха Јустинијана у Букурешту.

Извор: Српска Православна Црква

У средишту овогодишње Великопосне посланице васељенског патријарха Вартоломеја истиче се подвижништво као заједнички позив свима верницима без изузетка.

„Подвижништво је хришћанство у његовој целини,“ пише Свјатејши Вартоломеј у својој катихетској омилији на почетку Часног и Великог поста, објављеној 4. марта 2019. године. „Сврха подвижништва је превазилажење своје сопствене воље и `умовања тела`, надвладавање своје личне жеље како се не би тражило оно што је своје, а у складу са речима Светога Писма да нико не тражи оно његово добро, него добро других.

У свету пуном збрке подвижнички опит Православља чини драгоцени духовни успон, неисцрпни извор божанског познања и људске мудрости... Подвижништво није привилегија неколицине и изабраних, већ је ‘црквени догађај’, заједничко добро, општи благослов и позив свима верницима без изузетка.

Наравно, подвижнички подвизи нису по себи циљ; принцип да `аскеза постоји ради аскезе` није валидан. Православни подвижнички етос не зна за поделу и дуализам; он не одбацује живот, али га  преображава. Дуалистичко схватање и порицање света није хришћанско поимање. Аутентично подвижништво просветљује и делује делотворно. Карактеристично је за православну самосвест да је време поста прожето радошћу Крста и Васкрсења. Штавише, подвижништво православних хришћана, у много чему слично духовном и литургијском животу уопште, зрачи миомирисом и блистањем Васкрсења. Крст се налази у срцу православне побожности, али није последња референтнатачка у животу Цркве. Наиме, суштина православног духовног живота је изобилна радост Васкрсења, према коме Крст упућује. Отуда, за време Великог поста суштина опита за православне хришћане је стална чежња за ’општим васкрсењем’.

Зато се молите, драга браћо и сестре, у Господу како бисмо благодаћу и помоћи свише, ходатајствима Пресвете Богородице и свих светих, могли истрчати трку Светог и Часног поста на начин како је то прикладно и радосно пред Христом, у складу са прописом црквеног предања, поднети `заједнички подвиг` пошћења који превазилази страсти, стално се молећи за помагање људима у невољи, опраштајући једни другима и благодарећи за све...,“ наводи се у посланици Свјатјејшег Патријарха.

Извор: Српска Православна Црква

Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије донело је одлуку да почне објављивати писма предстојатеља помесних православних Цркава по питању црквеног стања у Украјини. Најпре је објављен одговор васељенског патријарха Вартоломеја  антиохијском патријарху Јовану на његово писмо од 31. децембра 2018. године. У том одговору Свјатејши Вартоломеј каже: „Пошто су четири православне Цркве, са црквеног и богословског гледишта, безразложно одбиле да учествују у раду Васељенског свештеног Сабора, за шта нема извињења, а Ваша древна Црква је била једна од њих, Васељенска Патријаршија има добар разлог да не пристане на такав састанак на свеправославном нивоу који неће бити од користи, јер ће водити у такву расправу да се учесници неће слагати једни са другима.“

Наиме, у свом писму од 6. октобра 2018. Свештени Синод Антиохијски Патријаршије позвао је да се сазове ванредно Сабрање православних Цркава по питању аутокефалије подарене Украјини. Чланови овога Сабора били су уверени да једнострана анализа тамошњег стања не служи јединству Православља, већ нејединству у Цркви. Цариградска Патријаршија је игнорисала апел Антиохијске Цркве по питању Украјине и једнострано одлучила да додели томос аутокефалности.

На састанку сверуског патријарха Кирила и предстојатеља Антиохијске Цркве Јована 29. јануара 2019. године Блажењејши Патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован изјавио је да се не слаже са тиме што се чине покушаји унилатералног решења једног броја црквених проблема, што води подели свег православног света. „Апелујемо и даље апелујемо на Васељенског Патријарха и друге црквене великодостојнике да разреше постојеће проблеме, међу којима су питања са којима се наша сестринска Руска Црква суочава данас, дијалогом, преговорима, лепим рауговором“, изјавио је Блажењејши.

Писмо Антиохијског патријарха је објављено само у преводу на руском, мада ни Васељенска ни Антиохијска Патријаршија за ово нису дале сагласност.

Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању.

Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године.

Ваша Светости,

Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу.

Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма.

На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално.

Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став:

1.     Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године.

2.     Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине.

3.     Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим.

4.     Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх".

5.     Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен.

У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом.

Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу,

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ,

Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)

Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова  епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице.

После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном  - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође  хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. 

Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. 

У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо  први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо  кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. 

Снимак устоличења:

Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине.

У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана.

У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: 
Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур);

и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве.

Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије.

Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами.

У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта.

Извор, Превод Поуке.орг

Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму.

Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј.

Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.

Да ли је пораст броја оболелих од малигних и аутоимуних болести директна последица гађања Србије 1999. пројектилима са осиромашеним уранијумом? Расколници у Украјини су отели 20 храмова само у Епархији волињској. Васељенски Патријарх изјавио је да се случај Украјине не може поистоветити са Скопљем и Црном Гором. Турски председник Реџеп Ердоган рекао је да ће Богословија на Халки поново бити отворена уколико у Атини буде отворена џамија. Република Српска и српски народ ове године ће обележити 500 година Горажданске штампарије. У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. Са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо звучни запис емисије.

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука упутио је жалостиво писмо бившем митрополиту Винице Симеону Шостачком, који се удаљио од Цркве Христове кад је присуствовао саблажњивом „сабору уједињења“ 15. децембра 2018. и придружио се расколничком телу.

Подсећајући на јеванђељкој причи о блудном сину, Митрополит позива заблуделог архијереја да дође себи и врати се у очев дом. Он, између осталог, пише: „Отац Вас стално чека у дому Цркве Христове. Отац Вас стално чека – предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве – Његово Блаженство митрополит Онуфрије, који и на видан начин пројављује љубав и опроштај Небеског Оца. Слуге дома такође стално чекају Ваш повратак, повратак Ваших саслужитеља, спремни да Вас дочекају са угојеним телетом у изобиљу Вашег родног дома. Нико се неће понашати као старији брат у јеванђељској причи који је био уверен да је био исправан и није био спреман да види свога брата у грешнику који се повратио. Сви ми, житељи нашег заједничког дома, надамо се да ћете се вратити у великодушну пунину Господа „који испуњава све у свему“ (Еф, 1:23), да заједнички проповедамо спасоносно дело епископског „назидања Тела Христовог“ (Еф. 4:12)“.

Па кад је и напустио Цркву, Симеон Шостачки тражио је судом да се врати за епархијског архијереја Виницке епархије и да се спречи постављење новога архијереја, мада је Апелациони суд у Виници почетком фебруара донео пресуду на ползу Цркве.

Извор: Српска Православна Црква

У посланици Патријарху сверуском Кирилу предстојатељ Сиријске Православне (дохалкидонске) Цркве Његова Светост Патријарх Мар Игњатије Јефрем II изразио је дубоко жаљење због насиља којима су изложени православни верници у Украјини.

„Ми се сећамо оних црних страница црквене историје када су верници били присиљени да високом ценом плате заштиту истините вере и светог предања и учења Цркве. Држећи на уму наше искуство у Сирији, можемо посведочити да је политика прикривена под маском религије уништила национално устројство Сирије. Спољно мешање у процес регулисања унутрашњих неспоразума показало се погубним по Сирију и, нажалост, имаће исте последице и за Украјину.“

Патријарх ове Сиријске Православне Цркве солидарише се „са свима верницима који су подвргнути злостављању и гоњењу за веру и верност својој Цркви“. „Ви, Ваше Свјатејшество, као и наша браћа свештенослужитељи и сви возљубљени синови и чеда у Украјини бићете у нашим мислима и молитвама“, пише он патријарху Кирилу и додаје: „Уверени смо да Бог неће оставити своју Цркву и да ће се ходатајством Матере Божје украјинска криза разрешити мирним путем“.

Извор: Српска Православна Црква

Родио се четвртог јуна 1948. у Пиелавеси, у Финској, у карелској породици православних хришћана (Карелска Република је прибалтичка земља, северне области, данас у саставу Русије). Ратне прилике и сложена политичка ситуација у етапама, на ову чудесну Божију земљу остављају своје печате. Завршивши средњу школу у родном месту, одлази на богословско усавршавање у град Куопио, где дипломира 1972. године. Еклисиолошка и пасторална одговорност архиепископа Лева доћи ће Промислом, икономијски, кроз деценије рада и преданости у служењу Цркви и пастви.

Ступивши у брак, убрзо након тога бива рукоположен у чин свештеника 1973. године, а већ 1975. постаје члан СА Синода Финске Цркве. Супруга му се упокојила 1979. (тиме поставши други од финских предстојатеља из реда удових свештенослужитеља) након чега се монаши и већ 25. фебруара 1979, руком архиепископа финског Павла и неколицине архијереја бива хиротонисан у чин архијереја. Интронизација и ступање на дужност епископа Јоенсујског, викара Карелске епархије, отпочињу 1. марта 1979. године. Наредне године постаје митрополит оулски.

Богослужења на српском језику задњих година, у катедралном храму у Хелсинкију, отпочињу на његову иницијативу. Од маја 1996. обавља дужност мјестобљуститеља хелсиншког, све до одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије. Двадесет седмог октобра 2001. потврђена је аутономија хелсиншко – финске архиепископије у саставу Васељенске Патријаршије, те потврђен избор Црквеног сабора финске архиепископије за архиепископа, господина Лева (Макконена). Интронизација је обављена 16. децембра 2001. Његова Свесветост патријарх Вартоломеј посетио је Финску у септембру 2013. године.

Архиепископ Лев је степен магистра богословља стекао 1995. у Јенсуу, а почасни је доктор богословља Светосергијевског института у Паризу.

Првог марта 2019. године се навршило четрдесет година Богољубезне, првопастирске службе архиепископа Лева у Финској Цркви.

 За Поуке.орг Божидар Васиљевић