Бијласток је један од највећих и главних града Пољске; то је престоница регије Подлаше, живи у њему скоро 300 хиљада особа. То је највећи центар православних хришћана између свих великих градова Пољске – у Бијалистоку фукћонише 12 православних цркава, ради такође једна православна школа. Ипак у целој историји града ниједан православац постао је његов почасни грађанин – досад почасних грађана Бијалистока је било 15.

Ситуација се променила 30. марта, кад у Палати Браницких одржана је свечаност признања почасног грађанства Бијалистока православном архиепископу града – владики Јакову (Костиучуку). Ове године владика Јаков прославља јубилеј 20 година предвођења православној епархији Бијалистока и Гдањска Пољске Православне Цркве. Тачно 30 марта 1999 Свети Синод Пољске Православне Цркве донео је одлуку, да тадашњи епископ Супрашла постане поглавар епархије Бијалистока и Гдањска.

Архиепископ Јаков родио се 1966 године не у Бијалистоку, него у његовој околини, у селу Нарев. У Бијалисток се преселио, кад је почео науку у електронској техничкој школи. Док није ступио у манастир Супрашл (око 30 километара од Бијалистока), радио је као електричар у овом граду. Кад је постао епископом, написао је докторску дисертацију о христологији св. Јована Дамаскина.

Председник града, Тадеуш Трусколаски, рекао је да владика Јаков на првом месту је пастиром, на другим научником, али пре свега је човеком отвореном на дијалог. А тај диалог у граду, где живе обок себе католици, православни и припадници других исповести је јако битан.

Сам архиепископ Јаков рекао је, да увек покушава, да слуша глас становника града и својих верника; захваљајући њему, православна катехеза је доступна у сколама Бијалистока, неке улице имају имена везана са Православљем – на пример св. Николе.

Извор; превод pouke.org
 

Протојереј Николај Балашов – Борба за поглед на свет (први део)

Наташа Јовановић 29/03/2019 Печат, БРОЈ 563 

Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед.

„Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије.

Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност?

Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег.

Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави.

Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин.

Извор: Православие.ру

Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским ГУРИЈЕМ, ректором богословије и Минску.

- Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе?

- Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва.

Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум.

Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема.

Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог...“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“.

Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове.

- Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како?

- Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу.

Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла.

Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља.

- И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа?

- Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски.

Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време.

Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу.

Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“

Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман.

Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник.

Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“.

Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“

Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“.

Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати...

То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама.

- Ако би људи размишљали о вечности и о томе да ће једном морати да оду и да ће дати одговор пред Богом, злочина би несумњиво било мање, посебно убистава – страшног смртног греха. И жене би такође више размишљале о греху чедоморства у утроби...

- Нажалост, у свету видимо обрнут процес. На пример, у Ирској рани абортуси су били забрањени, чак и у случају смртоносне патологије фетуса, за убиство детета у утроби је следила казна од 14 година затвора, а од ове године биће дозвољени абортуси до дванаесте недеље трудноће, па чак и касније – у случају угрожавања здравља мајке или присуства унутрашње патологије, са дијагнозом коју лекари често греше. Убијање је постало норма.

И све дубље тонемо у страшне смртне грехове, човечанство се осетно котрља у потпуно лудило. У децембру прошле године у Немачкој је законом регулисан трећи пол. У изводима из матичне књиге рођених биће три колоне за уписивање пола: „ мушки“, „женски“ и „други“.

Становници Њу Јорка ће сада званично имати три опције за род у свом родном листу. Одговарајући законски пројекат потписао је градоначелник града. Зашто се онда питамо где идемо?

Научници из Норвешке су током социолошких истраживања дошли до закључка да се ниво људске интелигенције постепено смањује. Упркос томе што се цивилизација у целини стално развија, човек не постаје интелектуално развијен: модерне технологије му не дозвољавају да размишља о многим проблемима. „ Са таквом динамиком коју видимо данас – изјавили су научници – човек ће ускоро бити на нивоу развоја мајмуна.“ Али најважније је то што човек у таквој „цивилизацији“ постаје духовно сиромашан, што и доводи до агресије и као резултат јављају се монструозни злочини.

Стога, да бисмо остали људи, треба да чувамо нашу духовну православну културу, да поучавамо себе и учимо нашу децу томе, треба да памтимо да смо ми деца Створитеља, створена по Његовом лику и сличности. Подобно томе свако треба да се остварује у свом најбољем светлу, да се развија и достигне своје савршенство. И нека нам Господ у овоме помогне.

- Спаси Господе, хвала Владико на садржајном разговору.

Са архиепископом Новогрудскими Слонимским Гуријем
разговарао је протојереј Вадим Кузмич

Извор: Православие.ру

Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву.

У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини.

Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи  рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине.

„Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије.

Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослава Благовести (по новом календару), патрона Митрополије клушке, одржана је 25. марта 2019. године у Саборној цркви у румунском граду Клужу.

Свету архијерејску Литургију служили су Митрополит клушки г. Андреј, Архиепископ арадски г. Тимотеј, Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, Епископ марамурешки г. Јустин, Епископ северински и стрехајски г. Никодим, Епископ салашки жа г. Петроније, Епископ девски г. Гурије и Епископ викарни г. Тимотеј.

На празник Благовести, Митрополија клушка је прославила 13-годишњицу васпостављања и 8-годишњицу устоличења митрополита Андреја, домаћина сабрања. Том приликом митрополит Андреј одликовао је епископа Лукијана орденом Крста Трансилваније за истакнуто и искрено пријатељство и сарадњу са Митрополијом и Богословским факултетом у Клужу.

Светој Литургији поред мноштва верног народа присуствовали су и представници државне власти, војске, научног и културног живота Румуније.

У пратњи протојереја-ставрофора Маринка Маркова и јеромонаха Варнаве (Кнежевића), владика Лукијан је посетио најзначајније манастире Митрополије клушке.

Извор: Српска Православна Црква

Митрополит француски Емануил је у Либану од прошле среде, где води разговоре са верским властима те земље заједно са митрополитом адранопољским Амфилохијем. Патријарх антиохијски и свег Истока Јован пожелео је добродошлицу делегацији Васељенске Патријаршије у манастиру пророка Илије. У пратњи Његовог Блаженства били су митрополит Ливанске горе Силуан (Батрун) и епископ хрисопољски Константин.

Две стране су разговарале о питањима од заједничких интересовања и о међуправославним односима. Патријарх антиохијски је испоручио најтпоплије поздраве патријарху васељенском Вартоломеју.

Састанак са јерменским киликијским патријархом Арамом такође је одржан у пријатној атмосфери. Разговарали су о проблемима хришћана на Блиском истоку, посебно о напретку билатералног богословског дијалога између Православне Цркве и древних (оријенталних) Цркава.

Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Упркос тромесечним прогонима, претњама, одузимању цркава и обећањима материјалних добара, свештенство Черновичко-буковинске епархије канонске Цркве остало је верно свом предстојатељу, Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Како јавља сајт ове Епархије, само два свештеника прешли су у расколничку цркву, док је њих 447 остало верно Цркви Христовој и заклетви коју су положили на рукоположењу.

У јануару месецу ове године свештенство Архијерејског намесништва Герце тражило је од локалних власти да обуставе прогон свештенства канонске Цркве: „Ми хоћемо да исповедамо веру коју нам је Христос оставио. Остајемо верни Господу Богу, Нашој канонској УПЦ оличеној у Његовом Блаженству митрополиту Онуфрију и хоћемо да служимо, пре свега, Богу, православном украјинском народу и остајемо у молитвеној спони са свеукупним православним канонским светом,“ каже се у том апелу.

Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Његово Блаженство митрополит украјински Онуфрије одслужио је Литургију у част преподобних Антонија и Теодосија у Кијево-печерској лаври. Саслуживало му је више архијереја ове свете Цркве, као и свештенослужитељи манастирског братства.

За време службе Владика је изложио православно учење светог Григорија Паламе о нетварној таворској светлости, а и о подвигу преподобних печерских отаца који су се уздигли од овоземаљских блага ка сазерцању те светлости.

На Литургији је узнета сугуба јектенија за мир у Украјинин и за јединство Православне Цркве. Такође су прочитање прозбе и молитве за аутистичну децу. По благослову митрополита Онуфрија, таква молитва је читана и у свим другим храмовима и манастирима УПЦ.

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

У недељу Православља у метоху манастира Кикос у Никозији, митрополит Кикоса и Тилирије Никифор беседио је о улози Православне Цркве у савременом свету, наглашавајући „неопходност држања Цркве изнад етнофилетичких међусобица и супротстављања сваком фанатизму и шовинизму“. Тим поводом митрополит Никифор изразио је жаљење због „нарушеног јединство Православља на васељенском нивоу“.

„Питање давања аутокефалности ПравославнојЦрквиу Украјини изазвало је тешке и озбиљне последице које су затровале међуправославне односе и већ су раниле Тело васељенског Православља. Та криза се убрзано погоршава, претећи да, уколико благовремено не буде спречена, створи раскол који ће суштински и заувек разбити јединство Православља и донети несагледиву штету.   

У тој драматичној ситуацији ниједна од помесних Православних Цркава не сме ћутати и бити равнодушна, јер све оне заједно чине Тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Слушајући Апостола Павла који каже: „ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1.Кор. 12,26),све Православне Цркве морају да подигну свој глас, да се уздигну изнад колебања и личних интереса, како би се одговорно одредиле наспрам тог горућег питања пре него што буде касно.

Православна Црквакроз је кроз своју историју прошла многе кризе. То не чуди, јер је Црква богочовечански организам, а видљиви, спољашњи део њене тајинствености чине људи са својим несавршеностима. Главни узрок свих црквених криза је дух самодивљења и егоизма, славољубља и фиксације премапрвим местим...“

 „По мом скромном мишљењу“, нагласио је Преосвећени, „решење поменутог проблема који данас потреса Православље само је једно – просто, али недостижно: крвљу обојени закон љубави и смирења. Без светог Христовог закона, објављује Достојевски, братска љубав никада се неће зацарити, а закон Христов јесте смирење и љубав.

Дакле, дужни смо сви ми православни јерарси, а тим пре они међу нама који су на челу Православних Цркава – нарочито они који носе најтежу титулу Патријарха – да искуство љубави и смирења Христовог, које живимо у светом богослужењу, преточимо у свакодневни живот уколико желимо да избегнемо сукобе и поделе, а да би завладало јединство и једнодушност.   

Потпуно васпостављање јединства Православне Цркве и избегавање једног болног раскола представља насушну потребу, не само Православља него и цивилизације и историје. Зато смо дужни сви ми православни јерарси да делујемо у духу љубави, негујући дијалог љубави, чији циљ би био укидање личних укочених ставова – по речи архиепископа атинског Јеронима – разјашњење евентуалних неспоразума и, пре свега, снажење јединства Православља“, додао је. 

„Непоколебиво верујем да је једино решење насталог украјинског проблема, које ће за резултат имати учвршћење Православља, у најхитнијем могућем сазивању Свеправославног сабора или, уколико то није могуће, синаксиса (сабрања) Првојерарха Православних Цркава који би разговарали растерећени од политичких притисака, у духу разума, у циљу коначног разрешења украјинског црквеног проблема који угрожава јединство Православља, онако како је то забележено у Црквеном Предању и како налажу свештени канони“, изјавио је митрополит кикоски Никифор.

Извор: Ромфеа (с грчког превела Валентина Аврамовић)

Навршило се четири године од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу  Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач.

Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године,  као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године.

О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године.

Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968);  Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године.

Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983;  ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године.

Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је  Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима.

После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу:  православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и  супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука.
О. Томас биће сахрањен у манастиру Преображења Господњег у Елвуд Ситију, Пенсилванија.

Извор: Српска Православна Црква

Комисија за канонизовање светих УПЦ разматрала је у Кијеву 19. марта 2019. материјале о причислењу светима четворице духовника. Двојица од њих били су ректори Кијевске духовне академије. У питању су ректори Академије: епископ каневски Силвестар (Малевански) (+1908) и архиепископ каневски Василије (Богдашевски) (+1933), затим, професор Академије протојереј Александар Глагољев (+1937) и свештеник Јован Могиљев (+1918).

Архиепископ Василије (Богдашевски) је 1921. године потписао апел архијереја Украјинске Цркве верницима да не прихвате одлуку лажног сабора  из 1921. године о проглашењу аутокефалије. За њега се вели да је био стуб Православља у Кијеву у она тешка времена, који је бранио Свету Цркву од обновитеља и других расколника држећи проповед.

За епископа Силвестра (Малеванског) истиче се да је био добар теолог и писац. Био је у међувремену и игуман кијевског мушког манастира посвећеног Богојављању, а који су бољшевици срушили 1935. године.

Извор: Српска Православна Црква

На иницијативу председника Порошенка, 29. марта 2019. године дошло је до његовог сусрета са члановима Свеукрајинског Савета Цркава и религијских организација, у којем је узео учешће предстојатељ Украјинске Православне Цркве Онуфрије. У његовој пратњи налазили су се и митрополит бориспољски и броварски Антонтије и протојереј Николај Даниловић.

Председник је поздравио присутне и захвалио им на служби, примеру јединства у различитости, на сарадњи око пуштања на слободу заробљених. Он је посебно истакао неопходност очувања начела верске слободе. Ја, као председник, као гарант уставних права, учинићу све што је могуће како би се заштитила верска слобода у Украјини. „Питање верске слободе треба да је предмет нашег заједничког рада“, истакао је Председник и додао: „Насиље никад не може бити решење проблема“.

У свом излагању митрополит Онуфрије је заблагодарио председнику на сусрету и, између осталог, казао следеће: „У ове благословене дане Великог поста Црква нас позива на покајање, уздржање, молитву и помирење с ближњима. Задатак Цркве је да се стара о моралним и духовним вредностима, да приводи људе Богу, проповеда љубав, праштање и мир. Задатак друштва је да се стара о материјалном стању човековог живота, о очувању донетих закона и томе слично.

Међутим, у ове дане Великог поста, као и током дужег времена уназад, у религијској сфери наше земље настају догађања која нас жалосте. Имам у виду отимање храмова, мешање управних власти у црквена питања и друга кршења права. У појединости, начелници сеоских савета, градских савета, управних власти, посланици сазивају скупштине територијалних општина и уређују незаконито гласање по питању припадности дотичних црквених општина. То се директно противи украјинском закону бр. 2683, где је речено да то може учинити црквена општина двотрећинском већином гласова. То води томе да се силом заузимају наши храмови, наши верници изгоне на улицу, па су принуђени да се моле у сеоским кућама (Блажењејши је навео где је све то случај у Волинској области, али је истакао „да се то дешава и у другим областима“). Полиција често не реагује, буде тек посматрач...“

У наставку је господин Митрополит истакао и случајеве када се врши притисак на свештенике да приђу расколничкој организацији, ПЦУ, позивају на информатгивне разговоре и др.

„На друштвеним мрежама се шири лажна информација да је око 450 парохија изишло из Украјинске Православне Цркве. Међутим, према нашим подацима, само су 42  опшине одлучиле да пређе у `Православну цркву Украјине` (ПЦУ), од којих је 9 парохија прешло без свештеника. Осталих 55 тзв. „добровољних прелазака“ карактерише присилна отмица, пребијање верних и фактичко отимање храмова. Регистровано је 137 случајева када је друштвена општина на терену прегласала за прелазак у ПЦУ против воље црквене општине. У тим случајевима наши верници са свештеницима остају и служе у својим храмовима, мада локалне власти држе да је та парохија такође прешла...“

Пошто је навео примере притиска на свештенослужитеље УПЦ, дискриминације и других кршења права и слобода УПЦ, што је констатовао и Комесаријат УН по правима човека и објавио их 12.03.2019. године, Блажењејши је казао: „Због свега овога молим Вас, Петре Алексејевичу, да скренете пажњу локалним чиновницима да прекину иницирање на терену примену закона. То ће прекинути конфликте међу људима. Ово није пут који води ка јединству. Треба признати погрешност тога пута, сагледати грешке и тражити друге путеве црквеног јединства. Отимање цркава и притисак на парохије само ће десетинама година уназадити процес јединства. Ми смо то доживели већ почетком 1990-тих година..“

„Господине Председниче, желим да нас схватите правилно. Ми, односно наша Украјинска Православна Црква ту је за Украјину, за целовиту и јединствену државу, за мир, међусобно разумевање и јединство у нашем народу. Ми смо се свагда за то борили и изјављивали, а све што сам напред изнео, само штети држави. Учините нешто како би се то прекинуло. Уверен сам да је то у Вашој могућности!“ - завршио је Блажењејши митрополит Онуфрије.

Председник Порошенко је навео да му обласна државна управа није давала податке о местима где су парохије прешле из једне јурисдикције у другу. Он је посаветовао да се по унапред описаним случајевима треба обратити суду, а уз то је предложио Блажењејшем Онуфрију одвојен сусрет како би се размотрила та кризна питања.

На одговору на то Предстојатељ УПЦ митрополит Онуфрије је предао г. Председнику списак отетих храмова и извештај о другим случајевима кршења права лица и установа УПЦ. У наставку је председник Порошенко дао налог својим помоћницима да проуче ситуацију и да реагују о сваком конкретном случају.

Извор: Српска Православна Црква

Тродневно ванредно заседање Свештеног Сабора грчке јерархије у суштини је изнедрило нове основе у односима са владом, задржавајући црвене линије када су у питању издвајања за свештеничке плате и истовремено уздижући тему црквене имовине на виши ниво.

Извори из Министарства образовања и вере изнели су тим поводом своје незадовољство грчкој црквеној новинској агенцији „Ортодоксија“, наглашавајући да се тек у наредном периоду очекује одлука владе да ли ће једнострано наставити са изношењем спорног нацрта закона на изгласавање или ће наставити дијалог.

Незадовољство министра вере након званичног саопштења архијереја не оставља много места за оптимизам, нити наговештава наредне кораке. У Министарству се говори о „негативном развоју ситуације“ уз наглашавање да није могуће водити дијалог уз постојеће црвене линије, као и то да се начелни договор премијера Ципраса и архиепископа Јеронима одвија према начелу све или ништа.

Развојем догађаја је незадовољан и сам архиепископ атински Јероним. Иако је за „Ортодоксију“ изјавио да „министар може да говори шта год хоће, али ми знамо своје“, у свом званичном излагању није крио разочарење. Одговорност за црвене линије пребацио је на грчке архијереје, говорећи о „ограничењима која гуше дијалог“.

Грчки архијереји су једногласно потврдили своје одбијање да прихвате предлог државе за промене у досадашњем давању плата свештенству и заложили се за наставак дијалога.

Друга важна одлука која је донета од стране архијереја јесте да се питање црквене имовине уврсти у поменути дијалог са државом на потпуно другачији начин од досадашњег нацрта договора, који је постигнут 6. новембра 2019. између премијера Ципраса и архиепископа Јеронима. 

Конкретно, грчки архијереји у свом званичном саопштењу поводом дијалога са државом говоре о „одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. г. и управљању црквеном имовином након уговора од 18.9.1952. године“.

Представници државе наглашавају да овакав став Цркве мења саму основу првобитног начелног договора, који је у вези са уговором из 1939. предвиђао следеће: „Црква признаје да се после овог уговора  одриче полагања права на наведену црквену својину“.  Упркос томе, сада се говори о одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. године.

Извор: Српска Православна Црква