Претходних дана на интернет адреси «Савеза православних новинара» (СПЖ) су објављене информације и фотографије са «литургије» коју су у Кијеву 29. маја 2019. служили митрополити Васељенске патријаршије са представницима само од њих признате «Православне цркве Украјине», а које документују и саслуживање извјесног Бојана (Бориса) Бојовића, припадника самозване «ЦПЦ».

Не дуго након тога, огласила се и «ПЦУ» званичним саопштењем објављеним на њиховој интернет адреси, а у коме се ограђују од учешћа «архимандрита Бориса, који сада припада од Васељенске патријаршије непризнатој јурисдикцији у Црној Гори». Између осталог у саопштењу се наводи:

«Прије добијања Патријаршијског и Синодалног Томоса о аутокефалији, Црква у Украјини је била у општењу са онима који су кроз Православље жељели да опште са њом. По добијању Томоса, Православна Црква Украјине има и одржава црквено-канонско општење са Васељенском патријаршијом и само са Црквама са којима општи Васељенска патријаршија. Учешће горепоменуте особе у Литургији не значи да ће Православна Црква Украјине признати јурисдикцију којој он припада, нити да ПЦУ има црквено-канонско општење са овом јурисдикцијом. Ако је неко био повријеђен овим чином, онда вас увјеравамо да се то није догодило са намјером.»

Божо Кнежевић

Извор: https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/ofitsijna-informatsiya-official-information/

Објављен је први број новог научног часописа Московске Духовне Академије "Метафраст".

 „Метафраст“ је научни часопис Московске Духовне Академије, који објављује истраживања наставника, дипломираних студената и студената који се специјализују за класичну филологију (старогрчки, латински и оријентални језици), историју грчке и латинске хришћанске књижевности, као и предања хришћанског Истока. Часопис посвећује посебну пажњу објављивању споменика античке и средњовековне хришћанске књижевности у новим или прерађеним старим преводима на савремени руски језик.

Часопис издаје Одсек за филологију МДА (профил "Грчка хришћанска књижевност") и објављује студије које одговарају параметрима Високе атестне комисије: 02/10/14 (класична филологија, византијска и модерна грчка филологија), 26.00.01 (богословље).

У првом броју часописа "Метафраст" представљено је 11 студија посвећених проблемима грчке и латинске хришћанске литературе. Аутори и преводиоци су наставници, дипломци и студенти профила „Грчке хришћанске књижевности“ Одсека за филологију МДА. Чланци о агиографији, егзегези, историји византијске књижевности заснивају се на филолошкој методи рада са примарним изворима.

Сви материјали часописа прегледавају се и индексирају у националној библиографској бази података научног цитирања РИСЦ.

Одсек “Истраживање” садржи чланак проф. игумана Дионисија (Шљонова), у којем аутор разматра историјат епитета “Чудотворац” у односу на личност св. Николаја Мирликијског Чудотворца.

У чланку кандидата богословља М.А. Вишњака, на основу извора, разматран је догматски аспект борбе коју је водио цариградски патријарх св. Атанасије I, са расколом арсенита.

У чланку кандидата богословља ђакона Александра Ларионова изложени су ставови светог патријарха Фотија о лексичком значењу речи за хришћанско богослова, тумача хришћанских текстова и догматичара. Изложени су закључци светитеља о важности филолошке ерудиције, моралног стања особе и поседовања посебне харизме за исправно разумевање и тумачење свештених текстова.

Чланак студента додипломског студија МДА, свештеника Андреја Лисевича, описује особитости ауторске употребе речи у "Коментару на Посланицу Ефесцима" познатог латинског писца с краја 4. века Амвросијаста.

Следећи споменици су први пут објављени на руском језику у одељку за превођење: Омилија „О невиности“ (ЦПГ 2081), приписана Светом Василију Великом (у преводу са старогрчког, предговор и белешке студента МДА Андреја Науменка), „Писма Ермеја монаху Авви Дуласу“ (превод са старогрчког и коментар постдипломаца МДА Андреја Антишкина, магистра богословља ђакона Петера Лонгана, постдипломца МДА Алексеја Неманова и кандидата филолошких наука свештеника Сергија Кима) и расправа "Против Авксентија" светог Иларија Пиктавијског (преведено са латинског, са уводном и белешкама магистра филологије и историја Древног истока Е.В. Ткачева).

У одсеку «Status quaestionis» представљени су библиографски осврти посвећени арсенитском расколу (аутор чланка је М.А. Вишњак), св.  Симеону Новом  Богослову (аутор - постдипломац МДА Роман Соловјев), као и латинском средњовековном писцу Хуги Етеријану (аутор – студент магистратгуре МДА Владимир Коробов).

У одељку “Viri docti” у чланку студента магистратуре МДА јерођaкона Инокентија (Глазистова) реч је о великом академском ннаучном  раднику, протојереју Петру Делицину, захваљујући чијим радовима средином 19. века. почео је да се ствара корпус руских превода дела светих Отаца.

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор.

Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну.

На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих.

Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“.

Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата.

Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао:

„У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом.

У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу.

После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас.

Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно.

Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“.

Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије.

Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати.

Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!

За Поуке са словачког

Иван С. Недић, Јелена Недић

Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест:

https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/

Видео-снимак свете литургије:

У суботу и недељу 9. и 10. јуна 2019. у Бјелску Подласком у североисточној Пољској, уз учешће неколико архијереја, међу којима и Његовог Блаженства митрополита Саве, свечано је прослављен празник чудотворне иконе Пресвете Богородице Бјелске.

Свечаност је почела у најстаријој цркви у граду - Рођењу Пресвете Богородице - уочи празника, свечаним бденијем које су служили архиепископ бјелски Григорије и епископ сјемјаницки Варсонуфије и свештенство  Бјелског намесништва, извештава прес служба Пољске Православне Цркве.

Бјелска икона се трајно чува у цркви Рођења Пресвете Богородице, испред које се једном недељно служе акатист и молебен.

Свечност је настављена у недељу, а свечана Литургија је  служена  у свим парохијама Бјелске епархије. Верници су се затим долазили у цркву Рођења Пресвете Богородице како би целивали свету икону. Окупљени верници су затим кренули у литију градскима улицама, носећи икону у дубокој побожности према цркви Покрова ПресветеБогородице, где су ове године  одржане главне свечаности.

Свештенство које је носило икону и поклонике дочекао је на улазуу порту цркве митрополит Сава, и овде су сви певали химне Богородици. "Мајка Божја је данас ходала улицама овог града у својој икони, да погледа у срце сваког од вас ... да саслуша људе како говоре о својим радостима и проблемима", проповедао је пољски предстојатељ. “Окупили смо се у овом граду да захвалимо Тројичном Богу и Пресветој Богородици што је она с нама, што њен омофорј окружује град и његове становнике. Благодарни смо јој на томе!“

Митрополит Сава је тада одслужио Божанску литургију са архиепископима Григоријем, хајновским Павлем и  супрасалским Андрејем и епископом  Варсонуфијем, заједно са свештеницима који су дошли на празник. Проповедао је архиепископ Андреј.

После Литургије митрополит Сава се поново обратио верницима, нагласивши да је Света Евхаристија најважнија ствар на свету. "Живећи у савременом свету, испуњени снагом Евхаристије," рекао је, "морамо вршити позитиван утицај на свет око нас и увек сведочити своју веру. И наша вера треба да донесе очекиване плодове, снажећи наше Православље, које има свој извор у Гробу Васкрслог Христа.“

Бјелска икона је одигитријског типа, изображена у грузијско-јерусалимском стилу. Позната је по многим чудесним исцељењима и другим услишаним молитвама. Икону је граду поклонила пре 500 година кнегиња Јелена, супруга краља Александра Јагјелона. Прослављање иконе, које се сваке године савршава сваке друге недеље у јуну, започело је 2007. године. Свечане литије са Бјелском иконом одржавају се у граду почев од 2016. године, преноси пољски Радио Бјалисток.

Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Поводом прославе имендана патријарха Вартоломеја, 10. јуна  (по новом календару), у манастиру Животодавни источник  у Баликлију је одслужена Велика вечерња. Службом је началствовао патријарх Вартоломеј, у присуству архиепископа атинског  Јеронима,  великог броја архијереја, свештеника и архонта. Присутни су били и Георгија Султанопулу, генерални конзул Грчке у Цариграду; конзул Георгије Гајтанис; Олександар Хаман, генерални конзул Украјине у Цариграду; Хасан Балтаци и Исмет Токдемир, посланици Републиканске народне партије (ЦХП), и верници из Цариграда и иностранства.

Патријарх Бартоломеј је у свом обраћању захвалио Богу што му је подарио 28. прилику да прослави свој имендан, у историјском манастиру Животодавног источника.

Обраћајући се  архиепископу атинском Јерониму, Патријарх је рекао: „Имамо радост и част  услед присуства Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Грчке. Он је овиме љубазно пристао да дода карику у ланац који спаја наше две Цркве и да повећа радост нашег овогодишег светковања...“

Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, у пратњи протођакона Стевана Кричке и чтечева Миљана Никитовића и Божидара Станојевића, по благослову Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Г. Кирила, посетио је у понедељак 10. јуна 2019. године Свето-Даниловски ставропигијални мушки манастир и Оделење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, где га је дочекао Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Г. Иларион.

Извор: Епархија нишка

У једном од својих интервјуа Патријарх цариградски Вартоломеј изјавио је да je његов упад у Украјину који противречи црквеним уредбама имао за последицу „васпостављање каноничности“ вишемилионског украјинског народа, а такође је изразио мишљење да присуство у овој земљи Украјинске Православне Цркве која се налази у канонском јединству с Московском патријаршијом наводно наноси штету интересима украјинске нације.

На ове изјаве у програму интернет-канала „Першиј Козацкиј“ одговорио је заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске Православне Цркве Николај Данилевич:

— Желео бих да поделим с вама неколико мисли у вези с овом изјавом патријарха Вартоломеја. Чини ми се да је ова изјава превише политичка. Логика изјаве је управо политичка и то је логика власти која одлази, а која ју је и изнедрила. Јасно је да се то није десило случајно: постоји сукоб између Украјине и Русије. Међутим, чини ми се да су се проблеми с Цариградском патријаршијом код нас појавили у време кад је ова патријаршија због нечега прихватила логику наших расколника, такозване „Кијевске патријаршије“, као и логику политичке власти у одласку.

И чињеница да су држављани наше земље, не само верници, у тако огромном броју (преко 73 процента) гласали за новог председника сведочи да људи не прихватају ову идеологију. Они нису толико били за новог председника Зеленског колико су против претходног шефа државе и ове идеологије. Јасно је да се не дешава да има сто посто „за“ или „против“. Али сам народ сведочи да се не слаже с оваквим тумачењем историје и с оваквим приступом.

Логика црквеног јерарха треба да буде другачија. У историји Цариградске патријаршије је такође било случајева кад је њено присуство у украјинској земљи било непожељно. Сетимо се Брестске уније која је закључена 1596. године. После ње у Украјину није био дозвољен приступ представницима Цариградске патријаршије, јер су их пољско-литванске власти сматрали турским шпијунима. Међутим, црквена Украјина се налазила у саставу Цариградске патријаршије.

Знамо и даљу историју, знамо како је 1600-их година католичка власт вршила притисак на православце. Практично, западна Украјина до Дњепра, као и Украјина с десне стране обале, била је унијатска. И ко зна да ли бисмо ми данас били православци да се Украјина није поново сјединила с Русијом 1654. године, и да затим 1686. године није прешла у јурисдикцију Московске патријаршије. Мислим да је Украјина захваљујући овим чињеницама остала православна.

Свака ситуација, сваки догађај у историји има своју улогу. И Господ ове или оне околности користи како би сачувао Своју Цркву. Чини ми се да је јединство с Московском патријаршијом одиграло позитивну улогу за нашу Цркву.

Јасно је да све догађаје можемо оцењивати тек кад се десе. Навешћу још један пример: Пољска, 1924. година. Цариградска патријаршија је дала аутокефалију Пољској Цркви, али је пољска држава започела прогоне Пољске Православне Цркве, и у периоду од 1924. године до 1939. године срушено је 156 храмова заједно с величанственом црквом Светог Александра Невског у Варшави.

И Цариградска патријаршија која је себе називала Црквом-Мајком, ништа није учинила у вези с догађајима који су се дешавали у ово време. Рећи ћу још нешто: разговарали смо о томе с представницима Цариграда кад смо били тамо. Одговорили су нам: „Па, такво је било време.“ Јесте, време је било такво. И сад је одређено време и мислим да не можемо говорити о томе да присуство ове или оне патријаршије у овој или оној земљи наноси или не наноси штету – Господ управља историјом. Господ даје да се известан део земље налази у оквирима ове или оне Цркве; касније она може постати аутокефална, а после може изгубити аутокефалност. То су питања промисли Божије. И ми као људи Цркве не треба да се руководимо аргументацијом политичких власти које долазе и одлазе, већ интересима Цркве. Зато код нас треба да преовладавају интереси Цркве и црквена логика, црквена аргументација.

Патријарх Вартоломеј је такође рекао да је својим поступцима наводно васпоставио јединство православаца у Украјини. Изјавио је да је вратио каноничности цео украјински народ. То је у ствари неистина, пошто се огромна већина налазила и налази у канонској Цркви и никуд из ње није одлазила. Овде, у Украјини, ситуација је потпуно другачија од тога како је неки представљају патријарху Вартоломеју и од онога што он декларише спољашњем свету.

Видимо колико се проблема сад појавило у Украјини управо због присуства Цариградске патријаршије. Док се она није мешала мирно смо живели. Мешање Цариграда нанело је штету управо Православљу, нанело је штету Цркви, зато што људе истерују из храмова. Хвала Богу, чини нам се да се овај процес завршава.

Нажалост, Цариград је изазвао више проблема него што је решио. То се односи и на најновије догађаје – хиротонију архимандрита грчког порекла (за „епископа“ ПЦУ – прим.) у којој су учествовала двојица јерарха Цариградске патријаршије, Митрополит галски Емануил и Митрополит адрианопољски Амфилохије. Знам да су неке Помесне Цркве због овога већ упутиле протест Цариграду, зато што се поставља питање: да ли касније могу да служе с овим јерарсима? Јер, по 10. и 45. апостолском правилу и др., онај ко је служио с расколницима сам се лишава чина. То је канонско питање. Дакле, видимо да се због интервенције Цариграда појављује више проблема него решења.

Волео бих да политичка логика и политичка аргументација немају места у црквеном животу. То штети Цркви, јер се политика стално мења. Треба да гледамо вернике, а не да седимо у својим кабинетима и да радимо на томе да се гомилају папири. Нажалост, архијереји Цариградске патријаршије, нарочито они који се налазе у Турској, у ствари немају паству. То су „кабинетски“ митрополити: они носе титуле, али немају паству. Зато не осећају Цркву, и одлуке које доносе и изјаве које дају, не одговарају црквеној стварности. Зашто друге Цркве не дају сличне изјаве? Зато што имају стварну паству – многобројнију или малобројнију, они су пастири, а не просто политичари у расама.

Због тога бих пожелео да сви ми, укључујући и представнике Цариградске патријаршије, дајући овакве изјаве, размишљамо о људима, да размишљамо о стварној Цркви, а не о политичарима. Да размишљамо о томе како да вратимо из раскола оне који се у њему налазе црквеним, а не политичким путем.

Извор: Православие.ру

Литија је била праћена аутомобилима са звучницима који су преносили про-породичне говоре, породичне песме и слогане марша. Овогодишња кампања је одржана под слоганом „Породица је срце Украјине!“ На тргу је приређена свечаност, током које су породице и активисти за породицу награђени подстицајним наградама у различитим категоријама.

Литија је одржана уз подршку јавних и добротворних организација с циљем да се скрене пажња друштва и власти на моралне и духовне темеље породице и брака као заједнице  једног мушкарца и једне жене, што је неопходно за складно васпитање и здрав развој деце.

Прошлогодишњем маршу је присуствовало око 10.000 људи, под слоганом „Срећна породица - здрава Украјина!“   

Украјински Парламент је у децембру 2017. године усвојио Предлог закона бр. 5924, „О спречавању и сузбијању насиља у породиц“. Закон уводи додатне мере за стварање мера и заштитних механизама за борбу против свих облика родно заснованог насиља, укључујући насиље у породици, сексуално насиље, ухођење, сексуално узнемиравање, присилни брак, сакаћење женских гениталија, присилна стерилизација и присилни абортус.

Према социолошком истраживању Центра Разумков, 98,6% Украјинаца ставља породицу на прво место по приоритетима у животу, а породица је највећа вредност међу свим друштвеним и личним вредностима.

Хиљаде православних верника такође је испунило улице главног града Молдавије 18. маја  2019. у знак подршке традиционалним породицама и традиционалним породичним вредностима.

Извор: Orthochristian  (са енглеског Инфо служба СПЦ)

У Недељу седму по Пасхи – Светих Отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна 2019. године, Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Митрополиту Чешких земаља и Словачке г. Растиславу, који је началствовао светом архијерејском Литургијом и актом канонизације свештеномученика Станислава Насадила у Саборном храму светог Јована Милостивог у Кошицама, у Словачкој.

Поред епископâ Иринеја и Исихија, у име Српске Православне Цркве, у свечаном догађају у Кошицама – у Православној Цркви Чешких земаља и Словачке, учествовали су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископи: браничевски Игњатије и буеносаирески Кирило. Митрополиту Растиславу су саслуживали и архиепископи: пшемиславски и горлицки Пајсије (Пољска Православна Црква), прашки Михајло, михаловско-кошицки Георгије и епископ шумперски Исаија, викар Епархије оломоуцко-брнске, као и више свештенослужитеља из Пољске, Чешке, Словачке, Црне Горе и Србије.

У пратњи архијерејâ Иринеја и Исихија налазе се: презвитер Велимир Врућинић, парох новосадски, јеромонах Ермолај и монах Пајсије (праунук светог Станислава) из Светоархангелског манастира у Ковиљу, и протођакон Горан Ботошки.

Епископ бачки г. Иринеј беседио је по прочитаном јеванђелском одељку. Владика Иринеј је такође благословио славске дарове – колач и жито.

Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије поздравио је епископе који су у Словачку допутовали из више помесних Православних Цркава, захвалио им је на учешћу у данашњој великој радости за Православну Цркву Чешких земаља и Словачке, а потом је упознао присутне у храму у Кошицама са животом православног свештеника Станислава, који је пострадао током Другог светског рата од стране усташког фашистичког режима. Монаху Пајсију – праунуку светог Станислава Насадила, Архиепископ Георгије је даривао икону новопросијавшег угодника Божјег. По завршетку сабрања, Митрополит Растислав је захвалио свима који су узели учешће у евхаристијском слављу.

Дан уочи канонизације православног свештеника чешког порекла – оца Станислава Насадила, 8. јуна, у православном храму у Кошицама је служено бденије, након којег је одржано кратко представљање лика и дела оца Станислава.

Српска Православна Црква прибројала га је лику светих 1961. године и литургијски га прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким и са њим пострадалим свештеномученицима 4. јула по јулијанском, односно 17. јула по григоријанском календару. Спомен новомученика оца Станислава Насадила у календару светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке биће прослављан 20. јуна.

Извор: Епархија бачка

У петак 07. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је, у пратњи протођакона Стевана Кричке и чтечева Миљана Никитовића и Божидара Станојевића, посетио Покровски манастир у Москви. 

Извор: Епархија нишка

Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, посетио је 8. јуна 2019. кипарског архиепископа Хризостома. Претходног дана у Јерусалиму митрополит Иларион се срео са патријархом Теофилом.

За сада нису наведени детаљи разговора, али је у службеном саопштењу наглашено да је разговор митрополита Илариона и архипископа Хризостома вођен у четири ока ("формат један на један").

Овај сусрет је једна врста припреме за састанак кипарског архиепископа, и посредника у решавању кризе у Православљу настале поводом Украјине, са руским патријархом Кирилом.

Званична и мирна посета Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја Православној Цркви Антиохије и свег Истока 01.-07. jуна 2019.

Посвећен јединству вере, поступајући према традицији и обичајима Цркве, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј је на челу црквене делегације учинио званичну и мирну посету Православној цркви Антиохије и свег Истока. Свечени дочек уприличио је Његово Блаженство Јован X, Патријарх Антиохијски, са архијерима светог сабора Антиохијске Патријаршије. Посета Његове Светости је уприличена на позив који му је упутио патријарх Јован Десети за време своје посете Србији прошлог октобра.

Његова Светост Патријарх Иринеј и његови сапутници имали су прилику да се упознају са реалним стањем Антиохијске цркве у Сирији и Либану, где су две стране размотриле већи број питања од значаја за Антиохијску и Српску цркву. Патријарси су такође потврдили више чврстих ставова: обе Цркве сматрају да су хришћани основна компонента источњачког мозаика у друштвима у којима живе, и да мир у области Блиског истока не може да се заснива ни на теорији заштите мањина, нити на логици о супремацији већине, већ да треба да буде постигнут кроз преплитање и садејство свих напора у оквиру принципа грађанства и једног живота за све верске и друштвене групе.

Две Цркве такође потврђују да одговорност лежи на свима – унутар и изван Сирије, за исушивање извора тероризма како са идеолошког, тако и са оружаног аспекта, као и за налажење решења за кризе на миран начин – што би требало да сачува човека Истока од трпљења последица рата као што су отмице, убијање, протеривање и насиље.

Обе Цркве такође позивају међународну заједницу и све владе да истинито сагледају проблем тероризма, који већ веома дуго притиска све земље и људе Истока, међу којима су и хришћани, за шта посебно тешку цену плаћају деца Антиохијске Цркве и други.

Обе Цркве истичу значај сарадње унутар Православља и позивају на учвршћивање и активирање дијалога међу свим аутокефалним православним Црквама, јер је то једини начин за излазак из криза. Поред тога, оне потврђују да се морају поштовати историјске и географске границе између помесних Цркава и сматрају да је јединство православног света драгоцено наслеђе које нам је завештао сам Господ Исус Христос, и оно ће остати сачувано и јасно, шта год да донесу будуће кризе.

Обе Цркве такође истичу своју веру у доброту човека у нашим земљама, као и у његово верско и цивилизацијско наслеђе које му остаје као идентитет и отворена припадност, што се не може фрагментирати у вртлозима савременог света проистеклим из духа независности и индивидуализма, као ни трендовима раскола и коришћења религије на пољу политике. Уз то, две Цркве потврђују и да припадност Цркви нити укида нити се у исто време поистовећује са националном припадношћу која поштује специфичности земаља, већ припадност Цркви управо поставља темељ припадности нацији и држави, градећи у човеку културу грађанства и саживота са другим, уз потпуно поштовање његових посебности.

Обе Цркве такође посебно су обратиле пажњу због отмице двојице митрополита града Алепа – Јована Ибрахима и Павла Јазиџија, која траје од априла 2013. године, и траје све до данас. Две Цркве осуђују како ову злочиначку отмицу, тако и практично ћутање на међународном плану које је обавијало и још увек обавија овај случај, позивајући све на улагање труда ради њиховог пуштања на слободу и затварања овог случаја који у малом симболизује патње свих отетих, као и патње човека Истока који плаћа цену ратова. Две Цркве такође апелују на међународну заједницу да сачува светиње на Косову (и Метохији).

Две Цркве се моле за напредак народа који припадају Српској Православној Цркви, за мир и стабилност у свим земљама и за мир у Сирији и стабилност у Либану; за добробит човечанства у целини које чезне за миром Пресветог Бога.

Дамаск, 07. јуна 2019. године

Српска Патријаршија
Његова Светост
патријарх Иринеј

Антиохијска Патријаршија
Његово Блаженство
патријарх Јован Десети

Извор: Српска Православна Црква

Последњег дана посете Антиохијској Патријаршији делегација Српске Православне Цркве у петак, 7. јуна 2019, у преподневниим часовима посетила је манастир Светог Јакова Персијског. Манастир се налази у селу Дедех у округу Ел Коура у Либану. 

Манастир је изграђен високо на платоу на северном рубу села и гледа на обалу града Триполија, који се налази на око седам километара. У манастиру живи 29 монахиња. Игуманија манастира је мати Февронија. Манастир је стар преко 800 година, иако историјска истраживања потврђују да се његова изградња проширивала у различитим историјским периодима, о чему сведоче зидови зграда, изградња бране, кровна конструкција, дебљина зидова и још много тога.

После доксологије надлежни архијереј, Митрополит триполија Јефрем поздравио је делегацију Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејом рекавши: „Данас  у овом манастиру дочекујемо у великој радости Његову Светост Патријарха српског Иринеја, светкујући и празник  Вазнесења Господа нашег који смо јуче литургијски посебно обележили,  Спасовдан. Славимо празник Господа нашега Исуса Христа који је победио смрт, који се узнео на небеса и сео с десне стране Бога Оца. Данас смо, браћо и сестре, сви  ми радосни, јер српску црквену делегацију дочекујемо у оваквом сабрању. Данас имамо благослов над благословима! Благодаримо Вам, Ваша Светости, зато што сте дошли да нас посетите у тешким данима  веома деликатним, јер су наша Црква, наш народ и наша држава преживели тешка времена. А све то је од нашег Господа који жели да нас опомене, али и ободри, подучи. Господ је прошао кроз сва села и градове проповедајући своје учење и исцељујући све болесне, тако помажући људима. Такође и Ви, Ваша Светости и Ваше Блаженство, својом посетом потврђујете да смо једна Православна Црква  и да гајимо њено јединство, да смо свуда јединствени као једна Црква у свету. Сви морамо чврсто чувати то јединство, превазилазити сваку тешкоћу, све невоље ових ратова иза нас изазване великим силама и другачијим политикама света. Ваш долазак овде потврђује, кажемо искрено, колико љубави имате, колико љубави имамо као једна Црква и како је проживљавамо као љубав која царује у Светој Тројици.

Данас смо се срели са Вама у овом манастиру Светог Јакова Персијанца, што је један од првих манастира који је основан у најранијем периоду наше историје. Сада много настојимо на томе како да обновимо монашки православни живот у нашој Цркви Антиохије. Наши монаси и монахиње су узносили своје молитве све време до данас, а са своје стране просимо Ваше молитве, које имају велико дејство  да очисте савременог човека од свих ђаволских сила и искушења. Желимо да будете доброг здравља како би проносили мир Божији међу нама и другима.”

Добродошлицу Српском Патријарху упитила је и Високопреподобна игуманија Февронија рекавши:  „Данас је наше срце радосно, јер су наша уста почела певати нашем Господу што је дозволио да данас будете с нама кад можемо да добијемо Ваше благослове и, што је најважније, благослове Светога Саве, првог архиепископа Српске Цркве. Наше  срце је такође пуно радости што је с нама Његово Блаженство Јован, који је увек спреман да нас подучи топлим речима.

Ово свето место је преживело тешка времена. Манастир је био увек чврста стена, као Христова, прошао је кроз дугу историју. Године 1956. св. Јаков Персијанац је обновио овај манастир са шест монахиња и отпочео обнову духовног живота. Имали су благодат од Бога и дали су све од себе,  принели  себе као жртву Господу благодаћу  Светога Духа. Било нам  је веома тешко кроз историју. Мати игуманија  се разболела и 2015. г. преставила се у  Господу. Оставила је иза себе дела и речи као узор нама.

И Ваша земља Србија коју Вам је Бог дао, носила је кроз историју велики крст. Много сте пропатили за своју веру и за наше заједништво. Искусили смо шта то значи да се човек бори за своју веру. Најбољи начин да се боримо у тешком времену јесте ако носимо чврсто Крст. Као што је рекао Ваш претходник патријарх Павле, ми смо се научили кроз искушења, кроз ратове да носимо велики терет. За годину дана смо изгубили много људи. Обновили смо, у својим могућностима, све што је срушено и изгубљено, и можемо потврдити речи великог учитеља вере Српске Цркве, светог Јустина Поповића: Крст грли све што постоји на свету, посебно човека. Због тога можете да нас убијете, али не можете да нас уништитете. Морамо бити сведоци Бога, да Га славимо и прослављамо, гајећи наду у васкрсење.

Молимо Ваш благослов да завлада братство међу нашим Црквама, да обављамо своје дужности у тешким искушењима, да будемо сведоци молитве Богу и да прослављамо реч Божју. Молимо се, и Ви се молите за нас и пред нашим светима и пред Вашим светима, а највише пред  Светим Савом који је узор за нас. Скромност је философија човека, и тиме се одликовао Сава Немањић. Треба да будемо сви скромни, јер кроз њу долази мудрост, а  кроз мудрост добијамо светлост која обасјава све око нас и, ако будемо свети, освећујемо све људе око себе.

Ваше Блаженстгво Патријарше Јоване, захваљујемо што сте дозволили да будемо с Вама и узмемо Ваш свети благослов. Иако је време кратко с нама, благослов је за нас и велика радост што су с нама Божји људи који нам доносе благослов.  Молите се за нас, јер молитва може да нас упути  шта да радимо како бисмо се уподобљавали животу нашег Господа. Још једном: Добро дошли међу нас! И добро дошли у Вашу обитељ!”

Беседа Патријарха Иринеја у манастиру Св. Јефрема у Триполију

„Ваше Високопреосвештенство,

Високопреподобна игуманијо и часне сестре монахиње, 

Браћо и сестре,

Данас је тренутак велике радости духовне, јер су речи које смо чули од Високопреосвећеног Митрополита и од мајке игуманије пуне духа и благодати Божје. Хвала Вам што сте нам предложили да посетимо овај манастир и његово сестринство. 

Ова земља је некада у историји била земља великих манастира и запаженог монаштва. Хвала Господу што се после много проблема и тешкоћа који су народ и Црква преживели манастири ипак обнављају, а и нови се подижу. Монаштво је мера духовног живота у једној Цркви и у једном народу; монаштво шири духовност не само речима, него и животом који је исто тако упечатљив као и речи. Зато се и ми радујемо што, хвала Богу, постоје манастири, постоје монаси који у манастиру пружају пример јеванђељског начина живота. 

И наша Српска Црква има знатан број манастира и монаха и монахиња. За развој монаштва код нас веома је заслужан Николај Велимировић, жички епископ. Он је дошао у Жичу из манастира Св. Наума на Охриду и развио велики покрет и љубав према монаштву. А да није било Другог светског рата, Србија би цветала у монасима и монаштву. Нажалост, после тог рата успостављена је комунистичка атеистичка власт, ништа мање опаснија од негдашњих Османлија. Владика Николај је одведен у логор Маутхаузен и одатле се није могао вратити у Србију, јер му је тадашња власт то забранила. Иако Николај није био у Србији, његов утицај је био присутан у Србији у којој се надаље развијала љубав према монаштву. Умро је у Америци, и наша Црква га је прогласила за светитеља. 

Поред њега имали смо оца Јустина Поповића, који је такође много допринео развоју монаштва.  У манастирима су се појавиле значајне личности које су  снажно делале на неговању побожности и развоју хришћанског духа у народу. 

Нажалост, ратно  и поратно стање учинило је да су се многи одселили у свет, па је мање житеља у Србији и тиме је мање оних који би се замонашили. С друге стране, овај свет нуди свој поглед на људски живот у овоме свету чиме чини да се многи окрећу од вере и Цркве. Срећом, народ се ипак враћа Цркви, посебно омладина, што је велика срећа и наша радост. 

Наш живот није лак, тражи велики подвиг и одрицање, али ако поредимо живот монаха и обичних световњака, живот монаха је много лакши и радоснији, јер све чине у славу Божју.  Тако, монасима и монахињама у овом манастиру и овој Цркви желимо много среће у обраћању човека Цркви и вери нашој. Они су светли и светле животом, а то такође привлачи многе као и реч Божја, реч о Богу и вери. 

Нека Господ благослови монаштво и овде и у нашој Цркви и у читавом православном свету! Молитве њихове су велике пред Богом. Хвала Вам, Ваше Блаженство, што сте нас довели у ову предивну светињу да видимо монахиње које су посветиле живот Богу и Цркви. Благодарим на даровима које сте нам уручили и који ће нас подсећати на овај боравак овде. Нека Бог благослови наше монаштво и сав хришћански народ!“

У манастиру Пресвете Богородице у Хамату

Следећа посета уприличена је Манастиру Пресвете Богородице у Хамату. Велики број људи дочекао је Српског Патријарха уз већ уобичајен свечани начин. После доксологије локални епископ, Митрополит Библоса (Вивлоса), Ботриса и Ливанских гора, г. Силуан пожелео је добродошлицу делегацији СПЦ на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејом и рекао:

Слово митрополита Силуана

Ваша Светости Иринеју, митрополите београдско-карловачки и

Ваше Блаженство патријарше Јове Х, патријарше Антиохије и свега Исток,

Ваше еминирање, високи, пречасни осеци и монаси,

Брао и сестре у Христу,

"Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог свате утехе, који су нам теши у своме невојом нашој, да би ми могли да останемо они који су у свакој невољици, утехом нас саме теше Бог. Ако се мучимо, за вашу је утеху и спасење које се постижу подношећи оних истих страдања које и ми трпимо, ако се утешава, за вашу утеху и спасење “(2) Кор. 3-6).

Овим ријечима апостол Павле је сакрао значећа која је подједнако прихваћена од стране обе Цркве, Српске и Антиохишке, гдје је њихово учешће у јединственом телу Христомова, уз веро, чини нас оним који имају уде у истом патња, утехи и спасење.

Ово је светлост која је апостол Павле посведочио на писање Дамаска, града до кога сам Вас прао на почетку Вашег посета. То је светлост која сјаја у овом свету манастира под покровитељством Богородице, мајке Светлост, чије се и завршава последњи дан вашег боравка Цркви.

Између два покушаја, урођена у божанском светлу, наша Црква живи свој веро и свече о томе док је путовала путовање које је Бог учинио на начин на који би могли да се обрате много патње које су проживљене. Заправо, наша Архиепископија је поновно рођена у закону који је преживла највише ратне ране.

Седиште Архиепископије и више од четрдесет цркара били су уништени, а десетине хиљада староседелаца је било расељено или присилно да емигрира, али је ипак обновљено оно што је уништено, а многи су се вратили на земљу која су остали. Штавише, наша Архијепископија је претрпела патње народа земље, као и сусједне земље, чије су становнице прешле из различитих разлога, а Црква је настојала да помогне што је било могуће. Све ово је десило захвјујућих претходника, џевом Високопеосвештенству митрополиту Георгију (Кходр), који су за Ваш благослов и који су дали заклетву да не би обнавили седиште Архијепископије четрдесет година до нашег верног народа неће бити обновљене домове и цркве које су угрожене. Овај велики отац и пастир довео је светлост Христову кроза своју свештеничку и епископску службу целим својим божијим засједањем Патријаршије како би украјински Цркву верници који су били Христа и служе вредно и верно Цркво и проповеднички речи, са преданошћу, љубављу и знању, као и посвећењем монашком животом који је поставио самог јогром оживљавања монашког живота у Антиохијској Патријаршији.

Саграђени на свим подножијама у VI веку, збир бројних појмова Богородице у светлости, које је спасавала марсаре од олуја и све броодолмичке стављале под својим заштиту. Манастир се повезује са светитећем који прослављам 26. јанура, а да су свети Јован, који је живео као монах у овом манастиру, и био свет светих Ксенофонта и еголе супруге Марије, и брат светог Аркадије, који су живео као монах у Палестини. Нови манастир, где сада стојимо, датира из 1890. године. У сваком насељу се налазе пјећи који потичу из првих хришћанских векова, у којима је живело много аскета. У нашој Архијепископији живе осам манастира које су жене духовне зидове, као и 153 цркве у много градова и села Ливанске горе.

Ваша Светости,

Било ми је је драго чути од Вас да сте ову апостолску посету ставили у контекст утеловљења јединства Православне Цркве и да се то одражава у многим детаљима Ваше посете. Ми смо уједињени у Исусу Христу, у нашем заједничком сведочењу Њему и служењу ближњима, службом која се заснива на нашој ”вери која се изражава кроз љубав" (Галатима 5,6). Историјске везе су нас окупиле још од ХII века захваљујући архиепископу Српске Цркве, Светом Сави, који је пренео из манастира Светог Саве Освећеног икону Богородице Тројеручице, коју је свети Јован Дамаскин у тај манастир донео у VIII веку. Знамо да је Свети Сава два пута посетио Антиохију на свом другом поклоничком путовању  у Свету земљу, између 1234. и 1235. године. И сада се радује са неба што Ви ојачавате ове везе својим доласком, и благосиљајте све вернике, свештенике и монахе наше Цркве, као и ову Архиепископију, заједно са Његовим Блаженством, нашим патријархом Јованом Х и члановима обеју делегација.

Наше историјске везе су ојачане у савременом добу захваљујући многобројним комисијама и конференцијама на свеправославном нивоу; стога, немојте се изненадити што су нам ваши савремени светитељи добро познати, посебно Свети Николај Велимировић (+1965) и Јустин Поповић (+1979). Неки од њихових списа преведени су на арапски и шпански језик.

Драго ми је што могу представити Вашој Светости знак наше љубави кроз благослове који сте нам донели. Ово је икона наших оснивача, јеванђелиста Марка и апостола Силе, као и икона Мајке Божје Свјетлости. Такође Вам представљам збирку књига о српским светитељима, као што су Свети Сава, Свети Николај (Велимировић) и Свети Јустин (Поповић), као и неке друге поклоне из историјског подручја Библоса. На крају, надам се да ћете бити праћени светлошћу Христовом, која се појавила Павлу и успоставила га као апостола, и светлошћу Утешитеља, кога Мајка Божије Свјетлости великодушно и непрестано излива на оне који траже њено заступање са вером, у нади да ћете донети ово светило Вашим молитвама и нама, речима утјехе, Вашој апостолској служби, и тешком послу за добро Православне Цркве и њених сведока данас. Молимо за Ваше молитвено сећање.

Беседа Патријарха Иринеја у Манастиру Пресвете Богородице у Хамату

Врло је важно да знамо какву је улогу у прошлости имала ова светиња. А то значи да ако ју је имала у прошлости, има је и данас, а имаће је и сутра и за свагда. Српски манастири су имали велику улогу у нашој историји, но, нажалост, турским ропством у 15. веку прекинута је та улога и дуго времена смо провели у ропству. Овде у Либану манастири су, пак, исто имали врло значајну улогу у духовном животу народа. Народ се у најтежим приликама окупљао у манастирима и добијао реч утехе и снагу да издржи све невоље и страдања која су га задесила. Ви сте, између осталог, превели нека дела познатих наших теолога, као епископа Николаја и Јустина Поповића, и тиме сте још више зближили наше две страдалне Цркве. Напомињем да је владика Николај  објавио 14 томова студија, проповеди, сазерцања... Истина, имате Ви традицију древних Апостола Цркве, али и дела ових савремених учитеља Цркве биће вам на ползу.

Користим прилику да захвалим на Вашој драгоценој помоћи нашој Цркви у Аустралији, која успоставља своју пастирску улогу; многе сте прихватили, помагали и они су вам веома благодарни.  Један Ваш свештеник је помогао нашу Цркву и много му хвала.  Нека Господ благослови Вашу Митрополију, Ваш народ и све народе православне и људе добре воље.  Ми данас напуштамо тле Либана, носећи велике успомене и богата знања која смо стекли, а још више што смо упознали благочестив народ, добре архијереје и свештенике. Нека Господ помогне Вашем и нашем народу да пребродимо страдања и искушења и да дочекамо дане слободе и заблагодаримо Господу на свему што нам дарује. Хвала Господу што нас је удостојио да посетимо овај благочестив народ који се успешно руководи благодаћу и силом Христовом. Вама и Вашем свештенству, монаштву и благочестивом народу желим изобилне Божје благослове. Живели на многаја љета!

Најбројнија и најутицајнија верска заједница у Либану је Маронитска црква. У Либану постоји верска подела функција по којој је председник Либана увек маронит. На челу Маронитске (Римокатоличке) Цркве је маронитски патријарх са титулом од Антиохије. Када се изабере нови патријарх, он тражи причест од Римског папе и на тај начин одржава везе са Римокатолоком Црквом. Деле исту доктрину, али имају своју Литургију као и јерархију. Литургијски језик је сиријски. Свештеници и епископи се могу женити. Оснивач ове древне Цркве био је Св. Марон Си­риј­ски који је живео крајем 4. века. Први патријарх Маронитске Цркве био је Јован Марон (7. век). У почетку су били доследни монотелитске христологије, међутим крајем 12. века под утицајем крсташа почели да нагињу ка Римокатоличкој Цркви, што је довело до настанка Маронитске цркве.

Његова Светост Патријарх српски Иринеј и делегација Српске Православне Цркве заједно са делегацијом Антиохијске Патријарије коју је предводио Његово Блаженство Патријарх Антиохије и свег Истога Јован посетили су у петак, 7. јуна 2019, Маронитског патријарха од Антиохије Марбутрус Пшара ел Раи.

Обраћање Маронитског патријарха од Антиохије

Ми и наш Свети Сабор, који је имао годишње заседање,  радујемо се да дочекамо Вас и Патријарха антиохијског Јована Х  и Ваше  делегације. У љубави и поштовању радујемо се,  радује се  томе наша знаменита Богородица која чува наш трон. Ваша благословена посета треба да учврсти односе наше Цркве и Ваше Цркве.

Ваша посета много значи, теолошки и духовно; она много обогаћује у Христу све нас, наше Цркве, наш народ. Заиста, треба да размишљамо о делу наше Цркве и да знамо све о нашем литургијском и теолошком животу. Све то можемо учинити кроз молитву и можемо бити заједно, што је од нас тражио Господ наш пре своје смрти - да будемо заједно, да будемо једно!

Ми смо увек били молитвено с Вама, пратили смо како развијате духовни живот у народу, како чувате Ваш народ српски. Имате 1500 манастира и цркава, посебно на Косову и Метохији, за које сте рекли да је центар Ваше Цркве. Истакли сте да Србија не може напред ако човек изгуби центар свога идентитета, историје,  Косово. Одувек сте хтели да останете на Косову, ма како да је тежак живот тамо. И рекли сте да све што се одузме силом од Србије, може да се врати. Нас радује што сте храбри да чувате земљу и народ, традицију и културу.

Поздрављамо Вас што се борите да не изгубите свој идентитет. Ви знате како је велика сила водила рат у Ираку и Сирији. Срушили су многе светиње, на силу су протерали наш народ. И тако су водили два рата, прво убијањем народа, а друго политиком како бисмо изгубили свој идентитет. Сиријске и ирачке избеглице треба да се врате у своје земље да не изгубе идентитет; ако се не врате, онда подржавају оне које су их напали и истерали. Ми смо за то да се Палестинци врате на своју земљу, што  је међународно право. Не желимо да Јерусалим буде главни град Израела, зато што они узимају да је Света земља јеврејска, а да наши Палестинци и наш народ сиријски и либански треба да буду избеглице због њихове политике на рачун њиховог идентитета, културе, историје, правде. Зато треба да будемо сви заједно, због тога, Ваша Светости, како сте рекли, све што се узима на силу, може да се поврати, али све што ми сами дајемо, не може се никад вратити.

Историјска је дужност свих Цркава на Истоку да чувају хришћански живот. Овде је било оваплоћење Господа, у ове наше земље се проширило Јеванђеље, овде смо уздигли Крст Господњи, живот човечанства, овде је Црква основана. Одавде се проширило хришћанство у свету преко Апостола, и зато треба да будемо једна Црква, заједно да чувамо свој идентитет. И зато верујмо у нашег Господа Исуса Христа, јер Он је рекао: Ја сам са вама у сведане до свршетка века!

Обраћање Патријарха Иринеја

За мене   је и за браћу архијереје који су са мном велика радост, драго нм је што смо у овој светињи. Хвала на речима да смо једна Црква и да јединство треба да чувамо као што су га чували наши преци. Ми смо дуго времена били једна Христова Црква. Сигурно нам је заједнички Господ и Спаситељ Исус Христос и Апостоли који су нам објавили Његову реч  преко којих је дошла и до нас. Имали сте велике личности Цркве који су тумачили тајну Откривења. Знамо да је Ваша Црква, као и наша, имала великих проблема и страдања и великих сведочења вере. Иако много страдамо, подносимо та страдања, јер  Господ нам даје и снаге  да посведочимо своју веру у Њега. Моћници данашњега света чине велику неправду народима, гложећи наше и Ваше људе, али им Господ даје снаге да дочекају боље дане у своме животу. Знамо да је Ваша Црква много пострадала, како у прошлости тако и у данашњем времену. То је судбина хришћана, али нам Господ даје снаге да својим страдањима посведочимо своју веру.

Хвала Вам што смо споменули велику тему, велику ране наше Цркве и народа, а то је питање Косова и Метохије. Косово је наша света земља, наш небески Јерусалим. Све наше велике вредности су на Косову. Сви значајни историјски догађаји везани су за Косово и тичу се Косова. У последње време Косово су населили Албанци и живели су дуго са првославнима  као браћа, али сад настоје да освоје Косово и да оно буде без Срба, да буде само њихова земља, где нико осим њих не треба да живи. Нажалост, такву политику подржавају моћне политичке силе. И што је најтрагичније, не желе само да  узму Косово, него и да га даду као што човек даје јабуку пријатељу. Врше велике притиске на нашу државу да се одрекне КМ и свих тамошњих светиња. Боримо се свим силама, уз помоћ других држава, пре свега Русије и других европских народа који нису дали свој глас за независност те наше области. Како да се одрекнемо Косова? Резиденција српских патријараха, Пећка патријаршија, остала би у туђој земљи. Шта тек да кажемо за Дечане и многе друге светиње које су опстале и после рушења у турска времена? Надамо се у правду и истину код других народа који нас подржавају, али највише у своје свете чије мошти почивају на Косову, као светог Стевана Дечанског кога поштују православни Срби и муслимани.

Хвала Либану, хвала Сирији што не пристају да признају Косово и Метохију. Хвала Вам на речима гостопримства које сте нам упутили.

Вашем Светом Синоду који заседа у Бејруту желим успеха и доношење одлука на добро верника.

Данас завршавамо своју посету. Носимо најдубље успомене на све оно што смо доживели. Носимо дивне успомене које ћемо пренети нашем народу, а то је да хришћани овде живе у пуном заједништву са својом браћом. Не само с припадницима Цркава, него и с припадницима других религија, што је  свакако за  велику похвалу. Молимо се Господу да благослови народ хришћански и све друге народе и људе добре воље. Поздрављам Вашу Светости, свете оце архијереје који заседају на Светом Архијерјском сабору, а Вама и Вашем благочестивом народу нека Господ излије своју изобилну милост!“

Последња дестинација био је Патријарашки манастир Св. пророка Илије у Схваии на  брду изнад Бејрута. Историја овог манастира почиње негде у шестом веку. После османске влдавине  овим крајевим, манастир је био одредиште руских конзула, научника и истраживача. Игуман нанастира је Епископ Константин.

После доксологије Владика је пожелео добродошлицу Патријарху Иринеју и рекао: „Добро дошли међу нас. Радује нас што сте с нама као изасланик мира и  љубави. За нас Ваш долазак представља благослов. Овом посетом показујете љубав према монаштву. Желим Ваше молитве и благослов за наше братство које је мало, али које је на сигурном пусту, јер желимо да сведочимо Господа нашега Исуса Христа, који је истина, и да проносимо јеванђељске речи као једино спасавајуће. Желимо да благословом Његовог Блаженства будемо снажни у Господу. Желимо казати свету: ми гледамо увек унапред, никад уназад, држећи се речи св ап. Павла. Увек ћемо угледати према Господу и угледати се на Његову смерност да бисмо надвладали зла и  имали благослов. Просимо Ваше молитве и молитве Његовог Блаженства.“

Беседа Патријарха Иринеја у Манастиру Св. Илије

Код нас кажу: Конац дело краси. Ово је круна  наше посете светој Цркви Сирије и Либана. Видели смо дивне манастире, дивне цркве, дивно свештенство, диван народ  и Сирије и Либана, и носимо лепе успомене у нашу Отаџбину и међу наш народ. И овај свети манастир заузеће посебно место у нашим срцима и у нашем сећању. Ви сте много ближе Богу од других и гледате у овој свет озго. А очи свих вас уперене су Богу нашему. У самој Библији Ваше место је споменуто због свог положаја. Тражи се мало подвига да би се дошло овде. Али сви верни који овде долазе, чине то на славу Божју и на спас своје душе.

Завршавамо своју посету светој Цркви Сирије и Либана. Ово је, како рекох, круна наше посете! Хвала Његовом Блаженству на свој љубави и доброти које сте нам указали, митрополитима, свештенству, монаштву, благочестивом народу што су нас примили као своје. Ми смо и заиста дошли међу своје и своји су нас примили као своје. Овој светињи желимо пуно благодати и милости Божје да освећује и просвећује свој народ данас и сутра, као што је то чинила кроз читаву своју историју. Хвала много.

Висока делегација Српске Цркве вратила се у Београд у суботу рано 8. јуна 2019. године.

Протођакон Дамјан Божић

Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, са својом пратњом, боравио је од 31. маја до 8. јуна 2019. године у званичној (мирној) посети Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свега Истока г. Јовану и Антиохијској Патријаршији.

ПОРТАЛ Поуке.орг ДОНОСИ ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ: