Приликом поклоничког путовања у Свету Земљу Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине примљен је код Његовог Блаженства патријарха јерусалимског Теофила 17. маја 2019. У пратњи украјинског првојерарха налазили су се епископ шепетовски и славутски Јевсевије, свештеници, монаси и мирјани Украјине.

„Православна Црква се увек налази у стању искушења и подноси гоњења од овога света, истакао је јерусалимски Патријарх. Исто тако, и Украјинска Православна Црква пролази кроз нарочити период у својој историји.“ У Јерусалимској Патријаршији увек се молимо у православним светињама Свете земље да Господ очува ову Цркву и верне у Украјини.“

Предстојатељ УПЦ заблагодарио је патријарху Теофилу на молитвама, као и  свима свештенослужитељима и вернима Јерусалимске Православне Цркве. Јерусалимски Патријарх Теофило III је додао да ове године велики број поклоника из целога света, а међу њима  и из Украјине, радо посећује храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму, где је живоносни Гроб Господњи, и друге светиње које подсећају на библијска времена и стоје у вези са животом Спаситељевим.

Разговори су одржани у срдачној, братској атмосфери, после чега су предстојатељи Цркава разменили поклоне.

Извор: Патриархиа.ру (са руског Инфо служба СПЦ)

Спомен на св. Теодосија Кијевско-печерског прослављен је 16. маја 2019. у Лаври коју је основао у 11. столећу св. Антоније Пешчерски. Свети Антоније и Теодосије поштују се као оснивачи руског монаштва, иако се њихови аскетски подвизи поштују и у читавом православном свету.

Ове године јерарсима канонске Украјинске Цркве и сабраћи Лавре придружили су се представници из трију других помесних Цркава на прослави, преноси сајт Украјинске Православне Цркве.

Његово Високопреосвештенство  митрополит вишгородски и чернобиљски, настојатељ Свете Успенске Кијевско-пешчерске лавре, одслужио  је Божанску литургију на празник у манастирској Светој Успенској катедрали, уз саслужење митрополита бориспољског и броварског Антонија, канцелара Украјинске  Цркве, архимандрита Нектарија (Бакополуса) Кипарске Цркве, о. Корнелија Вилкеса из Пољске Цркве и представника Румунске Цркве.    

Током Литургије архијереји, свештенство, монаси и верни молили су за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. После Литургије, икона св. Теодосија је ношена у литији до Далеких пећина, где му је служен молебен.

Митрополит тернипољски и кременцки канонске Украјинске Православне Цркве Сергије недавно је учествовао у светковању св. Василија Острошког са јерарсима Српске и других помесних Цркава.

Извор: Српска Православна Црква

Данас, 17.5.2019, Блажењејши патријарх јерусалимски Теофил Трећи примо је митрополита кијевског Онуфрија, који је на челу украјинских ходочасника дошао у Свету Земљу.

Јерусалимски патријарх је нагласио: "Православна црква се стално налази у стању искушења и трпи гоњење у овом свету. Тако и Украјинска Православна Црква сада пролази тежак период у својој историји. Ми се у Јерусалимској Православној цркви непрестано молимо пред светињама Свете Земље, да Господ чува вашу Цркву и њене вернике у Украјини."

Митрополит Онуфрије заблагодарио је јерусалимском патријарху, његовом клиру и верницима, на молитвама за канонску Украјинску цркву. 

Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије началствовао је празничним богослужењима у мгарском Преображенском мушком манастиру Полтавске епархије у среду 15. маја 2019. године. Саслуживао је велики број архијереја ове свете Цркве. На Литургији је узнета сугуба молитва за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. После Божанске службе устројена је литија када је Његово Блаженство покропио велики број верних освећеном водицом и честитао им празник Светог Атанасија Цариградског.

Извор: Српска Православна Црква

Како пишу грчки медији, кипарски архиепископ Хризостом Други посетиће у најскорије време Српску, Бугарску и Јелинску цркву, како би разговарао о могућностима превазилажења црквене кризе у Украјини и у целом Православљу.

Као што смо раније пренели, на састанку одржаном у Никозији уочи Васкрса са патријарсима александријским Теодором, антиохијским Јованом и јерусалимским Теодором, кипарски архиепископ се прихватио улоге посредника у превазилажењу раскола Цариграда и Москве. Архиепископ Хризостом је и у сталном контакту са албанским архиепископом Атанасијем, који се телефон чуо и са тројицом предстољатеља древних патријаршија.

Сада се објављује да Кипарски архиепископ планира и посету московском патријарху Кирилу коме ће изнети предлоге за решење кризе: одржавање Свеправославног сабора и, од стране Москве, додељивање пуне самосталности Украјинској православној цркви коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије.

Грчки медији процењују да овај план није лако прихватљив ни за Цариград, ни за Москву, али да би промена политичке ситуације у Украјини, могла да допринесе одступању од првобитних ставова, пре свега Цариграда.

Није јасно шта се подразумева под додељивањем пуне самосталности УПЦ од стране Москве; она и сада има пуну унутрашњу самосталност, а њени верници нису склони прекидању контакта са московским патријархом.

Иначе васељенски патријарх Вартоломеј ће о истој теми, из другог угла, разговарати са атинским архиепископом Јернимом, иза затворених врата 22. маја у Атини.

Навршило се четири месеца од када је цариградски патријарх Вартоломеј потписао „Томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“, према којем је за поглавара новоформиране организације именован Епифаније Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“. 

Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима помесних Православних Цркава, са захтевом да се ова организација призна за канонску Православну цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. 

За протекла четири месеца ниједна помесна Православна Црква није признала поступак патријарха Вартоломеја учињен уз недопустиво кршење црквених канона. Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколникâ, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације. Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто? 

Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних верника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени припадници су милиони верника. Управо она, а не група расколника која је данас добила легитимитет од стране патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сâм патријарх Вартоломеј, последњи пут — у јануару 2016. године, на Синакси предстојатељâ помесних Цркава. 

Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим Митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска Црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи председник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар не налази се у Москви, већ у Кијеву. Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви се не узносе за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију. Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу правâ која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом је повезује духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве. 

Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је данас легализовао патријарх Вартоломеј, представља конгломерат двеју група, од којих ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију“ — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све помесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве, којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“. До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног порекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке патријарха Вартоломеја.

Четврто, чак и после стицања „Томоса“, расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом кијевским и све Украјине“, а други „патријархом кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“. Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски Патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је избирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А пре мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свет, односно за православни свет, ми смо Кијевска митрополија“. 

Може ли такву двоглаву хидру признати иједна помесна Православна Црква? 

Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „Томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример у „Томосу“ прописано да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натерати, али их не можемо ни одбацити. Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима“. Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ — без њих. 

Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је — и за сада није обустављена — кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталицâ раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вернике, истерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовим канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује светско Православље? Управо онако како су већ реаговали патријарси александријски Теодор, антиохијски Јован и јерусалимски Теофил, који су се окупили на Кипру и заједно с архиепископом кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, заштите верникâ, храмова и манастирâ од нападâ и насиљâ сваке врсте, одакле год да она долазе и макакви били разлози и мотиви који их изазивају. 

Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати помесне Православне Цркве. Ни једно ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке. Ако је раније као „први међу једнакима“ и могао да игра координишућу улогу у породици помесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра. 

И зато је потпуно природно да предстојатељи помесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блажењејши Архиепископ кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три предстојатеља су се с њом сагласила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“. 

Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра, који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. У тим околностима, када је први по диптиху фактички сâм напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања могао би да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт. 

Када је у петом веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес, александријски патријарх Кирил је на Трећем васељенском сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси. И када је у 15. веку цариградски патријарх подржао унију са Римом, други источни патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се цариградски патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски патријарх никада није био глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао Сâм Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику у православној традицији никада није било такве представе. 
„Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сâм, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко светих Отаца“. Испод ових речи су се 1723. године потписала четири источна патријарха — константинопољски, александријски, антиохијски и јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се Оцима и васељенским саборима Цркве првих девет векова, ми се уверавамо да се никада римски епископ није сматрао највишим начелником, односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне Цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама Католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је Глава Телу Цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде Први“. 

Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих помесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерарха да за себе присвоје прерогативе које им не припадају. 

Раскол остаје раскол, а Православље од искушењâ кроз која пролази само јача. То показује пример Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповедништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажну подршку помесних Православних Цркава и управо ће та консолидована подршка на крају помоћи да се украјински раскол излечи. 

Интервју Митрополита Илариона за портал Исус

Извор: Радио Беседа 

У Кубанској митрополији Руске Цркве у недељу је прибројан Сабору светих свештеномученик Григорије Никољски; светковаће се заједно са Новомученицима и исповедницима Руске Цркве. Одлуку је донео Свети Синод Руске Цркве на седници 4. априла 2019. Чин канонизације је обавио митрополит екатеринодарски и кубански Исидор у манастиру Марије Магдалине у селу Роговскаја, 70 км северно од Краснодара. На богослужењу је певао хор тамошње богословске школе у присуству великог броја верника.

Владика је у проповеди рекао да прослављење међу светима свештеника Григорија Никољског има посебан значај за Кубан. Име овог подвижника, које је било заборављено у време прогона Цркве, сада ће се свенародно прослављати у тој козачкој области и служиће као узор како се може остваривати Христово учење и у данашње време.

Свети Григорије је рођен 1850.г. и рукоположен је за ђакона и свештеника  1883. године. Служио је на више места у Астраханској епархији, залажући се посебно у локалном мисионарском друштву. Често је посећивао манастир ради молитве, а од 1915. г. до свог престављења провео је у испосници Свете Марије Магдалине и био је на челу женског одељења кубанског васпитног завода. Старао се и за рањене војнике у манастирској болници. Био је ревностан пастир, учитељ и градитељ цркви.

Кубан су освојили бољшевици у лето 1918. године. Убијали су свештенике и 27. јуна ушли су у манастир и утамничили оца Григорија који је управо био завршио Литургију. Тукли су га много, и када је покушавао да се прекрсти, ударили би га по рукама, а онда погубили хицом из револвера кроз уста.

Извор: Српска Православна Црква

На празник Светог Јована Богослова, 8. маја 2019. године (по новом календару) Свјатјејши патријарх Вартоломеј је началствовао  свечаном Литургијом у базилици посвећеној апостолу Јовану на археолошком локалитету Ефеса. Наиме, у овој базилици, сада у рушевинама, погребен је овај Господњи ученик.

Саслуживали су митрополити смирнски Вартоломеј и китроски Георгије. Присуствовали су и митрополити Амфилохије Ганоса и Хоре, Пајсије Лероса и Калимноса, и епископ Стефан стратоникијски, његов викарни архијефреј.

На Божанској литургији молили су се и Власија Павлопулос, супруга председника Јелинске Републике; Петрос Мавроидис, грчки амбасадор у Анкари; Аргиро Папуљас, генерални конзул Грчке у Смирни и друге личности, чланови православне заједнице у Смирни, као и поклоници из Грчке.

Извор: Српска Православна Црква

Ковчег с моштима Светог Маманта (Светог Мамаса) враћене су Морфској митрополији, чије је сада седиште у селу Евриху, у слободном делу те епархије. Светиња се налазила у Саборној цркви Светог Маманта, и кад су Турци 1974. заузели сверни део острва, остала је у том окупираном делу. Сада је враћена цркви у којој су некада почивале.

Свети Мамант родом је из Пафлагоније, од родитеља хришћана. Родитељи су му бачени у тамницу, Христа ради. Ту му се упокојио прво отац, па након што га је родила, и мајка. Тако он оста као беба у тамници међу мртвим телима својих родитеља. Ангел Божји јавио се у сну удовици Амији и казао јој је да узме дете из тамнице. Амија га је васпитала у хришћанском духу, а у школи се показа изузетно бистрим. У време гоњења под царем Аврелијаном, Маманта, којем је било тек 15 година, изведоше пред цара. Како се нипошто није хтео одрећи Христа, тукли су га палицама па бацили у море. Ангел га спаси и одведе у планину код Кесарије. Али и ту су га нашли, па га неки идолски жрец прободе трозупцем. Мошти су му чудотворне.

Извор: Српска Православна Црква

Синод Васељенске патријаршије одлучио је да уврсти у разматрање захтев неканонске Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије и Владе Македоније за решавање статуса те цркве.

Синод Васељенске патријаршије одлучио је на последњој седници, одржаној у првој половини маја у Фенеру, у Истанбулу, да уврсти у разматрање захтев неканонске Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије и Владе Македоније за решавање статуса те цркве, пише скопска Нова Македонија. 

О томе да ли то значи да је македонска црква ушла у процедуру за коначно решење статуса, верски аналитичари и црквени званичници имају различите ставове, а заједничко им је мишљење да нема дилеме да ова одлука означава почетак процеса за решавање македонског црквеног питања.

Медутим, према њима, за сада, остаје непознато у којој форми и у ком правцу ће бити донесена одлука екуменског патријарха Вартоломеја. 

Иако се, како се наводи, у изјави Васељенске патријаршије не дају детаљи о разговору о овом питању на седници Синода, стављање ове теме на дневни ред, сматрају аналитичари, значи уводење у процедуру захтева који су патријарху Вартоломеју пре годину дана упућени од македонске цркве и владе.

"Између осталог, на састанку се разговарало и о апелационом суду (еклектону) који је поднела Црква у Северној Македонији, која је остаје у расколу", саопштено је на веб страници Васељенске патријаршије.

Према речима верског аналитицара Бранка Ђорђевског, овом одлуком Васељенске патријаршије, Македонија је ушла у кључну фазу решавања канонског статуса МПЦ-ОА.

"Можда то неће бити одлука одмах, али је сигурно да ће наше питање бити актуелизовано, што се може протумачити као почетак решавања црквеног питања", истиче Ђорђевски.

Он каже да треба сачекати да се сазна шта је речено на тој седници Синода Васељенске патријаршије, као и оно што ће се посебно решити.

"Веома је важно да Васељенска патријаршија одреди статус цркве. Радна група ће се руководити сопственим интересима. Она жели да ојача своју позицију међу православним црквама", истиче аналитичар. 

Ђорђевски се, каже, плаши да можда македонска црква неће добити, како каже, "чисту и пуну" аутокефалност, већ оптерећену неким обавезама према Васељенској патријаршији.

Нова Македонија примећује да ова одлука патријарха Вартоломеја да се на дневни ред уврсти захтев македонске цркве и владе за признавање њене аутокефалности долази готово истовремено са одржавањем редовне седнице Сабора СПЦ у Београду.

Подсећају да је Вартоломеј у недавном интервјуу београдској Политици, није дао конкретне одговоре у вези са захтевом за признавање аутокефалности МЦ, већ је само указао на разлику измеду црквених спорова у Украјини са онима Српске православне цркве са црквом у Македонији и Црној Гори.

Медутим, он је такоде нагласио да не намерава да промени Устав Српске православне цркве или њене границе ако не постоје адекватни услови.

Руски патријарх Кирил, у међувремену, такоде у интервјуу том београдском дневнику је казао да ова изјава патријарха Вартоломеја значи да он намерава да спроведе "украјински рецепт" у Македонији.

Извор: Новости

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, боравећи у Грчкој претодних дана, обишао је и манастир Ормилију и непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана (Александрос Вафеидес) некадашњег игумана светогорског манастира Симонопетра.

Познанство знаменитог старца Емилијана и владике Амфилохије датира још из 70-их година прошлог вијека, док је током Митрополитовог боравка, школовања и пастирског дјелања у Грчкој.

Дирљив сусрет старца Емилијана и Митрополита Амфилохија забиљежило је сестринство манастира Ормилија које нам је послало ову фотографију, на чему смо им неизмјерно захвални.

Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) се упокојио у Господу 9. маја а сахрањен је 10. маја у манастиру Ормилија.

Последње двије деценије старац Емилијан, због тешке болести, је провео у Ормилији, метоху манастира Симонопетре.

Од овог духовног горостаса опростили су се духовна чада, пријатељи и поштоваоци из читавог свијета, међу којима је био и уморовљени владика захумско- херцеговачки г. Атанасије.

* * *

Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу.

Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан.

Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника.

Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела.

Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Видео запис:

https://www.orthodoxianewsagency.gr/agioreitika/deite-vinteo-apo-tin-eksodio-akolouthia-tou-makaristou-geronta-aimiliano/