Патријарх румунски Данило служио је у уторак 4. фебруара Свету Литургију у Патријаршијској капели поводом прославе стогодишњице од оснивања Румунске патријаршије.

Патријарху су саслуживали чланови Светог синода, уз учешће представника других централних црквених тијела и неколико стотина вјерника.

Патријарх Данило је на Светој Литургији носио владичански жезал који је Патријарх Мирон Кристеа добио на поклон од краља Фердинанда, поводом његовог устоличења 1925. године.

На крају свете службе Божије обављено је проглашење шеснаест светитеља канонизованих прошле године.

Проглас

Синодални томос за проглашење светих прочитао је патријарашки викарни Епископ Плојешти Варлаам, секретар Светог Синода.

„Наша света Црква данас, на дан прославе стогодишњице Румунске патријаршије, објављује радосну вијест својој духовној дјеци, одлуку да се богоугодни синови румунског народа упишу у Диптих светих“.

Потом су прочитана имена новопросијавших светитеља и датуми када ће бити прослављани.

„Ови љубљени Божији имали су живот овјенчан молитвом, постом, покајањем, смирењем и љубављу, достижући савршенство. Неки од њих су своје исповједање вјере платили животом, овјенчавши се славним мученичким вјенцима. Други су претрпјели стална мучења у затворима, разне тортуре и безбројна понижења, а након пуштања на слободу су и даље бивали прогањани од безбожника“, наводи се у синодском тексту.

„Ни невоље, ни глад, ни сиромаштво, ни разне опасности нису их одвојиле од Христа. Из свих недаћа изашли су као побједници у Христу“.

Након читања Томоса изнешене су иконе нових светитеља, а потом и отпјевани тропари новим светим румунским исповједницима 20. вијека.

Најдрагоценији плод

Његово Блаженство Патријарх Данило је казао да су шеснаест светитеља најдрагоцјенији плод који је Румунска црква изњедрила у овом стогодишњем периоду:„ Јер се кроз њих најјасније види тајанствено дејство благодати Духа Светога у Румунској православној цркви“.

„Они су канонизовани или уписани у црквени календар јер су живјели светим животом: имали су праву вјеру, живјели у покајању и молитви, имали смјерну и милосрдну љубав према ближњем, храбро исповједали вјеру, понекад и чудотворили“.

„Њихова канонизација је чин признања светости њиховог живота, који превазилази сваки политички контекст“, казао је Патријарх Данило, истичући да истинско хришћанско исповједање вјере значи борбу за вјечне вриједности вјере и љубави према Богу, а не за пролазне свјетске идеологије.

Он је додао да је током сто година свога постојања Румунска патријаршија била путоказ ка Христу, Женику Цркве, као и фактор јединства и стабилности у тешким временима, те да је овај јубилеј прилика за дубље сагледавање историјске улоге Цркве у животу румунског народа и његовим тежњама за јединством и слободом.

„Стогодишњица Румунске Патријаршије је стога тренутак свете радости и захвалности за цјелокупно румунско православље. Гледајући уназад, видимо не само богату историју, већ и дубоки духовни траг који су оставили наши претходници – патријарси, јерарси, свештеници, монаси и вјерници мирјани, који су кроз вријеме бранили и ширили православну вјеру“, закључио је Патријарх.

Затим је Митрополит западно-јужноевропски Јосиф служио чин благодарења за стогодишњицу Румунске патријаршије и за отварање Свечане сједнице Светог Синода и Црквено-народне скупштине.

На сједници су представљени главни моменти и достигнућа у животу Румунске православне цркве у протеклих сто година.

https://mitropolija.com/2025/02/06/istorijski-trenutak-u-rumunskoj-patrijarsiji-proglaseno-sesnaest-novih-svetitelja/

Архиепископ Анастасије је у тешким временима оличио дар хришћанина као свестраног миротворца. У том смислу, остварио је и један васељенски хеленизам, који данас полагано нестаје. Био је човек који је дубоко проучио религиозност глобалног југа, у Африци и Азији, уз паралелне мисионарске активности на различитим континентима. Писао је обимно о религиозности Африканаца у областима у којима је деловао, као што су Уганда, Кенија и Танзанија. Та религиозност је локално специфична, повезујући живе и мртве, и у том смислу погодна за преображај кроз православну локалну Цркву, парохију и епархију, где такође постоји јединство живих и упокојених, а Христос може да делује као брат и предак за афричког верника.

Такође је био стручњак за ислам на пионирски начин у времену пре недавног поновног успона џихадизма и његове инструментализације за геополитичке циљеве. Анастасије Албански је успевао да истакне духовније облике основних постулата ислама у перспективи мира и суживота. Поред тога, писао је о конфучијанизму, таоизму, хиндуизму и будизму, проучавајући различите религије истраживањем у многим земљама, као што су Индија, Кореја, Тајланд, Шри Ланка, Јапан, Кина, Нигерија, Либан, Сирија, Египат и друге. Увек је настојао да научи језике народа са којима је живео, попут суахилија, примера ради.

Истовремено, био је мислилац који је прихватао прогресивне идеје западне модерности, попут друштвене интерпретације права као секуларизованог одјека хришћанског „по лику Божијем“. Овај концепт није егоистички захтев, као у недовољно промишљеним облицима правашког менталитета, нити природно осигурање, већ представља приписивање достојанства сваком човеку од стране заједнице која трага за истином. На основу Јеванђеља у својој мисли је задржао и поштовање према хетеродоксији и неочекивана изненађења која у јеванђелским причама показују да иноверни може изразити истину Христову потпуније од верника исте вере.

Био је човек који је на јединствен начин успевао да синтетизује одређена достигнућа западне модерности, попут плуралистичког суживота (коегзистенције), са захтевима духовности глобалног југа и истока. Особа која се са једнаком лакоћом кретала и кроз сале конференција и кроз духовне борбе мисионарског рада у џунгли и савани. Посебно је био јединствен у начину на који је спојио интензиван катихетски рад у младости, поникнувши из окружења религиозних организација, са будношћу за препознавање значаја политичког отпора. Помагао је студентима који су се борили против хунте пуковника, што је реткост за црквене поглаваре. У младости је имао интензиван ангажман као руководилац библијских студија и радионица за црквене кадрове, пишући бројне књиге и приручнике, док је такође био активан у пограничним областима Грчке.

Ове синтезе су, наравно, биле могуће јер је био човек отворен за опасности и излагање ризику. Од 1990. године, био је један од оних који су највише допринели духовном угледу Васељенске патријаршије кроз обнову Цркве у Албанији. Ова обнова није само допринела поновној евангелизацији албанског народа, већ је такође пружила васељенску културну пројекцију хеленизма и православља. Истовремено, био је црквени лидер који је наглашавао институционалну саборност као напоран процес свеопштег православног сагласја. Одлучно се супротстављао свима који су задовољни црквеним расколима под изговором наводне духовне самодовољности.

Био је човек који је увек стајао уз прогањане, без обзира на њихову идеологију, народност, расу или вероисповест. На пример, иако је потекао из религиозних организација, подржавао је студенте који су се супротстављали диктатури пуковника. Током кризе 1998–1999. на Западном Балкану, покренуо је пионирску хуманитарну акцију, посебно за муслимане Албанце који су били приморани на избеглиштво. Последњих година пружао је подршку Украјинској православној цркви, заступајући њено право да не буде прогоњена и да не трпи насиље од стране световне власти. Истовремено, настојао је да подстакне свеопшту православну саборну расправу ради решавања унутарцрквених питања.

У Албанији је оставио богато наслеђе које обухвата издавање новина Ngjallja, омладинских часописа Gëzohu и Kambanat, научног часописа Kërkim, билтена News from Orthodoxy in Albania, као и оснивање радиостанице. Поред тога, основао је разне установе, попут штампарије, радионице за иконопис и дуборез. Својим деловањем допринео је мирном суживоту између Грчке и Албаније.

Иако је био један од најнеуморнијих активиста православља, Анастасије Албански (Јанулатос) је отелотворио положај миротворца, који је, по Христовим блаженствима, пре свега „блажен“, јер извире из есхатолошког мира и љубави, а не из мира овога света. На тај начин супротстављао се сваком продубљивању подела, етнофилетизму или културној самодовољности, настојећи да изгради Цркву „одоздо“. Таква Црква би институционално и харизматски откривала љубав и мир које Христос проповеда на земљи.

Дионисије Склирис

https://teologija.net/arhiepiskop-anastasije-jedan-vaseljenski-mirotvorac/

У недељу уочи Рождества Христовог, 5. јануара 2025. године, у манастирском храму Светих цара Константина и царице Јелене, после вечерње службе свету тајну јелеосвећења је обавио Блажењејши Патријарх јерусалимски г. Теофил, уз саслужење седам епископа и свештенослужитеља.

У навечерје празника, 6. јануара 2025. године, Божићним бденијем је началствовао Митрополит капитолијски г. Исихије. У одређеном тренутку свештена поворка се спустила до Свете пећине кроз Главну капију Католикона, где је прочитано свето Јеванђеље по Луки о Рођењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа на грчком и арапском језику. Божићну посланицу Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила на грчком језику је прочитао Архиепископ константински Аристарх, а на арапском свештеник Иса Муслех.

После поклоњења пред јаслама, Његово Блаженство се са пратњом и званичницима попео степеницама кроз Северну капију унутар базилике, где је началствовао јутрењем и светом Литургијом. Блажењејшем г. Теофилу саслуживали су архиепископи гераски Теофан, константински Аристарх, пелски Филумен и мадабски Аристов, као и јеромонаси Гроба Господњег, уз појање хора Витлејемске парохије.

Извор: СПЦ

Светом Литургијом на празник Рођења Христовог у Саборном храму Свете Марије Магдалене у Варшави началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава.
Митрополит Сава се, на крају торжественог богослужења, обратио верном народу сабраном у престоничком Саборном храму, истичући значај Рођења Сина Божијег у домостроју спасења света. Осврћући се на теологију празника и значај Оваплоћења другог лица Свете Тројице, митрополит Сава је објаснио да је Рођење Христово догађај без преседана у историји човечанства, у коме Бог, поставши човек, дарује људима могућност да се обнове везу са Њим коју су грехом изгубили. У том контексту, говорећи о паду првих људи Адама и Еве, који су се грехом одвојили од Бога, Његово Високопреосвештенство је истакао да је Оваплоћење Сина Божјег одговор на тај пад.
– Бог силази на земљу да поново сједини човечанство са собом, доносећи спасење и обнављање човековог односа са Богом. Рођење Христово у Витлејему означава почетак процеса спасења, који своју круну налази у жртви на Крсту и Васкрсењу – нагласио је митрополит Сава, који се осврнуо и на морално стање савременог човека и истакао да физичка криза изазвана духовним падом наших прародитеља у Едему траје и данас.
– Свако ко себе назива православним треба да запамти да се, упркос свим тешкоћама и искуствима у личном, породичном и широко схваћеном друштвеном животу, прави правац може наћи само у Цркви. Само дубока вера и смирење, ојачани праксом црквеног живота, представљају лек за све врсте неправилности и застрањивања које муче друштво и породице – истакао је Његово Преосвештенство и позвао присутне да Рођење Христово доживе не само споља, већ пре свега као унутрашње искуство које враћа у пуно јединство са Богом, јер Оваплоћење Божје служи спасењу свих људи.

https://mitropolija.com/2025/01/08/praznik-rodjenja-hristovog-u-varsavi-2/

У овом историјском тренутку, док Сирија пролази кроз нову транзицију, ми, поглавари хришћанских Цркава у Сирији, обраћамо се јавности поруком љубави и наде. Ова порука проистиче из нашег осећаја одговорности и дубоке вере у мисију нашег Господа Исуса Христа, Који је благословио миротворце и назвао их децом Божјом (Мт 5,9). У овом светом рождественском периоду, Христос нас позива да будемо весници мира на земљи.
Данас стојимо на прагу нове ере која од свих нас захтева понизност, храброст и одлучност да изградимо Сирију будућности. Ова нова фаза захтева посвећеност култури дијалога и отворености према другима. Она захтева мудрост, разборитост и проницљивост, као и способност да се избегне уплитање у бесмислене спорове, популизам или изолацију. Као хришћани, имамо виталну и кључну улогу у овој фази, сарађујући са свима ради напретка и обнове ове домовине. Препознајемо да нас наша духовна, морална и национална одговорност обавезује да увек подижемо глас ради истине, да бранимо људско достојанство у свим околностима и снажно тежимо подршци путу демократије, слободе, независности и мира, који осигурава права и достојанство свих Сиријаца. Наша данашња порука заснива се на четири кључна начела:
– измирење,
– апел свету за укидање спољних економских санкција,
– партнерство и
– нада.
Прво: Национално измирење и дијалог као пут ка јединству
Сирија је нација са људским и цивилизацијским идентитетом, изграђена на историји и географији које су се развијале вековима. Ипак, она је остала постојана у својој вољи за суживотом који осигурава заједничке интересе. Етничка, верска и културна разноликост која је одликовала сиријске локалне заједнице представља извор њеног богатства и снаге. Данас је Сирија призвана да поврати своју улогу активног члана међународне заједнице и учврсти припадност ширем географском и арапском окружењу. Како би се то постигло, позивамо на:
 започињање свеобухватног националног дијалога који укључује све слојеве и компоненте друштва, подстиче поверење и социјалну кохезију, бави се коренима конфликта и поново одређује национални идентитет Сирије на основу заједничких вредности: грађанства, достојанства, слободе и суживота.
 покретање дијалошких радионица на локалном нивоу широм свих покрајина, градова и села ради решавања изазова који утичу на социјалну кохезију и суживот, затим ради постизања истинског измирења у областима у којима су потребни измирење и транспарентност, и ради оснаживања самих заједница да раде на заједничком опоравку широм Сирије.
 изградњу поверења међу свим Сиријцима кроз развојне друштвене пројекте који доприносе обнови друштвеног ткива и јачају заједнички осећај припадности јединственој држави.
 оживљавање духа суживота, који је увек био део нашег сиријског наслеђа. Ово подразумева рад на елиминисању предрасуда и сузбијању реторике искључивости, говора мржње и дискриминације, јер освета и незадовољство не граде нацију.
 сарадњу на побољшању безбедности и сигурности како би се осигурало благостање свих грађана и учврстио грађански мир.
Друго: Апел свету за укидање спољних економских санкција
Сирија је недавно претрпела економске санкције и економску блокаду. Оне су негативно утицале на све слојеве сиријског друштва. Ове санкције су негативно утицале на локалну заједницу у Сирији, али и на суседне заједнице, које су такође погођене миграцијом. Последице санкција прошириле су се и на земље које примају Сиријце, било легалном или илегалном миграцијом. Стога, позивамо међународну заједницу да хитно делује у правцу укидања ових неправедних санкција, подршке путу обнове и економског опоравка, као и стварања радних места.
Треће: Учешће у изради новог устава земље
Верујемо да је израда новог устава, који одражава тежње Сиријаца, кључна за изградњу модерне и демократске државе. Стога, наглашавамо:
 неопходност да процес израде устава буде свеобухватан и инклузиван, укључујући све компоненте сиријског друштва – разне етничке групе, верске заједнице, мушкарце и жене, младе и старе – како би устав представљао вољу народа у свој његовој разноликости.
 поштовање начела грађанства у уставу, која гарантују људска права, владавину права и поделу власти, уз поштовање јавних и индивидуалних слобода, укључујући слободу мишљења и вероисповести, као и укључивање жена.
 усвајање вредности правде и једнакости у уставу као темеља за изградњу државе која пружа једнаке могућности свим својим грађанима, без икакве дискриминације у политичком, друштвеном и економском животу.
Четврто: Нада у светлу будућност
Верујемо да нова Сирија треба да остане јединствена и служи као модел модерне државе засноване на принципима грађанства, демократије и људских права. Стога, потврђујемо нашу визију за Сирију сутрашњице:
 Јединствена, суверена и независна Сирија која чува достојанство сваког грађанина, без обзира на веру, конфесију, етничку припадност или политичко уверење.
 Сирија вођена уставом који осигурава владавину права, једнакост пред законом, поделу власти и поштовање разноликости и слобода.
 Сирија у којој сви, посебно жене и млади, активно учествују у изградњи будућности.
 Сирија у којој држава одржава једнаку дистанцу према свим верама и конфесијама, уз устав који гарантује неутралност државе према вери и верским установама. То обезбеђује одвојеност државних институција од верских и спречава злоупотребу власти у верске сврхе или експлоатацију вере у политичке сврхе.
Позив на посвећеност и деловање
Ми, поглавари хришћанских Цркава које су у Сирији присутне скоро два миленијума, позивамо све Сиријце, у домовини и дијаспори, да раде заједно како би остварили ову визију и оживели је. Такође, позивамо наше хришћанске вернике да се не повлаче у изолацију или страх, већ да активно учествују у јавном животу, вођени духом Јеванђеља, како би били партнери у изградњи нове Сирије. Апелујемо и на међународну заједницу да стане уз Сиријце у обнови њихове домовине унутар њених међународно признатих граница, спречи било какве спољне повреде националног суверенитета и укине санкције које су им наметнуте, како би могли слободно и независно да обнове своју земљу и свој народ.
Верујемо да ће нас Бог, који нас је сабрао у овој земљи, из које су потекле цивилизације и верске поруке, благословити у нашим напорима и водити нас путем мира. Подигнимо срца и руке к Њему, измиримо се једни с другима и тражимо од Њега снагу и мудрост да идемо напред. Будимо миротворци, носећи наду Христову и остајући верни Његовој поруци измирења, братске љубави и мира на земљи.
ЈОВАН X
Грчки православни Патријарх антиохијски и свег Истока
МОР ИГЊАТИЈЕ ЈЕФРЕМ II
Сиријски Патријарх антиохијски и свег Истока и врховни поглавар Васељенске Сиријске (дохалкидонске) Православне Цркве
ЈОСИФ I АБСИ
Мелкитски гркокатолички Патријарх антиохијски и свег Истока

https://mitropolija.com/2024/12/31/zajednicko-saopstenje-poglavara-hriscanskih-crkava-u-siriji/

Браћо и д‌јецо моја у Господу драга,
Анђеоско славословље (доксологија) за рођење Спаситеља Христа достигла је врхунац с увјерењем и жељом за небеским слављем и земаљским миром.
"Слава на висинама Богу и на земљи мир".
Бог, "Бог мира" и "Отац милости" смирава се, узима људску природу без гријеха, како би обожио човјека.
Ипак, управо на пољу људске историје зло показује своју снагу. Незаконите тежње, експлоатација и неправда, ратови и бол. Увијек је човјек жртва.
Са болом посматрамо крвопролиће на различитим мјестима планете, неподношљиву несрећу. Доживљавамо зло у његовој свакодневној димензији. Усамљеност, равнодушност према ближњем, туга, одсуство смисла. Питање постаје понекад врисак. Зашто зло у свијету?
Позвани смо да хитно преокренемо бесмисленост на сваком нивоу живота. Морамо да д‌јелујемо. Да будемо предводници у сваком настојању за миром, у друштвеним акцијама, у свакој племенитој људској тенденцији, у свакој филантропији. У лику Христа човјек постаје примаоц бесконачног дара.
У срцу тог дара је мир с Богом. Човјек сада (са Христом) може да постоји као странац себичности, егоизму, агресивности. Пут за мир с братом је отворен. У овој перспективи визија глобалног мира може се сматрати као велики и очекивани плод Божића.
Молитва и духовни живот су врхунац нашег д‌јеловања. То је наш велики задатак у овом тренутку. Рат против зла у свијету захтијева да живимо на Христов начин. То је начин који се свједочи из скромне пећине и једноставних пеленица. Од непријатељства светске власти тог доба и пута избјеглиштва. Начин који садржи крајње смирење, преузимање бола брата. То је пут пуноће постојања, то је д‌јело вјерника на путу творевине ка последњим временима и Царству Божјем. Дакле, "дођите и видите", браћо моја, "гдје се родио Христос".
Браћо и д‌јецо моја у Господу драга,
Хајде да се ујединимо у борби против неразумности. Нека врхунац нашег заједничког пута буде наша молитва и живот у Духу. Истински мир потиче из Пећине Витлејемске. Желим свима да на истинит и благословен начин прославимо Божић!
Христос се роди, славимо!
АРХИЕПИСКОП
† Атински Јероним В’

Превод са грчког језика:
Никола Ј. Гачевић, свештеник

Док се месије множе у данашње време, под маскама личности, идеологија, политика или религија*, видимо свет који се ваља у блату које је сам створио. И питамо се: „У шта да верујем?“ „Где да положим наду?“ „Шта могу да очекујем?“

Дакле, да ли су Христ, Његово Јеванђеље и Његово дело застарели?

Ново доба (New age) би тврдило да живимо у ери за коју је Христос старо доба.

Али упркос интензивној критици којој је хришћанство било и наставља да буде подвргнуто, јеванђелска порука остаје непремостиво моћна за људе данас, који толико тога желе и због свега су разочарани.

Месија кога славимо Божићем је Исус, људска личност. Бог преузима обличје сваке људске личности и учествује у болу, мукама и искушењу које је судбина свих нас. Он је Бог који није измишљен, него је опипљив у историји и стварности. Он није Бог који је производ људског ума, већ Онај који га превазилази и чак шокира. Две хиљаде година од Рођења и ниједно људско достигнуће, ниједна атеистичка пропаганда, ниједна верска традиција нису успели да искорене или ублаже љубав која је била оваплоћена у личности Исуса Христа. То је љубав која лечи сав људски бол и одговара на сваку људску потрагу за оним што је истинито и вредно.

Празник Божића је отварање ка живој, оваплоћеној љубави, љубави коју Христос у изобиљу даје и која је људима данас толико потребна.

Јеромонах Елефтериос Балакос

Извор: https://pemptousia.com/2021/12/christmas-in-a-post-christian-era/

https://mitropolija.com/2024/12/07/bozic-u-posthriscanskoj-eri-2/

Поводом стогодишњице од освећења Патријаршијског саборног храма Светог Александра Невског у Софији 23. новембра 2024. године светом Литургијом је началствовао Светејши Патријарх бугарски г. Данило.

Под куполама велелепног храма Светејшем Патријарху г. Данилу су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа гостујући архијереји: тиатирски и великобритански Никита (Цариградска Патријаршија), диоспољски Емануил (Александријска Патријаршија), француски, западно-јужноевропски Игњатије (Антиохијска Патријаршија), антидонски Нектарије (Јерусалимска Патријаршија), тимочки Иларион (Српска Патријаршија), горијски и атенски Андреј (Грузијска Патријаршија), дакијски Јероним (Румунска Патријаршија), месаоријски Григорије (Кипарска Црква), неакринијски и каламаријски Јустин (Архиепископија атинска), корчански Јован (Архиепископија албанска), прашки Михаил (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и брегалнички Иларион (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија); као и високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Бугарске Православне Цркве: великотрновски Григорије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан, врачански Григорије, сливенски Арсеније, мелнишки Герасим, тивериопољски Тихон, велички Сионије, бранишки Пахомије, велбуждски Исак и знепољски Мелетије.

Стотине православних хришћана узели су молитвено учешће у свечаној Литургији током које је патријарх Данило прочитао Патријаршијску и саборну посланицу у којој се, између осталог, наводи: – Узносимо хвалу и благодаримо Господу из дубине срца за Његову велику милост и благовољење што се већ други век Патријаршијска саборна црква Светог Александра Невског величанствено уздиже, краси и утврђује нашу престоницу.

Према bg-patriarshia.bg,

Извор: СПЦ

У српском Манастиру у Олофстрему, у Шведској, посвећеном Светом Георгију, на празник Ђурђиц, пристигле су честице моштију Светог Николаја Мирликијског, а тога дана је Свету Литургију служио Митрополит скандинавски Доситеј. Како је изгледао овај важан дан за духовну заједницу можете да видите и чујете у наставку благодарећи новинару и писцу г. Тихомиру Барбуловићу који је забележио обраћање Митрополита Доситеја и изјаву настојатеља светиње, свештеника Жељка, за Радио Слово љубве, а препоручујемо и детаљан извештај и фотогалерију:

На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија - Ђурђиц у манастиру Светог Георгија Победоносца у шведском Олофстрему, архијерејску Литургију је служио Митрополит скандинавски Доситеј, уз саслужење протојереја Жељка Бијелића, протојереја–ставрофора Милана Вукашина и протонамесника Немање Мировића.

Уз мноштво верника, окупљених из јужне Скандинавије, у овом српском манастиру који је метох манастира Покрова Пресвете Богородице у Смједериду, главном седишту СПЦ Епархије скандинавске у Шведској, на овај велики празник, стигла је честица  Светих моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца.

Након Ерхијерејске литургије верном народу у препуној цркви се обратило Његово Високопреосвештенство Митрополит скандинавски Доситеј:

"Драга браћи и сестре, ко би пре једно тридесетак година могао замислити да би она мала и неугледна црквица постати овакво лепа и не само нама лепа већ и напуњена Светим моштима, светињама Божјим. И ево данас смо добили честицу моштију Светога Николаја, тако да Св.Николај и физички пребива овде у овој светој обитељи у овоме маломе храму. Зато, за те три деценије, да се захвалимо свима онима, наравно на првом месту Господу, а свима онима који су допринели да ова мала и скромна црквица постане позната не само овде у Олофстрему, у Шведској, него ето сада и широм целoга православља. А то је управо зато што су ове светиње у њој  и ти свеци Божји показују и казују својим народима да овде они почивају и да и овде у овој малој цркви постоје њихове мошти, делићи Светих моштију су делови Светитеља. Светитељи су они људи који су живели и који су просвећени Духом светим и обожени Светим енергијама Божјим и постали свети и нетрулежни. Постали су становници Царства небескога а опет и својим нетрулежним телом остали да бораве међу нама, као што је то случај нама најпознатији, Светога Василија Острошкога. И не само њега већ и других светих који су на небесима заступници пред Богом и велики молитвеници за све нас и који се непрекидно Богу моле и увек су присутни са онима који се Богу моле. И зато, нека вас Свети Георгије и данашњи светитељ који је присутан данас овде, Св. Николај Мириликијски, не забораве нас у својим светим молитвама и свих овде присутних, нека буде са свима вама. Амин!“ 

Након причешћа и дељења нафоре, домаћини су у црквеној сали приредили богату трпезу.

Након ручка присутнима се обратила и Сузана Виктор и Милица Јовановићи испред Управе хуманитарне фондације  Дечји фонд „Свети сава“ из шведског Хелсингборга, са апелом за помоћ.

Приказана је икона коју је на поклон фондација добила од иконописца Дејана Карића, из Шведске и које је понуђена на аукцијској продаји. Аукција је и даље отворена а последња понуда за икону је била 7.000 шведских круна. 

Дечји фонд „Свети Сава“ је добротворно удружење основано на хришћанским принципима и које има за циљ да помогне социјално угроженој и болесној деци  и институцијама које се брину за здравље деце и њихово школовање.Фондација је основана 2013. године у шведском Хелсингборгу и сви активисти раде искључиво волонтерски. За протеклих дванаест година рада помогнуто је преко 500 породица. Помоћ се пружала директно на терену након утврђеног стања и у сарадњи са центрима за социјални рад, манастирима, школама и црквом.

Настојатељ манастира, протојереј Жељко Бијелић је за Радио СловоЉубве рекао:

"Ево у славу Божју данас на овај дан када славимо Светога Георгија имамо једну несвакидашњу вест која је обрадовала многе православне у Скандинавији, то је наш Митрополит скандинавски Доситеј благоћестиво донео и пренео мошти Светог Николаја Мириликиског Чудотворца у нашу парохију и наш манастир где је много људи било, Богу хвала. И пре неколико седмица нам је био нам је и игуман Макарије из манастира Савине, прелепога манастира близу Херцег Новог. Тако да из једне лепоте у другу, када имамо стотине и стотине људи верних који који живе на овим подручјима и који се на овим просторима чине хладним као таквим ипак је загрејало срце многих људи који су овде деценијама а траже оно што је изнутра, што је вредно, што је највредније, што је духовно. Данас смо то могли на Архијерејској литургији и да приметимо јер срца људска су се загрејала због оваквих  светиња. Не  само Свети Николај, овде су и друге светиње и свих 12 апостола, честице великих 12 апостола, тако да сви су добро дошли, и они добри и они мање добри, не гледамо ко је ко а ето Богу хвала за овај свети дан данас сами“.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45478

Христос посреди нас, драги моји читаоци!
Човек не треба да се очарава да се не би разочарао.
Званични резултати америчких избора још нису објављени, а већ се подигао талас одушевљења и ружичастих нада, између осталог, и у вези с променама које се тичу политике дискриминације УПЦ. Немачки философ Георг Хегел је још у 18. веку горко изјавио: „Историја нас учи само томе да никога ничему није научила.“ И то је потпуно тачно.
Зар смо заборавили како смо се радовали 2019. године кад нам је дато обећање да неће бити подела у народу, да се неће кршити људска права, укључујући право на слободу вероисповести? То је био врло снажан контраст у поређењу с претходном политиком Петра Одступника. Зато је већина верника УПЦ сложно гласала против претходног шефа државе. И добили смо оно што сад имамо – антиуставни закон који гази основно људско право на исповедање сопствене религије. Под измишљеним изговорима нам одузимају храмове и покрећу кривичне поступке против клира и православних новинара.
Суштина предизборне кампање политичара у свим земљама је иста – треба навести људе да поверују у добре намере оних који желе да дођу на власт. Али ми знамо да се реторика људи често мења кад остваре своје циљеве. Само желим да подсетим данашње сањаре на то да је проблеме који су изазвани настанком нове верско-политичке организације на терторији наше државе иницирао републиканац М. Помпео, човек којег је Д. Трамп довео на чело Стејт департмента САД. Он и данас координира свој пројекат.
Америка није земља која може радикално да мења своју спољну политику. О људима који долазе на власт не треба да судимо на основу говора које држе за време своје предизборне кампање, већ на основу дела која чине кад дођу на власт. Сигуран сам у једну ствар – не треба да гајимо илузије и немамо права да се уздамо у кнезове и у људске синове у којима нема спасења (Пс. 145, 3). Надамо се само у Бога. И да би се ова нада остварила најбоље је да се, уместо да се бринемо за то ко ће победити у трци за председника САД, молимо Господу да у свему буде Његова света воља.

Извор: 

Telegram: Contact @lekarzpmluka

T.ME

---

Христос посреди нас, дорогие мои читатели! Не нужно очаровываться, чтобы не разочаровываться. Еще не объявлены официальные результаты выборов в...

Превод: ПравблогСр 

На Факултету политичких наука у Београду, Центру за руске студије, 17. октобра 2024. године биће одржана научна конференција са темом «Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини».

Научни скуп ће, у име Центра за руске студије, уводном беседом отворити проф. др Часлав Копривица, редовни професор на Факултету политичких наука. На скупу ће говорити угледни стручњаци и експерти из области права, политикологије и теологије.

Доносимо програм рада ове научне конференције – имена учесника и наслове њихових реферата.  

1.   Његово високопреосвештенство г. Лука, Митрополит запорошки (УПЦ), „Украјина као полигон за нову Унију –  претње и начини превазилажења“

2.   проф др Зоран Кинђић, „О оптужби за јерес Руског свега и противоптужби за јерес источног папизма“

3.   проф. др Зоран Чворовић, „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“

4.   проф. др Зоран Милошевић, „О континуитту антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“

5.   проф. др Олег Солдат, „Украјински рат и раскол – улога Фанара у Великом расколу XVII вијека“

6.   Бернар Ле Каро, „О садашњем стању у Православној Цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“

7.   др Владимир Димитријевић: „Канонолог Сергије Тројицки о претензијама Цариградске патријаршије“

8.   проф. др Дарко Ристов Ђого, „Цариградска патријаршије и историја Цркве на Руси – ко је конструкт, а ко je конструктор?“

Преко две стотине хиљада поклоника учествовало је 14. октобра 2024. године у прослави празника Преподобне мати Параскеве у румунском граду Јашију. До 14 часова, око 216 хиљада верних поклонило се светињи, а преко 45 хиљада их је чекало у реду. На поклоњење се чекало у беспрекорном реду и до 16 сати, кажу организатори.

Ове године поред моштију велике Божје угоднице Петке – Параскеве, на поклоњење благочестивом народу донесене су и мошти Светог великомученика Пантелејмона из светогорског Манастира Светог Павла.

Свету литургију испред монументалног храма, у коме се од 1889. године чувају мошти Свете Петке, служио је сабор архијереја на челу са Високопреосвећеним Архиепископом тијатерским и великобританским г. Никитом. На крају богослужења, Архиепископ Јашија г. Теофан је нагласио да се, пошавши на пут, поклоници слободно предају Богу: 

– Душе многобројних поклоника су гладне и жедне. Њихове душе чезну! То је пламена чежња. То је огањ за који је Христос рекао: Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио (Лк 12,49). Пошавши на пут, поклоник се слободно предаје Богу, али не као неком спољном ауторитету који нам говори шта да радимо, а шта не. Поклоник стаје под руку Божју која је извор радости, унутрашњег мира и истинског покајања. Многи су лили сузе, сузе бола због грехова и искушења, али и сузе радоснице и сузе захвалности. Без радости и бола, сузе не теку. Хришћани живе тајну поклоничку као чин подвижништва, притом се исповедају, изнутра вапе и чекају. Они нам сведоче, из сопственог искуства и искуства из историје, да без Бога све боли. Живот боли, смрт боли, успех боли, пораз боли, све боли без Бога.

Извор: Румунска патријаршија

Две хиландарске вечери у Атини могли би назвати гостовања игумана манастира Хиландара Високопреподобног архимандрита о. Методија у двема надалеко познатим атинским парохијама Светог Димитрија у истоименој атинској општини и Светог Елевтерија у улици Ахарнон.

У Цркви Светог Димитрија, у петак вече, 4. октобра, на позив пречасног протојереј-ставрофора о. Матеја Халариса у склопу прославе храмовне славе – Светог Димитрија – гост је био хиландарски игуман о. Методије. Пред пуном црквом отац Методије одржао је предавање на тему „Порука православног монаштва у нашем добу“, где је нагласио да је „сваки хришћанин позван да буде подвижник“ и да је „Свети владика Николај Жички говорио да монах није некористан, него је способнији да буде користан другима него било ко други“.

Друго вече 5. октобра дочекан је по „светогорском типику“ испред Цркве Светог Елевтерија од представника Архиепископа атинског, Његовог викара Преосвећеног Епископа Рогоне г. Филотеја и старешине Цркве пречасног протојереј-ставрофора о. Темистоклиса Христодулу и сабраће свештеника и верног народа. Одслужено је Велико вечерење на коме је началствовао игуман хиландарски о. Методије који је на крају службе поделио благослов верном народу који се у великом броју окупио.

Следеће јутро у недељу, 6. октобра, у истој цркви, игуман хиландарски је служио Свету литургију заједно са свештеницима храма пред мноштвом верника, којима је пренео благослов Светогорске хиландарске лавре и Пресвете Богородице Тројеручице. На предавањима и Литургији, које је одржао и служио игуман хиландарске лавре о. Методије, сабрао се и одређен број Срба који живе и раде у Атини и тиме своје срце загрејали хиландарским благословом.

https://mitropolija.com/2024/10/08/hilandarske-veceri-u-atini/