Сви главни радови на обнови дијелова манастира Хиландара страдалих у пожару марта 2004. године, завршени су у протеклој години, а сада предстоји реконструкција ризнице и изградња депоа – новог, великог анекса ризнице, који ће се налазити углавном под земљом, рекао је Срни директор Задужбине Светог манастира Хиландара Миливој Ранђић.

– Захваљујући непрекидној подршци Републике Србије и српског народа, бризи Српске православне цркве, а последњих година и средствима Републике Српске, манастир Хиландар је 22 године након пожара повратио своју пређашњу лепоту – истиче Ранђић.

Посљедњи изгорјели објекат који је реконструисан био је конак Игуменарија, а Ранђић наводи да ће, након што се заврши опремање ентеријера, бити предат на употребу до половине ове године.

– Манастирска управа је већ поделила келије. Братство је велико, нараста и претиче нас број монаха да им обезбедимо келије и то је добра вест. Хиландар је сад манастир са 60 монаха и искушеника – највећи мушки манастир у Срба – рекао је Ранђић.

Завршена је и реконструкција изгорјелих параклиса /црквица/ Светог Димитрија и Светог Саве, и предстоји рад на живопису и иконостасу у параклису Светог Саве, који ће, наводи Ранђић, бити израђен од ручно изрезбареног дрвета. Радиће га радионица из Сјеверне Македоније, а процјена је да ће бити завршен за двије до три године.

– Братство жели да се нови живопис ослика у правој фреско техници, да се слика директно на свежем кречном малтеру. Данас нема много људи који раде том древном и изузетно захтевном методом, али верујемо да ће се наћи одговарајући сликар. Претпостављамо да ће, поред других ствари, поново бити осликан Циклус Светог Саве – рекао је Ранђић.

Како истиче, цијели Хиландар обновљен је за нешто више од два и по одсто буџета обнове катедрале Нотр Дам у Паризу, и, укључујући и додатно изграђену инфраструктуру, уложено је укупно око 25 милиона евра.

Једна од специфичности обнове била је и израда столарије, која је најчешће рађена од кестеновог дрвета, будући да је богато танинима и отпорније на инсекте, а на трајање радова, утицало је и поштовање богослужбеног живота манастира и специјалног режима светогорске аутономије са великим бројем нерадних дана.

– Због тога су сви послови организовани и изведени у сопственој режији, непосредним ангажовањем радника, од инжењера до помоћних грађевинских радника, који су запослени у Задужбини манастира Хиландара у Београду – наводи Ранђић.

Он истиче да је уведено централно, парно гријање са новом котларницом, измјештеном из манастира и укинута су локална ложишта, чиме је смањена опасност од новог пожара, а Хиландар сада има и електричну енергију.

– За ових 20 година ми смо обновили половину манастирског комплекса. Обновили смо економске објекте, које смо адаптирали у смештај за поклонике, изградили смо нови противпожарни резервоар, фото напонску станицу – соларну електрану и дизел агрегатску станицу, па Хиландар има сопствени енергетски систем који обезбеђује струју манастиру и објектима у економији – рекао је Ранђић.

Струја ће бити потребна и за нову ризницу, чија би изградња требало да буде завршена за око пет година.

Ранђић објашњава да ће депо – нови, велики анекс ризнице, бити углавном подземни објекат, да би се обезбиједили што бољи услови за чување артефаката.

– Тамо су жарка лета, а влажне зиме. Море је близу па обезбеђење стабилних микро-климатских услова за чување непроцењивих старина представља велики изазов. Други разлог је што не сме да се наруши визура манастира Хиландара. О томе водимо рачуна не само због љубави према тој лепоти Хиландара, него и зато што је то обавеза у заштити културног наслеђа и настојању да се што више заштити аутентичност – рекао је Ранђић.

Хиландар, како подсјећа, чува непроцјењиво насљеђе српског народа и православне културе – међу којима и иконе које представљају ремек-дјела свог доба, као и катапетазму /олтарску завјесу/ монахиње Јефимије, као и катапетазму коју су манастиру поклонили руски цар Иван Васиљевич Четврти – Грозни и његова прва жена, израђену у 16. вијеку у чувеним руским, кремаљским, царским радионицама специјално за Хиландар.

Ранђић наводи да су ту и српске и византијске владарске повеље, као и једини аутограф Светог Саве у Карејском типику и на њему његов печат – воштани отисак његовог прстена печатњака, затим турски султански фермани бројни други артефакти.

– Услови у којима се чувају су далеко од онога како би требало да буде. Зато се ради цео подухват. Морало је да сачека да се прво обнови изгорели део – рекао је Ранђић.

Хиландар најстарија, непрекидно постојећа српска установа

Истичући значај овог српског манастира, Ранђић напомиње да Румунија, упркос свим настојањима, није успјела да добије свој манастир на Светој Гори, него само скит, што је нижи ниво, јер сваки скит мора да припада неком манастиру, а ипак је донијела закон о подршци том скиту.

– Тако и Србија и Република Српска имају закон о очувању културног и историјског наслеђа Светог Манастира Хиландара са жељом да то наслеђе заувек сачувамо, али не само материјалне споменике, него и саму духовну установу, пошто је Хиландар најстарија континуирано постојећа српска установа. Без прекида од 1198. године, тамо се богослужи на српском језику, администрација води на српском језику – рекао је Ранђић.

У великом пожару, који је избио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године уништено је и тешко оштећено 5.897 квадратних метара или близу 55 посто корисне површине Хиландара.

Параклис Светих 40 мученика је потпуно нестао, параклиси Светог Димитрија, Светог Саве и Светог Николе су значајно оштећени, а уништене су, између осталог, најстарије сачуване аутентичне монашке ћелије са краја 16. вијека, веома ријетке на Светој Гори.

Ватром је било захваћено осам грађевинских цјелина, док су трпезарија Светог Краља Милутина из 14. вијека и параклис Светих арханђела претрпјели оштећења усљед близине ватре и гашења пожара.

Извор: РТРС

Отац Николае Булат спаја пастирско служење викендом са радом на градилишту током седмице. Он је свештеник парохије „Свети јерарх Јосиф Милостиви“ у Корбију, у Великој Британији, која окупља заједницу Румуна и Молдаваца из тог краја.

Свештеник је изјавио за Basilica.ro да му ово искуство помаже да боље разуме живот и изазове са којима се суочавају Румуни у дијаспори.

Отац Николае Булат потиче из Републике Молдавије, из села Кожушна, у рејону Страшени, и трећи је од четворице синова у породици. Жеља да постане свештеник јавила се још у детињству.

„За мене је пут ка свештенству почео одласком у цркву још у најранијем детињству, иако тада нисам знао да ћу једнога дана постати свештеник“, посведочио је он.

Долазак у Велику Британију

У Велику Британију дошао је први пут 2015. године, док је био студент теологије: „У Велику Британију сам први пут дошао 2015. године, имао сам 18 година, био сам на првој години факултета и радио сам само током лета да бих могао да се издржавам током академске године.“

После завршетка студија наставио је да ради у Енглеској, али се није удаљио од црквеног живота: „Где год да сам био, никада нисам изостајао из цркве недељом“, рекао је клирик.

„По промислу Божијем, у фебруару 2022. године рукоположен сам за ђакона од стране епископа Венијамина, а годину дана касније и за свештеника, настојећи да будем од користи тамо где се налазим“, додао је отац Николае Булат.

Рад на градилишту

Поред пастирске службе, свештеник наставља да ради и током седмице. У првим годинама радио је као неквалификовани радник на градилишту, а касније је научио и друге занате из области грађевинарства.

„Научио сам занат мајстора за силиконско заптивање, који ставља силикон око прозора, врата, у кухињама или купатилима. То је посао који човек мора да воли, јер је реч о завршним радовима који су свима на видику“, објаснио је отац.

Због тешких услова рада током зиме, одлучио је да се преквалификује: „Одлучио сам да се преусмерим и стекао сам квалификацију за руковаоца телехендлером, машином са телескопском руком која служи за утовар и истовар робе из камиона“.

Чињеница да је свештеник често изненађује његове колеге на послу: „Најчешће не могу да поверују, веома су изненађени, јер мисле да је свештеник само свештеник и да не ради ништа друго осим тога“, посведочио је клирик.

Многи га директно питају зашто ради на градилишту, а отац им одговара да свештеничка служба није неспојива са радом на градилишту.

Једини православни свештеник на острву Џерзи

Почев од 2023. године, отац Николае Булат служио је и Румунима на острву Џерзи, које се налази на Ламаншу, недалеко од обале Француске. Свештеник је посведочио да је путовање било тешко, јер је морао да путује авионом како би стигао до цркве.

„До августа 2025. године једном месечно сам био међу Румунима и Молдавцима на острву“, истакао је клирик, упркос тешком путовању и високим трошковима.

Свештеник је истакао и то да на острву више није било никаквог православног присуства, те је он био једини свештенослужитељ за све вернике, без обзира на њихову националност.

„Људи су били жељни да учествују у Светој литургији. Тиме им се ублажавала чежња за Христом, за причешћем, за домом и за најближима“, рекао је свештеник говорећи о заједници на острву Џерзи.

Посвети се месту на коме си

Отац Николае Булат упутио је и поруку Румунима који живе и раде у иностранству.

"Ако си далеко од куће и живиш са носталгијом која те раздире, не можеш се радовати ни тамо где јеси, нити се можеш помирити са тим што си далеко од отаџбине. Ако си у иностранству, посвети се месту на коме се налазиш. А ако је чежња за отаџбином превелика, онда се врати кући".

„Важно је, међутим, да не заборавимо места одакле смо потекли и традиције које имамо“, поручио је отац Николае Булат.

https://zivotcrkve.rs/blog/izmedu-rada-na-gradilishtu-i-sluzhena-u-crkvi-misija-jednog-rumunskog-sveshtenika-u-velikoj

„ Велики пост отвара духовне очи и пружа прилику сваком човеку да се истински сагледа пред Богом, да се анализира и исправи у светлости будуће вечности.“

* * *

„У квантитативном смислу, Велики пост је духовна десетина из годишњег циклуса наших живота. То је наша жртва Богу.“ 

* * *

„Трудимо се да овај Велики пост буде време милосрђа и благодати за све нас, драга браћо и сестре: обришимо сузе плачућих, утешимо ожалошћене и покријмо их љубављу. Тада ће зло које је нашу домовину обавило облацима таме сигурно бити растерано сунцем победоносне Божанске правде.“

* * *

„Молитвом и постом човек се духовно усавршава и постаје способан да види и разуме велика страдања и херојска дела која је наш Спаситељ учинио ради нашег спасења. Онај ко се са крстом попне на Голготу, моћи ће да окуси радост Христовог Светлог Васкрсења.“

* * *

„Плодови нашег поста нека буду увећање љубави, крај непријатељства и крвопролића, искорењивање мржње и сваке злобе, да бисмо, достојно завршивши пут духовне борбе, постали мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 6:11).“

* * *

„Велики пост је посебно време које нас, по узору на јеванђелску причу, враћа из далеке земље греха у дом Небеског Оца.“

* * *

„Важно је запамтити: сврха поста је уздржавање не само од одређене хране већ и од грешних мисли и жеља. Сва наша чула и удови — вид, слух, језик, руке и ноге — морају постити, избегавајући све што је празно и неприлично.“

* * *

„Да би пост био не само терапеутски пост, он мора бити комбинован са молитвом, покајањем и причешћем. Само на тај начин можемо очистити своја срца и сјединити се са Господом Исусом Христом, освећујући и душу и тело.“

* * *

„Правилан пост се обавља са стрпљењем, љубављу и смирењем.“

* * *

„Уздржавање од хране је само средство за постизање циља — промене, прочишћења, исцељења душе и приближавања Богу. Ако постимо само споља, а у срцима смо испуњени раздражљивошћу, осудом, ароганцијом, завишћу и слично, онда смо фарисеји и лицемери. Такав пост не доноси никакву духовну корист.“

* * *

„Време поста је такође време милосрђа и помоћи потребитима. Погледајте око себе: међу својим ближњима, комшијама и колегама наћи ћете оне којима су потребне речи утехе и саосећања. Будите пажљиви према онима које вам Господ шаље и покажите им своју милост.“

* * *

„Пост се не може посматрати као забрана. Пост је једна од добровољних компоненти духовне праксе, а поштовање поста је израз наше послушности Господу и Његовој Светој Цркви.“

* * *

„Пост је време за исправљање својих грешака, својих слабости, превазилажење својих недостатака, за духовно исцељење, време кретања ка Богу, а не удаљавања од Њега. А у томе нам помажу физичко уздржавање и молитва.“

* * *

„Пост и молитва су два крила која човека приближавају Богу, помажу му да се очисти и да у својој души направи места за Божју благодат. И благословен је човек који марљиво пости и моли се.“ 

* * *

„Није случајно што се Велики пост назива духовним пролећем. А пролеће је увек радосно за људе. Велики пост нас приближава Богу, помаже нам да обновимо Божји лик у себи, искривљен грехом, и помаже нам да постанемо боголики.“

* * *

„Пост треба вршити не у очајању, не у меланхолији, већ са светлим лицем. Спаситељ нас учи како треба да постимо. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности."

* * *

„Пост је време интензивног самоусавршавања. Током овог периода, физичко уздржавање треба да буде веће него икад, а молитве такође треба да буду чешће него обично. Али истовремено, човек мора бити у стању да осети своје границе и да се труди да их не прекорачи. Јер је свака крајност штетна.“

* * *

„Најважнији циљ поста је смирење пред Богом. Човек смирен пред Богом увек тежи добру. Недостатак смирења рађа гордост, непријатељство, сукобе и рат, којих, нажалост, данас има много у нашем свету.“

* * *

„Запамтите да смо позвани да се мењамо и преображавамо. Велики пост је нека врста звучне виљушке за подешавање душе на духовну хармонију. И ту хармонију морамо одржати што је дуже могуће, чак и након завршетка поста.“

извор

Драга браћо и сестре у Христу,

Ако Црква у прве две недеље Триода наглашава врлине смирења и покајања на нашем путу ка Великом посту и Пасхи, онда нас Недeља Страшног суда подсећа на потребу делања пре него што Син Човечији поново дође. Како јеванђелист казује у јеванђелском читању, на Последњем суду Син Човечији ће раздвојити народе као пастир овце са десне, а јарад са леве стране (Мт. 25, 31–34).

Христова служба је у многоме парадоксална: Он, који нас је створио по Своме лику и подобију, добровољно је узео нашу плот. Изабрао је да умре да би победио смрт; и Онај који је дошао на земљу као Дете, вратиће се као Онај кога је пророк Данило најавио: „…као Син Човечији који долази с облацима небеским… и даде Му се власт и слава и царство, да Му служе сви народи и племена; власт Његова је власт вечна, која неће проћи, и царство Његово неће се разорити“ (Дан. 7, 13–14).

Када будемо позвани да станемо пред Његов славни престо, Он ће нас подсетити како смо се односили према Сину Човечијем: да ли смо Му дали да једе или пије? Да ли смо Га примили као странца или обукли када је био наг? Да ли смо Га посетили у болести или у тамници? А ми, било овце или јарад, упитаћемо: „Господе, када Те видесмо…?“ (Мт. 25, 37.44). Зато, док ишчекујемо да се Син Човечији врати са свим Својим анђелима, морамо се сећати да Га већ сада гледамо у лику сваког нашег ближњег.

Христос је човек на улици, гладан и оскудно обучен; Христос је онај који страда на болничкој постељи, у затвору или под прогоном, одбачен од породице и заједнице. И једино што раздваја овце од јаради јесте како одговарамо „једном од ове најмање браће“ (Мт. 25, 45). Да ли окрећемо главу од оних у невољи, чекајући да неко други помогне? Да ли тражимо изговоре – да се таквом човеку не може помоћи, или да је можда сам крив за своје стање?

Недeља Страшног суда нас учи да није довољно само исповедати веру у Христа. Када се Христос врати, неће нас питати да ли смо веровали у Њега, већ да ли смо Га следили, настављајући Његово дело утехе сиромашнима, невољенима и заборављенима. Христос то тражи од нас, који носимо Његово Име, јер Он зна шта значи бити презрен, одбачен и заборављен. На ову Недeљу Страшног суда сетимо се великог парадокса у срцу наше вере: да су „најмањи од ове браће“ најсличнији Христу.

+Севастијан
Митрополит атлантски

извор

Пре 50 година (прим. ред: писано септембра 2018.), 10/23. септембра 1968. године, упокојио се у Господу јеромонах Тихон (Голенков), истински украс Врта Пресвете Богородице, подвижник и духовни отац чувеног старца Пајсија.

          Отац Тихон (у свету Тимотеј Голенков) рођен је 1884. године у Русији, у селу Нова Михајловка, у породици Павла и Јелене Голенков. Од најранијег детињства осетио је призив ка монаштву и, пре него што је достигао пунолетство, као поклоник обишао је многе руске манастире. Потом је Тимотеј отишао у Свету Земљу и поклонио се светим местима, након чега је стигао на Свету Гору, где је у келији Светог Николаја познатој као Буразерска¹ примио монашки постриг са именом Тихон.

          После пет година монах Тихон, желећи још већу висину духовног живота, дошао је у Каруљу² и ту провео петнаест година. Живео је у пећини, узимао храну једном у три дана и све своје време проводио у молитви, читању и метанијама. Његов духовни руководитељ био је један премудри и у духовном животу делатни старац. Подвизавајући се у Каруљи, отац Тихон упознао је двојицу монаха који су много постили, чинили по хиљаду поклона дневно и прерано се упокојили.

          После петнаест година отац Тихон прешао је у једну од келија манастира Ставроникита у Капсали³, где је наставио да живи. Ту је био у послушању код једног старца о коме се старао. Попуштајући наговарањима, монах Тихон постао је свештеник и духовник⁴, те је саградио црквицу коју је посветио Воздвижењу Часног Крста Господњег.

          Једно време, током осам месеци, отац Тихон је код себе држао двојицу младих монаха као послушнике. Они су настојали да следе правило оца Тихона, који је наглашавао да у пустињи треба да славе Бога, а не да спавају и једу попут животиња.

          Током целе недеље једном дневно узимали су храну без уља, а суботом и недељом отац Тихон је у лонац додавао три кашике уља. Сваки монах је узимао свој део хране и јео га у својој келији. Отац Тихон им је говорио: „Имате благослов за додатак." Имао је расуђивање и старао се о својим послушницима.

          После аскетске трпезе отац Тихон је шетао око своје колибе и гласно, са неизрецивом усредсређеношћу, творио Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме". Молитва је ритмично извирала из дубине његовог срца. Када су оца Тихона питали: „Како живиш, геронда?", одговарао је: „Срце почиње да се загрева". Молитва се код њега није прекидала ни у сну – највише стање душе! „Ја спавам по нужди природе, а срце моје бди од множине љубави" (уп. Песн. 5, 2).

          Отац Тихон и његови послушници разговарали су веома мало. Једном читавих седамнаест дана нису разменили ниједну реч! Тек када би долазили посетиоци, отац Тихон је позивао послушнике да присуствују духовном разговору и приме духовну корист.

          Када је старац Нектарије, прозвани Караманлис, први пут посетио оца Тихона, овај га је примио са љубављу и понудио му „званичну трпезу": одмах је са дрвета набрао прегршт маслина, донео их оцу Нектарију, уз крупну со и суварке које је и сам узимао, а затим оставио госта самог, рекавши на свом слабом грчком: „Ја сада хоће да се моли". Посетилац је све појео, јер га је нестјажатељни подвижник угостио са љубављу и простотом.

          Благочестиви трговац из Кареје, господин Теодор Талеас, био је духовно чедо оца Тихона. Једном, када је дошао код старца на исповест, претходни посетилац му је испричао како је отац Тихон предсказао да ће после њега доћи Теодор и донети то и то — што се заиста и догодило.

          Једном приликом оца Тихона посетио је неки човек, коме је старац рекао:

          - Чедо моје, ниси дошао к мени, већ да извидиш има ли у нашем крају дивљих свиња.

          Отац Тихон се бавио рукодељем — израдом везених плаштаница. За једну икону било је потребно и до две године рада. У почетку су отац Тихон и његови послушници рукодељу посвећивали један сат дневно, потом пола сата, а касније су га сасвим прекинули.

          Старац Тихон пажљиво је избегавао грех осуђивања. Када је своју духовну децу слао у Кареју, пратио их је око један километар. Пут је водио поред колибе једног суседа, пореклом Руса. Пошто је тај њихов сусед-свештеник био човек пуније грађе, отац Тихон је, да га послушници не би осуђивали, очински саветовао:

          - Када видите оца Е., реците себи: „Ово је свети човек, нека су с нама његове молитве!" И пољубите му руку!

          Када су се послушници враћали из Кареје, старац је говорио да га не узнемиравају, већ да само покуцају на врата његове келије, како би знао да су се вратили, па потом да оду у своје келије. Једном је један од послушника, из добре радозналости, завирио кроз пукотину на вратима да види шта старац ради. Угледао га је како плаче, марамицом брише сузе и благо се удара по глави.

          Старац је веома волео покајање, иако је његов живот био свет и од детињства посвећен Богу. Сузе су биле његова свакодневна храна. Имао је обилне сузе и велико умилење. Својим сузама оросио је ноге Распетога, изображеног на икони, и, попут јеванђелске жене, отирао их својом косом. У својој келији старац је упражњавао духовно делање, негујући покајање и радостотворну тугу. Када би отац Тихон исповедао човека, долазио је до умилења, плакао и саосећао са исповедником. Један од ученика Атонијаде⁵, који се исповедао код оца Тихона, касније, поставши свештеник, говорио је:

          - Ова моја ћелава глава наквашена је сузама оца Тихона.

          Старац је обично служио Литургију сваке недеље, али је код себе чувао Свете Дарове и причешћивао се свакога дана. Током Литургије људи су примећивали како му се лице мења, а очи су му у тами снажно сијале. Старац је увек служио Литургију са умилењем и сузама. За време Божанске Литургије читао је Јеванђеље са сузама у очима. Са сузама је уздизао Свете Дарове и савршавао Велики вход. Често је бивао узнесен духом и имао божанска виђења.

          Када је отац Тихон живео сам, за њега је Литургију служио старац Геронтије, коме је плаћао десет драхми за сваку Божанску Литургију, док се у то време свештеницима за Литургију плаћало пет драхми. Једном је видео старца Тихона узнесеног у ваздух.

          - Већег светитеља нисам видео на целој Светој Гори – говорио је старац Геронтије.

          Старац Пајсије је причао:

          - Отац Тихон је, да се за време Литургије не би расејавао, закључавао врата цркве, а ја сам певао „Господе, помилуј" испред врата, у ходнику. Једном приликом, на једној Литургији, у тренутку освећења Часних Дарова, глас старца је утихнуо. Чекао сам око пет сати и нисам га дозивао, јер за то нисам имао благослов. После пет сати наставио је возгласом: „Особито за Пречисту..." Где је био толико времена? Вероватно је био у иступљењу духом. Тога дана Божанска Литургија завршена је увече.

           Отац Тихон је био потпуно безбрижан и уопште се није интересовао за спољашње ствари. Никада није метео у својој келији. На поду његове келије земља и коса образовале су гомиле, налик на оклоп корњаче.

          Дневно је чинио око три хиљаде поклона и саветовао једном монаху:

          - Чини много поклона, док ти се доња кошуља не натопи знојем, док је не будеш морао променити.

          Због дугог стајања старцу су ноге увек биле отечене. Много је постио: један хлеб могао је јести читав месец. Једном је рекао двојици монаха да сакупе плодове планике и скувају их у лонцу, али када је видео црвени сок, забранио им је да их више припремају, јер у њима има сувише „крви".

          Старац је веома волео читање. Читао је по два-три сата и испуњавао се радошћу, говорећи: „Како је сладак ава Исаак!" Отац Тихон је два или три пута прочитао сва дела светог Јована Златоустог.

          Током ноћи старац готово и није спавао. Када би падала ноћ, позивао је монахе у цркву ударајући у зид. Пре полуноћнице молили су се у црквици, при чему је отац Тихон сам појао. Старац је указивао монасима када да седну током службе, а затим су је настављали стојећи. Молили су се за своје добротворе и за све помагаче, а потом одлазили у своје келије. Отац Тихон је говорио својим монасима:

          - Благосиљам вас да чините поклоне колико желите, а ако можете, бдите читаву ноћ.

          Отац Тихон је говорио да у манастирима има и монаха који се још подвизавају и оних отаца који су достигли духовно савршенство. Један од њих био је отац Матеј у манастиру Каракалу, други отац Атанасије у манастиру Ивирону (он се исповедао код оца Тихона), а трећи отац Атанасије у Есфигмену.

Старац Тихон је говорио следеће речи:

„После трогодишњег боравка у киновији монах је спреман за духовну борбу."

„Добре навике су врлине, а лоше навике су страсти."

„Нека монах нема везаности према животињама, јер оне заузимају мисли и срце човека, па монах, уместо да своју љубав у потпуности преда Богу, троши је на животиње." Старац је указивао на то да свети Василије Велики забрањује монаху да се причешћује ако је пре тога миловао мачку или пса.

„Молитва 'Господе Исусе Христе, помилуј ме' – чиста је пшеница."

„Добар послушник може стећи Исусову молитву."

„Ако човек при читању Светог Писма није опрезан, може пасти у заблуду, попут Оригена."

„Боље су три поклона са смирењем него хиљаде са гордошћу. Само смирење нас спасава! Истински смирених веома је мало. Треба их тражити са свећом у подне!"

          Старац Тихон је толико заволео смирење да је обишао целу Свету Гору у потрази за смиреним човеком. На крају је у манастиру Есфигмену пронашао једног старчића који је био одевен у истинско и савршено смирење. Наравно, било је и многих других, али су били сакривени од наших очију. Оца Тихона су позивали у Есфигмен да исповеда монахе, којих је тада у обитељи било више од шездесет.

          Старац је веома поштовао преподобног Антонија Печерског и служио Литургију у пећини у којој се подвизавао преподобни. Потом се враћао у своју келију, ишао је веома брзо. Био је у духовном пријатељству са светим Силуаном Атонским, који му се после свог упокојења јавио и разговарао с њим.

          Један старац из Кареје сведочи:

          - Отац Тихон био је веома једноставан и пребивао је у духовном свету. Улагао је много духовног труда. Иако је много постио, био је човек крупније грађе. Када би долазио у нашу келију и ми му нудили храну, узимао је само две кашике ради благослова. Данас више нема никога сличног њему, не тражите узалуд!

          Једном је отац Тихон рекао својим монасима да после његове смрти не отварају његов гроб⁶. Један од њих је у себи помислио: „А ја ћу га извадити из земље и рећи му: 'Благослови!'" Отац Тихон је прочитао његову помисао и рекао:

          - Нема за то благослова!

          И до данас његове честите мошти остају погребене у ишчекивању свеопштег васкрсења мртвих. Уснуо је сном праведника 10/23. септембра 1968. године, а пре смрти је видео Пресвету Богородицу заједно са светима Сергијем Радоњешким и Серафимом Саровским, који су му рекли да ће га после празника Рођења Пресвете Богородице узети к себи. Поред оца Тихона налазио се његов послушник — старац Пајсије. Он се старао о оцу Тихону, сахранио га, постао његов наследник у колиби и касније написао житије оца Тихона, које је објављено после његовог упокојења. Да буду с нама његове молитве. Амин.

1. Буразери — место недалеко од Кареје — административног центра Свете Горе Атонске.
2. Каруља — место на крајњем југоистоку Атоса, познато по својој дивљој и суровој природи и строгој аскези пустињака који тамо пребивају.
3. Капсала — место на Светој Гори, недалеко од Кареје.
4. У грчкој православној традицији не може сваки свештеник да исповеда, односно да буде духовник. То право епископ посебним чином даје само изабраним и духовно спремним свештеницима.
5. Атонијада — општеобразовна средња школа која делује при ватопедском скиту Светог апостола Андреја Првозваног и преподобног Антонија Великог.
6. У Грчкој се неколико година након упокојења човека отвара гроб и кости се полажу у зидове или костурнице, чиме се гроб ослобађа за друге упокојене из исте породице. У манастирима се кости монаха полажу у костурнице.

извор

Свети Синода Васељенске Патријаршије, који је засиједао 11. фебруара 2026. године, под предсједништвом Његове Свесветости Васељенског Патријарха г. г. Вартоломеја, уписао је у календар светих преподобног оца Хаџи-Георгија Атонског, Кападокијца.

Преподобни отац Георгије рођен је у Кермири, у области Кесарије Кападокијске, 1809. године. Његови родитељи били су богати не само врлинама него и даровима Божијим, које су изобилно дијелили сиромашнима. Отац му се звао Јордан, родом из Кермире, а мајка Марија била је из Гелверија (Назијанза).

Његова мајка Марија је од малена имала подвижнички дух; имала је сестру монахињу коју је посјећивала заједно са својом дјецом. Слушајући казивања тетке о пустињацима и подвижницима, у срцу малог Гаврила распламсала се жеља да постане монах. Настојао је да их подражава строгим постовима, молитвама и бдењима.

Отац му је био побожан, али је због трговине дуго одсуствовао од куће. Мали Гаврило је налазио прилику да одлази у пећине. Најчешће се склањао у испосницу Светог великомученика Георгија, која се налазила близу њиховог краја. Кападокија је пуна таквих мјеста.

Једнога дана мајка га је посавјетовала да се усрдно помоли Пресветој Богородици да му помогне да научи писменост. Послије тродневног поста и многих метанија, отишао је ноћу — да га људи не виде — у храм у којем се налазила чудотворна икона Богородице.

Стигао је до прага затворених храмовних врата и са сузама и страхопоштовањем се поклонио споља. Док је молио: „Даруј ми, Царице Небеска, да научим слова!“, изненада су се врата цркве отворила и он угледа Пресвету Богородицу како улази. Узе га за руку, приведе га икони Христовој и рече: „Сине мој, дај малом Гаврилу да научи слова.“ И како је сам касније казивао: тим ријечима благослови га Својом руком, цјелива га и рече: „Сада си научио слова“, па потом уђе на сјеверне двери Светог Олтара.

Гаврил је тражио по читавом храму, али није могао да нађе Богородицу. Када је дошао црквењак да огласи вријеме службе, угледа отворена врата и Гаврила у храму. Са чуђењем га упита:

— Како си се нашао овдје?

Гаврил му исприча све што се догодило. Црквењак, желећи да се увјери, даде му књигу да чита — а Гаврил поче да чита лијепо и јасно. Тада му рече: „Заиста, она Жена бјеше Пресвета Богородица!“

У четрнаестој години кренуо је са сродницима у Цариград, јер су чули да се њихов ујак, који је тамо живио, потурчио. Пролазећи кроз једно пусто мјесто, дође му мисао да ће наћи пустињаке да их замоли да се моле за ујака. Но никога не нађе. Изгуби и своје сапутнике, те у жалости усрдно призиваше Светог Георгија да му помогне. И одједном се Свети јави у одежди официра, са свијетлим лицем; узе га на свога коња и одведе га до сапутника, који се задивише и прославише Бога.

Када су стигли у Цариград, посјетише ујака са великом тугом. Гаврил је остао код њега и много се молио. Водио је тешке подвиге да се ујак врати у хришћанство — као и један свештеник и још неколико људи који су се из страха такође потурчили. Његове ватрене молитве, постови и многе земне метаније допринеле су божанској интервенцији: најпре су постали тајни хришћани, а потом су отишли у Смирну. Сви су се подвизавали у скрушености и нашли покој у покајању.

Султан, током четири године колико је Гаврил био у његовом окружењу, дивио се његовом подвижничком животу: како један младић не жели људске славе и световна уживања, него пребива у мрачном подруму и једе једном дневно тек шаку натопљеног јечма; како цијелу ноћ проводи у молитви и метанијама. Свети живот малог Гаврила омекшао је и самога султана, те је постао тајни хришћанин и потом је помагао хришћанима.

У осамнаестој години Гаврил је са сузама молио Пресвету Богородицу да га избави из султановог двора и покаже му пут спасења. Једном, док је био на Божанској Литургији у храму Патријаршије, пред иконом Богородице, усрдно ју је молио да га руководи и открије шта да чини. И на трен угледа Царицу Небеску како излази из иконе и прилази му, обучена у блиставо белу ризу, те му рече: „Пођи на пристаниште, гдје ћеш видјети једног монаха; с њим пођи на Свету Гору.“

Гаврил отиде на пристаниште и угледа једног монаха: то бјеше игуман манастира Григоријата, Григорије. Замоли га да га поведе на Атос, али он одби, јер је било забрањено да примају дјецу и оне без браде. Иако му Гаврил каза да му је сама Богородица рекла да пође с њим на Свету Гору, игуман томе не посвети пажњу, не схвативши да Пресвета Владичица, кад хоће, дјелује и изнад људских уредаба, макар оне изгледале и добре.

Капетан лађе, видјећи игуманово одбијање, сажали се и рече Гаврилу да се потајно укрца и да се старцу открије тек кад стигну на Атос.

Из Цариграда Гаврил отплови 1828. године и послије неколико дана лађа пристаде у манастир Григоријат. И Гаврил изађе и паде пред игумана са сузама, говорећи: „Пресвета Богородица довела ме је на Свету Гору.“ Игуман га је и тада одбијао, али, на молбу отаца манастира, најзад попусти и прими га. Одмах му дадоше послушање помоћника у кухињи, и он је радосно служио и ревносно се подвизавао.

Када је дошла манастирска слава, Светог Николаја, оци су били забринути јер због невремена нису могли да улове рибу, па неће имати шта да изнесу на трпезу. Искушеник Гаврил замоли Светог Николаја да се Он постара. Уочи празника, чудесно се у манастирском арсану појави довољно великих и добрих риба. Братија их са радошћу унесе у манастир и припреми, славећи Бога.

Послије тога, и након два мјесеца проведена у манастиру, Гаврил оде у Кавсокаливију, да би избјегао поштовање отаца. У Скиту Кавсокаливије бијеше један искусни духовник, Папа-Неофит „Караманлија“, његов земљак, велики подвижник и обдарен благодаћу Божијом. Гаврил оде к њему, у храм Светог Георгија.

Папа-Неофит, чим је угледао младог Гаврила, прими га са радошћу, јер је на његовом лицу видио благодат Божију. Остави га у пећини Преподобног Нифона, гдје се и сам најчешће подвизавао, да га сачува од сурових Турака који су тада били на Светој Гори. У тој пећини Гаврил се подвизавао четири године, са ревношћу и строгом уздржљивошћу, не виђајући људе, осим свога старца који га је посјећивао и причешћивао Пречистим Тајнама.

Када је стасао, вратио се у Скит код старца, у келију Светог Георгија, гдје је живјело још девет монаха.

Још као искушеник, Гаврил је показивао знаке узнапредовалог монаха. Једном, док се молио, чуо је глас свога старца како му говори: „Калуђери моји, спасите ме.“ Одмах је потрчао и казао то старијем сабрату, али га је овај, на жалост, изгрдио.

Гаврил се врати у келију и настави молитву. И опет чу глас старца, још јасније: „Калуђери моји, спасите ме! Налазим се код Крста на Зигу, прије Керасије, и у опасности сам. Помозите ми!“ Тада Гаврил поново оде сабрату и рече:

— Наш старац је у опасности, горе је код Крста.

А овај га још строже прекори:

— Толико си обманут? Чујеш глас старца са Крста који је два часа далеко и по лијепом времену?

Тада га Гаврил са болом замоли:

— Учини, оче мој, један бројаницу и прекрсти се сваки пут, па ћеш видјети.

Када је овај почео да чини један-два крста, говорећи молитву, чуо је раздирајући глас њиховог старца. Одмах увише пруће и уже око ногу да не тону у снијег, и кренуше. Требало им је готово пола дана да се попну до мјесто гдје је старац био, јер је снијег био велики.

Када су стигли, нађоше га готово мртвог, затрпаног снијегом. Пренијеше га најпре у Керасију да дође себи. Ватрена молитва Гаврилова спасла је његовог старца.

Када се Папа-Неофит опоравио, вратише се у Кавсокаливију и убрзо Гаврил би пострижен за монаха у њиховој келији и доби име Георгије; а касније, послије поклоњења Светим мјестима, прозваше га Хаџи-Георгије.

Пошто се братство Папа-Неофита умножило у Кавсокаливији, попеше се у Керасију ради веће тишине. Тамо је Папа-Неофит имао виђење и установио строго правило непрестаног поста и непрекидне молитве. Потом је 1848. године поставио оца Георгија, Хаџи-Георгија, за старца, а он је узео келију у Кареји.

Оци његовог братства у Керасији осјећали су велику духовну сигурност уз Хаџи-Георгија, јер је и сам прошао пут послушања и умио да разумије искушенике. Пошто је старац био свет, пун љубави, његови монаси му се покораваше из побожности, а не из страха.

Према себи је, пак, био веома строг и непрестано је умножавао подвиг. Послије дугих борби, било је природно да изнемогне и истроши. Иако су га ноге бољеле од стајања на молитви, нарочито кољена од многих поклона, и цијело тијело од подвига, старац је настављао строго правило и никада није узимао љекове. Говорио је својим послушницима и посјетиоцима: „Најбољи лијек је честа причест Пречистим Христовим Тајнама. Честа исповијест и Свето Причешће јесу најважнији и неопходни услов за земаљску духовну радост и небеску утјеху.“

Послије таквог надчовјечанског подвига и таквог трпљења у страшним боловима, као и у смиреним помислима — да је веома грешан и да се душа мора очистити кроз болести — дарована му је изобилна благодат Божија, те, како се казује, није боловао читавог живота.

Говорио је да сва искушења и жалости које Бог допушта треба примати са смирењем и трпљењем, да би се душа потпуно очистила од свјесних и несвјесних грехова. Са расуђивањем је савјетовао свакога и тјешио душе, помажући срдачним молитвама. Лице му је зрачило од светог живота и раздавало благодат рањеним душама. Његов глас се раширио на све стране, и људи су долазили да се духовно окријепе.

Није имао своје планове; зато га је Бог увео у Свој план и учинио га духовним оцем. Познавши велику вриједност Анђеоског (монашког) образа, није желио друге почасти. Многи су жељели да му буду послушници, нарочито дјеца и младићи које је примао већ од петнаесте године и штитио као брижни отац.

Њихова уобичајена храна били су суви плодови и мед. Посну храну с уљем нису јели, нити су користили мрсна јела. На Пасху, умјесто јаја, кували су кромпир и бојили га у црвено. Све празничне дане радовали су се духовно, а не обиљем хране. Благодат Божија их је кријепила и тјелесно, те су били здрави.

Старац, као и оци његовог братства, имао је велику слободу пред Богом, јер су живјели као анђели: ум им је увек био у Богу.

Имао је око стотину старијих послушника, од којих су већином били Руси, у келијама око њега; како су тешко могли да се прилагоде строгом правилу, он је о њима промишљао и бринуо да духовно узрастају.

Послије примједби појединих монаха у Великој Лаври због строгог правила, старац је одмах послушао и од тада су суботом и недјељом користили уље, па су кували и купус.

Једном је дивљег вепра, који је уништавао купус у башти, прекрстио и заповиједио му да више не долази — и заиста, од тада се више није појавио.

Други пут, док су са послушником Авраамом, високо на Атосу, сјекли дрва, старац сложи велики товар и рече Аврааму да га понесе. Авраам се зачуди, јер је било много — ни четири животиње не би то могле понијети — али је вјеровао у светост старца и поче да га товари. Хаџи-Георгије прекрсти бреме и поможе му да устане. Сам Авраам је касније говорио: „Као да сам на леђима носио лаки покривач.“

Са даром прозорљивости, старац је прилазио људима који су падали у очајање, тјешио их и помагао им да се спасу, да се подигну. Отварали су му своја болна срца и исцељивали се. Сви су о њему говорили са дивљењем и страхопоштовањем.

Богом надахнуте биле су његове поуке, а гостопримство обилато. Главно рукодјеље његовог братства било је иконопис. Радили су и друге послове, али нису престајали са молитвом. Оне које је видио да воле молитву, ослобађао је од послушања и говорио да се непрестано моле и чине поклоне за спасење душа цијелога свијета.

И поред сурове аскезе, био је здрав и ходио је тако лако као да лети. Лице му је сијало, са благим руменилом. Био је средњег раста, мршав, готово од костију, жила и коже. Носио је једну ризу са појасом и панталоне. Ходао је бос, а само у храму облачио је грубе чарапе.

Радовао се ноћним бдењима и од њих се духовно хранио. Своју келију готово да није виђао: ноћу га је виђала црква, а дању — болни и потребити људи.

Једним погледом читао је помисли својих монаха и стање њихових срдаца, даром прозорљивости.

Како је живио строго са својим братством, благослове, дарове који су му слати дијелио је обилно другим подвижницима или сиромасима. Зато је остало у народу да се каже: „Даје као Хаџи-Георгије“, када неко широкодушно дијели милостињу и благослове.

У то вријеме владала је и велика неслога између Грка и Руса у манастиру Светог Пантелејмона. Позвали су старца Хаџи-Георгија да их измири; он је два мјесеца долазио и одлазио, уз молитву. Потом је у виђењу видио Пресвету Богородицу како подједнако дијели благослове и Грцима и Русима, те је разумио да и једни и други треба да остану у манастиру и да имају љубав међу собом. Али они који су стварали саблазни — са обије стране — не само да нису послушали савјет старца, који је био по вољи Богородице, него су се и договорили да га протјерају из манастира.

Старац се вратио у Керасију, али је и тамо трпио непрестане нападе и од Руса и од Грка. Руси су га клеветали код Грка да је русофил, а неки подозриви Грци, јер је стање било наоштренo, повјеровали су клеветама и разорили његово анђеоско братство. Оставили су само једног јеромонаха Мину, и још тројицу грчких монаха — Гаврила, Викентија и Симеона — у Светом Димитрију.

Старији оци расијали су се по разним мјестима Свете Горе, по двојица и тројица. А Хаџи-Георгије, који је носио одговорност за млађе, отишао је у манастир Григоријат, сазидао келију Светог Стефана високо у шуми и сабрао око себе сву младу братију. Пошто је у григоријатској шуми било много световних радника, старац је говорио младима не само да не разговарају са мирјанима, него и да их избјегавају. Они су, кад би видјели световњаке, скривали се међу гране и говорили молитву док ови не прођу.

Неки су га оклеветали у манастиру Григоријату да има још многе монахе скривене по планини, које није уписао у манастир, те да крије своје намјере. Григоријаћани повјероваше и протјераше га из свога краја. Тада га је угостио његов послушник о. Евлогије, у Светом Георгију „Фанером“, а потом је узео руску келију Светог Стефана у Капсали.

Но саблазни се нису утишале: људи који су му завјидели и мрзјели га нису престајали, док најзад нису убиједили и Свету Заједницу да потпише његово прогонство са Свете Горе, 27. октобра 1882. године.

У мјесто прогонства, у Мрамор, у Цариграду, стигао је рањен срцем, одвојен од своје духовне дјеце и од Врта Пресвете Богородице. Нађе један запустјели манастир близу Цариграда, Светог Ермолаја и Светог Пантелејмона, и настави подвижнички живот. Његово присуство у Цариграду било је тада као божански мелем за душе пострадалих хришћана, јер су у то вријеме много страдали под суровим султаном Абдул-Хамидом (1883). Он није само раздавао божанску утјеху, него је, благодаћу Божијом, исцјељивао болна тијела и чинио чудеса — па се говорило да је и његов појас чудотворио.

Подвиг је наставио до последње године живота, коју је провео у постељи. Бољело га је цијело тијело, нарочито ноге, те није могао да хода. И са постеље страдања, свети старац је бринуо о болу других.

До последњег часа ум му је био светао и саветовао је са божанском јасноћом. Долазили су му и људи у материјалној невољи, мислећи да има новца. Тада им је, показујући руком ка небу, рекао: „Тамо је моја трпеза; овдје немам новца. Само један дуг још имам.“ Под тим је подразумијевао да преда душу у руке Божије.

Потом је затражио и примио Свето Причешће, и упокојио се у Господу 17. децембра 1886. године, и би сахрањен у Балуклију, у храму Живоносног Извора Пресвете Богородице, у истој гробници у којој је био сахрањен и његов брат Анастасије, три године прије његовог упокојења.

У те дане на Светој Гори, у постељи је лежао и Папа-Неофит, његов сабрат, који је живио у Катунакији, у келији Успења Пресвете Богородице. Гледајући навише, изгубио је свијест; када је дошао к себи, казао је да је био у Цариграду код Хаџи-Георгија, да им је донио кољиво и да ће доћи по њега за три дана.

На запрепашћење својих послушника, Папа-Неофит, без икакве болести, у року од три дана — 20. децембра 1886. године — и сам је мирно предао душу, у онај час и онај дан који је у виђењу видио, јер је Хаџи-Георгије већ отишао на небеса 17. децембра 1886.

По наредби Његове Светости Патријарха Јоакима III, служено је свечано опијело, које је предводио епископ Драча Висарион са свештенством. Светог старца Хаџи-Георгија испратило је мноштво народа; међу њима је било и много дјеце, ђака, којима је за живота много помагао. Сви су жалили што су изгубили свог заштитника — чак и Турци, јер су и многи од њих постали добро његовом молитвом и исцијељени од разних болести, па су га поштовали. Називали су га „бизим баба“, то јест: „наш отац“.

Хаџи-Георгије је имао чисту и нераздјељену љубав према свима. Био је увијек миран, незлопамтив и праштао. Имао је велико срце, те је у њега могао да смјести све и свакога, какви год били. Као да се већ био „истанио“ од земље: живјећи анђеоски, постао је анђео и узлетио на небеса, јер није задржавао ништа — ни душевне страсти ни материјална добра. Све је одбацивао, и зато је узлетио високо.

Пошто је невино много пострадао од људи, од сабраће монаха, може се вјеровати да је од Христа удостојен и двоструког вијенца: преподобног и мученичког. Трудио се да живи у скровитости, као што су обично живјели и свети Оци наше Цркве.

И није суштина у томе што га наша Црква, до данас, још није јавно објавила светим да би му „дала ореол“; суштина је у његовом свијетлом животу, у тихом и безазленом примјеру. Био је испуњен врлинама и божанским силама, које је цијелим собом стављао у службу ближњих. Свједоче просутни да када је извршено откопавање његових светих моштију, раширио се неисказан миомирис.

Превео и прередио: протопрезвитер Никола Гачевић

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Црква има мноштво светитеља, али се не називају сви „Оцима Цркве“. Ово звање припада једној посебној групи међу њима. „Отац“ је онај који је способан да рађа људе у Христу, да их духовно обликује и васпитава. Стога се „Оцем Цркве“ назива онај светитељ који је, да тако кажемо, испунио меру светости — који се обожио, сјединио са Богом и постао обиталиште Светога Духа. Међутим, у сабор Отаца Цркве он улази онда када, уз светост живота, поседује и дар да поучава и брани веру. Зато запажамо да су већина Отаца Цркве, велики учитељи, били изузетно образовани и у световним наукама и у науци живота у Христу.

Ови велики светитељи темељно су изучили и савладали најзначајније науке свога времена, а истовремено су живели са Богом. Они су узвишена достигнућа световне учености ставили у службу преношења духовне науке, то јест живота са Господом, тако да су постали чисти сасуди у којима обитава Свети Дух. Било је Отаца који су, захваљујући свом духовном и световном знању, могли да Јеванђеље Христово пренесу језиком свога доба — да о Христу говоре људима свога времена кроз њихову културу, појмове и изразе, како би могли да разумеју. А било је и духовних Отаца који су напредовали у заједници са Богом, били Њиме просвећени и постали сасуди Светога Духа, те је Сам Дух кроз њих говорио. Неки су остали непознати, други су се открили кроз своје духовно руковођење, а неки су били јасно објављени од Бога тек након свог упокојења. Примере таквих Отаца имамо и у наше време, у свим овим категоријама.

Заједничка одлика светих Отаца, чија дела изучавамо, јесте то што су поседовали културу свога доба и били познати по снази ума. Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и Максим Исповедник — да наведемо само неке — одликовали су се блиставим умом и високим степеном световне образованости. Али та умна димензија код њих никада није била одвојена од просвећеног срца испуњеног благодаћу Светога Духа. Они су били истински учитељи, али уједно и освећени благодаћу Духа Светога.

Ово је веома важно имати на уму, јер смо увек склони да склизнемо у једну од две крајности. Постоје струјања која наглашавају знање и она која истичу искључиво побожни живот. Оци нису били искључиви ни у једном правцу, него су свакоме дали његово место, учећи да се врлина налази у средини између две крајности. Тако је код њих захтев светости ишао руку под руку са захтевом световног знања.

Ову појаву потребно је дубље сагледати, јер хришћански свет данас, уопште узев, сведочи о неконтролисаној усредсређености на разум, „научна истраживања“ и „академију“. То само по себи није зло, јер хришћанство мора говорити савременом човеку његовим језиком, а не језиком који не разуме — у супротном, Јеванђеље ће бити изгубљено. Међутим, проблем настаје онда када се ова усредсређеност остварује на рачун живота у Христу. Тада упадамо у замку онога што се данас назива „религијским наукама“, и питање постаје културно, а не искуствено.

Стога, с времена на време, унутар Цркве уочавамо супротстављене токове: једне који наглашавају искључиво духовни живот и друге који се усредсређују само на хришћанску културу и мисао. Овај сукоб може бити отворен или прикривен. Ипак, остаје од пресудне важности да се негује отачки, патристички осећај који нам омогућава да Оце читамо исправно и разумемо дух њиховог приступа, а не само слово.

Потребно је, притом, разумети да већина Отаца Цркве нису били академски професори у савременом смислу речи, већ пастири, проповедници, духовни руководитељи, лекари душе који су лечили духовне болести људи, или браниоци вере од јереси. Већи део њихових списа чине беседе и поуке упућене народу, или апологетска дела која објашњавају православну веру, указују на одступања од ње и разобличавају јереси. Многа од тих дела записали су управо слушаоци. Оци Цркве нису се обраћали искључиво интелектуалној елити, нити су тежили пуком стицању религијског знања. Иако су неки од њих, у складу са околностима, ступали су у дијалог и расправе са философима и ученим људима свога доба, њихов циљ био је сведочење вере. Они су желели да помогну људима да достигну „меру раста пуноће Христове“. Из те свести о значају духовног рађања и васпитавања људи за живот у Христу, Оци су бранили веру, тумачили Свето Писмо и одговарали на изазове свога времена.

Оци Цркве нису били заинтересовани за преношење апстрактног знања, него су силазили у саму стварност људског живота. Свети Јован Златоусти, на пример, у својим беседама говори о позориштима, одећи и ситницама свакодневице, повезујући све то са здравим хришћанским моралом. Циљ, дакле, није био писање књига, већ вођење људи ка пуноћи Христовог узраста. Онај ко чита Јеванђеље може га и погрешно разумети; зато је неопходно његово тумачење, како би верници могли да га живе.

Ментални склоп савременог човека постао је више усмерен ка знању него ка животу по њему. Савремени човек приступа Богу умом, а не срцем. Школе вере и богословља одувек су постојале, а проповед је од самих почетака хришћанства била саставни део богослужења. Грешка, међутим, није у тражењу религијског знања, већ у његовом тражењу без бриге за примену и животно искуство. Данашњи верници, услед лаке доступности информација, подложни су искушењу да више траже религијско знање него да га живе. То доводи до надувавања ума на штету срца и чини религијску установу сувом и безживотном. Зар то није један од разлога због којих се данас толики број људи обраћа манастирима, тражећи живу, а не „упаковану“ веру? Заиста, многи у потрази за унутрашњим миром прибегавају и религијским праксама Далеког истока, лишеним Христа.

Много већа корист би се постигла када бисмо људима помогли да живе у Христу и када бисмо Његово учење саопштавали на разумљив начин, уместо да их једноставно испуњавамо верским информацијама.

извор

„Нема венца без победе, нити победе без подвига, ни подвига без борбе, нити борбе без непријатеља" [1] — у овим речима светитеља Тихона Задонског садржана је суштина монашког пута.
Господ призива: „Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде" (Мт. 16, 24). Монаштво је следовање за Христом-Победитељем, Који је победио свет (Јн. 16, 33), победио смрт и у Себи обновио палу људску природу. Монах није само ученик Христов, него и саучесник Његове Победе.
Монашки живот представља непрестану духовну борбу, усмерену ка стицању Царства Небеског. И као што сваки војник има своју стратегију битке, тако и монах има своју — смирење и послушање, којима побеђује гордост и самовољу. Његово оружје је молитва, а штит труд и уздржање, који ограђују душу од непријатељских стрела.
Храм је срце монашке породице. Богослужење је велики старац Амвросије Оптински називао извором живота и бесмртности. Али и келија монаха јесте посебно место сусрета са Богом, поприште подвижничке борбе. Наш молитвени подвиг састоји се од два делања: богослужбене и келијне молитве. Као што птица не може летети са једним крилом, тако ни монах не може узлазити ка Царству Небеском, занемарујући једно од њих.
Како правилно сјединити ова два делања? Управо о односу богослужбене и келијне молитве, о њиховој узајамној повезаности и значају у монашком подвигу, превасходно ће бити речи у нашем разматрању.
 
Монаштво — савршено хришћанство

Свети Јован Касијан Римљанин тврди: „Крај нашег подвижничког живота јесте Царство Божије, а циљ — чистота срца, без које је немогуће достићи тај крај" 
Преподобни Макарије Велики наглашава да је монашки подвиг активно супротстављање злу у сопственом срцу: „Главно дело подвижника састоји се у томе да, ушавши у своје срце, тамо започне борбу са сатаном и да га омрзне, те, супротстављајући се његовим помислима, ратује с њим" 
По речима преподобног Макарија Оптинског: „Шта, дакле, значи монаштво? Остварење хришћанства, које се састоји у испуњавању заповести Божијих, у којима је и садржана љубав према Богу" .
 
О главном непријатељу монаха и борби с њим

Свети Јован Касијан открива суштину монашке борбе: „Не треба да се бојимо спољашњег непријатеља; наш непријатељ је затворен у нама самима. Зато се у нама непрестано води унутрашњи рат. Ако у њему извојевамо победу — све спољашње борбе постаће ништавне, и све ће код Христовог војника бити мирно и њему покорно" 
Главно бојиште јесте срце монаха, у коме он непрестано води борбу са унутрашњим непријатељима — страстима, као и са духовима злобе поднебесним (уп. Еф. 6, 12), који на нас делују превасходно управо кроз те исте страсти.
Како учи свети Исихије Јерусалимски, главно оружје у овој борби јесте молитва: „Треба увек окретати у пространству нашега срца име Исуса Христа, као што се муња окреће у ваздушном простору пре него што падне киша" .
 
Поука из историје Оптине пустиње: стајање на стражи

У житију оптинског настојатеља, преподобног Исакија (Антимонова), налази се поучан моменат. „Бдење над ревносним одласком братије на црквена богослужења отац Исакије сматрао је својом посебном обавезом", саопштава житије, „и ради тога у радне дане готово никада није заузимао настојатељско место, него је стајао код врата, надзирући уласке и изласке инока, упућујући у своје време прикладно опомињање онима код којих је запажао немар у слушању Божанствених служби до краја".
Међутим, на томе се ствар није завршавала. Ако би неко од братије почео ретко да долази на службе, настојатељ се са опоменом обраћао целој братији: „Оци свети! Заборављате цркву. Треба да знамо ради чега смо дошли у обитељ. Јер ћемо за то пред Богом одговарати. Молим вас све да не заборављате храм Божији".
Ако се неко из братије не би уразумио ни овим настојатељевим опомињањем, отац архимандрит „прибегавао је већ каквој казни, најчешће лишавајући га месечне порције чаја. А да би имао могућност да чешће поучава братију, он је готово до саме своје кончине сам делио, на почетку сваког месеца, чај и шећер: ревноснима је издавао, а лењима је обично говорио овако: 'Данас, брате, не идеш у цркву — нећу ти дати чаја'". Само кувари и они из братије који су обављали послушања која нису могла бити прекинута могли су да напусте службу пре отпуста.
„...Он је изједначавао са Јудом-издајником оне који су без потребе излазили из храма не сачекавши завршетак службе", наставља житије. „Подстичући ревност братије за заједничку молитву, отац Исакије је говорио: 'Због тога вас Царица Небеска неће оставити и послаће Своју милост', при чему је и сам, својим уредним присуством на богослужењима, први давао свима добар пример" .
Преподобни Исакије је разумео да је храм срце обитељи, да се управо ту налази једно од најважнијих бојишта монаха, где се решава исход његове духовне борбе. Зато је и стајао на стражи код врата храма, жртвујући сопствену молитву ради спасења душа које су му биле поверене.
 
Главна искушења монаха

Продирање световног духа

Старац Пајсије Светогорац назива световни дух највећим непријатељем: „Највећи непријатељ наше душе, већи непријатељ чак и од ђавола, јесте световни дух. Он нас слатко заноси, а заувек нас оставља у горчини... Срце, заробљено сујетним светом, задржава душу у стању без духовног напретка, а ум — у помрачењу" [9].
У наше време дух овога света, који у себи носи тежњу ка комфору и доколици, продире и у манастире. Како каже старац Пајсије, „на жалост, световни дух је из света продро и у многе манастире. Разлог за то је што у наше доба неки духовни руководиоци усмеравају ток монаштва световним путем" [10]. Нарочито је лукав световни дух онда када се облачи у рухо привидне културе. „Путем световног развоја, који се сматра напретком, монаштво долази до духовног распада. Из монаштва ишчезава веома много тога" [11], појашњава преподобни. И користи следећу метафору: „Ако се алкохол остави у отвореној боци, он ће изветрити и изгубити сву своју јачину... Тако је и са монахом: ако није пажљив, он одгони од себе Божанску благодат и после тога има само схиму — спољашњи изглед монаха. Он је налик изветрелом алкохолу и не може да 'опече' ђавола" [12].
Данас је део те „културе" и интернет, захваљујући коме монах, боравећи у својој келији, може у мислима и осећањима да лута беспућима овога света и да духовно пљачка самога себе, разарајући сопственим рукама оно што је изградио молитвом и послушањем.
 
Рутина и униније

Једном се послушник Николај (Бељајев) пожалио старцу Варсонофију да му понекад долази помисао како је „монашки живот без радости: дан пролази за даном; најважније је да се унапред нема чему надати — исте службе, иста трпеза и остало". Значајно је да, по речима послушника, та помисао долази „нарочито за време службе на правилу".
„То је једна од најотровнијих помисли...", одговорио је старац. „Добро си учинио што си ми је рекао — она је многе поколебала, па су тако и напуштали обитељ". Заиста, ако живот инока није испуњен молитвом и духовним смислом, ако се претвори у рутину, он — попут рђе — разједа душу, доводи до унинија и напуштања подвига. Старац Варсонофије упоређује духовно узрастање монаха са рађањем детета: „Када жена рађа, она трпи тешке муке, а када роди, више се не сећа мука од радости што се човек родио на свет (Јн. 16, 21)". Да не би претрпео пораз у духовној борби, монах, по речима старца, „треба непрестано да буде као у мукама рађања, док не дође у меру раста пуноће Христове (уп. Гал. 4, 19)" .
А преподобни Исак Сирин обраћа се монаху овим строгим речима: „Испитуј себе сваки дан, да се жар ревности душе твоје не охлади, којим си се распалио у почетку, и да се не лишиш једног од оружја у које си био одевен на почетку свога подвига... Не показуј немар... да... не паднеш док напредујеш и да се не покажеш неспособним да се одупреш невољама које наилазе на тебе" . Он и наводи узрок монашког унинија: оно настаје од лутања ума, а лутање ума — од празнословља, сујетних разговора или од преједања .
 
Богослужбена молитва као основа монашког подвига

Непријатељ делује за време богослужења

За време богослужења, када душа треба да пребива у миру и побожном страху, непријатељ се са нарочитом силом устремљује на монаха.
„Понекад људи излазе из храма због помисли", говорио је старац Варсонофије. „То је, наравно, неразумно. Непријатељ подиже борбу помисли с циљем да човека изведе из храма. Не треба попуштати непријатељу. У већини случајева код младих се јављају блудне помисли, а код старијих — помисли гнева и сећања на старе увреде. Непријатељ као да говори: 'Сећаш ли се како те је тај и тај пред свима увредио, а ти си прећутао и ни реч му ниси рекао. Ех ти! А требало је да му кажеш ово и оно...' Понекад од таквих помисли човек сав узаври од гнева. Треба се борити" .
А главно оружје у тој борби јесте Исусова молитва. По речима преподобног Варсонофија, „помисли отерати није у вашој моћи, али их не прихватити — јесте. Име Исусово их одгони" .
А преподобни Анатолије (Зерцалов) саветује: када у храму ђаво „зачепљује уши и склапа очи", треба изговарати Исусову молитву, која „не само да не смета, него чак помаже да се слуша читање и појање, и помаже и уобичајеној црквеној и келијској молитви... и чини дух мирним" .
 
Богослужење као „дијагностика" духовног здравља инока

Преподобни Симеон Нови Богослов упозоравао је: „Ко ропће на уобичајеним службама, оптерећује се њима и не стара се о њиховом вршењу... тај је непријатељ Божији и туђ Царству Небеском" .
Старац Варсонофије сведочи да је одлазак на црквена богослужења својеврстан „термометар духовног здравља" хришћанина. „Код преподобног Јована Лествичника питали су да ли постоје поуздани знаци по којима се може познати да ли се душа приближава Богу или се од Њега удаљава", говори старац. „Јер у погледу обичних ствари постоје јасни знаци — да ли су добре или не. Када, на пример, купус, месо или риба почну да труну, то се лако примети, јер покварена храна испушта непријатан мирис, мења боју и укус, и спољашњи изглед сведочи о кварењу. А душа? Она је бестелесна и не може испуштати непријатан мирис нити мењати свој изглед." И сам одговара: „Поуздан знак умртвљења душе јесте удаљавање од црквених служби. Човек који се хлади према Богу најпре почиње да избегава одлазак у цркву. Испрва настоји да дође касније на службу, а потом сасвим престаје да посећује храм Божији" .
Душа која се удаљава од Бога, попут болесног тела, почиње да одбацује оно што јој је корисно. Најпре се јављају мања кашњења на богослужења, затим изостајање са служби радним данима, а на крају и потпуно избегавање храма.
Нажалост, нешто слично се, из различитих разлога, догађа и у манастирима. Нарочито радним данима на служби буде веома мало братије или сестара. Ситуација у којој потреба приморава монахе да за време богослужења буду на послушању разумљива је — ту се често ништа не може учинити. Али дешава се и то да неко претпостави келијску молитву храмовној, или одмор, или читање, па чак и забаву на интернету — то јест, бави се сопственим стварима на штету службе.
Међутим, чак ни телесно присуство у храму не гарантује победу у борби. Светитељ Игнатије Кавкаски каже: „Расејаност краде молитву. Онај ко се моли са расејаношћу осећа у себи нејасну празнину и сувоћу. Онај ко се непрестано моли расејано лишава се свих духовних плодова који обично произилазе из пажљиве молитве, и стиче стање сувоће и празнине; из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, слабљење вере, а из тога — мртвило у односу према вечном, духовном животу" .
А старац Амвросије ово стање дијагностикује кратко и тачно: „Зато дремаш у цркви и не чујеш службу — јер ти помисли лутају тамо и амо". Када је ум затворен у речи молитве, када срце одговара на оно што се у храму савршава, а тело себе савлађује ради дугог стајања на богослужењу — за непријатеља не остаје места.
Тако богослужење постаје непогрешиви „дијагностичар" духовног стања инока. Храм, попут рендгенског апарата, осветљава све скривене болести душе, све тајне ране. И за онога ко односи победу у овој борби са самим собом и непријатељским наваљивањима, богослужење постаје извор духовне снаге и утехе.
 
Богослужење – сараспињање Христу

Да би ум монаха увек био усмерен ка Небу, богонадахнути оци установили су круг годишњег богослужења, који се данас у својој пуноћи углавном савршава у манастирима.
Учествујући у пуном дневном кругу богослужења, монах одржава искру богоопштења у своме срцу, а она се распламсава током келијне молитве. Полуноћница, која се по правилу служи у поноћ, код нас се обично савршава рано ујутру, у часовима када свет још спава. Када нема дневне буке и када је све око нас утихнуло, најбоље је молити се, не расејавајући се животним бригама. Ум се тада чисти од помисли и устремљује ка Богу. У тим часовима монах постаје стражар света, заступник пред Богом за грешну земљу. Његово бдење јесте служење читавом човечанству.
У старој Оптини, као и у свим руским манастирима, богослужење је почињало у један или два часа после поноћи: савршавале су се полуноћница и јутрење. Данас полуноћницу почињемо у 5.30. За многе је и то физички напорно. Али знам да братија која долази на полуноћницу осећају од тога корист и духовну бодрост, упркос потреби да себе приморавају на рано устајање.
Поред тога, у Оптини се данас свакодневно служи повечерје са чином опроштаја. Повечерје се служи после вечере, када се готово сва послушања завршавају. Оно је обавезно за сву братију, а мирјанима приступ није дозвољен. Тако се дан завршава саборном молитвом и међусобним праштањем; душа монаха се умирује и молитвено припрема за келијну молитву, чије је средиште оптинска петостотница.
Богослужење је за монаха сараспињање Христу. „На јутрење треба ићи, јер се за време Литургије за нас приноси Бескрвна Жртва Богу, а идући на јутрење, ми сами себе приносимо на жртву Господу, жртвујемо Њему свој покој", – говори преподобни Мојсије Оптински. На свакој Литургији тајанствено се понавља голготска жртва, и они који се моле постају саучесници тог највећег догађаја у историји света. А наша рана устајања, умор од дуготрајних служби – то је наша мала жртва Христу, наше учешће у Његовој победи над духом овога света. Тако свака служба постаје школа самоодрицања.
 
Трезвоумље

Трезвоумље је непрестана пажња, пребивање у бдењу и будном надгледању помисли које долазе на ум и настоје да уђу у срце како би овладале тврђавом душе. Трезвоумље је главно унутрашње делање монаха, истинска „уметност над уметностима и наука над наукама", које је тешко достижно ономе ко живи у метежу умних забава и световних привржености.
 
Молитва у „вавилонској пећи"

Келија као поље борбе

Древни оци упоређивали су монашку келију са вавилонском пећи, у којој се монах, попут три младића, испитује, очишћује и припрема за сусрет са Богом. Келија је место где монах треба да оправда своје име „монос", то јест да буде насамо са Богом. Насупрот томе, келија никако није место где монах проводи време са справом у рукама, предајући се забави, активностима на друштвеним мрежама или празнословљу телефоном.
Искусни духовници келију не сматрају толико местом одмора монаха, колико поприштем подвижничке борбе и местом сусрета са Богом.
Од времена преподобног Пајсија (Величковског) у општежитељним манастирима обновљене су традиција старчества и исихастичко духовно учење.
 
Атонска традиција „келијског бдења"

На Светој Гори келијном правилу придаје се посебан значај. Испуњавајући молитвено правило, монах усмерава све своје силе ка борби за сусрет са Богом; зато Светогорци то називају „бдењем" или „келијном Литургијом".
 
Јединство богослужбене и келијне молитве

Понекад се може чути мишљење да, ако је Исусова молитва важна и спасоносна, ако представља најкраћи пут ка спасењу, зашто се њоме не би заменило целокупно правило, па чак и цело црквено богослужење? Јер на богослужењу, услед читања различитих молитава, мноштва народа, потребе да се читају синодици, да се служи као црквењак или обављају друга храмовна послушања, расејаност је тешко избећи.
Такве крајности побија преподобни Макарије Оптински. Једном се једна госпођа пожалила старцу на „празнину" коју осећа после црквене молитве, док се код куће моли са умилењем. „То је прелест, и ваша домаћа молитва, када вам придаје важност, непријатна је Богу", одговорио јој је старац. И појаснио: „О црквеној молитви знајте да је она узвишенија од ваше домаће молитве. Јер се она узноси од целог сабрања људи, међу којима може бити много најчистијих молитава, из смирених срдаца Богу приношених, које Он прима као кад благопријатни, са којима се примају и ваше, мада слабе и ништавне".
Светитељ Јован Златоусти учи: „Нећеш тако брзо бити услишен молећи се Владици сам за себе, као када се молиш са својом браћом; јер овде, у храму, има нечега више него у твојој келији: сагласје, једнодушност, савез љубави, и најзад — молитве свештеника".
Оптински јеромонах Василије (Росљаков) сликовито је говорио: „Молити се сам — то је као пловити у чамцу и сам веслати, а молити се са целом братијом у храму — то је као пловити великим прекоокеанским бродом". Заиста, молећи се у келији, инок је налик морепловцу који се сам бори са бурним таласима; у храму, пак, сва братија, као посада великог брода, заједно се суочава са непогодом, пробијајући се кроз духовне олује ка жељеној луци богоопштења.
Тако се келијно делање не супротставља саборном, него га храни, а заједничко богослужење, са своје стране, даје снагу за лични подвиг. А Исусова молитва обједињује сва делања монаха.
„Исусова молитва, по учењу светих отаца, прикладна је када човек хода или седи, или лежи, пије, једе, разговара или се бави неким ручним радом", учи старац Амвросије. Старац Анатолије (Зерцалов) поучава да је тежак и лишен радостан монашки живот без овога делања, а са молитвом и бреме послушања постаје лако . И додаје да се у манастиру не може наћи друга утеха осим Исусове молитве.
 
Пример оптинских стараца: љубав према храму

Оптерећени духовним старањем о братији и пријемом народа, оптински старци нису увек могли да присуствују свим храмовним богослужењима. Они су служили углавном недељом, на спомен великих светитеља и у друге празничне дане, и својом љубављу према храму и богослужењу давали су братији благ пример.
 
Старац Макарије

Преподобни Макарије Оптински био је врстан познавалац богослужбеног устава; волео је и одлично познавао црквено појање. Својом сталном личном пажњом и стрпљивим учешћем успоставио је ред и тачност у скитском богослужењу. Како сведочи његово житије, старац је „увео равномерно читање, без лажне осећајности, ради избегавања таштине код читалаца", „а његовим старањем у скиту су установљене службе канонарха и појање стихира на подобне, које је потом прешло из скита и у манастир". То изузетно лепо појање постоји и данас.
Као скитоначалник, старац је пазио да братија долази на Литургију са звоном или пола часа пре почетка, ради читања синодика. Зато је служашчи јеромонах, по окончању звона, намерно одлагао почетак Часова. Преподобни је бирао способну скитску братију „за изучавање црквене нотације"; уочивши грешке код канонарха, чтеца или појаца, није их остављао без опомене. Када је било потребно променити тон појања или подсетити на напев, преподобни је сам долазио за певницу и започињао стихиру или ирмос, а канонарха је позивао к себи са књигом и показивао како да правилно раздели поједину стихиру .
Старац, који је свакодневно примао десетине људи, исповедао братију и водио обимну преписку, добро је разумео да нема важнијег дела од богослужења, јер је оно срце манастирског живота.
Преподобни Амвросије је приповедао да је, чак и када би оболео, отац Макарије ипак долазио у храм. „Поседи мало, па оде у архијерејску келију... (она се налазила ту, уз скитски храм), тамо се задржи, али када већ види да више нема снаге да остане у цркви, прекрсти се и оде. А све то јер још увек не верује себи".
Лични пример скитоначалника и старца био је за братију речитији од свих усмених поука.
 
Преподобни Антоније (Путилов)

Игуман Антоније (Бочков) сећао се преподобног Антонија Оптинског као „изврсног чтеца и појца, једног од најбољих типикара целокупног монаштва", а скитска црква је за њега „постала вољено, јединствено место духовне утехе, његова прва мисао, његов живот. У њој је чувао поредак, њен свештени чин, заволео њену лепоту и чистоту; био је спреман да устима одува и најситнију прашину коју би приметио на лику свога вољеног малог храма, који је за његовог времена постепено узрастао у своје благољепије, а који је у почетку био сазидан његовом секиром" [33]. За време богослужења, побожни страх преподобног преносио се на све присутне, тако да се у храму могао чути сваки шум, сваки покрет.
Запамћена је и прича о једном иноку кога је преподобни Антоније, као скитоначалник, наговарао да не изостаје са богослужења. Међутим, овај се није поправљао, правдајући се болешћу. Тада је отац Антоније сам отишао на јутрење, иако због болести ногу уопште није могао да стоји на служби. Из храма је одмах пошао у келију тога брата и пао му пред ноге, говорећи: „Брате мој који пропадаш! Ја ћу за тебе морати да дам одговор пред Господом. Ти ниси отишао на свето послушање — отишао сам ја уместо тебе. Смилуј се и на себе и на мене, грешнога!" Говорио је кроз сузе, а испод мантије — читава локва крви: скупила се у чизмама из отворених рана на ногама и излила се при земном поклону. Тако је преподобни спасао немоћног сабрата свога.
 
Старац Анатолије (Зерцалов)

Преподобни Анатолије (Зерцалов), по сведочењу старца Амвросија, имао је такву молитву и благодат каква се даје једноме од хиљаде. А старац Варсонофије је говорио да су оца Анатолија виђали како се моли — у ваздуху.
Ослањајући се на сопствено искуство, старац Анатолије је о молитви говорио: „Треба се тако молити да између душе онога који се моли и Бога не буде ничега и никога, него само Бог и душа. Када се молиш под утиском лепог појања, то још увек није истинска молитва".
За време служења Литургије, лице преподобног је, по сведочењу очевидаца, бивало обасјано неземаљском светлошћу. Године 1892. служио је Литургију заједно са светим праведним Јованом Кронштатским. И отац Јован је видео да оптинском старцу саслужују два анђела. Шта је то ако не причасност Небеској Литургији, која се савршава пред Престолом Божијим!

Пут ка победи кроз испуњавање заповести, смирење и послушање

Већи део овога излагања посвећен је молитви, и то није случајно. „Тражите, дакле, најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово додати" (Мт. 6, 33), говори Господ.
Старац Макарије наводи речи преподобног Макарија Египатског: „Глава сваке врлине и врхунац свих исправних дела јесте непрестано пребивање у молитви; јер се њоме и остале врлине свакодневно могу измољавати од Бога". То јест, свако истинско добро такође се измољава молитвом.
Ипак, не треба из тога изводити закључак да је довољно само молити се — па ће се страсти саме умањити, а врлине умножити.
Преподобни Макарије Египатски упозоравао је на такво поједностављено схватање: „Ако не будемо украшени смиреноумљем, простотом и добротом, образ молитве нам ни у чему неће користити. Ово пак говоримо не само о молитви, него и о сваком подвигу... јер се сва та благочестива дела предузимају ради плодова. А плодови духовни јесу: љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, уздржање, смирење и слично. Ако се пак ти плодови не налазе у нама, узалудни су и бескорисни сви наши подвизи".
Старац Макарије није сматрао Исусову молитву важнијом од осталих монашких делања. Молитва, по његовој поуци, неће довести човека до спасења ако се он не подвизава у испуњавању јеванђелских заповести. Подсећао је: „Главни циљ наш треба да буде испуњавање заповести Божијих, којима се чисти срце наше од страсти и испуњава духовним плодовима: миром, радошћу, љубављу и осталима. Уздржањем се очишћује наша телесна природа и тиме се, заједно са молитвеним правилом, чисти ум — али само при испуњавању заповести Божијих и у најдубљем смирењу. А без тога ни пост, ни трудови, ни правила неће нам донети никакву корист. И ако се само у томе буде видело монаштво — да се испуњава правило и држи пост, а да се о заповестима љубави, трпљења и смирења не води брига — узалуд ћемо се трудити".
Другим речима, могуће је одстајати сва богослужења од почетка до краја, непрестано понављати молитву и најстроже постити — а притом остати раздражљив, немилосрдан и лукав.
Основа монаштва јесте послушање. Јер ако се човек руководи сопственим разумом, молитва се не укорењује у његовом срцу. Преподобни Нектарије Оптински запажао је да „без послушања човека обузима налет и нека врста жара, а потом долази опуштеност, хлађење и укоченост, те човек не може даље да напредује. А у послушању је у почетку тешко — све су запета и тачка, али се потом сви знаци интерпункције изглађују".
Свети Јован Лествичник учи: „Само је једна стаза која води у заблуду — она се зове самовоља". Послушање игуману, уставу и духовнику услов је успешног проласка монашким путем и уједно најједноставнији пут ка смирењу. Свети оци уче да униније бежи од послушних; преподобни Јован Лествичник примећује да је послушање „безбрижност у невољама". Послушан човек се не препире, ни са ким се не свађа, него се смирује пред људима и све невоље прима као заслужене, као вољу Божију о себи.
Старац Макарије је писао: „Монаштво је образ смирења, и до њега се долази кроз многа бојишта и искушења".
Подвиг је неопходан, али управо смирење постаје кључ победе. Преподобни Силуан Атонски каже: „Сви ми, следбеници Христа... а нарочито монаси, водимо борбу са непријатељем. Ми смо у рату, и борба наша траје сваки дан и сваки час... Да би се победио непријатељ, треба научити Христово смирење; и чија је душа стекла то смирење — тај је победио непријатеља".
 
Плодови подвига и венац победе

„Венац без победе не бива", каже светитељ Тихон Задонски. Који, дакле, плодови сазревају у души монаха који верно пролази свој подвиг? Какву награду прима Христов војник за непрестану духовну борбу?
Подсетимо да свети Јован Касијан Римљанин крајњим циљем монашког живота назива Царство Божије, а циљем земаљског живота — очишћење срца. Кроз године аскетске борбе срце се постепено чисти од страсти, и монах постаје, како каже преподобни Нил Синајски, олтар Господњи, „на коме се... приносе чисте молитве Богу". Какав величанствен образ! Не узноси се тамјан молитве само у храму од камена и дрвета — сам монах постаје живи храм, у коме његово чисто срце служи као престо Творца.
Како каже преподобни Порфирије Кавсокаливит: „Заволевши Христа, треба да научимо да живимо Христовим животом." И ако по благодати Божијој монах то достигне, он се духовно преображава. За њега више не постоји никакав страх: ни од смрти, ни од ђавола, ни од ада. „Ако упознаш и заволиш Христа, живећеш у рају", говори старац. „Христос је рај. Рај почиње већ овде. Црква је земаљски рај, налик ономе који је на небу".
И најзад, највиши „трофеј" наше духовне борбе јесте — љубав. „Само се љубављу овенчава пут духовног усавршавања који води ка обожењу", сведочи старац нашег времена, архимандрит Јован (Крестијанкин). Ту савршену љубав према Богу и ближњима показали су нам многи свети подвижници, међу њима и наши оптински старци.
Тако се кроз непрестани подвиг инок-војник духовно преображава и односи победу, постајући живи храм Божији, у коме обитава Сам Христос.
 
„Свет стоји молитвом"

Преподобни Силуан Атонски јасно указује: „Захваљујући монасима на земљи никада не престаје молитва; и у томе је корист за читав свет, јер свет стоји молитвом; а када молитва ослаби, тада свет пропада".
У манастирима древна традиција православног уставног богослужења живи у свој својој пуноћи и строгости. Овде богослужење није додатак животу, него сам живот — његов темељ и смисао.
Неретко се парохијски храмови празне, упркос свим поједностављењима и скраћивањима служби, док су манастирски храмови испуњени онима који се моле. О чему то сведочи? О томе да људска душа, по самој својој природи, интуитивно тежи истинском и неисквареном. Људи долазе издалека да би се дотакли древне традиције, да би чули једноставно, побожно појање монашког хора. Они желе да осете посебну атмосферу монашке молитве и срцем се одазивају на њу. Савремени човек, измучен сујетом, информативном буком и духовном празнином потрошачког друштва, долази у манастир као у оазу, као на место где се небо дотиче земље.
Испоставља се да није потребно „ићи у корак са временом" нити „прилагођавати" богослужење савремености. Наш савременик можда не разуме црквенословенски језик и не познаје тананости устава — али његово срце непогрешиво осећа аутентичност и одговара на њу.
 
Задатак савремених игумана

Шта савремени игумани треба да чине како би у монасима усадили љубав према богослужењу и молитви?
Искуство показује да су неопходни лична контрола и систематски рад са братијом. Али сама дисциплина није довољна. Задатак игумана јесте да манастирском братству објасни духовни смисао и нужност неопустивог присуствовања богослужењима, као и извршавања келијног правила. Зато је потребно одржавати редовне разговоре са братијом. Често се изговарају исте, већ познате истине, али када се оне кажу из уста игумана у правом тренутку, имају посебну снагу деловања на монахе. У нашем манастиру усталила се традиција да после сваког годишњег Сабрања игумана и игуманија манастира Руске православне цркве, одржаног под председништвом Патријарха, у обитељи разматрамо извештај првојерарха и промишљамо како да поуке нашег Свештеног архимандрита применимо у манастирском животу.
Разговори са намесником и духовницима призвани су да стварају атмосферу поверења. Ипак, несумњиво је да је лични пример игумана далеко важнији од било каквих речи. Ако игуман присуствује свим богослужењима и трпезама, ако је у сталном општењу и контакту са братијом, монаси га доживљавају као пастира и оца и настоје да му подражавају.
Управо такав целовит приступ — у којем се дисциплина спаја са пастирском речју, а реч поткрепљује личним примером — ствара здраву духовну атмосферу у којој се монашки позив открива у пуноћи и доноси свој плод.
Тако се ауторитет игумана не заснива на формалној власти, већ на поверењу и поштовању које стиче својим животом. Тамо где је игуман први у молитви, а последњи у служењу, где се његова реч не разилази са делом, тамо се и дисциплина не доживљава као спољашња принуда, већ као природна тежња ка духовном поретку и саборном јединству у Христу.
***
„Венац без победе не бива" – ове речи светитеља Тихона Задонског одређују читав монашки пут.
Непријатељ монаха јесу, пре свега, његове сопствене страсти и греховне навике. Борба је свакодневна борба са самим собом, принуђавање на молитву и врлину. Подвиг је верност монашким заветима, самопожртвовано испуњавање манастирског устава и непрестана молитва. Победа је унутрашње преображење, савладавање старог човека, када се срце чисти и постаје способно да прими дарове Светога Духа. А венац је обожење људске природе, када монах постаје истински „олтар Господњи", а његова земаљска молитва се сједињује са небеском. На крају, победа је достизање Царства Божијег.
Ова главна победа састоји се од безброј мањих победа које монах односи у својим свакодневним биткама. Свако принуђавање себе на одлазак на богослужење, на келијну молитву, на смирење пред братом; свако обуздавање језика, раздражљивости, лењости и лукавства – постаје за инока мала победа. Свако одрицање од себе постаје за њега мала Голгота, која води ка Васкрсењу.
Победа не остаје без венца. Свети оци сведоче: благодат Божија је непроменљива, и путеви ка њој остају исти. Променили су се услови, али се није променио Бог, нити се променила људска природа. Зато и у наше дане они који следују Христу-Победитељу, који свим срцем љубе Бога и свој монашки пут остварују у послушању и смирењу, несумњиво ће примити награду. И могу се удостојити истих духовних дарова као и древни подвижници.

извор

Руски Никољски храм у Софији једна је од најпосећенијих цркава престонице Бугарске. Овде увек има људи: долазе да се помоле на гробу архиепископ Серафим (Собољев). Скоро свако са собом донесе и запис — „писмо“ владици, са молбом да се помоли за њих или за њихове ближње. И људи знају да њихове молитве неће остати без одговора.

Зашто православни Бугари поштују овог руског архипастира као националног светитеља — о томе говори наша прича.

„Не ожалостити Христа!“

На надгробном споменику светитеља, по његовој жељи, исписане су речи псалма:
„Од утробе матере моје Ти си мој Заштитник“ (Пс. 70, 6). То није случајно: Божији покров он је заиста осећао над собом читавог живота.

Рођен је као десето дете у сиромашној породици рјазанских грађана Бориса Матвејевича и Марије Николајевне Собољевих. Мајка је при порођају трпела страшне муке и није могла да се разреши од бремена. По савету лекара одлучено је да се приступи операцији при којој је новорођенче требало да настрада. У том тренутку мајка је, дошавши себи, са заклетвом забранила да се погуби њено дете. И ујутру, 1. децембра 1881. године, при првом удару црквеног звона, дете је дошло на свет. На Светом Крштењу добио је име Николај.

Од најранијег детињства одликовали су га искрена вера и изузетна љубав према Богу и ближњима. У последњем разреду богословије Николај је пламено пожелео да све своје снаге посвети Господу и дао завет да постане монах. Међутим, мајка је желела да га ожени, а Николај се, из љубави и послушања, није противио њеним настојањима. Ипак, сваки пут би се веридба на необјашњив начин изјаловила. Тада је Марија Николајевна схватила да је Господ примио завет њеног сина и више му није стајала на путу. Добивши њен благослов, Николај је 1904. године отпутовао на Петроградску духовну академију. Пошто је одлука о упису донета у последњем тренутку, времена за припрему није било. Како је касније сам владика сведочио, на испитима му је помогла једино милост Божија: по његовим усрдним молитвама, на сваком испиту извлачио је управо оно питање које је знао.

Ту Божију помоћ није могуће објаснити простом људском „срећом“. Јер, још као сасвим мали дечак, Николај је одлучио да ни у чему не ожалости Христа. И заиста је тако живео! Од детињства је настојао да заповести испуњава без компромиса. Једном приликом, док је будући владика још био у богословији, ученици су се окупили да разобличе лопова у свом разреду. Он је, схвативши о чему је реч, одмах устао са свог места, пришао Собољеву, сео с њим у клупу и погнуо главу. Николај је почео да га теши. Други су говорили: „Собољев је узео лопова под своју заштиту, а и не зна да је управо он украо његове нове каљаче и рукавице.“ Али Николај је, савладавши отпор читавог разреда, издејствовао да лопов буде отпуштен на сопствени захтев, чиме га је спасао од доживотне срамоте…

Људи који су га познавали сведоче да је љубав према ближњима код овог доброг пастира увек била изузетна. Штавише, што је више било скорби у његовом сопственом животу, то је више љубави даривао другима. Својој духовној деци говорио је: „У брату своме треба видети анђела, а на његов грех гледати као на болест“, и: „Треба одвајати човека од греха. Грех можемо мрзети, а човека смо дужни да волимо и жалимо.“

У студентским годинама, живећи у Александро-Невској лаври, Николај је сваког јутра одлазио на рану Литургију, а потом читао дела светих отаца и житија светих. Приповеда се да је током живота једанаест пута, са срдачним умилењем, прочитао свих дванаест томова житија које је саставио светитељ Димитрије Ростовски. Са пламеном љубављу непрестано је призивао свете у својим молитвама, а у поукама и проповедима често је наводио живе примере из њиховог богоугодног живота. Владика је говорио својој духовној деци: „Када умремо, тада ћемо разумети колико су нам били блиски Спаситељ, Мајка Божија и сви светитељи, како су снисходили нашим немоћима и како су испуњавали наше молитве.“

Током школовања на Академији Николај је више пута посећивао светог Јована Кронштатског. Овако је памтио њихов последњи сусрет у пролеће 1907. године: „Опраштајући се од нас, отац Јован је најпре благословио Витју Рајева… Одједном је, као муња, пошао ка мени. Зауставио сам се на Горњем месту. Баћушка је крстообразно положио руке на моју главу, подигао очи ка небу и потресним гласом изговорио: ‘Нека почива на вама благослов Божији’. Осетио сам као да је огњена искра пала на моју главу и прошла кроз цело тело, до пета. Необична, велика радост испунила је моје срце и цело моје биће. Тога дана осећао сам благодатну, нарочиту радост — као да сам био окрилљен и лебдео у ваздуху.“

На четвртој години студија пред Николајем се поставило питање монашког пострига, али га је мучила недоумица да ли ће издржати тежак монашки подвиг. Желећи да сазна вољу Божију о себи, писмено је упитао о томе оца Јована Кронштатског и старца Анатолија Оптинског, али одговор није добио. Једном, док је читао житије тек прослављеног преподобног Серафима Саровског, јавила му се мисао да се и сам њему обрати — као живоме. Тако је и учинио. Учинивши поклон пред књигом као пред самим старцем, помолио се, отворио житије насумице и прочитао: „Године 1830. један послушник Глинске пустиње, који се силно колебао у свом призвању, дошао је намерно у Саров да затражи савет од преподобног Серафима. Падајући му пред ноге, молио га је да разреши животно питање које га је мучило: ‘Да ли је воља Божија да он и његов брат ступе у манастир?’ Свети старац му је одговорио: ‘Сам се спасавај и брата свога спасавај!’“ Ове речи преподобног Серафима Николај је примио као дивно откровење од Бога. При монашком постригу добио је име преподобног Серафима. Узгред, и његов рођени брат Михаил заиста је примио монаштво и касније постао архимандрит Сергије.

По окончању Академије, отац Серафим је служио у духовним школама у Житомиру и Калуги (боравећи тамо, често је посећивао старце Оптине пустиње). Године 1911. постављен је за инспектора Костромске богословије, а већ наредне године — за ректора Вороњешке богословије, уз уздизање у чин архимандрита. Ту га је затекао Октобарски преврат. У фебруару 1918. године у Вороњежу је стрељана литија монаха и парохијана Митрофановог манастира, оскрнављење су мошти светитеља Тихона Задонског и светитеља Митрофана Вороњешког, а богословија је затворена. У октобру су бољшевици живе закопали у земљу седморицу монаха Митрофановог манастира. Архиепископ Серафим био је сведок ових страшних догађаја и касније је говорио да и данас памти јауке мученика испод земље…

По избијању Грађанског рата, отац Серафим се, заједно са многим представницима руског свештенства, нашао на Криму. Ту је, на празник Покрова Пресвете Богородице, 1. октобра 1920. године, у Покровском саборном храму у Симферопољу, извршена његова архијерејска хиротонија. Убрзо је, са великом тугом, напустио Отаџбину — не по сопственој вољи, већ по благослову старца-епископа Димитрија (Абашидзе), кога је дубоко поштовао. У августу 1921. године Светејши Патријарх Тихон поставио га је за управитеља руских парохија у Бугарској.
Без претеривања се може рећи да је био душа целокупне руске колоније. И сам у оскудици и лишавањима, бринуо је о сиромашним и болесним Русима: неке је смештао у болнице, за друге је издејствовао новчану помоћ, а неке је једноставно издржавао сопственим средствима. Ништа мању љубав показивао је и према бугарској пастви, која му је прилазила као добром пастиру. Владика Серафим је искрено заволео ту земљу. Као строг монах, нарочито је волео да посећује главну светињу бугарског народа — чувени Рилски манастир, који за Бугарску има значај какав Тројице-Сергијева лавра има за Русију.

Године 1934. владика Серафим је уздигнут у чин архиепископа. Река људи који су му долазили ради духовног руковођења све је више расла. Оптерећени духовним потребама и жалостима, одлазили су од њега окрилени, осећајући владикину љубав, утешени његовом бригом и са чврстом надом у милост Божију. Његова смела молитва Спаситељу и Мајци Божијој била је чудотворна и враћала је у живот чак и безнадежне болеснике, о чему постоји мноштво сведочанстава. Светитељ је био обдарен даром прозорљивости, који је све задивљавао, али је он сам настојао да га сакрије, говорећи: „То је случајно“.

Ипак, његови изузетни и свима очигледни духовни дарови нису били нимало случајни. Од тренутка монашког пострига па до саме смрти носио је подвиг строгог поста (током многих година узимао је храну само једном дневно), непрестано се молио и често служио, са огромним страхопоштовањем.

Упркос свему томе, био је веома једноставан и отворен према свим људима. „Држати се просто“, говорио је у својим поукама, „значи не допуштати никакву извештаченост ни у чему и држати се пред људима као пред Богом. Постати једноставан — у томе је преображај живота. То је и ‘промена деснице Вишњега’ (Пс. 76, 11). Тада човек не пропада, јер простота јесте смирење. А на смиренима, као на престолу, почива Својом благодаћу Бог.“ Владика је наводио и речи праведног Јована Кронштатског: „Мање самовоље, више простоте.“ Још једну поуку често је понављао: „Чувајте чистоту душе.“ А чистота његове сопствене душе била је таква да су људи још за његова живота у њему препознавали светитеља.

У Бугарској је владика написао низ значајних богословских дела. Главно међу њима јесте „Ново учење о Софији, Премудрости Божијој“ — оповргавање учења професора Париског богословског института, протојереја Сергија Булгакова. Владика је увиђао да се, након пораза обновљенчества у Русији, модернизам у Православљу почео ширити и у другим Помесним Црквама, те је сматрао својом дужношћу да ревносно брани Истину. Говорио је: „Моје књиге — то је моја крв.“ И заиста, у тој борби није штедео себе: писао је не само дању него и ноћу, не дајући себи одмора. За тај велики подвиг светитељ се удостојио од Бога да се упокоји на празник Недеље Православља.

О времену свога одласка био је унапред обавештен. Непосредно пред кончину, окружен духовном децом, на питање шта ће чинити без њега, владика је одговорио: „Ако будем имао смелости пред Господом, нећу вас оставити.“ Осмехујући се, додао је: „Пишите ми писма.“ Те речи постале су општепознате. Обраћајући се владики Серафиму, људи тако чине и до данас.

извор

У убрзаном и преоптерећеном свету, унутрашње обликовање деце и адолесцената постало је једна од најтежих — а истовремено и најнеопходнијих — одговорности родитеља, васпитача и друштва у целини.

У интервјуу са Александром Надане, који је објавила Новинска агенција Basilica, отац Ливију Видикан-Манчи говорио је о изазовима васпитања у дигиталном добу, о потреби за расуђивањем и о значају изградње стварних, живих односа са адолесцентима. Као универзитетски предавач на Факултету православне теологије Универзитета „Бабеш–Бољај" у Клуж-Напоки, отац Ливију Видикан-Манчи се у свом академском и пастирском раду бави односом између вере, технологије и обликовања савременог човека.

Александра Надане: Шта данас највише утиче на унутрашње обликовање детета: недостатак времена родитеља, дигитална култура или одсуство јасних оријентира? И на који начин се ти изазови могу превазићи?

Отац Ливију Видикан-Манчи: Пре свега, хвала на прилици да говорим о теми која је у нашем времену изузетно важна. Друго, не бих круто раздвајао ове три стварности, јер оне не делују изоловано; оне се међусобно преплићу и појачавају. Дигитална култура сама по себи није зло. Она постаје проблематична онда када је дете препуштено њој самој, без посредовања, без оријентира и без смисленог присуства одрасле особе.

У том смислу, недостатак времена родитеља и одсуство јасних оријентира нису тек споредни недостаци, већ дубоке рањивости које омогућавају да дигитално окружење постане главни извор унутрашњег обликовања детета. И то јесте један од највећих проблема нашег времена.

По мом мишљењу, унутрашње обликовање детета не постиже се пре свега морализаторским говорима или правилима наметнутим споља, већ стабилним присуством, ритмом и живим односом. Дете се изнутра обликује оним што свакодневно доживљава, а не само оним што му се говори. Када је родитељ стално у журби, расејан или заокупљен сопственим екранима, дете усваја стање анксиозности, губитка смисла и емоционалне нестабилности. Зато превазилажење ових изазова не почиње драстичним технолошким забранама, већ обнављањем квалитетног времена, аутентичног дијалога и кохерентног начина живота, у којем се вредности живе природно, а не само формално проглашавају.

У том контексту, сматрам да је стварно и функционално партнерство између породице, школе и Цркве од суштинског значаја. Породица понекад не зна како да управља уроњеношћу деце у виртуелне просторе и може заузети одбрамбен, па чак и непријатељски став према школским иницијативама које промовишу умерено и одговорно коришћење технологије.

Зато то партнерство треба проширити и оснажити, уз важног савезника — медије. Потребно је поново изградити поверење између родитеља и школе, између родитеља и Цркве, и подстицати искрену, уравнотежену и емпатичну јавну комуникацију о стварним потребама деце.

Говоримо, дакле, о усклађеном напору, ослобођеном институционалне сујете и обележеном осетљивошћу према крхкости људских бића која су још у процесу обликовања. Не бих питање поставио као „шта највише утиче на децу", већ као „како одговорно управљамо овим деликатним спојем времена, дигиталне културе и оријентира". Ту треба да буде усмерена наша заједничка пажња.

И, изнад свега, чврсто верујем да се равнотежа не може успоставити без молитве. Молитве породице, деце и заједнице од суштинског су значаја за очување и садашњости и будућности наше деце. Схватање да молитва није гест у кризи, који се упражњава само у тешким тренуцима, већ саставни део свакодневног живота, само по себи представља темељни оријентир за унутрашње обликовање детета.

Како родитељ може да остане смислено присутан у животу свог детета у дигиталном добу у којем живимо?

Без сумње, то је суштинско питање. Укратко бих рекао: доследношћу и аутентичношћу. Детету нису потребни савршени родитељи, већ присутни родитељи, а та присутност је пресудна у односу родитељ–дете. Али шта та присутност заиста значи у убрзаном и високо дигитализованом свету?

Бити смислено присутан не значи само бити физички близу, већ и бити емоционално доступан, слушати без тренутног осуђивања, разумети пре него што се исправља, и понудити јасан, али топао ослонац. Детету је потребно да осети да се узима озбиљно, да су његова искуства и питања важни — чак и онда када су непријатни или тешки за разумевање. У том контексту, од кључне је важности да се родитељ не такмичи са дигиталним окружењем. Такав „дуел" је изгубљен унапред. Много је важније да родитељ то окружење познаје, разуме и посредује у њему, нудећи детету критеријуме за оријентацију. Отворен разговор о ризицима, као и признавање сопствених граница и рањивости у односу према дигиталном свету, не слабе родитељски ауторитет; напротив, они га хуманизују и чине уверљивим.

Подједнако је важно неговање начела, посебно расуђивања. Јер, неминовно ће постојати тренуци у којима родитељ није присутан. Шта ће тада помоћи детету: скуп забрана или способност да доноси одговорне одлуке? Зато дете у родитељу треба да осети савезника, ослонац и саветника, а не контролора. Нажалост, родитељи често делују реактивно, интервенишући тек када се ствари већ погоршају — попут „ватрогасца" позваног прекасно. То није васпитање, већ управљање кризом.

Ипак, постоје једноставни, наизглед ситни гестови који на средњи и дуги рок граде чврст однос: породична молитва, заједнички оброци, искрен дијалог и прихватање јасних и доследних граница. То нису пуке навике, већ праве структуре стабилности. Кроз њих дете стиче унутрашњу сигурност, ритам и смисао — ослонце без којих се ни дигиталним окружењем ни светом сутрашњице не може здраво кретати.

Многи адолесценти живе са анксиозношћу и збрком у погледу идентитета. Шта могу да учине они који око њих имају васпитно-образовну улогу?

Пре свега, од суштинске је важности да се та искуства не умањују нити релативизују. Данашњи адолесценти изложени су огромној количини информација, поређења и симболичких притисака који често превазилазе њихову способност да све то обраде и унутрашње повежу. Збрка у погледу идентитета није знак личне слабости, већ последица дубоко преоптерећеног контекста. Информациона гојазност погађа читаво друштво, а утолико више младе људе који још траже сопствени правац и стабилан осећај смисла.

Они који имају васпитну улогу — родитељи, наставници и свештеници — могу да понуде стабилност пре свега својим постојаним присуством. Али то присуство није пасивно нити неутрално. Оно подразумева доступност, континуитет и верност у односу, нарочито у тешким тренуцима. Адолесценти морају да знају да нису емоционално напуштени између оцена, циљева учинка и очекивања, и да постоје одрасли који остају уз њих и онда када ствари постану непријатне или тешке за управљање.

Подједнако је важна и потврда личности, правилно схваћена. Не мора се одобравати свако понашање, али свака особа мора бити призната. Потврда не значи релативизацију истине нити избегавање стварности, већ препознавање достојанства личности која стоји пред нама. У том смислу, способност да се понуди стварна повратна информација постаје кључна — повратна информација различита од осуђивања: изречена с љубављу, али без улепшавања истине. Често, из жеље да сачувамо привидно добар однос, пристајемо да градимо на полуистинама или погодним ћутањима. Такав облик лажне заштите не помаже адолесценту; напротив, чини га рањивијим.

Адолесцент који одраста без искреног суочавања са стварношћу ризикује да постане крхка одрасла особа, слабо прилагодљива и неспособна да се носи са неуспехом или одговорношћу. Зато је аутентична повратна информација чин љубави, а не строгости. Она помаже младој особи да упозна себе, препозна своје границе и расте на реалан, а не илузоран начин.

У том смислу, неопходно је подстицати идентитет који се гради на односима, а не искључиво на учинку. Учинци су променљиви и зависе од поређења; однос, напротив, пружа стабилност и континуитет. Адолесцент који зна да је вреднован због онога што јесте, а не само због онога што постиже, може да изгради свој идентитет на здрав и уравнотежен начин.

Адолесцентима су такође потребни безбедни простори у којима могу да постављају питања без страха, да изражавају сумње и отворено говоре о својим рањивостима. У таквим просторима вера не треба да буде представљена као додатни притисак или крути скуп моралних захтева, већ као стварна подршка, хоризонт смисла и извор унутрашњег исцељења. Из те перспективе, исповест може постати један такав привилегован простор када се живи правилно и с расуђивањем: не као тренутак оптужбе или грубе процене, већ као исцелитељски сусрет, као дијалог у истини, вођен у атмосфери поверења и дискретности.

Чврсто верујем да, када породица има мудрог духовног оца и када се адолесцент осећа поштовано у ритму свог сазревања, настаје дубок облик психолошке и духовне сигурности. Духовник не замењује родитеља нити се с њим такмичи, већ допуњује процес формирања нудећи простор различит од породичног, у којем се истина може изрећи без страха и у којем се крхкост не санкционише, већ прати. У таквом оквиру адолесцент учи да истина не разара однос, него га прочишћује и продубљује.

Да ли у свом пастирском раду сусрећете младе људе који трагају за смислом, али се плаше да у непријатељском културном контексту јавно преузму и посведоче своју веру? Шта бисте им поручили?

На ово питање бих одговорио полазећи од једног искуства које ме, пре свега, обавезује на благодарност. Бог ми је дао да упознам многе младе људе који су своју веру прихватили јасније и храбрије него њихови родитељи. Од њих бих започео свој одговор — и за њих благодарим Богу. То су аутентични млади људи, укорењени у стварности, који своју веру живе не демонстративно, већ природно, по образу Христа и Његових Светих. Они надахњују друге, а да то и не настоје.

Њима бих рекао: наставите тим путем аутентичности, без гордости и без страха, јер је ваше тихо сведочанство често снажније од сваке беседе. Вера живљена с дискретношћу, доследношћу и унутрашњим миром сама по себи постаје ослонац другима.

Међутим, постоји и друга категорија, такође веома присутна: „млаки" млади људи, да употребим израз Светог апостола Павла. Њима бих рекао да је тај страх природан и да нису сами. Живимо у култури која релативизује вредности, подвргава иронији дубоку посвећеност и са подозрењем гледа на сваки облик верности. У таквом контексту разумљиво је да прихватање и исповедање вере може деловати ризично.

Вера не треба да се живи као застава која се размахано истиче, већ као унутрашња светлост која даје смисао и правац. Њено преузимање почиње тихо: верношћу сопственој савести, молитвом, малим добрим делима, одбијањем унутрашњих компромиса. Храброст се не рађа из директног сукоба са светом, већ из личног сусрета са Христом. А млади човек који живи доследно, у миру и расуђивању, постаје сам по себи одговор — чак и у непријатељском културном окружењу. Који би вид сведочанства могао бити уверљивији?

Не могу да завршим овај одговор а да не поменем један жив и конкретан пример таквог сведочења из саме Цркве: апостолски рад који већ деценијама остварује Јустин Мирон, многима познат као Јустин од Оаше (данас игуман манастира Никула у Клужској жупанији). Заједно са својим ученицима, више од двадесет година настоје да младе људе приближе стварном животу Цркве — не кроз притисак или морализаторски говор, већ кроз присуство, праћење и аутентично проживљено искуство. То је доказ да вера, када се живи природно и у заједници, не плаши, већ привлачи.

У том тренутку одговорност родитеља постаје кључна. Адолесценти сами не стижу до таквих простора који духовно обликују и пружају подршку. Потребно им је вођење, подршка и охрабрење да се приближе заједницама, камповима, манастирима или иницијативама које нуде здрав оквир за духовни и људски раст. Усмеравање детета ка таквим местима не значи преношење сопствене одговорности на друге; напротив, то је њено одговорно вршење — уз свест да развој адолесцента захтева заједницу, живе узоре и контексте које породица сама не може увек да обезбеди.

Како савремени човек данас, у ритму свакодневног живота, може да сачува пажњу и расуђивање?

Мислим да пре свега морамо бити искрени према себи. Савремени човек то не може лако. Добро је познато да су пажња и расуђивање прве жртве убрзања, а савремени град управо функционише по логици непрекидног убрзавања. У таквом контексту, очување унутрашњег живота постаје чин отпора.

Сигурно сте чули — или можда и лично искусили — колико је тешко остати сабран у свету који непрестано захтева вашу пажњу. Расцепкани смо, расејани, развлачени на више страна. Расуђивање се не може обликовати у преоптерећеном и исцрпљеном уму, јер оно захтева простор, тишину и дубину. Без тога, човек више не бира — околности бирају уместо њега.

Зато савременом човеку нису потребне само технолошке паузе, већ преуређење читавог начина живота. Потребни су му молитва, размишљање и свесно прихваћене границе. Али, можда више него икада, потребно му је да изађе из урбаног ропства и поново се повеже са природом. Градски човек мора изнова да научи да гледа у небо, да слуша тишину шуме, да осети воду река и да успори. Природа одучава од журбе и враћа нас мери.

Расуђивање није брз рефлекс, већ врлина која се стиче током времена. Знати када стати, када ћутати и када изабрати оно што је суштинско, претпоставља заштићен унутрашњи живот. У крајњој линији, не спасава нас брзина, већ правац. А правац се не открива у буци, већ у тишини, у молитви и у заједници са Божјом творевином.

извор

У Патријаршијској катедрали у Букурешту, у четвртак 6. фебруара 2026. године, Његова Светост Данило, патријарх Румунске православне цркве, уз саслужење чланова Светог синода, служио је Божанску литургију поводом канонизације шеснаест румунских светитељки, избјештава basilica.ro.

Прије почетка Литургије, на поклоњење вјерном народу изнесене су мошти више светитеља које се чувају у Патријаршијској резиденцији. Свечани чин канонизације обављен је на крају богослужења.

Одлуку о канонизацији шеснаест жена — мученица, монахиња, исповједница, мајки светитеља и жена владара — донио је Свети синод Румунске православне цркве у јулу 2025. године. Како је саопштено из Патријаршије, овај догађај представља значајну етапу у духовном животу Цркве и важно обогаћење њеног синаксара.

Патријаршијски викарни епископ Плоешта, Варлаам, истакао је да 2026. година, која је у Румунској православној цркви посвећена пастирској бризи о хришћанској породици и светим женама црквеног календара, добија посебан духовни смисао управо кроз ову канонизацију. „Ових шеснаест светих жена, свака на свој начин, марљиво су се трудиле на путу спасења и сједињења са Богом“, нагласио је владика Варлаам.

Посебна пажња, како је истакао, посвећена је разноврсности путева светости. Животи новоканонизованих светитељки обухватају период дужи од пет вијекова — од преподобне Платониде Аржешке из XV вијека до Преподобне Јелисавете Пасерејске, која је упокојена 2014. године.

„И са становишта друштвеног положаја, ријеч је о изузетној разноликости — од простих жена до жена владара“, истакао је епископ.

Говорећи о значају овог догађаја, владика Варлаам је навео да проглас о светитељкама представља живо црквено упутство и својеврсни катихизис, који подсјећа на улогу породице у васпитању вјере и светости, „способне да рађа свеце чак и у нашем времену“.

Међу новоканонизованим светитељкама налази се и Света Магдалена из села Малајнице, удовица из српског Баната. Света Магдалена је позната по својој непоколебљивој вјери током комунистичког периода. Редовно је долазила у храм, пјевала за  пјевницом и отворено исповиједала своју вјеру у Бога, охрабрујући многе, погођене атеистичком политиком тога времена, који су јој се обраћали за савјет и тјешивши их ријечима: „Видите Бога!“

https://mitropolija.com/2026/02/06/sesnaest-novih-svetiteljki-u-rumunske-pravoslavne-crkve/

По позиву Његове Светости бугарског патријарха и софијског митрополита Данила, Његово Високопреосвештенство митрополит халкидски Хризостом посетио је нашу земљу и донео на благослов мошти преподобног Давида Евијског и скуфију са моштију светог Јована Руса. Хиљаде поклоника у престоници помолиле су се пред овим светињама за помоћ, заштиту и укрепљење вере. У биоскопу „Лимијер", 25. јануара, одржано је и предавање митрополита Хризостома, као и пројекција филма о светом Јовану Русу. Представљамо вам разговор са Његовим Високопреосвештенством о духовном животу, вери, тешкоћама и искушењима, као и о чудима која Божји светитељи свакодневно чине.

Ваше Високопреосвештенство, доласком моштију преподобног Давида Евијског и скуфије са моштију светог Јована Руса, донели сте велики благослов Бугарској и Бугарској православној цркви, ова посета ће дуго одјекивати у духовном животу наше помесне Цркве. Можете ли да поделите своје утиске о овој посети нашој земљи?

– Најпре бих желео да изразим своју велику радост што се ових дана налазим у Бугарској патријаршији. Сматрам то великим благословом у свом животу, благословом који, наравно, дугујем љубазном позиву Његове Светости бугарског патријарха Данила. Са њим сам имао част да се упознам 2025. године на једној научној конференцији, свеправославном форуму у Солуну, уз присуство Његове Свесветости васељенског патријарха Вартоломеја. Управо на тој конференцији и патријарх Данило нам је указао част својим присуством, што је за нас, организаторе, била велика радост, јер је тиме показао и открио своју љубав, али и своју бригу за јединство Цркве. Током једне паузе између заседања, узбуђено ми је испричао да је гледао документарни филм о светом Јовану Русу, који је снимила продукција Мисионарске службе Грчке православне цркве у сарадњи са Халкидском митрополијом. Тада ми је предложио да посетим Бугарску и да овде, у Софији, организујемо сусрет на коме би био приказан филм, а затим одржано предавање о животу светог Јована. Са великим задовољством сам прихватио тај позив, јер ме је снажно импресионирала не само велика побожност и скромност бугарског патријарха, већ и његова дубока љубав према светитељима. Из Халкидске свете митрополије, из поклоничког центра при храму „Свети Јован Рус", донели смо — заједно са Његовим Преосвештенством епископом скопелским Никодимом, који је заменик председника тог поклоничког центра — једну скуфију, капицу са моштију светог Јована Руса, коју смо даривали бугарском патријарху и која ће заувек остати овде, у Бугарској цркви. Заједно са овом светињом донели смо и мошти преподобног Давида са Евије, будући да су манастир светитеља и поклонички центар два места која на најрепрезентативнији начин представљају нашу епархију. Дочек којим нас је удостојио бугарски патријарх Данило дубоко нас је гануао, а присуство људи, Божјег народа, било је изузетно дирљиво. Настојатељ саборног храма „Света Недеља" обавестио нас је да је припремио 5.000 брошура о двојици светитеља и мале иконе, које на крају нису биле довољне, јер је поклоника било много више.

Благочешће људи оставило је на мене снажан утисак, као и велико поштовање које су показали према Бугарском патријарху, према архијерејима, али и према нама – гостима клирицима који долазимо из суседне Грчке. То сам видео већ на дочеку, као и током свете Литургије, на којој смо у недељни дан саслуживали заједно са патријархом, али и за време пројекције филма о светом Јовану Русу у биоскопу „Лимијер". После филма одржали смо беседу и одговарали на духовна питања која муче хришћане. Биоскопска сала била је препуна и, иако су пројекција и беседа трајале више од два сата, у сали је владала тишина и сви су са великом пажњом слушали. Најдирљивије је било то што је међу публиком било и мале деце, чак и беба, које су током та два сата такође остале мирне и нису правиле буку. Та побожност и благочешће људи, осим што ће заувек остати у мом срцу и уму, уједно потврђује да смо поступили веома исправно што смо се одазвали позиву Бугарског патријарха.

У житију светог Јована Руса читамо да је говорио како увек има на уму трнови венац и крсна страдања Спаситеља. По вашем мишљењу, да ли се ми, људи савременог доба, данас довољно сећамо те велике жртве коју је Спаситељ поднео за нас?

– Према статистикама које пратим и читам, савремени човек суочава се са једном великом болешћу – губитком памћења и губитком свога ума. То је застрашујуће, јер човек на тај начин губи и своје самосазнање. Али то је болест ума. Постоји, међутим, још тежа болест, духовне природе, која погађа човеково срце. Та болест се састоји у томе што човек веома лако заборавља и доброчинства која му се чине и саме своје доброчинитеље. Та болест се назива неблагодарност („ахаристија/ἀχαριστία" – супротност Евхаристији), а једини и истински, у пуном смислу те речи, доброчинитељ човека јесте Исус Христос, Који је ради нас постао човек, све претрпео – чак и крст и смрт – да би Својим Васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам живот који никада не престаје, живот вечни. Застрашујуће је, али је, нажалост, стварност да многи људи заборављају то доброчинство. Зато свети апостол Павле, обраћајући се своме ученику Тимотеју, а преко њега и свим хришћанима, саветује: „Памти Исуса Христа васкрслога из мртвих, од сјемена Давидова, по јеванђељу мојему" (2 Тим. 2, 8). Управо Својим Васкрсењем из мртвих Спаситељ чини то велико доброчинство људима. Црква, а нарочито њени пастири, имају дужност да проповедају људима и свету Господа Исуса Христа, Распетога и Васкрслога из мртвих, као и да позивају људе да заволе Сина Божијег и да Му се повере, да Га упознају кроз свету Литургију – тамо где имамо могућност да се сјединимо са Њим кроз свету Чашу.

Преподобни Давид Евијски и свети Јован Рус имају различит животни пут, али су обојица достигли до Бога и просијали светошћу. Како човек може да открије своје призвање и како да у свом животу пође за Богом и спасе своју душу?

– Ова два светитеља не само да немају исти животни пут, већ су живели и у различитим временима и у различитим животним околностима. Свети Јован Рус био је војник, заробљен од Турака и продат у ропство, док је преподобни Давид Евијски био слободан човек који је сам изабрао монашки, подвижнички начин живота. Али обојица имају нешто заједничко: имају исту љубав према Христу. То треба да помогне и нама самима да разумемо да сваки човек има различите дарове од Бога. Не можемо сви бити монаси, али не могу ни сви бити породични људи. Не можемо сви бити свештеници, али сви заједно можемо да схватимо да чинимо и сазидавамо једну Христову породицу. Кроз то многообразје дарова, живот постаје још лепши и добија један дубљи смисао.  Макар цео свет да обиђемо и свуда тражимо, нигде нећемо наћи човека који је у потпуности исти као ми. Али међу нама постоји оно што се назива „једносушност" – једна заједничка, свима нама иста људска природа. Нема никога од нас ко је више човек од других, нити некога ко је мање човек. Зато оно што нас може ујединити јесте вера у Једнога Бога. То видимо у Цркви, у светој Литургији, на којој се сабирамо клирици и мирјани, мушкарци, жене, деца, млади и стари, људи различитих занимања, образовања и начина одевања, али сви заједно, једним устима и једним срцем, изговарамо Господњу молитву „Оче наш". А када се сви обраћамо Богу називајући Га Оцем, треба да будемо свесни да смо међусобно браћа. Нарочито свети Јован Рус долази да нам поручи да не треба да тражимо идеалне услове да бисмо се молили и показивали љубав према другим људима. Усред многих мука он се молио, није очајавао и волео је чак и оне који су га држали у ропству. То је нешто велико, што може да проживи само Божји човек. Зато и ми, који тврдимо да верујемо у Бога, имамо посебну одговорност – да будемо пример осталим људима.

За двадесет први век често се каже да је век стреса и анксиозности. Како да се ослободимо тих духовних потреса, те напетости која води у депресију, униније и друге проблеме? Како да се искрено поуздамо у Бога?

– Човек најчешће осећа тескобу због онога што сматра неопходним за свој живот. Сам Христос нам говори да треба да имамо поверење у Њега и да је Он Тај који ће се побринути за све што нам је потребно. То, наравно, не значи да би се Спаситељ сагласио са лењошћу и немаром људи, него нас поучава да се не бринемо, да не преоптерећујемо свој ум и да не апсолутизујемо материјалне ствари. Христос нам даје два примера: „Погледајте птице небеске: не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, па их Отац ваш Небески храни; нисте ли ви много претежнији од њих?" (Мт. 6, 26), као и: „И за одело што се бринете? Погледајте пољске кринове како расту: не труде се нити преду; али вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави не обуче као један од њих" (Мт. 6, 28–29). Ако се Бог стара о птицама небеским и о цвећу које је ујутру лепо, а увече вене, зар се неће постарати и о човеку? Да би нас заштитио од стреса, Христос наводи и један разумни аргумент: „А ко од вас, бринући се, може додати расту своме један лакат?" (Мт. 6, 27). Према томе, стрес и брига не решавају проблеме, већ их још више отежавају. Излаз из таквог стања јесте поверење у Бога.

Ви сте лично познавали једног од новоканонизованих светитеља нашег века – светог Јакова Цаликиса, који је у читавом православном свету познат по свом светом животу и чудотворству. Реците нам: како изгледа један светитељ? Да је он данас међу нама, да ли бисмо га препознали као светитеља или бисмо га просто мимоишли?

– Светитеља бисмо могли да препознамо у лику таквог човека само ако бисмо били на истој духовној фреквенцији, ако бисмо треперили на истој фреквенцији на којој трепери његово срце. Он је, заиста, и по спољашњем држању, али пре свега по унутрашњем бићу, био благодатан човек, испуњен Божјом благодаћу, али никада није показивао да је нешто другачији од осталих људи и на сваки начин се трудио да то сакрије. Представљао се као обичан свештеник, који је за себе говорио да је неписмен и да стоји много ниже од других људи. Сусретао се са људима и општио са њима на најприроднији начин. Држао је поуке, али је, уз поуке, умео и да се нашали – имао је ону слободу коју треба да имају сва Божја чеда. Није био човек кога можете ставити у неки калуп; био је молитвеник, подвижник у посту и у свим осталим црквеним правилима, али увек са расуђивањем. Служио је Литургију свакога дана и био изузетно милостив, иако је имао здравствене проблеме са ногама због дуготрајног стајања током богослужења. Упркос тим тешкоћама, сатима је стајао да би исповедао поклонике који су долазили у манастир. Био је изузетно снисходљив и, не мењајући истину Цркве, увек се људима обраћао са великом пажњом, нежношћу и снисхођењем. Свима је излазио у сусрет раширених руку, без обзира на то колико су грехова имали они који су му долазили. Поред духовне помоћи коју је пружао људима, био је и изузетно гостољубив и, уз духовну, пружао је и материјалну помоћ. Кроз његове руке прошле су велике суме новца, али код њега ништа није остајало, јер је све делио онима којима је било потребно. Испричаћу вам и једно чудо које се једном догодило и које показује да Господ награђује милостиве. Једном је у манастиру нестало уља, па су оци рекли оцу Јакову да више неће моћи да пале толики број кандила у храму, нити да дају уље људима као до тада. Он им је, међутим, одговорио: „Не! Настављамо као и до сада. Има Бог." И тако, једног поднева, ушао је у оставу где су се чувале посуде са уљем и чуо како метални поклопци производе звук, као да се померају горе-доле. Помислио је да су унутра ушле неке животиње, вероватно мишеви. Али је установио да су празне посуде поново биле пуне уља. Ово чудо подсећа на чудо које је у Старом завету учинио свети пророк Илија и показује нам да је Бог исти јуче, данас и сутра. Оно што се мења јесте вера људи, а сходно вери су и плодови које добијамо. То је, укратко, живот светог Јакова.

Светитељи о којима говоримо у овом интервјуу велики су чудотворци и привлаче десетине хиљада верника у свете обитељи, где људи добијају њихову небеску помоћ и заштиту.

– Могу вам рећи да су чуда која чине и свети Јован, и преподобни Давид, и свети Јаков безбројна. Многа сведочанства о чудима стижу нам у митрополију у виду писама, а ми их прослеђујемо поклоничком центру; многа писма, пак, верници шаљу директно у поклонички центар. Има много породица које нису могле да имају децу, али су долазиле, молиле се светом Јовану Русу и рађала су им се деца. Многи болесни, многи оболели од рака бивали су исцељени. Током беседе коју сам имао у биоскопу „Лимијер" поменуо сам случај једне жене са Кипра која је имала грбу и стално је ходала погрбљена, ослањајући се на штап. Након неког времена у митрополију су стигла писма са питањем шта се догодило са том женом, јер је, након што је дошла код светог Јована, била потпуно здрава. Испричаћу вам и друго чудо, везано за једног мог познаника који је боловао од Паркинсонове болести. Цело тело му се тресло и било му је веома тешко. Видео сам га после дужег времена и био је добро. Питао сам га код ког је лекара био и какво је лечење спровео. А он ми је одговорио да је био код светог Јована Руса: дотакао се моштију, помолио се за исцељење и одмах потом му је светитељ помогао и он је оздравио. Испричаћу вам и још један случај. На Велику суботу ујутру, после свете Литургије, излазећи из храма, чуо сам једно дете како са мајком дозива: „Оче, оче". Зауставио сам се и упитао да ли им је потребна помоћ. Тада ми је мајка испричала да је дете било тешко болесно, али га је свети Јован исцелио. Те ноћи дете је сањало да му долази светитељ, да га милује по глави, говори му да се не брине, да му је пријатељ и да ће му помоћи. Дете, међутим, није знало ко је тај светитељ. Ујутру је испричало мајци, а она је почела да му показује све иконе које су имали у кући – са зида, из календара, из књига. Када је угледало икону светог Јована, дете је показало на њу и рекло: „То је светитељ кога сам видео, који ми је помогао." Неисказива и небројива су чуда светог Јована. Недавно ми је свештеник задужен за поклонички центар рекао да га је посетила једна породица у којој је жена била тешко болесна, имала је тумор и требало је да иде на операцију. Она је, међутим, пре операције одлучила да оде код моштију светог Јована Руса и да се помоли. Када је потом отишла код свог лекара, он ју је упитао где је урадила операцију уклањања тумора. Она му је одговорила да није била код лекара, већ да је отишла и помолила се светом Јовану. Наравно, овим што говорим не саветујем људе да не иду лекарима – напротив. Лекарска наука је дар Божји. Свето Писмо каже: „Поштуј лекара с чашћу по потреби од њега, јер га је Господ створио" (Сир. 38, 1). И лекови су дар Божји, али треба да знамо докле досежу људске силе и шта све може да учини Бог.

Какав је Ваш благослов за Бугарску и бугарски народ? Каква је Ваша молитва?

– Из разговора који сам водио са Његовом Светошћу патријархом Данилом видео сам једну искрену, срдачну жељу да бугарски народ што је могуће више упозна Истиниту веру. Мислим да не постоји ништа боље што бих могао да пожелим не само бугарском, него и грчком народу, као и свим људима широм света – да упознају Христа Спаситеља.

https://zivotcrkve.rs/blog/mitropolit-khrizostom-triantafilu-anksioznost-i-stres-cemo-pobediti-onda-kada-se-pouzdamo-u

^{О храмовима духа}

            То је било на почетку комунистичког режима. Патријарху целе Русије неко је рекао да се руше многе цркве. Он је одговорио: „Главно је да се не руше храмови духа, а они су у људској души.“ Заиста је тако. Комунисти нису успели да униште унутрашњу Цркву хришћана. И сад видимо како се на наше очи с вером, надом и љубављу граде нови и нови храмови.

^{О породици}

            Моји родитељи су нас у детињству учили: човек не сме да се мири са сиромаштвом. На сиромаштво се може навићи, али ви немојте да се навикавате. Много радите, тражите излаз и чините све да помажете другима! Ми смо у кући увек имали резерве: породица је била за целу годину снабдевена кромпиром, киселим краставцима и парадајзом и димљеним месом. Треба радиит, треба радити с великим жаром!

            И још је мама нама, деци, говорила: каква год невоља да вас задеси, немојте остављати домовину и немојте ићи у туђину. Треба да носимо бреме које Господ шаље нашем народу. Ове речи које сам чуо у детињству врло дубоко су ми се урезале у срце.

О времену комунизма у Грузији

            За време комуниста у Грузији су, као и у целом Совјетском Савезу, затворене хиљаде храмова и манастира. Једном су власти позвале Његову светост и блаженство католикоса-патријарха целе Грузије Јефрема II и саопштиле му да ће затворити још једну цркву, зато што треба да раде исто што се ради у целом Савезу. Његова светост и блаженство Јефрем је с негодовањем упитао: „И коју то цркву намеравате да затворите?“ „На Мтацминди, Светог Давида Гареџијског.“ Патријарх се придигао: „Док сам ја жив ви то нећете учинити!“

            Ето, кроз таква искушења је прошла Грузија и наша Црква је опстала у њима. Као што знате, био је период кад је ухапшен цео Свети Синод и свети патријарх Амвросије (Хелаја) је био осуђен на стрељање. Али нико не може да појми вољу Божју.

^{О оцу Јовану Козлову}

Сећам се проповеди једног од наших професора – оца Јована Козлова. Ми студенти смо га веома волели. Он је био протојереј и увек је држао кратке проповеди. Посебно сам запамтио проповед о томе како су разговарала двојица астронома, један је веровао у Бога, а други није. Неверујући је говорио свом верујућем колеги: „Целог живота гледам у небо и нисам тамо видео Господа.“ А верујући му је одговорио: „Тражио си Творца на небу заборавивши да треба да Га тражиш ус рцу. Завири у своје срце и у њему ћеш пронаћи Бога.“

О студентским годинама

            Кад смо студирали студенти су се делили на две групе: једна група је читала само белешке са предавања, а друга је после часова ишла право у библиотеку и тражила занимљиве књиге и то не само из богословља. Одушевљено смо читали и изучавали филозофију, психологију, антропологију, историју и књижевност. Студенти из наше групе разликовали су се од осталих богослова по свом енциклопедијском приступу. Зато и вама саветујем да стварате своје личне, кућне библиотеке. Дивно је проводити време приређујући породичне књижевне вечери и позивати на њих другове!
Ректор Духовне академије нас је учио: „Кад жакон каже: ‘Заступи, спаси, помиуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију,’ обавезно замолите Господа за благодат и прекрстите се.“ И прошло је 50 година од тада, али ја и данас, као и онда, чујем његове речи. И ви се сећајте тога и кад ђакон изговара возглас повијте главе, прекрстите се и помолите се да добијете благодат.

^{О постригу}

            Сећам се дана свог пострига. Тада сам био на другој години Духовне академије, имао сам 24 године. Ректор је поднео патријарху Алексију I молбу да благослови мој постриг и рукополагање за ђакона. Свјатејши патријарх је написао резолуцију – „Господ да благослови.“

            Били су то свети предваскршњи дани. Отишао сам у Тбилиси код Његове светости и блаженства Мелхиседека III. Кушајући ме он ми је дуго саветовао да оснујем породицу, вероватно је видео неку моју слабост. Међутим, ја сам чврсто рекао да намеравам да се замонашим. Желео сам да постанем свештеник у најмањем селу и да служим сељацима. Видећи да је моја одлука непоколебљива патријарх је назвао храм светог Александра Невског, владику Зиновија (Мажугу) и благословио је да он изврши постриг.

            Једва сам чекао овај дан! Замонашен сам у уторак Страсне седмице. И веома је тужно то што ниједан Грузијац није присуствовао мом постригу. У то време је све било разорено, људи се нису занимали за живот Цркве. Секирао сам се какво име ће ми дати владика Зиновије. И одједном чује. „Постризава се слуга Божји Илија.“ У свету сам се звао Ираклије. И због нечега ми је било нелагодно, био сам се навикао на своје име.

            После пострига сам ушао код владике у собу и мислио да ћу остати у цркви, али су позвали кола и рекли: „Сад можеш да идеш кући.“ Наша породица није имала стан у Тбилисију, па сам отишао код једног нашег рођака. Он ме је угледао и зачудио се: „Шта си то обукао?“ Није схватио да имам монашку одећу иако је био верник. Тако је почело моје монаштво. 

            Испоставило се да су прва искушења невероватно тешка! Мислио сам да нећу преживети, толико је неиздрживо било моје стање! Исцрпела ме је унутрашња борба. Ужасно сам се осећао иако сам знао да је све то од лукавог. Примио сам постриг у уторак Страсне седмице. А за четвртак, кад патријарх обавља чин прања ногу била је заказана хиротонија за ђакона. Она је обављена у Сионском храму. И десило се чудо! Куда су нестала сва моја искушења!? Нисам ишао по земљи, буквално сам лебдео изнад ње! Не могу описати речима колико је дивна радост заменила искушење!

            Сви су се вратили кући. А мени се није излазило из олтара. У то време литургија је почињала касно, у 11 или у  пола дванаест. После литургије сам дуго остао у храму. Било је већ негде око пет увече, а ја сам желео само да певам и да чиним добра дела. Ни сам нисам знао откуд у мени таква радост! Кад сам изашао из олтара, пришао сам крсту свете Нине и случајно сам камилавком закачио кандило – све уље ми се тада излило на главу. Чистачице су ми рекле да је то благодат сишла на мене.

            С једне стране, и ја сам се обрадовао, али с друге, није ми било пријатно, јер нисам имао другу одећу и помислио сам: у чему ћу се вратити у Академију? Међутим, кад сам код куће очистио одежде није било никаквих трагова од уља! У овим одеждама сам завршио МДА. Ето, тако је неисцрпна радост заменила тежину у души.

О имену

            У свету сам се звао Ираклије. Ово име потиче од грчког имена Херакле, што значи „телесна снага“. На постригу сам добио име Илија. Тако је телесна снага прешла у духовну (име Илија значи „сила Господња“).

^{О сусрету с патријархом Мелхиседеком III}

            „Велики си, Господе, и дивна су дела Твоја.“ Тада сам похашао средњу богословску школу и дошао сам у Тбилиси на распуст. Био је то необичан дан за мене, никад га нећу заборавити. Одвели су ме код Његове светости патријарха целе Грузије Мелхиседека III, који је тих година управљао Грузијском Црквом. Његова светост и блаженство Мелхиседек је био врло образован и пажљив човек. Завршио је Казанску Духовну академију и осим тога је био изванредан математичар. Чим сам му пришао и узео благослов он ми се због нечега обратио на руском (вероватно је мислио да ћу на руском боље разумети): „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.“

            Можда је свјатејши и блажењејши патријарх видео моју ману – гордост и зато је изговорио речи које су заувек остале у мом срцу и у мојој души. Као и сваки човек, и ја сам грешан, али сви живимо у нади у то да ћемо се пре или касније обавезно поправити.
 

^{О визији коју је имала руска монахиња}

             Док сам био митрополит у Абхазији једна монахиња ми је испричала своју визију. Хтела је да се врати у Русију, али је сањала сан који је толико утицао на њу да је одлучила да заувек остане у Грузији. У Абхазији има планина Иверзија. И ова монахиња је у сну видела ову планину са стотинама упаљених кандила. Опчињено је гледала овај призор и зачуо се глас: „Цела Грузија овако светли. Куда ћеш? Грузија је удео Богородице!“ И остала је у Грузији и више није ни размишљала о пресељењу.

^{О грузијском патријарху Јефрему}

            Његова светост и блаженство Јефрем је био диван човек, милостив, образован, начитан и велики подвижник. Добро је познавао стару грузијску књижевност. Његов универзитетски професор био је Корнелије Кекелидзе, некадашњи протојереј Сионског храма којег су комунисти натерали да скине расу и да предаје (његовом перу припада „Историја старе грузијске књижевности“). Управо Корнелије Кекелидзе је патријарху који се у свету звао Григорије дао име Јефрем.

            Његова светост и блаженство Јефрем II је био апсолутно изузетна личност. Често је пророковао. Могу да наведем мноштво примера његових пророчанстава. Једном сам као ректор Богословске школе дошао код њега и донео сам му радове богослова (у то време се код нас школовало свега 6-7 људи). Прочитавши радове за једног ученика је рекао: „Овај ће постати неприајтељ Грузијске Цркве.“ А студент је био врло добар, талентован. Зачудио сам се. Међутим, прошло је време и речи патријарха Јефрема су се обистиниле.

            Патријарх је био на робији 7 година. Пре хапшења је служио у храму Свете Варваре, тамо је била и његова резиденција. Отуда су га одвели касно у ноћ. Причао је: „Док сам затварао врата пао ми је жезал и стекао сам утисак да ћу се вратити овамо.“ Патријарха је осуђен на 10 година логора, али је пресуда затим ублажена и пустили су га 7 година касније. Наравно, пре свега је дошао у храм свете Варваре. Успут је мислио: од врата храма до олтара ћу пузати на коленима и прва икона коју видим биће „моја спаситељка“. Тако је помислио и ишао према цркви.

            На прагу храма је клекао на колена и кренуо према олтару. Прво га нико није препознао (није носио расу, већ затворенички прслук), али су после људи свеједно схватили ко је. А прва икона коју је видео била је икона светог Серафима Саровског. Његова светост и блаженство Јефрем се сећао како га раније није ни по чему издвајао међу другима, а после овог догађаја га је веома заволео

            Кад се патријарх Јефрем враћао у Грузију из прогонства требало је трајектом да пређе мореуз. Стао је у ред. Кад је он дошао на ред укрцавање је прекинуто. Патријарх им је објаснио да седам година није видео домовину и да жури кући. Горко је плакао и усрдно је преклињао да начине изузетак и да приме још једног путника. Међутим, био је категорично одбијен. Потиштено је чекао следеће укрцавање на обали. Два сата касније сазнао је да је онај трајект потонуо и да су сви путници погинули. Тако је Господ спасио патријарха!

^{О духовном оцу}

            Имао сам изузетног духовника, оца Шија (Дзидзаву). Често је долазио код мене, прво у Батуми, после у Сухуми и исповедао ме је. Кад би видео да сам узрујан због неког греха загрлио би ме: „Моли се, владико, не брини. И мени се то дешавало.“ Тако ме је тешио: можда се њему то никад није дешавало, никад није имао такав грех, али је био толико снисходљив и племенит човек да је узимао грех на себе како би ме утешио. И кад бих завршио исповест он би ме загрлио рекавши: „Владико, ти си сад већ анђео. Господ нека опрости твоја сагрешења.“

^{О монахињама и медведу}

            Сећам се периода кад сам служио у Абхазији. Има тамо једно село, Георгијевка. У близини ње у шуми су живеле две монахиње – отшелнице. Оне су биле сведоци необичног догађаја. Код њих је дошао медвед храмљући. Уплашивши се утрчале су у келију. Медвед је пришао келији и ричићу им је показао задњу ногу у коју се зарио ексер. Монахиње су се досетиле да их дивља звер моли за помоћ. После краћег колебања потрудиле су се да му француским кључем извуку ексер из шапе. Схватајући да му помажу медвед је прилегао и пружио ногу. Кад су монахиње извукле ексер животиња је олизала рањену ногу и отишла. Увече су монахиње виделе да се вратио и да им је, очигледно у знак захвалности, донео клипове кукуруза.

извор

Постоје житија древних хришћанских подвижника у којима се приповест о животу и делима светих своди на свега неколико пасуса. А постоје и опширна житија — богата описима догађаја који су до нас доспели из дубине векова. И свака чињеница, сваки догађај који се не може објаснити законима материјалног света, истински хришћани примају са вером и духовним надахнућем. Такво је житије свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, чији се спомен празнује 27. јануара. Уочи овог празника, дописница „Манастирског весника" разговарала је са настојатељицом Свето-Успенског Кнегињиног женског манастира у Владимиру, игуманијом Нином, која је пре готово две деценије из уста блаженопочившег митрополита Евлогија (Смирнова) примила своје ново име.

Тема „Ново име – рађање за нови живот", како смо то већ истицали, заузела је своје место на порталу „Манастирски весник". О томе какав је одјек у души имало име светитеља или светитељке, које им је дато приликом монашког пострига, говорили су, на пример, намесник Свето-Тројичког мушког манастира у Чебоксарима архимандрит Василије (Паскје), намесник Чирчикског Свето-Тројичког Георгијевског мушког манастира у Узбекистану игуман Нектарије (Блинов), настојатељица Мало-Дивејевског Серафимовског женског манастира у Удмуртији игуманија Зоја (Абдрахманова), и тај списак могао би се наставити. Занимљиво је чути и Ваше сведочанство, мати.

За време владике Евлогија (који је, да подсетим, пуних 28 година управљао Владимирском епархијом), дешавало се да идемо у Архијерејски дом на богослужења. Прва настојатељица обновљеног Књагињиног манастира, игуманија Антонија (Шаховцева) — данас настојатељица Спасо-Преображенског женског манастира у селу Спас-Купалишче — повела би три сестре појца, и оне су певале на Литургији. После службе често је приређиван доручак уз чај, на којем је владика пре свега предлагао слатку духовну беседу. Оне године када сам навршавала четрдесет година, било да је то било на сам дан спомена свете равноапостолне Нине или уочи празника, налазили смо се код владике. Током трпезе он је упитао мати-настојатељицу ко је у обитељи следећи кандидат за постриг. Мати се тада осмехнула и рекла: 

„Ево, мати Параскева." У иночеству сам носила име свете великомученице Параскеве.

„А које је име мати припремила?" – заинтересовао се владика.

„Још размишљам о томе", одговорила је она.

„Е, мати, биће Нина!" – закључио је владика.

До пострига је још било времена и, искрено говорећи, мати Антонија је мислила да ће митрополит Евлогије можда заборавити тај разговор (јер је за мене припремала друго име). Међутим, у пролеће, у првој седмици Великог поста, у петак, владика је дошао код нас на полуноћницу и након ње извршио постриг. И још при самом уласку у храм рекао је:

„Па шта, мати, имамо ли данас равноапостолну Нину?"

„Да, благословите, владико", – смирено је одговорила она.

Ви сте то тако живо описали да је било немогуће не сетити се и самог митрополита Евлогија – једноставног у општењу, срдачног и прозорљивог. А да ли се код Вас, после пострига, јавила жеља да на свету Нину погледате као да је видите „новим очима" – са осећањем да она од тада више није само једна од светих у низу великих подвижница, него Ваша Небеска заштитница?

Много тога ме је дубоко потресло у житију свете равноапостолне Нине. Оно – прочитано заиста са новим осећањем – учинило ми се нарочито поучним. До дубине душе ме је задивило како се сила Божија заиста у немоћи показује! Снажан утисак на мене је оставила чињеница да је млада девојка, чија је најдубља жеља била да види хитон Господњи, кренула на далек пут, у туђу земљу, који је, према једном опису, трајао и по неколико година. „Иди у земљу Иверијску, благовести тамо Јеванђеље Господа Исуса Христа, и наћи ћеш благовољење пред лицем Његовим; а Ја ћу бити твоја Заштитница", – чула је у сну од Пресвете Богородице. Пробудивши се, Нина је осетила недоумицу: њој, простој девојци, – да благовести Јеванђеље?

Проста девојка Нина је, ипак, по мајчиној линији била у сродству са јерусалимским патријархом Јувеналијем, а по очевој – са светим великомучеником Георгијем!

Да. Ипак, језик јој је био непознат, као и нарави и обичаји новог народа – све то је Нина, која је из Јерусалима кренула у Иверију (данашњу Грузију), упознавала тек успут. Осим тога, мучила ју је мисао: када стигне у туђу земљу, која се налази у тами паганства, ко ће је тамо слушати? Коју реч о Богу она може да изговори да би људе привела вери Христовој? Људи слушају ученe мужеве који са узвишених говорница изговарају ученe речи – а ко ће њу послушати? Замислимо и сам пут. Колико је смртних опасности вребало ту путницу: непогоде, дивље звери и не мање сурови гонитељи хришћана! Када су њене сапутнице, јерменске девојке, примиле мученичку смрт, а она се чудом спасла, наставила је пут сама. И стигла је у Иверију! О њеним духовним подвизима могло би се причати у недоглед – сви су они задивљујући – али задржимо се на првом, који сведочи о изабраности Нине. То велико чудо догодило се почетком IV века, по молитвама будуће светитељке, на празник Преображења Господњег. У Иверији се са великим раскошем славио пагански празник. Из њене престонице, града Мцхете, огромна маса народа, предвођена царем Миријаном и царицом Наном, кренула је ка планинском врху где је требало принети жртве паганским боговима. Главни идол Армаз, изливен од позлаћене бронзе, био је обучен у златни оклоп, са златним шлемом на глави; очи су му блистале – једно од јахонта, друго од смарагда. Поред Армаза стајала су још два мања идола. И тада је свечаност започела – потекла је жртвена крв, загрмеле су трубе и тимпани!

Читала сам и дивила се томе што је, гледајући ту чудовишну слику, Нина једноставно – тајно – узнела молитву, и ништа више! Али Господ је одмах услишио њену молбу да се идоли развеју: над узвишењем на коме је стајао идолски жртвеник надвила се олуја са громовима и муњама – идоли су били разбијени (касније их нису могли саставити ни по деловима), зидови идолског светилишта били су потпуно разрушени, а потом је сунце поново засијало! У тим тренуцима Нина, која се нашла тамо заједно са народом, молила се и за то да тај народ, као и сви народи земље, познају спасење које дарује Бог и да се поклоне Њему у Јединородном Сину Његовом, Исусу Христу. Из житија свете јасно сам увидела како Творац неба и земље преко слабог и немоћног човека може да остварује Своје замисли о просвећењу читаве земље светлошћу Христовом. Видела сам колико мудро Он придобија душе за Царство Небеско... Такве мисли рађале су се у мојој души како сам све дубље урањала у житије, а оно ме је подстицало да саосећам са готово сваким догађајем. И врло брзо сам осетила колико ми је име Нина постало блиско, захваљујући равноапостолној жени која га је носила у та далека времена.

Мати, док сте саосећали са догађајима који су се збили у IV веку, у првом уделу Пресвете Богородице, да ли се у Вама јавила жеља да и сами одете тамо? Да се поклоните моштима свете Нине? Да видите чудесни дар Пресвете Богородице који је до наших дана сачуван — крст начињен од винове лозе?

Крст, на месту укрштања кракова повезан праменом косе младе проповеднице... Како се пева у тропару свете: „чудотворни крст, који си ти обавила драгоценим власима својим..." Наравно, таква жеља се у мени јавила — и убрзо се испунила! У пролеће је био мој постриг, а у јесен сам кренула на то дивно поклоничко путовање. И то не спонтано, већ сам пут унапред пажљиво испланирала; пратио ме је мој рођени брат, сабрат манастира Светог Данила у Москви, јеромонах Филип. Мошти свете равноапостолне Нине почивају у гробу у храму светог Георгија Победоносца Бодбијског женског манастира. (Сам манастир смештен је у источном делу земље — у Кахетији, на два километра од града Сигнахија, изнад Алазанске долине.) Уопште, у Грузијској Православној Цркви не постоји традиција отварања гробница светитеља ради вађења моштију. Преподобноисповедник Гаврило (Ургебадзе) био је први чије су нетљене мошти извађене из гроба (фебруара 2014. године), а у осталим случајевима мошти светих се тамо не дирају.

Као један од могућих разлога, епископи Грузијске Цркве указују на чињеницу да су током многих векова уследиле разорне најезде непријатеља, вођени су ратови, те је постојала стална опасност од скрнављења светиња и њиховог потпуног губитка за хришћански свет.

Можда је тако. Али замислите какву је духовну радост тога дана доживела новопострижена монахиња, посетивши то свето место! У близини се налази и извор свете Нине, који верници такође веома поштују. Пред пут сам се трудила да научим и запамтим неке речи и називе на грузијском језику, како не бих људе питала уз помоћ гестикулације куда треба да пођем, већ да им се обраћам на њиховом матерњем језику. На пример, извор свете Нине назива се „цхорос цхали цминда Нина". Или: Света гора (највиша тачка Тбилисија) – „Мтацминда". У Тбилисију ми је посебну духовну радост пружио древни крст од винове лозе, о којем је већ било речи. Он се налази у Сионском саборном храму, који је некада био катедрални. Данас се на брду светог Илије уздиже нови катедрални храм – простран, монументалан (један од највећих православних храмова на свету), док се Сионски храм налази у средишту старог града, у улици Сиони, којом се може слободно ходати без бојазни од аутомобила, јер је та улица пешачка. Додирнути крст свете Нине није било могуће – он је почивао у једном удубљењу иза стакла, уз заштитне решетке. Али видети ту велику светињу не на фотографијама, него „уживо", стајати крај ње и узнети молитву – то је нешто што нема цену.

Са братом смо посетили — како и не бисмо?! — престоницу ране Грузијске краљевине, град Мцхету. У Мцхети је равноапостолна Нина пронашла место где је, закопан под земљом, чуван Хитон Господњи и, према предању, он се и данас тамо налази — под једним од стубова у саборном храму Светицховели. Још једна обавезна станица на нашем поклоничком путу био је женски манастир Самтавро, посвећен равноапостолној Нини, такође у Мцхети, у којем је последње године свога живота провео старац Гаврило (Ургебадзе). Он је био постављен за духовника сестринства те обитељи, али су му за духовни савет долазили и бројни мирјани. Код њега су долазили поклоници из различитих земаља света, укључујући и Русију. Часне мошти преподобног Гаврила Самтаврског данас почивају у овој обитељи, а у манастирској порти, налазио се гроб старца — пришли смо му, застали, помолили се...

У једном од московских храмова налази се велика икона са ликовима трију светитеља — Свети Георгије Победоносац, Света равноапостолна Нина и Преподобноисповедник Гаврило Самтаврски. Треба видети са каквом срдачном побожношћу људи прилазе тој икони и моле се пред њом!

Из уста равноапостолне Нине народи Грузије сазнали су о животу њеног великог сродника, и прва црква у част Светог Георгија Победоносца подигнута је на месту њеног погребења. У наше дане, у овој малој православној земљи која је током векова храбро бранила своју веру, постоји неколико стотина храмова и капела посвећених Георгију Победоносцу — Небеском заштитнику Грузије, чији су подвизи, учињени у име хришћанства, нашли одјек у срцима Грузина. Равноапостолна Нина — просветитељка Грузије. Преподобни Гаврило (Ургебадзе) — наш савременик. Симболично је да су ранохришћански заштитници вере и светитељ прослављен у XXI веку приказани на једној икони. Настављајући ову тему, желим да скренем пажњу на још једну необичну икону — „Заступништво свете Нине за град Петров". Данас је широко познато сведочанство Преподобног Зиновија Мажуге (у схими Серафима) о том догађају. Као духовни наследник глинских стараца, он је после прогонства, по Промислу Божијем, доспео у Иверију и тамо се удостојио епископског чина. А у годинама Великог отаџбинског рата старц је имао виђење: у танком сну видео је како света Нина клечи пред Престолом Божијим и са сузама моли Господа да помогне страдалним људима опседнутог града да надвладају непријатеља и противника. „Тако сам то протумачио да је Пресвета Богородица дала послушање светој Нини да буде заступница том опседнутом граду", — рекао је он. И управо 27. јануара 1944. године, на дан спомена свете равноапостолне Нине, Лењинград је у потпуности ослобођен од фашистичке блокаде која је трајала 872 дана.

А пре петнаест година, у граду на Неви — у близини Алеје Славе у Полежајевском парку — подигнута је мала дрвена црква у част Свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. На месту изградње пронађени су посмртни остаци 75 војника који су бранили опкољени Лењинград. Они су поново сахрањени у заједничкој гробници, над којом су постављени меморијална плоча и поклонички крст. Сада је у Санкт Петербургу у току изградња храма посвећеног равноапостолној Нини у Фрунзенском рејону — храм који већ називају „блокадним". Саопштава се да ће у њему бити успостављено непрекидно аудио-помињање свих пострадалих у блокади, а постоји и намера да се око храма поставе меморијалне плоче на којима ће, у стиху и прози, бити овековечени главни догађаји блокаде.

На месту подвига свете Нине напојили сте се Божијом благодаћу и, судећи по свему, то поклоничко путовање за Вас није постало само лепо сећање, већ и својеврсни оријентир, духовна потпора на монашком путу. Да ли се касније дешавало да, у тешким тренуцима живота, изненада јасно призовете у сећање неки догађај из житија своје Небеске покровитељке, препознате у њему извесну сличност са сопственом ситуацијом и охрабрите се да пођете њеним примером?

Јесте. То се догодило онда када сам постављена за настојатељицу Свето-Благовештенског архијерејског подворја у селу Сновици, код Владимира. Уочи постављења митрополит Евлогије ме је позвао на разговор. Имала сам педесет година и била сам веома уморна: чинило ми се да је мој организам већ исцрпео све своје снаге. Али се испоставило да није тако. Са одласком у Сновице као да сам добила нову снагу. Иако је тамо било мноштво тешкоћа. Уосталом, готово сви наши манастири и храмови тешко су се обнављали! Тада сам се сетила како је Пресвета Богородица рекла простој девојци Нини: „Иди у земљу Иверијску, благовести тамо Јеванђеље Господа Исуса Христа..." А мени је, простој монахињи, надлежни архијереј, обновитељ црквеног живота на Владимирској земљи, рекао: „Иди у Сновице, обнављај монашки живот, гради!"

Монашки конак. Храм је стајао на узвишењу (дописници су сликовито писали да храм буквално лебди над селом, уздижући се изнад шуме и кућа). Живела сам у изнајмљеном стану у Сновицама и размишљала: одакле почети? По образовању сам музичар — а овде таква градња! Месец дана сам, чини ми се, тако размишљала, силно се бринула што време пролази, а ја ништа не градим... На крају сам се одлучила да одем код једног познатог свештеника. Дошла сам и рекла: „Оче, потребан ми је неки пословођа или неко ко ће ми помоћи. Потребни су радници да се изгради конак." Он моју молбу није оставио без одговора, и могу као чудо Божије да назовем то што је конак заиста био подигнут. Господ је слао људе. Један човек је направио доградњу, други је у суштини све градио — и то за симболичну надокнаду. Потом је дошао и један мештанин и почео да обавља разне домаће послове. У току градње много су ми помагали и моји пријатељи. Градња је трајала три године, и полако су почеле да се сабирају сестре. Преселиле смо се на брдо, проживеле у новом конаку пола године, а онда су ме изненада поставили за настојатељицу Књагињиног манастира. То је, узгред, прорекла мати Глафира, која је живела у Сновицама и која је памтила и последњу настојатељицу наше обитељи пре њеног затварања у совјетско време — игуманију Олимпијаду (Медведеву), као и светитеља Атанасија (Сахарова), епископа ковровског. Обоје су прошли кроз затворе и логоре. За мене је мати говорила мирским женама које су се о њој старале: „Она овде неће дуго бити. Поставиће је за игуманију Кнегињиног манастира." Наравно, те њене речи нисам схватила озбиљно — сматрала сам да је то једноставно немогуће.

Испада да сте оправдали поверење архијереја, отуда и ново постављење.

Владика Евлогије је отишао у пензију, а моје ново постављење било је за време митрополита Тихона (Емељанова) (данас је и он умировљен). Када сам се из Сновица преселила овамо, већ на самим манастирским вратима обузео ме је снажан осећај — осећај-сећање, повезан са тим како сам, као двадесетседмогодишња Московљанка, једном пришла тим светим вратима као проста поклоница. У то време била сам старији диригент хора при храму Васкрсења Словушчег на Арбату (подворје Јерусалимске Патријаршије у Москви). Рећи ћу неколико речи и о настојатељу тога храма, архимандриту Теофилакту (Георгијадису). После служења у Москви — већ у чину архиепископа — био је постављен за Патријаршијског намесника у Витлејему, као и за настојатеља базилике Рођења Христовог у Витлејему. Владика Теофилакт упокојио се у октобру 2021. године... Сећам се како је певао молебане на грчком језику пред иконом Богородице — брзо, енергично, мелодично, са душом. То ми се изузетно допадало! У томе сам осећала велику љубав према Пресветој Богородици. То што је настојатељ московског храма био Грк за мене је било нешто занимљиво, ново и поучно. Душа препознаје душу не само у дубоким изрекама, него и у појању...

У интервјуу за портал „Манастирски весник" — „Када се епохе спајају у срцу и оно се испуњава животворном снагом" — говорили сте о томе како сте на задивљујући начин постали послушница древне владимирске обитељи. Говорили сте о њеним великим светињама, као и о савременој монашкој породици и парохијанима који воле сестре и увек су спремни да им помогну. А шта бисте могли да кажете о свом игуманству?

Ја сам мајка сестара обитељи, њихов духовни руководилац и администратор. Поред тога, морам бити и добар психолог. Игуманство (а игуманија сам нешто више од шест година) доживљавам као искушење којим Бог испитује моју душу у овом послушању, јер сам и ја грешан човек, као и све сестре, и мени је такође потребно непрестано духовно делање над самом собом. Испада да је то нека врста тројаког подвига. Наравно, то није лако. Зашто је и ради чега Господ мени поверио такав крст, такво послушање — то је познато само Њему. Ја га носим, полажући своје надање у Бога, у Пресвету Богородицу и у наше велике свете, ка чијим моштима притиче мноштво народа — устројитељку Кнегињине обитељи Свету благоверну кнегињу Марија (у монаштву Марту) и у Светог мученика Аврамија Бугарског.

извор