У емотивној атмосфери и у присуству мноштва верника, архијереја и свештенства, 21. јуна2019, у петак поподне, одржана је прва сечаност уручивања диплома апсолвентима Богословске Академије Кипарске Цркве.

Животна визија предстојатеља Кипарске Цркве постаје стварност. Визија коју је носио и велики етнарх Макариос, кад је казао у својем пркосном и поносном стилу, да ће таква богословска академија  „моћи да сија и зрачи светлошћу Православља далеко изван Кипра…” Напоре свих оних који су били посвећени остварењу ове визије је оправдали су првих 17 дипломаца Факултета, првих посленика које ће Црква Кипра послати на службу људима на острву.  У свом поздравном слову дипломираним теолозима архиепископ Хризостом је казао да је отварањем ове школе остварен свети завет праотаца и „историчност наше Цркве“.

Извор: Српска Православна Црква

Представници малог аутохтоног народа Чулим из Сибира туркијског порекла, чије име потиче од реке Чулим (притока Обе), углавном живе у Тегулдетској регији централне руске провинције Томск. Према попису становништва из 2010. године, број Чулима који живе у Русији не прелази 360  душа. Етничка група Чулим настала је у 13. и 14. веку и касније је у великој мери асимилована од стране Какаса и Руса.

Остало је само неколико изворних говорника Чулима, а језик је у опасности да потпуно изумре. Стога су отац Алексеј Самсонов, начелник Мисионарског одељења Томске епархије Руске православне цркве, и  аутохтони Чулим Василије Габов и лингвиста Томског државног педагошког универзитета Валерија Лемска радили на превођењу Јеванђеља по Марку на овај угрожени језик, како би помогли да се чулимски народ подучава својем матерњем језику.

Превод је завршен у фебруару прошле године, а сада је званично објављен.

Отац Алексеј је 12. јуна добио прво издање Марковог Јеванђеља на чулимском језику. Са издањем у 400 примерака, већина књига ће отићи у библиотеку у селу Новошумилово у регији Тегулдет, где ће културни центар бити основан како би сељаци учили свој језик. Неколико примерака превода чуваће се у библиотеци у Томској богословији, а око десетак ће бити послато у село Пасечноје у Краснојарску, где такође живи неколико стотина Чулима.

„Моја највећа радост била је када сам превео Јеванђеље са Василијем Михаиловичем Габовом. Било је занимљиво и узбудљиво, и стрпљиво смо дуго чекали на објављивање првог издања ”, рекао је отац Алексеј.

„Сада, поред Марковог Јеванђеља, већ смо превели Јованово Јеванђеље, а Василије Михајлович преводи треће Јеванђеље , Матејево,“ приметио је он.

Већина Чулима исповеда православље, иако неке шаманистичке традициј и даље опстају. 12 Чулима је крштено у селу Новомушилово у пролеће 2017. године, а још 70 је крштено у фебруару 2018. године у селима Чиндат и Пасачноје.

Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Окружни административни суд у Кијеву отворио је поступак у вези са незаконитошћу државне регистрације верског центра нове расколничке Цркве у уторак 18. јуна 2019, извјештава  Правно одељење канонске Украјинске Православне Цркве.

Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве поднела је тужбу против украјинског Министарства културе и државног регистра након што је регистровало расколничку Цркву са истим именом коју  канонска Црква легално држи од 1990-их година.

Конкретно, верски центар „Православне Цркве Украјине“ званично је регистрован 30. јануара 2019. у јединственом државном регистру правних лица, индивидуалних предузетника и јавних формација Украјине под називом „Кијевска митрополија Украјинске православне Цркве (Православна црква Украјине),“ док је канонска Црква регистрована као “Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве ” већ од 1991. године.

Правно одељење Украјинске Цркве сматра да не постоји законска основа за регистровање новостворене расколничке Цркве са овим именом. „Нема основа да се такозвана новоформирана ПЦУ  назове Кијевска митрополија Украјинске Православне цркве, не само зато што је постојало верско седиште са таквим именом од 1991. године, већ и зато што примарни уставни документ, "томос", који треба да поштују и испуњавају, дефинише два имена за то - "Православна Црква Украјине" и "Света православна Црква Украјине ", објаснио је начелник Правног одељења протојереј Александар Бахов у фебруару.

Раније у јануару, представник канонске Цркве протојереј Николај Данилевич је слично коментарисао: „Не морате бити адвокат да бисте схватили да је то безакоње. Правна имена се не могу дуплирати. Како су државни органи могли да региструју другу Кијевску митрополиј Украјинске православне Цркве ако таква већ постоји? Отимачи!“

Ако суд удовољи тужбеном захтеву, поништиће регистрацију ПЦУ под таквим именом.

Тренутно, регистар наводи као оснивача и правно лице ПЦУ “Помесни сабор уједињења Православне Цркве Украјине, одржан у Кијеву 15. децембра 2018. године”, а за предстојатеља Цркве  Епифанија Думенка, “митрополита Кијева и све Украјине”, што су титула и положај који с правом држи Његово Блаженство митрополит Онуфрије из канонске Цркве.

Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Свети Синод (Архијерејски Сабор)Румунске Православне Цркве заседао у среду у синодској сали Патријаршијске резиденције под председавањем патријарха Данила да би се разматрале текуће теме које су биле на дневном реду. Рад је започет доксологијом којом је началствовао епископ богданијски Атанасије, викарни епископ Епархије италијанске Румунске Патријаршије, у капели Светог Георгија Победоносца. На дневном реду Св. Синода биле су литургијски текстови, које је претходно прегледао Митрополитски синод Муртеније и Добруџе. Јутрења, вечерња и акатисти за једанаест светих, од којих су већина дачанског порекла, биће одобрени на заседању овог Синода:

Блажени Теоктист (3. септембар)
мученик Монтан, презвитер Сингидунума и његова жена Максима (26. март)
мученик Дасије (30. новембар)
мученик Ермес (31. децембар)
мученици Ермил и Стратоник (13. јануар)
првомученик Јефрем, Епископ Тамиша (7. март)
првомученик Иринеј, Епископ Сирмијума (6. април)
мученици Максим, Квинтилијан и Дада Озовска (28. април)
мученик Никандар и Марцијан (8. јун)
мученик Луп (23. август)
мученици ђакон Донат, свештеник Ромул, ђакон Силван и Венуст (21. август)

Посета папе Фрање Патријаршији и Националној катедрали такође је  била тема дневног реда. Румунски архијереји такође су разговарали о седмом Међународном састанку православне омладине који ће се одржати ове године у Темишвару.

Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

У Кареји, административном центру Свете Горе, у Саборном храму Протата одржана је 14. јуна 2019. г. годишња свечаност предавања чреде управе новог састава Свештене епистасије, главног извршног органа управе светогорске монашке аутономије. На свечаности је досадашњи протепистат (прот) отац Стефан Хиландарац, по древној атонској традицији, предао игумански жезал – симбол административне власти у Светој Гори – антипросопу (представнику) Велике Лавре  преподобног Атанасија јеромонаху Никодиму Лавриоту, који га је уручио новоизабраном проту Свештене епистасије. (Иначе, с обзиром на то да је свештена Лавра Светог Атанасија најстарија обитељ у Светој Гори, њен представник увек преузима жезал од претходног прота и уручује га проту следећег састава Епистасије.)

Претходно је одржан молебан и целивана чудотворна икона Матере Божје „Достојно јест“, па је представник Велике лавре јерономах Никодим уручио овај жезал оцу Симеону Дионисијатском, који је постао прот новог састава Свештене епистасије. У нову Епистасију су ушли: Симеон Дионисијатски, Јефтимије Зоографски, Макарије Пантелејмонски, и Јефрем Констамонинтски. Представници ове четири светогорске обитељи сменили су досадашњи састав Свештене епистасије на чијем челу се налазио отац Стефан Хиландарац. Иначе, постоји пет чреда са по четири манастира заступљених у свакој од њих. У четврту чреду улазе Хиландар, Ксиропотам, Свети Павле, Григоријат. Свечаности су присуствовали представници свих светогорских манастира, грађански гувернер Атона Костас Димцас, представници грађанских власти Грчке, полиција, многобројни поклоници.

Извор: Српска Православна Црква

Седамнестог јуна, у Понедељак Светог Духа, у манастиру св. Ђорђа ‘Хумејра’ у Долини хришћана у Сирији, по благослову патријарха антиохијског Јована, организован је сусрет свештеника из Сирије и Либана. Учествовао у њим преко 100 изабраних отаца из 12 православних митрополија дејствујућих у овим државама. Сусрету су преводили митрополит Хаурана и Џабал ал-Араб Сава (Есбер), митрополит Ладакије Атанасије (Фахд), епископ Сафите Дмитрије (Шарбак) и епископ Маалуле Ефрем. Девиза сусрета је била ’Заједно према бољој служби’.

Састанак је почео молитвом. После ње приказан је филм, где патријарх Јован причао је о служби свештеника, која мора бити испуњена Светим Духом. После филма предавање одржао је отац Игнатије Даруџ; рекао је, да свештеник је икона Христа. Такође је изјаснио да циљ сусрета су заједничка молитва, упознавање, дискусија, измена искуства.

Касније свештеници су били поделени на групе, у којим су биле дискусије на одређене теме. Сусрет завршио се молитвом.

Чини се, да то је био први у историји такав велики састанак свештеника Цркве антиохијске у Сирји и Либану.

Извор; превод: pouke.org

Саопштење расколничке ”Аутокефалне помесне православне Цркве Украјине” и намеру да се ”сазове помесни сабор Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије објавило је у петак, 14. јуна 201, Одељење за штампу ”Аутокефалне Цркве Украјине”.

У наведеном саопштењу објавшњено је да ”помесна Украјинска Православна Црква има пуни статус аутокефалије, што значи пуну административну независност. Она није ”митрополија Васељенске Патријаршије и не припада јој, док одржава исто молитвено општење са Васељенском Патријаршијом као и са другим помесним Црквама”.

Такође се наводи да ”због чињенице да је одлуком Помесног Сабора од 15.12.2018, одржаног пре „сабора уједињења“, ”Украјинска Православна Цркве Кијевске Патријаршије престала да постоји као посебна верска организација, па је стога одржавање било каквог догађања у име Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије, посебно у име њених организационих тела (Светог Синода, Архијерејског Сабора и Помесног Сабора) незаконито”.

Почасни патријарх Филарет нема право да једнострано сазива ”Помесни сабор УПЦ Кијевске Патријаршије”, јер то није сходно Уставу Православне Цркве Украјине или већ Уставу Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије”, пошто би то водило даљем цепању Цркве, каже се даље у саопштењу.

Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

На свечаности поводом дипломирања студената Богословске академије у Драчу, при манастиру светог Вакха, Архиепископ албански Анастасије уручио је дипломе новим посленицима у Винограду Господњем.

У том чину су учествовали и митрополит Аполоније и Фјере Никола,  митрополит  елбасански Антоније и епископ вилидски Астије, као и наставно особље. Циљ архиепископа Анастасиоса је да оспособи Албанску  аутокефалну  Православну  Цркву високо школованим особљем,  да би  различитим  секторима друштва  руководили добро обучени појединци. Овом циљу служи оснивање и рад образовних установа у Албанији на свим нивоима, као и функционисање Богословске академије на универзитетском нивоу у Драчу.

Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Како изгледи за успех његовог украјинског пројекта и даље пропада, патријарх Вартоломеј појачава притисак на светогорске манастире, који уживају значајан ауторитет у православном свету.

Према грчком сајту  Вима Ортходоксиас, Патријарх тражи одговор од игумана Евлогија, старешине руског манастира Светог Пантелејмона, питајући се зашто је делегација из расколничке “Православне Цркве Украјине” (ПЦУ) била истерана из манастира током њене посете Светој Гори пре неколико месеци.

Света Гора је и даље подељена по питању свог односа према ПЦУ. Неки манастири су топло примали њене делегације и чак с њима служили или разговарали, док су им други дозвољавали само да посете и целивају мошти  и иконе, док су им неки потпуно затворили капије.

Крајем фебруара 2019, Свештена Општина, управно тело Свете Горе, одлучила је да сваком манастиру дозволи да одреди свој став. Према најновијим извештајима, игумани манастира Свете Горе захтевају од украјинских поклоника да докажу чланство у канонској Украјинској Православној Цркви на чијем челу је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине, мада је мало вероватно да ово представља садашње мишљење свих манастира.

Упркос подели, општи став између манастира, скитова и келија је негативан према ПЦУ, тако да грчки сајт пише да иако “већина светих манастира одбија да призна нову аутокефалну Цркву у Украјини, Васељенска Патријаршија проводи строгу политику, посебно у односу на духовнике тих манастира који су затворили своја врата за украјинску делегацију нове спорне Цркве“.

Подсетимо се да је 12 атонских стараца појединих скитова и келија писало Цариградској Патријаршији средином марта у одбрану канонске Украјинске Цркве, истичући да и даље сматрају украјинске расколнике за расколнике.

Позивајући се на објашњење зашто је делегација била избачена из манастира Св. Пантелејмона у фебруару, патријарх Вартоломеј пише оцу Евлогију да ако настави да држи такав став према ПЦУ на Атону, „Васељенски  патријарх ће бити приморан да предузме неопходне мере да очува каноничност и послушност Мајци Цркви“.

Новинари Вима Ортходоксиас се питају: “Шта ће Фанар учинити у овом случају? Зашто Света Гора нема право да изрази своје мишљење о тако озбиљном питању?“

Архимандриту Јфрему, игуману манастира Ватопеда, раније је запретћено да ће бити рашчињен ако не присуствује устоличењу “митрополита” Евлогија Думенка у Кијеву, и на крају је претрпио срчани удар због притиска и стресног стања, иако Светогорци нису присуствовали.

Извор: Orthochristian.com (са енгелског Инфо служба СПЦ)

Претходних дана на интернет адреси «Савеза православних новинара» (СПЖ) су објављене информације и фотографије са «литургије» коју су у Кијеву 29. маја 2019. служили митрополити Васељенске патријаршије са представницима само од њих признате «Православне цркве Украјине», а које документују и саслуживање извјесног Бојана (Бориса) Бојовића, припадника самозване «ЦПЦ».

Не дуго након тога, огласила се и «ПЦУ» званичним саопштењем објављеним на њиховој интернет адреси, а у коме се ограђују од учешћа «архимандрита Бориса, који сада припада од Васељенске патријаршије непризнатој јурисдикцији у Црној Гори». Између осталог у саопштењу се наводи:

«Прије добијања Патријаршијског и Синодалног Томоса о аутокефалији, Црква у Украјини је била у општењу са онима који су кроз Православље жељели да опште са њом. По добијању Томоса, Православна Црква Украјине има и одржава црквено-канонско општење са Васељенском патријаршијом и само са Црквама са којима општи Васељенска патријаршија. Учешће горепоменуте особе у Литургији не значи да ће Православна Црква Украјине признати јурисдикцију којој он припада, нити да ПЦУ има црквено-канонско општење са овом јурисдикцијом. Ако је неко био повријеђен овим чином, онда вас увјеравамо да се то није догодило са намјером.»

Божо Кнежевић

Извор: https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/ofitsijna-informatsiya-official-information/

Објављен је први број новог научног часописа Московске Духовне Академије "Метафраст".

 „Метафраст“ је научни часопис Московске Духовне Академије, који објављује истраживања наставника, дипломираних студената и студената који се специјализују за класичну филологију (старогрчки, латински и оријентални језици), историју грчке и латинске хришћанске књижевности, као и предања хришћанског Истока. Часопис посвећује посебну пажњу објављивању споменика античке и средњовековне хришћанске књижевности у новим или прерађеним старим преводима на савремени руски језик.

Часопис издаје Одсек за филологију МДА (профил "Грчка хришћанска књижевност") и објављује студије које одговарају параметрима Високе атестне комисије: 02/10/14 (класична филологија, византијска и модерна грчка филологија), 26.00.01 (богословље).

У првом броју часописа "Метафраст" представљено је 11 студија посвећених проблемима грчке и латинске хришћанске литературе. Аутори и преводиоци су наставници, дипломци и студенти профила „Грчке хришћанске књижевности“ Одсека за филологију МДА. Чланци о агиографији, егзегези, историји византијске књижевности заснивају се на филолошкој методи рада са примарним изворима.

Сви материјали часописа прегледавају се и индексирају у националној библиографској бази података научног цитирања РИСЦ.

Одсек “Истраживање” садржи чланак проф. игумана Дионисија (Шљонова), у којем аутор разматра историјат епитета “Чудотворац” у односу на личност св. Николаја Мирликијског Чудотворца.

У чланку кандидата богословља М.А. Вишњака, на основу извора, разматран је догматски аспект борбе коју је водио цариградски патријарх св. Атанасије I, са расколом арсенита.

У чланку кандидата богословља ђакона Александра Ларионова изложени су ставови светог патријарха Фотија о лексичком значењу речи за хришћанско богослова, тумача хришћанских текстова и догматичара. Изложени су закључци светитеља о важности филолошке ерудиције, моралног стања особе и поседовања посебне харизме за исправно разумевање и тумачење свештених текстова.

Чланак студента додипломског студија МДА, свештеника Андреја Лисевича, описује особитости ауторске употребе речи у "Коментару на Посланицу Ефесцима" познатог латинског писца с краја 4. века Амвросијаста.

Следећи споменици су први пут објављени на руском језику у одељку за превођење: Омилија „О невиности“ (ЦПГ 2081), приписана Светом Василију Великом (у преводу са старогрчког, предговор и белешке студента МДА Андреја Науменка), „Писма Ермеја монаху Авви Дуласу“ (превод са старогрчког и коментар постдипломаца МДА Андреја Антишкина, магистра богословља ђакона Петера Лонгана, постдипломца МДА Алексеја Неманова и кандидата филолошких наука свештеника Сергија Кима) и расправа "Против Авксентија" светог Иларија Пиктавијског (преведено са латинског, са уводном и белешкама магистра филологије и историја Древног истока Е.В. Ткачева).

У одсеку «Status quaestionis» представљени су библиографски осврти посвећени арсенитском расколу (аутор чланка је М.А. Вишњак), св.  Симеону Новом  Богослову (аутор - постдипломац МДА Роман Соловјев), као и латинском средњовековном писцу Хуги Етеријану (аутор – студент магистратгуре МДА Владимир Коробов).

У одељку “Viri docti” у чланку студента магистратуре МДА јерођaкона Инокентија (Глазистова) реч је о великом академском ннаучном  раднику, протојереју Петру Делицину, захваљујући чијим радовима средином 19. века. почео је да се ствара корпус руских превода дела светих Отаца.

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор.

Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну.

На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих.

Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“.

Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата.

Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао:

„У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом.

У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу.

После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас.

Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно.

Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“.

Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије.

Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати.

Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!

За Поуке са словачког

Иван С. Недић, Јелена Недић

Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест:

https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/

Видео-снимак свете литургије:

У суботу и недељу 9. и 10. јуна 2019. у Бјелску Подласком у североисточној Пољској, уз учешће неколико архијереја, међу којима и Његовог Блаженства митрополита Саве, свечано је прослављен празник чудотворне иконе Пресвете Богородице Бјелске.

Свечаност је почела у најстаријој цркви у граду - Рођењу Пресвете Богородице - уочи празника, свечаним бденијем које су служили архиепископ бјелски Григорије и епископ сјемјаницки Варсонуфије и свештенство  Бјелског намесништва, извештава прес служба Пољске Православне Цркве.

Бјелска икона се трајно чува у цркви Рођења Пресвете Богородице, испред које се једном недељно служе акатист и молебен.

Свечност је настављена у недељу, а свечана Литургија је  служена  у свим парохијама Бјелске епархије. Верници су се затим долазили у цркву Рођења Пресвете Богородице како би целивали свету икону. Окупљени верници су затим кренули у литију градскима улицама, носећи икону у дубокој побожности према цркви Покрова ПресветеБогородице, где су ове године  одржане главне свечаности.

Свештенство које је носило икону и поклонике дочекао је на улазуу порту цркве митрополит Сава, и овде су сви певали химне Богородици. "Мајка Божја је данас ходала улицама овог града у својој икони, да погледа у срце сваког од вас ... да саслуша људе како говоре о својим радостима и проблемима", проповедао је пољски предстојатељ. “Окупили смо се у овом граду да захвалимо Тројичном Богу и Пресветој Богородици што је она с нама, што њен омофорј окружује град и његове становнике. Благодарни смо јој на томе!“

Митрополит Сава је тада одслужио Божанску литургију са архиепископима Григоријем, хајновским Павлем и  супрасалским Андрејем и епископом  Варсонуфијем, заједно са свештеницима који су дошли на празник. Проповедао је архиепископ Андреј.

После Литургије митрополит Сава се поново обратио верницима, нагласивши да је Света Евхаристија најважнија ствар на свету. "Живећи у савременом свету, испуњени снагом Евхаристије," рекао је, "морамо вршити позитиван утицај на свет око нас и увек сведочити своју веру. И наша вера треба да донесе очекиване плодове, снажећи наше Православље, које има свој извор у Гробу Васкрслог Христа.“

Бјелска икона је одигитријског типа, изображена у грузијско-јерусалимском стилу. Позната је по многим чудесним исцељењима и другим услишаним молитвама. Икону је граду поклонила пре 500 година кнегиња Јелена, супруга краља Александра Јагјелона. Прослављање иконе, које се сваке године савршава сваке друге недеље у јуну, започело је 2007. године. Свечане литије са Бјелском иконом одржавају се у граду почев од 2016. године, преноси пољски Радио Бјалисток.

Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Поводом прославе имендана патријарха Вартоломеја, 10. јуна  (по новом календару), у манастиру Животодавни источник  у Баликлију је одслужена Велика вечерња. Службом је началствовао патријарх Вартоломеј, у присуству архиепископа атинског  Јеронима,  великог броја архијереја, свештеника и архонта. Присутни су били и Георгија Султанопулу, генерални конзул Грчке у Цариграду; конзул Георгије Гајтанис; Олександар Хаман, генерални конзул Украјине у Цариграду; Хасан Балтаци и Исмет Токдемир, посланици Републиканске народне партије (ЦХП), и верници из Цариграда и иностранства.

Патријарх Бартоломеј је у свом обраћању захвалио Богу што му је подарио 28. прилику да прослави свој имендан, у историјском манастиру Животодавног источника.

Обраћајући се  архиепископу атинском Јерониму, Патријарх је рекао: „Имамо радост и част  услед присуства Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Грчке. Он је овиме љубазно пристао да дода карику у ланац који спаја наше две Цркве и да повећа радост нашег овогодишег светковања...“

Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)