Прошлог викенда 1000 поклоника широм Русије окупило се у Казану ради прославе велике Казанске иконе Матере Божје, која се чудесно појавила пре 44 година, 1579. године.

Божанску Литургију на сам празник одслужили су у казанској кремаљској Саборној Благовештенској цркви митрополит казански и татарстански Теофан и више архијереја Руске Цркве са великим бројем свештенства из Татарстанске митрополије. Иначе, ову икону је блаженопочивши Алексеј II пренео у Татарстан 2005. године.

После Литургије свештенство и верници су кренули у литију са чудотворном копијом Казанске иконе од Кемља до места јављања првобитне Казанске иконе, манастира Пресвете Богородице. Све време су звонила звона са цркава и манастира, а верници су певали песме у част Небеске Царице.

По повратку у манастир одслужен је молебан пред Казанском иконом, кад је митрополит Теофан поздравио верне и приметио како се икона Казанске иконе Матере Божје поштује у многим земљама и на неколико континената.

Казанска икона Пресвете Богородице прослављена је и у другим епархијама Татарстанске митрополије и широм Русије и целокупног православног света.

Извор: Српска Православна Црква

Од 23. до 25. јула 2019. г.  одржан округли сто на наведену тему, у организацији Синодског одељења за манастире и монаштво, Комисије Међусаборског присуства по питању организације манастира и монаштва и Новодевичког манастира Вазнесења Господњег у Петрограду.

На заседању 24. јула монаси су слушали предавања посвећених значају богослужења за савремени општежитељни манастир. Други део рада је посвећен дискусији на тему: „Специфичности манастирског богослужења: практична питања“.

После Литургије 25. јула разговарало се на тему „Време молитве и време рада:организација распореда живота братије на богослужењима и при испуњењу манастирских послушања; стварање услова за могућности келејне молитве у манастиру; практични аспекти примене монашких традиција при одржавању келејног правила; савремени опит у читању Исусове молитве.“ Разматран је и пројекат документа „свештенослужење монаха у парохијама“.

Извор: Српска Православна Црква

Протојереј Јован Мајндорф (17. фебруар 1926. - 22. јул 1992), декан Академије Светог Владимира од 1984 до 1992, професор Историје Цркве од 1959. до 1992, плодан писац и снажан глас Православне Цркве, упокојио се на 22. јула 1992. године.

Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД).

Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу.
Отац Јован Мајендорф је дуго времена био на челу Одељења спољних односа Православне Цркве у Америци. Био је један од иницијатора стварања канонске организације ове Помесне Цркве (чији почеци сежу у време оснивања Руске мисије на Аљасци, 1794. године), која је своју аутокефалност добила од Московске Патријаршије 1971. године. Од 1968. до 1976. године стајао је на челу комисије “Вера и поредак” Светског Савета Цркава, у чијем се Централном одбору налазио. Отац Јован је био један од оснивача Синдесмоса (Светске федерације православне омладине) 1953. године, први секретар те организација, а затим и њен председник. Такође, протојереј Јован Мајендорф био је ректор Академије Светог Владимира у Њујорку. Последње три године живота често је посећивао Москву и Петроград, где је држао предавања и проповедао.

Дела оца Јована Мајендорфа преведена су на 12 светских језика. Његовом перу припадају такве студије као што су “Увод у учење Григорија Паламе” (Editions du Seuil, Paris, 1959), “Свети Григорије Палама и православна мистика” (Сеил, 1959; српско издање: Православни Богословски факултет и Хиландарски фонд, Београд, 1983), превод и критичко издање “Тријада у заштиту свештеноисихаста” од светог Григорија Паламе (у 2 тома, Louvain, 1959), “Православна Црква јуче и данас” (Сеил, 1960; 2. издање 1969), “Православље и католицизам” (Сеил, 1965), “Христос у византијском богословљу” (Les editions du Cerf, 1969; српско издање: “Христос у Источно-хришћанској мисли”, Хиландар, 1994) “Увод у византијско богословље” (Серф, 1975), “Брак: његова перспектива у Православљу” (YMCA-Press, 1986), као и мноштво чланака. На енглеском језику објављене су књиге: “Византијско богословље – Историјски токови и догматске теме” (Fordham Universsity Press, 1974; српско издање: “Византијско богословље”, Каленић, Крагујевац, 1989.), “Византија и уздизање Русије – истраживање византијско-руских односа у XV веку” (Harvard University Press, 1980), “Византијско наслеђе Православне Цркве” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981), “Јединство царства и хришћанске поделе. Црква од 450. до 680. године” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981; српско издање: Каленић, Крагујевац), а такође и зборници радова и издању Свето-Владимирске духовне Академије: “Живо предање” (1978), “Саборност и Црква” (1983), “Сведочанство свету” (1987), “Визија јединства” (1987). Отац Јован је био ожењен, имао је четворо деце и шесторо унучади.

Извор: Српска Православна Црква

Два искушеника су замонашена у манастиру Свете Тројице, духовном средишту Руске Заграничне Црке у Џорданвилу код Њујорка, 8. јула 2019, на празник Тихвинске иконе Матере Божје. Један од њих је добио име Бонифације и стараће се око кандила, радиће у кујни и на уређивању манастирског гробља. За расофора је замонашен искушеник Џејмс (Хазен), који је дуго живео у Русији. Његово послушање је у продавници књига и у гостипримници.

Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије замолио је патријарха Кирила и украјинског председника Владимира Зененског да раде на размени ратних заробљеника у Донбасу. Он је у овом сислу упутио писмо Његовој Светости Кирилу, молећи га да се сви ратни заробљеници пусте на слободу у формату „сви за све“. Он је додао да ће Украјинска Црква и даље чинити напоре у циљу ослобађања свих украјинских заробљеника, о чему је он разговарао и с председникм Зеленским.

Извор: Православие.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

Mозаичко распеће на коме су приказани Господ Христос са Пресветом Дјевом Маријом и Светим Јованом Богословом може се поставити изнад иконостаса Националне катедрале у Букурешту.

Овај крст ће се налазити изнад јединственог иконостаса високог 18 метара, а урађен је према византијској иконографској и молдавско-црквено уметничкој школи. Уметници, којима руководи иконоград Данијел Кодреску, раде на изради мозаика који ће бити постављени на главној куполи (Пантократор) катедрале и у полуолтарској апсиди. У мају је постављен највећи мозаик који изображава Богородицу ширу од небеса у поткуполном простору. Олтарски зидови имаће представе старозаветних пророка, Ковчег Завета, представу Причешћа апостола и дуге библијске сцене.

Сматра се да сав мозаички рад ове румунске Националне катедрале почива на исихастичком предању и на старовизантијској и поствизантијској ументости, а у складу са архитектонским простором и потребама савременог православног светотајинског живота.

Извор: Српска Православна Црква

Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“.

— Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања?

— По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе.

— Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете?

— Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље.

— Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине?

— Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично.

— Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате?

— Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини.

Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“.

Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол.

Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка.

— Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе?

— Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком.

Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака.

— Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови?

— Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу?

Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога.

Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију.

Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света.

Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16).

Извор: Православие.ру

Дана 13. јула 2019.г. одржан је семинар на тему „Патријаршијска појачка школа Цариграду“ у Свештеној митрополији у Софији. Одржан је по благослову Његове Светости митрополита Софије и бугарског патријарха Неофита. Говорник догађаја био је Григориј Дараваноглу из Грчке, који је протопсалт, добитникнаграде  „Великог Мајстора Васељенске Патријаршије“.

Догађај је отворена свечаним песмопојањем и почаствован присуством Његове Светости Неофита, митрополита софијског и патријарха бугарског, који је учествовао у семинару заједно са Његовим Преосвештенстом епископом белоградчишким Поликарпом, викарним епископом Софијског митрополита, архимандритом Василијем, протосинђелом свештене Софијске митрополије, икономом Кирилом Поповим из митрополитанске цркве Св. Недеље - диригентом Софијског свештеничког хора, и Ангелом Младеновим, секретаром Софијске свештене митрополије.

Уводну реч је дао г. Никола Антонов, црквени појац из цркве Рођења у градској четврти Младост у Софији. Први део семинара састојао се од предавања господина Дараваноглуа са одговорима на питања присутних. После ручка уследио је практични део семинара.

Извор: Српска Православна Црква

Ових дана светло дана је угледао други број научно-богословског и црквено-друштвеног часописа „Црква и време“.

На почетку публикације донет је извештај посвећен 10-годишњици устоличења патријарха московског Кирила и све што је постигнуто на црквеном плану у овом период, уз статистичке податке о стању црквених јединица 2019. у порђењу са подацима из 2009. године. Митрополит Иларион доноси студију „Демитологизација новозаветне науке“, у којој подвргава исправној критици све приступе изучавању јеванђеља у западњачкој богословској науци почев од краја 18. века наовамо. Ђакон Данило Савишчев пише студију о омилитичком наслеђу светитеља Филарета Дроздова.

Професор С.Л. Фирсов у опширној студији „Око државно“ доноси социјални психолошки профил обер-прокуратора Свештеног правитељуствујушчег Синода из времена царовања Николаја I. На крају часописа донет је рад епископа Мар Аве Ројела „Историја односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“.

Извор: Српска Православна Црква

Нови грчки премијер Киријакос Мицотакис уверио је атинског архиепископа Јеронима на састанку одржаном 16. јула 2019., да његова влада неће спроводити Сиризин план о одвајању Православне цркве и државе.

У том смислу, неће бити реформе Устава, посебно његових чланова 3. и 13., који регулишу положај Цркве у држави.

Свештеници неће изгубити статус државних службеника, како је раније најављивано.

Свети и Свештени Синод Цариградске Патријаршије донео је одлуку 29. новембра 2018. да се Сабору светих приброји свештеномученик и исповедник Јован Сонкајанрантски (1884-1918). Предлог је дала Финска Православна Црква која је аутономна у саставу ове Патријаршије.

Јован Василинпојка Кархапеа био је православни мисионар кога су убили белогардејци за време Финског грађанског рата. Његово богослужбено прослављање биће 1. јуна.

Иначе, богослужбено прослављење овог прибројења Сабору светих обављено је у цркви пророчице Ане у месту Сонкајанранта у југоисточној Финској Литургијом коју је служио архипиепископ Хелсинкија и све Финске Лав, а уз саслужење више архијереја и свештеника ове Цркве. Свечаној Божанској Литургији присуствовао је велики број свештеника и верника из целе Финске, међу којима и рођаци новоканонизованог светог. Мала црква је била препуна, па је богослужење преношено преко видео бима у порти.

 Архиепископ Лав је у проповеди говорио о трудовима свештеникомученика Јована, а један протођакон п је рочитао житије новог светог. После Литургије уређена је литија са иконом овог светог која је ишла до спомен крста подигнутог у његову част 80-их година прошлог века, где је служен молебан. Званични чин прослављења завршен је певањем акатиста Светом Јовану код овог спомен крста.

Свети Јован је рођен 1884. у селу Сункајаранта. Био је ожењен и имао двоје деце. У детињству је водио активан православни живот. С обзиром на стални лутерантски прозелитски рад, Свети Јован је основао православну школу и удружење као подгрупу Братства Светих Сергија и Германа који су се добро супротставили протестантској пропаганди. Био је путујући катихета, а од 1914. предавао је катихизис у целој области Куопија. Због тога је стекао велики број непријатеља који су га жигосали као припадника царског руског режима. Године 1915. подигнута је црква Свете Ане и школа при њој. Свети Јован је носилац више одликовања због свог ревносног мисионарског рада, ма како да је био омражен као проповедник „руске вере“. Оптужбе су појачане после руске револуције 1917.г., и оптужен је да је бољшевик. Међутим, Свети Јован никад није одговарао на злобне оптужбе.

Свети Јован и његов брат су ухапшени у марту 1918. након што је једна  мала иконица пронађена у џепу. Били су затворени у тамници у граду Јенсу, а касније га погубила група белогардејаца. Не зна се датум погубљења.

Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Његова Светост католикос-патријарх Илија II,  омиљени духовни отац целе Грузије, уредио је 59. групно крштење у цркви Свете Тројице у Тбилисију на празник светих бесребреника Козме и Дамјана. Грузијски првојерарх је постао кум још 564 деце. После крштења Патријарх је благословио новопросвећене и свакоме подарио крстић и крштеницу.

Његова Светост патријарх Илија руководи Грузијском Црвквом 41 годину. Приликом свога устоличења  затекао је 14 епархија и 30 дејствујућих цркава, јер су остале комунисти били затворили. Данас ова Света Црква има 47 епархија и око 2.000 парохија са око 3.000 свештеника.

Извор: Orthochristian.com (са енглелског Инфо служба СПЦ)

Псковско-печерски Успенски манастир је једна од најомиљенијих обитељи Руске Цркве. Она проноси светлост Православне Цркве све од 15. века и једини је манастир у Русији који је преживео смутне године безбожног комунизма.

У четврту недељу по Духовима, 14. јула 2019. године, манастир је прославио један од главних храмовних празника - празник Свих псковско-печерских светих. Божанском Литургијом је началствовао митрополит псковски и порховски Тихон са архиепископом монтреалским и канадским Гаврилом из Руске Заграничне Цркве. После Литургија уређена је литија која је водила од Саборне цркве Светог Михаила до Успенске цркве, када су многи поклоници имали прилику да посете обновљену келију Светог Симеона (+1960), где је раздељена тек објављена књига о његовом животу и учењу.

Овај празник је установио бивши патријарх руски Пимен, који је једно време био игуман манастира и саставио Акатист у част ових светих.

Црква у част Свих псковско-печерских светих подигнута је на једном манастирском брежуљку, а празновање Сабора ових светих отпочело је 1994. године.

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

Свјатјејши патријарх Кирил овим поводом, између осталог, пише „Примајући благодат епископства, Ви сте се прибројали великом Сабору апостолских прејемника, који као сарадници Бога (1 Коринћанима 3,9) предају људима Његове спаноносне дарове.

Као предстојатељ Српске Православне Цркве Ви сте на данашњи дан, на празник бесребреника Козме и Дамјана, постали и један од најстаријих њених архијереја. Мудрост и непоколебива чврстина у држањуу канонских норми придали су Вам високи ауторитет у целом православном свету.

Oвог за Вас свечаног дана молитвено желим Вашој Светости јачање духовних и телесних сила и изобилну помоћ Пастиреначалника Господа у веома напорној патријарашкој служби,“ истиче се у поруци Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила.

Извор: Српска Православна Црква