Православна Црква већ 2000 година учи да је побачај убиство. Нажалост, овај велики грех често се не препознаје у свету, па ни у неким православним земљама. Борећи се против овог геноцида, Свештени синод Грчке Цркве донео је одлуку да установи Дан Нерођеног детета, који би се обележавао у недељу после Божића. Ова одлука је донета 9. јула 2019. године кад је истакнуто да је донета у циљу да заштити децу, а све у настајању да побољша демократску слику ове земље.

Покрет „Пусти ме да живим“, који је поднео иницијативу за ову одлуку, истиче: „Са осећањима радости и захвалности поздрављамо одлуку Свештеног Синода Грчке Цркве да прву недељу после Божића посвети заштити Нерођеног детета ... Наш покрет, веран јеванђељској Речи, проповеда истину да је нерођено дете људско биће, слика Божја ... и настоји да то дете и заштити.“

Према извештају митрополита Игњатија из 2017. године, један од главних чиниоца за нижу стопу наталитета представљају непрестано и систематско омаложавање свештене установе породице, психолошка и интлектуална незрелост друштва, запрепашћујући велики број побачаја у Грчкој, размишљање да се боље живи без деце, омаловажавање материнства и десакрализација друштва.

Извор: Српска Православна Црква

У престоници Бугарске изградиће се црква у част овог великог јерарха 20. века, изјавио је градоначелник Димитров Димов. Свети Серафим Собољев је делао у бугарском главном граду последињих 29 година свога живота и познат је широм Бугарске, и изван ње, као ревносни бранитељ чистоте православне вере и чудотворац. Његове мошти почивају и поштују се у руској цркви Св. Николаја у центру града.

Свети Серафим (1881-1950) као епископ Руске Цркве емигрирао је у Бугарску 1921. г. и остао до краја свога живота. Живећи у непрекидном аскетском подвигу, а у тешким животним условима и уздржању, владика је навукао туберкулозу. Али упркос тешкој болести, старао се о своме стаду истинском пастирском ревношћу. Често је богослужио и три пута недељно проповедао, позивајући верне на покајање, на благодатну обнову и на основну хришћанску врлину – смиравање. Посебно су запажене његове проповеди у недељу праштања када су се многи, људи иначе годинама у завади, мирили и тражили опроштај један од другог.

Заједничка комисија Руске и Бугарске Цркве  у септембру  и октобру 2015. године разматрала је питање његовог прибројења Сабору светих, па је Свештени Синод Руске Цркве то учинио 3. фебруара 2015. године. Чин канонизације је обављен 26. фебруара у патријаршијској Саборној цркви у Софији.

Извор: Српска Правослвна Црква

Синод Јерусалимске цркве, на заседању 25.7, под председништвом Блажењејшег патријарха Теофила Трећег, укинуо је све канонске мере према ранијем патријарху Иринеју (свргнут 2005), вратио га у епископско достојанство са титулом "бившег патријарха".

Ово је урађено и због стања здравља бившег патријарха Иринеја који је у последње време лечен и реанимиран због кардиоваскуларних проблема, срчане аритмије и едема плућа.

Архиепископ атински Јероним понудио је адекватно лечење бившег патријарха Иринеја у Герантолошком центру Атинске архиепископије.

Данас, уочи празника Светог равноапостолног Владимира Кијевског, крститеља Древној Руси, у Кијеву је одржана литија од Владимирске горе на Дњепру до Свете Кијево-Печорске лавре. Молитве је узносио Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије уз бројне архијереје и свештенике УПЦ, као и триста хиљада верника који су дошли из целе земље (прошле године их је било око 250 000).

У литији су ношене бројне чудотворне мошти и целебне иконе.

Како јављају украјински црквени медији, у литији је учествовао и Преосвећени епископ нишки Арсеније.

Нова Влада и њен министар за Образовање Ники Керамеа одлучни су да се не прекида са лијепом традициом да свака Школска година почиње са молитвом „за добар почетак школске године“ као и молитвом за сваки нови школски дан. На почетку школске године, у кругу школе, сабирају се Наставничко особље, ученици, родитељи, представници општинских власти и полиције.

Наравно, подразумијева се, по начелима демократије, од стране наставничког особља, родитеља и ученика, присуствују они који желе. Свакодневна молитва (Свети Боже, Пресвета Тројице и Оче наш) почиње са првим звоном. Нова Министарка је одмах промијенила одлуку претходног министра, тиме што ће школски дан почињати као и увијек у 8:15 а не у 9.00 часова.

Такође, враћа се лијепа педагошка пракса да на празнике заставу носи најбољи ученик, и тиме се укида одлука претходног министра који је ту традицију укинуо уводећи извлачење имена на папиру.

Нова Министарка у Влади, иначе науни радник, ставила је за циљ унапређивање учења страних језика и информатике. Постепено увођење нових добрих метода учења и преношења знања.

У свему томе циљ је да се препознају способности сваког ученика и да се образује у праву слободну стваралачку личност, способан да сагледава са критичком и сложеном мишљу, и спреман за заједничке подухвате.

Извор: ekklisiaonline.gr 

Грчка православна архиепископија Америке најавила је сабрање монаштва у манастиру Светог Нектарија у Роску, у држави Њујорк, у септембру ове године.

Архиепископ Елпидофор, новоизабрани предстојатељ Архиепископије, одлучио је да сазове сабрањеод 21. до 22. септембра 2019. „са жељом да даље промовише вредности и важност монаштва у нашем православном предању и духовном животу верних,“ пише у саопштељу Архиепископије.

Игумани и игуманије свих грчких манастира у Америци, као и архијереји Архиепископије, учествоваће у раду сабрања. Грчка Архиепископиај Америке има 19 манастира под својом јурисдикцијом, од којих је већину основао старац Јефрем, духовно дете великог Старца Јосифа Исихасте и бившег игумана манастира Филотеја, који сада живи у манастиру Светог Антонија у Аризони, под који спада и манастир Светог Нектарија где ће Сабор бити одржан.

Јерархија Архиепископије тренутно има архиепископа Елпидофора, 8 епархијских митрополита и 4 викарна епископа. Архиепископ Елпидофор је служио као игуман манастира Свете Тројице на острву Халки у Турској од 2011. године.

У програма рада сабрања спада редовно богослужење, предавања архијереја и манастирских настојатеља, и завршиће се служењем Божанске Литургије 22. септембра 2019. године.

Извор: Српска Православна Црква

Цариградски патријарх Вартоломеј је недавно изјавио да ће Јеладска Црква бити прва помесна Православна Црква у свету која ће признати „Православну цркву у Украјини“ (ПЦУ) по угледу на Цариградску Цркву која ју је створила. О свом мишљењу о перспективи остварења ове изјаве, расположењу епископата Јеладске Цркве и последицама деловања Цариграда у Украјини, као и о односу према томе православног света у целини у интервјуу за РИА Новости говорио је шеф Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион који је посетио Грчку. С њим је разговарала Олга Липич.

- Владико Иларионе, недавно сте се вратили из Грчке где сте се срели с поглаварем Јеладске Цркве и низом њених архијереја. Какве су перспективе за признавање ПЦУ од стране ове Цркве?

- На основу разговора с архијерејима Јеладске Цркве уверио сам се у то да они одлично схватају сву сложеност и потешкоће настале ситуације. Између осталог, сви у Грчкој знају да томос о аутокефалности из руку патријарха Вартоломеја није добила канонска Украјинска Православна Црква која обједињује већину православног становништва Украјине, већ група расколника који немају канонску хиротонију (ПЦУ – нап. ред.).

За разлику од патријарха Вартоломеја ја не бих желео да се бавим било каквим предсказањима о одлукама Јеладске Цркве. То је аутокефална Црква и одлуке треба да доноси самостално, без спољашњег притиска.

Међутим, дубоко сам уверен у то да решење проблема украјинског раскола треба да буде свеправославног карактера. Кад би ПЦУ једнострано признала ова или она Помесна Црква то би само још више продубило постојећу поделу. А наш заједнички задатак је да чувамо јединство Православне Цркве. За то се молимо на свакој литургији.

- Да ли патријарх Вартоломеј схвата да циљ о којем је говорио – уједињење свих православних верника Украјине у једну Цркву није остварен?

- Мислим да мора то да схвати. Јер обећано му је да ће чим изда Украјини томос о аутокефалности новоствореној структури приступити и архијереји канонске Украјинске Православне Цркве (УПЦ – прим. ред.). А то се није десило, а није се ни могло десити. Канонска Црква не може да се уједини с расколом, чак и уколико је он легализован папиром из Цариграда.

Патријарх Вартоломеј је добио обећање да ће Порошенко остати на власти и да ће завршити процес насилног увлачења у нову аутокефалију епископата, клира и верника УПЦ. Међутим, Порошенко није остао на власти, а нови украјински председник се не меша у црквене послове и то му служи на част. Свако треба да се бави својим послом: политичари политиком, а црквени посленици црквеним стварима.

Патријарху Вартоломеју је обећано стварање ставропигије под његовом непосредном влашћу, али је и ово обећање испуњено само делимично. Храм који је Порошенко наменио Цариградском „егзархату“ налази се у шуми, тамо нема пастве и такозвани „егзарх“ се досађује и ништа не ради.

- Покушај Порошенка и патријарха Вартоломеја да уједине неканонске црквене структуре у Украјини такође није крунисан успехом?

- Не само да нису успели да уједине све православне вернике у Украјини, већ чак ни расколнике међу собом. Такозвани „сабор уједињења“ који је одржан у Кијеву у децембру омогућио је спајање две групе расколника у једну и то је приказано као велико достигнуће. Лидерима раскола је „враћен“ свештени чин, премда већина њих, изузев лажног патријарха Филарета Денисенка овакав чин никад није ни имала.

Шта видимо неколико месеци касније? Да се раскол поделио изнутра. А главни идеолог раскола који је преко четврт века био његов главни покретач најавио је излазак из ПЦУ и обнављање „Кијевске патријаршије“.

- Како се данас у православном свету у целини оцењују поступци Патријарха цариградског, да ли се нешто променило у току последњих месеци?

- Патријарх Вартоломеј се због својих поступака нашао у изолацији. Ниједна помесна Црква није признала ПЦУ, неке су се одлучно изјасниле против. И у околини патријарха Вартоломеја има људи који су незадовољни његовим поступцима, као и шире, међу јерарсима Цариградске патријаршије, и на Атону, и у помесним Православним Црквама.

Неки поглавари Цркава су се обратили патријарху Вартоломеју и предложили му да сазове синаксис ради разматрања настале ситуације, али је он то одлучно одбио.

- Зашто?

- Зато што види да неће добити подршку.

Углед Патријарха цариградског је значајно пољуљан у православном свету. А раскол у Украјини остаје без исцељења.

- Од почетка оснивања ПЦУ стално слушамо о прогонима клира и мирјана канонске Украјинске Цркве, о претњама, малтретирању и насилној промени регистрације храмова. Како се држи УПЦ?

- Што се тиче канонске Украјинске Православне Цркве прогони који су се обрушили на њу од стране претходне власти и расколника само су још више учврстили њено јединство. Још више су консолидовали епископат и учврстили су слогу међу клиром, монасима и мирјанима окупљеним око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија.

Извор: Православие.ру

У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”.

Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић.

Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла.

У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”.

Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић.

Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла.

Извор: Српска Православна Црква

Прошлог викенда 1000 поклоника широм Русије окупило се у Казану ради прославе велике Казанске иконе Матере Божје, која се чудесно појавила пре 44 година, 1579. године.

Божанску Литургију на сам празник одслужили су у казанској кремаљској Саборној Благовештенској цркви митрополит казански и татарстански Теофан и више архијереја Руске Цркве са великим бројем свештенства из Татарстанске митрополије. Иначе, ову икону је блаженопочивши Алексеј II пренео у Татарстан 2005. године.

После Литургије свештенство и верници су кренули у литију са чудотворном копијом Казанске иконе од Кемља до места јављања првобитне Казанске иконе, манастира Пресвете Богородице. Све време су звонила звона са цркава и манастира, а верници су певали песме у част Небеске Царице.

По повратку у манастир одслужен је молебан пред Казанском иконом, кад је митрополит Теофан поздравио верне и приметио како се икона Казанске иконе Матере Божје поштује у многим земљама и на неколико континената.

Казанска икона Пресвете Богородице прослављена је и у другим епархијама Татарстанске митрополије и широм Русије и целокупног православног света.

Извор: Српска Православна Црква

Од 23. до 25. јула 2019. г.  одржан округли сто на наведену тему, у организацији Синодског одељења за манастире и монаштво, Комисије Међусаборског присуства по питању организације манастира и монаштва и Новодевичког манастира Вазнесења Господњег у Петрограду.

На заседању 24. јула монаси су слушали предавања посвећених значају богослужења за савремени општежитељни манастир. Други део рада је посвећен дискусији на тему: „Специфичности манастирског богослужења: практична питања“.

После Литургије 25. јула разговарало се на тему „Време молитве и време рада:организација распореда живота братије на богослужењима и при испуњењу манастирских послушања; стварање услова за могућности келејне молитве у манастиру; практични аспекти примене монашких традиција при одржавању келејног правила; савремени опит у читању Исусове молитве.“ Разматран је и пројекат документа „свештенослужење монаха у парохијама“.

Извор: Српска Православна Црква

Протојереј Јован Мајндорф (17. фебруар 1926. - 22. јул 1992), декан Академије Светог Владимира од 1984 до 1992, професор Историје Цркве од 1959. до 1992, плодан писац и снажан глас Православне Цркве, упокојио се на 22. јула 1992. године.

Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД).

Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу.
Отац Јован Мајендорф је дуго времена био на челу Одељења спољних односа Православне Цркве у Америци. Био је један од иницијатора стварања канонске организације ове Помесне Цркве (чији почеци сежу у време оснивања Руске мисије на Аљасци, 1794. године), која је своју аутокефалност добила од Московске Патријаршије 1971. године. Од 1968. до 1976. године стајао је на челу комисије “Вера и поредак” Светског Савета Цркава, у чијем се Централном одбору налазио. Отац Јован је био један од оснивача Синдесмоса (Светске федерације православне омладине) 1953. године, први секретар те организација, а затим и њен председник. Такође, протојереј Јован Мајендорф био је ректор Академије Светог Владимира у Њујорку. Последње три године живота често је посећивао Москву и Петроград, где је држао предавања и проповедао.

Дела оца Јована Мајендорфа преведена су на 12 светских језика. Његовом перу припадају такве студије као што су “Увод у учење Григорија Паламе” (Editions du Seuil, Paris, 1959), “Свети Григорије Палама и православна мистика” (Сеил, 1959; српско издање: Православни Богословски факултет и Хиландарски фонд, Београд, 1983), превод и критичко издање “Тријада у заштиту свештеноисихаста” од светог Григорија Паламе (у 2 тома, Louvain, 1959), “Православна Црква јуче и данас” (Сеил, 1960; 2. издање 1969), “Православље и католицизам” (Сеил, 1965), “Христос у византијском богословљу” (Les editions du Cerf, 1969; српско издање: “Христос у Источно-хришћанској мисли”, Хиландар, 1994) “Увод у византијско богословље” (Серф, 1975), “Брак: његова перспектива у Православљу” (YMCA-Press, 1986), као и мноштво чланака. На енглеском језику објављене су књиге: “Византијско богословље – Историјски токови и догматске теме” (Fordham Universsity Press, 1974; српско издање: “Византијско богословље”, Каленић, Крагујевац, 1989.), “Византија и уздизање Русије – истраживање византијско-руских односа у XV веку” (Harvard University Press, 1980), “Византијско наслеђе Православне Цркве” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981), “Јединство царства и хришћанске поделе. Црква од 450. до 680. године” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981; српско издање: Каленић, Крагујевац), а такође и зборници радова и издању Свето-Владимирске духовне Академије: “Живо предање” (1978), “Саборност и Црква” (1983), “Сведочанство свету” (1987), “Визија јединства” (1987). Отац Јован је био ожењен, имао је четворо деце и шесторо унучади.

Извор: Српска Православна Црква

Два искушеника су замонашена у манастиру Свете Тројице, духовном средишту Руске Заграничне Црке у Џорданвилу код Њујорка, 8. јула 2019, на празник Тихвинске иконе Матере Божје. Један од њих је добио име Бонифације и стараће се око кандила, радиће у кујни и на уређивању манастирског гробља. За расофора је замонашен искушеник Џејмс (Хазен), који је дуго живео у Русији. Његово послушање је у продавници књига и у гостипримници.

Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије замолио је патријарха Кирила и украјинског председника Владимира Зененског да раде на размени ратних заробљеника у Донбасу. Он је у овом сислу упутио писмо Његовој Светости Кирилу, молећи га да се сви ратни заробљеници пусте на слободу у формату „сви за све“. Он је додао да ће Украјинска Црква и даље чинити напоре у циљу ослобађања свих украјинских заробљеника, о чему је он разговарао и с председникм Зеленским.

Извор: Православие.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

Mозаичко распеће на коме су приказани Господ Христос са Пресветом Дјевом Маријом и Светим Јованом Богословом може се поставити изнад иконостаса Националне катедрале у Букурешту.

Овај крст ће се налазити изнад јединственог иконостаса високог 18 метара, а урађен је према византијској иконографској и молдавско-црквено уметничкој школи. Уметници, којима руководи иконоград Данијел Кодреску, раде на изради мозаика који ће бити постављени на главној куполи (Пантократор) катедрале и у полуолтарској апсиди. У мају је постављен највећи мозаик који изображава Богородицу ширу од небеса у поткуполном простору. Олтарски зидови имаће представе старозаветних пророка, Ковчег Завета, представу Причешћа апостола и дуге библијске сцене.

Сматра се да сав мозаички рад ове румунске Националне катедрале почива на исихастичком предању и на старовизантијској и поствизантијској ументости, а у складу са архитектонским простором и потребама савременог православног светотајинског живота.

Извор: Српска Православна Црква