Не знам узрок, али понекад чујем глас своје мајке како ме зове по имену. Можда је то насумично активирање неурона, а можда нешто мистичније и помало језиво. Не знам. Знам, међутим, да је то снажно искуство које допире до саме дубине моје душе.

Имена су таква.

Има нешто дубоко у библијској сцени у којој Адам даје имена животињама. Неизрециво је дирљиво што нам је речено да је Бог довео животиње пред Адама да „види како ће их назвати". Каква необична слика. Чини ми се да је то „давање имена" било и део самог „стварања". Бог је речју призвао творевину у постојање. Као бића која говоре (λογικὰ πρόβατα – разумне овце, овце које говоре), ми носимо у себи образ Божији. Постоји веза између предмета и његовог имена, веза која постаје све нејаснија како наш језик постаје све сложенији. Више ни сами не знамо шта говоримо.

Давање имена детету застрашујуће је озбиљна ствар – дати некоме име које ће носити читавог живота. Постоје културе у којима човек има два имена: једно за јавност, а друго које је тајно. То говори о сили која је садржана у имену.

Свето Писмо обилује причама о именовању – и имена често откривају карактер личности или места. Дубоко је значајно за Мојсија то што, када је ступио у саму Божију присутност у Купини која гори, његово прво питање гласи: „Како Ти је име?" Од тада, племена Израиља, иако знају Име, приликом читања или изговарања ЈХВХ употребљавају замену „Адонај" (Господ) или „Ха-Шем" (Име). Само Име сматра се сувише светим да би се изговарало.

Савремени свет не придаје велики значај именима. Савремене философије углавном нас уче да су имена само речи и да немају стварну везу са оним што означавају. Такав став у великој мери објашњава колико лако разбацујемо речи. Дечја рима каже:

„Штапови и камење поломиће ми кости, али речи ме неће повредити."

Стварност је да се кости релативно брзо зацељују, док бол од речи може да пече читавог живота.

Једно што не успевамо да разумемо јесте заједничарски, општењски аспект наших имена (немам бољу реч да то изразим). Наша имена пребивају у нама, а ми у њима. Опет, немам коначно догматско формулисање ове стварности. Ипак, оно произилази из православног учења.

Почетком XX века, у једном од манастира на Светој Гори појавила се полемика око учења да је „име Божије Бог". Позната као спор о именослављу (Имяславие), тај став је осудио Свети синод у Москви. Касније расправе указале су да је било неспоразума (и несрећних формулација) у вези са тим питањем, па је могуће да ће оно једног дана поново бити размотрено.

Ипак, осећај изражен у тврдњи „име Божије је Бог" укорењен је у многим црквеним праксама, укључујући и заповест да се „не узима узалуд име Господње". Одавно сматрам да су заговорници овог учења погрешили када су га заснивали на језику суштине, уместо на језику личности, односно ипостаси. За икону кажемо да је „ипостасно представљање" онога који је на њој изображен (уп. св.Теодор Студит, „О светим иконама").

Имена су важна.

Дете именујемо у Цркви посебним чином (осмога дана). Они који приступају Цркви, у било ком узрасту, добијају име неког светитеља. Монах при постригу добија ново име. Икона се не сматра довршеном док на њој није исписано име. Заиста, име је свето колико и сама икона.

Речено нам је да ћемо у есхатону (на крају свега) примити ново име (Откр. 2,17):

„Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама. Ономе који победи даћу да једе од мане скривене, и даћу му камен бели, и на камену ново Име написано, које нико не зна осим онога који га прима."

Значајно је да богослужбене књиге за Божанствену литургију прописују да се причешће даје по имену: „Причешћује се слуга Божији (име) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни."

Наш однос према сопственом имену понекад може бити сложен. Познавао сам људе који су са радошћу прихватили ново име на миропомазању или крштењу, јер је оно заменило нешто што је било извор унутрашње рањености. Током живота понекад стичемо и надимке који нам не користе. Моја прича о имену почела је са „Мали Стив", затим „Стив", па „Стивен" (када сам рукоположен). „Мали Стив" је настао у односу на „Великог Стива" који је живео у суседству – био је крупнији и повремено насилник. Занимљиво ми је да, након што сам већи део одраслог живота познат као „отац Стивен", сусрет са пријатељима из детињства који ме ослове са „Стив" делује помало чудно. Није то проблем, али звучи као име неког другог.

Постоји, како нам је откривено у Писму, име које још не знамо – име које нас очекује, име које „нико не зна осим онога који га прима". Та стварност ме подсећа на речи светог апостола Јована:

„Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; али знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте" (I Јн 3,2).

Верујем да то ново име већ пребива у нама. Оно именује „истину нашег личног постојања", које је по образу Христовом. Када будемо видели Христа „какав јесте", тада ћемо видети и себе „онакве какви заиста јесмо". Та стварност је толико велика да ће захтевати ново име.

Ипак, и имена која сада носимо имају светотајински карактер. Дајемо их једни другима као дар. Дајемо их да бисмо били по њима звани. Дајемо их као знак и икону личности. На језицима и у мислима пријатеља она доносе радост и лепо сећање; на језицима и у мислима непријатеља доносе страх и гнев. Ако постоји нешто као „зло око", онда свакако постоји и злоупотреба имена – и она може бити подједнако разорна.

То што је Бог, примивши тело од Дјеве, прихватио и људско име (као што анђео Господњи рече Јосифу у сну: „Надени Му име Исус, јер ће Он спасти народ свој од греха њихових" – Мт. 1,21), представља дубоко снисхођење, јер Бог тиме прихвата и рањивост коју сва наша имена деле.

У јужној култури Сједињених Америчких Држава некада је било незамисливо да се име „Исус" користи као псовка. Нажалост, та култура се урушава, као и много тога што је било од велике вредности. Пророк Исаија је рекао: „Човек сам нечистих усана и живим међу народом нечистих усана." Треба да се трудимо да се ослободимо навике злоупотребе имена Господњег.

Када сам завршио средњу школу, преселио сам се у стан са једним пријатељем. Били смо такозвани „Исусови занесењаци" (припадници покрета „Jesus Movement" с краја шездесетих и почетка седамдесетих година). То је био мали двособан стан. Једна од наших најлепших навика била је да, лежући у креветима, дозивамо један другог разним именима Господа Исуса док тонемо у сан. Он је сада код Господа. Али тих се благих тренутака сећам сваки пут када читам вољену православну молитву — Акатист најслађем Господу Исусу*, посвећену Светом Имену.

Топло вам је препоручујем. Нека име Исусово увек буде на нашим уснама и у нашим срцима!

*) код проте на енглеском Akathist to our Sweetest Lord Jesus Christ

протојереј Стивен Фримен

Извор: What's In A Name? - Glory to God For All Things

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Интервју водила Штефанија Кошулеану

У светлости празника жена мироносица и Сабора светих Румунки, архиепископ романски и бакуески Јоаким у интервјуу који следи истиче храброст, веру и верност ових женских узора у Цркви. Полазећи од њиховог сведочанства из Јеванђеља, архијереј наглашава централну улогу жене у хришћанској заједници. У друштвеном контексту који је нестабилан и обележен секуларизацијом, пример мироносица остаје актуелан, позивајући на молитву, ангажовање и пожртвовање како у породици, тако и у друштвеном животу.

Ваше Високопреосвештенство, ко су жене мироносице и зашто су оне тако важне у животу Цркве?

Израз „жене мироносице” потиче из хришћанске традиције и има првобитно значење различито од оног које се данас понекад користи. У Светом писму, мироносице су биле жене које су после распећа дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа, доносећи мешавину мирисних уља да помажу Његово тело и испуне јудејске погребне обичаје. У том изворном смислу, овај израз има позитивно значење, означавајући верне, предане и храбре жене које су следиле Христа не само у време чуда, већ нарочито у часу страдања и смрти. Оне долазе „рано ујутру, још за мрака” (Јн 20, 1), носећи миро, али пре свега љубав која се није поколебала пред лицем смрти. Изненађујуће, у свету који је маргинализовао сведочење жене, Бог управо њих чини првим весницама победе над смрћу. У Омилијама на Јеванђеље по Матеју, Свети Јован Златоусти истиче ову мисао, говорећи да „жена, која је некада била узрок пада, сада постаје благовесница Васкрсења”. Тако њихов значај није само историјски, већ пре свега еклисиолошки: оне су икона саме Цркве, која тражи Христа, сусреће Га и објављује Га свету.

Чему нас уче храброст и верност жена мироносица, нарочито у контексту света у коме се вера често ставља на испит?

Храброст мироносица није храброст самоистицања, већ жртвене љубави која је спремна да иде до краја. Оне не прорачунавају ризике и не траже сигурност, већ остају верне чак и онда када све изгледа изгубљено. Насупрот уплашеним ученицима, оне иду ка гробу, прихватајући неизвесност: „Ко ће нам одвалити камен?” (Мк 16, 3). У својим Омилијама, Свети Григорије Палама истиче да никаква препрека не може стати на пут ономе ко љуби Бога, јер се истинска љубав не зауставља на ономе што је видљиво, већ пролази и кроз таму, тражећи Љубљенога. Своју унутрашњу храброст оне су у датим околностима показале верношћу Спаситељу Исусу, кога нису напустиле, вером у речи анђела који је објавио Васкрсење, али и сведочењем овог чуда пред апостолима и ученицима. Њихова храброст, испољена пред неверицом, показује да се друштвена слабост може преобратити у духовну снагу кроз снажно и аутентично живљење онога што се исповеда. Зато за савременог човека, изложеног притисцима релативизма и секуларизације, мироносице постају узор живе вере која се не стиди и не прави компромисе. Оне нас уче да постојана љубав према Богу не зависи од повољних околности, већ од дубине односа са Христом.

Како можемо боље разумети улогу жене у Цркви, полазећи од примера ових светих жена?

Улога жене у Цркви постаје много јаснија ако полазимо од узора жена мироносица, које су на гроб дошле не из обавезе према јудејским погребним обичајима, већ из љубави и храбрости. Њихов пример показује да улога жене у Цркви није пасивна, већ дубоко активна, пројављена кроз живу веру, ангажовање, одговорност, храброст и иницијативу. Хришћанска жена има суштинску улогу у животу заједнице кроз учешће у социјалним и добротворним делатностима, у преношењу вере, у оквиру породице или заједнице, али и у области образовања. Она је образ жртвене љубави и носилац саосећања и служења ближњем. Истовремено, чињеница да се Христос најпре јавља женама показује да у духовном поретку не постоји инфериорност у односу жена–мушкарац, већ да достојанство произлази из личног односа са Богом, а не из друштвене улоге. Зато је пример жена мироносица нормативан за хришћанску жену, чија се улога у Цркви одређује позивом да љуби, васпитава, служи, сведочи и подржава живот заједнице. Највиши узор живота за жене јесте Пресвета Богородица, која нам показује да светост жене не зависи од функције коју има у друштву, већ од одговора на Божији призив. Тако улога жене у Цркви има дубоко мисионарски карактер: она постаје сведок Васкрсења својим животом, вером, жртвом и способношћу да преноси живот у Христу.

На који начин човек данас може да следи узор жена мироносица?

Узор светих жена мироносица не припада само прошлости, већ остаје жив и актуелан и за савремену хришћанку. Иако су живеле у различитим историјским раздобљима и на различитим местима, повезује их унутрашње искуство светлости Васкрсења, које је ванвременско. Следити узор жена мироносица значи неговати искрено тражење Христа. За данашњег хришћанина, ова неуморна потрага се остварује у литургијском животу, у молитви, у једном евхаристијском живљењу, и подразумева остајање уз Христа чак и онда када је Он присутан на другачији начин — у искушењима или страдањима. Зато је савремена хришћанка позвана да следи узор светих жена и врлине које су их прославиле: постојану веру, жртвену љубав, храброст сведочења и неговање обновљујућег унутрашњег живота. Непрестано тражење Христа, препознавање Његовог присуства у личном животу и преображај живота у сведочанство Васкрсења представљају начине на које хришћани данас изнова оживљавају искуство радости жена мироносица, као сведока чуда које су у пуноћи доживеле. Унутрашњи преображај под дејством благодати Духа Светога знак је да је савремена хришћанка „мироносица“ нашег времена, достојна носитељка светлости Васкрсења, чисте вере и живо сведочанство деловања Божијег у свету.

Сабор светих жена румунских је новији празник. Који је био разлог његовог установљења и коју поруку упућује верницима?

Установљење празника посвећеног светим женама румунским изражава живу свест Цркве да светост није апстрактна или удаљена стварност, већ она која се остварује у историји, у конкретним људима који су свој живот посветили неуморној потрази за Богом. У румунском народу, многе жене су проживеле исто искуство сусрета са Христом.

Иако нису све свете жене оставиле потомству писана дела или изричите богословске записе, њихов живот је био живо сведочанство деловања Божијег у молитви, у смирењу и у жртвеној љубави. Оне су кроз време наставиле искуство мироносица, живећи унутарњу радост сусрета са Христом у светлости Васкрсења, имајући исту веру и проповедајући исту истину. Тако је Васкрсење постало смисао њиховог живота, а њихово биће место обитавања Спаситеља Исуса Христа, како сведочи Свети свештеноисповедник Димитрије Станилоје: „Васкрсење Христово постаје наш живот у оној мери у којој се Христос настањује у нама“. Чистота живота и потпуно предавање Богу преобразили су их у сведоке овог великог чуда и учинили их извором светлости за сав верни румунски народ.

Стога овај празник показује континуитет живљења вере у светлости Васкрсења код савремених светих жена румунских, које су носиоци исте жртвене љубави која преображава живот и даје смисао постојању, потврђујући кроз време поруку да је светост могућа овде и сада, у условима свакодневног живота.

Извор: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

… Реч има велику силу, а ми се не односимо према томе како треба и нисмо свесни да је реч најдубље повезана с вечним животом или вечном смрћу…

Зашто је реч испуњена управо таквом снагом и циљем? Свети јеванђелиста Јован Богослов Јеванђеље започиње говорећи о Христу: „На почетку беше Реч“ (Јн.1:1). Да, апостол који нам је открио да је Бог Љубав истовремено Га назива и речју, и притом истиче божанску суштину Спаситеља, Јединородног Сина с Богом Оцем од Којег се не може одвојити, и истиче стваралачку силу речи: „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и без Њега ншта не постаде што је постало“ (Јн.1:1-3).

О стварању света у Библији пише: „И рече Бог: нека буде светлост! И би светлост. Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод.... Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; и нека светле на своду небеском да обасјавју земљу. И би тако…“ (1Мојс.1:3, 6-7, 14-15).

Значи, Речју почиње стварање, даровање живота и предназначења, што је особина Божанства! Веома велики значај има назив, како за означавање догађаја или предмета, тако и за личност – зато што много тога одређује смисао који носи у себи. Света Тројица је Сама и Прва дала назив свему: „И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ… А свод назва Бог небо…. И сухо назва Бог земља (1Мојс.1:5, 8, 10).“

И Адаму је дао ово име. Као свом Лику и Подобију, као венцу творевине, Бог је човеку даровао способност да говори и дозволио му је да даје називе.

Само човеку, једином међу осталим живим бићима. Адам је дао имена свим бесловесним створењима, пољским животињама и птицама небеским. А затим и жени која је створена за њега. После пада човек је дао имена својим потомцима, као и предметима, околини итд.

У Рају су односи између Бога и наших прародитеља били у савршеном складу и наши прародитељи су били потпуно једномислени и сложни. После пада у грех ова веза је уништена; за испољавање и јединство наших осећања постала је потребна материјална реч.

Реч коју човек изговара по Божјем подобију такође има моћ. Међутим, за разликуод Божје, људска реч може бити позитивна или негативна.

Знајте: ниједна реч не нестаје без трага и Господ ће нам судити за сваку од њих. Због тога јеванђелиста Матеј пише: „А Ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због совјих речи бити осуђен“ (Мт.12:36-37). А ми смо тако нехајни!

Да не говоримо о празним разговорима, погледајте колико су наша уста пуна подсмеха, гнева, увреда, клевете, лажи, прекршених обећања, незахвалности, лажних заклетви, проклетстава и псовки…

„Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велик. Гле, малена ватра, како велике ствари запали. И језик је ватра, свет неправде“ (Јак.3,5-6). „Језиком прослављамо Бога и Оца и њим осуђујемо подобије Божје, човека,“ зато „ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце воје, његова је побожност узалуд“ (Јак.1:26).

Неки човек је упитао Сократа:
– Да ли знаш шта је за тебе рекао твој друг?
Сократ му је на питање одговорио питањем:
– А да ли си сигуран да је оно што желиш да ми кажеш истина?
– Не могу да кажем да сам потпуно сигуран у то, јер сам то чуо од другог.
– Да ли је оно што желиш да ми кажеш добра вест?
– Не, напротив.
– Значи, треба да ми кажеш нешто лоше, а ни сам не знаш да ли то има неке везе са стварношћу или нема. Је ли то нешто корисно?
– Мислим да није.
– Ако је новост коју желиш да ми саопштиш лоша, нетачна и бескорисна, зашто онда уопште да ми је говориш?! – одговорио је Сократ и удаљио се од саговорника.

Данас има мало људи који би тако поступили. Наш данашњи живот одговара интригама, практично, оно је интриге учинило начином живота и оставило је човека потпуно незаштићеног. То ће донети велику штету земљи.

Не могу да не поменем и жалосну чињеницу да се младићи већ одавно, а сад чак и девојке, не гнушају тога да опсују своје родитеље, они чак ни не схватају да тако проклињу сами себе, да ће за то бити сурово кажњени, зато што Господ посебно кажњава оне који вређају родитеље.

И уопште, подстичу се погрдне речи и умножавају болесне мисли. То је пут смрти који води у сам пакао. Нека Господ свакога задржи од таквог пада и нека му да Своју реч – свету, благочестиву и танкоћутну како би човек могао да победи зло.

Највеће и најузвишеније дело којим човек може да се бави у овом животу јесте молитва. То је разговор с Богом, покајање, потпуно откривање пред Господом свих својих душевних и срдачних мисли.

***

Дајем вам благослов да у вашој кући нема вике. Ако неко виче у разговору с вама, немојте одговарати на исти начин… Сећам се својих блаженопочивших родитеља. Они су нас одгајили тако да се ми, деца, не сећамо њихових гласних речи. И ви се трудите да укорените овај обичај.

***

…Свако од нас треба да буде весник радости. Ево, дајем вам благослов да говорите људима радосне ствари. Не жалосне, као што се приказују на нашој телевизији где се стално дају само негативне информације. Све то ствара тежину, стресове. Скоро да нема ни дана да нам не стигне нека тешка вест, да је неко окончао живот самоубиством. Човек више не може да поднесе ту тежину. Зато треба да обрадујемо људе својом радошћу и да им говоримо радосне ствари. Треба да гледамо у људско срце… Треба да будемо поред и да се помажемо. Нека вам Господ да благослов и радост! Радост је последица љубави. Где је љубав – ту је и радост. Тамо где нема љубави влада одбојност. Милост, мир и радост нека буду с вама и у целом свету! С нама је Бог!

По материјалима сајта Православие.Ru

Са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве" Марина Тодић

Румунска православна црква у Недељу мироносица у Патријаршијској катедрали у Букурешту први пут ће литургијски прославити Сабор румунских светих жена, празник који је уврштен у православни календар након одлуке Светог синода од 27. марта 2025. године. 

У поруци поводом Недеље жена мироносица и Сабора румунских светих жена, Његово блаженство Патријарх румунски г. Данило је рекао да су румунске свете жене „својим врлинским животом и храброшћу следиле пример жена мироносица, исповедајући васкрслог Христа молитвом, речју и делом“. Осврћући се на њихово духовно сведочанство, Његово блаженство је приметио да су сијале „кроз дубоку понизност, непоколебљиву веру, жртвену љубав, стрпљење у искушењима и неустрашиво исповедање Христа у временима прогона“.

Свети синод је прогласио 2026. годину Годином сећања на свете жене – мироносице, мученице, монахиње, супруге и мајке. У том контексту, икона Сабора румунских светитељки постала је и икона године сећања у Румунској патријаршији. Приказује четири групе румунских светитељки: мученице, монахиње, једноставне жене из редова верника и племкиње или принцезе.

Прошле године, Свети синод је канонизовао шеснаест румунских жена са светим животом, њихово свечано проглашење канонизације одржано је 6. фебруара 2026. године у Патријаршијској катедрали.

Извор: Вasilica.ro

У контексту духовних и психолошких изазова савременог света, свештеник доц. др Пол Силади истиче значај дијалога између духовног руковођења и психологије у образовању и пастирској служби. Филокалијски принцип „откривања помисли“, који заузима средишње место у духовном предању Истока, налази изненађујуће паралеле у појединим методама савремене психотерапије, као што су слободне асоцијације у психоанализи или пракса „self-disclosure“, те тако отвара плодне перспективе сусрета између опитног богословља и психолошких наука.

Оче Пол Силади, Ви сте доцент на Православном богословском факултету у Клуж-Напоки, али и служитељ студентске капеле при истој установи. Поље ваших научних истраживања обухвата мисиологију, комуникатологију и светоотачку духовност, са посебним нагласком на искуство Отаца пустиње. У том контексту, замолили бисмо Вас да укратко изложите на који начин се може разумети и плодотворно остварити сарадња између духовништва и психологије.

Пројекат „Христоцентричан“ чини нешто заиста неопходно: окупља свештенике, духовнике и психологе. Културни развој је довео до тога да се ова два света – свет духа и свет психе, који се настоји систематски и, колико је могуће, научно проучавати – толико удаље да су готово дошли у међусобни антагонизам. У култури подозрења, врло је вероватно да се многи представници ова два поља међусобно посматрају са резервом. Психологија је, несумњиво, започела у религиозном окружењу, нарочито у монашким, аскетским срединама, где су оци и матере проучавали покрете душе са необичном проницљивошћу. И дуго времена, на свој начин, свештеници су били чувари најскривенијих дубина људске душе. Данас је, у појединим срединама, њихово место преузела психотерапија, чији су делатници постали својеврсни „свештенослужитељи“ савременог света, испуњеног анксиозношћу и неурозама. Докле год свештеници и терапеути буду стајали далеко једни од других, бојим се да ћемо сви заједно бити на губитку.

Како оцењујете значај и актуелност књижевног и духовног наслеђа Отаца пустиње у односу на изазове и трагања својствена области менталног здравља? Које користи ова духовна традиција може донети у дијалогу са савременом психологијом?

Духовно предање је предање расуђивања и саветовања. Духовник је спољашњи посматрач који делује силом благодати Христове, али не независно од кретања душе онога који се исповеда. Понекад ми се чини да овај технички термин говори о том односу у Тајни исповести исто толико мало колико и термин „клијент“ говори о терапијском односу. Филокалијски принцип откривања помисли налази бројне паралеле у различитим савременим психотерапијским школама – можда слободне асоцијације у психоанализи и пракса „self-disclosure“ (самооткривање – откривање сопствених мисли и осећања) најбоље обухватају оно што подразумева откривање помисли. Дакле, постоји заједнички корен, постоје савремени развоји и исти предмет: душа. И, што сматрам нарочито важним, духовни живот је у пуноћи усмерен ка онима који имају здрав и снажан психички живот. Апостол Павле говори о хришћанину као о тркачу. Али, можете имати и најбољег тренера, ако вам је нога сломљена, најпре је треба исцелити. Тако је и у односу психичког и духовног. Нећете имати много користи ни од највећег духовника ако су ваше психичке ране сувише дубоке, јер оне изобличују и измењују све што вам духовник говори. Наше унутрашње ране често преобликују оно што примамо од духовника, па остајемо затворени у кругу дуготрајног страдања, које се, парадоксално, оправдава управо духовним аргументима. Оно што предлажем није да психотерапеут и духовник делују један после другог – најпре један, па онда други. То би било неразумно. Предлажем пре свега реалистичан приступ, у којем сваки од њих познаје своје границе и сарађује ради добра човека који страда.

Знамо да, поред академске делатности и литургијске службе, похађате и обуку из психотерапије. Шта Вас је подстакло да се усмерите и ка овој области? Да ли сматрате да је у данашњем контексту све потребнија систематска сарадња између духовника, психолога, психотерапеута, па чак и психијатра?

Одувек ме је привлачио не само светом духа, већ и светом психе и скривених кретања у нама, која нас, често и несвесно, подстичу на деловање. Чини ми се да у психологији постоји једно систематизовано знање које може донети велику корист духовницима, како би њихова служба била што плодотворнија. Затим, постоји још једно запажање, које можда звучи прилично тужно: мало је оних који на исповест долазе из истински духовне потраге. Многи долазе због психичких тегоба, поремећаја у животу и односима, које настоје да разрешe, понекад обраћајући се – као последњем уточишту – свештенику. Ако у историји Цркве видимо свете који су хранили гладне или лекаре канонизоване због милосрђа и љубави, данас се, чини се, нагласак у великој мери померио ка психичком страдању. Стога би један од начина да данас „нахранимо“ људе био да им, као свештеници, помогнемо да разумеју сопствену душу, и да их, док то чинимо, приведемо Богу.

Из перспективе професора и богослова, да ли сматрате да би основно психолошко образовање требало да буде укључено у наставни програм богословског образовања – како на средњошколском, тако и на универзитетском нивоу? На који начин би то могло допринети целовитом формирању будућих служитеља Цркве?

Уверен сам да би боље познавање људске психе, као и неких важних теорија – каква је, по мом мишљењу, теорија афективне привржености  – у великој мери помогло свештеницима духовницима да разумеју људе који им долазе, али и да сагледају сопствене границе. Да расуђују трезвено када је довољно оно што могу да понуде кроз духовно руковођење, а када је потребно нешто више, односно психотерапијска помоћ. Чини ми се да је истински смирено не претендовати, као свештеник, да се може решити сваки проблем, већ бити спреман да се прихвати помоћ онда када је она потребна.

У свом пастирском и академском раду, да ли сте се сусретали са ситуацијама у којима поједини духовници показују резерву према сарадњи са стручњацима из области менталног здравља или, обрнуто, психолози исказују подозрење према духовној димензији? Како, по Вашем мишљењу, могу бити превазиђене те резерве и предрасуде са обе стране?

На почетку сам говорио о подозрењу које постоји са обе стране: и код свештеника и код психолога. Они се међусобно посматрају са неповерењем. Вероватно је у многим случајевима то неповерење условљено не баш добрим личним искуствима. Сматрам да се ове резерве могу превазићи уколико успемо да изградимо здраву и трезвену перспективу. Постоји један ризик који сам више пута уочио — назвао бих га ризиком неуравнотежене интердисциплинарности. Срео сам духовнике који претерано „психологизују“, као и психологе који сматрају да се све може решити искључиво духовним путем. Не бих овде да улазим у детаље. Исто тако, постоје и снажне аверзије — како духовника према психолозима, тако и обрнуто. Сматрам да су сви ти ексцеси штетни, и да је једини плодотворан пут дијалог, какав управо настоји да покрене пројекат „Христоцентричан“.

Уместо закључка, замолили бисмо Вас да упутите кратку поруку студентима и колегама из области богословља и психологије — реч која ће охрабрити дубљу отвореност за дијалог, сарадњу и међудисциплинарно расуђивање.

Очигледно је да смо потребни једни другима и верујем да Господ делује у области менталног здравља као са две руке: кроз духовнике и психотерапеуте (или психијатре). И једни и други траже добро и исцељење човека. Бог је човека створио из љубави, да би се причешћивао Његовом љубављу и лепотом света. Тајна личности не исцрпљује се ни у једном од ова два приступа, али је и једни и други истражују са великом радозналошћу, одушевљењем и — што је најважније — са смирењем. Заједно, дакле, могу понудити целовито разумевање човека и адекватну помоћ, како би човек могао да испуни циљ ради којег је створен.

Интервју водио протојереј др Флорин-Кипријан Петре

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"
 

У Светој Рилској обитељи 26. марта свечано је отворен други део Трећег међународног форума о ћирилици „Духовно наслеђе у дигиталном добу“, који се одржава под покровитељством потпредседнице Републике Бугарске Илијане Јотове.

У јутарњим часовима бугарског патријарха и софијског митрополита Данила дочекао је испред манастира Његово Преосвештенство епископ адријанопољски Евлогије са братством Рилске обитељи. Након свечаног дочека, клир је ушао у саборни храм „Рођење Пресвете Богородице“, где се поклонио моштима преподобног Јована Рилског Чудотворца, небеског покровитеља бугарског народа.

У храму је потом дочекан и председник Републике Бугарске, након чега су се учесници упутили у салу „Галерија икона“, где је у 10.30 часова отпочео рад научне конференције.

Међу присутнима били су Његово Високопреосвештенство митрополит неврокопски Серафим, епископ агатополски Јеротеј, генерални директор Бугарске телеграфске агенције Кирил Влчев, као и бројни представници клира, јавног и научног живота.

Отварајући трећи панел, модератор проф. др Васја Велинова истакла је значај теме сећања, нагласивши да оно представља јединствену способност човека да се одупре пролазности и забораву.

Поздравно слово учесницима упутио је епископ адријанопољски Евлогије, подсетивши да се ове године навршава 1080 година од упокојења преподобног Јована Рилског, као и на историјску улогу Рилског манастира у очувању вере, народног идентитета и богослужења на матерњем језику кроз векове.

Посебну пажњу изазвало је обраћање бугарског патријарха Данила, који је нагласио дубоку повезаност хришћанске вере, писмености и културе:

„Већ треће хиљадугодиште по целом свету одјекују непролазне речи светог Јеванђеља по светом апостолу и јеванђелисту Јовану, пуне благодати и наде, које уливају бодрост у душе и срца: ‘И Реч постаде тело, и настани се међу нама’ (Јн 1, 14). Почетак наше писмености и богате хришћанске културе поставља се исписивањем речи које зна сваки хришћанин: ‘У почетку беше Реч’. Реч – то је Христос, Логос, друго Лице Свете Тројице, Син Божији, блага вест о чијем смо Оваплоћењу јуче прославили празник Благовести Пресвете Богородице.“

Патријарх је указао и на значај међународне сарадње у области славистике и богословља, нагласивши да такви скупови представљају сведочанство духовног доприноса православних народа светској култури:

„Посебан разлог за радост јесте када овакве иницијативе имају међународни карактер, окупљајући научнике из различитих земаља, посвећене бугаристици и славистици, у чијем лику имамо несумњиво сведочанство значаја доприноса нашег православног народа европској и светској духовности и култури.“

Истичући духовни значај места одржавања форума, патријарх Данило је додао:

„Још је драгоценије када оваква иницијатива налази гостопримство у духовном средишту наше земаљске отаџбине – Рилској светој обитељи, под покровом нашег небеског заштитника – преподобног оца Јована Рилског Пустиножитеља и Чудотворца.“

Подсећајући на историјску улогу великог светитеља, он је нагласио:

„Кроз векове наше бурне и страдањима испуњене историје, свети Јован Рилски непрестано је пружао снажну духовну подршку целом нашем народу. Он је светило духовног буђења, утеха и охрабрење у животним тешкоћама и извор народног јединства.“

На крају свог обраћања, патријарх је упутио позив на одговорно сведочење у савременом свету:

„Нека, заједничким трудом и уз благодатну помоћ Божију, под покровом светог Јована Рилског, будемо достојни настављачи у ‘дигиталном добу’ нашег хиљадугодишњег хришћанског духовног и књижевног предања, утемељеног на светим људима и њиховом светом животу. Њихов подвиг јесте сама суштина нашег духовног наслеђа, а подражавање њему залог је његовог даљег обогаћивања и преношења будућим нараштајима.“

Потпредседница Илијана Јотова истакла је да је циљ форума да се „чује глас једне изузетно древне културе“ и да се учини видљивом бугаристика и славистика у свету, нагласивши да су писмо и језик темељ националног идентитета.

У оквиру конференције своје радове представили су угледни научници, а посетиоци су имали прилику да виде и део изложбе „Лепота православног духа: старе штампане књиге и гравире из библиотеке Рилског манастира (XVI–XIX век)“.

Дводневни форум одржава се под покровитељством Националне комисије Републике Бугарске за УНЕСКО, уз сарадњу Министарства просвете и науке и подршку Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије, као сведочанство живог и трајног значаја ћириличног наслеђа у савременом свету.

Извор, фото: Бугарска патријаршија

Приредила редакција портала "Живот Цркве"

Аскетизам је неодвојив од истинског хришћанства, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ Велике Британије и Северне Ирске Атанасије, у беседи коју је одржао у недељу у парохији Светог Катберта и Беде Преподобног у Дарему, у Енглеској.

„Позвани смо на нову лекцију, која ће нам показати да нема истинског хришћанства без аскетизма“, рекао је јерарх, извештава агенција Базилика.

У четврту недељу Великог поста, у спомен на Светог Јована Лествичника, Владика је описао Лествицу божанског успона као „духовни приручник чија је сврха да води човека ка вечном животу“. Иако је првобитно написана за монахе, Владика Атанасије је нагласио да су његова учења применљива на све хришћане: „Учења Светог Јована могу водити живот сваког хришћанина ка царству небеском“.

Описао је Лествицу као духовни и аскетски трактат, који прати пут од одрицања од греха до успона кроз врлину. „Прва пречка је самоодрицање, врлина коју учимо током Великог поста, а последња је савршена љубав – испреплетена са вером и надом – која уједињује човека са Богом.“ Лествица, рекао је, учи „како наш живот не треба да постане пут који силази ка паклу, већ мердевине које се пењу ка Небу“.

Обраћајући се ширем значењу поста, Владика Атанасије је Велики пост назвао универзалним позивом на светост: „У сваком посту сви смо позвани да будемо монаси – да изаберемо добровољно сиромаштво, да учимо послушност и да постанемо угодни Господу на путу савршенства“.

Нагласио је да сам људски труд није довољан без Божије помоћи. „Без Божје помоћи, наша вера не може бити активна, не може донети истинске плодове“, рекао је, додајући да пост пружа прилику да  искусимо да „вера помера планине“.

Архиепископ Атанасије је закључио повезујући истрајност у духовном животу са исцељењем и познањем Бога, позивајући на „мистичну молитву, тужни вапај Богу, истрајност и много аскетске борбе“. Кроз покајање, рекао је, човек стиже до истинског исцељења: „Долазимо до истинског сазнања Божанске благодати и тајни, и тако освећујемо своје животе.“

Извор: Orthodox Christian

https://mitropolija.com/2026/03/24/rumunski-arhiepiskop-atanasije-nema-autenticnog-hriscanstva-bez-asketizma/

Руска православна црква уврстила је Свету праведну Ану, мајку Светог Василија Острошког, у свој црквени календар, чиме је ово поштовање добило и шири православни значај.
Одлука је донесена на заседању Синода одржаном 12. марта 2026. године, а празник Свете Ане Јовановић убудуће ће се у Русији обележавати 13. маја, истог дана када се слави и у Србији.
Мошти Свете праведне Ане чувају се у селу Мркоњићи код Требиња, које је уједно и родно место једног од најпоштованијих православних светитеља, Светог Василија Острошког.
Подсећамо, на велику радост православног народа Херцеговине, али и читавог православља на Сабору Српске православне цркве Света Ана, мајка Светог Василија Острошког и Тврдошког канонизована је прошле године.
Мошти Свете Ане
Надомак Требиња, у Мркоњићима, пре две године пронађене мошти Свете Ане, мајке Светог Василија.
Православни верници примили су благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања празника Светог Василија.
И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота. Нарочито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецијело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом.
Житије
Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом.
Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају.
И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је проводила у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа.

извор

Литургија је усмерена на освећење времена и живота, тако да сваки чин у животу света може постати благословен и свет. На тај начин Литургија привлачи свет ка Царству и подстиче га да то Царство оствари, јер је управо у томе смисао његовог постојања.

Православна литургијска година почиње 1. септембра, на црквену Нову годину, што се поклапа са почетком нових пољопривредних циклуса. Тога дана Црква моли Бога, Свемилостивог, да дарује добре временске прилике и обилне кише.

Црква благосиља јаја на Пасху, грожђе на празник Преображења, а пшеницу, вино и уље на сваком Великом вечерњу (у чину литије и благосиљања хлебова) за велики празник или за светог који се нарочито поштује. Палмине гране благосиљају се на Цвети. У новије време, као природан израз улоге православне литургије у освећењу творевине и у васпитавању и духовном узрастању верних, уведено је и посебно богослужење за заштиту животне средине. Његови текстови говоре о хришћанском односу према природи и моле Бога да нам дарује исправно и разумно коришћење Његове творевине. Истовремено, подсећају сабране на молитву да је нарушавање природе један од знакова човековог пада и продубљивања греха. Зато нас позивају на покајање. Ово богослужење служи се на Дан православне заштите животне средине, који се поклапа са почетком литургијске године, 1. септембра.

Важно је напоменути да православна литургија у богослужење укључује свих пет човекових чула. У њој се користе мелодије, иконе, свеће, тамјан, посебна одежда свештенства, одређена одећа за послужитеље у олтару, свети престо и олтарска завеса. Литургијске боје мењају се у складу са празницима и богослужбеним периодима. Крсно знамење, поклони, стајање и други покрети могу се спољашњем посматрачу учинити претерано материјалним. Ипак, ако се вратимо Старом завету и проучимо храмовне обреде које је Бог заповедио, видећемо да су они у складу са истом овом визијом, нарочито ако имамо у виду опис небеске литургије у Књизи Откривења. Сврха свих ових устројстава јесте да верни учествују у богослужењу свим својим чулима, да човек у богослужење уђе читавим својим бићем. Кроз пет чула укључује се читав човек. Истовремено, верник се непрестано подсећа на свој позив да обнови преображену лепоту творевине и да учествује у њеном сјају.

Вреди такође нагласити да се у православном богослужењу уметност не користи на начин на који се користи у свету, него тек пошто је очишћена и освећена, односно одуховљена. Тако у Православној Цркви не налазимо „религиозно сликарство", већ икону која представља светитеља или свети догађај у стању обожења. Исто тако, црквена музика не почива на музичким инструментима, који су људски изум, него на људском гласу, који је створио Сам Творац:

„Твоје од Твојих Теби приносећи, ради свега и за све."

Говорећи о православној литургији, не смемо заборавити да је она дубоко библијска. У потпуности је прожета Светим писмом. Псалми чине њену основну структуру и свако богослужење има своје прописане псалме који представљају његов темељ. Сваки празник такође има своје празничне псалме и химне. Читања из Јеванђеља и Апостола распоређена су током читаве литургијске године, обухватајући сва четири Јеванђеља и све апостолске посланице. Из Старог завета читају се одломци на сваком Великом вечерњу за велике празнике Господње и Богородичине, као и за празнике нарочито поштованих светитеља, повезујући догађај празника са пророштвима која се на њега односе и учећи нас да Стари завет читамо хришћански, у светлости Новог завета. Током Великог поста читају се готово читаве књиге Исаије, Постања и Приче Соломонове, као и одломци из Књиге о Јову и других књига, посебно у данима Страсне седмице.

Многи литургијски текстови написани су у библијском духу и садрже језик Светога Писма. Треба такође имати на уму да Свето Јеванђеље увек остаје на светом престолу у олтару и да га свештеник у свечаној поворци носи међу верне, позивајући их на његову мудрост на свакој Божанској литургији.

На крају, православна литургија учи верника да човек не живи само зато што једе, него зато што га чува благодат Божија. Она не само да нас томе учи, него нам помаже да то и живимо. Црква има молитве за готово сваку прилику у животу човека: за освећење дома; за дете при рођењу и приликом његовог првог уласка у храм; за први дан школе; пре и после јела; пре и после путовања; пре и после учења; за благослов новог аутомобила; и за многе друге прилике.

Православна богослужења могу се спољашњем посматрачу учинити дугим, али се њихова дужина, у православном разумевању, не мери бројем часова које трају, него духовном користи коју доносе. Можда следећа прича добро осликава православно схватање богослужења и његове духовности. Када је један западни монах посетио Свету Гору и боравио неко време у њеним манастирима, упитао је једног православног монаха:

„Шта радите током тог дугог времена у цркви? Зашто су богослужења тако дуга? Која је њихова сврха? Не би ли било боље нешто радити него толико времена проводити у храму?"

Монах му је одговорио:

„Шта чини дете у утроби своје мајке током девет месеци колико тамо остаје? Можемо ли расти, обликовати се и постати жива бића у којима обитава Дух Свети, без тог дугог пребивања?"

Још једну практичну ствар треба споменути. Постоји сложен поредак у богослужењу, заснован на искуству и развијан током времена у окриљу Светог Предања, како би се богослужење вршило на најбољи и духовно најкориснији начин. То укључује постављање читача и појаца, распоред појања у споријем и бржем ритму и многе друге детаље који захтевају посебно изучавање. Ако се тај поредак не показује увек у свој својој лепоти у нашим храмовима, онда питање "зашто је тако" треба поставити — свакоме од нас.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

„Упокојио се Католикос-патријарх целе Грузије Илија II. Био је то човек епохалних размера, огроман губитак за целу светску Православну цркву“, изјавио је местобљуститељ Патријаршког престола, митрополит сеначки и чхороцкуски Шио Муџири.

Јерарх је изразио саучешће целој Грузији поводом смрти Патријарха и истакао да је Предстојатељ Грузијске цркве обележио и створио читаву једну епоху.

„Веома ми је тешко сада да изговорим оно што морам да вам саопштим. Пре неколико минута Господу се преставио Католикос-патријарх целе Грузије, Његова Светост и Блаженство Илија II. Био је то човек епохалних размера, огроман губитак за целу светску Православну цркву. Желим да изразим саучешће сваком Грузијцу, целој Грузији, нашој цркви и целом хришћанском свету. Он је створио читаву једну епоху. Веома је тешко рећи о њему у неколико речи, толико је велика личност о којој говоримо. Захваљујући њему и његовим трудовима, Господ је Грузију поново вратио истинској вери. Био је велики градитељ наше Цркве — како у буквалном, тако и у пренесеном смислу те речи, и наша туга је велика. Још једном желим да изразим саучешће свима, целој Грузији. Али када такви велики људи одлазе, постоји и утеха у томе што добијамо небеског покровитеља — цела Грузија и свако од нас, јер он је био, јесте и биће наш отац. Ми живимо у његовој епохи, цео наш свесни живот прошао је у његовој епохи, ми смо одгајани од њега, ми смо његова деца. Тако да не знам… Нека нас Господ све ојача. Надам се да ће се његово покровитељство и његова молитва наставити и још више допринети љубави и јачању наше земље и нашег народа — како духовно, тако и државно. Да упокоји Господ његову душу, и нека нам помогну његове свете молитве“, изјавио је митрополит Шио.

https://zivotcrkve.rs/blog/patrijarkh-ilija-ii-bio-je-epokhalna-lichnost-ovo-je-ogroman-gubitak-za-celu-pravoslavnu-crkvu

О становницима поправног дома и телету

            Једном смо дошли у поправни дом и донели мало теле, од једно месец-два. Да сте само видели како су се деца обрадовала! Нису знала шта ће с њим од миља – једни су га љубили, други су га грлили. Неко их је упитао: „И шта ћете сад с њим? – претпостављајући да ће чути у одговор: „Заклаћемо га и појести.“ Међутим, деци није падало на памет да убију теле, одговорила су шалом, чини ми се, веом амудром.“ Рекли су: „Нека га сад с нама, малолетницима, а кад нас пребаце међу одрасле, повешћемо га са собом!“ Дивна је доброта у човеку! Хвала Господу што добро постоји. Оно ће се сигурно испољити у човеку и он ће тада пронаћи свој животни пут.

            У вези с тим сећам се како сам добио писмо од једног затвореника. Писао ми је да је његова породица сиромашна и замолио је да им помогнем ако имам могућности. А ако немам, он нема другог излаза него да побегне из затвора. Помогли смо његовој породици. После неколико месеци затвореник је ослобођен и дошао је заједно са женом да се захвали. Никад не треба да заборављамо да помажемо затвореницима и њиховим породицама!

Прича се да се у затворима лоше опходе према затвореницима

            Желим да замолим све вас, оне којих се тиче, да им поклањате више љубави и самилости. Ни у ком случају се не смемо ругати. Нико не може бити сигуран да се сутра неће наћи у затвору и на њиховом месту. Због тога молим администрацију затвора као што отац моли сина, да помажу затвореницима. Треба да чувамо омладину која се данас налази у затвору. Они су у годинама кад треба да заснивају породице, а не да седе иза решетака.

О једном астроному

            Био је један велики астроном Камил Фламарион. Запамтите ово име. И ко још не зна његова дела, потражите их и прочитајте. То је француски научник који је живео у XIX-XX веку. Поред астрономских истраживања има врло занимљиве радове који се односе на религију, Бога и човека. Фламарион је написао књигу „Господ у природи“. У њој се говори о томе како се у природи испољава сила Божја, сила Свевишњег. После многих истраживања и посматрања научник је доказао да је сама материја мртва и пасивна и а је сила која јој даје живот и својства – Божија.

О Синском храму и верујућем mосковљанину

            Сионски храм, Сиони је свети храм у којем су се проливали крв и сузе многих грузијских мученика. Овде су се молили наши велики цареви и истакнути преци! Управо овде, у овом светом храму је заблистало 100.000 грузијских мученика. Џелал ад-Дин је скинуо куполу са Сионског храма, ставио је ту свој трон и посматрао како његови војници муче Грузијце.

            Из храма су изнели свете иконе Спаситеља и Богородице, ставили на мост и присиљавали људе да их газе. Онима који би одбили да увреде светињу одмах су секли главе, а тела бацали у Куру. У летопису „Картлис цховреба“ написано је да се нико није усудио да увреди иконе и да је Кура тог дана била црвена од крви хиљада убијених људи.

            Знам једног верника који често да би се помолио у Сионију купује карту за авион и долеће из Москве у Тбилиси. То је Рус. Он улази у храм, стане код једног стуба и стоји сат-два, тихо се моли и увече се враћа за Москву. Господ је Сионском храму дао велику благодат и милост.

О „малој држави“

            Замислите малу државу коју називамо породица. Последњих година све чешће се говори о томе да су муж и жена равноправни. А у Светом Писму је речено да је мушкарац глава породице. Равноправност упропаштава друштво.

            Ако погледамо стару филозофију, чак и хришћанску, видимо да се она заснива на томе што млађи поштује старијег и међу њима треба да постоји једнодушност. То спасава друштво.

О љубави према непријатељима

            О овом догађају сам прочитао у сећањима једног свештеника. Десио се у Русији још пре револуције. Живео је један брачни пар који се веома волео. И демон је позавидевши њиховој срећи подстакао страст комшије према жени. Он је на све начине покушавао да је саблазни, али није остварио циљ и убио ју је. У том тренутку је у кућу ушао муж. Угледао је своју жену сву у крви и поред ње компију.

            Касније је признао духовнику да је његова прва жеља била да убије комшију. Међутим, комшија је то приметио и пао је пред његове ноге и рекао: „Знаш, много волим твоју жену и на све начине сам покушао да је саблазним, али нисам успео, па сам је убио.“ „Исповест убице је толико утицала на мужа да је пустио комшију да оде здрав и читав. А он се предао полицији преузевши на себе кривицу и тако теак крст. Кад га је духовник упитао зашто је тако поступио човек је одговорио: „Хтео сам да олакшам бреме свог ближњег."

О човековој смрти

           Сећам се детињства. Кад би неко умро, није туговало и плакало само цело село, већ и читав крај. Сви су били у жалости. Сви су саосећали с родбином преминулог. А сад кад човек умре као да се ништа не дешава. Не само то, сад се из Европе шири пракса: ако је човек умро у болници, не довозе га у кућу у којој је провео цео ивот с члановима своје породице, где се радовао и где је туговао. Исто тако је и у православној Грчкој.

           И кад их неко пита зашто не желе да однесу покојника кући, отворено одговарају: „Нису нам потребни још и ти проблеми!“ Одвезу га право на гробље, тамо одслуже опео и сахрањују. То није љубав. То је окрутна традиција која, не дај Боже, може доћи и код нас, у Грузију.

О 9. априлу

            Сутра је 9. април. Навршава се 20 година од дана страшне трагедије. Сећам се овог невероватно трагичног дана. Али Грузијци су тада уједно испољили патриотизам, смелост и пожртвованост према домовини. И данас узносимо своје молитве за то да Господ и влади, и опозицији да способност да воде дијалог.

            Сутра и у току наредних дана они треба да учине кораке који ће бити на добробит Грузије, а не у корист појединаца који граде каријеру ради сопственог благостања. У вези с планираним акцијама. Обраћам се целој Грузији, влади, опозицији, грузијском народу и грузијској војсци: нипошто не смете употребити силу, супротставити се свом народу, својој „крви и месу“. Војник који подигне руку на свог брата више није бранилац домовине.

Обраћање Грузијцима-емигрантима

            Молим вас: вратите се у домовину. Ви нисте гости, него домаћини у нашој земљи. Грузија је ваша земља и ваш дом. У свакој кући овде су вам врата широм отворена. И захваљујем се Богу због тога што су сви видели и осетили ово јединство. Кад се фестивал за емигранте завршавао Грузијци који су допутовали из Турске пришли су ми с речима захвалности. Вероватно су мислили да ме више неће видети. Али ја сам их позвао у храм Свете Тројице на свечани сусрет. И рекао сам им да ћемо их дочекати звоњавом звона, народним заставама, песмом хора и да ће се окупити цела парохија. Јер они треба да осете своје јединство с нама, треба да схвате да су у својој домовини. Сви треба да им покажемо да их волимо и чекамо.

            Љубав и добро ће спасити нашу земљу! Сигуран сам да Господ куша наш народ. И ми морамо положити овај испит: треба чврсто да чувамо православну веру и националне вредности – наш језик, нашу културу, све оно што су чували и наши преци. Тужно је што је преко милион Грузијаца отишло у иностранство, једни се тамо школују, други раде. И сумњам да ће се сви вратити: човек се навикава на иностранство. Тамо има много саблазни и самовоље који прогутају личност. Посебно, кад млад човек види све то он мисли: ако људи овде тако живе, значи да и ја треба тако да живим. А то је опасно!

О међусобној помоћи

            Често нам недостаје међусобна помоћ, недостаје нам слога.

            Често не помажемо једни другима у невољи, повлачимо се у страну и издалека гледамо како гине наш близак рођак или друг. Као да нас се то не тиче. Међутим, доћи ће време кад ће можда и нас задесити невоља, па ћемо схватити колико је у животу потребна међусобна помоћ.

О стресу

            Данас се цело човечанство налази у стању стреса. Вероватно сви гледате вести. А у њима се, нажалост, говори само о негативним догађајима, прича се како је неко некога убио, где су се преврнула кола, колико је људи погинуло... Нема ничег позитивног. Нико не прича о томе шта је добро уређено, шта је ново пронађено... као да се ништа добро не дешава!

            Раније су људи били бољи и пре свега су размишљали о другима. А ми нисмо. Иако је и данас врло лако посветити пажњу, учинити нешто добро, а што је главно – да пожелимо да извучемо човека из овог стања стреса. Треба да доносимо једни другима радост и да не чинимо лоше ствари. Ово је данас веома важно!

О туђем мишљењу

            Нажалост, још увек нисмо научили да разговарамо, нисмо научили да слушамо друге људе. Често се на телевизији приказују дебате на неке теме и учесници у емисији – 2, 3, 4 или више људи говоре истовремено, не слушају ејдни друге и пре свега покушавају да изразе своје мишљење. То је показатељ њихове ниске културе. Још много треба да учимо, а посебно да слушамо и да чујемо једни друге. Ако се ваша мишљења разликују то не значи да ћете постати непријатељи.

            Ево, ја сам патријарх. То не значи да све знам и да ни у чему не грешим. Кад се појави проблем могу да питам друге људе, да саслушам њихове аргументе, питаћу и искушеника, и дете, и свештеника, и владику. Тако треба да поступамо: да саслушамо другог човека и да по мрвицу прикупљамо истину. Човек који има поверења само у себе, у своју вољу и своја размишљања врло често греши.

О верницима

            Сећам се својих студентских година, кад сам долазио у Тбилиси на распуст, у Сионију се молило само 10-15 људи. И Господ је пожелео и све нас је позвао у цркву. Реч „еклесија“ се састоји од две грчке речи: „ек“ и „кало“, што значи „позивати“. Односно, Господ нас је призвао. То је онај облик позивања кад човек стоји далеко, а ти га зовеш: „Дођи код нас!“ Тако нас Господ зове. С великом радошћу желим да истакнем да у нашој Цркви има много омладине.

О божићној свећи

            Паљење свеће у ноћи Божића је лепа традиција која постоји у многим земљама света. Кад је наступило време да се роди наш Господ Исус Христос Пресвета Богородица Марија и Јосиф су тражили гостионицу. Пошто је нису нашли отишли су у пећину и у њој се родио наш Спаситељ.

            Свећа је позив у кућу. И било би изванредно да се код нас уведе ова традиција: да у божићној ноћи ставимо на симс упаљену свећу или кандило и да отворимо врата своје куће и срца за Пресвету Богородицу. Да омогућимо Христу да се роди у нама. Нека Он не уђе само у наше куће, већ и у наша срца и нека остане у њима. Јер човек је храм Божји!

извор

Свештеничка служба је најузвишеније достојанство које човек може да прими у свом животу, као плод његових моралних и духовних напора, интелектуалног и богословског усавршавања, као и призива Божијег, потврђеног благословом духовника и рукоположењем које прима од свог епископа. Дом у којем живи и подвизава се заједно са својом породицом има „зидове од стакла", јер свештеник, попадија и њихова деца представљају највиши пример за своју велику породицу — парохију, која им је поверена на пастирску бригу и спасење. Свако добро дело и врлина коју негују „домаћи" свештеника подстицај су верницима да следе њихов пример, док недостаци и грешке, чак и оне наизглед безначајне у животу свештеничке породице, могу имати озбиљне моралне последице по оне који су им поверени на духовно старање.

Говорећи о љубави истинског свештеника, Свети преподобни Пајсије Светогорац сматрао је да је знак савршеног призвања способност да човек „исече своје срце на хиљаде делића како би свима поделио своју љубав".

Велики професор Теодор М. Попеску говорио је да је срце свештеника највеће и најшире срце на овоме свету, јер у себи обухвата срца свих: добрих и злих, врлинских и грешних, богатих и сиромашних, једноставних и учених. За такво срце ништа од онога што се збива у души ближњих није равнодушно. Попут резонантне кутије виолине, срце свештеника одзвања на сваку радост или бол његових ближњих. Због добра се радује, а слабости настоји да исцели — све из љубави и ради спасења. С правом је он наш отац, пријатељ и брат свима нама, који нас позива, тражи и прима са чистом и узвишеном љубављу. Једини интерес који му се може приписати јесте наше добро и наше спасење.

           У целокупном свом животу и пастирском делу свештеник има помоћ своје „мале" и „велике" породице: родитеља, супруге, деце, сродника, пријатеља, парохијана и преданих верника. Сваки од њих, у различитом степену — сразмерно духовној и душевној блискости са својим духовним оцем — учествује у том делу. А његова прва сарадница јесте управо супруга, попадија, која је у временима искушења његова „лука" и „пристаниште", а у тренуцима испуњења — подршка и „лек радости".

^{„Матушка попадија" — сарадница са својим супругом у делу спасења}

           Наша православна теологија и духовност, верна речима Светога Писма и Светих Отаца, развија најлепше учење о улози коју мушкарац и жена, родитељи и деца имају једни у животу других. За верујућег мужа, супруга представља најлепши благослов који Бог дарује човеку, да изабраница његовог срца украси његов живот особинама љубави, топлине, нежности и благонаклоности, које треба да красе душу сваке жене и супруге. Са своје стране, муж је за своју „половину" највећи дар који Бог може подарити једној православној жени, како би и он украсио и учврстио њен живот својим карактером, чврстином, снагом, вољом и постојаношћу, својственим хришћанском мужу.

           Циљ њиховог заједничког путовања „морем овога живота" јесте узајамно надметање у делима хришћанске врлине, ради духовног узрастања њиховог дома и свих који заузимају место у њиховом свеобухватном срцу.

           Таква породица је истинска „мала црква" или „црква у дому", предворје будућег Царства и предукус велике љубави између створења и Створитеља. А деца којима Бог благосиља њихов живот и дом јесу, како сведочи Свети Јован Златоусти, „највећи благослов дат људском роду после губитка бесмртности", утеха и ослонац у старости, нада у бесмртност и вечност.

           Ако се ови лепи савети односе на све који настоје да свом животу дају узвишени духовни смисао, онда они у потпуности треба да обележавају живот свештеничке породице — жртвене породице у којој су муж и жена, родитељи и деца, најчешће позвани да се одрекну и најосновнијих жеља, како би свима били узвишен и достојан пример за угледање.

Душа једног свештеника лако се може упоредити са морском обалом. Ретки су дани обасјани блиставим сунцем и без таласа. Најчешће обалу непрестано ударају таласи мора — неки мањи, а неки страховити — као што су и радости, ређе, али пре свега туге, страдања и сузе његових ближњих који плове морем живота. А свештеник, као искусан кормилар, треба да тражи и спасава сваку душу, уводећи је на лађу Цркве, чији је Кормилар Сам Господ Исус Христос, који своју лађу — Цркву — води кроз све веће и бројније таласе историје ка блаженој обали спасења.

^{„Матушка попадија" — „срце" породице и парохије}

           Једна мудра изрека каже да је муж „мозак" породице, а супруга њено „срце". Можда се ове дубоке речи нигде не уклапају боље него у хришћанској породици, а нарочито у породици свештеника.

           У свим тренуцима живота — у часовима пастирског испуњења, али и у духовним искушењима — попадија је свештенику прва и најпоузданија душевна и духовна потпора, његов први и најодговорнији сарадник у парохији. Све бриге, али и радости везане за живот парохије и људи којима служи, деле се између њих, често до касно у ноћ, пре и после смирене молитве Небеском Оцу да просветли њихова срца и душе и да им открије пут спасења за све.

           Као што је призвање за свештенство основни услов за свештеника који се потпуно предао свом служењу, тако је и призвање да постане попадија неопходно за будућу супругу свештеника. Ако код свештеника призвање означава потпуну сагласност његових душевних и духовних особина, па и телесних, са узвишеношћу свештенства, код попадије призвање представља место где се сусрећу и прожимају највећа глад и жеђ света — духовне потребе ближњих — са њеном савршеном љубављу. Знак таквог призвања јесте неуморна и непрестана служба свима.

           Веома је драгоцено и то да попадија има љубав према Богу и Цркви, чврсту веру, поштовање према свештеницима и свештеничкој служби, да поседује добро интелектуално и духовно образовање и да буде примерна супруга, мајка и домаћица, верна испуњавању Божијих заповести у сопственом животу и у животу своје породице.

^{Делотворност сарадње попадије са својим супругом и духовним оцем}

           Таква попадија, призвана и жртвена, која мир и спасење ближњих ставља изнад сопственог спокоја и удобности, постаје послушна кћи за парохијане и вернице старије од себе, добра и љубазна сестра онима који су јој равни по годинама, а свима — поверљив пријатељ и драга, поштована душа. У ретким тренуцима одсуства свештеника, када је он потпуно заокупљен својом парохијом, до часа исповести, она је прва особа коју сви траже, којој се поверавају и уз коју налазе утеху.

           Још у време богословских студија чуо сам изреку да попадија у животу и служењу свога супруга представља половину, седамдесет пет одсто, па чак и сто одсто делотворности и утицаја његове мисије. Током година свештеничке службе схватио сам да свако од њих остварује своје призвање и дело у пуноћи, кроз дарове који су му својствени — сваки у потпуности, сто посто. Свештеник је позван да се у потпуности дарује, да „исече своје срце на делиће", како би свакоме поделио по један део. На сличну службу и жртву позвана је и попадија: да и сама постане узвишен пример у добрим делима и врлинама, како би заједно — свештеник и попадија — водили ка путу спасења велику породицу, парохију и Цркву.

           Ако се послужимо и једним световним поређењем, на основу примера живота и призвања многих достојних попадија које сам упознао — а таквих је заиста много — доводим у питање пословицу која каже да „иза успешног мушкарца стоји снажна жена". По мом уверењу, нарочито када је реч о хришћанској супрузи, а још више о посвећеној попадији, ту изреку би требало исправити: „Никада иза, већ поред, а често и испред вредног супруга стоји жена жртвене љубави." То је супруга и попадија која умањује себе и скрива све своје напоре, често тешке и дуготрајне, како би у први план истакла љубав и бригу свога свештеника за све. Тако обоје заједно сведоче бескрајну љубав Божију и Његову жељу за спасењем свих нас.

Протојереј проф. др Јоан К. Тешу

Извор: Soţia preotului, model de jertfelnicie în familie şi parohie, ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

У Западној Европи основан је Центар за православно богословско образовање у Западној Европи (COFWE), нова хибридна богословска установа намењена образовању свештенства и лаика који говоре енглески језик. Центар делује уз благослов архијереја Архиепископије православних цркава руске традиције у Западној Европи, а већ је започео рад са првом генерацијом студената.

Нова школа има за циљ да понуди приступачно и квалитетно богословско образовање свима који желе да служе Цркви или да продубе своје познавање православне вере. Посебан нагласак ставља се на повезивање озбиљног академског изучавања богословља са живим литургијским искуством Цркве.

Настава се одвија по хибридном моделу, који комбинује онлајн учење и периодична лична окупљања. Студенти приступају предавањима и изворним текстовима путем дигиталне платформе, имају редовне месечне сусрете са менторима ради академског и духовног вођства, а од њих се очекује и активно учешће у литургијском животу својих парохија. Једном годишње организује се и заједнички сусрет студената у виду конференције.

Програм тренутно обухвата пет модула: увод у православну мисао, пастирске студије, литургијске студије, проповед и поучавање, као и студије о животу православне парохије. Сваки модул садржи више наставних јединица, а целокупни програм по обиму одговара двогодишњим основним универзитетским студијама.

Према речима управника Центра, свештеника Јакова Сименса, богословље не сме бити само академско знање, већ и живо искуство Цркве: „Спој академског богословља, пастирске службе и литургијског живота постао је темељ мога служења. Верујем да је дељење тог искуства од великог значаја за здрав парохијски живот и мисију Цркве.“

Оснивачи Центра истичу да је његов крајњи циљ да богатство православног богословља учини доступним ширем кругу верних и тако допринесе јачању православног сведочења у савременом друштву. У наредном периоду планирано је проширење броја студената, увођење нових модула и добијање званичне академске акредитације у Уједињеном Краљевству.

Извор, фото: orthochristian.com

zivotcrkve.rs

Румунска православна архиепископија Сучава и Радуци поклонила је око 500 икона Богородице мајкама и медицинском особљу у болницама широм округа Сучава.

Подјела је организована у оквиру програма „Месец за живот“ Одјељења за живот, који промовише вриједност живота, породице и мајчинства, извјештава новинска агенција Базилика.

Свештеници који служе у болницама округа уручили су иконе мајкама на одјељењима за акушерство-гинекологију и неонатологију, као и медицинском особљу, пратећи сваки поклон ријечима охрабрења и благослова.

„Гест је примљен са емоцијама и радошћу, а икона Богородице служи као знак заштите, наде и духовне снаге за сваког примаоца. За мајке у болници, икона је такође позив на молитву и повјеравање своје дјеце заштити Богородице“, пише Епархија.

Овом иницијативом, Епархија је „настојала да пренесе поруку захвалности, признања и благослова за све жене, као и признање за медицинско особље које предано служи људском животу и здрављу“.

Извор: Orthodox Christianity