Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимир Кокановић, отворио је Прву српску православну основну школу у Мисисаги-Онтарију у Канади.

Школа носи име “Свети Сава” и посвећена је првом српском архиепископу и просветитељу, који је кроз векове спајао веру, образовање и народ, а намењена је будућим генерацијама, које ће кроз образовање учити да негују љубав према свом језику, вери и традицији, чувајући тако културно и духовно наслеђе српског народа у Канади.

У саопштењу из кабинета Кокановића наводи се да је он у свом излагању истакао да је име симбол очувања идентитета и просветитељског духа, као и да школа представља мост између прошлости и будућности, између Србије и дијаспоре.

Кокановић је нагласио да ће Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова и даље подржавати иницијативе које промовишу очување српског језика, културе и традиције у дијаспори.

– Само заједничким напорима можемо сачувати наше историјско и идентитетско наслеђе – рекао је Кокановић.

Подсетио је на значај српских великана који су живели и својим радом допринели у Северној Америци, као што су научник и добротвор Михајло Пупин и проналазач наизменичне струје, визионар и футуриста, Никола Тесла, који су оставили неизбрисив траг у науци и образовању, али никада нису заборавили своје српско порекло.

Свечаном отварању школе је, осим родитеља, угледних чланова српске заједнице у Мисисаги, наставног особља, представника локалне власти и свештених лица, које је предводио архиепископ торонтски и митрополит канадски Митрофан, присуствовала и делегација Републике Србије, коју су чинили в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимир Кокановић, в.д. помоћника управе Слађана Стојановић Марковић и генерални конзул РС у Торонту Дејан Ераковић.

https://www.vesti-online.com/otvorena-prva-srpska-pravoslavna-skola-u-kanadi/

Први пут после скоро четири века, 29. августа – на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља (нови календар), Божанска литургија је служена у средњовековном Манастиру Светог Јована Крститеља на истоименом острву близу Созопола, у Бугарској. Последња Литургија на овом месту служена је 1629. године, када су османске  војске уништиле манастир и приморале монахе да се преселе на острво Халки, саопштила је Бугарска православна црква.

Свечаност је почела литијом од Цркве Светог Ћирила и Методија до созополске луке, одакле се чамцима ишло до острва.

Светом службом Божијом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит сливенски Арсеније, уз саслужење више архијераја, свештенства и свештеномонаштва, а у молитвеном присуству представника локалне власти, бројних гостију и вјерног народа.

Појање током Свете литургије антифоно су изводили хор Пловдивске митрополије и румунски црквени појци.

У свом архипастирском обраћању, Митрополит Арсеније је подсетио на историју манастира и духовни значај открића моштију Светог Јована Крститеља, 2010. године од стране проф. Казимира Попконстантинова.

За посебне заслуге према Цркви, проф. Казимир Попконстантинов је одликован Орденом Светог Димитрија Сливенског првог реда – највише одликовање Сливенске митрополије.

Професор се захвалио на овом високом одликовању, које је посветио својим преминулим родитељима, свом археолошком тиму и свима који су помогли у проналажењу светих моштију.

Археолошким открићем 2010. године пронађен је мермерни реликвијар, који датира из краја 4. до почетка 5. века, уграђен у средиште олтара у цркви која је посвећена Светом Јовану Крститељу. Реликвијар је остао запечаћен црвеним малтером до званичног отварања. Археолошки докази указују на то да је Манастир Светог Јована Крститеља био, пре него што је уништен, међу највећим православним центрима.

https://mitropolija.com/2025/09/03/bugarska-prva-liturgija-posle-400-godina-u-manastiru-svetog-jovana-krstitelja/

Васељенски патријарх Вартоломеј председавао је званичним потписивањем Патријарашког и Синодалног акта о додавању новог светитеља у литургијски календар Православне цркве. Свечана церемонија одржана је у суботу поподне, 30. августа 2025. године, у Патријаршијској катедрали Светог Ђорђа у Фанару. Архимандрит Боспориос, главни секретар Светог и Светог синода, прочитао је Акт о канонизацији свештеника Димитрија Гагастатиса.

Након читања, Васељенски патријарх је, заједно са синодским архијерејима, прочитао Акт о канонизацији. Атанасије из Колоније, Андреј из Аркалохорија, Кастелија и Вијаноса, Атинагорас из Белгије, Пајсије из Лероса, Калимноса и Астипалеје, Себастијан из Атланте, Атинагорас из Кидоније, Максим из Силиврије, Макарије из Аустралије, Максим из Швајцарске, Јаков из Ирске и Јаков из Мексика, потписали су Акт у званичном Кодексу Васељенске патријаршије.

У свом говору, Васељенски патријарх је, између осталог, нагласио: „У самом срцу црквеног живота открива се присуство Светих, који, кроз своје учешће у светости ‘јединог Светог’ Бога, отелотворују ‘заједницу светих’ – заједницу обожења – што је сам живот саме Цркве, обележен од њеног почетка њиховим сведочењем и светошћу. Иста та стварност је присутна и данас, док народ Божји наставља своје путовање у будућност ‘стопама Светих’. Новоканонизовани Светитељ је жива икона Бога који не остаје затворен у својој неприступачној трансцендентности, већ је ‘Бог са нама’, ‘Бог односа’, који је прослављен у својим Светима и позива нас да учествујемо у Његовој светости. Одликовао се својом једноставношћу и смиреношћу, ‘убрајајући себе међу најмање’, посвећујући се бдењима и молитвама. Врлински и аскетски, био је будни исповедник Православља, обдарен проактивним духовним даровима, освећујућим, чудотворним и исцељујућим, чак и након свог упокојења. Много пре његовог званичног уписа у диптихе Светих, његово име је већ било уклесано златним словима у срца верних. Блажени свештеник из Трикале, својим богољубивим и човекољубивим животом, умножио је благодат коју је примио од Бога. Он је непроцењив небески дар народу Трикале, христољубивим вернима, православном свету и целом човечанству, објављујући „до краја земље“ да „нема другог имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти“ (Дела апостолска 4:12), осим Христа, који нас је избавио из ропства противника.“

Закључујући своје обраћање, Васељенски патријарх је изјавио: „Укључивање новог Светог у Агиологију Цркве је значајан догађај за народ Божји. Истовремено, позива сваког од нас да размисли о томе шта светост значи за наше животе као чланова Цркве Христове.“

https://mitropolija.com/2025/09/02/dimitrios-gagastatis-zvanicno-kanonizovan-od-strane-pravoslavne-crkve/

Под окриљем Мисионарског центра Светог Јована Шангајског Чудотворца, великим трудом и несебичним залагањем српског јеромонаха Макарија (Радојичића), у селу Мвитанзиге у источном делу Уганде подигнут је православни храм посвећен Пресветој и Живоначалној Тројици. На дан 3. августа 2025. године, у 8. недељу по Духовима, у новоподигнутој цркви служена је прва Божанска Литургија, пише др Сандра Кнежевић, уредник Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ. Опширније у наставку.

После више месеци непрекидног рада, у који је било укључено бројно локално становништво — будући парохијани — подигнута је не само црква, него и парохијски дом, скромна кућица у којој ће бити смештен свештеник. Сви радови обављани су без механизације, вода се допремала са немале удаљености, малтер се мешао ручно, а сваки сегмент изградње представљао је саборно дело вере и љубави. Мештани су свакодневно приносили труд свој као жртву Господу, са жељом да се у њиховом селу подигне православни храм — Дом Божији, у славу Свете Тројице.

Одсек за спољашњу мисију при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве одржава редовну комуникацију и сарадњу са јеромонахом Макаријем, који је, иначе, светогорски монах са свештеног скита Каруља. Његово искуство, монашка ревност и молитвени дух, стечени у најстрожем светогорском подвижништву, преносе се и на мисионарски рад у Африци, где се подвизава у условима велике скромности, али и духовног буђења православља.

Првом Литургијом у храму је 3. августа 2025 године началствовао јеромонах Силуан (Браун), декан Источног црквеног округа у Уганди, уз саслужење јереја Самсона Кутуса, клирика Централног деканата Кеније, и јеромонаха Макарија. Света служба Божија принесена је Господу на три језика — енглеском, луњорском (локалном језику) и црквенословенском, чиме је исказано литургијско јединство Цркве, а истовремено сведочанство саборности и мисионарског призвања Православља.

Православна мисија у Уганди рођена је из дубоке потребе народа који је, разочаран плодовима деловања некадашњих колонијалних мисионара, почео да трага за изворним и непромењеним хришћанским предањем. У том трагању, угандски хришћани дошли су до православне вере и сами упутили молбу православним помесним Црквама да им пошаљу мисионаре. Тако је започет овај благословени пут обраћења, у коме мисионари не намећу, већ кроз љубав, подвиг, и сведочење Истине, сабирају нове душе у наручје Цркве Христове.

Мештани села Мвитанзиге са великом радошћу дочекали су тренутак када је нови храм и Литургијски заживео. Упркос тешким условима живота, сиромаштву и сталном утицају агресивних секти, православни верници истрајавали су у вери својој, често изложени подсмесима и неразумевању. Управо због тога, овај дан представља не само духовну победу, већ и дубоко сведочанство наде. Мештани истичу да је храм Свете Тројице најлепша црква у целој Уганди, и са правом се поносе својим делом, својом заједницом и својом вером.

Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Румунска православна црква ове 2025. године, обележава век од једне од најзначајнијих прекретница у својој модерној историји: уздизања на ранг патријаршије. Ова стогодишњица нуди не само прославу црквених достигнућа већ и прилику да се ода почаст духовној, културној и националној визији која је обликовала оснивање Патријаршије 1925. године.

У срцу ове историјске трансформације стајао је митрополит Мирон Кристеа, касније устоличен као први патријарх Румуније, уз подршку водећих јерарха, теолога и државних личности. Предлог је први саставио митрополит Пимен Георгеску, формално га је представио митрополит Нектарије Котларчук, а пажљиво га је кодификовао под вођством епископа Бартоломеуа Станескуа.

Признавање Румунске патријаршије од стране Васељенске патријаршије у Цариграду – кроз свечани томос потписан у Букурешту у присуству патријаршких изасланика – потврдило је духовну зрелост Румуније унутар породице православних цркава. На државном нивоу, краљ Фердинанд I је одиграо одлучујућу улогу потписивањем закона којим је званично додељен патријаршијски статус Румунској цркви.

Овај чланак прати кључне тренутке, личности и документе који су поставили темеље за век румунског православног вођства, отпорности и обнове – наслеђа које наставља да обликује духовни идентитет нације.

Патријарх Мирон Кристеа

Централна фигура у уздизању Румунске православне цркве на ранг патријаршије био је митрополит примас Мирон Кристеа, који је постао први патријарх Румуније.

Иако је уздизање на патријаршијски статус одиграно 4. фебруара 1925. године, устоличење првог патријарха догодило се 1. новембра 1925. године. Током овог периода, Румунска патријаршија је званично призната и од стране државе и од Васељенске патријаршије.

У свом првом обраћању као патријарх, Мирон Кристеа је нагласио фундаменталну идеју да ће „духовно јединство милиона румунских православних верника повећати животворни дух нашег народа и њихове земље и формирати, из ове духовне везе, најјачи цемент за кохезију нације и њен нормалан развој у будућности у све јаче национално јединство“.

Митрополит Пимен Георгеску

Митрополит Молдавије Пимен Георгеску саставио је предлог за уздизање Румунске православне цркве на ранг патријаршије.

На историјски дан, 4. фебруара 1925. године, није могао да присуствује седници Светог синода из здравствених разлога.

Пратећи хијерархијски ред, предлог је прочитао митрополит буковинског Нектарије Котларчук. Документ је потписало седам јерараха Светог синода Румунске православне цркве.

У предлогу је писало: „Митрополија Угарско-Влашка, са седиштем у Букурешту, биће уздигнута на ранг Патријаршије, а Митрополит Угарско-Влашка, као Примас Румуније – који је по праву и председник Светог синода – носиће титулу Патријарха Румунске националне православне цркве, са пребивалиштем у Букурешту.“

Владика Бартоломеу Станеску

Владика Бартоломеу Станеску из Рамника је именован од стране Светог синода Румунске православне цркве за известиоца одговорног за израду Закона о оснивању Румунске патријаршије.

У оснивачком документу се наводи: „Од данас па надаље, румунски народ, кроз свој политички и црквени суверенитет, оснива Патријаршију за Румунску православну цркву, признајући Митрополита Букурешта и земље са титулом Патријарх Румуније, уместо раније титуле Примас Румуније.“

Владика Бартоломеу Станеску, заједно са епископима Нектаријем буковинским и Лукијаном римским, добио је задатак да састави званично обавештење које ће бити послато сестринским православним црквама, према извору „Румунска патријаршија: акти и документи“ Тита Симедреје.

Васељенски патријарх Василије III

Признавање уздизања Румунске православне цркве на ранг патријаршије уско је повезано са личношћу Васељенског патријарха Василија III.

Дана, 23. септембра 1925. године, делегација Васељенске патријаршије стигла је у Букурешт на званично потписивање Томоса о признавању Румунске патријаршије. Делегацију су чинили митрополити Јоаким Халкидонски и Герман Сардијски, у пратњи великог драгомана Васељенске патријаршије, Спироса Константинидиса.

„Топло честитамо Вашем Блаженству на овом новом достојанству највише части, које је једногласно признао наш Свети и Часни Синод“, наводи се у Томосу Васељенске патријаршије.

Потписивање документа одржано је у Букурешту 27. септембра 1925. године.

Поред тога, патријарх Василије III послао је енциклично писмо свим аутокефалним православним црквама, објављујући признање Румунске патријаршије.

Краљ Фердинанд I

Краљ Фердинанд I, који је владао Румунијом од 1914. до 1927. године, био је тај који је прогласио Закон о „Уздизању Архиепископије и Митрополије Угарско-Влашке, као Примата Румуније, на Патријаршијску столицу“.

Члан два овог закона гласио је: „Садашњи надбискуп и Митрополит Угарско-Влашке, Његово Преосвештенство Мирон Кристеа, постаје, у својству Примата Румуније, Патријарх Румунске Православне Цркве“.

Краљ Фердинанд I је потписао закон у Букурешту 23. фебруара 1925. године, а објављен је у Службеном гласнику бр. 44, од 25. фебруара 1925. године.

Век након овог историјског догађаја, Румунска  православна црква је прогласила 2025. годину „Свечаном годином стогодишњице Румунске патријаршије“ и „Годином сећања на румунске православне духовне оце и исповеднике 20. века“.

https://mitropolija.com/2025/08/01/stogodisnjicea-rumunske-patrijarsije/

Румунска патријаршија слави у недељу, 13. јула 2025. године, Пренос моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт.

Тим поводом, од 11. до 13. јула 2025. године, одржаће се више богослужења и духовних свечаности. У петак, 11. јула, биће служена Света литургија у Саборном патријаршијском храму. Уследиће свечани дочек посланства светогорског манастира Ватопеда, која ће донети часну главу Светог Јована Златоустог. Том приликом Његово блаженство Патријарх г. Данило ће служити чин благодарења, а затим ће се обратити поздравним словом гостима са Свете Горе, које ће предводити игуман ватопедски Јефрем. Мошти Светог Јована Златоустог биће изложене на поклоњење вернима поред моштију Светог Димитрија Новог у средишњем Патријаршијске саборне цркве, где ће током дана бити служени акатист Светом Јовану Златоустом и вечерња са литијом.

У суботу, 12. јула, у 11,30 часова биће служена Света литургија, а у 16 часова бденије у част Светог Димитрија Новог.

У недељу, 13. јула, у 7 часова кренуће литија са моштима Светог Јована Златоустог, Светог Нектарија, Светог цара Константина, Свете царице Јелене и Светог Димитрија Новог, а затим ће Света  литургија бити служена у летњем олтару Саборног храма.

Часне мошти Светог Јована Златоустог остаће на поклоњење вернима до 16. јула 2025. године.

Извор: Румунска патријаршија

https://mitropolija.com/2025/07/08/u-bukurest-iz-vatopeda-stizu-mosti-svetog-jovana-zlatoustog/

Високопреосвећени Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава је саопштио да ће се централна прослава 1700. годишњице Светог сабора у Никеји одржати на празник Преображења Господњег на Светој гори Грабарки.

– Сабор Светих отаца тадашње Цркве, надахнут Духом Светим, потврдио је догматско учење садржано у Символу вере. Од тог тренутка до данас, Символ вере представља темељно и непроменљиво учење Православне цркве, на коме се гради духовни и верски живот светог православља. То је највеће благо наше вере за које захваљујемо Богу. С обзиром на значај 1700. годишњице Светог сабора у Никеји 325. године, желимо да га се са посебним поштовањем молитвено сетимо на празник Преображења Господњег на Светој гори Грабарки – поручио је Митрополит Сава и нагласио:

– Нашом молитвом благодарности славимо Тројединог Бога што нам је дозволио да учење Његове Цркве у Символу вере сачувамо непромењеним. У подножју крстова подигнутих на Грабарки, како оних који вековима на том месту стоје, тако и оних подигнутих поводом стогодишњице аутокефалности наше Цркве, желимо да заједно кличемо „Верујем у једнога Бога Оца“. Нека наш заједнички, уједињени глас тече са Свете горе Грабарке у свет, мењајући га, доносећи доброту, мир и међусобно поштовање. Господе, даруј мир целом свету и свим његовим народима. Овим позивам свештенство и вернике да у великом броју учествују у празнику Преображења Господњег на Светој гори Грабарки 18/19. августа 2025. године.

Извор: Оrthodox.pl

https://mitropolija.com/2025/07/03/simvol-vere-predstavlja-temeljno-i-nepromenljivo-ucenje-pravoslavne-crkve/

У румунској Цркви Светих архангела, у организацији Конференције православних епископа Француске, 18. јуна 2025. године је одржан сабор православног монаштва у Француској.

На монашком сабору узео је учешћа и Преосвећени Епископ париски и западноевропски г. Јустин, као и сестринства два манастира Епархије западноевропске, Манастира Рођења Пресвете Богородице у Буа Салеру и Манастира Успења Пресвете Богородице у Ушону. Дан је отпочео служењем Свете литургије, а у наставку су уследила предавања и духовни разговори на тему монашког живота у Француској, као и размена искустава о духовном животу и подвигу монаха и монахиња који живе и подвизавају се у Француској.

Извор: Епархија западноевропска

„Православни глас у Бурундију“ – тако гласи назив „Јутјуб“-канала који је отворио и који води Роман-Ежиде Бихимана, ученик Николо-Угрешке православне богословске школе у Московској области. Ученик богословије на свом матерњем језику кирунди упознаје своје сународнике с основама праввославља и библијским сижеима.

Чињеница да је Руска Православна Црква отворила Патријарашки егзархат Африке крајем 2021. године представљала је судбоносу прекретницу за Романа. Он је рођен у забаченом селу у Бурундију – земљи у самом срцу Африке чије већинско становништво исповеда католицизам, али је пронашао могућност да стеке православну веру и да промени уверења породице и сељана.

Роман-Ежиде Бихимана се у богословској школи у Подмосковљу припрема за црквену службу у родној земљи, а његов интернет-канал му помаже да стекне прве следбенике и будуће парохијане. Будући свештеник је за „Руски свет“ говорио о томе како је прешао у православље, шта људи у Бурундију знају о Русији и ко гледа његове снимке о православљу на језику кирунди.

„Роман је моје хришћанско име“

– Представљате се као Роман-Ежиде Бихимана. Да ли је то ваше право име?

– Роман је хришћанско име које сам добио кад сам се крстио у православље. Рођен сам у Бурундију у католичкој породици. Имам много браће и сестара. У нашој породици има десеторо деце, али их је било дванаесторо. Нажалост, два брата су ми умрла, као и отац.

– Кад сте почели да учите руски језик?

– Руски сам почео да учим чим сам дошао у Русију, а то је било пре две године. Дошао сам овамо да бих похађао богословску школу. Учење ми не иде лако, руски језик је прилично тежак, али се навикавам. Мој циљ је да завршим школовање, да се вратим у Бурунди и да тамо постанем православни свештеник.

– Како сте се упознали с православљем у Бурундију?

– Пре десет година сам постао православац, али је то била Грчка Црква. У то време сам похађао 9. разред и на часовима смо учили о светским црквама. Схватио сам да је православље најбоља и исправна Црква, права Божија Црква. Заинтересовао сам се и почео сам да тражим православну цркву. Сазнао сам да постоји у граду, али је то било далеко од нашег краја у којем се налазе само католички храмови. Хвала Богу, пронашао сам православну цркву, али то није било једноставно.

Без обзира на све, ишао сам на службу. Касније сам се преселио у град и уписао сам факултет. Кад сам га завршио пре неколико година сам на друштвеним мрежама читао о Руској Православној Цркви и о томе да је дошла у афричке земље. Почео сам да се распитујем како могу да јој се присаједиим. До тада сам већ схватио да Грчка Црква није учинила ништа на ширењу православља у нашој земљи. И лака срца сам био спреман да се присајединим Руској Православној Цркви зато што сам видео да је вољна да шири истину Божију.

Дело Божије

– Како су ваша родбина и суседи реаговали на то што сте примили православље?

– Прво је било врло тешко. Говорили су ми ружне речи, зато што нису схватали моју одлуку. А ја нисам схватао зашто тако мисле. Сигуран сам да су лоше говорили просто зато што нису знали ништа о православљу. Међутим, корак по корак, почели су да схватају и сад ми родбина каже да сам добро изабрао. Обилазим родбину на распусту и одржавам блиске односе с породицом. Мој избор није зачудио само родбину, већ и новинаре у Бурундију. Питали су ме зашто сам постао православац, зашто сам отишао у Русију и како ми је да живим у тој земљи. Одговарао сам да сматрам да је ово исправан пут за мене. Осећао сам да је новинарима било занимљиво да нешто више сазнају о Русији од Бурундијца који је тамо боравио.

– Да ли знате у којој мисији ћете служити кад се вратите у Бурунди?

– Сад у земљи служе двојица свештеника Руске Православне Цркве, а парохијана још увек нема много, али се надам да ће их бити све више. То је сврха мог канала „Православни глас у Бурундију“ на „Јутјубу“. Веома је тешко привући за нова знања људе који су одрасли у једној религији. Око 62% становника Бурундија чине католици. Православље се налази а самом почетку своје мисије у Бурундију и треба да будемо спремни за тешкоће. Али знам да је ово исправан пут и сигуран сам да ћемо имати успеха. Кад разговарам с људима у својој земљи видим да ме добро слушају и разумеју. Још увек има проблема – нема храмова, службе су нередовне и има мало информација о православљу. Али, хвала Богу, све ће бити добро.

– Да ли ваш интернет-канал има много пратилаца? Како сте дошли на идеју да га оснујете?

– Идеја се родила још у Бурундију кад сам радио с децом и омладином. Размишљао сам о томе на који начин би се могло ширити православље у земљи и то сам смислио. После извесног времена сам добио благослов од свештеника да направим канал и покренуо сам га схвативши да у нашој земљи нема канала на којима се говори о православљу. Међутим, тада сам мало знао и нисам имао представу о томе шта ћу да говорим. На неко време сам одустао од ове идеје, али сам поново дошао на њу ове године. То се десило за време Великог поста. Нисам био сигуран да ће то имати неког успеха. Међутим, кад сам пробао, видео сам да добро иде. Сад на каналу има већ седам видеа. Планирам да говорим о Јудиној издаји, о Васкрсу и Тајној вечери.

Засад има мало гледалаца, али већ има сталних. Моје снимке је погледало 300-400 људи. Али шта је мало или много? Мислим да уопште неће бити мало ако се двоје-троје људи озбиљно заинтересује, зато што је то дело Божије. Нажалост, немам опрему, па морам да чекам на ред да добијем добру камеру од људи који је имају. Хвала Богу, има таквих људи и хвала им на помоћи. Сад могу да објављујем снимке три пута недељно.

„О Гагарину уче, а о Достојевском не“

– Шта становници Бурундија знају о Русији

– Образовани људи, наравно, знају за Русију. Радознали или они који воле историју знају за Русију. А они који од ујутру до увече раде на земљи имају оскудна знања. У нашим школама се не проучавају руски писци, Достојевски или Толстој. А о Јурију Гагарину се учи, тога има. Мислим да захваљујући интернету Бурундијци о Русији знају више него у време мог детињства.

– Да ли вам је кад сте дошли у Русију било тешко да се навикнете – на зиму, храну и нову традицију?

– Да, испрва је било тешко. Имао сам много питања, много тога нисам разумео. Морао сам да се навикавам и на наставу у школи. Можда сам један од првих Бурундијаца којима је пошло за руком да стекну тако висок ниво знања из теологије. Руска храна? Овдашње намирнице су сличне онима које ми једемо, само што се другачије спремају. Месо, пилетина, кромпир – све то имамо и ми. Прво ми је било тешко, али су ми се постепено многе ствари свиделе. На пример, код нас се не праве чорбе, а само у граду је обичај да се једе хлеб. Свиђа ми се како се спрема пилетина у Русији, а веома сам заволео пиринач и палачинке. Много теже ми је било да се навикнем на време. У Бурундију се сматра да је хладно на +18 степени, а овде се то назива топлим временом. Сад сам се већ навикао на такво време и то ми више није проблем. Свиђа ми се у Русији и хвала свима онима захваљујући којима сам дошао овамо.

https://srpska.pravoslavie.ru/169766.html

Свети синод Бугарске православне цркве објавио је у уторак саопштење у којем подржава обавезно вјерско образовање у школама у земљи — нешто за шта се Црква залаже од пада комунизма прије више од 30 година.

Синод наводи да подржава увођење предмета са радним називом „Врлине и религија“ и такође подржава литију „Врлине и религија у школи“ која ће се одржати у суботу, 17. маја, испред патријаршијске катедрале Светог Александра Невског, саопштава Бугарска црква.

„Позивамо све православне хришћане и све људе који желе да учествују у литији да заједнички објавимо наш грађански став о неопходности да се дјеца Бугарске упознају са вјечним православним хришћанским вриједностима и моралним врлинама, и са нашом вјековном православном културом и историјом изграђеном на тим вриједностима“, наводе архијереји.

Вјерско образовање је дуго била доступно као изборни предмет, али је недавно покренут велики напор да се релевантан предмет уведе у редовни наставни план и програм. Према news.bg, више од 80% Бугара подржава ову иницијативу, иако је било и протеста против ње.

Према ријечима министра просвјете Красимира Валчева, укључивање вјерских и етичких предмета у школске програме није неспојиво са ширим образовним циљевима. Валчев је нагласио да хришћански темељи леже у основи и бугарског и европског културног наслеђа, пружајући неопходно контекстуално знање за свеобухватни развој ученика.

Од 2020. до 2023. године, Свети синод је саставио нове уџбенике о религији-хришћанству-православљу за све ученике од 1. до 12. разреда који су добили одобрење Министарства просвете.

„Вођена својим хиљадугодишњим искуством у изузетној образовној моћи православног хришћанства, наша Црква не престаје да истиче велики значај духовног и моралног образовања дјеце од раног узраста – у породици, у цркви, у вртићу, у школи. То наша Света Црква чини из љубави према свом народу, из бриге за будуће генерације и из саосјећања према муци и проблемима савременог човјека“, наводи се у саопштењу Синода из августа 2023. године.

https://mitropolija.com/2025/05/16/saopstenje-svetog-sinoda-bugarske-pravoslavne-crkve/

У складу са светогорском традицијом, 11. маја је устоличен нови игуман Светог манастира Зографа, Високопреподобни архимандрит Гаврило.

Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе предвођена оцем Симеоном из манастира Дионисијата у саборном зографском храму Светог великомученика Георгија.

Свечаном чину је присуствовало монаштво из неколицине светогорских манастира, као и делегација државника из Бугарске.

На крају богослужења је услиједио свечани пријем на ком се нови игуман захвалио свима на присуству.

https://mitropolija.com/2025/05/14/ustolicen-novi-iguman-manastira-zograf-na-svetoj-gori/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који се са посланством Српске Православне Цркве налази у вишедневној посети Москви, разговарао је данас у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру са поглаваром Руске Православне Цркве, Светејшим Патријархом московским и све Русије г. Кирилом.

Данашњи дан је предвиђен за званичне разговоре два првојерарха и чланова посланства који ће трајати до вечерњих часова.
 

Святейший Патриарх Сербский Порфирий прибыл в Патриаршую резиденцию в Даниловом монастыре

RUTUBE.RU

СПЦ - ФОТО

Ситуација у вези с Православљем у Молдавији је дуго времена остајала у сенци веће црквене кризе у Украјини. Међутим, сад због све оштријих политичких процеса у републици и свету можемо да посматрамо продубљивање још једне пукотине у светском Православљу која у одређеним условима може да прерасте у коначни раскол.

Проучавајући историју црквеног конфликта између Румунске и Руске православне цркве човек мора приметити очигледну сличност с украјинским расколом након што је Украјина стекла независност. Премда, наравно, постоји и низ разлика које ћемо поменути.

Као и у Украјини, почетком 1990-их година у канонској средини са појавила група свештенослужитеља који су одлучили да се одвоје од ње и да оснују нову структуру. Тако је 1992. године викарни епископ бељцки Петар (Педурару) с малом групом истомишљеника иступио из Кишињевске епархије РПЦ и изјавио је да оснива засебну „Бесарабијску митрополију“ у саставу Румунске Цркве.

У септембру исте године, на скупу клирика Кишињевске епархије 700 учесника је упутило захтев да се епископу Петру забрани свештенослужење. Забрана је уследила у октобру на седници Светог синода РПЦ. Тада је одобрен устав Православне цркве у Молдавији којој су дата права самоуправне Цркве.

У децембру је у Кишињеву одржан епархијски скуп јерарха и свештенослужитеља Молдавије који су се практично једногласно изјаснили за очување постојећег статуса ПЦМ у саставу РПЦ.

И пре ових догађаја патријарх московски Алексије II се обраћао румунском патријарху Теоктисту потврдивши уверење да је недопустива подела Цркве због распада држава и појаве нових политичких јединица.

Међутим, покушај РПЦ да спречи раскол није наишао на разумевање румунског поглавара и 19. децембра 1992. године Синод РумПЦ је прогласио да је на територији Републике Молдавије основана „Бесарабијска митрополија“ у саставу Румунске патријаршије. Румунски патријарх Теоктист је примио бељцког епископа Петра у литургијско општење, без обзира на то што се исти налазио под забраном. Такође, игнорисао је чињеницу да апсолутна већина молдавског клира није подржала идеју преласка у Румунску цркву.

Коментаришући ове догађаје можемо тврдити да се 27 година пре догађаја у Украјини у Православљу већ назирао раскол везан за антиканонске кораке Румунске цркве без преседана. У суштини, оно што је патријарх Вартоломеј учинио 2019. године, патријарх Теоктист је учинио још 1992. године у Молдавији, грубо прекршивши низ црквених канона.

Реакција РПЦ на грубо мешање у црквени живот Молдавије је била прилично блага. Није уследио раскид евхаристијског општења с РумПЦ (премда је ограничено учествовање у неким манифестацијама). Руска црква је дуги низ година покушавала да пронађе заједнички језик у вези са насталом ситуацијом позивајући на укидање акта из 1992. године и предлажући да се пронађе други – канонски – облик за присуство Румунске патријаршије у Молдавији.

Крајем 1990-их година одржани су састанци двеју цркава у Женеви, Грацу итд., али се јасно стицао утисак да румунска страна једноставно отеже, не намеравајући да промени свој став. Не само то, она је ове сусрете користила за легализацију сопствених одлука, дезинформишући јавност о току разматрања проблема.

У међувремену је епископ Петар (Педурару) наставио да погоршава ситуацију оснивајући румунске парохије на територији Украјине, па чак и Русије. Влада Молдавије је под притиском ПССЕ [PACE] и Стејт департмента САД 2002. године регистровала „Бесарабијску митрополију“.

РумПЦ је за дуго времена престала да ступа у контакт, игноришући дописе Московске патријаршије, као и протесте које су представници других помесних цркава (Пољске, Чешких земаља и Словачке, Украјинске, Српске, Јерусалимске, па чак и Константинопољске) изразиле против дејстава Румунске цркве у Молдавији.

Уместо тога, 2007. године, неколико недеља након што је на румунски црквени престо ступио патријарх Данило, у Молдавији су отворене нове епархије „Бесарабијске митрополије“, услед чега је повратак на status quo постао практично нереалан.

Не само то, док је Румунска црква на почетку практично предлагала коегзистенцију две јуридсикције, временом је реторика „Бесарабијске митрополије“ постала отворено дрска. Речи њеног поглавара – Петра (Педрураруа) које су 2023. године изречене о томе да је Молдавска митрополија „самопроглашеа структура која противречи самим канонима Цркве“, као и његова изјава о томе да ће уложити „све могуће напоре“ док се „све православне заједнице Републике Молдавије не врате под окриље Мајке-Цркве“ се не могу окарактерисати никако осим као дрске.

Из одбрамбеног положаја „бесарабијски Румуни“ су прешли у офанзивни, што је означило проблематичност било каквог даљег црквеног дијалога. Изнећемо своје мишљење – дијалог је постао проблематичан одмах после коминикеа Румунске цркве од 9. априла 1992. године који је показао да се у основи мотивације Румуна налазе дубоки ресентиман и русофобија.

Са своје стране, прозападне молдавске власти су почеле да дозвољавају себи изјаве о могућности забране Молдавске митрополије (у августу 2024. године посланик молдавске партије ПАС [PAS] Василе Шојмар је изјавио да власт намерава да забрани канонску Цркву). И премда је председница Санду касније демантовала намеру о забрани МПЦ, овакве изјаве су прилично симптоматичне и показују у ком правцу ради владајућа партија.

Све веома личи на развој црквене ситуације у Украјини. Мада, има и разлика. Премда молдавске власти врше значајан притисак на Цркву, власт није тако монолитна и јака да би могла да учини оно што је украјинска власт успела почевши од 2018. године и постоје све шансе да ће молдавски народ на предстојећим парламентарним изборима начинити избор у корист умеренијих и прагматичнијих политичких снага.

Осим тога, социолошки подаци сведоче о томе да подршка коју „Бесарабијска митрополија“ ужива у друштву ни издалека није тотална, да не кажемо да је прилично скромна. Већина држављана Молдавије су парохијани ПЦМ (по различитим проценама до 86%). Исто се односи на идеју уједињења с Румунијом. Статистика показује да само мали део Молдаваца себе сматра Румунима (7,9%)  и да мањина (31%) жели да се уједини с Румунијом.

Ово улива наду у то да ће ПЦМ успети да опстане након дугогодишњег притиска и да ће имати могућност да самостално одређује вектор свог развоја. Напослетку, поглавар РПЦ је у својим писмима више пута истицао да судбина Православља у Молдавији треба да се решава уз узимање у обзир мишљења клира и верног народа.

За Правблог Sr са руског превела Марина Тодић

Пре неки дан сам одлучио да поново прочитам неколико интервјуа, које је, у различито време, владика бачки Иринеј дао српском магазину "Печат". Лично се знам са владиком, више пута сам са њим разговарао о разним актуелним питањима православног живота, дубоко га поштујем и узимам за себе много тога, што он каже или напише. Посебно оно, што се тиче проблема украјинског раскола, који је постао крајње болан изазов свеправославном јединству.

Митрополит Иринеј јасно указује - црквена подела у Украјини је резултирала поделом и по целом Православљу. Уосталом, погажени су канони и дошло је до незаконитог упада једне аутокефалне Цркве у канонски простор друге аутокефалне Цркве. Самим тим, наглашава јерарх, виновници легализације раскола су „поцепали ризу Христову“, као да нису знали за речи Светог Јована Златоустог и других великих исповедника Православља – а, највероватније су знали, али их није била брига – да грех раскола не може бити омивен и искупљен чак ни мученичком крвљу.

Штавише, владика упозорава да ће неуспех у регулисању постојећег канонског безпоредка имати непредвидиве катастрофалне последице – нови раскол унутар православног Истока, по својој снази биће много разорнији и дуготрајнији од оног између хришћанског Истока и Запада. Овај раскол би могао да нанесе непоправљиву штету мисији и сведочењу Православља у свету, и да уједно породи нову погубну еклисиолошку јерес.

Имајући све ово на уму, пажњу ми је привукла још једна важна напомена митрополита Иринеја. Она се тиче питања интервенисања румунске стране у црквене послове Молдавије. Према речима јерарха, жеља да се Кишињевско-молдавска митрополија одвоји од Руске православне цркве „није диктирана никаквим проблемом, а још мање било каквом стварном нуждом“. Напротив, ово, како је уверен српски митрополит, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике.

Зашто су ове речи толико важне? Зато што су оне упозорење на ризик од појаве још једне озбиљне линије поделе у светском Православљу, као и погоршавање садашњег канонског нереда.

Уосталом, оно што се дешава у Молдавији, у многоме понавља „украјински сценарио“. Реч је о упаду једне аутокефалне Цркве у канонски простор друге аутокефалне Цркве, о државној политици притиска на Кишињевско-молдавску митрополију, о претњи одузимања цркава и имовине у корист црквене структуре коју подржава румунска страна.

Постоји чак и директна подударност у таквом аспекту, као што ду посете предстојатеља Цркава. 2021. године константинопољски патријарх Вартоломеј је посетио Украјину. А 2025. године, на позив "Бесарабске митрополије", може доћи до посете румунског патријарха Данила Молдавији.

Ми, православни Украјинци, добро памтимо шта је за УПЦ значила* посета поглавара Фанара Кијеву. После ње прогон наше Цркве се само појачавао, добијајући све моћније и разноврсније размере. Повећан је број отетих цркава, напада на клирике и верујуће, као и незаконитих пререгистрација статутарних докумената заједница. Поред овога, почели су да нас још активније гурају ка спајању, са верском организацијом оријентисаном ка Константинопољској патријаршији. А када се нисмо сложили са спровођењем овог сценарија, они су против нас употребили радикално средство – доношење закона о забрани наше Цркве. Дај Боже да овакви проблеми и процеси не постану стварност наше браће и сестара Молдаваца!

*) аукнуться - „вратити се да прогони“ је глагол који значи: имати последице или реперкусије у будућности, обично у негативном смислу. На пример, „лоше дело ће вас касније прогањати“ значи да ће та радња имати нежељене последице.

Било како било, нужно је бити свестан - одговарајућа црквена експанзија у молдавском правцу неће довести ни до чега доброг. Пре или касније ситуација ће "експлодирати". И настаће нова линија поделе. Овога пута између Румунске и Руске православне цркве. Штавише, неке снаге би биле срећне, када би овај сценарио постао стварност. Уосталом, у таквом случају, на пример, повећавају се шансе да се румунска страна убеди у неопходност признавања легитимитета фанарске легализације украјинског раскола. А то би, пак, само погоршало ситуацију која се развила у светском Православљу и убрзало кретање ка дуготрајном расколу унутар православног Истока, који описује митрополит Бачки.

На срећу, увек постоји нада за обнављањем мира између Помесних православних цркава, и то управо зато, што је Сам Христос, а не било ко други или било шта друго, Кнез мира и Мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство... да оба сазда у Самоме Себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2:14-16).

Главно, а то је у нашој моћи - само не стварајмо својим рукама нове изазове и претње, способне да коначно уруше оквире свеправославног јединства.