Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма

 

Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве.

Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља.

„Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам.

Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“.

„Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“

Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом.

„Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве.

Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета.

 

Извор: spzh.news

Превод са руског: Тијана Лекић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На светој Литургији у 20. недељу по Духовима, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил,  богослужећи у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, није споменуо име Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Јеладе Јеронима у диптисима.

 

 

Свештени Синод Руске Православне Цркве је својом одлуком од 17. октобра 2019. године овластио Његову Светост Патријарха московског и све Русије Кирила „да престане да помиње име Његовог Блаженства Архиепископа атинског и све Јеладе у диптисима ако предстојатељ Грчке Цркве почне да помиње поглавара једне од украјинских расколничких групација или предузме друге радње које сведоче о његовом практичном признавању украјинских расколника.“

 

Обелодањено је 29. октобра 2019. године да је 21. октобра архиепископ Јероним упутио писмо поглавару такозване Православне Цркве Украјине, чиме је Грчка Црква посведочила да признаје ову расколничку структуру.

 

Према одлуци Свештеног Синода, Руска Православна Црква наставиће да са својом сабраћом у Грчкој Православној Цркви одржава „живу молитвену, канонску и евхаристијску везу - преко свих оних архипастира и пастира који су се већ успротивили или ће се успротивити признавању украјинског раскола, односно који се неће упрљати саслуживањем са расколничким  псеудојерарсима.“

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Трећег новембра 2019. године, током Литургије у Храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил уручио је Патријарашку и Синодску грамату архиепископу дубнинском Јовану.

 

 

Ми, смерни Кирил, Божјом милошћу Патријарх московски и све Русије, заједно са Преосвећеним архипастирима, члановима Свештеног Синода Московске Патријаршије,

 

после дискусије 14. септембра 2019. године поводом обраћања датираног тог дана архиепископа Јована (Ренето) у којем је навео  тежњу већине клирика и парохијана Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи да се сједине с Руском Православном Црквом и замолио да буде примљен у јурисдикцију Московске Патријаршије заједно са оним клирицима и парохијанима који то буду желели,

 

руководећи се пастирским старањем о клирицима и лаицима Архиепископије која обједињује у православној руској традицији руски народ и староседеоце Западне Европе, чији прелазак у Православље је омогућено умногом захваљујући делатности руских емиграната - пастира и богослова,

 

 решили смо да примимо Преосвећеног архиепископа Јована (Ренето) у јурисдикцију Московске Патријаршије са титулом “дубински”, као и све његове клирике и парохијане који то буду желели, и да предамо архиепископу дубинском Јовану руковођење поменутим парохијама;

 

после консултовања 7. октобра 2019. године поводом обраћања, датираног 28. септембра 2019. године, од стране сабрања свештенослужитеља Архиепископије предвођених архиепископом дубнинским Јованом с молбом да се Архиепископија присаједини Руској Православној Цркви и  да се одреди вид њене канонске организације у саставу Московске Патријаршије,

 

одлучили смо да Архиепископија православних руских цркава у Западној Европи, која је наследница црквеног дела формираног у Западној Европи 1921. године заједничком одлуком Свештеног Синода и Високог Црквеног Савета под председавањем Светитеља Тихона, Патријарха московског и све Русије, вршећи своју спаситељну службу у историјски формираној заједници парохија, манастира и црквених установа, од сада постаје саставни део Московске Патријаршије и као таква обавља своју делатност у складу са следећим правима:

 

1. Архиепископија чува своје богослужбене и пастриске одлике које су део њене традиције;

 

2. Архиепископија чува историјски формиране специфичности свог епархијског и парохијског устројства, међу њима и оне које су биле усвојене митрополитом Евлогијем сходно приликама у којима је функционисала подручна му област у Западној Европи, као и узимајући у обзир посебна решења Сверуског црквеног сабора 1917-1918. године;

 

3. Архиепископија се руководи према нормама њеног Устава и законодавства оних држава на чијим територијама обавља своју делатност;

 

4. Архиепископија има право да уноси измене и допуне у овај Устав по прописаној процедури, после договора о променама и допунама с Патријархом московским и све Русије и потоњим усвајањем од стране Свештеног Синода;

 

5. Архиепископија добија свето миро од Патријарха московског и све Русије;

 

6. Архиепископијом руководи епархијски архијереј са титулом Архиепископа, који обезбеђује непосредну канонску везу између Московскe Патријаршијe и општина које сачињавају Архиепископију;

 

7. Епархијски архијереј Архиепископије има пуноћу предвиђених канонима јерархијских права према подручним манастирима, парохијама и клирицима. Такође, епархијском архијереју Архиепископије припада искључиво право да:

 

а. оснива нове манастире и парохије у саставу Архиепископије;

 

б. даје канонски отпуст клирицима Архиепископије;

 

в. прима свештенослужитеље у састав Архиепископије (у складу са правилима Московске Патријаршије која регулишу прелазак клирика из епархија канонске територије у епархије које су ван ње);

 

г. рукополаже свештенослужитеље за клирике Архиепископије;

 

д. бира и поставља на црквену службу клирике и лаике који се налазе под његовом архипастирском јурисдикцијом;

 

е. проводи у живот решења Црквеног суда Архиепископије;

 

8. Избор епархијског и викарног архијереја Архиепископије врши се на следећи начин:

 

a. за избор епархијског архијереја Архиепископије Савет Архиепископије прави прелиминарни списак кандидата после добијања предлога из манастира и парохија Архиепископије; за избор викарних архијереја списак прави епархијски архијереј Архиепископије после консултације са архијерејским Одбором и Саветом Архиепископије;

 

б. прелиминарни списак кандидата доставља се на увид Патријарху московском и све Русије који има право да унесе исправке;

 

в. Савет Архиепископије или шаље списак од Патријарха московског и све Русије у манастире и парохије Архиепископије или поново шаље нови списак Патријарху московском и све Русије;

 

г. после добијања списка, манастири и парохије бирају своје делегате у складу са Уставом Архиепископије;

 

д. заједничко сабрање Архиепископије које чине свештенослужитељи и делегати-лаици бира архијереја у складу са процедуром која је прописана Уставом Архиепископије;

 

е. избор архијереја потврђује Свештени Синод.

 

9. Име епархијског архијереја Архиепископије помиње се на богослужењу у свим храмовима Архиепископије после Патријарха московсог и све Русије. Имена викарних архијереја Архиепископије помињу на богослужењу у храмовима који су одређени одлуком Епархијског архијереја Архиепископије, после Патријарха московског и све Русије и епархијског архијереја Архиепископије.

 

10. Архијереји Архиепископије су чланови Помесног и Архијерејског Сабора, а представници клира и лаика Архиепископије, који се бирају у складу са процедуром, чланови су Помесног Сабора.

 

11. Епархијски архијереј Архиепископије учествује у заседањима Светог Синода као привремени члан по утврђеном поступку.

 

12. Решења Помесног и Архијереског Сабора обавезујућа су за Архиепископију, а одлуке Свештеног Синода у договору са Патријархом московским и све Русије примењују се у Архиепископији узимајући у обзир околности њеног руковођења.

 

13. Апелациона инстанца па решењима Црквеног суда Архиепископије јесте Велики општецрквени суд Московске Патријаршије, а судска инстанца за архијереје Архиепископије је Велики општецрквени суд и Архијерејски Сабор.

 

14. Архиепископија чува финансијску аутономију и располаже својом покретном и некретнином имовином у складу са активним правним прописима и у складу са законодавством држава на чијим територијама она врши своју делатност.

 

15. Однос Архиепископије са државним органима регулисан је принципом одвојености Цркве од државе, узимајући у обзир законодавство сваке посебне државе. Како је истакао Архијерејски Сабор 2011. године, недопустиво је учешће свештенослужитеља у предизборним кампањама и политичкој борби. У изјавама о пастирским и друштвеним питањима свештенослужитељи Архиепископије, чувајући верност учењу Православне Цркве и држећи се темељних догматских и пастирских докумената Руске Православне Цркве, руководе се принципом слободе савести која се, како је истакао Архијерејски Сабор Московске Патријаршије 2008. године, “налази у хармонији са вољом Божјом ако брани човека од анархије, кад је у питању његов унутарњи мир, од насилног наметања ових или оних убеђења” (“Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима” IV.3). 

 

У складу са одредбом Свештеног Синода од 7. октобра 2019. године, потребно је унети неопходне уредбе у Устав Руске Православне Цркве и уставне документе Архиепископије.

 

Архијереји, клирици и лаици свих епархија Московске Патријаршије у Западној Европи, уз то и епархије Патријарашког Екзархата Западне Европе, епархије Руске Заграничне Цркве и Архиепископије, позвани су на плодотворну узајамну сарадњу.

 

Канонско побољшање присуства Московске Патријаршије у Западној Европи на данашњи дан представљен је у виду неколико црквених структура и тражи дубљу дискусију свих заинтересованих страна.

 

Узносећи благодарност Многомилостивом и Сведарујућем Богу на пруженој радости црквеног мира и јединства који су камен темељац за потоњи процват Православља руске традиције у Западаној Европи, призивамо на Преосвећеног архиепископа дубнинског Јована, клирике и лаике Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи благослов Свете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице: Беспочетног Оца са Јединородним Његовим Сином и Свеблагим Утешитељем Духом. Амин.

 

+КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ

 

 

С руског превео мр Николај Сапсај

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово Блаженство архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) обележио је 4. новембра 2019. године свој 90. рођендан.

 

 

Рођен је 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Данас је професор емеритус овога универзитета.

 

Носилац је почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука.

 

На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, он говори енглески, француски и немачки, а као радне језике користи латински, италијански, шпански и албански.

 

Одиграо је пионирску улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарксог рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960, а за јеромонаха – архимандрита 1964. За епископа Андрусе изабран је 1972. док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је местобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За Архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године.

 

Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан  Међународног одбора за нисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74).

 

Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организавао је и развио православне мисионарске подухвате. Признат је за „великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке“.

 

Као Архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуних 23 године. Премда је  формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији.

 

Овде није био опстао ниједан епископ, а ниједан евентуалан кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије.

 

У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је овде послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију ССЦ и архиепископ местобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију.

 

По приспећу у Албанију, Архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди набоље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог Архиепископа.

 

У циљу обнове црквеног живота Архиепископ је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије.

 

Он је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословња и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим Историја живих религија, Суочавање са светом, Мисонарење на Христов начин, До краја земаљског шара, Коегзистенција, Крст и Васкрсење у Албанији. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика.

 

Носилац је 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије последњег дана своје посјете Светој земљи, данас 3. новембра, саслуживао је на васкршњој поноћној Литургији коју је служио Архиепископ Филумен из Јерусалимске патријаршије у Храму Васкрсења Христовога у Јерусалиму.

 

 

На Литургији су такође саслуживали архијереји Руске и Румунске православне цркве. Сви ходочасници групе коју предводи Преосвећени владика Јоаникије, заједно са вјерницима из другух православних народа, узели су учешћа у овом јединственом богослужењу на живоносном Гробу Господњем.

 

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са групом ходочасника боравио је у вишедневној посјети Светој земљи. У четвртак 31. октобра Његово блаженство Патријарх Светога града Јерусалима и цијеле Палестине господин Теофил III уприличио је у част Епископа Јоаникија свечани пријем у просторијама Јерусалимске патријаршије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Васељенски патријарх Вартоломеј срдачно је поздравио Стелиоса Кимбуропулоса, грчког посланика, који је посетио седиште Свете Велике Цркве Христове.

 

 

Васељенски патријарх је честитао господину Кимбуропулосу на избору у Европски парламент, али и на његовом досадашњем напретку, истичући да је он пример не само особама са инвалидитетом, већ и друштву у целини. 

 

Такође је пожелео да током свог мандата допринесе јачању и консолидацији политике једнаких могућности за особе са инвалидитетом и њиховом једнаком приступу свим областима свакодневног живота.

 

Истовремено, Васељенски патријарх је указао на то да као друштво морамо се борити против било којег облика дискриминације који се може јавити према особама са инвалидитетом.

 

„Наша је порука достојанствен живот и једнаке могућности за све“, рекао је Васељенски патријарх.

 

Са своје стране, господин Кимбуропулос је захвалио Патријарху на састанку и упознао га са својим активностима у Европском парламенту, као и својим учешћем у разним одборима, као што је опдбор за људска права.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У вези с поступцима које је Архиепископ атински и све Јеладе Јероним предузео за „признавање“ украјинских расколника из ПЦУ, биће предузете радње у складу с одлукама које је 17. октобра на својој ванредној седници донео Свети синод Руске Православне Цркве. Ово је рекао председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион у емисији „Црква и свет“.

 

 

По речима јерарха, „у изјави Синода је, између осталог, истакнуто да ће уколико Јеладска Православна Црква или њен поглавар признају украјински раскол у виду заједничког служења, литургијског помињања лидера раскола или упућивања истом званичних грамата – то представљати жалосно сведочанство о продубљивању подела у породици помесних Православних Цркава. Притом је истакнуто да ће потпуна одговорност за ову поделу пре свега пасти на Патријарха цариградског Вартоломеја и на оне спољашње политичке снаге у чијим је интересима „легализован“ украјински раскол. Ових дана је објављена вест о томе да је Архиепископ Јероним упутио одговарајуће грамате поглавару расколничке структуре у Украјини Епифанију (Думенко)“.

 

Као што је истакао митрополит Иларион, Синод је 17. октобара најавио да ће ако Архиепископ атински званично призна украјински раскол његово име бити избрисано из диптиха Руске Православне Цркве. „То значи да патријарх Кирил неће помињати Архиепископа атинског на богослужењима, као што већ не помиње Патријарха цариградског, – прецизирао је председник ОСЦО. – Мислим да наредне недеље, кад патријарх буде служио неће бити овог помињања.“

 

Притом је митрополит Иларион истакао: престанак евхаристијског општења Московске патријаршије с Архиепископом атинским не значи престанак општења са свом Јеладском Црквом. „И даље ћемо општити са свим оним архијерејима који не признају украјински раскол, а у Јеладској Цркви их има.“

 

 

Осим тога, архипастир је истакао да ходочасничке службе Руске Православне Цркве неће препоручивати ходочасницима да у Грчкој посећују епархије архијереја које признају украјински раскол.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са групом ходочасника борави у вишедневној писјети Светој земљи.  У четвртак 31. октобра 2019. године, Његово Блаженство Патријарх Светога града Јерусалима и цијеле Палестине Господин Теофил III уприличио је у част Епископа Јоаникија свечани пријем у просторијама јерусалимске Патријаршије.

 

 

Овом приликом Његово Блаженство је пожелио добродошлицу Епископу Јоаникију и подсјетио на ријечи црквеног пјесника да је свети Сион мајка свих Цркава и Божије обиталиште, те да је на тај начин Јерусалим гарант јединства свих православних хришћана. Епископ Јоаникије се захвалио Његовом Блаженству на срдачном гостопримству пренијевши му поздраве и захвалност српског народа, особито нашег народа са Косова и Метохије који Блажењејши Патријарх особито  поштује због његовог свједочења припадности Светој Цркви.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Поновно уједињење Архиепископије руских парохија у Западној Европи са мајком Црквом, Московском Патријаршијом богослужбено ће се обележити у Москви овог викенда.

 

 

Делегација Архиепископије предвођена архиепископом Дубне Јованом (Ренето) пристиже у Москву у суботу 2. новембра 2019. ради учествовања у прослави и примања званичног документа о пријему. Истога дана делегација ће посетити Донски манастир у коме почивају мошти светог патријарха Тихона чијом одлуком су западноевропске парохије уједињене 1921. године у једну администрацију.

 

У недељу ће патријарх Кирил началствовати Литургијом у храму Христа Спаситеља уз саслужење архиепископа Јована и других свештених лица приспелих из Западне Европе. На служби ће патријарх Кирил уручити архиепископу Јовану патријарашку грамату којом се признаје поновно уједињење Архиепископије са Руском Црквом.

 

Архиепископија руских парохија у Западној Европи имала је бурну историју почев од како ју је основао свети патријарх Тихон 1921. г. Једно време је припадала Московској Патријаршији, затим Руској Заграничној Цркви и Цариградској Патријаршији, а једно време су били и самостални.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Само неколико дана након што је архиепископ Јероним признао расколничку „Православну Цркву Украјине“ и Епифанија Думенка као њеног предстојатеља, Пољска Православна Црква је поновила свој чврсти став против ове националистичке групације.

 

 

Архијерејски Сабор Пољске Цркве, у присуству свих архијереја окупљених у Варшави у уторак 29. октобра 2019, под председавањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита пољског Саве, размотрио је више предмета, између осталог, и украјинску кризу.

 

Према архијерејском саопштењу, а после размотрења дописа Његове Светости пaтријарха српског Иринеја, Његовог Блаженства архиепископа албанског Анастасија и самог митрополита Саве цариградском патријарху Вартоломеју, Сабор је решио да „задржи свој став по питању аутокефалности Украјинске Цркве какав је изложен у саборским одлукама од 9.05.2018, 15.11.2018. и 2.04.2019.“

 

Митрополит Сава је упутио неколико писама у подршку канонској Украјинској Цркви. У октобру 2018. он је писао патријарху Вартоломеју молећи га да сазове свеправославни Сабор који би разрешио украјинско питање, док је у децембру 2018. упутио писмо подршке Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Он је овом првојерарху писао и 13. марта ове године у име целога Архијерејског Сабора поновивши раније црквене одлуке. Даље, ови православни јерарси истичу да њихов став нема ништа са наводним антиукрајинским понашањем, већ са учењем Светог православља: „Пољска Аутокефална Православна Црква није против давања аутокефалности Православној Цркви у Украјини на основу догматских, канонских норми, и то васцелој Цркви, а не групи отпалих расколника“.

 

Са своје стране Сабор истиче да канонска Украјинска Црква под митрополитом Онуфријем нити је тражила нити је желела аутокефалност. „Отпадници од учења Свете Цркве не могу представљати здрав црквени организам. То нарушава евхаристијско јединство свег Православља,“ тврде пољски архијереји.

 

У свом саопштењу од 9. маја 2018. Сабор је истакао важност светих канона и покајања у животу Цркве: „Ми изражавамо јасан став Пољске Православне Цркве, наиме, да црквени живот сваке канонске Православне Цркве почива на начелима догме и светих канона Православне Цркве. Кршење ових начела води у хаос у животу Цркве. Постоје извесне расколничке групе у Украјини које се најпре морају покајати и повратити у канонску Цркву. Једино онда можемо разматрати питање давања аутокефалије... Не сме да нас заведе политичка клима кад су у питању догма и канони.“

 

У својој саопштењу од 15. новембра 2018.  архијерејски Сабор Пољске Цркве тражио је сазивање свеправославног Сабора како би се разрешило украјинско питање и „забранио је свештеницима Пољске Православне Цркве да одржавају литургијско и молитвено општење са свештенством тзв. Кијевске патријаршије и тзв. Аутокефалне Православне Цркве, које су учиниле многа зла у прошлости“.

 

У одлуци од 2. априла 2019. Сабор је навео: „Аутокефалност Црве у Украјини треба да почива на догматским и канонским нормама свеколике Цркве, а не на групама расколника. Они који су се одвојили од Цркве и били лишени својих свештеничких рукоположења не могу представљати здрав црквени организам. Ове неканонске радње нарушавају евхаристијско и међуправославно јединство.“

 

У јануару ове године Пољска Црква је такође изричито одбацила молбу патријарха Вартоломеја да призна нову Цркву у Украјини створену на  „Сабору уједињења“ 15. децембра 2018. године.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У Москви је 1. новембра 2019. приказан нови документарни филм о Православној Цркви у Пaкистану. Главна наратор у филму је отац Јосиф Фарук. Филм у режији Леонида Савин под насловом „Пенџабски крст“ посвећен је првој православној парохији Руске Цркве у Пакистану, а ове године је снимљен у граду Саргоди у Пенџабу. У филму отац Јосиф излаже историју Мисије Светог Арханђела Михаила, као и начин рада и активности московског Центра Свете Матроне. И православни Пакистанци говоре о свом животу, о томе како су постали православни и другом.

 

 

Отац Јосиф је једини свештеник Руске Цркве у Пакистану. Он неуморно ради на ширењу Православља у својој родној земљи која се не опходи позитивно према хришћанима. Он је пастирствовао овде и пре оснивања Мисије Светог Архангела Михаила. Његов животни пут није лак; сиромаштво, дискриминација свих хришћана у строгом муслиманском друштву и изолација од других православних земаља представљају неке од изазова с којима се непрестано суочава у подухватима да свој народ приведе Једној, Светој, Саборној и  Апостолској Цркви. Међутим, побожност и ревност његовог стада надахњује га да настави са својом великим подухватом у Пакистану.

 

Центар свете Матроне је отворен у октобру 2017, а главни задатак му је да оспособи жене да читају и пишу, да их подучи о православном Предању и молитвама и породичним вредностима, да им помогне да остану чврсти у својој вери у исламској држави Пакистану. Центар их такође подучава да раде тимски како би решавали стварне животне проблеме. Подучава их шивењу, везу и другим ручним радовима, а притом да гаје поверење између себе и решеност да решавају тешкоће свакодневног живота. После успешног једногодишњег курса свака од ових жена добија шиваћу машину.

 

Приказу филма присуствовао је режисер Леонид Савид заједно са Ароном Самуелом, координатором за омладински рад у православној заједници у Саргоди.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

По благослову патријаршијског егзарха за југоисточну Азију, митрополита Сингапура и југоисточне Азије Сергија, камбоџанско архијерејско намесништво Тајландске Епархије објавило је кмерски превод књиге Светог Николаја Српског (Велимировића) „Вера светих".

 

 

Публикацију је уредио секретар Тајландске Епархије архимандрит Олег (Черепанин) а књигу је превео Исак Мунг. Уредништво су сачињавали јеромонах Паисије (Ипат), свештеник Роман Постников и Дарије Окхват, преноси веб страница orthodox.or.th.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ