На ванредном засједању Светог синода Кипарске православне цркве, одржаном у уторак, 26. маја 2026. године, под предсједавањем Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и свег Кипра г. Георгија, окончан је поступак попуњавања упражњеног трона Пафоса (након смјене митрополита Тихика), избором архимандрита Григорија Јоанидиса (Γρηγόριος Ιωαννίδης) за новог митрополита. Према званичном саопштењу генералног секретара Светог синода Георгија Христодулуа, новоизабрани јерарх добио је 11 позитивних гласова на тајном гласању, док су регистрована 4 празна листића и један глас у корист монаха Софронија Стасиноса. Преузимање дужности заказано је за 11. јун, када ће бити обављено устоличење у митрополитском храму Храм Светог Теодора. 
Нови митрополит посједује богато академско образовање. Дипломирао је на Богословском факултету Националног и каподистријског универзитета у Атини, а потом је завршио постдипломске и докторске студије из области Литургике на Понтификалном оријенталном институту у Риму (Pontificio Istituto Orientale). Истовремено је био постдокторски истраживач у центру за византијске студије на Дамбартон Оукс-у (енгл. Dumbarton Oaks) при Универзитет Харвард, гдје се бавио византијским литургијским предањем Кипра кроз проучавање рукописа.
Његов научноистраживачки рад усмјерен је на историју и теологију хришћанског богослужења. Активан је члан међународних и локалних научних друштава, а значајно је допринио евидентирању и обнови црквеног насљеђа Митрополије тримитунтске.

Припрема вјеронаука.нет

Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас, на спомен светитеља Николаја, Црква нам предлаже да се загледамо у застрашујући, а истовремено величанствени парадокс духовног света. Навикли смо да људски живот меримо категоријама земаљског успеха. Архитекта се оправдава лепотом зграда које подигне, лекар – спасеним животима, а војсковођа – сјајем победа. Међутим,

у координатном систему Христове Цркве делује другачији и страшан закон обрнуте одговорности. Пастир не одговара за своје видљиве тријумфе, већ за туђе падове уколико су се догодили његовом кривицом.

           Бог на Страшном суду свештеника неће питати колико је храмова саградио, о висини звоника или злата на куполама. Може се испоставити да је све ово само спољашња историјска бука. Господ ће тражити одговор за сваку изгубљену, сломљену и саблажњену душу која је склизнула у бездан због пастирског немара, безосећајности или слепила. Свештенство је управо због овога најопасније занимање на свету.

Пастир се налази на првој борбеној линији онтолошког рата где цена грешке нису финансијски губици, него човекова вечна погибељ. Он је водич по минском пољу греховног света.

Ако се водич успавао, ако су га обузели таштина или земаљска испразност, они који су ишли за њим корак по корак, бивају разнети нагазивши на мине искушења. И Бог ће, по речима пророка Језекиља, одговор за крв ових људи тражити од самог пастира.

           Страхота овог служења продубљује се још и због тога што се у рукама свештеника налази туђа слобода – дар према којем се Сам Творац опходи с апсолутним и свештеним трепетом. Духовно руковођење није тоталитарно потчињавање, већ јувелирско неговање јединствене Божје замисли о човеку. Кад пастир уместо кротког вођства испољава духовни деспотизам ломећи туђу вољу тако да је подређује себи и намећући личне амбиције, он чини сакрални злочин. Наметнута „слепа покорност“ се претвара у духовну катастрофу: човек се или сломи и одлази заувек или се претвара у лицемера. Мораће да положи страшан одговор зато што је егоизам пастира заклонио живи лик Христа.

           Светитељ Јован Златоусти је говорио да „свештеник своју главу ставља у ватру“. Обичан човек носи чвор сопствених грехова, а пастир распетљава или затеже хиљаде туђих чворова. Он на исповести саучествује у судбини човека који се каје. Ако је испољио хладноћу, ако је отаљао ствар дежурном фразом – може се десити да човек оде преставши да верује у Божје милосрђе.

           Заборавност по овом питању јесте почетак краја. Пастир који је престао да осећа огњене размере одговорности, претвара се у најамника. Наизглед све може бити беспрекорно, али у олтару се рађа професионални цинизам – навикавање на светињу. Благодат Божја се повлачи од онога ко је користи као параван за егоизам, остављајући човека незаштићеним пред демонским силама.

           Најстрашније финале га очекује кад прекорачи праг вечности. Лењи пастир ће на Суду морати да се суочи лицем у лице с онима које је погубио равнодушношћу. Пророк Језекиљ је изговорио страшне речи: „Ево Ме на те пастире, и искаћу стадо Своје из њихових руку“ (Јез. 34: 10). Златоусти је свештенике позивао да се не варају тиме што имају чин: он на дну пакла не штити, већ само повећава муке. Онај ко је требало да буде светлост, али је постао узрок таме, биће подвргнут већој осуди. Слуга који је знао вољу господара, а није је испунио „биће много бивен“ (Лк. 12: 47). Управо зато су велики свеци у страху бежали од рукополагања. Међутим, у овом трепету се крије и величина пастирског крста. Свест о дужности захтева непрестано трезвење.

Задржати човекову душу од пада и брижљиво је донети до Христа јесте највеће чудо које превазилази стварање света. Молимо се за наше пастире како би им Господ даровао снагу, смирење и неугасиви страх Божји на овом огњеном путу.

Митрополит запорошко-мелитопољски Лука

Извор: t.me/lekarzpmluka, са руског за портал "Живот Цркве" превела: Марина Тодић

Православно хришћанство често делује као суштински конзервативно. Непоколебиво место које Предање заузима у његовом животу изгледа као створено да буде конзервативни бедем против света који је сувише спреман да заборави све што је добро и лепо. Међутим, постоје суптилне, али важне разлике које овакво разумевање Православља чине варљивим и које могу довести до изопачења вере и готово обрнуте слике нашег истинског спасења. Православно хришћанство не настоји да сачува нешто што је сада прошло — оно није вера заробљена у историји. Напротив, оно исповеда да оно што је једном дато у одређеном тренутку историје није ништа друго до оно што ће се открити на крају свега. Стога се вера исправно живи само онда када је радикално усмерена ка ономе што долази. Царство Божије никада није ништа друго до крај и испуњење свега, оно ради чега је и сама творевина приведена у постојање.

„Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“, говори Господ, „Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ“ (Откр. 1, 8).

Разумети истинску природу „краја свих ствари“, или, богословским језиком речено, „есхатологије“, у почетку је тежак задатак. То нарушава многа правила простора и времена (да, љубитељи „Доктора Хуа“, заиста је тако) и захтева извесну промену перспективе. Један пример таквог преображаја перспективе може се видети у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог, где свештеник узноси молитву:

„Ово чините у мој спомен! Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: Крста, Гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на небеса, седења са десне стране и Другог и славног доласка.“

Свештеник говори о Другом доласку у прошлом времену. То не представља некакво чудно учење по коме се сматра да се Други долазак већ догодио у историји. Напротив, реч је о препознавању да Света литургија стоји у једном мистичном простору из кога је исправно говорити о Другом доласку на тај начин. Јер Света литургија заиста јесте „последња“ Вечера, трпеза на крају свих ствари.

Свети Оци су сматрали да се истина поистовећује са крајем. И Свети Максим Исповедник на Истоку и Свети Амвросије на Западу писали су о тростепеном поретку у којем је Стари Завет „сенка“, Нови Завет „икона“, док је „истина“ — будући век. Овакво разумевање има више аспеката.

Пре свега, истина било чега не налази се у садашњости, него у његовом телосу, у његовом крају и испуњењу. Семе се не познаје док не постане дрво. Али, што је најважније, ово остварење истине не посматра се као постепени развој, као некакво уздизање ка истини. Такав приступ би подразумевао да истина „још није дошла“. Међутим, истина већ јесте и већ је присутна. Можемо рећи да истина, која већ постоји у будућем веку, привлачи све ка себи. Или да се истина, која већ постоји у будућем веку, пројављује у времену већ сада — онима који имају очи да виде.

Наш најчешћи начин посматрања света даје првенство историји, полазећи од претпоставке да је прошлост непроменљива и да је узрок свега што постоји у садашњости. Тиме себе чинимо творцима света, писцима приче васионе. То је веома примамљиво, иако у себи носи семе стрепње и рата. Али Бог није тако устројио творевину да она сама буде творац сопствене судбине и господар свога удела.

Приликом стварања, Бог посматра Своје дело и говори: „И гле, добро беше веома.“ То није само запажање о ономе што је учинио, него објава саме природе творевине. Њена природа открива се у њеном крају. Крај призива творевину, непрестано је усмеравајући ка ономе ради чега је створена. Свети апостол Павле овако говори:

„Обзнанивши нам тајну воље Своје, по благовољењу Своме које унапред одреди у Њему. За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (Еф. 1, 9–10).

Овај стих треба читати заједно са речима Светог апостола Павла из Посланице Римљанима:

„А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери“ (Рим. 8, 28).

То је оно „добро“ или „веома добро“ ради којега је све створено. Међутим, то добро је истовремено и скривено. Оно нам ни на који начин није очигледно, осим уколико не гледамо самога Христа.

Замислимо свет око 1000. године пре Христа. Један потпуно безначајан народ, тек нешто више од скупа племена, води борбу око комада земље који је готово безвредан по својој плодности и безначајан по положају и величини. У истом том подручју, међутим, уздижу се и цветају моћна царства и цивилизације, стварајући богатство, силу и нова достигнућа. Њихови споменици стајаће хиљадама година. Али на том незнатном месту један младић изаћи ће на двобој са дивом и победити га. По мерилима васионе, то је готово ништа, без икаквог значаја. Али то је прича о Давиду и Голијату, а тај Давид постаће предак оваплоћеног Бога, Који је Сам „добро“ света.

У овом тренутку ми не можемо правилно судити нити измерити „добро“ у свету, као што не можемо измерити ни укупност зла. Ништа не добија свој пуни смисао док не буде сагледано у светлости краја свих ствари. Давид добија значај тек из перспективе онога што долази после њега. Његово потомство је оно што му даје смисао и значај. И више од тога — морамо разумети да је „узрок“ Давидове славе већ привлачио све ка себи. Христос као Дете већ је узроковао уздизање Давида и утврђивао његово царство.

На исти начин и наши сопствени животи „узроковани“ су крајем ради којег су створени. Зато Свети апостол Павле каже:

„Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је иза мном заборављам, стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небеског призвања Божијега у Христу Исусу“ (Фил. 3, 13–14).

Ми не градимо на прошлости нити настојимо да сачувамо прошлост. Темељи Царства Божијег нису у овоме свету нити су од овога света. Они су, по речима Светога Писма, „непоколебиви“. Оно што Црква назива „Предањем“ није бледо историјско сећање, него непрестано обнављани живот Духа који је „једном за свагда предат светима“. Континуитет Предања не зависи од памћења. Оно је увек исто и свуда исто, јер је то једном дарована стварност која постоји пре свих векова и ка којој смо непрестано привлачени.

Оваква перспектива већини људи делује необично и супротна је чисто људском схватању конзервативизма. Посматрачу са стране Православље може изгледати као нешто конзервативно, али ако се оно што се чува одржава само на историјски начин, онда то више није живот нити истина Предања. Од нас се захтева да живимо у непрестаном самоиспражњењу и да примамо живот који нам се дарује. Исус Христос је исти „јуче и данас и у векове“. И управо то јесте садржај Предања. Ја Га данас не познајем зато што сам Га познавао јуче. Могу Га познавати само сада.

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"
 

Истинита прича из 1944. године

Ову причу ми је испричао мој деда, непосредни учесник догађаја о ком ћу писати.

Мој деда Фјодор Сидорович је отишао на фронт 1941. године. Распоредили су га у 282. пешадијски пук, 19. дивизије. Борбе на Западном фронту су биле веома жестоке у првим месецима рата, и већ у августу 1941. године он је био тешко рањен у главу, обе ноге и десну руку. Након што је прездравио ране, био је послат на Балтички фронт. Радосну вест о Победи деда је чуо у болници, јер је мало раније, у фебруару 1945. године, био по други пут рањен гелером од мине у извиђачкој акцији у рејону Либаве у данашњој Летонији. За ратне заслуге Фјодор Сидорович је био одликован орденом Црвене Звезде и другим ордењем и одличјима. Он није пуно волео да се присећа ратних година и на питања ближњих је само мрко ћутао. Међутим, деда је с лакоћом причао о једном, њему врло драгом, догађају из рата. Он је себе сматрао верником, иако никад није свима показивао своја верска убеђења. Пламен вере, који је он пронео кроз Голготу светског рата, потицао је од његових родитеља. И присећајући се своје мајке, деда је са сузама у очима причао о следећем чуду.

Била је 1944. година. У ваздуху је провејавала победа, али и смрт није тако лако одступала. Бојно поље, обавијено димом и мирисом гарежи, било је засејано неексплодираним гранатама. Гробну тишину је с времена на време прекидао покоји рафал. У једном од ровова седела су три руска војника – Сидор, Василије и Фјодор. Ћутке су пушили, заокупљени својим мислима.

Сидор је био са села. Рано је остао без оца и мајке, те је навикао да часно подноси животне невоље. Научио је да управља вршалицом и постао један од највреднијих тежака свог родног колхоза.

У сређен и срећан Василијев живот, рат је упао, као изненадни камен кроз прозор. Код куће је оставио љубљену жену и шесторо деце.

Фјодор, мој деда, је у том тренутку мислио на своју мајку. Рат ју је затекао тешко болесну, а он се бринуо о њој. Болесној мајци је била потребна нега. Нико од рођака није остао на овом свету, али је Мајци Русији њен син био потребнији. Фјодор се често сећао тренутка растанка, када га је мајка пољубила у чело и широко осенила крстом. Рекла му је: «Нека те чува Господ, синко!».

У том тренутку, када су њих тројица били заузети својим мислима, у ров се спустио старац. Добрих очију, са залиском, у платненој кошуљи. Чинило им се да су га већ негде видели, али нису могли тачно да се сете где. Толики су пут пребили, толико чизама истрошили... Никоме није пало на памет да га упита откуда се он ту створио, иако је то било сасвим чудно, да један чича пређе преко минског поља, под звиждуцима лутајућих метака.

Чуда у рату не задивљују. Сама чињеница да си жив, већ је сама по себи чудо.

И ту се Сидор досетио, да је он видео тог старца – у свом дому. Тамо у источном ћошку сељачке куће, стајала је икона Светог Николе. Његова покојна мајка је често пред њом узносила своје молитве Господу.

— Чича, када ће се завршити овај проклети рат? — срамежљиво га је упитао Фјодор.

— Ускоро, ускоро, децо! — одговорио је добродушни старац и тајанствено наставио: — Али овај рат неће бити последњи, још ће се тући четири коња и победиће – црвени коњ!

Раговор је прекинула рика непријатељског авиона. Одзвањала је наредба официра: «Оружје на готовс!». Старац се тихо усправио и успео се из рова.

Фјодор је хтео да довикне непознатом деди да у рову сачека да прође непријатељски напад, али од њега већ није било ни трага. Тада је он схватио да их је управо посетио Свети Никола. Било му је жао што је сусрет био тако кратак, – Фјодор је пожело да пита како је његовој мајци. И истог часа је схватио да Свети Никола није тек тако био са њима, значи да се неко баш у то време усрдно молио пред иконом Светитеља, и не само за свог сина, већ и за сваког руског војника – живог и мртвог, који је положио живот за своје другове на пољу боја.

Монах Варсонуфије (Кузњецов)

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Многи људи не разумеју исправно оно што читају. Читање има своја правила и своју дисциплину, а ако их читалац не поштује, лако може залутати у разумевању текста који је пред њим.

Једно од најосновнијих правила јесте да се чита смирено и пажљиво. Површно и ужурбано читање оставља мало простора за истинско разумевање, за схватање садржаја, промишљање, анализу и долажење до смисла који је писац желео да пренесе.

Исто тако, занемаривање знакова интерпункције — тачака, зареза, наводника и сличног — као и одсуство паузе тамо где је потребна, може читаоца довести до закључака које писац никада није имао на уму. Тада се значења мешају и постају нејасна. Такво читање често рађа погрешне закључке и понекад доводи чак и до супротног разумевања од онога што је аутор заиста желео да каже. Читалац тако оптерећује текст значењима која у њему не постоје и приписује писцу мисли које му никада нису ни пале на памет.

Избегавај да читаш из унапред формираног става, као онда када се припремиш да нападнеш оно што претпостављаш да је ауторово мишљење само зато што се разликује од твог. У том случају читаш само да би расправљао и противречио, а не да би чуо шта сам текст говори. На текст пројектујеш сопствене претходне ставове и уверења, тумачиш га по сопственој вољи или делимично и искривљено. Такво читање је дубоко погрешно, јер те спречава у трагању за истином.

И твој претходни став према писцу игра негативну, а често и несвесну улогу у разумевању текста. Одбацујеш га или га унапред дисквалификујеш само зато што долази од одређене личности коју не волиш, са којом се не слажеш или којој се противиш.

Такав став те удаљава од истинског разумевања другога онако како он сам себе представља и одређује. Остајеш затворен у сопственој тврђави, бацајући оптужбе на оне које лично одбацујеш или чије ставове не прихваташ. Тако се човек укрућује у својој интелектуалној љуштури, умире у сопственој изолованости и не доприноси ничим добрим друштву.

Исправно читање заснива се на настојању да се текст разуме онакав какав заиста јесте, без наметања сопствених претпоставки и умишљених значења која заправо постоје у нама самима — било услед пристрасности, намере или затворености духа. Тек када разумеш ауторово становиште, можеш слободно да га критикујеш, одбациш, разматраш или оспораваш.

Приповетка се не чита на исти начин као поезија. Научна књига не чита се као духовна или богословска. Свака област има свој књижевни стил и своју терминологију, чија се значења разликују од дисциплине до дисциплине. Корисно је и неопходно познавати особине различитих књижевних форми, а то се стиче управо кроз саму праксу читања. Читање сваког текста — а нарочито духовног — захтева и чистоту ума; то јест, да читању приступаш са духом који тражи истину, а не са духом осуђивања и напада. Најпре читај да би разумео шта текст жели да каже, а тек потом можеш да га вреднујеш у складу са својим ставом и уверењима.

Немој се задржавати само на појединим пасусима, занемарујући остале. Читај читав текст и подвлачи реченице које ти привуку пажњу како би их сачувао или запамтио. Селективно читање води ка погрешном и искривљеном разумевању.

Читање је очишћујући чин, јер те приморава да слушаш оно што читаш или слушаш, да упознаш мишљења других и уђеш у њихов свет.

Читање ти помаже да прихватиш другога онаквим какав јесте и да га разумеш, иако ниси дужан да прихватиш његове ставове. Оно те обогаћује кроз сусрет са мишљењима других, омогућавајући ти да се окористиш оним до чега су они дошли.

Читање је неисцрпан рудник знања, а пут читања води ка непрестаном сазревању. Сети се речи апостола Павла своме ученику Тимотеју у Првој посланици, и наћи ћеш велику корист у њима:

„Пази на читање“ (1Тим 4, 13)
„А поганих и бабских прича клони се“ (1Тим 4, 7)
„...него болује од запиткивања и препирања, од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења. Празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка“ (1Тим 6, 4–5).

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Христос васкрсе, драги моји читаоци!

           У данашњем* Јеванђењу чујемо речи: „И Jа им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке Mоје“ (Јн. 10: 28), које представљају највиши степен утехе за људску душу. Господ говори о Својим овцама – о оним људима који су чули Његов позив и кренули за Њим. Он им не обећава само привремено благостање, него вечни живот.

           Блажени Августин Ипонијски нас подсећа на то да је овај живот „добра ливада“, на којој се „не суши никаква трава, све се зелени и цвета“. То је оно стање блаженства према којем тежи свако срце уморно од „угњетавања садашњег живота“. Међутим, најважнији стражар овог блаженства је обећање Господа: „нико их неће отети из руке Моје“.

           Кад Христос говори о Својој руци Он нема у виду део тела. Како нас уче светитељи Јован Златоусти и Кирило Александријски, рука је символ свемогуће власти и непобедиве силе. Не само то, Господ истиче Своје јединство с Оцем: „Отац Мој који Ми их је дао већи је од свију: и нико их не можe отeти из руке Оца Мојега“ (Јн. 10: 29).

Светитељ Јован Златоусти објашњава: Спаситељ говори тако да бисмо схватили да су Његова рука и Очева рука једна иста рука. У васељени нема силе – ни међу људима, ни међу палим анђелима, која би могла бити већа од моћи Творца и која би могла насилно да отме човека од Његовог старања. 

           Светитељ Кирило Александријски отворено каже: „Ђаво не може да ‘отме’ вернике.“ Никаква спољашња туга, никакве „десетине хиљада непријатеља“ које помиње свети Теодор Мопсуестијски, нису у стању да нас одвоје од Бога. Непријатељ може да напада, свет може да искушава, али су немоћни пред печатом Божје својине на нашој души. Међутим, овде се крије важна истина на коју нас Ориген упозорава: „Није написано да ако нико не отме, нико неће ни отпасти.“

Како се може „отпасти“ из руку Божјих? У томе се крије тајна наше људске слободе. Рука Божја није тамница, она је уточиште. Бог нас не држи насилно. Не можемо бити отети споља, али можемо отпасти по сопственој вољи.

           Како се то дешава? Због немара. Ориген истиче: из руку Господа испадамо због сопствене лењости и недостатка пажње према свом духовном животу. Због тога што одбијамо да идемо за Пастиром. Блажени Теофилакт Охридски наводи страшан пример Јуде. Да ли је он био у рукама Божјим? Да, био је изабрани апостол. Међутим, „отпао је управо по свом избору“. Ако овца сама одлучи да оде из стада она добровољно напушта простор заштите. Због покварене воље. Светитељ Филарет (Гумиљевски) запажа да Јудејци нису слушали Христа, зато што су њихова срца била обузета „земаљским комфором“ и лукавством. Кад човек свесно бира грех и кад је упоран у њему, сам раздваја дланове који га држе.

Како се задржати у рукама Господа? Задржати се значи испољавати ревност.

Блажени Теофилакт каже да се обећање да „никад неће изгинути“ односи на истинске следбенике. То није статично осигурање које је издато једном и заувек, већ је жива веза. Треба слушати Његов глас. У вреви света треба издвајати време за тишину и молитву и за Свето Писмо. Не треба стајати у месту, зато што је вера пут. Идење за Христом у делима милосрђа и покајања је најбољи начин да се човек не оклизне у провалију. Треба учествовати у тајнама. Свети Кирило Александријски подсећа да Вечни Живот у нас се утква кроз Евхаристију – причешћивање Господњим Телом и Крвљу. То су оне „везе“ које нас физички и духовно повезују с Богом. 

           Драги моји! Налазимо се на најсигурнијем месту у васељени – у десници Сведржитеља. Не заборавимо: ни вук, ни разбојник, ни сам сатана не могу да нас лише спасења док сами не одлучимо да се окренемо од ње. Чувајмо то као драгоценост негујући у себи кротост Христових оваца како бисмо прошавши кроз капију земаљског пута стекли вечно зелену ливаду коју нам је обећао верни Пастир.

Ваистину васкрсе Христос!

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

_{*) Беседа је од 16. маја 2026 године, извор: t.me/lekarzpmluka}

_{Насловна фото: митрополит запорожки Лука проповеда у Почајевској лаври, извор: hramzp.ua}

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Парохија Светог Јована Санфранциског у Анијеру организује предавање посвећено животу и делу Светог Јустина Ћелијског (Јустина Поповића, 1894–1979), архимандрита и богослова Српске православне цркве, молитвеног заступника и пророка нашег времена, канонизованог 2010. године. Предавање ће одржати Бошко Бојовић, универзитетски професор (EHESS, Париз, Београд), у среду, 20. маја 2026. године у 19 часова, у просторијама парохије Светог Маврикија у Бекону.

Развој култа Светог Јустина „Новог Философа“ и оснивање српске епархије у Паризу

Рађање култа Светог Јустина Ћелијског везано је управо за Француску. Све почиње убрзо након његовог упокојења 1979. године, када у Паризу настаје Српско православно братство „Отац Јустин Поповић“, окупљено око групе православних верника. У том контексту Францускиња Емили ван Так осликава прву икону Светог Јустина, чиме започиње духовно ширење његовог поштовања, које убрзо превазилази границе Француске и Југославије.

Током наредне две деценије, захваљујући преданом раду личности као што су Босиљка Аврамовић и Владимир Продановић, Братство претвара Париз у живо мисионарско и интелектуално средиште. Организовањем великих духовних сабрања у центру у Монжерону, као и превођењем значајних богословских дела у издавачкој кући L’Âge d’Homme, заслугом Жан-Луја Палијерна, успело је да око светле личности Аве Јустина окупи стотине верника, свештеника и интелектуалаца.

Поред духовног полета, овај покрет верног народа постао је и покретач институционалног организовања. Управо на тим евхаристијским сабрањима у Паризу настале су прве петиције упућене Светом архијерејском синоду са захтевом за оснивање епархије Српске православне цркве са седиштем у Паризу. Истовремено, Братство је било активно и на друштвеном плану, бранећи част блаженопочившег патријарха Павле и Српске православне цркве од медијских напада тога времена.

Подсећање на тих двадесет година деловања открива како је дубока духовна визија, ношена вером и пожртвованошћу верника, уз молитвено покровитељство њиховог светог заштитника, довела до настанка данашње епархијске структуре Српске православне цркве у Западној Европи.

Извор, фото: orthodoxie.com

Превод са француског: редакција портала "Живот Цркве"

Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве, јуче, 14. маја, канонизована су два нова светитеља ХХ века.

Свети синод је, након разматрања извештаја Синодалне комисије за канонизацију, прибројао Сабору новомученика и исповедника Русије преподобномученика Владимира (Јелизарова) и исповедника Атанасија Сајка, назвавши их „новопрослављеним“ светитељима.

Свети Владимир пострадао је 20. фебруара 1930. године, јер се активно супротстављао планираном затварању Храма Вазнесења Господњег, у којем је служио као црквењак. За дан његовог празновања одређен је дан његовог мученичког страдања.

Свети Атанасије, Христа ради јуродиви, током совјетских прогона претрпео је вишеструка хапшења, заточеништво у концентрационим логорима и више од осамнаест година проведених у психијатријским болницама због своје вере и црквеног деловања. И поред свих страдања, наставио је да духовно служи верујућима. Његов спомен установљен је 22. априла / 5. маја, на дан његовог упокојења.

За оба светитеља Свети синод је одредио да, уколико њихове мошти буду пронађене, буду поштоване и чествоване као свете мошти.

Такође је наложено да се, „у складу са одлуком Седмог васељенског сабора, израде иконе новопрослављених светитеља ради њиховог поштовања“.

Свети Владимир је, поред тога, прибројан и Сабору јекатеринбуршких и пермских светих, док је Свети Атанасије уврштен и у Сабор орловских светих.

***

Свети Владимир рођен је 1877. године у селу Биково, у Новгородској губернији, у сељачкој породици. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1904–1905. године. Од 1907. године радио је као послушник у Соловецком манастиру, а 1911. прешао је у Светониколајевски Белогорски манастир Пермске епархије, где је ступио у искушеништво.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1917. године, био је мобилисан у војску. По повратку у манастир, 1. јуна 1919. године замонашен је у расу са именом Владимир.

У Белогорском Светониколајевском манастиру остао је све до његовог затварања 1923. године. Исте године био је ухапшен, али је послије готово седам мјесеци проведених у затвору, 15. октобра пуштен на слободу, уз обавезу да не напушта место боравка.

Након затварања манастира радио је као црквењак у Храму Вазнесења Господњег у Михајловском Заводу (данашњи Михајловск у Свердловској области). Активно се супротстављао намерама власти да затворе храм, због чега је поново ухапшен у јануару 1930. године.

Током истраге држао се храбро и непоколебиво. Одлуком Тројке опуномоћеног представништва Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) за Урал, 16. фебруара 1930. године осуђен је на смрт. Стрељан је 20. фебруара исте године. Верује се да је сахрањен у заједничкој гробници у околини Јекатеринбурга, на територији некадашњег стрелишта ОГПУ-а.

***

Свети Атанасије рођен је 1887. године у селу Даничево, у Волинској губернији, у породици државног чиновника. Од 1905. до 1908. године служио је у војсци.

У јулу 1920. године био је ухапшен и заточен у концентрационом логору број 1 у граду Орлу, где је остао до новембра исте године. Након ослобађања настанио се у звонику Богојављенског саборног храма у Орлу и од тада започиње његов подвиг Христа ради јуродивог.

Почетком двадесетих година, након што је исцељен од тешке болести, са благословом свог духовног оца ступио је у манастир. Од 1926. до 1931. године појао је у хору Храма Васкрсења Христовог на некадашњем манастирском гробљу у Орлу.

Поново је ухапшен у априлу 1931. године, под оптужбом да „међу верујућим масама води агитацију против мера совјетске власти и партије на селу“. Током испитивања Свети Атанасије је потврдио да је људима одговарао негативно када су га питали о колхозима, али је одбацио остале оптужбе. Кривични поступак против њега и других оптужених обустављен је 28. октобра 1931. године услед недостатка доказа.

Године 1932. смештен је у психијатријску болницу у Орлу, где је провео девет година. И у болници су му долазили бројни верници тражећи савет и утеху. Од 1941. до 1948. године живео је у Орлу, појао у црквеном хору и помагао грађанима у свакодневним пословима. Током ратних година укрепљивао је народ, давао духовне савете, упозоравао на невоље и говорио о судбинама војника и заробљеника.

Од 1948. године више пута је хапшен и поново смештан у психијатријске установе, у којима је провео још седам година. У медицинским извештајима лекари су непрестано бележили његову побожност, смиреност, дружељубивост и благост. И током боравка у болницама људи су му настављали долазити по помоћ и духовни савет.

Свети Атанасије упокојио се у Господу 5. маја 1967. године, у 81. години живота. Сахрањен је на Крститељском гробљу у Орлу.

Његов пример хришћанских врлина — кротости, благости, трпљења и смирења — био је на поуку свима који су му долазили. Поштовање исповедника започело је још за његовог живота и траје до данас, више од педесет пет година после његове смрти. Сачувана су и сведочанства о његовој чудотворној помоћи, укључујући и случајеве потврђене медицинском документацијом.

Преузето са: Живот Цркве

Следећи интервју дао је Његово Преосвештенство Иринеј уреднику епархијског сајта 6. маја 2026. године, после завршетка недавног Архијерејског сабора Руске заграничне цркве, поводом питања прослављења оца Серафима (Роуза).

— Драги Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на неколико питања после Вашег учешћа на Архијерејском сабору наше Цркве током протекле седмице. Ако благословите, одмах ћу прећи на „питање тренутка“: да ли је недавни Архијерејски сабор канонизовао јеромонаха Серафима (Роуза) из Платине?

— Не, није. И драго ми је што сте питање поставили тако директно већ на самом почетку, како бих могао подједнако директно да одговорим. А истовремено и да кажем да је само то питање — за које знам да га многи постављају — прилично необично. Веома мало људи има зрело разумевање начина на који Црква живи и остварује своје призвање, а бојим се да бујица чудних извештаја који су почели да круже после објављивања наше саборске посланице управо то потврђује.

Прослављење светитеља не проглашава се као некаква административна одлука на једној седници сабора — наша Загранична црква тако не функционише! Исто тако, канонизација није нешто што се догоди у једном поподневу, па да већ сутрадан буде објављена као свршен чин. То је молитвени процес препознавања светости једне личности и предузимања трезвених и пажљивих корака неопходних да би она била уздигнута на свеопште поштовање верних.

Управо тај процес сада и спроводимо у Заграничној цркви. И молим се да и убудуће предузимамо наредне кораке са оном трезвеношћу духа и верном пажњом коју чеда Цркве с правом очекују од нас.

— Дакле, Сабор није канонизовао оца Серафима, али јесте разговарао о његовој канонизацији?

— Заиста, и то опширно. И више од тога: кроз нашу Посланицу Сабор је потврдио и поделио са вернима да настављамо процес рада на његовом прослављењу, и то не као некакву неодређену жељу или магловиту наду. Ми признајемо да је његово прослављење — ако могу да употребим један популаран израз — „на хоризонту“ нашег црквеног живота, и активно радимо на томе.

— Али Синод Руске заграничне цркве већ је радио на томе, зар не, посредством комисије која је образована пре Сабора?

— Да, и Сабор је са благодарношћу саслушао промишљени извештај те комисије, на чијем се челу налази Његово Преосвештенство епископ сонорски Јаков, како у погледу већ обављеног рада, тако и у погледу наредних корака у њеном даљем деловању.

— На интернету су се појавили наводи да је комисија завршила свој рад. Или да се више не бави проучавањем живота оца Серафима, већ припремом житија и формалних материјала за сам чин канонизације. Да ли је то тачно?

— Уопште није. На Сабору смо изричито потврдили да рад комисије треба да се настави својим током: проучавањем живота оца Серафима, заједно са његовим списима; испитивањем његовог наслеђа; прикупљањем сведочанстава оних који су га познавали или који су искусили благодат његових молитава и заступништва, и тако даље. Наравно, комисија такође разматра већ постојеће литургијске текстове посвећене оцу Серафиму, иконографију и друго, као и оно што ће у будућности бити потребно како се будемо приближавали прослављењу. А пошто желимо да до тог прослављења дође, поверили смо комисији да на томе ради озбиљно и предано.

Све је то потпуно уобичајено када Црква приступа оваквом питању.

— Дакле, Владико, да ли се онда ишта заиста променило на Сабору поводом овог питања? Друштвене мреже су оставиле утисак као да се читава канонизација догодила током те седмице — на једном месту је чак наведено да је то потврдио неименовани епископ са Сабора.

— Не могу говорити о ономе што се дели по друштвеним мрежама — осим да поновим оно што често говорим, а то је да их уопштено треба избегавати. Свакако, нико од оних који су ширили такве „информације“ није заиста учествовао у раду Сабора нити је био у стању да веродостојно пренесе његове одлуке. А у Православљу, ни у канонској пракси ни у саопштавању важних црквених питања, никаква тежина се не придаје анонимним изворима!

Ипак, рекао бих да се на нашим саборским заседањима догодило нешто веома важно, а то је саопштено нашим сопственим речима, на традиционалан начин — кроз нашу посланицу, са нашим именима и потписима. Јасно смо изјавили — и могу рећи да се у срцу радујем што смо то могли да кажемо — да Архијерејски сабор већ сада, у овој фази процеса, препознаје праведан живот оца Серафима.

Другим речима, припрема за његово прослављење не одвија се као да ми већ сада конкретно не осећамо и не препознајемо његову светост — не само међу собом, већ на начин који желимо да поделимо и са другима. Са надом очекујемо да то црквено још потпуније објавимо, ако Бог тако благослови — и благословили смо наставак рада у том правцу.

То није мала ствар! Светост је опипљива! Ми то не скривамо нити се претварамо да је другачије. Сада настојимо да учинимо све што је исправно и достојно како би оно што већ предокушамо постало извор духовне хране за многе.

— Шта, дакле, следи?

— Молимо се и поверaвамо ове важне трудове онима које је Сабор одредио да их у наше име спроводе! И надам се да ће сви наши верни бити охрабрени — као што свакако могу рећи да сам и сам лично охрабрен — чињеницом да је наш Сабор потврдио да већ сада, у овој фази процеса, који је важно нагласити да није ни исхитрен ни препуштен стихији, већ се одвија уредно и трезвено, признајемо да радимо на прослављењу човека који је живео праведним животом и угодио Богу.

Ми осећамо и препознајемо његову светост. Молимо се да и други то осете. И желимо да наставимо овим путем са истом оном духовном озбиљношћу коју је и сам отац Серафим показивао, како би и нама таква светост била дарована.

— Хвала Вам, Владико.

— Било ми је задовољство. Нека Вас Бог благослови. Христос васкрсе!

— Ваистину васкрсе!

Извор, фото: orthodox-europe.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Истинита прича за размишљање

Након што сам једном свом пријатељу испричао причу коју доносим у наставку, упитао ме је: „Зашто данас не срећемо овакве свештенике?“ Одговор на то питање препуштам читаоцу.

Прегледајући једног дана један православни интернет сајт, наишао сам на ову причу, богату духовним поукама за свакога ко је спреман да се замисли над њом. Пожелео сам да је укратко поделим са својим драгим читаоцима, јер сам у њој пронашао практичан одговор на оно о чему сам говорио у претходна два чланка.

Ова прича објављена је у недавно издатој електронској књизи у Москви, штампаној на руском, енглеском и француском језику, под насловом „Свакодневни светитељи“. Књига садржи како истините приче, тако и симболичне приповести. Међу њима се налази и прича о „искушенику епископу“. Реч „искушеник“ овде се односи на монашко искушеништво. (Од овог човека и ми смо у овој Архиепископији примили велики благослов, јер је неколико година служио као епископ у Америци.)

У средишту приче налази се епископ Василије Родзјанко, који се упокојио у Господу 1999. године. Рођен је у руској аристократској породици. Његов деда био је председник Царске думе, што је породицу приморало на изгнанство 1920. године, када је будући епископ још био дете.

На крају су се настанили у Србији. Ту је одрастао, школовао се и упознао велике црквене личности, међу којима и онога који ће касније постати архиепископ и светитељ — Свети Јован Максимович. Василије се оженио девојком коју је дубоко волео, изабрао свештенички пут као служење своме народу и узео Светог Владимира за свог небеског покровитеља. Када су комунисти током и после Другог светског рата дошли на власт, одбио је да напусти Србију, иако се као свештеник суочавао са стварном опасношћу од хапшења.

И управо се то и догодило. Након што се нова Југославија учврстила, прогон Цркве се појачао. Отац Владимир био је послат у логор и тамо је провео осамнаест месеци. Међутим, сукоб који је у то време избио између вођа Русије и Југославије, Стаљина и Тита, довео је до тога да Тито ослободи све „беле Русе“ из логора и протера их из земље. Отац Владимир изабрао је Париз, јер се тамо налазио његов духовни отац, свети архиепископ Јован Максимович. Свети Јован га је примио са радошћу и, после извесног времена, послао у Лондон да служи малој српској парохији. Отац Владимир био је веома образован и истицао се у просветном и мисионарском раду. Говорио је руски, српски, француски, енглески, бугарски и помало румунски језик, што му је омогућило да на Би-Би-Сију води недељну православну верску емисију на руском језику.

Шездесетих година прошлог века прошао је кроз тежак и болан период. После губитка супруге, туга га је одвела у зависност од вотке. Последице алкохола нису се споља примећивале, јер му је телесна снага омогућавала да настави своје дужности без видљивог посртања. Али једнога дана супруга му се јавила у сну, оштро га прекорила и показала му своју жалост због онога што чини. Пробудивши се из тог сна, заувек је оставио алкохол, победивши своју људску тугу.

После упокојења свог дотадашњег духовног оца, за новог духовника изабрао је митрополита Антонија Блума, чувеног лондонског митрополита познатог по дубини духовног живота. Временом је митрополит Антоније предложио да отац Владимир буде изабран за епископа у Северној Америци, јер се већ био показао као успешан мисионар. Према предању Руске православне цркве, епископ пре хиротоније мора бити канонски монах. Тако је и било.

Када се пред монашки постриг исповедио своме духовном оцу, рекао му је: „Добро разумем како ћу живети завете целомудрености и сиромаштва, али још увек не разумем како ћу живети завет послушања. Епископ је тај који даје упутства, савете и наредбе. Њему се указује послушање.“

Митрополит Антоније је на тренутак заћутао, а потом одговорио: „Увек сматрај себе монашким искушеником и буди послушан свакоме ко од тебе затражи неку службу коју можеш да испуниш.“ Отац Владимир је овај савет прихватио као закон послушања и трудио се да по њему живи до краја свог живота. Примио је монашки постриг и добио име Василије, по свом новом небеском покровитељу.

Током година свог епископског служења много пута је посећивао своју отаџбину Русију. Једном приликом сусрео је на једној московској улици старицу која му је, чим га је угледала и помислила да је свештеник, рекла: „Оче, молим вас, осветите мој мали дом. Већ три године молим свештеника из своје парохије да дође и благослови га, али ми никако не одговара.“

Он је одмах прихватио њену молбу, држећи се свог завета послушања. Његов сапутник покушао је да га одврати, говорећи да није дужан да то учини. Тада је упитао старицу: „Где се налази ваш дом?“ Она је одговорила: „Није далеко. Са периферије Москве аутобусом се стиже за свега четрдесет минута!“ Међутим, они су се налазили у самом центру Москве, што је значило да је најпре требало путовати метроом најмање пола сата, а потом и аутобусом. Ипак, владика није променио своју одлуку. Најпре су отишли у храм да узму потребне одежде за освећење дома, а затим су се упутили ка старицином стану — једној собици од свега осам квадратних метара, на деветом спрату старе велике зграде.

Успут им је говорила како је деца и унучад никада не посећују и не показују пажњу према њој. После освећења дома, послужила је владику и његовог пратиоца чајем и колачем. Владика је прихватио од ње једну стару рубљу, како не би повредио њена осећања. Тада му је рекла: „Сада могу мирно да одем из овога света, пошто је мој дом благословен!“

Зар ова старица, која је одрасла под суровим верским прогонима и васпитавана у атеистичкој пропаганди школе и друштва, не показује дубок и потресан осећај светости и страхопоштовања? И не би ли свештеници попут овог епископа требало да буду бројнији, сразмерно мноштву породица које носе у себи овакву свест о значају Божијег благослова?

Током друге посете Русији 1990. године, епископ Василије сусрео је младог свештеника који је са одличним успехом завршио богословски факултет, али није наставио више студије, јер је изабрао да служи у забаченој сеоској парохији у Костромској области и обнавља трошни храм из XVIII века. Овај свештеник замолио је владику да дође и служи Свету Литургију у његовом храму. Као и обично, владикин сапутник покушао је да га одврати од прихватања молбе. Овога пута раздаљина је била далеко већа — свега шест стотина километара! Ипак, владика је послушао. Узео је архијерејске одежде и заједно са младим свештеником и својим пратиоцем кренуо аутомобилом на пут.

После неколико сати путовања саобраћај се зауставио због несреће између мотоцикла и камиона. Владика је сазнао да је мотоциклиста погинуо. Изашао је из аутомобила и пришао месту несреће, где је затекао младића како горко плаче над телом свога оца. Обратио му се речима: „Ја сам православни свештеник.“ Затим га је упитао: „Да ли је ваш отац био верник, да бих могао да прочитам молитве за њега?“ Младић је одговорио: „Да, да, наравно. Молим вас, прочитајте потребне молитве. Мој отац је био веома побожан православни хришћанин и имао је духовног оца. Али није одлазио у цркву.“

Епископ Василије га је изненађено упитао: „Како је могао да има духовног оца, а да не иде у цркву?“ Младић је одговорио: „Мој отац је раније био атеиста. Али је редовно слушао недељне духовне беседе оца Родзјанка (самог епископа Василија) на Би-Би-Сију. Преко њега је дошао до вере и извршавао је све што је тај свештеник говорио, сматрајући га својим духовним оцем.“

Сузе су потекле из очију епископа Василија док је стављао епитрахиљ и почињао молитву за душу свога духовног чеда, које му је до тог тренутка било потпуно непознато.

Ко је могао претпоставити да је Бог устројио овај сусрет како овај човек не би био лишен благослова свога духовног оца? То су скривени путеви Божији. Они нам се не откривају увек брзо и одмах, али то што остају сакривени не значи да Бог не прати сваки детаљ нашег живота, водећи нас ка спасењу којем се надамо.

Господе, даруј Својој Цркви свештенике сличне овим праведницима. Опрости нам и не допусти да оправдавамо своје недостатке.

Извор, фото: Фејсбукстраница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Др Јустинијан Јоаким Симион, специјалиста неурохирургије у оквиру медицинске мреже „Анастасиос“ у Клуж-Напоки, сматра да добар лекар мора бити и духовно уравнотежена личност.
Овај неурохирург не посматра веру као супротност науци. „Верујем да духовност, у свом дубљем смислу — не нужно искључиво религиозном — представља саставни део лекарског позива. То је нешто што нас обухвата и усмерава, чак и онда када тога нисмо у потпуности свесни“, истиче он.
У интервјуу који је дао говорио је о односу лекара и пацијента, чуду људског мозга, информационом друштву, као и изазовима које доноси вештачка интелигенција.
Уравнотеженост и духовност као део лекарског позива
„Басилика.ро“: Као неурохирург, бавите се једном од најсложенијих медицинских специјализација, која се налази на раскршћу ума, психе и тела. Има ли духовност своје место у лечењу неурохируршких пацијената? И на који начин?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Неурохирургија је, без сумње, једна од најсложенијих и најзахтевнијих медицинских области — како са физичке, тако и са психолошке стране. Временом сам схватио да дубина овог позива превазилази искључиво научне оквире.
Постоје ситуације у којима, ма колико моје стручно образовање било темељно и ма колико рационално приступао неком случају, не успевам да пронађем задовољавајући одговор у самој науци. Можда још увек не располажемо свим подацима, можда наука још није стигла дотле — али искрено осећам да неки одговори припадају нечему другом. Духовности.
Разум је темељ наших медицинских одлука — он нам помаже да изаберемо најсигурнији пут, заснован на подацима, искуству и протоколима. Али у успешности лечења огромну улогу има и психичко стање пацијента. А ту се открива једна дубока повезаност: психа је тесно повезана са духовношћу. Нисам једном био сведок како се пацијент снажне вере и дубоког поверења опоравља на готово неочекиван начин.
Као лекар, ако немате унутрашњу психичку равнотежу, ако и сами нисте мирни и духовно сабрани, пацијент то осећа. Пацијенти веома добро препознају стабилност и смиреност, али и наше унутрашње немире.
Верујем да духовност, у свом дубоком смислу — не нужно искључиво религиозном — представља саставни део лекарског позива. То је нешто што нас обухвата и руководи, чак и онда када тога нисмо у потпуности свесни.
 

Вера нам дарује расуђивање
 
„Басилика.ро“: Живимо у епохи у којој смо, нарочито путем интернета, непрестано изложени непрегледној количини нефилтрираних информација. Какав утицај то има на наше здравље и какву улогу у таквом контексту могу имати Црква, духовност и вера?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Живимо у добу хиперпродукције информација, у којем нас огромна количина садржаја, посебно оног са интернета, лако може преплавити. Информације више нису јасно разврстане нити проверене, што ствара збуњеност, анксиозност, а понекад и погрешне одлуке у вези са здрављем.
Многи пацијенти долазе у ординацију уплашени, са ставовима формираним на основу онога што су прочитали на интернету, а које је понекад тешко отклонити чак и јасним медицинским објашњењима.
Та бујица информација слаби нашу способност расуђивања и онемогућава нас да останемо утемељени у здравој логици. Управо ту, верујем, духовност — у свом дубљем смислу — има веома важну улогу. Црква, вера и припадност систему јасних вредности могу донети равнотежу у један хаотичан свет. Оне нам пружају оријентире, унутрашњи мир и способност да разлучимо шта је заиста важно.
Вера, онако како је ја разумем, није у супротности са науком. Напротив, она нам помаже да будемо утемељенији, стабилнији и уравнотеженији пред неизвесностима живота. А у друштву које делује све ужурбаније и дезоријентисаније, потребно је управо такво упориште — како пацијентима, тако и нама лекарима.
За мене лично, Црква, духовност и вера представљају изузетно важне ослонце у овом веку брзине и стерилних информација доступних на интернету, које нас у сваком тренутку непрестано засипају.

Дијагноза — почетак пута уз пацијента
 
„Басилика.ро“: Да ли је у неурохирургији теже поставити дијагнозу него у другим медицинским специјалностима?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Свака медицинска област има своју сложеност, али у неурохирургији тежина не лежи само у постављању дијагнозе, већ и у дубоком разумевању свих последица које та дијагноза носи, као и у начину на који се она саопштава пацијенту.
Мозак је орган који нас и даље задивљује својом сложеношћу, а симптоми често могу бити варљиви, тешко уочљиви или подложни различитим тумачењима. Неретко је граница између стања које захтева хируршку интервенцију и оног које се може лечити конзервативним путем веома танка, и управо ту до изражаја долазе искуство и клиничка интуиција лекара.
Ипак, можда је најтежи тренутак онај када човеку треба саопштити да болује од обољења мозга или кичме — нечега што је за већину људи синоним за страх, неизвесност, а понекад чак и за губитак идентитета или контроле над сопственим телом.
То је стварност коју није лако прихватити. Управо зато комуникација постаје својеврсни медицински чин. Потребно је пронаћи равнотежу између тога да човеку саопштите истину, а да га притом та истина не сломи, као и да му помогнете да остане свестан, прибран и укључен у доношење одлука о сопственом лечењу.
У неурохирургији, дијагноза је често тек почетак једног пута који подразумева много више од саме науке — он захтева саосећање, стрпљење, поверење и дубоко хуману комуникацију.

Људски фактор — кључан у употреби технологије

 „Басилика.ро“: Може ли се говорити о технолошком напретку у дијагностици неурохируршких обољења? Може ли вештачка интелигенција помоћи лекару? И на који начин?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Без сумње, у последње време технолошки напредак у дијагностици неуролошких обољења веома је значајан. У неурохирургији већ смо сведоци невероватних достигнућа — од магнетне резонанце високе прецизности, па све до технологија хируршке навигације које нам омогућавају сигурније и прецизније интервенције.
Ови алати нам помажу да јасније разумемо шта се дешава унутар мозга и кичменог стуба, као и да откријемо болести у веома раним фазама, што често прави пресудну разлику у успеху лечења.
Када је реч о вештачкој интелигенцији, њен потенцијал је заиста огроман. Она може бити значајна помоћ лекару у процесу постављања дијагнозе, нарочито у анализи сложених података добијених путем дијагностичких снимања.
На пример, алгоритми машинског учења могу препознати аномалије које би људском оку могле промаћи или предвидети ток развоја одређене болести на основу великих количина података.
Ипак, важно је нагласити да технологија, ма колико напредна била, не може у потпуности заменити лекара. Вештачка интелигенција може бити моћно средство, али нема способност да разуме емоционални и лични контекст пацијента, а управо су ти аспекти од суштинског значаја у медицинској пракси.
Лекар остаје незаменљив у тумачењу тих информација и доношењу одлука, јер у обзир не узима само податке, већ и људску стварност која стоји иза сваког појединачног случаја.
На крају, технолошки напредак и вештачка интелигенција представљају велику прилику за савремену медицину, али их треба посматрати као допуну нашем раду, а не као замену за њега.
Све што чинимо јесте да та средства ставимо у службу пацијента, како бисмо му пружили што веће шансе за оздрављење.

Људска повезаност — од суштинског значаја

„Басилика.ро“: Која су најчешћа неуролошка обољења која препознајете код пацијената који долазе у клинику „Анастасиос“ у Клуж-Напоки?
Др Јустинијан Јоаким Симион: У клиници „Анастасиос“ у Клуж-Напоки сусрећемо пацијенте из читаве земље, сваког са сопственом животном причом и изазовима, и управо то чини да сваки дан буде другачији и испуњен смислом. Од случајева дискус херније, краниоцеребралних траума, туморских и васкуларних обољења мозга, па све до патологија кичмене мождине и веома сложених обољења — наша делатност обухвата читав спектар неурохируршке патологије.
 
Оно што ову клинику чини посебном јесте чињеница да наш тим није само скуп стручњака, већ заједница посвећених и саосећајних људи који на прво место стављају потребе пацијента. Сваки лекар у нашем тиму поседује озбиљно професионално искуство, али и оно што је можда најважније — дубоку људску димензију.
Окупио сам око себе тим који дели исту визију: да се неурохирургији приступа не само из научне перспективе, већ и кроз дубоко хуман поглед на човека.
Трудимо се да сваки пацијент током читавог процеса лечења осети да је схваћен, подржан и поштован. У једној тако осетљивој области као што је неурохирургија, људска повезаност подједнако је важна као и успешно изведене хируршке интервенције.

Мозак — задивљујућа творевина

„Басилика.ро“: Шта нам можете рећи о људском мозгу, најважнијем делу нервног система?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Људски мозак је, без сваке сумње, једна од најсложенијих и најтајанственијих творевина у природи. Он представља средиште свих наших функција — од најосновнијих, као што су дисање и рад срца, па све до најсложенијих, попут мишљења, осећања, памћења, па чак и саме свести.
То је задивљујућа структура са око 86 милијарди неурона, који међусобно комуницирају кроз изузетно сложену мрежу електричних и хемијских сигнала. Ти неурони образују системе који управљају свиме што чинимо: начином на који се крећемо, како доживљавамо свет око себе, како учимо и како се односимо према другим људима.
Мозак је, такође, изузетно пластичан орган, способан да се прилагођава и реорганизује — процес који је познат под називом неуропластичност.
Но, изван своје научне сложености, мозак има и дубоко људску димензију. Свака мисао, свако осећање и свака одлука коју доносимо на неки начин су њиме обликовани. Усудио бих се да кажем да је он, у симболичком смислу, „седиште“ свега што јесмо, те да брига о здрављу мозга није само медицинско питање, већ и одговорност према нама самима као личностима.
У неурохирургији се са овим изузетним органом сусрећемо у тренуцима кризе, и зато је свака интервенција истовремено и професионални изазов и чин дубоког поштовања према његовој сложености и крхкости.

Како сачувати здравље мозга

„Басилика.ро“: Имате ли неколико практичних савета за очување здравља мозга?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Здравље мозга од суштинског је значаја за активан и уравнотежен живот, а одређене једноставне навике могу у великој мери помоћи да он остане у добром стању. Ево неколико савета које често препоручујем пацијентима:
Редовна физичка активност — Физичко вежбање подстиче бољу циркулацију крви ка мозгу и помаже стварању нових неуронских веза. Ходање, пливање или трчање само су неки од облика активности који благотворно делују на здравље мозга.
Уравнотежена исхрана — Здрава исхрана, богата хранљивим материјама важним за мозак, као што су омега-3 масне киселине, витамини Б групе и антиоксиданси, подржава когнитивне функције. Намирнице попут масне рибе, орашастих плодова, семенки и зеленог лиснатог поврћа посебно су корисне.
Довољно одмора — Мозак се током сна обнавља и регенерише. Квалитетан сан од око седам до осам сати током ноћи веома је важан за памћење, емоционалну стабилност и очување психичке равнотеже.
Ментална активност — Мозак је потребно непрестано „подстицати“ како би остао активан. Читање, учење страног језика, решавање загонетки или бављење креативним активностима подстичу неуропластичност и одржавају когнитивне способности на високом нивоу.
Управљање стресом — Хронични стрес може озбиљно нарушити здравље мозга. Зато шетње у природи, молитва, тренуци тишине или једноставно време посвећено одмору и удаљавању од свакодневног притиска могу направити велику разлику.
Друштвени односи — Очување здравих међуљудских односа и учешће у друштвеним активностима веома су важни за ментално здравље. Мозак има велику корист од разговора и интеракције са другим људима, јер се на тај начин подстичу области задужене за мишљење и памћење.
То су само неке од навика које, ако се доследно примењују, могу дугорочно допринети здрављу мозга. Као и у свему што се тиче организма, превенција је кључна. Здрав мозак значи активан, бистар и живот испуњен снагом и енергијом.
Др Јустинијан Јоаким Симион је, заједно са својим братом др Теодором Симионом, оснивач појачког ансамбла византијске музике „Анастасиос“.
 
Извор: basilica.ro
Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

„Од дрвета не види шуму“, каже народна изрека. Она указује на то да усредсређеност на појединости може замаглити сагледавање целине. Наравно, неко би могао одговорити и супротно: „Толико је обузет шумом да не види дрвеће.“ Уистину, човек је устројен тако да може да сагледава и дрвеће и шуму — и ширу слику и појединости. Међутим, најбоље је када то функционише на исправан начин. Према неуронаучнику и философу Ијану Макгилкристу, правилан поредак постоји онда када сагледавање целине има првенство, док је пажња према детаљима у другом плану. У свом првом значајном делу, Господар и његов изасланик („The Master and His Emissary: The Divided Brain and the Making of the Western World“), он истражује на који су начин две мождане хемисфере — десна и лева — устројене управо за те функције. Он, такође, тврди да је западна цивилизација (модерност) преокренула тај поредак и постала претерано усмерена на детаље. Због тога врло често не сагледавамо ширу слику све док не буде прекасно.

Наша усредсређеност на појединости постала је једно од главних обележја технологије и науке. Ствари рашчлањујемо како бисмо разумели на који начин функционишу. Наравно, то „како ствари функционишу“ често представља нешто много шире од фрагментарних истраживања по којима је наша технолошка цивилизација постала позната. Постали смо култура стручњака и специјалиста. У свету брзих промена често тек касније откривамо „ненамераване последице“ својих поступака, дуго након што су ти поступци већ почели да делују.

Протестантска реформација заузима место у историји које се у великој мери поклапа са Индустријском револуцијом. Њих је повезивало поверење у саму природу промене. Сретао сам протестантски слоган semper reformanda (скраћено од ecclesia semper reformanda est), што се преводи као: „Црква мора непрестано да се реформише.“ Промена је тако постала нешто више од повременог исправљања недостатака — постала је нужан начин живота.

Одавно сматрам да је појам промене постао део саме основе позносредњовековне западне културе. Било би поједностављено тврдити да постоји искључива узрочна веза — да је Реформација довела до Индустријске револуције — иако су поједини значајни мислиоци годинама заступали такво становиште, попут Макса Вебера. Чини ми се тачнијим рећи да је „промена“ једноставно постала „део духа времена“. Ипак, ми смо наследници тог културног преображаја. Промену подразумевамо као природно стање ствари. Штавише, промену посматрамо као напредак, као кретање ка нечему бољем. Црква се, дакле, не само реформише, него мора непрестано да се реформише.

Током последњих неколико деценија почеле су, међутим, да се јављају сумње у такво схватање. Критичари наратива о промени и напретку постојали су од самог почетка, али су ненамераване последице наших „прогресивних“ пракси почеле да се нагомилавају на начин који саму промену доводи у питање. Полако откривамо да, када промените једну ствар, ризикујете да промените све. Такав ризик упућује на потребу да идемо спорије и да научимо да добро погледамо пре него што начинимо корак.

Они који су најизложенији неочекиваним последицама промена јесу млади. Родити се у времену великих промена значи да ће њихове последице највероватније постати јасне тек онда када већ буде прекасно. Изгубљено детињство не може се повратити нити поправити.

Занимљиво је приметити да Православље претходи културном преображају који је створио савремени свет. Штавише, Православље је живело у својеврсној „културној чаури“, која је у много чему била страна читавој западној култури. Ипак, сада се налазимо овде, у оваквом свету. Управо та чињеница у великој мери објашњава уздржаност Православља према западној култури у целини, као и његову трајну критику начела semper reformanda.

Шта бисмо уопште мењали?

Православље унутар свог предањског постојања има много „дрвећа“, али их је примило у облику шуме. Православље није „мноштво ствари“ — оно је свеобухватна целина. Православни разговори (а њих је у нашем интернетом повезаном свету веома много) често бивају увучени у културну навику усредсређености на појединости. Било да је реч о догматским питањима или о практичним и пастирским темама, наши разговори лако могу постати расправе о „дрвећу“ — о детаљима истргнутим из сопственог контекста. А такви разговори неизбежно носе опасност погрешног разумевања и искривљавања самог предмета о коме се говори.

Православље је све — по самој својој природи. Све што је мање од целине није Православље.

Свети апостол Павле пише у Посланици Ефесцима 1: 9-10

„...тајну воље своје, по благовољењу својему које унапред одреди у Њему. За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему.“

То је Црква — „све сабрано у једно у Христу“.

Зато он може да пише и Светом Тимотеју, описујући Цркву на следећи начин:

„Дом Божији, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15).

Мислим да је то један од главних разлога због којих Православље себе често описује као „начин живота“, а не као скуп догмата. Уосталом, сама реч Orthodoxia значи „правилно слављење“ или „правилно богослужење“ и означава целокупност нашег живота у заједници са Богом, а не само оно што чинимо у храму. Православни живот јесте живот у присуству свега.

Када су моја деца била мала, често су морала да бирају како ће поставити своја питања. Могла су да питају мајку и добију кратак, практичан одговор. Или су могла да питају оца — и тада би добила читаво предавање о свему. А када бисмо разговарали, ти разговори су трајали дуго.

И данас, када размишљам о било чему, ја размишљам о свему. Верујем да је једини истински одговор на све управо: „Слава Богу за све.“ У тим речима не крије се одбацивање света. Напротив, у њима је прихватање и загрљај свега што постоји (укључујући и Самога Бога), као и прихватање и благосиљање сопственог места унутар тог поретка. А моје место јесте да кажем: „Слава Богу за све.“

Протојереј Стивен Фримен

Извор: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Неки су опадање освећујуће димензије у животу верних приписивали занемаривању од стране свештенства. Међутим, није исправно сву одговорност приписати искључиво свештеницима, занемарујући притом одговорност самих верника. Нису сви клирици светитељи, нити су то сви верни. Има много добрих свештеника, али су они често обесхрабрени притиском који се на њих врши да буду све друго — осим оних који освећују. Стога, иако је одговорност свештенства заиста велика, постоји и велика одговорност која почива на вернима. У претходном тексту осврнуо сам се на улогу свих нас, као и на значај дома у духовном обликовању личности.

Зато бих желео да ову тему додатно продубим и да говорим о молитви, њеној улози и неким савременим препрекама, нарочито онима које сами верни стварају. Надам се да ћу осветлити нашу заједничку одговорност — и клирика и лаика — за ово одсуство молитве, како бисмо заједно узрасли ка делатнијем животу освећења.

Почнимо од богатства православног богослужбеног предања, посебно византијског обреда. Он се одликује изузетним литургијским богатством и начином на који обухвата читав опсег људског живота. Црква прати верника својим молитвама од зачећа и рођења, преко првог увођења детета у храм, потом кроз Крштење, Свето Причешће и духовно узрастање. Она освећује живот кроз свете тајне, дом кроз освећење воде, а благосиља и поља и имовину. Прати верне у болести, на путовањима, у учењу, у зарукама, браку, па чак и до самог тренутка одласка из овог живота. Ни тада не престаје, јер наставља да се моли за упокојење душе.

Брига Цркве јесте да обухвати и духовно нахрани човека, како би постао грађанин Небеског Царства, примио спасоносне дарове Божије и имао живот у изобиљу (Јн 10, 10), који је Христос дошао да дарује.

Зато је православни обред обогаћен спасоносним догађајима, али и догађајима свакодневног живота које је Црква осветила и обукла у хришћански смисао, да би постали духовни прозори ка спасењу верних. Тако су празници Господњи, Богородичини и светитељски распоређени током читаве године. Готово да нема дана без једног или више празника. Сваки празник има своје богослужбене текстове, читања из Светог Писма и дивне химнографске песме, које се разликују по дужини, значају, лепоти и распрострањености.

Поред тога, овај обред обогаћен је бројним молитвама које благосиљају верника у сваком аспекту живота. За све постоји молитва. Можемо, на пример, поменути молитве благосиљања које обухватају животне околности, намере, рад и имовину. Постоје и благосиљања за прилике које су широм света препознате, а могу добити хришћанску димензију, као што су Дан животне средине, Дан учитеља, Дан мајке, Дан оца и слично.

Не треба заборавити ни свакодневне молитве распоређене током годишњег богослужбеног круга: умилне службе Великог поста, Свете и Велике седмице, молебне каноне светима и прозбене молитве.

Митрополит Калист (Вер), у својој књизи Православна Црква, пише: „Богатство православних богослужења захтева од верника да поседује малу библиотеку од око двадесет значајних књига. Иако у почетку тешке за употребу, ове књиге представљају једно од највећих богатстава Православне Цркве.“

Пред овим богатством — које испуњава на десетине томова — човек не може а да се не изненади недостатком богослужбене праксе у парохијским храмовима данас, као и чињеницом да огромна већина верних не познаје оно што постоји у њиховој сопственој Цркви. Ако изузмемо добро познате службе Великог поста и Страсне седмице, видимо да већина верника познаје од тог обиља и лепоте Цркве углавном само Божанствену литургију.

Размотримо неколико примера.

Колико ми је познато, у већини градских храмова и мањих парохија јутрење недељом ујутру служи један или два појца. Колико верних заиста учествује у њему? Упоредимо број оних који присуствују јутрењу са бројем оних који долазе на Божанствену литургију.

Што се тиче Великог вечерња у суботу увече, које носи сав васкршњи смисао недељног празника, колико верних га заједно са свештеником молитвено доживљава у храмовима где се редовно служи? Једном сам присуствовао суботњим вечерњим службама у Кијеву и Москви. Словени су служили и вечерње и јутрење у суботу увече, у потпуности певано. Био сам задивљен када сам видео храмове пуне верних који стоје, јер у њима нема клупа. Они који не учествују у тим службама не приступају Светом Причешћу у недељу ујутру, чак и ако су се те вечери исповедили.

Узмимо још један пример: свакодневне молитве. Колико их верних заиста узноси? Међу онима који се исповедају и траже духовно руковођење, колико њих износи тешкоће са којима се сусрећу у молитвеном животу? Из мог искуства као духовника, нарочито у време када сам служио као парохијски свештеник, ретко сам слушао примедбе у вези са молитвом, осим расејаности ума. За огромну већину покајника највећи подвиг био је истрајност у вршењу молитве ујутру и увече, ма колико кратко било лично правило које им је духовник одредио.

Посматрачи запажају већу посећеност богослужењима након којих следи неки облик заједничког дружења, нарочито уз храну. Тако је, на пример, учешће на Литургији пређеосвећених дарова средом увече знатно веће у парохијама где се након ње организује трпеза, агапе. Да ли је овај одзив плод љубави према молитви, или пак заједничко окупљање око трпезе има пресуднију улогу? Одговор остаје на свакоме од нас, јер наша улога није да осуђујемо, већ да сагледавамо и да се духовно пробудимо.

Шта би један спољашњи посматрач разумео када би био позван да присуствује крштењу или венчању? Зар друштвени обичаји и спољашњи утисак често не преовлађују над духовном димензијом, понекад до те мере да је потпуно засене? Зар се музика, одећа, цвеће, украси, свечаности и позивнице не сматрају најважнијим — оним чему се посвећује време, пажња, па и новац? Шта то значи, ако не да у дубини своје савести често придајемо мало значаја духовној стварности коју нам Црква дарује, док предност дајемо спољашњим, друштвеним облицима?

Присуство боце освећене воде и друге са благословеним уљем на полици са иконама у дому и даље је уобичајено међу православним хришћанима. Помазивање болесних освећеним уљем остаје природна пракса међу вернима, којој се прибегава ради благослова и исцељења.

Наши преци су били навикли да у својим домовима одвоје место за Бога: кутак са иконама и кандило које непрестано гори пред њим. То је аутентична и темељна традиција источног хришћанства. Где је она данас? Колико домова још увек пали кандило суботом увече или у временима искушења и невоље? Где је ишчезло кађење икона? Или употреба тамјана у породичној молитви? Зар такве праксе не негују опипљив осећај присуства Божијег — или још више, духовно осећање прожето божанским присуством — које се усађује у срца деце и никада се не брише из њиховог памћења?

Шта закључујемо из ових примера? Где је духовни живот народа? Зашто многи не одговарају на духовне подстицаје? Ако смо искрени, зар не треба да признамо да многи не придају томе исти значај као друштвеним обавезама? Да ли одговорност за то почива само на свештенству? Где је улога истинског хришћанског васпитања? Где су наши духовни домови који живе у побожности, страху Божијем, верности јеванђелским заповестима и молитви — и који све то преносе даље? Где је наша улога као очева и мајки, дедова и бака, свештеника и верних?

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"