Руски Никољски храм у Софији једна је од најпосећенијих цркава престонице Бугарске. Овде увек има људи: долазе да се помоле на гробу архиепископ Серафим (Собољев). Скоро свако са собом донесе и запис — „писмо“ владици, са молбом да се помоли за њих или за њихове ближње. И људи знају да њихове молитве неће остати без одговора.

Зашто православни Бугари поштују овог руског архипастира као националног светитеља — о томе говори наша прича.

„Не ожалостити Христа!“

На надгробном споменику светитеља, по његовој жељи, исписане су речи псалма:
„Од утробе матере моје Ти си мој Заштитник“ (Пс. 70, 6). То није случајно: Божији покров он је заиста осећао над собом читавог живота.

Рођен је као десето дете у сиромашној породици рјазанских грађана Бориса Матвејевича и Марије Николајевне Собољевих. Мајка је при порођају трпела страшне муке и није могла да се разреши од бремена. По савету лекара одлучено је да се приступи операцији при којој је новорођенче требало да настрада. У том тренутку мајка је, дошавши себи, са заклетвом забранила да се погуби њено дете. И ујутру, 1. децембра 1881. године, при првом удару црквеног звона, дете је дошло на свет. На Светом Крштењу добио је име Николај.

Од најранијег детињства одликовали су га искрена вера и изузетна љубав према Богу и ближњима. У последњем разреду богословије Николај је пламено пожелео да све своје снаге посвети Господу и дао завет да постане монах. Међутим, мајка је желела да га ожени, а Николај се, из љубави и послушања, није противио њеним настојањима. Ипак, сваки пут би се веридба на необјашњив начин изјаловила. Тада је Марија Николајевна схватила да је Господ примио завет њеног сина и више му није стајала на путу. Добивши њен благослов, Николај је 1904. године отпутовао на Петроградску духовну академију. Пошто је одлука о упису донета у последњем тренутку, времена за припрему није било. Како је касније сам владика сведочио, на испитима му је помогла једино милост Божија: по његовим усрдним молитвама, на сваком испиту извлачио је управо оно питање које је знао.

Ту Божију помоћ није могуће објаснити простом људском „срећом“. Јер, још као сасвим мали дечак, Николај је одлучио да ни у чему не ожалости Христа. И заиста је тако живео! Од детињства је настојао да заповести испуњава без компромиса. Једном приликом, док је будући владика још био у богословији, ученици су се окупили да разобличе лопова у свом разреду. Он је, схвативши о чему је реч, одмах устао са свог места, пришао Собољеву, сео с њим у клупу и погнуо главу. Николај је почео да га теши. Други су говорили: „Собољев је узео лопова под своју заштиту, а и не зна да је управо он украо његове нове каљаче и рукавице.“ Али Николај је, савладавши отпор читавог разреда, издејствовао да лопов буде отпуштен на сопствени захтев, чиме га је спасао од доживотне срамоте…

Људи који су га познавали сведоче да је љубав према ближњима код овог доброг пастира увек била изузетна. Штавише, што је више било скорби у његовом сопственом животу, то је више љубави даривао другима. Својој духовној деци говорио је: „У брату своме треба видети анђела, а на његов грех гледати као на болест“, и: „Треба одвајати човека од греха. Грех можемо мрзети, а човека смо дужни да волимо и жалимо.“

У студентским годинама, живећи у Александро-Невској лаври, Николај је сваког јутра одлазио на рану Литургију, а потом читао дела светих отаца и житија светих. Приповеда се да је током живота једанаест пута, са срдачним умилењем, прочитао свих дванаест томова житија које је саставио светитељ Димитрије Ростовски. Са пламеном љубављу непрестано је призивао свете у својим молитвама, а у поукама и проповедима често је наводио живе примере из њиховог богоугодног живота. Владика је говорио својој духовној деци: „Када умремо, тада ћемо разумети колико су нам били блиски Спаситељ, Мајка Божија и сви светитељи, како су снисходили нашим немоћима и како су испуњавали наше молитве.“

Током школовања на Академији Николај је више пута посећивао светог Јована Кронштатског. Овако је памтио њихов последњи сусрет у пролеће 1907. године: „Опраштајући се од нас, отац Јован је најпре благословио Витју Рајева… Одједном је, као муња, пошао ка мени. Зауставио сам се на Горњем месту. Баћушка је крстообразно положио руке на моју главу, подигао очи ка небу и потресним гласом изговорио: ‘Нека почива на вама благослов Божији’. Осетио сам као да је огњена искра пала на моју главу и прошла кроз цело тело, до пета. Необична, велика радост испунила је моје срце и цело моје биће. Тога дана осећао сам благодатну, нарочиту радост — као да сам био окрилљен и лебдео у ваздуху.“

На четвртој години студија пред Николајем се поставило питање монашког пострига, али га је мучила недоумица да ли ће издржати тежак монашки подвиг. Желећи да сазна вољу Божију о себи, писмено је упитао о томе оца Јована Кронштатског и старца Анатолија Оптинског, али одговор није добио. Једном, док је читао житије тек прослављеног преподобног Серафима Саровског, јавила му се мисао да се и сам њему обрати — као живоме. Тако је и учинио. Учинивши поклон пред књигом као пред самим старцем, помолио се, отворио житије насумице и прочитао: „Године 1830. један послушник Глинске пустиње, који се силно колебао у свом призвању, дошао је намерно у Саров да затражи савет од преподобног Серафима. Падајући му пред ноге, молио га је да разреши животно питање које га је мучило: ‘Да ли је воља Божија да он и његов брат ступе у манастир?’ Свети старац му је одговорио: ‘Сам се спасавај и брата свога спасавај!’“ Ове речи преподобног Серафима Николај је примио као дивно откровење од Бога. При монашком постригу добио је име преподобног Серафима. Узгред, и његов рођени брат Михаил заиста је примио монаштво и касније постао архимандрит Сергије.

По окончању Академије, отац Серафим је служио у духовним школама у Житомиру и Калуги (боравећи тамо, често је посећивао старце Оптине пустиње). Године 1911. постављен је за инспектора Костромске богословије, а већ наредне године — за ректора Вороњешке богословије, уз уздизање у чин архимандрита. Ту га је затекао Октобарски преврат. У фебруару 1918. године у Вороњежу је стрељана литија монаха и парохијана Митрофановог манастира, оскрнављење су мошти светитеља Тихона Задонског и светитеља Митрофана Вороњешког, а богословија је затворена. У октобру су бољшевици живе закопали у земљу седморицу монаха Митрофановог манастира. Архиепископ Серафим био је сведок ових страшних догађаја и касније је говорио да и данас памти јауке мученика испод земље…

По избијању Грађанског рата, отац Серафим се, заједно са многим представницима руског свештенства, нашао на Криму. Ту је, на празник Покрова Пресвете Богородице, 1. октобра 1920. године, у Покровском саборном храму у Симферопољу, извршена његова архијерејска хиротонија. Убрзо је, са великом тугом, напустио Отаџбину — не по сопственој вољи, већ по благослову старца-епископа Димитрија (Абашидзе), кога је дубоко поштовао. У августу 1921. године Светејши Патријарх Тихон поставио га је за управитеља руских парохија у Бугарској.
Без претеривања се може рећи да је био душа целокупне руске колоније. И сам у оскудици и лишавањима, бринуо је о сиромашним и болесним Русима: неке је смештао у болнице, за друге је издејствовао новчану помоћ, а неке је једноставно издржавао сопственим средствима. Ништа мању љубав показивао је и према бугарској пастви, која му је прилазила као добром пастиру. Владика Серафим је искрено заволео ту земљу. Као строг монах, нарочито је волео да посећује главну светињу бугарског народа — чувени Рилски манастир, који за Бугарску има значај какав Тројице-Сергијева лавра има за Русију.

Године 1934. владика Серафим је уздигнут у чин архиепископа. Река људи који су му долазили ради духовног руковођења све је више расла. Оптерећени духовним потребама и жалостима, одлазили су од њега окрилени, осећајући владикину љубав, утешени његовом бригом и са чврстом надом у милост Божију. Његова смела молитва Спаситељу и Мајци Божијој била је чудотворна и враћала је у живот чак и безнадежне болеснике, о чему постоји мноштво сведочанстава. Светитељ је био обдарен даром прозорљивости, који је све задивљавао, али је он сам настојао да га сакрије, говорећи: „То је случајно“.

Ипак, његови изузетни и свима очигледни духовни дарови нису били нимало случајни. Од тренутка монашког пострига па до саме смрти носио је подвиг строгог поста (током многих година узимао је храну само једном дневно), непрестано се молио и често служио, са огромним страхопоштовањем.

Упркос свему томе, био је веома једноставан и отворен према свим људима. „Држати се просто“, говорио је у својим поукама, „значи не допуштати никакву извештаченост ни у чему и држати се пред људима као пред Богом. Постати једноставан — у томе је преображај живота. То је и ‘промена деснице Вишњега’ (Пс. 76, 11). Тада човек не пропада, јер простота јесте смирење. А на смиренима, као на престолу, почива Својом благодаћу Бог.“ Владика је наводио и речи праведног Јована Кронштатског: „Мање самовоље, више простоте.“ Још једну поуку често је понављао: „Чувајте чистоту душе.“ А чистота његове сопствене душе била је таква да су људи још за његова живота у њему препознавали светитеља.

У Бугарској је владика написао низ значајних богословских дела. Главно међу њима јесте „Ново учење о Софији, Премудрости Божијој“ — оповргавање учења професора Париског богословског института, протојереја Сергија Булгакова. Владика је увиђао да се, након пораза обновљенчества у Русији, модернизам у Православљу почео ширити и у другим Помесним Црквама, те је сматрао својом дужношћу да ревносно брани Истину. Говорио је: „Моје књиге — то је моја крв.“ И заиста, у тој борби није штедео себе: писао је не само дању него и ноћу, не дајући себи одмора. За тај велики подвиг светитељ се удостојио од Бога да се упокоји на празник Недеље Православља.

О времену свога одласка био је унапред обавештен. Непосредно пред кончину, окружен духовном децом, на питање шта ће чинити без њега, владика је одговорио: „Ако будем имао смелости пред Господом, нећу вас оставити.“ Осмехујући се, додао је: „Пишите ми писма.“ Те речи постале су општепознате. Обраћајући се владики Серафиму, људи тако чине и до данас.

извор

У убрзаном и преоптерећеном свету, унутрашње обликовање деце и адолесцената постало је једна од најтежих — а истовремено и најнеопходнијих — одговорности родитеља, васпитача и друштва у целини.

У интервјуу са Александром Надане, који је објавила Новинска агенција Basilica, отац Ливију Видикан-Манчи говорио је о изазовима васпитања у дигиталном добу, о потреби за расуђивањем и о значају изградње стварних, живих односа са адолесцентима. Као универзитетски предавач на Факултету православне теологије Универзитета „Бабеш–Бољај" у Клуж-Напоки, отац Ливију Видикан-Манчи се у свом академском и пастирском раду бави односом између вере, технологије и обликовања савременог човека.

Александра Надане: Шта данас највише утиче на унутрашње обликовање детета: недостатак времена родитеља, дигитална култура или одсуство јасних оријентира? И на који начин се ти изазови могу превазићи?

Отац Ливију Видикан-Манчи: Пре свега, хвала на прилици да говорим о теми која је у нашем времену изузетно важна. Друго, не бих круто раздвајао ове три стварности, јер оне не делују изоловано; оне се међусобно преплићу и појачавају. Дигитална култура сама по себи није зло. Она постаје проблематична онда када је дете препуштено њој самој, без посредовања, без оријентира и без смисленог присуства одрасле особе.

У том смислу, недостатак времена родитеља и одсуство јасних оријентира нису тек споредни недостаци, већ дубоке рањивости које омогућавају да дигитално окружење постане главни извор унутрашњег обликовања детета. И то јесте један од највећих проблема нашег времена.

По мом мишљењу, унутрашње обликовање детета не постиже се пре свега морализаторским говорима или правилима наметнутим споља, већ стабилним присуством, ритмом и живим односом. Дете се изнутра обликује оним што свакодневно доживљава, а не само оним што му се говори. Када је родитељ стално у журби, расејан или заокупљен сопственим екранима, дете усваја стање анксиозности, губитка смисла и емоционалне нестабилности. Зато превазилажење ових изазова не почиње драстичним технолошким забранама, већ обнављањем квалитетног времена, аутентичног дијалога и кохерентног начина живота, у којем се вредности живе природно, а не само формално проглашавају.

У том контексту, сматрам да је стварно и функционално партнерство између породице, школе и Цркве од суштинског значаја. Породица понекад не зна како да управља уроњеношћу деце у виртуелне просторе и може заузети одбрамбен, па чак и непријатељски став према школским иницијативама које промовишу умерено и одговорно коришћење технологије.

Зато то партнерство треба проширити и оснажити, уз важног савезника — медије. Потребно је поново изградити поверење између родитеља и школе, између родитеља и Цркве, и подстицати искрену, уравнотежену и емпатичну јавну комуникацију о стварним потребама деце.

Говоримо, дакле, о усклађеном напору, ослобођеном институционалне сујете и обележеном осетљивошћу према крхкости људских бића која су још у процесу обликовања. Не бих питање поставио као „шта највише утиче на децу", већ као „како одговорно управљамо овим деликатним спојем времена, дигиталне културе и оријентира". Ту треба да буде усмерена наша заједничка пажња.

И, изнад свега, чврсто верујем да се равнотежа не може успоставити без молитве. Молитве породице, деце и заједнице од суштинског су значаја за очување и садашњости и будућности наше деце. Схватање да молитва није гест у кризи, који се упражњава само у тешким тренуцима, већ саставни део свакодневног живота, само по себи представља темељни оријентир за унутрашње обликовање детета.

Како родитељ може да остане смислено присутан у животу свог детета у дигиталном добу у којем живимо?

Без сумње, то је суштинско питање. Укратко бих рекао: доследношћу и аутентичношћу. Детету нису потребни савршени родитељи, већ присутни родитељи, а та присутност је пресудна у односу родитељ–дете. Али шта та присутност заиста значи у убрзаном и високо дигитализованом свету?

Бити смислено присутан не значи само бити физички близу, већ и бити емоционално доступан, слушати без тренутног осуђивања, разумети пре него што се исправља, и понудити јасан, али топао ослонац. Детету је потребно да осети да се узима озбиљно, да су његова искуства и питања важни — чак и онда када су непријатни или тешки за разумевање. У том контексту, од кључне је важности да се родитељ не такмичи са дигиталним окружењем. Такав „дуел" је изгубљен унапред. Много је важније да родитељ то окружење познаје, разуме и посредује у њему, нудећи детету критеријуме за оријентацију. Отворен разговор о ризицима, као и признавање сопствених граница и рањивости у односу према дигиталном свету, не слабе родитељски ауторитет; напротив, они га хуманизују и чине уверљивим.

Подједнако је важно неговање начела, посебно расуђивања. Јер, неминовно ће постојати тренуци у којима родитељ није присутан. Шта ће тада помоћи детету: скуп забрана или способност да доноси одговорне одлуке? Зато дете у родитељу треба да осети савезника, ослонац и саветника, а не контролора. Нажалост, родитељи често делују реактивно, интервенишући тек када се ствари већ погоршају — попут „ватрогасца" позваног прекасно. То није васпитање, већ управљање кризом.

Ипак, постоје једноставни, наизглед ситни гестови који на средњи и дуги рок граде чврст однос: породична молитва, заједнички оброци, искрен дијалог и прихватање јасних и доследних граница. То нису пуке навике, већ праве структуре стабилности. Кроз њих дете стиче унутрашњу сигурност, ритам и смисао — ослонце без којих се ни дигиталним окружењем ни светом сутрашњице не може здраво кретати.

Многи адолесценти живе са анксиозношћу и збрком у погледу идентитета. Шта могу да учине они који око њих имају васпитно-образовну улогу?

Пре свега, од суштинске је важности да се та искуства не умањују нити релативизују. Данашњи адолесценти изложени су огромној количини информација, поређења и симболичких притисака који често превазилазе њихову способност да све то обраде и унутрашње повежу. Збрка у погледу идентитета није знак личне слабости, већ последица дубоко преоптерећеног контекста. Информациона гојазност погађа читаво друштво, а утолико више младе људе који још траже сопствени правац и стабилан осећај смисла.

Они који имају васпитну улогу — родитељи, наставници и свештеници — могу да понуде стабилност пре свега својим постојаним присуством. Али то присуство није пасивно нити неутрално. Оно подразумева доступност, континуитет и верност у односу, нарочито у тешким тренуцима. Адолесценти морају да знају да нису емоционално напуштени између оцена, циљева учинка и очекивања, и да постоје одрасли који остају уз њих и онда када ствари постану непријатне или тешке за управљање.

Подједнако је важна и потврда личности, правилно схваћена. Не мора се одобравати свако понашање, али свака особа мора бити призната. Потврда не значи релативизацију истине нити избегавање стварности, већ препознавање достојанства личности која стоји пред нама. У том смислу, способност да се понуди стварна повратна информација постаје кључна — повратна информација различита од осуђивања: изречена с љубављу, али без улепшавања истине. Често, из жеље да сачувамо привидно добар однос, пристајемо да градимо на полуистинама или погодним ћутањима. Такав облик лажне заштите не помаже адолесценту; напротив, чини га рањивијим.

Адолесцент који одраста без искреног суочавања са стварношћу ризикује да постане крхка одрасла особа, слабо прилагодљива и неспособна да се носи са неуспехом или одговорношћу. Зато је аутентична повратна информација чин љубави, а не строгости. Она помаже младој особи да упозна себе, препозна своје границе и расте на реалан, а не илузоран начин.

У том смислу, неопходно је подстицати идентитет који се гради на односима, а не искључиво на учинку. Учинци су променљиви и зависе од поређења; однос, напротив, пружа стабилност и континуитет. Адолесцент који зна да је вреднован због онога што јесте, а не само због онога што постиже, може да изгради свој идентитет на здрав и уравнотежен начин.

Адолесцентима су такође потребни безбедни простори у којима могу да постављају питања без страха, да изражавају сумње и отворено говоре о својим рањивостима. У таквим просторима вера не треба да буде представљена као додатни притисак или крути скуп моралних захтева, већ као стварна подршка, хоризонт смисла и извор унутрашњег исцељења. Из те перспективе, исповест може постати један такав привилегован простор када се живи правилно и с расуђивањем: не као тренутак оптужбе или грубе процене, већ као исцелитељски сусрет, као дијалог у истини, вођен у атмосфери поверења и дискретности.

Чврсто верујем да, када породица има мудрог духовног оца и када се адолесцент осећа поштовано у ритму свог сазревања, настаје дубок облик психолошке и духовне сигурности. Духовник не замењује родитеља нити се с њим такмичи, већ допуњује процес формирања нудећи простор различит од породичног, у којем се истина може изрећи без страха и у којем се крхкост не санкционише, већ прати. У таквом оквиру адолесцент учи да истина не разара однос, него га прочишћује и продубљује.

Да ли у свом пастирском раду сусрећете младе људе који трагају за смислом, али се плаше да у непријатељском културном контексту јавно преузму и посведоче своју веру? Шта бисте им поручили?

На ово питање бих одговорио полазећи од једног искуства које ме, пре свега, обавезује на благодарност. Бог ми је дао да упознам многе младе људе који су своју веру прихватили јасније и храбрије него њихови родитељи. Од њих бих започео свој одговор — и за њих благодарим Богу. То су аутентични млади људи, укорењени у стварности, који своју веру живе не демонстративно, већ природно, по образу Христа и Његових Светих. Они надахњују друге, а да то и не настоје.

Њима бих рекао: наставите тим путем аутентичности, без гордости и без страха, јер је ваше тихо сведочанство често снажније од сваке беседе. Вера живљена с дискретношћу, доследношћу и унутрашњим миром сама по себи постаје ослонац другима.

Међутим, постоји и друга категорија, такође веома присутна: „млаки" млади људи, да употребим израз Светог апостола Павла. Њима бих рекао да је тај страх природан и да нису сами. Живимо у култури која релативизује вредности, подвргава иронији дубоку посвећеност и са подозрењем гледа на сваки облик верности. У таквом контексту разумљиво је да прихватање и исповедање вере може деловати ризично.

Вера не треба да се живи као застава која се размахано истиче, већ као унутрашња светлост која даје смисао и правац. Њено преузимање почиње тихо: верношћу сопственој савести, молитвом, малим добрим делима, одбијањем унутрашњих компромиса. Храброст се не рађа из директног сукоба са светом, већ из личног сусрета са Христом. А млади човек који живи доследно, у миру и расуђивању, постаје сам по себи одговор — чак и у непријатељском културном окружењу. Који би вид сведочанства могао бити уверљивији?

Не могу да завршим овај одговор а да не поменем један жив и конкретан пример таквог сведочења из саме Цркве: апостолски рад који већ деценијама остварује Јустин Мирон, многима познат као Јустин од Оаше (данас игуман манастира Никула у Клужској жупанији). Заједно са својим ученицима, више од двадесет година настоје да младе људе приближе стварном животу Цркве — не кроз притисак или морализаторски говор, већ кроз присуство, праћење и аутентично проживљено искуство. То је доказ да вера, када се живи природно и у заједници, не плаши, већ привлачи.

У том тренутку одговорност родитеља постаје кључна. Адолесценти сами не стижу до таквих простора који духовно обликују и пружају подршку. Потребно им је вођење, подршка и охрабрење да се приближе заједницама, камповима, манастирима или иницијативама које нуде здрав оквир за духовни и људски раст. Усмеравање детета ка таквим местима не значи преношење сопствене одговорности на друге; напротив, то је њено одговорно вршење — уз свест да развој адолесцента захтева заједницу, живе узоре и контексте које породица сама не може увек да обезбеди.

Како савремени човек данас, у ритму свакодневног живота, може да сачува пажњу и расуђивање?

Мислим да пре свега морамо бити искрени према себи. Савремени човек то не може лако. Добро је познато да су пажња и расуђивање прве жртве убрзања, а савремени град управо функционише по логици непрекидног убрзавања. У таквом контексту, очување унутрашњег живота постаје чин отпора.

Сигурно сте чули — или можда и лично искусили — колико је тешко остати сабран у свету који непрестано захтева вашу пажњу. Расцепкани смо, расејани, развлачени на више страна. Расуђивање се не може обликовати у преоптерећеном и исцрпљеном уму, јер оно захтева простор, тишину и дубину. Без тога, човек више не бира — околности бирају уместо њега.

Зато савременом човеку нису потребне само технолошке паузе, већ преуређење читавог начина живота. Потребни су му молитва, размишљање и свесно прихваћене границе. Али, можда више него икада, потребно му је да изађе из урбаног ропства и поново се повеже са природом. Градски човек мора изнова да научи да гледа у небо, да слуша тишину шуме, да осети воду река и да успори. Природа одучава од журбе и враћа нас мери.

Расуђивање није брз рефлекс, већ врлина која се стиче током времена. Знати када стати, када ћутати и када изабрати оно што је суштинско, претпоставља заштићен унутрашњи живот. У крајњој линији, не спасава нас брзина, већ правац. А правац се не открива у буци, већ у тишини, у молитви и у заједници са Божјом творевином.

извор

У Патријаршијској катедрали у Букурешту, у четвртак 6. фебруара 2026. године, Његова Светост Данило, патријарх Румунске православне цркве, уз саслужење чланова Светог синода, служио је Божанску литургију поводом канонизације шеснаест румунских светитељки, избјештава basilica.ro.

Прије почетка Литургије, на поклоњење вјерном народу изнесене су мошти више светитеља које се чувају у Патријаршијској резиденцији. Свечани чин канонизације обављен је на крају богослужења.

Одлуку о канонизацији шеснаест жена — мученица, монахиња, исповједница, мајки светитеља и жена владара — донио је Свети синод Румунске православне цркве у јулу 2025. године. Како је саопштено из Патријаршије, овај догађај представља значајну етапу у духовном животу Цркве и важно обогаћење њеног синаксара.

Патријаршијски викарни епископ Плоешта, Варлаам, истакао је да 2026. година, која је у Румунској православној цркви посвећена пастирској бризи о хришћанској породици и светим женама црквеног календара, добија посебан духовни смисао управо кроз ову канонизацију. „Ових шеснаест светих жена, свака на свој начин, марљиво су се трудиле на путу спасења и сједињења са Богом“, нагласио је владика Варлаам.

Посебна пажња, како је истакао, посвећена је разноврсности путева светости. Животи новоканонизованих светитељки обухватају период дужи од пет вијекова — од преподобне Платониде Аржешке из XV вијека до Преподобне Јелисавете Пасерејске, која је упокојена 2014. године.

„И са становишта друштвеног положаја, ријеч је о изузетној разноликости — од простих жена до жена владара“, истакао је епископ.

Говорећи о значају овог догађаја, владика Варлаам је навео да проглас о светитељкама представља живо црквено упутство и својеврсни катихизис, који подсјећа на улогу породице у васпитању вјере и светости, „способне да рађа свеце чак и у нашем времену“.

Међу новоканонизованим светитељкама налази се и Света Магдалена из села Малајнице, удовица из српског Баната. Света Магдалена је позната по својој непоколебљивој вјери током комунистичког периода. Редовно је долазила у храм, пјевала за  пјевницом и отворено исповиједала своју вјеру у Бога, охрабрујући многе, погођене атеистичком политиком тога времена, који су јој се обраћали за савјет и тјешивши их ријечима: „Видите Бога!“

https://mitropolija.com/2026/02/06/sesnaest-novih-svetiteljki-u-rumunske-pravoslavne-crkve/

По позиву Његове Светости бугарског патријарха и софијског митрополита Данила, Његово Високопреосвештенство митрополит халкидски Хризостом посетио је нашу земљу и донео на благослов мошти преподобног Давида Евијског и скуфију са моштију светог Јована Руса. Хиљаде поклоника у престоници помолиле су се пред овим светињама за помоћ, заштиту и укрепљење вере. У биоскопу „Лимијер", 25. јануара, одржано је и предавање митрополита Хризостома, као и пројекција филма о светом Јовану Русу. Представљамо вам разговор са Његовим Високопреосвештенством о духовном животу, вери, тешкоћама и искушењима, као и о чудима која Божји светитељи свакодневно чине.

Ваше Високопреосвештенство, доласком моштију преподобног Давида Евијског и скуфије са моштију светог Јована Руса, донели сте велики благослов Бугарској и Бугарској православној цркви, ова посета ће дуго одјекивати у духовном животу наше помесне Цркве. Можете ли да поделите своје утиске о овој посети нашој земљи?

– Најпре бих желео да изразим своју велику радост што се ових дана налазим у Бугарској патријаршији. Сматрам то великим благословом у свом животу, благословом који, наравно, дугујем љубазном позиву Његове Светости бугарског патријарха Данила. Са њим сам имао част да се упознам 2025. године на једној научној конференцији, свеправославном форуму у Солуну, уз присуство Његове Свесветости васељенског патријарха Вартоломеја. Управо на тој конференцији и патријарх Данило нам је указао част својим присуством, што је за нас, организаторе, била велика радост, јер је тиме показао и открио своју љубав, али и своју бригу за јединство Цркве. Током једне паузе између заседања, узбуђено ми је испричао да је гледао документарни филм о светом Јовану Русу, који је снимила продукција Мисионарске службе Грчке православне цркве у сарадњи са Халкидском митрополијом. Тада ми је предложио да посетим Бугарску и да овде, у Софији, организујемо сусрет на коме би био приказан филм, а затим одржано предавање о животу светог Јована. Са великим задовољством сам прихватио тај позив, јер ме је снажно импресионирала не само велика побожност и скромност бугарског патријарха, већ и његова дубока љубав према светитељима. Из Халкидске свете митрополије, из поклоничког центра при храму „Свети Јован Рус", донели смо — заједно са Његовим Преосвештенством епископом скопелским Никодимом, који је заменик председника тог поклоничког центра — једну скуфију, капицу са моштију светог Јована Руса, коју смо даривали бугарском патријарху и која ће заувек остати овде, у Бугарској цркви. Заједно са овом светињом донели смо и мошти преподобног Давида са Евије, будући да су манастир светитеља и поклонички центар два места која на најрепрезентативнији начин представљају нашу епархију. Дочек којим нас је удостојио бугарски патријарх Данило дубоко нас је гануао, а присуство људи, Божјег народа, било је изузетно дирљиво. Настојатељ саборног храма „Света Недеља" обавестио нас је да је припремио 5.000 брошура о двојици светитеља и мале иконе, које на крају нису биле довољне, јер је поклоника било много више.

Благочешће људи оставило је на мене снажан утисак, као и велико поштовање које су показали према Бугарском патријарху, према архијерејима, али и према нама – гостима клирицима који долазимо из суседне Грчке. То сам видео већ на дочеку, као и током свете Литургије, на којој смо у недељни дан саслуживали заједно са патријархом, али и за време пројекције филма о светом Јовану Русу у биоскопу „Лимијер". После филма одржали смо беседу и одговарали на духовна питања која муче хришћане. Биоскопска сала била је препуна и, иако су пројекција и беседа трајале више од два сата, у сали је владала тишина и сви су са великом пажњом слушали. Најдирљивије је било то што је међу публиком било и мале деце, чак и беба, које су током та два сата такође остале мирне и нису правиле буку. Та побожност и благочешће људи, осим што ће заувек остати у мом срцу и уму, уједно потврђује да смо поступили веома исправно што смо се одазвали позиву Бугарског патријарха.

У житију светог Јована Руса читамо да је говорио како увек има на уму трнови венац и крсна страдања Спаситеља. По вашем мишљењу, да ли се ми, људи савременог доба, данас довољно сећамо те велике жртве коју је Спаситељ поднео за нас?

– Према статистикама које пратим и читам, савремени човек суочава се са једном великом болешћу – губитком памћења и губитком свога ума. То је застрашујуће, јер човек на тај начин губи и своје самосазнање. Али то је болест ума. Постоји, међутим, још тежа болест, духовне природе, која погађа човеково срце. Та болест се састоји у томе што човек веома лако заборавља и доброчинства која му се чине и саме своје доброчинитеље. Та болест се назива неблагодарност („ахаристија/ἀχαριστία" – супротност Евхаристији), а једини и истински, у пуном смислу те речи, доброчинитељ човека јесте Исус Христос, Који је ради нас постао човек, све претрпео – чак и крст и смрт – да би Својим Васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам живот који никада не престаје, живот вечни. Застрашујуће је, али је, нажалост, стварност да многи људи заборављају то доброчинство. Зато свети апостол Павле, обраћајући се своме ученику Тимотеју, а преко њега и свим хришћанима, саветује: „Памти Исуса Христа васкрслога из мртвих, од сјемена Давидова, по јеванђељу мојему" (2 Тим. 2, 8). Управо Својим Васкрсењем из мртвих Спаситељ чини то велико доброчинство људима. Црква, а нарочито њени пастири, имају дужност да проповедају људима и свету Господа Исуса Христа, Распетога и Васкрслога из мртвих, као и да позивају људе да заволе Сина Божијег и да Му се повере, да Га упознају кроз свету Литургију – тамо где имамо могућност да се сјединимо са Њим кроз свету Чашу.

Преподобни Давид Евијски и свети Јован Рус имају различит животни пут, али су обојица достигли до Бога и просијали светошћу. Како човек може да открије своје призвање и како да у свом животу пође за Богом и спасе своју душу?

– Ова два светитеља не само да немају исти животни пут, већ су живели и у различитим временима и у различитим животним околностима. Свети Јован Рус био је војник, заробљен од Турака и продат у ропство, док је преподобни Давид Евијски био слободан човек који је сам изабрао монашки, подвижнички начин живота. Али обојица имају нешто заједничко: имају исту љубав према Христу. То треба да помогне и нама самима да разумемо да сваки човек има различите дарове од Бога. Не можемо сви бити монаси, али не могу ни сви бити породични људи. Не можемо сви бити свештеници, али сви заједно можемо да схватимо да чинимо и сазидавамо једну Христову породицу. Кроз то многообразје дарова, живот постаје још лепши и добија један дубљи смисао.  Макар цео свет да обиђемо и свуда тражимо, нигде нећемо наћи човека који је у потпуности исти као ми. Али међу нама постоји оно што се назива „једносушност" – једна заједничка, свима нама иста људска природа. Нема никога од нас ко је више човек од других, нити некога ко је мање човек. Зато оно што нас може ујединити јесте вера у Једнога Бога. То видимо у Цркви, у светој Литургији, на којој се сабирамо клирици и мирјани, мушкарци, жене, деца, млади и стари, људи различитих занимања, образовања и начина одевања, али сви заједно, једним устима и једним срцем, изговарамо Господњу молитву „Оче наш". А када се сви обраћамо Богу називајући Га Оцем, треба да будемо свесни да смо међусобно браћа. Нарочито свети Јован Рус долази да нам поручи да не треба да тражимо идеалне услове да бисмо се молили и показивали љубав према другим људима. Усред многих мука он се молио, није очајавао и волео је чак и оне који су га држали у ропству. То је нешто велико, што може да проживи само Божји човек. Зато и ми, који тврдимо да верујемо у Бога, имамо посебну одговорност – да будемо пример осталим људима.

За двадесет први век често се каже да је век стреса и анксиозности. Како да се ослободимо тих духовних потреса, те напетости која води у депресију, униније и друге проблеме? Како да се искрено поуздамо у Бога?

– Човек најчешће осећа тескобу због онога што сматра неопходним за свој живот. Сам Христос нам говори да треба да имамо поверење у Њега и да је Он Тај који ће се побринути за све што нам је потребно. То, наравно, не значи да би се Спаситељ сагласио са лењошћу и немаром људи, него нас поучава да се не бринемо, да не преоптерећујемо свој ум и да не апсолутизујемо материјалне ствари. Христос нам даје два примера: „Погледајте птице небеске: не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, па их Отац ваш Небески храни; нисте ли ви много претежнији од њих?" (Мт. 6, 26), као и: „И за одело што се бринете? Погледајте пољске кринове како расту: не труде се нити преду; али вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави не обуче као један од њих" (Мт. 6, 28–29). Ако се Бог стара о птицама небеским и о цвећу које је ујутру лепо, а увече вене, зар се неће постарати и о човеку? Да би нас заштитио од стреса, Христос наводи и један разумни аргумент: „А ко од вас, бринући се, може додати расту своме један лакат?" (Мт. 6, 27). Према томе, стрес и брига не решавају проблеме, већ их још више отежавају. Излаз из таквог стања јесте поверење у Бога.

Ви сте лично познавали једног од новоканонизованих светитеља нашег века – светог Јакова Цаликиса, који је у читавом православном свету познат по свом светом животу и чудотворству. Реците нам: како изгледа један светитељ? Да је он данас међу нама, да ли бисмо га препознали као светитеља или бисмо га просто мимоишли?

– Светитеља бисмо могли да препознамо у лику таквог човека само ако бисмо били на истој духовној фреквенцији, ако бисмо треперили на истој фреквенцији на којој трепери његово срце. Он је, заиста, и по спољашњем држању, али пре свега по унутрашњем бићу, био благодатан човек, испуњен Божјом благодаћу, али никада није показивао да је нешто другачији од осталих људи и на сваки начин се трудио да то сакрије. Представљао се као обичан свештеник, који је за себе говорио да је неписмен и да стоји много ниже од других људи. Сусретао се са људима и општио са њима на најприроднији начин. Држао је поуке, али је, уз поуке, умео и да се нашали – имао је ону слободу коју треба да имају сва Божја чеда. Није био човек кога можете ставити у неки калуп; био је молитвеник, подвижник у посту и у свим осталим црквеним правилима, али увек са расуђивањем. Служио је Литургију свакога дана и био изузетно милостив, иако је имао здравствене проблеме са ногама због дуготрајног стајања током богослужења. Упркос тим тешкоћама, сатима је стајао да би исповедао поклонике који су долазили у манастир. Био је изузетно снисходљив и, не мењајући истину Цркве, увек се људима обраћао са великом пажњом, нежношћу и снисхођењем. Свима је излазио у сусрет раширених руку, без обзира на то колико су грехова имали они који су му долазили. Поред духовне помоћи коју је пружао људима, био је и изузетно гостољубив и, уз духовну, пружао је и материјалну помоћ. Кроз његове руке прошле су велике суме новца, али код њега ништа није остајало, јер је све делио онима којима је било потребно. Испричаћу вам и једно чудо које се једном догодило и које показује да Господ награђује милостиве. Једном је у манастиру нестало уља, па су оци рекли оцу Јакову да више неће моћи да пале толики број кандила у храму, нити да дају уље људима као до тада. Он им је, међутим, одговорио: „Не! Настављамо као и до сада. Има Бог." И тако, једног поднева, ушао је у оставу где су се чувале посуде са уљем и чуо како метални поклопци производе звук, као да се померају горе-доле. Помислио је да су унутра ушле неке животиње, вероватно мишеви. Али је установио да су празне посуде поново биле пуне уља. Ово чудо подсећа на чудо које је у Старом завету учинио свети пророк Илија и показује нам да је Бог исти јуче, данас и сутра. Оно што се мења јесте вера људи, а сходно вери су и плодови које добијамо. То је, укратко, живот светог Јакова.

Светитељи о којима говоримо у овом интервјуу велики су чудотворци и привлаче десетине хиљада верника у свете обитељи, где људи добијају њихову небеску помоћ и заштиту.

– Могу вам рећи да су чуда која чине и свети Јован, и преподобни Давид, и свети Јаков безбројна. Многа сведочанства о чудима стижу нам у митрополију у виду писама, а ми их прослеђујемо поклоничком центру; многа писма, пак, верници шаљу директно у поклонички центар. Има много породица које нису могле да имају децу, али су долазиле, молиле се светом Јовану Русу и рађала су им се деца. Многи болесни, многи оболели од рака бивали су исцељени. Током беседе коју сам имао у биоскопу „Лимијер" поменуо сам случај једне жене са Кипра која је имала грбу и стално је ходала погрбљена, ослањајући се на штап. Након неког времена у митрополију су стигла писма са питањем шта се догодило са том женом, јер је, након што је дошла код светог Јована, била потпуно здрава. Испричаћу вам и друго чудо, везано за једног мог познаника који је боловао од Паркинсонове болести. Цело тело му се тресло и било му је веома тешко. Видео сам га после дужег времена и био је добро. Питао сам га код ког је лекара био и какво је лечење спровео. А он ми је одговорио да је био код светог Јована Руса: дотакао се моштију, помолио се за исцељење и одмах потом му је светитељ помогао и он је оздравио. Испричаћу вам и још један случај. На Велику суботу ујутру, после свете Литургије, излазећи из храма, чуо сам једно дете како са мајком дозива: „Оче, оче". Зауставио сам се и упитао да ли им је потребна помоћ. Тада ми је мајка испричала да је дете било тешко болесно, али га је свети Јован исцелио. Те ноћи дете је сањало да му долази светитељ, да га милује по глави, говори му да се не брине, да му је пријатељ и да ће му помоћи. Дете, међутим, није знало ко је тај светитељ. Ујутру је испричало мајци, а она је почела да му показује све иконе које су имали у кући – са зида, из календара, из књига. Када је угледало икону светог Јована, дете је показало на њу и рекло: „То је светитељ кога сам видео, који ми је помогао." Неисказива и небројива су чуда светог Јована. Недавно ми је свештеник задужен за поклонички центар рекао да га је посетила једна породица у којој је жена била тешко болесна, имала је тумор и требало је да иде на операцију. Она је, међутим, пре операције одлучила да оде код моштију светог Јована Руса и да се помоли. Када је потом отишла код свог лекара, он ју је упитао где је урадила операцију уклањања тумора. Она му је одговорила да није била код лекара, већ да је отишла и помолила се светом Јовану. Наравно, овим што говорим не саветујем људе да не иду лекарима – напротив. Лекарска наука је дар Божји. Свето Писмо каже: „Поштуј лекара с чашћу по потреби од њега, јер га је Господ створио" (Сир. 38, 1). И лекови су дар Божји, али треба да знамо докле досежу људске силе и шта све може да учини Бог.

Какав је Ваш благослов за Бугарску и бугарски народ? Каква је Ваша молитва?

– Из разговора који сам водио са Његовом Светошћу патријархом Данилом видео сам једну искрену, срдачну жељу да бугарски народ што је могуће више упозна Истиниту веру. Мислим да не постоји ништа боље што бих могао да пожелим не само бугарском, него и грчком народу, као и свим људима широм света – да упознају Христа Спаситеља.

https://zivotcrkve.rs/blog/mitropolit-khrizostom-triantafilu-anksioznost-i-stres-cemo-pobediti-onda-kada-se-pouzdamo-u

^{О храмовима духа}

            То је било на почетку комунистичког режима. Патријарху целе Русије неко је рекао да се руше многе цркве. Он је одговорио: „Главно је да се не руше храмови духа, а они су у људској души.“ Заиста је тако. Комунисти нису успели да униште унутрашњу Цркву хришћана. И сад видимо како се на наше очи с вером, надом и љубављу граде нови и нови храмови.

^{О породици}

            Моји родитељи су нас у детињству учили: човек не сме да се мири са сиромаштвом. На сиромаштво се може навићи, али ви немојте да се навикавате. Много радите, тражите излаз и чините све да помажете другима! Ми смо у кући увек имали резерве: породица је била за целу годину снабдевена кромпиром, киселим краставцима и парадајзом и димљеним месом. Треба радиит, треба радити с великим жаром!

            И још је мама нама, деци, говорила: каква год невоља да вас задеси, немојте остављати домовину и немојте ићи у туђину. Треба да носимо бреме које Господ шаље нашем народу. Ове речи које сам чуо у детињству врло дубоко су ми се урезале у срце.

О времену комунизма у Грузији

            За време комуниста у Грузији су, као и у целом Совјетском Савезу, затворене хиљаде храмова и манастира. Једном су власти позвале Његову светост и блаженство католикоса-патријарха целе Грузије Јефрема II и саопштиле му да ће затворити још једну цркву, зато што треба да раде исто што се ради у целом Савезу. Његова светост и блаженство Јефрем је с негодовањем упитао: „И коју то цркву намеравате да затворите?“ „На Мтацминди, Светог Давида Гареџијског.“ Патријарх се придигао: „Док сам ја жив ви то нећете учинити!“

            Ето, кроз таква искушења је прошла Грузија и наша Црква је опстала у њима. Као што знате, био је период кад је ухапшен цео Свети Синод и свети патријарх Амвросије (Хелаја) је био осуђен на стрељање. Али нико не може да појми вољу Божју.

^{О оцу Јовану Козлову}

Сећам се проповеди једног од наших професора – оца Јована Козлова. Ми студенти смо га веома волели. Он је био протојереј и увек је држао кратке проповеди. Посебно сам запамтио проповед о томе како су разговарала двојица астронома, један је веровао у Бога, а други није. Неверујући је говорио свом верујућем колеги: „Целог живота гледам у небо и нисам тамо видео Господа.“ А верујући му је одговорио: „Тражио си Творца на небу заборавивши да треба да Га тражиш ус рцу. Завири у своје срце и у њему ћеш пронаћи Бога.“

О студентским годинама

            Кад смо студирали студенти су се делили на две групе: једна група је читала само белешке са предавања, а друга је после часова ишла право у библиотеку и тражила занимљиве књиге и то не само из богословља. Одушевљено смо читали и изучавали филозофију, психологију, антропологију, историју и књижевност. Студенти из наше групе разликовали су се од осталих богослова по свом енциклопедијском приступу. Зато и вама саветујем да стварате своје личне, кућне библиотеке. Дивно је проводити време приређујући породичне књижевне вечери и позивати на њих другове!
Ректор Духовне академије нас је учио: „Кад жакон каже: ‘Заступи, спаси, помиуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију,’ обавезно замолите Господа за благодат и прекрстите се.“ И прошло је 50 година од тада, али ја и данас, као и онда, чујем његове речи. И ви се сећајте тога и кад ђакон изговара возглас повијте главе, прекрстите се и помолите се да добијете благодат.

^{О постригу}

            Сећам се дана свог пострига. Тада сам био на другој години Духовне академије, имао сам 24 године. Ректор је поднео патријарху Алексију I молбу да благослови мој постриг и рукополагање за ђакона. Свјатејши патријарх је написао резолуцију – „Господ да благослови.“

            Били су то свети предваскршњи дани. Отишао сам у Тбилиси код Његове светости и блаженства Мелхиседека III. Кушајући ме он ми је дуго саветовао да оснујем породицу, вероватно је видео неку моју слабост. Међутим, ја сам чврсто рекао да намеравам да се замонашим. Желео сам да постанем свештеник у најмањем селу и да служим сељацима. Видећи да је моја одлука непоколебљива патријарх је назвао храм светог Александра Невског, владику Зиновија (Мажугу) и благословио је да он изврши постриг.

            Једва сам чекао овај дан! Замонашен сам у уторак Страсне седмице. И веома је тужно то што ниједан Грузијац није присуствовао мом постригу. У то време је све било разорено, људи се нису занимали за живот Цркве. Секирао сам се какво име ће ми дати владика Зиновије. И одједном чује. „Постризава се слуга Божји Илија.“ У свету сам се звао Ираклије. И због нечега ми је било нелагодно, био сам се навикао на своје име.

            После пострига сам ушао код владике у собу и мислио да ћу остати у цркви, али су позвали кола и рекли: „Сад можеш да идеш кући.“ Наша породица није имала стан у Тбилисију, па сам отишао код једног нашег рођака. Он ме је угледао и зачудио се: „Шта си то обукао?“ Није схватио да имам монашку одећу иако је био верник. Тако је почело моје монаштво. 

            Испоставило се да су прва искушења невероватно тешка! Мислио сам да нећу преживети, толико је неиздрживо било моје стање! Исцрпела ме је унутрашња борба. Ужасно сам се осећао иако сам знао да је све то од лукавог. Примио сам постриг у уторак Страсне седмице. А за четвртак, кад патријарх обавља чин прања ногу била је заказана хиротонија за ђакона. Она је обављена у Сионском храму. И десило се чудо! Куда су нестала сва моја искушења!? Нисам ишао по земљи, буквално сам лебдео изнад ње! Не могу описати речима колико је дивна радост заменила искушење!

            Сви су се вратили кући. А мени се није излазило из олтара. У то време литургија је почињала касно, у 11 или у  пола дванаест. После литургије сам дуго остао у храму. Било је већ негде око пет увече, а ја сам желео само да певам и да чиним добра дела. Ни сам нисам знао откуд у мени таква радост! Кад сам изашао из олтара, пришао сам крсту свете Нине и случајно сам камилавком закачио кандило – све уље ми се тада излило на главу. Чистачице су ми рекле да је то благодат сишла на мене.

            С једне стране, и ја сам се обрадовао, али с друге, није ми било пријатно, јер нисам имао другу одећу и помислио сам: у чему ћу се вратити у Академију? Међутим, кад сам код куће очистио одежде није било никаквих трагова од уља! У овим одеждама сам завршио МДА. Ето, тако је неисцрпна радост заменила тежину у души.

О имену

            У свету сам се звао Ираклије. Ово име потиче од грчког имена Херакле, што значи „телесна снага“. На постригу сам добио име Илија. Тако је телесна снага прешла у духовну (име Илија значи „сила Господња“).

^{О сусрету с патријархом Мелхиседеком III}

            „Велики си, Господе, и дивна су дела Твоја.“ Тада сам похашао средњу богословску школу и дошао сам у Тбилиси на распуст. Био је то необичан дан за мене, никад га нећу заборавити. Одвели су ме код Његове светости патријарха целе Грузије Мелхиседека III, који је тих година управљао Грузијском Црквом. Његова светост и блаженство Мелхиседек је био врло образован и пажљив човек. Завршио је Казанску Духовну академију и осим тога је био изванредан математичар. Чим сам му пришао и узео благослов он ми се због нечега обратио на руском (вероватно је мислио да ћу на руском боље разумети): „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.“

            Можда је свјатејши и блажењејши патријарх видео моју ману – гордост и зато је изговорио речи које су заувек остале у мом срцу и у мојој души. Као и сваки човек, и ја сам грешан, али сви живимо у нади у то да ћемо се пре или касније обавезно поправити.
 

^{О визији коју је имала руска монахиња}

             Док сам био митрополит у Абхазији једна монахиња ми је испричала своју визију. Хтела је да се врати у Русију, али је сањала сан који је толико утицао на њу да је одлучила да заувек остане у Грузији. У Абхазији има планина Иверзија. И ова монахиња је у сну видела ову планину са стотинама упаљених кандила. Опчињено је гледала овај призор и зачуо се глас: „Цела Грузија овако светли. Куда ћеш? Грузија је удео Богородице!“ И остала је у Грузији и више није ни размишљала о пресељењу.

^{О грузијском патријарху Јефрему}

            Његова светост и блаженство Јефрем је био диван човек, милостив, образован, начитан и велики подвижник. Добро је познавао стару грузијску књижевност. Његов универзитетски професор био је Корнелије Кекелидзе, некадашњи протојереј Сионског храма којег су комунисти натерали да скине расу и да предаје (његовом перу припада „Историја старе грузијске књижевности“). Управо Корнелије Кекелидзе је патријарху који се у свету звао Григорије дао име Јефрем.

            Његова светост и блаженство Јефрем II је био апсолутно изузетна личност. Често је пророковао. Могу да наведем мноштво примера његових пророчанстава. Једном сам као ректор Богословске школе дошао код њега и донео сам му радове богослова (у то време се код нас школовало свега 6-7 људи). Прочитавши радове за једног ученика је рекао: „Овај ће постати неприајтељ Грузијске Цркве.“ А студент је био врло добар, талентован. Зачудио сам се. Међутим, прошло је време и речи патријарха Јефрема су се обистиниле.

            Патријарх је био на робији 7 година. Пре хапшења је служио у храму Свете Варваре, тамо је била и његова резиденција. Отуда су га одвели касно у ноћ. Причао је: „Док сам затварао врата пао ми је жезал и стекао сам утисак да ћу се вратити овамо.“ Патријарха је осуђен на 10 година логора, али је пресуда затим ублажена и пустили су га 7 година касније. Наравно, пре свега је дошао у храм свете Варваре. Успут је мислио: од врата храма до олтара ћу пузати на коленима и прва икона коју видим биће „моја спаситељка“. Тако је помислио и ишао према цркви.

            На прагу храма је клекао на колена и кренуо према олтару. Прво га нико није препознао (није носио расу, већ затворенички прслук), али су после људи свеједно схватили ко је. А прва икона коју је видео била је икона светог Серафима Саровског. Његова светост и блаженство Јефрем се сећао како га раније није ни по чему издвајао међу другима, а после овог догађаја га је веома заволео

            Кад се патријарх Јефрем враћао у Грузију из прогонства требало је трајектом да пређе мореуз. Стао је у ред. Кад је он дошао на ред укрцавање је прекинуто. Патријарх им је објаснио да седам година није видео домовину и да жури кући. Горко је плакао и усрдно је преклињао да начине изузетак и да приме још једног путника. Међутим, био је категорично одбијен. Потиштено је чекао следеће укрцавање на обали. Два сата касније сазнао је да је онај трајект потонуо и да су сви путници погинули. Тако је Господ спасио патријарха!

^{О духовном оцу}

            Имао сам изузетног духовника, оца Шија (Дзидзаву). Често је долазио код мене, прво у Батуми, после у Сухуми и исповедао ме је. Кад би видео да сам узрујан због неког греха загрлио би ме: „Моли се, владико, не брини. И мени се то дешавало.“ Тако ме је тешио: можда се њему то никад није дешавало, никад није имао такав грех, али је био толико снисходљив и племенит човек да је узимао грех на себе како би ме утешио. И кад бих завршио исповест он би ме загрлио рекавши: „Владико, ти си сад већ анђео. Господ нека опрости твоја сагрешења.“

^{О монахињама и медведу}

            Сећам се периода кад сам служио у Абхазији. Има тамо једно село, Георгијевка. У близини ње у шуми су живеле две монахиње – отшелнице. Оне су биле сведоци необичног догађаја. Код њих је дошао медвед храмљући. Уплашивши се утрчале су у келију. Медвед је пришао келији и ричићу им је показао задњу ногу у коју се зарио ексер. Монахиње су се досетиле да их дивља звер моли за помоћ. После краћег колебања потрудиле су се да му француским кључем извуку ексер из шапе. Схватајући да му помажу медвед је прилегао и пружио ногу. Кад су монахиње извукле ексер животиња је олизала рањену ногу и отишла. Увече су монахиње виделе да се вратио и да им је, очигледно у знак захвалности, донео клипове кукуруза.

извор

Постоје житија древних хришћанских подвижника у којима се приповест о животу и делима светих своди на свега неколико пасуса. А постоје и опширна житија — богата описима догађаја који су до нас доспели из дубине векова. И свака чињеница, сваки догађај који се не може објаснити законима материјалног света, истински хришћани примају са вером и духовним надахнућем. Такво је житије свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, чији се спомен празнује 27. јануара. Уочи овог празника, дописница „Манастирског весника" разговарала је са настојатељицом Свето-Успенског Кнегињиног женског манастира у Владимиру, игуманијом Нином, која је пре готово две деценије из уста блаженопочившег митрополита Евлогија (Смирнова) примила своје ново име.

Тема „Ново име – рађање за нови живот", како смо то већ истицали, заузела је своје место на порталу „Манастирски весник". О томе какав је одјек у души имало име светитеља или светитељке, које им је дато приликом монашког пострига, говорили су, на пример, намесник Свето-Тројичког мушког манастира у Чебоксарима архимандрит Василије (Паскје), намесник Чирчикског Свето-Тројичког Георгијевског мушког манастира у Узбекистану игуман Нектарије (Блинов), настојатељица Мало-Дивејевског Серафимовског женског манастира у Удмуртији игуманија Зоја (Абдрахманова), и тај списак могао би се наставити. Занимљиво је чути и Ваше сведочанство, мати.

За време владике Евлогија (који је, да подсетим, пуних 28 година управљао Владимирском епархијом), дешавало се да идемо у Архијерејски дом на богослужења. Прва настојатељица обновљеног Књагињиног манастира, игуманија Антонија (Шаховцева) — данас настојатељица Спасо-Преображенског женског манастира у селу Спас-Купалишче — повела би три сестре појца, и оне су певале на Литургији. После службе често је приређиван доручак уз чај, на којем је владика пре свега предлагао слатку духовну беседу. Оне године када сам навршавала четрдесет година, било да је то било на сам дан спомена свете равноапостолне Нине или уочи празника, налазили смо се код владике. Током трпезе он је упитао мати-настојатељицу ко је у обитељи следећи кандидат за постриг. Мати се тада осмехнула и рекла: 

„Ево, мати Параскева." У иночеству сам носила име свете великомученице Параскеве.

„А које је име мати припремила?" – заинтересовао се владика.

„Још размишљам о томе", одговорила је она.

„Е, мати, биће Нина!" – закључио је владика.

До пострига је још било времена и, искрено говорећи, мати Антонија је мислила да ће митрополит Евлогије можда заборавити тај разговор (јер је за мене припремала друго име). Међутим, у пролеће, у првој седмици Великог поста, у петак, владика је дошао код нас на полуноћницу и након ње извршио постриг. И још при самом уласку у храм рекао је:

„Па шта, мати, имамо ли данас равноапостолну Нину?"

„Да, благословите, владико", – смирено је одговорила она.

Ви сте то тако живо описали да је било немогуће не сетити се и самог митрополита Евлогија – једноставног у општењу, срдачног и прозорљивог. А да ли се код Вас, после пострига, јавила жеља да на свету Нину погледате као да је видите „новим очима" – са осећањем да она од тада више није само једна од светих у низу великих подвижница, него Ваша Небеска заштитница?

Много тога ме је дубоко потресло у житију свете равноапостолне Нине. Оно – прочитано заиста са новим осећањем – учинило ми се нарочито поучним. До дубине душе ме је задивило како се сила Божија заиста у немоћи показује! Снажан утисак на мене је оставила чињеница да је млада девојка, чија је најдубља жеља била да види хитон Господњи, кренула на далек пут, у туђу земљу, који је, према једном опису, трајао и по неколико година. „Иди у земљу Иверијску, благовести тамо Јеванђеље Господа Исуса Христа, и наћи ћеш благовољење пред лицем Његовим; а Ја ћу бити твоја Заштитница", – чула је у сну од Пресвете Богородице. Пробудивши се, Нина је осетила недоумицу: њој, простој девојци, – да благовести Јеванђеље?

Проста девојка Нина је, ипак, по мајчиној линији била у сродству са јерусалимским патријархом Јувеналијем, а по очевој – са светим великомучеником Георгијем!

Да. Ипак, језик јој је био непознат, као и нарави и обичаји новог народа – све то је Нина, која је из Јерусалима кренула у Иверију (данашњу Грузију), упознавала тек успут. Осим тога, мучила ју је мисао: када стигне у туђу земљу, која се налази у тами паганства, ко ће је тамо слушати? Коју реч о Богу она може да изговори да би људе привела вери Христовој? Људи слушају ученe мужеве који са узвишених говорница изговарају ученe речи – а ко ће њу послушати? Замислимо и сам пут. Колико је смртних опасности вребало ту путницу: непогоде, дивље звери и не мање сурови гонитељи хришћана! Када су њене сапутнице, јерменске девојке, примиле мученичку смрт, а она се чудом спасла, наставила је пут сама. И стигла је у Иверију! О њеним духовним подвизима могло би се причати у недоглед – сви су они задивљујући – али задржимо се на првом, који сведочи о изабраности Нине. То велико чудо догодило се почетком IV века, по молитвама будуће светитељке, на празник Преображења Господњег. У Иверији се са великим раскошем славио пагански празник. Из њене престонице, града Мцхете, огромна маса народа, предвођена царем Миријаном и царицом Наном, кренула је ка планинском врху где је требало принети жртве паганским боговима. Главни идол Армаз, изливен од позлаћене бронзе, био је обучен у златни оклоп, са златним шлемом на глави; очи су му блистале – једно од јахонта, друго од смарагда. Поред Армаза стајала су још два мања идола. И тада је свечаност започела – потекла је жртвена крв, загрмеле су трубе и тимпани!

Читала сам и дивила се томе што је, гледајући ту чудовишну слику, Нина једноставно – тајно – узнела молитву, и ништа више! Али Господ је одмах услишио њену молбу да се идоли развеју: над узвишењем на коме је стајао идолски жртвеник надвила се олуја са громовима и муњама – идоли су били разбијени (касније их нису могли саставити ни по деловима), зидови идолског светилишта били су потпуно разрушени, а потом је сунце поново засијало! У тим тренуцима Нина, која се нашла тамо заједно са народом, молила се и за то да тај народ, као и сви народи земље, познају спасење које дарује Бог и да се поклоне Њему у Јединородном Сину Његовом, Исусу Христу. Из житија свете јасно сам увидела како Творац неба и земље преко слабог и немоћног човека може да остварује Своје замисли о просвећењу читаве земље светлошћу Христовом. Видела сам колико мудро Он придобија душе за Царство Небеско... Такве мисли рађале су се у мојој души како сам све дубље урањала у житије, а оно ме је подстицало да саосећам са готово сваким догађајем. И врло брзо сам осетила колико ми је име Нина постало блиско, захваљујући равноапостолној жени која га је носила у та далека времена.

Мати, док сте саосећали са догађајима који су се збили у IV веку, у првом уделу Пресвете Богородице, да ли се у Вама јавила жеља да и сами одете тамо? Да се поклоните моштима свете Нине? Да видите чудесни дар Пресвете Богородице који је до наших дана сачуван — крст начињен од винове лозе?

Крст, на месту укрштања кракова повезан праменом косе младе проповеднице... Како се пева у тропару свете: „чудотворни крст, који си ти обавила драгоценим власима својим..." Наравно, таква жеља се у мени јавила — и убрзо се испунила! У пролеће је био мој постриг, а у јесен сам кренула на то дивно поклоничко путовање. И то не спонтано, већ сам пут унапред пажљиво испланирала; пратио ме је мој рођени брат, сабрат манастира Светог Данила у Москви, јеромонах Филип. Мошти свете равноапостолне Нине почивају у гробу у храму светог Георгија Победоносца Бодбијског женског манастира. (Сам манастир смештен је у источном делу земље — у Кахетији, на два километра од града Сигнахија, изнад Алазанске долине.) Уопште, у Грузијској Православној Цркви не постоји традиција отварања гробница светитеља ради вађења моштију. Преподобноисповедник Гаврило (Ургебадзе) био је први чије су нетљене мошти извађене из гроба (фебруара 2014. године), а у осталим случајевима мошти светих се тамо не дирају.

Као један од могућих разлога, епископи Грузијске Цркве указују на чињеницу да су током многих векова уследиле разорне најезде непријатеља, вођени су ратови, те је постојала стална опасност од скрнављења светиња и њиховог потпуног губитка за хришћански свет.

Можда је тако. Али замислите какву је духовну радост тога дана доживела новопострижена монахиња, посетивши то свето место! У близини се налази и извор свете Нине, који верници такође веома поштују. Пред пут сам се трудила да научим и запамтим неке речи и називе на грузијском језику, како не бих људе питала уз помоћ гестикулације куда треба да пођем, већ да им се обраћам на њиховом матерњем језику. На пример, извор свете Нине назива се „цхорос цхали цминда Нина". Или: Света гора (највиша тачка Тбилисија) – „Мтацминда". У Тбилисију ми је посебну духовну радост пружио древни крст од винове лозе, о којем је већ било речи. Он се налази у Сионском саборном храму, који је некада био катедрални. Данас се на брду светог Илије уздиже нови катедрални храм – простран, монументалан (један од највећих православних храмова на свету), док се Сионски храм налази у средишту старог града, у улици Сиони, којом се може слободно ходати без бојазни од аутомобила, јер је та улица пешачка. Додирнути крст свете Нине није било могуће – он је почивао у једном удубљењу иза стакла, уз заштитне решетке. Али видети ту велику светињу не на фотографијама, него „уживо", стајати крај ње и узнети молитву – то је нешто што нема цену.

Са братом смо посетили — како и не бисмо?! — престоницу ране Грузијске краљевине, град Мцхету. У Мцхети је равноапостолна Нина пронашла место где је, закопан под земљом, чуван Хитон Господњи и, према предању, он се и данас тамо налази — под једним од стубова у саборном храму Светицховели. Још једна обавезна станица на нашем поклоничком путу био је женски манастир Самтавро, посвећен равноапостолној Нини, такође у Мцхети, у којем је последње године свога живота провео старац Гаврило (Ургебадзе). Он је био постављен за духовника сестринства те обитељи, али су му за духовни савет долазили и бројни мирјани. Код њега су долазили поклоници из различитих земаља света, укључујући и Русију. Часне мошти преподобног Гаврила Самтаврског данас почивају у овој обитељи, а у манастирској порти, налазио се гроб старца — пришли смо му, застали, помолили се...

У једном од московских храмова налази се велика икона са ликовима трију светитеља — Свети Георгије Победоносац, Света равноапостолна Нина и Преподобноисповедник Гаврило Самтаврски. Треба видети са каквом срдачном побожношћу људи прилазе тој икони и моле се пред њом!

Из уста равноапостолне Нине народи Грузије сазнали су о животу њеног великог сродника, и прва црква у част Светог Георгија Победоносца подигнута је на месту њеног погребења. У наше дане, у овој малој православној земљи која је током векова храбро бранила своју веру, постоји неколико стотина храмова и капела посвећених Георгију Победоносцу — Небеском заштитнику Грузије, чији су подвизи, учињени у име хришћанства, нашли одјек у срцима Грузина. Равноапостолна Нина — просветитељка Грузије. Преподобни Гаврило (Ургебадзе) — наш савременик. Симболично је да су ранохришћански заштитници вере и светитељ прослављен у XXI веку приказани на једној икони. Настављајући ову тему, желим да скренем пажњу на још једну необичну икону — „Заступништво свете Нине за град Петров". Данас је широко познато сведочанство Преподобног Зиновија Мажуге (у схими Серафима) о том догађају. Као духовни наследник глинских стараца, он је после прогонства, по Промислу Божијем, доспео у Иверију и тамо се удостојио епископског чина. А у годинама Великог отаџбинског рата старц је имао виђење: у танком сну видео је како света Нина клечи пред Престолом Божијим и са сузама моли Господа да помогне страдалним људима опседнутог града да надвладају непријатеља и противника. „Тако сам то протумачио да је Пресвета Богородица дала послушање светој Нини да буде заступница том опседнутом граду", — рекао је он. И управо 27. јануара 1944. године, на дан спомена свете равноапостолне Нине, Лењинград је у потпуности ослобођен од фашистичке блокаде која је трајала 872 дана.

А пре петнаест година, у граду на Неви — у близини Алеје Славе у Полежајевском парку — подигнута је мала дрвена црква у част Свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. На месту изградње пронађени су посмртни остаци 75 војника који су бранили опкољени Лењинград. Они су поново сахрањени у заједничкој гробници, над којом су постављени меморијална плоча и поклонички крст. Сада је у Санкт Петербургу у току изградња храма посвећеног равноапостолној Нини у Фрунзенском рејону — храм који већ називају „блокадним". Саопштава се да ће у њему бити успостављено непрекидно аудио-помињање свих пострадалих у блокади, а постоји и намера да се око храма поставе меморијалне плоче на којима ће, у стиху и прози, бити овековечени главни догађаји блокаде.

На месту подвига свете Нине напојили сте се Божијом благодаћу и, судећи по свему, то поклоничко путовање за Вас није постало само лепо сећање, већ и својеврсни оријентир, духовна потпора на монашком путу. Да ли се касније дешавало да, у тешким тренуцима живота, изненада јасно призовете у сећање неки догађај из житија своје Небеске покровитељке, препознате у њему извесну сличност са сопственом ситуацијом и охрабрите се да пођете њеним примером?

Јесте. То се догодило онда када сам постављена за настојатељицу Свето-Благовештенског архијерејског подворја у селу Сновици, код Владимира. Уочи постављења митрополит Евлогије ме је позвао на разговор. Имала сам педесет година и била сам веома уморна: чинило ми се да је мој организам већ исцрпео све своје снаге. Али се испоставило да није тако. Са одласком у Сновице као да сам добила нову снагу. Иако је тамо било мноштво тешкоћа. Уосталом, готово сви наши манастири и храмови тешко су се обнављали! Тада сам се сетила како је Пресвета Богородица рекла простој девојци Нини: „Иди у земљу Иверијску, благовести тамо Јеванђеље Господа Исуса Христа..." А мени је, простој монахињи, надлежни архијереј, обновитељ црквеног живота на Владимирској земљи, рекао: „Иди у Сновице, обнављај монашки живот, гради!"

Монашки конак. Храм је стајао на узвишењу (дописници су сликовито писали да храм буквално лебди над селом, уздижући се изнад шуме и кућа). Живела сам у изнајмљеном стану у Сновицама и размишљала: одакле почети? По образовању сам музичар — а овде таква градња! Месец дана сам, чини ми се, тако размишљала, силно се бринула што време пролази, а ја ништа не градим... На крају сам се одлучила да одем код једног познатог свештеника. Дошла сам и рекла: „Оче, потребан ми је неки пословођа или неко ко ће ми помоћи. Потребни су радници да се изгради конак." Он моју молбу није оставио без одговора, и могу као чудо Божије да назовем то што је конак заиста био подигнут. Господ је слао људе. Један човек је направио доградњу, други је у суштини све градио — и то за симболичну надокнаду. Потом је дошао и један мештанин и почео да обавља разне домаће послове. У току градње много су ми помагали и моји пријатељи. Градња је трајала три године, и полако су почеле да се сабирају сестре. Преселиле смо се на брдо, проживеле у новом конаку пола године, а онда су ме изненада поставили за настојатељицу Књагињиног манастира. То је, узгред, прорекла мати Глафира, која је живела у Сновицама и која је памтила и последњу настојатељицу наше обитељи пре њеног затварања у совјетско време — игуманију Олимпијаду (Медведеву), као и светитеља Атанасија (Сахарова), епископа ковровског. Обоје су прошли кроз затворе и логоре. За мене је мати говорила мирским женама које су се о њој старале: „Она овде неће дуго бити. Поставиће је за игуманију Кнегињиног манастира." Наравно, те њене речи нисам схватила озбиљно — сматрала сам да је то једноставно немогуће.

Испада да сте оправдали поверење архијереја, отуда и ново постављење.

Владика Евлогије је отишао у пензију, а моје ново постављење било је за време митрополита Тихона (Емељанова) (данас је и он умировљен). Када сам се из Сновица преселила овамо, већ на самим манастирским вратима обузео ме је снажан осећај — осећај-сећање, повезан са тим како сам, као двадесетседмогодишња Московљанка, једном пришла тим светим вратима као проста поклоница. У то време била сам старији диригент хора при храму Васкрсења Словушчег на Арбату (подворје Јерусалимске Патријаршије у Москви). Рећи ћу неколико речи и о настојатељу тога храма, архимандриту Теофилакту (Георгијадису). После служења у Москви — већ у чину архиепископа — био је постављен за Патријаршијског намесника у Витлејему, као и за настојатеља базилике Рођења Христовог у Витлејему. Владика Теофилакт упокојио се у октобру 2021. године... Сећам се како је певао молебане на грчком језику пред иконом Богородице — брзо, енергично, мелодично, са душом. То ми се изузетно допадало! У томе сам осећала велику љубав према Пресветој Богородици. То што је настојатељ московског храма био Грк за мене је било нешто занимљиво, ново и поучно. Душа препознаје душу не само у дубоким изрекама, него и у појању...

У интервјуу за портал „Манастирски весник" — „Када се епохе спајају у срцу и оно се испуњава животворном снагом" — говорили сте о томе како сте на задивљујући начин постали послушница древне владимирске обитељи. Говорили сте о њеним великим светињама, као и о савременој монашкој породици и парохијанима који воле сестре и увек су спремни да им помогну. А шта бисте могли да кажете о свом игуманству?

Ја сам мајка сестара обитељи, њихов духовни руководилац и администратор. Поред тога, морам бити и добар психолог. Игуманство (а игуманија сам нешто више од шест година) доживљавам као искушење којим Бог испитује моју душу у овом послушању, јер сам и ја грешан човек, као и све сестре, и мени је такође потребно непрестано духовно делање над самом собом. Испада да је то нека врста тројаког подвига. Наравно, то није лако. Зашто је и ради чега Господ мени поверио такав крст, такво послушање — то је познато само Њему. Ја га носим, полажући своје надање у Бога, у Пресвету Богородицу и у наше велике свете, ка чијим моштима притиче мноштво народа — устројитељку Кнегињине обитељи Свету благоверну кнегињу Марија (у монаштву Марту) и у Светог мученика Аврамија Бугарског.

извор

Црква је на првом мјесту по повјерењу Румуна, према најновијем истраживању Informat.ro – INSCOP Research Barometer.

Према подацима анкете, 63,9% испитаника наводи да има „прилично“ или „веома велико“ повјерење у Цркву, што представља значајан пораст у поређењу са 57,7% забиљежених у јулу прошле године. Овим порастом, Црква постаје институција са највећим степеном повјерења у Румунији, превазилазећи војску и потврђујући тренд консолидације повољне јавне перцепције.

Директор истраживања INSCOP-а, Ремус Штефуреак, објашњава овај резултат чињеницом да се Румуни све више повезују са институцијама које се доживљавају као неполитичке.

Анкета је спроведена између 12. и 15. јануара 2026. године, коришћењем CATI методе (телефонски интервјуи), на узорку од 1.100 људи, репрезентативних за неинституционализовану одраслу популацију Румуније. Маргина грешке је ±3%, на нивоу поузданости од 95%.

https://mitropolija.com/2026/01/31/crkva-je-institucija-u-koju-rumuni-imaju-najvise-povjerenja/

„Румунија мирише на тамјан и благословена је молитвом цркве и великог броја монаха и свештеника. Свети Сава, који је коријен свега, дао је нама Србима свој лични печат на који смо поносни и наше свједочанство да смо на овим просторима живјели вијековима“, казао је јеромонах Јаков (Јовић), сабрат Манастира Светог Георгија на Брзави у Епархији темишварској Српске православне цркве, која је на празник свог патрона Светог Јосифа Темишварског, у години када обележавамо 850 година од рођења Светог Саве, првог српског Архиепископа, у древном манастиру Базјаш свечано прославила велики јубилеј — 800 година од оснивања првог српског православног манастира на тлу данашње Румуније.

Отац Јаков је за Радио Светигору говорио о овом великом јубилеју — осам вијекова немањићког манастира Базјаш, као и о још једној духовној радости — прослави празника Светог Кирила (Цвјетковића) исповједника, који својим благословом и светим моштима спаја Митрополију црногорско-приморску и Епархију темишварску и цијелу Српску православну цркву, 12. октобра у Саборном храму у Темишвару. Јеромонах Јаков је казао да се у Епархији темишварској са радошћу надају и доласку нашег Митрополита Јоаникија и његовом учешћу у овом торжественом догађају.

Осим о манастиру Базјаш, говорио је и о осталим светињама које су свети Немањићи градили у Угарској..

„Манастир Светог Георгија на Брзави, који ус основали Бранковићи, вијековима свједочи православље на овим просторима. Око манастира је окупљена православна заједница Румуна, с обзиром да су нам календари различити и не поклапају се празнична богослужења“, казао је отац Јаков који је уз игумана Никона сабрат ове светиње која чува дио главе и дио ланаца Светог Георгија, који, како истиче, чува њихову Светињу.

„Румунска црква је пребогата монасима и манастирима, гдје имамо читава села која су манастири. Ми са њима имамо дивну сарадњу. Румунија мирише на тамјан и благословена је молитвом цркве и великог броја монаха који овдје живе, као и свештеника који се заиста труде на својим парохијама. Осим манастира старца Клеопе и Свете Петке, предлажем да поклоници обиђу Буковину и тамошње манастире: Драгомирна, Јаша, Њамц. Овај велики хришћански народ нама је доста непознат јер смо били више упућени на Русију и Грчку, али ово је позив да упознамо и друге православне народне и да видимо како дише црквом румуски народ“, казао је о. Јаков.

Јеромонах Јаков (Јовић), сабрат Манастира Светог Георгија на Брзави, говорио је и о новојављеном светитељу Арсенију (Боки) који је, уз старца Клеопу, човјек љубави који свједоче живот Христа и живу вјеру коју и дан данас проносе кроз православни народ.

Цио разговор са о. Јаковом можете послушати на линку Радио Светигора.

Црква „пригрљује“ ограничење екрана које уводи држава

Митрополит Гаврил је истакао да је улога свештеника да буде близу човјеку и његовој патњи, јер идеологизација вјере води у фанатизам и потрошачки дух, супротне слободи и истинитој ријечи Цркве.

„Црква не „анатемише“ технологију, већ је пригрљује као средство, али поставља јасне и строге границе ради заштите човјека од усамљености и отуђења.“

То је било централна порука Митрополита Гаврила у радио-интервјуу за „Скај“ поводом конгреса у Солуну посвећеног дигиталном добу.

Мит о супротстављености Цркве и науке

Конгрес у Солуну, на коме су учествовали највиши црквени и државни представници – међу њима и васељенски патријарх и председник Републике Грчке– изазвао је велико интересовање, јер је био посвећен технологији и вјештачкој интелигенцији.

Митрополит Гаврил је притом нагласио да је потребно „разбити мит о несагласности између Цркве и науке“.

„Црква је одувијек водила дијалог са науком. Свети Оци су били велики научници свога времена“, истакао је, подвлачећи да православље мора да буде отворено и спремно да разговара са савременим достигнућима.

Друштвене мреже – „нож“ који тражи границе

Посебну пажњу Митрополит је посветио друштвеним мрежама, које је упоредио са ножем: неутралним оруђем које може донијети и живот и смрт – у зависности од руке која га држи.

Митрополит се недвосмислено изјаснио у прилог ограничењу употребе друштвених мрежа код младих, подржавајући одлуку државе о увођењу ограничења мобилних телефона у школама. Та одлука је донесена у сарадњи са министром дигиталне управе, г. Пиеракакисом.

„За Цркву, друштвене мреже нису циљ саме по себи, већ „мост“ ка младима, који данас често први контакт са свијетом остварују преко мобилног телефона.
Циљ Цркве је да преко тих средстава приближи младима вриједност заједништва и личног односа, као што се видјело и у вријеме пандемије COVID-19, када су управо та средства помогла да се очувају нада и духовна веза.“

Вјештачка интелигенција – опасност од емоционалне изолације

Говорећи о вјештачкој интелигенцији (AI), Митрополит Гаврило је истакао увјерење да ће сваки покушај да се машина постави на мјесто духовног водича или учитеља бити осуђен на неуспјех.

„Човјек није само ум – он је и срце“-рекао је Митрополит.
Колико год била напредна, машина никада не може да задовољи духовну и емотивну страну личности.

Највећа опасност, према ријечима архијереја, јесте емоционално везивање човјека за машину, што неминовно води у усамљеност.
Он је ту усамљеност повезао са порастом броја самоубистава у северним земљама.

„Порука Цркве остаје иста: вриједност људског живота и заједништва“, поручио је Митрополит, најављујући да ће Митрополит Месогаје и Лавреотике Николај (доктор атомске физике и дугогодишњи сарадник НАСА) припремити посебан извештај о тој теми за разматрање на Светом архијерејском сабору.

Осуда геноцида у Гази

Митрополит Гаврило није пропустио да недвосмислено осуди хуманитарну катастрофу у Гази, назвавши је геноцидом.

Он је подсјетио на потресне податке о хиљадама убијене дјеце млађе од 15 година, нагласивши:

„Рат и насиље никада не могу бити средство за рјешавање проблема“- закључио је Митрополит Гаврил.

Митрополит Гаврил

Приредио: протопрезвитер Никола Гачевић

Извор: Отисци доброте

Мало људи зна да је Исланд једина земља на свету која је била ненасељна док је нису открили православни монаси који су се ту доселили. Јер, први становници Исланда били су ирски отшелници који су први пут дошли на острво отприлике у другој половини VIII века. Како се то десило?

Православље је у Ирску дошло из манастира у јужном Велсу. Велшки манастирски покрет, са своје стране, потиче из Галије у коју је дошао из Египта и Палестине. Међутим, ирски манастирски покрет је имао своје особености, пошто се у његовој основи није налазило само удаљавање од света, већ и стално покајничко лутање.

 Дакле, ирски монаси су путовали у све познате и непознате кутке света. Живели су у неприступачним стенама у ирском приобаљу и одлазили на далека путовања према осамљеним острвима Северног Атлантика пловећи обичним чамцима направљеним од коже навучене на дрвени костур, такозваним „куракама“ или „кораклама“. Најпознатији пример је, наравно, свети Брендан који је добио надимак Путник. Они су примитивним, али погодним за пловидбу бродовима путовали до Хебридских и Оркнејских острава, а затим до шкотских острава, до Фарера и Исланда, а на крају, можда још даље – до Гренланда и Винланда (Северне Америке). Ареал њихових путовања можемо замислити ако обратимо пажњу на то да се на овим атлантским острвима срећу топоними у којима се садржи реч „пап“ и на то да су у појединим случајевима оставили трагове живота у пећинама и у обитавалиштима-келијама.

У Скандинавији су се овакви отшелници називали „papi“, са ирског „pap“, „pupa“ од грчког „papas“, што значи „отац“. Од Хебрида на југу, до Исланда на северу, може се пронаћи читав низ топонима у којима се садржи ова реч. Врло често овакви називи припадају острвцима, неприступачним местима, удаљеним од сталних маршрута: Пабеј на Спољним Хебридима, Папа Вестреј, једно од најудаљенијих и најосамљенијих Оркнејских острва, Папа Стур у Шкотској и Папеј код Алтафјардра на источној обали Исланда, острво с литицама уз које се тешко може пристати. Ово последње управо представља типичан пример места на каква су одлазили ирски монаси. Други називи на Исланду такође сведоче о постојању изолованих обитавалишта, обично у пећинама или пукотинама стена.

Ови анахорети се помињу и у исландским хроникама Ислендингабок и Ланднамабок. У њима се каже да су Скандинавци, кад су се први пут искрцали на Исланд, ту затекли хришћане „које су називали ‘papar’, али су они отишли, зато што нису хтели да остану међу паганима“. Затим се каже да су „оставили ирске књиге и звонца; на основу тога се може закључити да су били Ирци“.

 Међутим, први пут се помињу отприлике 825. године кад је ирски монах Дикуил који је у то време живео у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“. У њој, помињући земљу Тулу северно од Шкотске он говори о томе да на Исланду има ирских монаха. Тридесет година пре тога, 795. године кад је Дикуил вероватно још увек био у Ирској, монаси су му причали о својим путовањима на далеки север. Отшелници су говорили о острву на северу Атлантика. Рекли су му да су живели на острву почевши од краја јануара до краја јула и да су летње ноћи тамо изузетно светле; сунце залази, али као да се само сакрије иза брда – остаје тако светло да се види и може да се ради као у ведар дан. Може се претпоставити, наставља Дикуил, да ће човек, ако се на овом острву попне на највећу планину, видети да сунце тамо уопште не залази. Монаси су такође причали да је ова земља окружена отвореним морем, али да су северно од острва, на дан пловидбе, видели да је море оковано ледом. Ово је најраније помињање Исланда које потврђује оно што нам казују каснији исландски писани извори о ирским пустињацима који су се ту настанили.

Срећу се и друга, прилично рана сведочанства о присуству хришћана на Исланду. Први скандинавски колонисти су ту стигли из скандинавских области Ирске и Хебридских острва, а неки од њих су се поучавали у хришћанској вери коју је исповедало келтско становништво. Један од њих је био Хелги Мршави, прародитељ свих најистакнутијих породица у Ејафјордру и околини и који је своје имање назвао хришћанским – „Eyjafjordr Kristnes“.

Има још један човек по имену Орлигр Храпсон. По причи из Ланднамабока он је био Норвежанин којег је одгајио ирски епископ на Хебридима. Кад је одлучио да крене на Исланд епископ му је да освештану земљу, гвоздано звонце и друге ствари и описао му је место на којем је требало да подигне своје домаћинство и цркву посвећену Светом Колумбу. Орлигр је скренуо с пута и прво је пристао у Вестфирбир. Отуда је пловио на југ и у Кјаларнесу, покрај горе Есје пронашао је место које је тражио. Тамо је саградио себи кућу и цркву посвећену Светом Колумбу, у складу са упутствима која је добио. У тексту се каже да су Орлигрл и његова родбина посебно поштовали светог Колумба, а у каснијој традиције додато да је драгоцени предмети из његове прве цркве, звонце и књига, још увек постојали у XIII веку.

Изгледа да је још један савременик доба отшелника, Асолфр Алскик, покушао да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, казивање о њему у Ланднамабоку није потпуно јасно. По свему судећи, то је био тих и мирољубив човек, један од оних који ће пре попустити него што ће се борити. Он се на крају крајева настанио у Акранесу и живот је завршио као отшелник о којем је бригу водио друг-хришћанин.

Још више детаља о овим првим хришћанима на Исланду може се наћи у књижевним изворима. У закључку можемо рећи да су ови отшелници вероватно имали утицаја у неким областима у земљи, посебно на југу земље и северно од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се супротставила организованим паганским култовима и друштвеном поретку који је с њима био повезан. Тек 999. године под утицајем норвешког краља Олафа Тригтвасона хришћанство је званично прихваћено. Краљ Олаф који је одгајен у Русији крштен је на острвима Сили у корнволском приобаљу, а његову конфирмацију је извршио свети Алфеге који је инсистирао на томе да сви његови људи приме хришћанство. И јуну 999. године, „сто година после убиства Едмунта“, Алтинг – исландска свенародна скупштина је размотрила и званично прихватила захтев скандинавског краља.

Дакле, у славу Исланда се може рећи да је то једина земља на свету у којој су први становници били православни монаси. Међутим, трагедија Исланда се састојала у томе што је званично стекао православну веру тек почетком другог миленијума, управо онда кад је вера у западној Европи почела да мења правац и да нестаје. Међутим, данас, на почетку трећег миленијума у Рејкјавику се појавила Руска Православна Црква. Видећемо да ли ће Исланђани заинтересовати за православље руских емиграната и да ли ће у њему пронаћи исти дух којим су се одушевљавали први становници Исланда у првом миленијуму – ирски монаси. Дух светог Колумбана и светог Серафима је заправо исти дух. Уколико Исланђани то буду схватили, пронаћи ће своје православне корене и самим тим ће пронаћи пут ка духовној обнови.

Свети Колумбо и Серафиме, молите Бога за исландски народ!

„Ко би могао помислити да ће Курдску икону Мајке Божије насликат Рускиња, а да ће молебан написати Грк и Американка, док ће њени први поштоваоци постати православни хришћани из САД?“ – с чуђењем се пита јеромонах Мадај (Маамди), етнички Курд. Управо захваљујући његовом труду појавила се „Курдиса“ – Богородичина икона с натписима на курдском језику.

Замолили смо оца Мадаја да нам нешто исприча о настанку иконе, националном идентитету крштених Курда и будућности православља у овом народу.

Курдска икона Мајке Божије     

„Одрастао сам у језидској породици у којој се поштовала Богородица“

– Оче Мадаје, како се родила идеја о настанку Курдске иконе Мајке Божије?

– Избор је био очигледан: кроз поштовање Мајке Божије приближавамо се Њеном Сину, Спаситељу човчанства.

– Како је дошло до тога да прва икона с националним курдским елементима буде управо икона Богородице, а не Христа?

– Десило се да се „Курдиса“ појавила прва. То није било намерно планирано. Међутим, треба да имамо у виду да нас све што постоји у хришћанству и у хришћанској уметности води ка Христу Богу. Богородица је главна Путеводитељка ка Христу. Црква Је поштује од првих векова хришћанства. Њене иконе се срећу већ у катакомбама првих хришћана, а јављања Богородице и чуда која су с Њом повезана позната су свуда – не само међу хришћанима, већ и међу муслиманима, Језидима и представницима других веровања.

Ја сам одрастао у језидској породици где је без обзира на традиционално неприхватање хришћанства увек било присутно поштовање Дјеве Марије. Чак и у кућама шеика и старешина може се наћи Њена икона.

Мајка Господа нашег Исуса Христа постала је симбол материнства за сва времена и народе. Она је оличење највећег смирења, љубави и оданости

Богородица се међу Јездима често поистовећује с Хатуном Фехром, светом кћерком једног од језидских шеика, само што ју је Пресвета Марија Својом личношћу бацила у засенак (Хатуна је практично заборављена код Језида). Мајка Господа нашег Исуса Христа је постала симбол материнства за сва времена и народе. Она је оличење највећег смирења, љубави и оданости.

– А зашто је одлучено да на овој икони Марија буде приказана сама, без Младенца?

Курдиса. Фрагменат иконе     

– За икону сам изабрао лик са Благовести – тренутак кад је младој Дјеви објављено о рођењу Сина Божијег. Она је тада изговорила пророчанске речи: „Јер ће Ме од данас блаженом називати сви нараштаји“ (Лк. 1, 48). И ове речи су се оствариле.

Чак Јој је и у Курану посвећена 19. сура у којој се говори о Њеној праведности и избрању (Она је једина жена чије име се помиње у Курану). Међутим, само се у Јеванђељу открива истинска дубина Њене мисије: да постане Мајка Божија.

– И ова реченица из Јеванђеља по Луки је написана на икони?

– Да. Приликом рада на икони тежили смо ка томе да Њеној икони буду и натписи на курдском језику који говоре срцу сваког Курда и Језида и да Она постане карика која повезује нашу културу и Христову истину.

– Уврежено је мишљење да ће Курди примивши хришћанство изгубити национални идентитет. Шта мислите о томе?

– То је мит који је везан за трагично искуство из прошлости: Курди који су се раније крштавали постајали су чланови националних помесних цркава у којима није било места за њихов језик и културу, на прмер, Јерменске или Сиријске Цркве. Међутим, у источном православљу је све другачије. У Православној Цркви има места за сваки народ и за сваки језик.

„Наш народ никад није имао такву Мајку“

– А да ли је сама личност Богородице туђа историји и култури Курда или није?

– Нажалост, нашим прецима је у прошлости хришћанство било познато по несторијанству, а ово јеретичко учење је умањивало личносг Богородце називајући Је „Христородицом“, а не Богородицом. Зато поштовање према Њој није ухватило корена у нашој историјској домовини. Наше преобраћање у пуноћу православне хришћанске вере отвара Богородици могућност да дејствује у нашем народу и у нашој историји. Међутим, важно је да знамо да се помоћ Богородице не ограничава само на хришћане. Чак и међу муслиманима и Језидима има на стотине примера заступништва Дјеве Марије.

Помоћ Богородице се не ограничава само на хришћане. Чак и међу муслиманима и Језидима има на стотине примера заступништва Дјеве Марије

– Можете ли да наведете неки пример из савременог живота?

– У Дамаску је 1985. године у курдској муслиманској породици рођен дечак чије лице је било покривено густом длаком. Мајка се дуго колебала, али кад јој се јавила загонетна Монахиња, Која јој је заповедила да однесе уље у православни Сајданајски манастир, дететово лице се на чудесан начин очистило. На месту где се пролило уље на манастирским степеницама појавио се блистави отисак Богородице који је постао светиња. У овом манастиру се налази чудотворна „Сајданајска“ икона Мајке Божије. Зато је лик Дјеве Марије у Сирији већ близак нашем народу.

– Једном сте за сликање иконе „Курдиса“ рекли: „Ово је почетак хришћанског пута за курдски народ.“ Шта вас наводи да управо тако и толико узвишено говорите о овом догађају?

– Курдски народ је данас подељен више него икад раније: политичка, верска и национална питања су се претворила у провалију преко које нам је тешко да пружимо руку једни другима. Ниједна политичка снага, ниједна религија и ниједна личност из прошлости нису успели да нас уједине. Икона Дјеве Марије улива свештени страх и мир и срца чини мекшима. Као Мајка пуна љубав Она је у стању да уједини Своју децу, чак и ако су у непријатељским односима.

Наш народ никад није имао Мајку Која би све могла да нас окупи под Својим покровом.

„Био бих спреман да чекам још 7 година“

Иконописац Ана с „Курдском“ иконом Богородице     

– Прича се да је икона сликана око 7 година. Да ли је било неких сумњи и тешкоћа?

– Иконописац Ана која је радила на икони „Курдиса“ боље него ико други зна какве су то тешкоће биле. Ове године су биле време њеног духовног и стваралачког раста. И схватам да је вредело чекати. Чак и да је за стварање иконе било потребно још 5 година, био бих спреман да чекам.

– Шта сте осећали кад сте први пут угледали готову икону?

– Чим сам видео прве скице осетио сам да идемо у добром правцу, али је друга ствар видети завршену икону.

Осетио сам трепет пред величином дела које је учињено.

Сваки пут кад се молим пред „Курдисом“ или кад молим за благослов за превођење богослужбених текстова на курдски језик осећам Њено невидљиво покровитељство. Захваљујући Њеним молитвама Господ ће учинити да немогуће за мој народ постане могуће.

– Да ли су вам позната чуда која су везана за „Курдису“?

– Кад сам живео у манастрском конаку у граду Талса у држави Оклахоми код нас је дошао Американац грчког порекла. Искрено се заинтересовао за православну мисију међу Курдима и Језидима и врло пажљиво је слушао оно што сам му говорио о нашој мисији.

Те ноћи смо дуго разговарали и он је до дубине душе био дирнут нашом мисијом и трагичном историјом нашег народа. Сутрадан ујутру су му очи гореле кад ми је пришао. Рекао ми је да му је у току ноћи срце обузео пламен надахућа и жеља да напише молебан „Курдиси“. Имао сам осећај да је у питању нешто више од надахнућа. Посебно ме је дирнула следећа ствар: овај молебан је почео да се рађа у данима Госпојинског поста, као да га је Сама Богородца надахњивала. За две недеље је у потпуности написао текст молебана, па чак и неколико стихова за вечерње и јутрење.

Посебно ме је дирнула следећа ствар: овај молебан је почео да се рађа у данима Госпојинског поста, као да га је Сама Богородца надахњивала

Његов рад је наставила монахиња Сидонија. То је јединствена особа! Слепа Американка која је после дугих трагања пронашла православље. Научила је грузијски језик, превела је молебан светој Нини на енглески језик и прави је професионалац у области црквеног појања.

Послали смо јој молебан и прву варијанту стихова. Сестра Сидонија је без обзира на то што је слепа успела да у текст унесе исправке које су га подигле на потпуно други ниво, што је запањило и мог друга.

Сећам се срцепарајуће сцене кад нас је молила да детаљно опишемо икону како би боље схватила њену суштину... Како би се нешто могло описати особи која од рођења ништа није видела? Међутим, покушаји су превазишли сва наша очекивања: њен рад на текстовима нас је запањио својом проницљивошћу. У томе смо осећали директну Божију интервенцију.

Ко би могао помислити да ће „Курдску“ икону Мајке Божије насликати Рускиња, да ће молебан написати Грк и Американка, а да ће њени први поштоваци постати православни хришћани из САД?

Дочек православних Курда у Тбилисију

– Каква је била реакција православних Курда и Језида кад сте им показали икону? Шта сте запамтили?

– Прво, кад се у мом срцу родила идеја о томе да буду насликане иконе „Курдиса“ и Спаситељ Сведржитељ, мислио сам да ће ове иконе бити прве у нашем храму у којем ћемо служити на курдском језику.

Такође сам веровао да ће их освештати први рукоположени етнички Курд који говори језиком курманџи. Чинило ми се да до испуњења овог сна има много, али се он, по милости Божијој после 15 година оваплотио у живот.

Многи су стајали пред иконом са сузама у очима, пошто су били свесни да је ова светиња повезана с њиховом културом, језиком и тежњом ка Богу

У августу 2024. године у Патријаршијској саборној цркви у Тбилисију уз учешће преко 60 православних Курда и Језида ја сам као Курд који је рукоположен у свештенички чин и који је превео молебан, освештао ову икону и друге иконе и црквене предмете. Многи су пред иконом стајали са сузама у очима, пошто су били свесни да је ова светиња повезана с њиховом културом, језиком и тежњом ка Богу, а раније се то чак није могло и замислити.

Шта ће бити даље?

– Које још иконе планирате да буду насликане?

– Наш иконописац Ана завршава икону Спаситеља Сведржитеља, Који седи на престолу око којег су анђели, херувими и серафими. Ова икона симболизује да је Христос Господ Анђела који су само служитељи Његове славе.

Ана и ја смо замислили велики пројекат о којем засад могу да кажем само да предвиђа сликање велике иконе за православне Курде – Соране, Горане и друге становнике ирачког Курдистана. И ова икона неће бити значајна само у духовном, већ и у културном смислу.

Осим тога, сликари мајстори активно учествују у процесу. Већ су за нас насликали неколико икона с натписима на два дијалекта курдског језика – курманџију и соранију. Међу њима су икона Спаситеља „Милостиви“ (Rehîm) и икона светог Јована Златоустог, која ће се налазити на насловној страници његове Свете литургије коју сам недавно превео на курдски језик.

Такође, заједно с иконописцем сам направио нацрт за јединствену „Араратску“ икону Мајке Божије чији историјат треба посебно испричати.

Румунски мајстори за нас раде на икони светог Георгија која је насликана на стаклу, што је посебно карактеристично за румунску традицију. Грчки сликари су надахнути причом о „Курдиси“ и изразили су жељу да за нас насликају неколико икона у свом стилу. Мој друг-афроамериканац, искушеник Серафим, завршава за нас икону преподобног Мојсија Етиопског (Мурина) на којој ће бити приказан курдски православни крст, а натписи ће бити на два курдска дијалекта.

Грузијски сликари су већ направили до двадесет икона покривених емајлом које се користе за црквене предмете. У Москви једна побожна хришћанка руком везе икону Христовог Рођења. То је велии пројекат: само на припреми шаблона радила је више од две године.

Српски мајстори су за нас направили две величанствене иконе од мозаика – Исуса Христа и Мајке Божије. Израђене су у православној традицији, али су притом оригиналног карактера, што истиче њихову непоновљивост.

Сваки од ових пројеката је део наше тежње да учврстимо православно хришћанство у срцима нашег народа, спајајући духовно наслеђе различитих православних народних култура.

Јеромонах Мадај (Маамди). Рукополагање, 4. фебруар 2023. године     

– Како сад видите будућност православних Курда? С каквим тешкоћама и искушењима се суочавате? И, напротив, шта вам даје основе за наду и радост?

– На нашу будућност гледам с надахнућем. Пронашли смо Бога Који не само да нас гледа из даљине, већ се брине о људима, живи с њима и дели њихове радости и патње. То је дивна веза са живим Богом пуним љубави.

Пронашли смо Бога Који не само да нас гледа из даљине, већ се брине о људима, живи с њима и дели њихове радости и патње. То је дивна веза с живим Богом пуним љубави.

Свако преобраћење у хришћанство је посебно чудо и свака прича о крштењу је јединствена и прожета је Божјим замислом.

Ми само сејемо семена, а Бог их одгаја. То нам улива велику наду.

Искушења су везана за питања: шта ће бити даље? Да, хиљаде православних Курда и православних Језида су примиле крштење (то је историјски исти народ, само што се данас различито назива), али пред нас се сад поставља задатак да осмислимо на који начин да градимо живот у будућности.

– Шта бисте рекли људима који подржавају вашу мисију међу Курдима?

– Упућујем своју дубоку захвалност свим нашим саборцима и позивам их да се не заустављају на оствареном. Ваш труд и ваша подршка никад неће бити узалудни. Учествујете у делу Божијем, а то је нешто што нико не може да вам одузме. Свако земаљско дело ће се пре или касније завршити. Међутим, дело Божије је оно што остаје заувек, оно што ће увек ићи испред нас кад нас Господ призове Себи.

Свако земаљско дело ће се пре или касније завршити. Међутим, дело Божије је оно што остаје заувек

Сад смо тек на почетку овог пута и тек припремамо терен за предстојеће подухвате. Међутим, сигуран сам у то да наш народ очекује велика будућност. Господ је рекао: „Ко је веран у малом, биће веран и у великом“ (Лк. 16, 10).

– Какву поруку бисте хтели да упутите Курдима који ће се молити пред овом иконом?

– Сваки Курд и Језид који буде стајао пред иконом „Курдиса“ треба да има на уму две ствари. Као прво, нашу историју која је пуна страдања и губитака у којој нашем народу нису дати ни предах, ни помоћ од оних којима су се клањали наши преци. Они су се обраћали анђелима, духовима и свецима, али су ове молбе остајале без одговора. Да ли треба остати у вери предака која нас је оставила саме?

С друге стране, пред нама се налази икона Богородице, Мајке Бога Живог. Она није апстракција и идеја, већ је стварна Заступница Која је спасавала оне који су Јој се обраћали с вером. Погледајте народе који су примили Христа. Они су искусили ратове, страдања и геноцид, али су увек устајали, зато што су имали веру снагу Бога, имали су Мајку Божију Која се заступала за њих.

Кад се будемо молили пред овом иконом треба да имамо на уму: наша историја од овог тренутка више није историја жртава које само страдају. То је историја народа који је пронашао Христа и кроз Њега је стекао победу.

Наша молитва је за то да се пред овом иконом будућа генерација не само крштава, већ да живи са свешћу о дубокој вери знајући да је Богородица увек с нама и да Њен Син увек чека свакога ко тражи истину. Важно је да не изгубимо овај пут који нас вод ка Триједином Богу Чије име је Љубав.

https://srpska.pravoslavie.ru/172235.html

Светогорски старац Василије Гондикакис из манастира Ивирон упокојио се у Господу у среду 17. септембра 2025. године. Старац Василије, који је био истински проповедник благе спасоносне речи Христове, био је у духу Јеванђеља у блиским контактима са духовницима и верницима Српске православне цркве, а више пута је држао духовна предавања на Православном богословском факултету у Београду.

Као богослов, духовник и игуман Ивирона, био је једна од најважнијих личности атонског монаштва и једна од најистакнутијих личности модерне православне теологије и монашког живота. Међу првима је који су истакли теологију и мисао Светог Григорија Паламе и Николе Кавасиле.

Старац Василије је био духовни отац многим монасима и свештенству, као и учитељ теолога и младих људи који траже аутентично искуство Православља.

Опело блаженопочившем старцу Василију, који се упокојио у деведесетој годни живота, биће служено у четвртак од 14 часова у манастиру Ивирон на Атосу.

https://mitropolija.com/2025/09/17/upokojio-se-u-gospodu-starac-vasilije-gondikakis/

Руска православна црква је одредила 1. октобар као годишњи дан посебних молитава за децу са тешким болестима и њихове родитеље, који се поклапа са празником иконе Мајке Божије Исцелитељке.

Овај дан ће бити унет у црквени календар и у свим руским православним црквама биће узношене молитве за болесну децу и њихове породице. Његова светост Патријарх Кирил наложио је састављање посебног богослужбеног чина за то, известила је Фондација „Круг доброте“.

Иницијатива је покренута на захтев протојереја Александра Ткаченка, шефа Фондације „Круг доброте“, државног фонда основаног 2021. године за пружање медицинске подршке деци са тешким и ретким болестима. Патријарх је такође благословио икону Богородице Исцелитељке у московском Манастиру Светог Алексеја као заштитну икону фондације.

Његово високопреосвештенство Митрополит тверски и кашински Амвросије, коментаришући одлуку, рекао је: „Дивно је што је Његова светост Патријарх благословио стварање посебног молитвеног чина за исцељење деце која пролазе кроз тешке болести и за њихове родитеље. Црква је увек посвећивала посебну пажњу потребама деце, а сада ће ова молитва постати заједничко дело целе наше Цркве. Ова одлука је посебно важна за родитеље, који често питају како да се моле за дете које се нађе у невољи. Сада ће та прилика бити пружена кроз колективну молитву целе Цркве, што значи да ће подршка бити неупоредиво јача.“

Фондација „Круг доброте“, основана председничким декретом, финансира се повећаним порезима за Русе који годишње зарађују више од 5 милиона рубаља. Током скоро пет година пружила је помоћ скоро 30.000 деце, купујући иновативне лекове, медицинске уређаје и финансирајући високотехнолошке операције, укључујући и оне које нису регистроване у Русији.

https://mitropolija.com/2025/09/08/ruska-crkva-ustanovila-dan-molitve-za-tesko-bolesnu-decu/