„Интимни односи пре брака су грех“, кажу једни. „Девичанство неће учинити брак срећним“, „Телом девица, а душом блудница“, кажу други.

Прерани губитак невиности, забрана предбрачне интимности – тема је која у православној средини изазива велико интересовање читалаца. Нарочито се расправе распламсавају када повод постане исповест грешника или оштар укор праведника.

Дакле, да ли је дозвољено или није? И зашто је уопште питање секса пре брака толико болно и спорно?

О томе разговарамо са психологом, ректором Института хришћанске психологије, протојерејем Андрејем Лоргусом.

„Како, ти још ниси имао девојку?“

— Сигурно сте се у својој психолошкој и пастирској пракси сусретали са темом предбрачних односа. Колико су данас чести људи који, и у зрелим годинама, остају при начелу: „никаква интимност пре брака“?

— Немам такву статистику, па не могу прецизно да одговорим. Таквих људи свакако има. Али колико их је и у којим срединама живе, тешко је рећи.

Чињеница је да већина младих данас не придаје велики значај ономе што смо некада у свакодневном говору називали девственошћу. Али није тачно ни да их та тема уопште не занима.

Има оних који моралну забрану секса не сматрају препреком за везу, али има и оних – како међу верујућима, тако и међу неверујућима – који кажу: „До брака – никако.“

— Живимо у друштву у којем религија још увек има одређену улогу, али смо ипак далеко од традиционалног друштва. Шта данас мотивише људе да чувају невиност до брака?

— На прво место ставио бих утицај породице. Родитељски ставови о сексуалном понашању најдубље обликују личност.

Тинејџери и млади, иако су у многим погледима окренути вршњацима и друштву своје генерације, ипак у себи носе снажан утицај породичних ставова. Управо се у породици најчешће усвајају модели сексуалног понашања.

На другом месту су вредности које преноси друштво.

Тек на трећем месту су религијске вредности. Број људи којима су религијска начела заиста важна није тако велики.

За младе је пре свега важно мишљење групе. Ако у школи, на факултету или у друштву чују:

„Како, још ниси имао девојку? Још ниси имао секс? Па ти си...“

то заиста делује као притисак. То подстиче младе да што пре ступе у сексуалне односе, чини их несигурним и развија осећај мање вредности у тој области.

Понекад су рани сексуални односи једноставно прихваћена норма у одређеним друштвеним круговима. За неке је то начин да буду прихваћени, чак и ако тиме чине насиље над самим собом. Људи о томе сведоче.

Другим речима, млади често раде оно што заправо не желе, јер их то уопште не занима. Али, да се не би издвајали, да би били као сви остали и избегли одбацивање, пристају на оно што већина ради, газећи сопствена уверења.

То се не може назвати личним ставом о сексуалном понашању. То је пре подражавање, које је веома честа и значајна појава у адолесценцији.

Ради доброг брака

— Ако ипак говоримо о људима који се држе правила „никакви односи пре брака“, шта њих највише мотивише?

— Издвојио бих неколико мотива.

Пре свега, ту је религијски фактор. У јудаизму, исламу и хришћанству постоји патријархално схватање које се преноси унутар породице и рода. Оно отприлике гласи (и пре свега се односи на жене):

„Мораш да сачуваш своје девичанство, јер ако га изгубиш, нећеш моћи да рачунаш на добар брак.“

Али занимљиво је следеће.

То није вредност, већ практичан став. Сачувати девичанство ради доброг брака чист је прагматизам.

Данас је такав став маргиналан и друштво га више не подржава. Ипак, у многим породицама он и даље живи. Многе девојке одрастају са тим уверењем и прихватају га као правило, плашећи се да ће у супротном имати проблема.

Као пример могу да наведем сајтове за упознавање. Није реткост да мушкарци, тражећи партнерку, као један од услова наведу њено девичанство.

Да, то делује архаично. Већина мушкараца то не поставља као изричит услов, али ипак има ту жељу. Можда би волели да то буде захтев који постављају будућој супрузи, али се не усуђују, јер им је важно шта ће друштво мислити.

— Да ли је то нека врста гаранције за срећан брак?

— Не, није реч о срећи. Али може бити фактор који повећава изгледе за успешно склапање брака.

Добростојећи мушкарац или младић из угледне породице често се нада да ће он бити једини мушкарац у животу своје будуће супруге. Такви ставови још постоје, али постепено одлазе у прошлост.

— Други мотив, са којим се често сусрећем, условно бих назвао мајчинским, односно женским. Он се преноси искључиво међу женама, најчешће у односу мајка–ћерка.

„Пази на себе! Ако ступиш у интимне односе са момком пре брака, касније те неће оженити“, говоре старије жене.

Тај став делује изузетно снажно и веома је отпоран. Млада жена се заиста плаши да би могла да уђе у сексуалну везу која ће за мушкарца бити само забава, а не знак озбиљне намере.

— Да ли зато што то живот често потврђује?

— То је спорно питање. Не бих могао са сигурношћу да тврдим да је тако.

— Постоје ли још неки разлози?

— Да. Посебно бих издвојио људе који кажу:

„Не желим ништа пре брака, не зато што сам хришћанка, већ зато што сматрам да би такви односи били насиље над мном, а не остварење љубави.“

Верујте ми, овакав мотив је чест и чини ми се најздравијим.

Такав став произлази из унутрашњег осећаја човека.

Наиме, и мушкарци и жене врло често у сексуалном понашању погазе управо сопствени унутрашњи осећај. У суштини, чине насиље над самима собом.

Мртва начела и живи односи

— Ипак, када је реч о религиозности, ствари нису сасвим јасне. Када човек као главни разлог својих поступака наводи своју црквеност, то понекад изазива нелагоду. Чини се да се иза спољашње побожности често крију страхови и комплекси. Колико је то честа појава?

— У праву сте. Нажалост, људи заиста често прикривају своје психолошке комплексе иза црквености. То показује и моје пастирско и психолошко искуство.

Међутим, ми то не можемо са сигурношћу закључити споља.

То може да каже само сам човек — било на исповести, било у разговору са психологом, тамо где се не плаши да буде искрен и где је спреман да се отвори.

Уопштено говорећи, није исправно споља процењивати шта некога покреће. То није прихватљиво ни у Цркви ни у психологији.

Ми заиста не знамо шта покреће човека све док он сам не посведочи своја уверења или своје страхове.

— Какве се врсте проблема најчешће крију иза црквености?

— Видите, када је реч о мртвим принципима, о томе готово да нема сврхе расправљати.

Ако је човек себи поставио неко правило и живи по њему — нека тако и буде.

Много је опасније када говоримо о конкретним људским односима.

У њима је немогуће живети само по мртвим правилима.

Конкретан однос је увек сусрет две личности.

У том сусрету све се решава заједно — у љубави и узајамности.

Ако човек у односу са вољеном особом одједном „извади из недара“ своја правила и каже:

„Волим те, али су ми моја правила важнија од тебе“,

онда се поставља питање да ли је ту заиста реч о љубави.

Постоји и друга крајност — упадљив инфантилизам.

На пример, млади људи дођу у храм и кажу:

„Оче, волимо се, али још не можемо да се венчамо. Благословите нас да живимо заједно.“

Немојте се смејати.

То је прилично чест облик инфантилизма.

Људи не желе сами да донесу одлуку и преузму одговорност за свој живот.

Много им је лакше да одговорност пребаце на свештеника.

Подручје личне одговорности

— Значи, желе да поделе одговорност са свештеником?

— Не, чак ни да је поделе.

Желе да је у потпуности пребаце на њега.

Зато, рецимо, уметници, новинари, људи из света моде и културне елите често траже од Цркве:

„Укините своје каноне!“

„Зашто мучите људе? Укините већ једном све те забране!“

А шта Црква одговара?

Она каже:

„Ако сте спремни да сами преузмете одговорност, онда живите онако како сматрате исправним. Какве то везе има са Црквом? Зашто би Црква мењала своја правила?“

Такви захтеви, који се често чују у световним медијима, у суштини су такође облик инфантилизма.

Људи желе да не постоје никакве забране.

Али најзанимљивије је то што им те забране у пракси ионако не сметају.

Они живе супротно њима, а ипак упорно траже да се промене.

Међутим, промене имају смисла само ако човек те забране признаје као обавезујуће.

Испада да оне ипак и даље утичу на друштвену свест.

— Узгред, када је реч о такозваним црквеним забранама, важно је разјаснити једну ствар.

Не постоји документ који бисмо могли назвати „црквене забране“. Не постоји ни заповест која би се тако звала.

Да, постоје Христове речи да не треба гледати другога са пожудом, као и речи да човек греши када са пожудом гледа жену. Али то је нешто друго.

Ту је реч о унутрашњим побудама, помислима и страстима.

Зато, када људи говоре о „црквеној забрани“, није увек јасно шта тачно имају на уму.

У исповедној пракси то се заиста среће — људи се кају због тога. Али поставља се питање: на чему се та забрана заснива? Где је она изричито формулисана? На којој јеванђелској истини почива?

Да, тежња ка чистоти јесте нешто што Црква исповеда.

Али ко је рекао да је девичанство увек исто што и чистота?

Човек може бити девствен, а да ипак не буде чист, због својих помисли и страсти које носи у себи, иако никада није имао сексуално искуство.

Зато су сви ти појмови веома релативни и у свакодневном схватању често погрешно разумени.

Када говоримо о уздржању до брака, важно је да се запитамо:

О каквом је ставу реч?

Да ли је то заиста црквени став?

Или је то патријархално схватање које се временом стопило са црквеним искуством, па данас делује као јединствен верско-морални систем?

Потребно је знати да разликујемо јеванђелско од средњовековног.

— У чему је та разлика?

— Шта хришћанство несумњиво учи?

Учи једнобрачности и строгој моногамији.

То заиста јесте хришћанско начело.

Из тога би неко могао извести закључак:

„Ако човек треба да има само један брак, онда пре брака не би требало да има никакво сексуално искуство.“

Такав закључак је могуће извести.

Али, строго говорећи, не можемо га поткрепити јасним црквеним документима.

Постоје исповедна питања која се односе на ту тему, али су она, у суштини, пастирско-педагошка творевина.

Тежња ка једнобрачности и моногамији јесте идеал.

То је висока лествица коју хришћанин поставља себи, желећи да живи у складу са Јеванђељем.

Али да ли човек увек успева да тај идеал и достигне?

— Хоћете да кажете да је то пре свега питање личне одговорности?

— А чије би друго било?

Ако говоримо о греху, онда је то пре свега област човекове унутрашње савести и исповести.

Ко може да каже човеку да је нешто грех?

Само онај ко је, кроз разговор и исповест, уверен да је тај поступак заиста грех за тог конкретног човека.

За то треба бити духовник, исповедник.

Споља нико нема право да доноси такве пресуде.

Највише што можемо јесте да дамо савет:

„Знаш, можда би било боље када бисте...“

По мом мишљењу, то је најисправнији приступ.

Када је реч о сексуалном понашању, не треба га посматрати одвојено од личности човека, његовог начина живота и његових општих животних ставова.

И не само то.

Треба га посматрати кроз однос двоје људи.

При томе је важно поставити питање:

„Шта та интимност значи за њих?“

За некога је секс само забава.

У том случају — то је грех.

За другога је то само начин да проведе време.

И то није карактеристично само за младе.

Има људи од тридесет, четрдесет година, па и старијих, који сматрају да су сексуалне авантуре на службеном путу, током конференција, са колегама или без њих, једноставно део одмора или начина да се човек опусти.

Они у томе не виде ништа посебно.

А ипак, то је тежак грех.

Постоје и они који на интимност гледају онако како је то било прихваћено у раном совјетском периоду — као на задовољење природне потребе, отприлике као да човек попије чашу воде.

Сексуално понашање може се разумети само унутар односа двоје људи.

Постоје мушкарац и жена.

Они се воле.

Они заједно доносе одлуке.

Они су одговорни једно пред другим.

Ко има право да се умеша у тај однос и каже:

„Ја вам кажем како треба да живите, а не овако како ви живите.“

Ко може преузети одговорност за морална упутства која даје тим људима?

Осим Бога, нико не може знати шта се заиста дешава међу њима, колика је њихова међусобна одговорност, које су одлуке донели, какав су однос изградили и о чему су се међусобно договорили.

Најважније чудо хришћанства јесте Христово Васкрсење, али ништа мање чудо нису ни Његово Оваплоћење и Његово Искупитељско дело. На тај начин, целокупно хришћанство почива на чудима.

Наравно, не треба сваку необјашњиву појаву одмах сматрати чудом. Уопште узев, тражење или непрестано очекивање чуда може бити веома штетно за веру. Чудо не сме постати само себи циљ. Важно је запамтити да Бог није „мађионичар“, па ако и чини чудо, то чини само са одређеним циљем и у посебним околностима. Највеће чудо већ се догодило, али ипак можемо рећи да је хришћанство религија чуда. Зато савремени скептицизам напада стварност чуда. Овде бисмо желели да кажемо неколико речи о томе колико су чуда могућа са становишта здравог разума.

Скептик или атеиста ће одмах, негодујући, рећи да су здрав разум и вера у чуда неспојиви. Тако је, али само у њиховом прилично уском, материјалистичком и сцијентистичком погледу на свет, у коме има много информација, али мало ширине мишљења. Када се суочи са неком необичном или необјашњивом појавом, човек који верује само у природу сигурно ће помислити да су посматрања непотпуна или нетачна, да ће се појава једног дана научно објаснити или да је реч о статистички мало вероватном догађају. Неки ће се можда насмејати оваквом размишљању, али не бих саветовао да се све унапред исмева и да се одмах понавља позната парола како религија кочи научни напредак зато што би се, наводно, све могло приписати Божјој вољи. То је популарно, али примитивно размишљање које више припада интернет-мемовима него озбиљној расправи. У сваком случају, вреди размислити о томе да, искључујући Бога из разматрања, већ унапред одбацујемо једно могуће објашњење чудесне појаве.

Материјалиста посматра васиону као затворени систем у који ништа споља не може да продре, али при томе заборавља на ограниченост сопствених чула и способности сазнања. За научника и скептика наука постаје самостална вредност, као да постоји независно од људи који су је створили, нека врста „Светог грала“, јединог и независног извора истине. Али како нешто што је производ људског рада може бити извор нечега за самог човека? То би било као када би топлота и светлост које зрачи Сунце постале извор топлоте и светлости за само Сунце.

Не тврдим да наука није објективна, али понављам: као област знања, она је творевина ограниченог људског бића. Они који верују у Бога, или барем говоре о метафизици, који цене хуманистичке науке и не одбацују религијско искуство човечанства као лажно, посматрају васиону као отворен систем. Због тога они допуштају могућност спољашњег деловања на свет, а самим тим и могућност чуда.

Колико год човек био паметан и образован, без обзира на његов поглед на свет, тешко да ће се ико усудити да тврди како је проучио све што постоји и да зато духовни свет сигурно не постоји. Проучавајући природу која нас окружује, ми можемо да посматрамо и искусимо само мали део васионе. Ако тако мало знамо чак и о ономе што можемо да додирнемо или однесемо у лабораторију, како онда, добровољно ограничавајући себе само на физичке способности сазнања, можемо објективно говорити о нематеријалним стварима?

Овде је веома важна и мисао К. С. Луиса. Размислимо о томе да се целокупно научно знање заснива на „старом“ искуству. Поједностављено речено: изводи се експеримент, бележе се резултати и изводе закључци. Ако се резултати понове, онда се могу предвиђати будући догађаји. Али Божје деловање у уобичајеном току закона природе није само ванредан догађај него је увек и нешто „ново“. Зато је наука, са својим методама заснованим на проучавању „старог“, у таквим случајевима немоћна.

Како каже К. С. Луис: „Разлози за веру и неверу увек су исти.“ Зато много зависи од унутрашњег погледа на свет сваког човека. Посматрање природе не може пружити стопроцентан доказ Божјег постојања, али ипак садржи посредне показатеље. Узмимо, на пример, познати аргумент Вилијама Пејлија о часовничару. Ако бисмо вршили различите експерименте над часовником, физички подаци не би нам ништа рекли о мајстору који га је направио. Али ако проширимо своје размишљање, удаљимо се од „сувих“ бројева и формула и посматрамо цео механизам, у коме сваки део зависи од другог и сви заједно служе одређеној сврси, схватићемо да је тај часовник створио разуман часовничар.

Тако је и Бог неспознатљив научним методама, али то не значи да је уопште неспознатљив. Ако постоји Часовничар овога света, зар Он нема право да се умеша у рад свога „часовника“ када за то има важан разлог? За становнике тог „часовника“, навикнуте да живе по одређеним законима, такво деловање изгледало би чудесно. Бог, као Творац закона, није обавезан да им се покорава, нити их нарушава када делује другачије.

Када критикује стварност чуда, шкотски филозоф Дејвид Хјум позива се на једнообразност природе. Он тврди да, ако је чудо редак догађај, а природни закон нешто што се дешава стално, онда су аргументи у корист честог догађаја јачи од аргумената у корист ретког. Али ако прихватимо ту, на први поглед разумну мисао, онда би читава савремена еволуциона теорија и физичка космогонија биле доведене у питање, јер је статистичка вероватноћа настанка васионе, као и самонастанка живота, толико мала да би у лабораторијским условима научници записали десетични број са стотинама нула после зареза. Па ипак, многим научницима је и таква вероватноћа довољна — само ако не морају да прихвате постојање Бога.

Такође је важно рећи да Хјум поистовећује вероватноћу и истинитост. Ако је Христово Васкрсење мало вероватан догађај, али постоји мноштво сведока који су о њему сведочили, то не значи да је оно неистинито. Уосталом, готово целокупно наше знање почива на поверењу. Ја, на пример, никада нисам био на Антарктику, али знам да он постоји, јер верујем сведочанствима људи који су тамо били. Исто тако, нико од нас није лично упознао Александра Великог, али прихватамо историјске изворе који говоре о његовом животу. Када бисмо према свим областима знања били подједнако неповерљиви као што смо често према религији, наука не би ни постојала.

Скептици непрестано понављају да треба веровати само чињеницама, али када је реч о чудима, одмах се позивају на статистику, тврдећи да, ако данас људи не васкрсавају из мртвих, онда ни Христос није васкрсао.

Стварност чуда, као и стварност Бога, није толико очигледна као закон гравитације, али је велика грешка изједначавати те две ствари. Све зависи од човековог погледа на свет. Ипак, ако дубље размислимо, вера у Творца васионе, који може да се умеша у уобичајени ток живота, разумнија је од вере у „свемоћ“ науке и неограничене способности људског ума.

Протојереј Владимир Долгих

извор

Многи људи знају име преподобномученице Јелисавете Фјодоровне. Њен живот је проучен, објављени су писма, дневници и сећања савременика. Али зашто јој се баш данас поново обраћају млади људи? По чему је њено искуство актуелно? Какви стереотипи о великој кнегињи су живи и дан-данас и чему њен пример може да научи савременог човека?

О томе смо разговарали с професором Православног универзитета друштвених наука „Свети Тихон“, протојерејем Андрејем Постернаком.

– Чини се да је о преподобномученици Јелисавети Фјодоровној већ много тога речено, али да ли у њеној биографији постоји главни мит који би данас вредело поново размотрити?

– Сама реч „мит“ не означава увек нешто лажно. Мит је у одређеном смислу део традиције поштовања човека којег други воле и сматрају изузетно значајним. То је својеврсна илустрација народног сећања.

Вероватно је једно од најпознатијих предања прича о томе да је Јелисавета Фјодоровна након што је бачена у рударско окно код Алапајевска и даље остала жива, да је превијала рањенике и да се из дубине окна чуло анђеоско појање. Ово вероватно историјски није тачно.

Међутим, важна је друга ствар. Није случајно то што је народна свест створила управо овакву слику. Јелисавета Фјодоровна је читавог свог живота служила болесницима, рањеницима и унесрећенима. Зато је за људе било природно да мисле да је она и у последњим тренуцима живота наставила да се бави делима милосрђа.

У овом случају је важна историјска тачност, али је још важније да схватимо зашто се појавило баш овакво предање. Оно говори о томе на који начин су људи запамтили Јелисавету Фјодоровну.

 – Зашто је управо велика кнегиња Јелисавета постала једна од најистакнутијих фигура у руском православљу с почетка ХХ века?

– Мислим да се разлог крије у дивном споју неколико особина.

Као прво, припадала је царској династији. У историји Русије је било светих кнезова и владара, али ни издалека нису сви они који су поседовали овај положај, успели да претворе власт у служење.

Као друго, Јелисавета Фјодоровна је у православље дошла из потпуно друге културне и религиозне средине. Одгајена је у протестантској традицији, али је толико дубоко прихватила православну веру и руску културу да је касније била спремна да до краја подели судбину с руским народом.

И напослетку, поседовала је ретку унутрашњу смелост. Није се плашила да предлаже решења која су у великој мери престигла њено време. Довољно је сетити се иницијативе за обнову реда ђакониса. Да, Синод није подржао ову идеју, али сама формулација питања показује размере њеног црквеног сагледавања.

Она није тежила подривању традиције. Напротив, тражила је облике који би помогли Цркви да још потпуније обавља своје служење људима

Она није тежила подривању традиције. Напротив, тражила је облике који би помогли Цркви да још потпуније обавља своје служење људима.

– Често се говори о томе да је обитељ Свете Марте и Марије постала нова реч у црквеном животу Русије. У чему се састојала ова новина?

– Обитељ Марте и Марије која је отворена 1909. године заиста је представљала потпуно специфичну појаву.

Настала је поред Хитровке – краја који се тада сматрао једним од најтежих места у Москви. Управо ту се испољила љубав Јелисавете Фјодоровне.

Новина се није састојала само у доброчинству и испољавању милосрђа према ближњем. И сама замисао је била нова: спајање дубоког духовног живота са свакодневним активним служењем ближњем.

Практично, Јелисавета Фјодоровна је тражила нови облик женског црквеног служења који се не би сводио ни на обичну заједницу милосрдних сестара, ни на манастир.

Нажалост, ово искуство се није раширило у целој Русији, као што се она томе надала. Међутим, обитељ Свете Марте и Марије је постала истакнуто сведочанство о томе да црквени живот истовремено може да буде и молитвен и активан.

– Може ли се рећи да је Јелисавета Фјодоровна престигла своје време?

– Мислим да може. У принципу, савременици често не схватају људе заиста великог духовног формата.

Многи поступци Јелисавете Фјодоровне су изазивали недоумицу. Многи нису могли да схвате како је могла да опрости убици свог мужа. Нису схватили њена отворена размишљања о дешавањима у земљи.

Јелисавети Фјодоровној је било јасно да улога жене у црквеном животу може бити много шира него што је то било прихваћено почетком ХХ века

Међутим, она је била унутрашње слободна личност. Оваква слобода се рађа из вере. Кад човек пре свега тражи вољу Божју, он престаје да се плаши јавног мнења.

Осим тога, Јелисавети Фјодоровној је било јасно да улога жене у црквеном животу може бити много шира него што је то било прихваћено почетком ХХ века. Њена тежња ка обнављању институције ђакониса није представљала борбу за права, већ жељу да се отворе нове могућности за служење жене у Цркви.

У том смислу је заиста била веома далековида.

– Данас се много говори о улози жене у Цркви. Да ли се искуство преподобномученице Јелисавете може сматрати одговором на многа питања данашњице?

– Мислим да могу, мада ни издалека не на све.

Јелисавета Фјодоровна није успела да створи систем женског служења о којем је сањала. Међутим, сам живот је показао колика је потреба за активним учествовањем жена у црквеном животу.

Жене данас имају огроман број послушања. Оне поју за певницом, предају, пеку просфоре, баве се катихизацијом, помажу у социјалном раду и организују добротворне пројекте.

Јелисавета Фјодоровна је умногоме предвидела овај пут. Разумела је да су могућности жене у Цркви много шире од оквира који су постојали у њено време.

– Она није тежила ка томе да промени црквено уређење, али је променила представу о могућностима женског служења. У чему се састојала ова промена?

– Чини ми се да се главни одговор не састоји толико у организацији служења колико у самој личности Јелисавете Фјодоровне.

Она је показала да љубав према Богу увек захтева унутрашњу слободу и храброст.

Ради свог призвања је оставила свет на који је била навикнута: родну Немачку, протестантску средину и начин живота у којем је одрасла. Многи чланови њене породице су на овај корак гледали скоро на издају сопствених корена.

Међутим, она се није руководила људском рачуницом. Ишла је за оним што је сматрала да је воља Божја.

Управо због тога њен живот остаје толико убедљив. Он показује колико снажан може бити човек ако има потпуно поверење у Бога.

– Да ли су сва документа о Јелисавети Фјодоровној већ отворена за истраживаче или има и непознатих страница из њеног живота?

– Мислим да данас скоро да више нема принципијелно непознатих докумената. У току последњих деценија објављена су писма, дневници и многобројни архивски материјали.

Ипак, то уопште не значи да је ова тема исцрпљена.

Вероватно постоје стране у њеном раду о којима се много мање говори. На пример, ни издалека не знају сви да је дуго година била на челу Царског православног палестинског друштва.

Јелисавета Фјодоровна је на овој дужности учинила много тога да подржи православље у Светој земљи, за развој школа у Сирији и Палестини и за то да се на Блиском истоку сачува руско присуство.

Мислим да управо ова страна њеног рада тек очекује дубље осмишљавање.

– Којој особини личности преподобномученице Јелисавете Фјодоровне се највише дивите као истраживач?

Свесно се одрекла уобичајеног начина живота, богатства и високог положаја

– Вероватно је то пре свега њена смелост, оно о чему сам већ говорио. Не ради се само о мученичкој смрти. Она се није плашила да доноси одлуке које су изазивале недоумицу околине. Након мужевљеве погибије продала је свој накит и купила је земљишну парцелу за изградњу обитељи Свете Марте и Марије. Свесно се одрекла уобичајеног начина живота, богатства и високог положаја. Оваква храброст увек улива дубоко поштовање.

Чак и одећа коју је носила је била специфична. Дизајнирао ју је сликар Михаил Нестеров. Многи су мислили да је ово монашка одећа и из тога је настао још један уврежени мит – да је Јелисавета Фјодоровна наводно била монахиња. У ствари, ни она, ни сестра Варвара нису примиле монашки постриг.

– Дуги низ година истражујете њен живот. Да ли се за то време променио Ваш однос према њој?

– Вероватно се није променио однос према самој Јелисавети Фјодоровној – он је увек био испуњен дубоким поштовањем, већ се променило схватање њене замисли.

Кад је у наше време обитељ Свете Марте и Марије обновљена као манастир, у мени је то дуго времена изазивало негодовање, јер сама Јелисавета Фјодоровна је више пута истицала да њена обитељ не треба да постане ни обичан манастир, ни традиционална заједница милосрдних сестара. Она је у њој видела посебан пут који спаја молитву и активно служење. Владика Пантелејмон (Шатов) ми је помогао да пронађем одговор на ово питање. Рекао је једноставну, али важну мисао: првобитна обитељ Марте и Марије се градила око личности саме Јелисавете Фјодоровне. Није могуће да се она ваљано обнови без такве личности.

Данас је управо монашки живот постао духовни темељ који помаже у очувању главног – служења људима ради којег је обитељ основана.

Чини ми се да је то врло прецизно објашњење. Мења се форма, али садржај остаје.

– Зашто људи после сто година и даље осећају такву блискост са преподобномученицом Јелисаветом?

– Зато што она остаје наша савременица.

Наравно, поштујемо древне свеце, али људи који су живели пре свега једног века су нам психолошки ближи. Разумемо околности њиховог живота, њихов избор и осећања.

Људе и даље привлачи њена способност активне љубави

Јелисавета Фјодоровна је једна од таквих светаца. То се осећа већ и по томе колико јој је данас храмова посвећено, колико добротворних организација носи њено име, колико родитеља својим кћеркама дају име у њену част.

Ипак, није то главно. Људе и даље привлачи њена способност активне љубави. Она се није ограничавала лепим речима. Помагала је болеснима, сиромашнима, сирочади и рањеницима. И овај пример данас остаје невероватно актуелан. Често говоримо о љубави према ближњем, али управо Јелисавета Фјодоровна показује на који начин ова љубав постаје свакодневна ствар.

– Шта бисте посаветовали некоме ко тек почиње да се упознаје с личношћу преподобномученице Јелисавете Фјодоровне? Од које књиге је најбоље да почне?

– Данас има много добрих књига.

Ради првог упознавања, наравно, треба прочитати њено житије и објављена писма. На основу њих се могу видети не само догађаји из живота, већ и унутрашњи свет светице.

Ако је реч о биографијама, препоручио бих књигу Љубов Милер „Света мученица руска велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна“. То је један од првих озбиљних радова који су се појавили у време припреме за њену канонизацију у Руској Заграничној Цркви.

Од савремених студија се могу навести књиге Ирине Кучмајеве и радови Љубов Максимове који су посвећени добротворном раду велике кнегиње.

За мене изузетно важна остаје публикација преписке Јелисавете Фјодоровне и цара Николаја II. У писмима се човек показује на посебан начин. Управо у њима се у потпуности види њено духовно устројство, дубина вере и унутрашње усмерење.

– Шта, по вашем мишљењу, савремени човек – и жена и мушкарац – може да научи од преподобномученице Јелисавете Фјодоровне?

– Чини ми се да од светаца уопште не треба да учимо поједине поступке, већ само устројство срца.

Данас стално некуда журимо, живимо у вртлогу послова, вести и обавеза. Немамо времена да застанемо, да се помолимо и да размислимо о главном.

Поред огромне заузетости никад није губила оно главно – поверење у Бога

Јелисавета Фјодоровна показује потпуно другачији животни ритам. Поред огромне заузетости никад није губила оно главно – поверење у Бога.

Имала је огромну одговорност: руководила је добротворним установама, бринула се о људима, преживела је мужевљеву погибију и револуционарне потресе, али није роптала и није огрубела.

Вероватно управо то треба да научи свако од нас – да има поверења у Божју вољу, да има унутрашњи мир и способност да сачува љубав чак и онда кад живот постаје изузетно тежак.

Уместо поговора

Данас интересовање за личност преподобномученице Јелисавете Фјодоровне не јењава. Напротив, из године у годину постаје све очигледније колико су савремени њен животни избор, искуство активног милосрђа и дубина хришћанске вере.

Истраживање црквене историје, наслеђа новомученика и подвижника ХХ века већ дуги низ година представља један од важних праваца у раду Православног универзитета друштвених наука „Свети Тихон“. Студенти овде не само да проучавају документа и архиве, већ уче да иза историјских чињеница виде судбине људи захваљујући којима се сачувала жива традиција Цркве.

извор

Шта је највеће и најузвишеније од свега?

Љубав.

Јер она је разлог нашег постојања.

Из љубави смо створени и у љубав ћемо се вратити.

Зато смо позвани да живимо у љубави, јер ништа друго не може дати смисао нашем животу, нити нас учинити заједничарима Љубави, а то је Бог.

Да би човек достигао љубав, потребно је да поседује и друге врлине, као што су смирење, девственост, чистота, једноставност, вера, нада, уздржање, целомудреност, ћутање, разборитост, несебичност, скромност, неосуђивање, праведност, кротост, милосрђе, покајање…

Оне ће донети истинску љубав. А она ће, са своје стране, поново рађати те врлине и доносити друге, као што су праштање, снисхођење, чиста молитва, расуђивање, дуготрпљење, благодарност, радост…

Наравно, ништа од наведеног не може се разумети изван Цркве, изван светотајинског живота, изван благодати. Ништа од тога нема смисла без нашег коначног циља, а то је Христос. Јер чак и љубав без Христа губи свој смисао и своју сврху, губи свој првобитни темељ и своје есхатолошко испуњење.

Када говоримо о љубави, морамо говорити о Христу. Јер се љубав без Христа не може ни замислити, барем не као истинско, неискварено и вечно искуство.

Зато можемо закључити да највеће и најузвишеније што можемо имати у животу није само љубав, већ Христос. Јер ако имаш Христа, имаш и љубав, али и много више. Немаш нешто апстрактно, већ Личност са којом си вечно повезан. А Личност се не мења, не пропада и не пролази, као што је случај са свим створеним, укључујући и човека.

Помисли с коликом чежњом се двоје људи који се воле гледају, јер су међусобно повезани љубављу. Замисли онда да гледаш у очи самој Љубави, а да је други с тобом повезан кроз ту исту Љубав, осећајући Божанско, вечно прихватање од стране Њега, као један тројични однос – човека, Христа и ближњега.

Наша љубав је средство којим налазимо Љубав која није идеја нити осећање, већ Личност – Исуса Христа.

Зато није смисао да стекнемо љубав, већ да стекнемо Христа. Нема смисла остати само на љубави ако нас она не сједини са Христом. Јер љубав без Христа је као мед без слаткоће, као очи без светлости, као ватра без топлоте, као живот без Истине…

о. Павлос Пападопулос (Фејсбук)

           У спомен на старицу Галактију Критску, поводом стогодишњице њеног рођења, Антоније Недељковић је приредио књигу у којој се налазе одломци из дневника ове свете жене, делови писама упућених црквеним лицима, као и сећања на њу њених дугогодишњих пријатеља. Захваљујући труду нашег духовног прегаоца, који је пробрао и превео ове текстове, српски читаоци се могу упознати са изузетно значајном особом, чији ће углед међу православнима, бар тако очекујемо, временом све више расти. Грчка, која никада није оскудевала у светитељима, подарила је православном свету необичну старицу, која се тек са деведесет година замонашила, иако је заправо током читавог свог живота живела ревносније од већине монахиња. Осврт на њу и њене духовне увиде може бити од велике помоћи свима нама, поготово мирјанима, како бисмо се правилно оријентисали и били у стању да у ова смутна времена живимо онако како доликује хришћанима.

           Приказујући њено становиште потрудићемо се да покажемо да се оно уобличало захваљујући личном искуству, као и да је оно, захваљујући томе што потиче од Духа Светог, у складу са светоотачким учењем, да су њене поуке сличне онима великих грчких духовника као што су Св. Порфирије Кавсокаливита, Св. Пајсије Светогорац, Св. Јосиф Исихаста и старац Јефрем Аризонски, са чијим делом су, иначе, упознати наши читаоци.

           Будући да је свако од нас под духовним утицајем не само својих предака него и средине у којој живи, особа са којима се среће, није наодмет поменути да се Галатија Канакакис родила на острву Криту, у подножју Свете Клисуре, подручја које је вековима било настањено монасима исихастима. Њен деда по мајци Никола, најпре учитељ, а потом свештеник, водио је узоран живот па су га његови парохијани упамтили по добру. У браку је провео само две године, а након што му се супруга упокојила шездесетшест година живео је попут монаха. Захваљујући духовном старању Св. Партенија и Св. Евменија, преподобних отаца из манастира Кудума, он је израстао у значајну црквену личност.¹ Иако је старицу Галактију красило велико смирење, па не само што је водила рачуна о томе да ништа не изусти о својим врлинама него се љутила када би је неко хвалио, она нам ипак открива врлине свог деде, са којим ће остати у духовној вези и након његовог упокојења.²

           Галатија се родила 5. марта 1926. године у селу Памбија, у области Ираклион, као трећа од четири кћери. Њен отац Михаил, по занимању лекар, подсећао је на древне бесребренике. Иако је имао кћери које је требало извести на пут, водио је рачуна о својим сиромашним мештанима те се старао да свакоме изађе у сусрет, без обзира на то да ли је неко био у стању да плати његове медицинске услуге. Својом милосрдношћу и пожртвованошћу понудио је Галатији узоран образац хришћанског понашања. Пре него што би се запутио да неком тежем болеснику помогне, извесно време провео би у молитви, како би се његова интервенција успешно завршила. На самрти је спалио свеску са подацима о дуговањима својих сељана, да његови ближњи евентуално не би дошли у искушење да наплате та дуговања.³ Иако је старица Галактија била веома шкрта на речима када би у ретким приликама говорила о свом детињству, с поносом би говорили о свом деди и оцу.⁴ Нема сумње да је она била највољенија од свих кћери због свог благог карактера и пожртвованог духа. Њен отац је био принуђен повремено да је опомиње да има права да штити себе од туђих саможивих захтева.⁵ За разлику од познатих духовних светила као што су старци Јосиф, Пајсије и Порфирије, Галатија је, као кћи лекара, била у прилици да се школује, те је с одличним успехом завршила шестогодишњу гимназију, али никада није придавала неки већи значај световном образовању.⁶ Упркос свом духовном призиву, поштујући жељу свог оца, коме је било тешко да се одвоји од вољене кћери, а и да би могла да се стара о својој сестричини Антонули, која је боловала од Дауновог синдрома, није отишла у манастир, али јој то није сметало да се током читавог свог живота понаша попут најревноснијих монахиња.⁷ Редовни одласци на богослужења, дуги боравци у цркви, молитве, бдења, метаније, старање о Антонули, брига о сиромашним сељанима, испуњавали су годинама њен живот.

           Током немачке окупације острва њен отац је заједно са угледним житељима места био немачки талац. Не само што се она усрдно молила за оца и житеље острва, него је имала виђења светитеља и небеских сила. Изградила је посебну везу са Св. архангелом Михаилом, која ће трајати читавог њеног живота. Када се пред црквом Св. Ђорђа, клечећи, са сузама у очима, усрдно молила за оца и мештане, имала је виђење овог светитеља, који ће је утешити рекавши јој да нема разлог да се брине јер су они под његовом заштитом. Тек у старости она ће споменути тај догађај: „Једном ме је тргао благ додир по глави. Подигла сам очи и зачуђено угледала младог војника у древној одори. Насмешио ми се и рекао: ’Не бој се! Помбија и твој отац су у мојим рукама!’ Затим је нестао“ (СГ 294). Једном приликом, док је оцу помагала приликом чишћења загнојених рана неког пацијента, осетила је гађење, мада није ништа рекла. Њен отац је по изразу њеног лица осетио како се осећа па јој је, иако пун љубави, замерио, подсетивши је на Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). Сећајући се тог  благог прекора, она пише: „Одмах сам изашла напоље и поступила као Петар који се одрекао Христа! Горко сам плакала јер сам ражалостила свог Господа!“ (СГ 293).

           У свом дневнику она описује догађај који се одиграо када је имала осамнаест година, а који је њу изузетно потресао. Нешто неумесно рекла је свом оцу. Он ништа није одговорио, али суза му је канула, што је изузетно тешко пало његовој вољеној кћери. „Та његова суза је обележила мој живот“, забележила је Галатија. Схвативши да је погрешила, одмах се покајала и исповедила своју погрешку свом деди, оцу Николи. „Он ме је изгрдио. Али разрешна молитва ми није била довољна. Очева суза ме је пекла.“ Покајничко стање трајало је данима. „Читаве ноћи сам проводила лежећи лицем надоле на патосу и молећи Духа Светог да ми опрости. И да то осетим у свом срцу“ (СГ 60). Пре него што је осетила да јој је у потпуности опроштено, Галатија је натопила „даске патоса својим сузама“.

           Захваљујући таквом интензивном кајању, она се удостојила Божије посете, коју бисмо могли упоредити са доживљајем Св. Порфирија, мада је његово искуство било у знаку интензивне радости.⁸ Галатија описује упечатљиво искуство неочекиване обузетости благодаћу Светог Духа: „Пламен се спустио са Неба. Стао ми је на главу, нежно је пробио и досегао до мог срца. Моји греси су нестали у тренутку, попут коре и старих грана које отпадају са дебла старих стабала и сувог лишћа када дува јак ветар! Осећала сам да ми је опроштено“. И не само што је због тога доживела велико олакшање него је осетила Христа у свом срцу. Она бележи: „Христос је сада био велика љубав мог живота. Једина љубав“ (СГ 60). Иако су родитељи желели да је удају, она, ма колико била послушна, напросто више, и да је хтела, није била у стању да испуни њихову жељу те ће они убрзо одустати од те намере.⁹ Након раније поменутог упечатљивог духовног искуства и успостављене љубавне везе са небеским жеником, све светско постало јој је страно. „Мрзела сам све телесно. Било ми је немогуће, одвратно да живим у браку са мушкарцем.“ Упркос томе што је била свесна да је Бог благословио брак, упркос томе што је и сама била благонаклона према онима који живе у часном хришћанском браку, себе није видела у брачној вези зато што је била верна свом небеском женику. Следећи запис није израз некаквог психолошког поремећаја, већ наглашено духовног стања особе која осећа палост људске природе, која би да се избави из заробљености у коју смо запали пребивањем у грубом физичком телу, у кожним хаљинама (1. Мојс. 3, 21) које су нам запале у део након првородног греха: „Али стално осећам као да сву прљавштину носим на својој кожи, у себи. Волим да себе називам блудницом и разбојницом, јер је то једино што ми одговара. Када се молим, ударам се у лице. О, када бих само могла да скинем ову кожу са себе и обучем нову, да спалим  старо тело. Ја сам најгора на свету. Видим то, осећам то“ (СГ 60).¹⁰

           Захваљујући како одрицању од саме себе, у неговању саможртвеног односа према ближњима, тако и кротком трпљењу различитих искушења, Галатија ће се временом удостојавити све већих и већих благодатних дарова.¹¹ Она их је додуше углавном крила, не желећи да издваја из околине, да је сматрају нечим посебним.¹² Али као што се не може сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5,14), упркос томе што је већину живота провела у анонимности, старица Галактија ће у својој старости, када више није било могућности да јој похвале науде, доживети да се о њој говори не само као о веома узнапредовалој духовној особи него и као савременом духовном светилу.

           Старицу Галактију обилазили су не само они који су имали неку муку, у нади да ће од ње добити било исцељење било духовни савет, него и познати духовници. Сви они су били задивљени њеном личношћу. После сусрета са њом светогорски старац Лука Филотејски је рекао: „Она је на тако неприступачним висинама какве сам код мало људи срео у свом животу“ (СГ 248), а старац Анастасије: „Видео сам њену молитву и престрашио се“ (СГ 44). Један светогорски духовник, потресен сусретом са њом, поготово што је она током разговора с њим „јако мироточила“, рекао је: „Она је у мери  Светог Порфирија и Светог Пајсија“ (СГ 249), а руски пустињак, задивљен њеном личношћу, прокоментарисао: „Велика светитељка! Пуна Светог Духа! Она већ сада живи у Рају“ (СГ 131). За старицу Галактију, угледни теолог, митрополит Јеротеј Влахос, коме је она слала писма пуна дубоке теолошке садржине, каже да је била „жива филокалијска традиција“, „жива оличена теологија“, „сажетак живог Добротољубља“ (СГ 24).

           Многи посетиоци ће са дивљењем говорити не само о чудесним исцељењима која су се догађала захваљујући њеној молитви него и о миру и радости који су их прожимали када би с њом били у контакту. Иако би код ње долазили оптерећени различитим проблемима, после сусрета са њом чинило им се да су сви проблеми напросто ишчезли сами од себе. Они који су је посећивали осетили би да Старица зрачи христоликом љубављу. Један од њених посетилаца сведочи да би човек долазио „код ње потпуно исцрпљен, а одлазио ’рајски’ – испуњен лепотом и миомирисом њене љубави.“ Дошао „би код ње оптерећен тежином проблема, а одлазио би са олакшањем, оснажен слаткоћом, топлином и мирисом живота који си тамо удисао“ (СГ 279). Они који су били уз њу не само што су искусили колико се брине о сваком од њих, колико зна шта се с њима дешава и онда када су одсутни, него и преобилну љубав којом је Старица зрачила. Знала би да им, растајући се од њих, искрено каже: „Волим вас као да сам вас родила; толико вас волим“ (СГ 189).¹³ Неки су чак уверени да та љубав „није другачијег квалитета од оне љубави којом Господ воли Своје створење, човека“. Једна од њених неговатељица у име многих сведочи: „Боравећи у скромном дому Старице, доживели смо оно што су доживели апостоли приликом Преображења“ (СГ 189). Наиме, и они су се осећали попут Св. апостола Петра који је, обасјан Таворском светлошћу, изустио: „добро нам је овдје бити“ (Лк. 9, 33).

           Лета 2016. године Галатија је осетила да јој се ближи земаљски крај па је пожелела да се опрости са мештанима свог села. Наговештени растанак са омиљеном старицом тешко је падао многима, поготово малој деци. Она су јој се, молећи је, обраћала речима: „Не желимо да одеш. Али чак и ако одеш, не заборави нас“ (СГ 49). По природи скромна, упркос својих молитвених веза са многим светитељима, Галатија их је, у нади да ће се удостојити најмањег места у рају, позивала да се помоле за њу, обећавши им да неће заборавити никога од њих. После августа 2016. умножавају се њена божанска виђења, као и контакти са светитељима, поготово са Светим Мином, Георгијем, Димитријем и Никитом. Упоредо са све израженијом телесном немоћи расла је њена духовна сила. Иако се чинило да ће Галатија, ма колико својом духовношћу надвишавала многе монахе, умрети као мирјанка, то се ипак није догодило. Њен монашки постриг, по благослову митрополита Макарија, обављен је 16. јануара 2017. године. Тада је Галатија добила монашко име Галактија. Занимљиво је да се три дана раније она налазила на самрти. Специјалиста који ју је прегледао дијагностификовао је тешку инфекцију плућа, најавивши да јој остаје највише дан живота. О ономе што се, за присутне крајње неочекивано десило, архимандрит Антоније Фрагакис, који се годинама о њој старао, пише: „Старица је лежала у кревету без свести. С времена на време би се будила и шапатом препричавала нека од својих натприродних искустава. Девет свештеника је одмах извршило тајну Јелеосвећења. У том тренутку, њена соба је била испуњена чудним мирисом.“ Старица ће тада, изненадно, оживети. Испричаће касније да је била удостојена посете Пресвете Богородице, праћене Св. Параскевом. Иако јој се Галатија обратила речима да је спремна за физичку смрт, добиће одговор: „Добила си кратко продужење. Ускоро ћу се побринути за то.“ Занимљиво је да је данима пре тога, када би се повремено будила из коме, Старица говорила о некаквом дару коју ће јој Св. Антоније дати на вечерњу уочи свог празника, штавише позивала је неке да присуствују „величанственом тренутку њеног живота“ када буде „коначно обукла венчаницу и када јој Деспот буде ставио нешто на главу“ (СГ 51). Архимандрит Антоније је „продужење“ дато од Богородице протумачио као одлагање њене смрти на три дана, али испоставило се да ће величанствени догађај бити њен монашки постриг који се одиграо управо на вечерњу уочи празника Св. Антонија (по грегоријанском каледару).

^{Аудио запис молитве свете старице Галактије}

           Последње године проведене у монашкој одежди, упркос све израженијој деменцији и слабљењу слуха, биле су време њеног најинтензивнијег духовног живота. Живећи у међупростору између природне и натприродне сфере, она се узносила до небеских висина, учествујући у небеској литургији. Иако телом све слабија, њена духовна снага бивала је све израженија. Без икакве жеље за истицањем, већ да би била на корист ближњима, упражњавала је своје дарове чудотворења, билокације, прозорљивости, пророковања. Захваљујући бројним узношењима у рајска насеља, старица Галактија спокојно је чекала свој физички крај, говорећи: „Тамо је, дете моје, живот. Овде је све лажно“ (СГ 89). Она ће се мирно упокојити 20. маја 2021. након што се опростила са блиским особама и благословила их. Рекла им је: „Одлазим! Дошао је час!“, а онда их упозорила на будност: „Долазе тешка времена...“ Њене последње речи, два пута поновљене, биле су: „Смрт! Смрт је рођење на Небесима (у вечности)“ (СГ 315). Њена жеља за скромним погребом, без цвећа и присуства много људи, испуњена је. На Галактијиној сахрани, по њеној жељи, надахнуте говоре одржали су митрополит Јеротеј Влахос и архимандрит Антоније Фрагакис.

           На радост оних који су је волели, старица Галактија се и после своје физичке смрти повремено јавља својој духовној деци,¹⁴ а притиче у помоћ и онима који јој се у молитви обраћају.¹⁵ Сада, када јој физичко тело више не смета, када ужива у рајским блаженствима, наставља и даље да исцељује потребите и својим молитвама помаже свима који јој се обраћају.

проф. др Зоран Кинђић за портал "Живот Цркве"

Говорио је преподобни старац Пајсије Светогорац: „Видиш ли овај крчаг? Горњи део му је чист, али при дну, тамо где додирује земљу, хвата се нешто налик буђи. Тако је и са човеком: што се више приљубљује уз земљу и земаљско, то се више прља; а што се више уздиже ка небеском, то се више очишћује.“ (Јеромонах Пајсије, Изливено миро)

Заиста, готово сви Оци Цркве, како древни тако и новији, користили су примере из чулног света како би помогли човеку да разуме духовне стварности. Јер, веома често оно што важи у чулном и материјалном свету, у извесној мери важи и у духовном. Тако је, на пример, преподобни Порфирије Кавсокаливит говорио о људској заљубљености, која човека наводи да непрестано мисли и усмерава се ка предмету своје љубави. Тим примером је желео да покаже да и човек треба да буде окренут Богу „свом душом својом, и свим срцем својим, и свом мишљу својом“. Исто чини и Свети Пајсије у наведеном одломку. Он користи једноставан пример крчага за воду како би подсетио на једну суштинску истину духовног живота: оно чему се човек привија, чиме се бави и у шта се сав погружава, неизоставно ће донети и одговарајуће плодове. Да ли се човек привија уз земаљско и материјално? Почеће да се духовно прља. Да ли се привија уз небеско и духовно? Почеће да се очишћује његова душа. А то значи да ће се у његовом срцу стварати простор како би благодат Божја нашла „места“ да се у њему настани — „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“

И пример крчага је непосредан и јасан: место где његово дно додирује земљу хвата буђ, док његов горњи део остаје чист. Светитељ на свој начин изражава оно што непрестано објављују реч Божја и црквено Предање: „Мислите о ономе што је горе, тражите оно што је горе, а не што је на земљи“ (апостол Павле). Јер, створени од Бога „по лику и подобију“ Његовом, ми као своје природно стање имамо непрестано и љубављу испуњено стремљење ка Богу: „Љуби Господа Бога свога свом душом својом, и свим срцем својим, и свом мишљу својом, и свом снагом својом.“ Шта би, заиста, могло бити природније за биће које је створено да „понавља“ свога Бога (преподобни Софроније Светогорац), које је од Њега произашло, Њиме стоји и постоји и Њему стреми, него да непрестано и непоколебиво држи духовне очи упрте у свој корен и свој извор? „Очи су моје свагда ка Господу“, каже човек надахнут Духом Божјим. Зато се и у средишту свих тајни Цркве – у Светој литургији – чује позив свештеника: „Горе имајмо срца“, на који верни народ одговара: „Имамо ка Господу“, како би уследио благословени наставак: „Заблагодаримо Господу.“ Другим речима, нема могућности да човек, а нарочито онај који се сматра верујућим, живи духовним животом и постоји као уд Христов ако његово срце непрестано није покретано тежњом да буде тамо где је Господ.

Дакле, када бриге овога света, а још више његова искушења и расејаности, одврате хришћанина од тог „гледања“ лица Христовог, тада – да! – духовна „буђ“, односно зло и грех, почињу да се развијају и стварају трулежно окружење за његову душу. Самим тим, лукави почиње да односи превагу, са свим оним што прати његово присуство: стрепњом, жалошћу, узнемиреношћу, унутрашњим нередом и паклом. Наравно, светогорски старац не мисли да хришћанин који живи у свету, па чак ни монах, не треба да се бави стварима овога света. Као људи који имају тело, неизбежно смо упућени и на те послове. Оно што је важно, како и сам истиче, јесте да се човек за њих не веже, да не буде њима потпуно обузет, попут безбожника који су избрисали Бога из свога живота. А како се то постиже? Само онда када се верник одликује истинском вером, која му отвара духовне очи да све у свету посматра у Богу. Зато апостол Павле каже: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“, изражавајући најдубљу стварност да Бог даје живот и дах и све човеку и целокупној творевини.

Према томе, када верник својим подвижничким животом научи да свет, себе, своје ближње – све – посматра тим „двоструким“ погледом, односно када у свему види оно што је најочигледније: присуство Творца у свим створењима и творевини, тада се заиста налази при врху крчага, „мисли о ономе што је горе“, непрестано разговара са својим Оцем и осећа се као дете у наручју своје мајке. Ту, свакако, нема простора да се развија „буђ“, јер светлост лица Господњег долази као „огањ који спаљује“ сваку страст и сваки зли покрет душе. У таквом динамичном духовном стању, које потврђује да „немамо овде постојана града, него тражимо онај који ће доћи“, човек постаје обиталиште самога Бога, од кога се труди да никада не отпадне. Али, и ако се догоди да негде посрне и отпадне, он одмах поново започиње подвиг повратка, односно подвиг покајања, како би поново задобио оно што је спознао и искусио као саму суштину свога живота: живот без Христа не може се поднети!

Протопрезвитер Георгије Дорбаракис

Извор: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

„Ако ја у тишини Катунакије изговорим сто молитава дневно, а ти усред градске вреве, својих професионалних и породичних обавеза изговориш три молитве, онда смо једнаки.“
– Свети Јефрем Катунакијски

Недавно сам наишао на ову кратку мисао и дубоко ме је дотакла својом проницљивошћу и оном великодушношћу која је тако својствена православном предању. Доброта светитеља један је од најохрабрујућих видова њихове светости. Ова мисао уједно одјекује и темом о којој често размишљам: скривеношћу духовног живота.

Тема скривености присутна је у Христовом учењу, али и у читавом Светом писму. Видимо је у Господњим речима о Царству Божијем, које се пореди са изгубљеним новчићем, сакривеним благом или драгоценим бисером. То је нешто што треба тражити, ископати или чак продати све да би се задобило. Царство Божије је стварност коју још не познајемо, али која је вредна свега да бисмо је упознали. А да бисмо га упознали, потребно је да молимо, тражимо и куцамо.

Међутим, највећи део живота проводимо бавећи се нечим другим.

Тема, али и сама стварност скривености, има две стране — барем се мени тако чини. Прва је страна трагања. То је основни став ходочасника, за разлику од туристе. Такав став временом постаје начело које уређује читав живот. На пример, један од најважнијих увида до којих сам дошао током свог школовања јесте пресудни значај питања. Док сам био у средњој школи, не могу рећи да сам имао нека велика питања. Мислио сам да имам велике одговоре и живео сам у складу с њима — онако како то често чини младост. Током две године између средње школе и факултета нагомилао сам још више одговора, затим их изгубио и почео да стичем питања. Та питања, иако још увек нејасна и несређена, распламсала су у мени унутрашњи огањ који је покретао моје студије на факултету, а потом и године проведене у богословији. Осам година након богословије, питања су се, захваљујући осмогодишњем свештеничком искуству, још више продубила и подстакла ме да упишем докторске студије теологије. Одговори који су током тог периода постепено сазревали на крају су, десет година касније, довели до мог преласка у Православље. Следећа вештина коју човек треба да стекне јесте да настави да негује питања, уместо да уобрази како је, ступивши у Православље, пронашао све одговоре. Ништа мање од самог Царства Божијег, оваплоћеног и проживљеног, не може бити истински „одговор“. Треба додати и ово: тај „одговор“ није питање стицања још више информација. Не спасавамо се информацијама.

Друга страна скривености открива се у самим одговорима. Царство Божије поседује ту димензију скривености не зато што Бог жели да нешто злонамерно сакрије од човека. Напротив, та скривеност постоји како би у нама неговала исправно усмерење иконе Божије. Често не схватамо да и сам Бог тражи, пита и куца. Ми смо изгубљени новчић, изгубљена овца, благо сакривено у њиви, драгоцени бисер. Бог оставља све да би дошао међу нас и „пронашао“ нас. Његова заповест да молимо, тражимо и куцамо сродна је заповести да будемо слични Богу. Мислим да је управо то оно што љубав чини.

Велико изопачење потрошачког начина живота јесте то што је куповину заменило трагањем. Наше страсти — које се у предању описују као: самољубље, стомакоугађање, блуд, среброљубље и похлепа, жалост, униније (чамотиња, безвољност и духовна обамрлост), гнев, страх, сујета и гордост — стварају лажан осећај трагања. Страсти непрестано вапе да буду нахрањене и засићене. Али, пошто су поремећене (из различитих разлога), оне нас најчешће само све дубље увлаче у понор таме и зависности. Често сматрамо да је аскеза нешто необично, што се само повремено примењује у нашем животу. Оно што доживљавамо као „самоодрицање“ у стварности је тек настојање да живимо животом који је истински саобразан нашој природи. Не можемо тражити истинску храну душе док не откријемо њену истинску глад.

Пронаћи истинску глад душе у исто је време и пронаћи саму душу. Душа није исто што и страсти. Она није ни оно што нам најпре пада на памет. Неки ће рећи: „Гладни смо Исуса.“ То је сасвим тачно, али се „Исус страсти“ често веома брзо подметне на место истинитог Христа. Сећам се времена покрета Jesus Freaks¹, када није било необично чути некога како говори: „Дрога ми више није потребна – опијам се Исусом.“ То је била обмана која је многе одвела на погрешне путеве.

Патријарх Јаков, у Старом завету, провео је већи део свога живота избегавајући право питање своје душе. Отимао је брату првенство и побегао од његовог гнева. Иако је био наследник обећања, настојао је да га пронађе негде другде (радећи код свога таста Лавана). Тек када је одлучио да се врати кући, суочи се са братом и прихвати све што Бог буде тражио од њега, „питање његове душе“ дошло је у средиште његовог живота. Последње ноћи, пре него што ће прећи реку и изаћи пред свога брата, сусрео га је анђео (или јављање самога Христа?). Целе ноћи се рвао с њим говорећи: „Нећу те пустити док ме не благословиш!“ Благослов је примио онда када му је анђео повредио бедро. Али управо у тој рани добио је благослов — ново име: Израиљ, односно „онај који се борио и победио“. Јаков није знао да је Израиљ све док није лицем у лице стао пред суштинско питање своје душе: „Хоћеш ли ме благословити?“

Јаков се рвао са Богом. Свети Јефрем Катунакијски рвао се са својих „сто молитава“. Ми се рвемо са свим што нам дан доноси, па и са своје „три молитве“. Шта год да чинимо током дана, важно је да не изгубимо себе усред расејаности која нас окружује. Чинимо оно што је заиста важно, „једино што је потребно“. Треба да разговарамо са Богом и да Му поставимо питање. И да наставимо да молимо, тражимо и куцамо, све док не пронађемо право питање.

Бог нас чека.

1. „Jesus Freaks“ је назив за хришћански омладински покрет који је настао у Сједињеним Америчким Државама крајем шездесетих и почетком седамдесетих година међу припадницима хипи-културе, настојећи да споји елементе контракултуре са евангелистичким хришћанством.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Данас се прославља Света Великомученица Марина

Један од најпознатијих манастира посвећених великомученици Марини - Огњеној Марији налази се на острву Андрос у Грчкој.

У овом манастиру десила су се многа чуда и исцељења после молитве пред иконом ове дивне светитељке.

Прочитајте једно од чуда Свете Марине, исцељење Ирене Ифанти из Атине

Чудо се десило у Јулу 2006, када су доктори установили узнемирујуће знакове рака, Ирена је тада била 28 година и мајка трогодишњег детета.

Иренина мајка је била исцељена годину дана раније на Андросу за време Свете Литургије

и постарала се да доведе и своју кћерку Старцу Кипријану у Манастир Св.Марине да је утеши духовним саветом. Старац је рекао да она мора на операцију али мора да се смири јер Света Марина ће бити са њом. Вративши се у Атину, отишла је на преглед у Болницу Св.Саве, резултати су показали да она има рак штитне жлезде.

Рак се све више ширио и операцијски захват је био хитан. Поново су отпутовали у Андрос, тада Старац Кипријан рече забринутој мајци; “Света Марина је тебе излечила од рака, зар мислиш да ће твоју кћер напустити?“ Тада јој даде парче платна натопљеног освећеним уљем из кандила чудотворне иконе Св.Марине и заповеди да то буде уз њу за време оперције. Старац јој даде још и слаткише пре одласка рекавши; „ Када поново дођете, ви ћете донети слаткише“, и вратише се у Атину.

За време операције дешавало се следеће чудо. Хирург је сведочио након операције да је његова рука у једном моменту била вођена на ифицирано ткиво које доктори нису ни дијагнозирали, то је била веома добро скривен предео ткива који је успешно отклоњен. Уствари, по речима доктора цела операција је била успешна да његова рука није била вођена ка том непримећеном месту, Ирена би била принуђена да поново подлегне другој операцији да се рак отклони.

Пет сати након операције, када је почела да се опоравља нешто је кренуло наопако. Она је почела да се осећа утрнулост и огроман бол у телу. Њено стање се све више погоршалаво, поново су је увели у операциону салу. Прикључена на цеви, једва да је могла да се помери или говори због утрнулости, и најгоре од свега њен дах је почео да бледи. Она је хтела да затражи од лекара више кисеоника, али она није била у стању због цеви и укочености.

На крају Ирена је почела да осећа одвојеност од свог тела и пронашла се у екстремнном мраку, болове више није осећала. Померала је руке, али је тама била тако велика да их није могла ни видети ни чак померајући рукама испред лица. То је било усамљено и безнадежно место, причала је касније. Она је хтела да се моли Богу да јој помогне, али је говорила да није могла да се моли, јер то је место одише неприсутношћу Божијом . Не осећајући прави смисао времена тамо, она је веровала да је тамо провела сате и дане на крају и дошла до закључка да се упкојила и вероватно је у паклу због својих грехова. Ово је учинило безнадежно и очајно све док није чула глас. Она је тада повикала: "Свети Марино! ја могу да дишем!" рекавши то осетила је да се вратила у своје тело.

Ирена пробудивши се угледала је окружена око себе 6-8 лекара и машине око ње. Дисала је нормално и није осећала бол. Она се у потпуности опоравила и данас нема рак. Хирурзи су јој саопштили да је умрла и да се вратила- један је чак рекао: "Ирена је васкрсла!

извор

Невероватно колико је наша служба испуњена молитвама за мир и тражењима истог! Само у једној почетној јектенији (која се и назива „мирна“ ), реч „мир“ се среће више пута. То је и почетно „Миром Господу помолимсја“, које би правилније било превести са грчког „у миру Господу помолимсја“. То је затим и следећа молитва за вишњи мир, тј. за мир који долази одозго, од Бога. Потом – за мир целог света, што на руском („о мире всего мира“) звучи као да кажете „узмимо, на пример, следећи пример“, али у грчком представља молитву за „мир у космосу“ и ослобођено је повезивања са таутологијом. Узгред, тај молитвени призив „за мир целог света“ својевремено се био инфилтрирао у совјетске плакате, па су многи некад редовно могли да виде позив „Свету – мир!“ (рус. Миру – мир!) који је био написан белом бојом на јарко црвеном памучном платну. Затим, после молитве за „благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских“ у служби се поново чује молитва за времена мирна. И то не рачунајући многобројне „Мир свима“ и возгласе у којима се Господ назива Царем мира. О чему говори толико често призивање мира и подсећање на њега? Говори о томе да нам недостаје мир. Унутар сваког појединачног људског срца налазе се раздор, побуна и бројне жалости. Између људи у породицама и колективима све време тињају спорови, који су час пригушени час заоштрени. Због глупости, ситница. Свађају се комично и непомирљиво таште и зетови, снахе и свекрве. Свађају се надређени и подређени. Ропће редов на заставника и заставник на потпуковника. Попреко један на другог гледају црномањасти и риђи. Богати тихо презиру сиромашне, и сиромашни, час тише час гласније, али једнако жестоко мрзе богате. И тај синонимични низ конфликата и конфронтација могао би се продужавати и продужавати. А да се речи не би вукле у бесконачност, млади песник који је у младости и погинуо једном је рекао, да је „ма где ти био и ма шта радио – између Земље и Неба – рат“.

Носећи у самоме себи, под грудима, под срцем, а пре – у самом срцу, семена спорова и раздора, човек је осуђен на свађе у свакодневици, а човечанство на локалне и глобалне конфликте. „Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите.“ (Јак. 4,1-3) И при свему томе Црква стално тражи мир, моли се за мир и призива мир на све људе. Ви ћете рећи – где је плод? Где је, заправо, мир? А плод је у томе што ми и буквално не једемо међусобно једни друге. Дивни Гогољ једном је рекао да људи не једу једни друге за доручак и не претварају се у праве људождере, само зато што се стално служи Света Литургија. Благодат Божија излива своје уздржавајуће дејство и не да људима се потпуно одвоје од моралног закона и поистовете са демонима. То и јесте плод. Онај ко се моли, разуме изречено. Али онај ко се уопште не моли, такав говори надмене фразе типа: „Због чега Бог не уништи зло? Где је уопште ваш љубљени Сведржитељ, ако је у свету толико зла?“ Ово питање, као неправилно формулисано, не заслужује одговор. А човек који се моли мора срцем да схвати да су молитве Цркве – тајанствени извор свега онога што је добро, и јака, можда, једина узда на свако сатанско деловање. Стога дакле Црква сваког сата, чак и у овој сада минути на различитим језицима и гласовима позива, моли се и тражи мир, и та мољења нису бесплодна нити бескорисна.

Човек нема мира. Нема га ни у срцу, ни у мислима. На папиру мир, истина, постоји. Постоји у декларацијама и мировним споразумима. Ти споразуми, који ће неминовно бити нарушени правом јачег или из других разлога, и претворени су у макулатуру. А у животу и у стварности нема мира. Код Бога постоји мир, и Сам „Он је мир наш“, како Павле о томе више пута говори. И Црква се непрестано моли за оно чега или нема, или недостаје, а што је веома потребно. Хвала јој на томе. Када једног дана Црква напусти свет и сакрије се као Крилата Жена Апокалипсе, тада ће сва твар осетити да је живот изгубио смисао. То ће осетити и верујући и неверујући, због тога што је живот без Цркве тужно и неподношљиво ишчекивање неизбежне смрти. Понегде то већ знају, и то не из књига већ из искуства. Знају, чекају крај, и изводе правилне закључке...

Осврните се около. Ако видите крст који вири изнад кровова и ако зачујете звук звона, ако просто из неког разлога пожелите да одете у храм, знајте – у храму се и сада, и јуче, и прекјуче моле за мир целог света. Придружите се тим непроцењивим мољењима. Управо због њих изнад наших глава још увек не лете меци.

Протојереј Андреј Ткачов

извор

извор

Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас Света Црква молитвено гледа лик свете равноапостолне кнегиње Олге. Спомен на њу није само историјски датум и није сувопарна хроника далеке прошлости, кад је светлост Јеванђеља пробила пукотину у ноћи паганске Русије. То је живо и духоносно огледало у које је свако од нас позван да се загледа. У животу кнегиње Олге се на диван начин оваплотио дубоки пастирски и људски позив који чујемо у апостолском зачалу: „никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди“ (2 Кор. 6:3).

Древна светоотачка мудрост нас непрестано подсећа на то да богословска реч поприма вечну снагу тек онда кад је искована у пећи праведног стајања у Истини.

Свака проповед, која није поткрепљена личним духовно-моралним искуством ризикује да се претвори у кимвал који звечи. Хришћанство није друштвени статус, није спољашња припадност и није скуп исправних формулација. Оно је непрестана литургија срца, на ком год попришту човек да се налази.

           Свештеничка служба је бескомпромисна беспрекорност. Ако је лик пастира помућен страстима и лицемерјем, сенка саблазни која пада не помрачује лично њега, већ затамњује Самог Спаситеља у очима оних који су немоћни духом. Служење начелника и руководиоца јесте свест о томе да свака сила одозго није дата ради самопотврђивања, већ ради пожртвоване заштите и заступања за поверене људе. Служење грађанина и трудбеника се састоји у честитости, верности речи и љубави према родном огњишту, јер се овим без речи, али непобитно доказује истинитост наше вере. И напослетку, служење сваког верника је свакодневни унутрашњи труд „клоњења од зла“ и изграђивања добра. Свака људска судбина је отворено Јеванђеље које људи из околине препознају и пре него што изговоримо прве речи о Богу.

           Данас се арена духовне борбе преместила у простор дигиталне буке. У овом океану бесконачних дискусија и исхитрених суђења саблазан поприма најтананије облике.

Колико често се духовна гордост маскира у „ревност за Бога“, разорни гнев у „борбу за истину“, а банална таштина у „сведочење о вери“!

Ако је првоврховни апостол био спреман да се добровољно одрекне законитих права само да не би збунио немоћног брата, с каквом пажњом ми треба да одмеравамо сваку реч коју шаљемо у свет! Спотицање се може препознати по плодовима. Ако оно што смо рекли у срцу ближњег не рађа покајничку тишину, већ увреду, јарост и отуђење од Цркве – згрешили смо против љубави. Свака реч захтева испитивање: који дух ме покреће у том тренутку – праведна љубав или жудња за тим да потврдим да сам у праву?

Себе и људе из околине треба заштитити од саблазни само провереним путевима аскетског делања: кротком мудрошћу која не тражи своје и која уме да попушта. Великодушним трпљењем које не узвраћа злом на зло и које превладава раздражљивост. Сећањем на Бога – осећајем непрестаног хођења пред очима Творца које кроти гневљивост и таштину. Богоугодним ћутањем – тамо где ће свака изговорена реч донети само поделу.

           Све ове врлине су се сјединиле у личности равноапостолне Олге. Поседујући несаломиву државну вољу, она је пред Јеванђељем повила главу с кротошћу ученице. Прошавши кроз несхватање ближњих и усамљеност у паганском окружењу, пронела је светлост вере кроз „много трпљења“, претворивши свој живот у беспрекорну проповед.

           Призивајмо у молитвама свету кнегињу Олгу како би по њеном заступништву и наша животна служба била беспрекорна и да нико, гледајући нас, не би посумњао у Христову Истину

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна фото: света кнегиња Олга, извор: solba.ru

На који начин човек може најбоље да се асимилује у „културу“ православља, па чак и да преузме друге националне обичаје, не губећи притом своју националност (на пример, ако је рођен у САД)? Како да пронађемо златну средину тако да узмемо добро и оставимо лоше у нашој култури? Отац Џон Вајтфорд говори о искуству примања православља у одређеном културном контексту.

           Уопштено православље не постоји као такво. Нашу веру нам предају конкретни људи који припадају одређеној културној и верској традицији. Дакле, мислим да неофит може да прими конкретан израз вере само у оном облику у којем га је доживео и у контексту у којем се преобратио. Неки неофити иду дотле да практично покушавају да приме етничку припадност православне јурисдикције у коју прелазе. Чак сам чуо за случајеве да су људи русификовали своја презимена. Наравно, то је апсурдно и није ни потребно, ни корисно.

           Кад сам први пут дошао у ближи контакт с православном вером, то је било у контексту руског православља. Никад нисам гајио илузије о томе да могу да постанем Рус, а нисам имао ни претерану жељу за тим. Кад су Словени примили православну веру, преузели су и многе особености православне културе Византије која им је донела веру, али су остали Словени и временом су веру учинили својом, тако да се појавила нова православна култура. Могли бисмо се вратити корак уназад и могли бисмо да разговарамо о јеврејској култури из апостолског доба и о томе у какву интеракцију су с њом ступали грчки неофити, тако да се на крају појавила грчка византијска култура. Дакле, иако нисам Рус и никад не бих могао да постанем Рус, моје упознавање с православљем је дошло у руском обличју, тако да сам руски православац и волим и ценим најбоље аспекте руске културе. 

Све што постоји у било којој култури, а што противречи православној хришћанској вери, треба да нестане. Али све оно добро или врлинско што постоји у култури, може бити прихваћено.

Нема сумње у то да се Грци нису одрекли најбољих аспеката своје културе кад су примили хришћанску веру и Црква се обогатила грчком хришћанском културом која је тако настала. Исто се може рећи за Американце. Све оно што је добро и што постоји у култури коју имате у тренутку кад постајете део Цркве, треба да сачувате.

И сваку православну традицију треба да прихватамо у оном облику у којем она постоји, пошто је чињеница да у време у које живимо постоје многе православне традиције. Треба да се одупиремо искушењу да гледамо са висине на друге традиције које нису мање аутентичне, али се разликују од онога што нам је познато.

           Једнога дана ћемо, ако Бог да, видети јарко изражену америчку православну културу, али покушаји њеног преурањеног наметања су донели лоше резултате и мислим да на тај начин не можемо да схватимо како православље мења културу. Руси нису једног лепог дана одлучили да ће се одрећи грчке културе и да ће створити руску верзију. То се десило само по себи, како је њихова национална Црква постајала све зрелија. Америчкој Цркви предстоји веома дуг пут.

           Међутим, то уопште не значи да ми који говоримо енглески треба да служимо на страном језику. Сви богослужбени текстови су преведени на енглески и зато нема разлога да их не користимо.

Неофит треба да се труди да научи оно што може од најпобожнијих и најзрелијих православних хришћана с којима долази у додир у својој парохији и да се угледа на њих.

Наравно, не треба да се угледате на рђаве навике људи који су одрасли у Цркви. На пример, многи православни хришћани имају лошу навику да касне кад долазе у Цркву или да долазе нередовно. Немојте обраћати пажњу на лош пример ових људи и угледајте се на оне који раде оно што треба да раде.

           Једно од искушења с којима се среће сваки неофит представља довођење ствари до крајности и зато треба радити на успостављању равнотеже. На пример, иако можемо и треба да учимо од монаха, док не одете у манастир не треба да покушавате да живите као да сте светогорски монах. Као прво, то неће уродити плодом и у једном тренутку ћете изгубити меру у вери. Усредсредите се на то да се трудите да живите као обичан побожан мирјанин и ако вас Бог, на крају крајева, доведе у манастир, имаћете много више шанси да тамо стекнете спасење ако научите да то радите уравнотежено, живећи у свету.

Увек треба да имамо на уму мудре речи светог Пимена Великог: „Све што је претерано потиче од демона“*

*) Бенедикта Ворд, преводилац (Benedicta Ward, translator), The Sayings of the Desert Fathers, The Alphabetical Collection (Kalamazoo: Cistercian Publications, 1975, 1984 revised edition), p. 185.

протојереј Џон Вајфорд

парох цркве светог Јоне (РЗПЦ), Спринг, Тексас

Извор: orthochristian.com (ауторови "Вести, коментари и размишљања", 25.08.2017.)

За портал "Живот Цркве" са енглеског превела: Марина Тодић