Патријарх Данило служио је Божанску Литургију, у четвртак 23. јануара 2020. године, у патријаршијској катедрали у Букурешту поводом обележавања 161. годишњице оснивања Савеза румунских кнежевина.

 

 

Дана, 24. јануара Румуни прослављају Савез кнежевина Молдавије и Влашке 1859. године, што је представљало први корак ка стварању савремене румунске државе. Доксологији у Букурешту присуствовали су председник Румунске академије Јоан-Аурел Поп, државни секретар за верска питања Виктор Опаски, државни функционери, академици, свештенство, професори и студенти.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил честитао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју десетогодишњицу устоличења, као и предстојећи празник његовог небеског покровитеља.

 

 

Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Иринеју

 

Ваша Светости, вољени сабрате и саслужитељу при  престолу Божјем! Примите срдачне поздраве поводом десетогодишњице Вашег уздизања на високи и славни вековни првојераршки престо архиепископа  пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, као и поводом предстојећег дана прослављања богомудрог светитеља Саве.

 

Господ је просудио да се Ви налазите на кормилу Српске Православне Цркве у посебно време када она обележава важне датуме свог историјског постојања: осам векова аутокефалности, као и сто година поновног уједињења и успостављања патријаршества.

 

Као добар пастир који живот свој полаже за овце (Јован 10,11), Ви својом надахнутом очинском речју и молитвама подржавате своју многострадалну паству на Косову и Метохији, у Црној Гори и свуда где је угрожено српско Православље. Остајући веран светим канонима и ревносно бринући се за јединство Православне Цркве, Ви сте достојан настављач дела великог светитеља српског Саве.

 

Овог значајног дана  узносим своје сугубе прозбе да  се ниспошаљу Вашој Светости духовне и физичке силе, неоскудевајућа радост и изобилна помоћ у високом патријарашком служењу, а  Вашој богољубивој пастви  - мир и благостање.

 

Са братском љубављу у Господу

 

+ Кирил,

Патриарх московски и све Русије

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Ове године новогодишње и божићне дане верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве дочекали су на улицама у многим градовима Црне Горе. Празнично расположење је било укаљано усвајањем Закона о слободи вјероисповести од стране црногорске Скупштине којим се дискриминише положај Српске Цркве у Црној Гори. Посебну пажњу и опасност изазивају чланови Закона којима се црногорској власти даје могућност да национализује имовину Српске Цркве, у шта спадају и храмови и манастири - вишевековни чувари српског идентитета на канонској територији Српске Православне Цркве. 

 

 

С тим у вези, 21. јануара ове године на телевизији СПАС приказана је емисија „До саме сржи”, током које је одржан округли сто на тему „Ко раздваја Цркву на Балкану?”.

 

По благослову Његовог Преосвештенства епископа моравичког Антонија (Пантелића), представника Патријарха српског при Патријарху московском и све Русије, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у дискусији је учешће узео мастер теолог Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, тренутно на постдипломским студијама у Московској Духовној Академији, Николај Сапсај.

 

Учесници округлог стола, међу којима је био и јеромонах Игнатије (Шестаков), размотрили су актуелна питања о положају СПЦ у Црној Гори. Било је речи о делатности председника Црне Горе, о усвајању спорног Закона о слободи вјероисповести, и о томе како народ у Црној Гори, региону и свету брани светиње Српске Цркве, као и колики је значај Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у решавању ове спорне ситуације. Током емисије покушано је да се направе паралеле са ситуацијом у Украјини, где се канонска Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије такође налази у тешкој ситуацији. Говорећи о паралелама, отац Игнатије је истакао да Митрополија црногорско-приморска није исто што и Украјинска Православна Црква, јер ова друга има широку аутономију, док Митрополија има статус као и свака друга епархија Српске Цркве, што ни на који начин не умањује значај проблема са којима се суочавају канонске помесне Цркве у Украјини и Црној Гори. Пред крај емисије прочитане су речи подршке из Патријарашке и Синодалне посланице (Руске Православне Цркве) у вези са ситуацијом у Црној Гори.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Током протеклих неколико месеци, многи забрињавајући извештаји и нагађања у вези са случајем и судбином двојице митрополита Павла Јазиџија и Мор Григорија Јухана Ибрахима, који су киднаповани 22. априла 2013, у западној области Сирије око Алепа – добили су крупне наслове у медијима.

 

 

Грчка православна патријаршија Антиохије и свег Истока и Сиријска православна патријаршија Антиохије и свег Истока пажљиво прате ове извештаје који су у потпуности независни од наших неуморних напора и настојања у потрази за двојицом наших несталих архијереја, и ми смо одлучни да не оставе ниједан камен непреврнут док не утврдимо где се налазе и која је њихова судбина. 

 

С тим у вези, нити потврђујемо нити негирамо валидност ових извештаја или различитих других тврдњи које свакодневно добијамо из различитих извора.

 

Док упућујемо искрену захвалност свим појединцима и организацијама који су забринути за судбину наших митрополита, а посебно онима који предузимају иницијативе да помажу да се баци светло на њихову судбину, молимо све да се моле за два архијереја и позивамо све оне који могу да помогну нашим званичним настојањима да се овај хуманитарни случај оконча, да ступе у контакт са нашим Црквама преко службених, одређених канала.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У суботу, 18. јануара 2020. године, на празник Крстовдан - навечерје Богојављења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније је началствовао светом Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла u Подворју Српске Православне Цркве у Москви.

 

 

Преосвећеном Владици је саслуживало свештенство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Димитриј Калашников, јереј Олег Вишински, јереј Анатолије Саливончик и ђакон Владислав Соколов. 

 

После Литургије је обављен чин освећења воде, коју су затим окупљени верници носили својим домовима. 

 

На богослужењу је одговарао хор Петропавловског храма под руководством диригента Људмиле Черкасове. На тзв. „Рождественски сочелник" широм Русије се организују традиционална погружавања верника у претходно освећене изворе и реке.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У уторак, 14. јануара 2020. године, у Студентском центру Руског православног универзитета у Москви уприличен је божићни ректорски пријем коме су присуствовали сарадници, професори, студенти, пријатељи и гости Универзитета.

 

 

Свечаност је отпочела служењем новогодишњег молебна у храму Универзитета посвећеном Светом Јовану Богослову, којим је началствовао Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, декан Философско-богословског факлутета РПУ. 

 

После молебна одржан је пригодни програм у ком су учествовали студенти Универзитета, у оквиру којег је ректор отац Петар (Јермејев) наградио плакетама сараднике и студенте Универзитета. 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

При Ходочасничком центру у Псково-Печерском манастиру отворена је спортска сала с неколико зона где истовремено различитим спортовима може да се бави до 130 људи. У овој сали постоје зоне за мини-фудбал и мини-кошарку, интерактивно стрелиште, све справе за вежбање и столови за стони тенис. Становници Печорског рејона Псковске области, пре свега деца, моћи ће да долазе бесплатно у спортску салу у било које време од јутра до вечери. 

 

 

На отварање нове зимске сале у спортском комплексу Ходочасничког центра Псково-Печерског манастира Митрополит псковски и порховски Тихон је дошао видно храмајући и на сопственом примеру је одмах објаснио деци из Печоре зашто треба да се баве спортом:

 

„Ако паднете на улици нећете искренути ногу, зато што ће вам сви мишићи и тетиве бити истренирани и спремни за такво искушење. А видите, ја сам искренуо ногу и сад морам код лекара. Да сам радио фискултуру као ви све би било у реду.“   

 

Владика је младим становницима Печоре и њиховим тренерима честитао Божић и Нову годину која је наступила и пожелео им је помоћ Божију, добро здравље као и памет. „Зато што је прави спортиста паметан спортиста. Није само набилдован, већ је паметан човек који може све да израчуна и да постигне успех у сваком спорту.“

 

Митрополит Тихон се такође захвалио свима онима који су учествовали у ремонту и опремању спортске сале при манастирском Ходочасничком центру и представио је деци јеромонаха Всеволода који ће бити координатор за спортски рад у Псково-Печерском манастиру и који има звање мајстора спорта. И још је веома добар, истакао је владика Тихон, без обзира на то што има „браду као Карабас-Барабас“.

 

„А ја сам раније тренирао бокс,“ – подсетио је владика. „Тако да треба да будеш опрезан са мном,“ – нашалио се обраћајући се једном од момака.

 

Отац Всеволод је додао да је ремонт сале трајао пола године и да је највише коштала замена пода, зато што је требало обезбедити професионални еколошки под у свим просторијама. На новој спортској сали се није захвалио само владики, већ и свим доброчинитељима који су помогли манастиру, посебно Боксерској федерацији.

 

Отац Всеволод је такође истакао да монаси немају за циљ да сва печорска деца постану професионални спортисти. Главно је да свако од њих стаса као добар православни хришћанин. По речима оца Всеволода манастирска браћа се надају да ће усавршавајући тело млади становници Печоре такође више бриге посветити својој души и да ће, осим тога, почети да се навикавају на самодисциплину која ће им касније помоћи у свим подухватима.

 

Додао је да ће се тренери спортског комплекса Псково-Печерског манастира бринути за уцрквљење својих штићеника.

 

 

Владика Тихон је такође позвао младе становнике Печоре да долазе не само у спортску салу Ходочасничког центра, већ и у сам манастир: „Јер ви сте домаћини овог града, а то значи да је манастир ваша родна кућа.“

 

 

Извор: Православие.ру

 

Тим истраживача предвођен сиријским новинаром Мансоуром Салибом објавио је резултате потраге за два архијереја, према којима су представници Сиро-Јаковитске и Антиохијске православне цркве убијени у децембру 2016, саопштава веб-страница Благовијест-инфо позивајући се на платформу друштвеног новинарства „Медијум“.

 

 

Према резултатима истраге, православног митрополита Павла (Јазигија) и Сиро-Јаковитског митрополита Григорија Јована Ибрахима убили су милитанти групе Нур ад-Дин ал-Зенка, који се сматрани „независним“ учесницима сиријског сукоба који су примали новац и оружје од Саудијске Арабије и Сједињених Држава.

 

Аутори истраживања претпостављају да су митрополите покушали присилити да приме ислам и на тај начин ширили су страх и несигурност међу сиријским хришћанима: како тврде новинари, обојица митрополита су били мучени, а један од њих лијечен је у болници у турском граду Антакја 2015. године.

 

Истраживачи су закључили да су аријереји убијени и сахрањени у непознатом мјесту у децембру 2016, када су владине трупе биле спремне да у потпуности поврате контролу над регионом Алепо.

 

Званична истрага о отмици митрополита Павла и митрополита Григорија Јована  Ибрахима није затворена, јер тијела несталих епископа нису пронађена.

 

Раније је објављено да је Антиохијска патријаршија осудила међународну ћутњу због отмице митрополита и „позвала да се ослободе епископи и оконча тај случај, који је израз страдања људи са Блиског Истока“.

 

Дана 22. априла 2013. године, митрополити су напустили Алепо како би преговарали о пуштању двојице свештеника – јермено-католичког Мишела Кајала и православног Махера Махфуса, које су џихадисти отели. Аутомобил је возио римокатолик, отац троје дјеце, Фатха’Аллах Каббуд. Током путовања аутомобил је упао у засједу. Возачу је пуцано у главу, а епископе су одвели у непознатом правцу. Ниједна од група није преузела одговорност за отмицу. Већ неколико година у медијима се више пута појављивала информација о пуштању митрополита, која је, међутим, била лажна.

 

Митрополит Алепа Павле (Јазиги) рођени је брат поглавара Антиохијске православне цркве, Патријарха Јована Х.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Дана 8. јануара 2020. године, на празник Сабора Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у Патријаршијском Успењском храму у Московском Кремљу. После завршетка богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима првосветитељском беседом у којој је поново посебну пажњу посветио теми породице.

 

 

– Сваки пут кад говоримо о породици и о њеном значају, наша мисао се и нехотице враћа данашњици, – истакао је патријарх.

 

„Као прво, изузетно је важно да у савременој култури и у савременим обичајима буде присутан појам велике породице. Још се сећам времена кад су постојале велике породице које су обухватале браћу и сестре од ујака, стричева и тетака у другом и трећем колену, оне рођаке који се данас сматрају далекима и с којима малобројни људи одржавају везу. Велика породица, а да не говоримо о малој породици која обједињује родитеље и децу, игра посебну улогу и има изузетан значај у чувању духовних и моралних вредности, зато што је породица школа врлине. Нигде се дете неће научити добру онако као што се томе учи на примеру својих родитеља и ближњих. И данас, сећајући се велике породице Дјеве Марије, ми се молимо за то да савремена породице, велике, па чак и мале буду способне да чувају веру. Али што је главно, да буду у стању да одрже веру и побожност у свакој наредној генерацији. Да и деца, и унуци, без обзира на врло сложене околности савременог живота, срцем и умом постају заједничари у вери, у Речи Божијој, да их ова вера прожима,“ – истакао је поглавар.

 

„Зато је наша данашња молитва за породице. За православне породице у којима су отац и мајка православци; за породице у којима је један од супружника верник, а други још увек није свестан своје припадности Цркви и Богу; па чак и за породица у којима се оба родитеља не сматрају верујућима. Треба да се молимо за све и да молимо Господа да помогне онима који немају веру да је стекну,“ – истакао је Његова Светост патријарх.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова.   

 

 

— Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува?

 

— Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити.   

 

Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо.

 

 

— Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава?

 

— Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране.

 

А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица.

 

— Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици?

 

— Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце.

 

— Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију?

 

— Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају.

 

— А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону?

 

— То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више.

 

— Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе?

 

— То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама.

 

— Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу...

 

— Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други.

 

— Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили?

 

 

— Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу.

 

Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима.

 

— Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве?

 

 

— То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима.

 

Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја.

 

— Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу?

 

— Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима.

 

— Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника.

 

— Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет.

 

— Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам.

 

— Хвала Вама.

 

Извор: Православие.ру

 

 

На братској трпези по завршетку Литургије у Сретењском ставропигијалном манастиру Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил прокоментарисао је ситуацију, која је задесила Црну Гору после усвајања Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ускраћује права Српској Православној Цркви.

 

 

Патријарх Кирил је рекао да се данас васељенска црква налази у изузетно специфичном положају. Ништа слично у историји православља, у последњих неколико вјекова, није било. Чак ни онда када се православни Исток налазио под влашћу отоманске Турске, њен утицај на укупно Православље је балансирала снага Руске империје, и наша браћа су знала да постоји покровитељ и заштитник Православља – то је света Русија.

 

Промијенио се историјски контекст, и Русија као свјетовна држава сада не може да има ту исту улогу. При најбољем односу према дјелатности Руске Православне Цркве држава се не мијеша ни у наше унутрашње послове нити у нашу спољашњу дјелатност, коју ми вршимо искључиво у складу са канонским правилима.

 

Али, у исто вријеме, када је Руска Црква добила потпуну слободу, ми смо са жаљењем принуђени да констатујемо да се предстојатељи неких Помјесних Православних Цркава налазе, не само под утицајем, већ скоро и под влашћу одређених свјетовних снага.

 

На нас су десетинама година вршили притисак. Притискала нас је сва моћ атеистичке државе, сва политичка снага, власт, специјалне службе. Али ми смо издржали тај притисак! Међутим, данашња криза у православљу је пројавила несумњиву слабост неких Помјесних Цркава. По милости Божијој, нијесу сви архијереји у тим Црквама погазили каноне. Ми знамо, да се велики број других Помјесних Цркава чврсто држи канонског поретка, посебно признање заслужује позиција Јерусалимског Патријарха који не допушта расколницима да служе код Гроба Господњег, што би била катастрофа за Васељенско Православље.

 

Велика искушења су задесила данас Српску Цркву. У Црној Гори, малој земљи гдје се увијек његовао посебан однос према Русији, донешен је закон, сагласно ком ће сва црквена непокретност прећи од канонске црногорске епархије, Српске Православне Цркве, у руке расколника. Епархијски архијереј, владика Амфилохије, бори се за Православље, он није приклонио главу пред расколницима, али ни ми не треба да ћутимо, при том не само са нивоа Московског Патријархата или Одјела спољних црквених веза. Ми морамо бити солидарни са владиком Амфилохијем. Ми треба да осудимо одузимање храмова и сваки покушај државних власти Црне Горе да одузимају имовину од канонске Цркве . И ето, то се дешава у срцу Европе, оне исте Европе, која је декларисала, као и Сједињене Државе, принцип одвојености цркве од државе! Дешава се, принцип свјетовне државе се лако руши ради одређених политичких циљева, између осталог, несумњиво, борба са Русијом.

 

Данас нико не смије да остаје по страни у односу на све што се дешава у Православном свијету. Треба слати писма подршке владици Амфилохију, изражавати му нашу љубав, говорити о томе, да Руска Православна Црква остаје заједно са православнима у Црној Гори. Веома је важно, да они који страдају данас у Црној Гори, осјећају подршку наше Цркве. И исто као што ми можемо и треба да пишемо писма критике у Константинопољ, да упозоравамо Грчку јерархију о недопустивости нарушавања јединства Православља.

 

Зашто смо ми тако убијеђени да је на нашој страни истина? Због тога што се ми не уклапамо ни у какве политичке циљеве и не осјећамо никакав политички притисак. Ми полазимо искључиво из принципа канонског права. А каква може бити истина у Константинопољу, који се грубо мијеша у јурисдикцију друге Помјесне Цркве, који самовољно скида анатему са онога, који са Константинопољем нема никакву везу, и дарива „аутокефалију“ расколницима, који немају јерархијског прејемства? Русија данас води независну политику, и у Руској Цркви као што сам већ поменуо је потпуно независан поглед и на унутрашње и на спољне послове. Наравно, у том смислу се ми веома разликујемо од оних Помјесних Цркава које се налазе у зависности од снага, не просто нецрквених, већ, ја бих рекао, антихришћанских. Зато данас као никада ми треба да будемо солидарни. Ми треба да разумијемо гдје је истина, а гдје је лаж и да се молимо за нашу браћу и сестре, који пате од грубог мијешања свјетовних власти. Ми морамо бити са онима чије се цркве затварају или се предају расколницима, са онима, који страдају за правду Божију.

 

„Вјерујемо, Господ неће оставити нас, ни Руску Цркву, као ни друге Православне Цркве, уколико останемо непоколебиво вјерни светом Православљу. На нама као највећој Помјесној Цркви свијета почива посебна одговорност за јединство Православља, ја бих хтио, да ту одговорност осјећа и епископат и свештенство, и монаштво, и цијели наш вјерни народ.“, закључио је патријарх Кирил.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорском и Приморском г. Амфилохију, у Господу љубљеном брату и саслужитељу Наше Недостојности, цјелив свети у Христу Исусу.

 

 

Жао нам је, пошто непрестане Наше пастирске обавезе у Јерусалиму и Јордану, нису дозволиле изасланство Преосвећеног Архиепископа Катара Макарија богоспасаваној Митрополији нама многољебњеном и многопоштованом Високопреосвештенству, да и преко њега изразимо солидарност наше Древне Патријаршије Светој Митрополији Црногорској и Приморској, да би превазишла проблеме, које њој стварају планови оних који се боре против ње.

 

Међутим, задржавамо право да првом приликом тамо пошаљемо изасланство, које ће пуноћи богомспасаване ваше Митрополије пренети благодат и благослов Пресветог и Животворног Гроба.

 

Стога, цјеливајући Ваше Високопреосвештенство цјеливом светим у Христу тијелом од Дјеве Рођенога из Свечасне и Богопријемне Пећине Светог Витлејема, остајемо Ваш доброжелатељ,

 

У Светом Граду Јерусалиму 15 Децембар 2019

 

Возљубљени у Христу брат

Теофил III Патријарх Јерусалимски

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његовог високопреосвештенства Илариона, Митрополита Источно-америчког и њујоршког, првојерарха Руске заграничне цркве, Његовом високопреосвештенству, високопреосвећеном Амфилохију, Архиепископу Цетињском, Митрополиту Црногорско-приморском.

 

 

Ваше високопреосвештенство,

Високопреосвећени Владико!

Братски Вам пружајући руку, журим да у име Архијерејског синода Руске заграничне цркве изразим Вашој светињи, преосвећеним архипастирима, свештенству и монаштву и читавој Вама повјереној црногорско-приморској пастви Српске православне цркве ријечи љубави и подршке.

 

С љубављу се сјећамо кад сте 1992. године посјетили гробницу тада још непрослављеног Светог Јована, Архиепископа шангајског, сан-франциског чудотворца, који је тада почивао под олтаром Саборног храма Свих тужних радост у Сан Франциску, када сте Ви заједно с Његовом светошћу Патријархом Павлом и делегацијом архијереја Српске православне цркве, одслуживши крај кивота тог великог светитеља заупокојену литију, пјевали општи тропар свецу, предвиђајући његову канонизацију. Ваше пјевање је тада прихватила не само читава црквена делегација, у пратњи Његове светости Патријарха Павла, него и покојног Архиепископа Антонија (Медведева) и сви који су били присутни са стране Руске заграничне цркве. Тим својим дјелом нагласили сте да ми и Српска православна црква, која је прије 99 година удомила руске јерархе избјеглице с клиром и народом, имамо заједничке очеве и учитеље. И 2006. године, такође уз благослов Његове светости Патријарха Павла, с радошћу сте прихватили позив почившег Митрополита Лавра, узевши  активног учешћа у пословима Четвртог Свезаграничног сабора, освојивши срца многих њених учесника Својим  иступањем пуним љубави, у коме се осјетио Ваш широки дух васељенског учествовања у животу цијеле Христове Цркве.

 

Сада, помињући Ваш благословени допринос нашем животу, клечећи пред Курско-кореном иконом Мајке Божје «Знамење» и светим кивотом с нетрулежним моштима светитеља и чудотворца Јована, увјеравамо Вас и све Ваше у наше најватреније молитве за Вас, Вашу Цркву, једину канонску на територији Црне Горе. Наше мисли и осјећања су с Вама и Вашим народом! Надамо се и вјерујемо да ће неправда коју трпе наша браћа и сестре у Црној Гори бити срећно и брзо савладана у славу Божју и на корист Светог православља.

 

Молитвама Светог Јована (Максимовића) и Николаја (Велимировића), Епископа жичког; преподобног Јустина (Поповића) и многих других подвижника који уједињују наше Цркве, да Вас Господ укријепи у овом тешком времену и уразуми оне који су устали на наше Свето православље! Амин!

 

Просећи Ваше молитве, остајем с непромијењеном љубављу у Господу,

Митрополит Источно-амерички и њујоршки, првојерарх Руске заграничне цркве

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска