Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да  се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен.

 

 

Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива:  „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44).

 

Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно  и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право  дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става.

 

Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће.

 

У људској љубави Свевишњи говори.

 

Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка.

 

Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу.

 

Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке.

 

Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију:

 

1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије  доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и  дати  свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје  душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца  од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35);

 

2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у  можданој смрти,  треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац;

 

3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од  самог његовог дара.

 

У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти.

 

Зато је потребно:

 

1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти;

 

2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију;

 

Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве.

 

Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за  њу  од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд.

 

Закључак

 

Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под  следећим условима:

 

1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа;

 

2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити;

 

3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство;

 

4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти  и  заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца;

 

5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији.

 

С бугарског превео,

јереј Михаило Станковић

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У издању Црквено-научног центра Руске Православне Цркве Православна енциклопедија, у децембру 2019. године, објављен је 56. том Православне енциклопедије. У овом тому настављен је низ одредница са почетним словом „П”.

 

 

Нови том Православне енциклопедије започиње чланком о римокатоличком теологу Петру Дамјану, а завршава се текстом о повечерју. По већ устаљеној традицији, 56. том садржи велики број одредница посвећених разним личностима. Поред тога што се у овом тому наставља низ одредница о личностима са именом Петар, посебно место заузимају одреднице „Пиј”, „Питирим”, „Платон”, посвећене историјским личностима, како подвижницима које је Црква прибројала лику светих, тако и јерарсима и осталим црквеним делатницима.

 

Будући да садржи подробне чланке о Платону и платонизму, Плотину, Плитону, Питагори и питагорејцима, 56. том заслужује епитет „философски”.

 

Једна од најобимнијих одредница у 56. тому Православне енциклопедије говори о поштовању апостолâ Петра и Павла. Потом следе чланци о Франческу Петрарки, истакнутом италијанском песнику, Олаусу Петри, шведском лутеранском реформатору, Петрицонском манастиру у Бугарској и о Петровском посту. Поред осталог, нови том садржи и чланке о Петроградском богословском институту, Понтију Пилату, као и о светитељима и подвижницима са именима Пимен и Питирим. Такође, вредно је поменути и чланке о Александру Петровском, руском библисти и литургичару. Садржај чланака објављених у 56. тому Православне енциклопедије пропраћен је богатим илустративним материјалом.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

У уторак 28. јануара 2020. године, у Савету Федерације у Москви, одржани су VIII Рождественски парламентарни сусрети, у организацији XXVIII Међународних Рождественских образовних чтенија, под називом „Велика победа: наслеђе и наследници“, којима је присуствовао и епископ моравички Антоније.

 

 

Овогодишњи Сусрети су били посвећени итекако важној теми из историје Русије: Великом отаџбинскм рату, чему је био посвећен и Међународни конкурс дечјих радова под слоганом „Лепота Божјег света“.

 

На Сусрету је између осталих говорио и Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Ово је изјавио предстојатељ Албанске Православне Цркве пред делегацијом Украјинске Православне Цркве која се налазила у посети Албанији 29. јануара 2020. године. Том приликом је архиепископ Анастасије додао: „Сматрам да се на крају крајева расколи превладавају на васељенским саборима, а не посланицама и нечим другим ... Желим да Вам кажем да с великом пажњом прочитам све што дође из Украјине. А упознати смо са свим искушењима кроз која пролазите ... Бог Вас неће  оставити“, изјавио јр албански Предстојатељ.

 

 

Архиепископ Атанасије је такође замолио украјинску делегацију, на чијем челу је био епископ беришкевски Виктор, да пренесе изразе љубави и поштовања митрополиту Онуфрију рекавши: „Уверен сам да ће бити неко решење. А познајем митрополита Онфурија као човека молитве, који избегава аплаузе и трвења, док полаже своју наду у Бога.“

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Ова Црква је добила новог јерарха у недељу 25. јануара – архимандрита Алексија (Традера) који је хиротонисан за Епископа Витезде и биће викар Првојерарха ове Цркве митрополита Тихона. Божанска Литургија је одслужена у Саборној цркви Светог Николе у Вашингтону у присуству свештенства Вашингтонске архиепископије, монаштва манастира Светог Тихона Задонског, духовних академија Светог Тихона и Светог Владимира и других.

 

 

Новохиротонисани епископ Алексије биће надлежан за ставропигијалне установе ове Митрополије, међу којима су: Академија Светог Владимира, манастир Светог Тихона Задонског и  Богословска семинарија у Јужном Канану у Пенсилванији.

 

Иначе, нови епископ  је примљен у Православље у манастиру Светог Тихона, где се подвизавао 10 година и предавао у Семинарији. Затим је био монах у Каракалу у Светој Гори, где је рукоположен за јеромонаха, а од прошле године живео је у манастиру Светог Тихона.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У свом говору у Државној думи Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да најважнији проблем који треба решити јесте проблем у области породице и демографије. „То је проблем опстанка нашег народа, проблем који је повезан са многодетношћу, проблем од којег реално зависи наша будућност,“ – тако га је дефинисао патријарх.

 

 

„Можемо да развијамо технологије, – истакао је поглавар, – можемо да чинимо све оно што нам данас нуди логика цивилизацијског развоја, али ако нас буде мало, ако будемо физички и духовно слаби, нећемо моћи да решимо задатке који се налазе на дневном реду, посебно ако имамо у виду огромну територију и велики број култура и етноса који живе у нашој домовини.“

 

„Драго нам је што се у Државној думи предлажу нацрти закона који предвиђају ширење могућности коришћења материнског капитала. Сматрамо да је овај правац веома важан у постојећим економским условима кад рођење једног детета, а тим пре другог и наредне деце битно утиче на породични буџет. У том случају ће гаранције од стране државе младимо породицама уливати сигурност у то да ће моћи достојно да одгаје и васпитају своју децу,“ – истакао је Његова Светост.

 

„С великом забринутошћу, – истакао је, – видимо како се појачава притисак на традиционалну институцију породице у Русији. Сама идеја породичног живота се често дискредитује у јавном простору, на страницама модних часописа, на друштвеним мрежама које наглашавају то да породични живот наводно снижава ниво комфора и потрошње. Предлаже нам се да породицу као колевку живота заменимо новим репродуктивним технологијама. Убеђен сам у то да је дошло време да реагујемо на овај изазов. Породици је потребна комплексна заштита, укључујући и јавни простор.“

 

Његова Светост је такође истакао посебну улогу културе, филма и позоришта у овом питању:

 

 

„Свако од нас зна да се тема љубави данас на различите начине приказује у савременој уметности; често уметничка дела ни на који начин не помажу у формирању породичних вредности. Проповед морала, проповед чедности и породичних вредности наилази на агресивну тежњу задовољења људских инстинката. Шта нам се нуди као идеал? Пре свега богатство, материјално благостање, повећање могућности потрошње све већег и већег броја роба и услуга. Неки кажу да без тога нема развоја економије, а ја се питам: каква је то економија која не може да се развија без задовољења људских инстинката? 

 

Можда су нам осим таквих стимуланса потребни и други, између осталог, они који се односе на поглед на свет, духовни и културни, који би помогли људима да схвате да човек не живи само о хлебу, већ да људски живот може да се назове Животом с великим „ж“ тек онда кад поред хоризонталне димензије, која је усмерена на задовољење материјалних потреба постоји моћна вертикална димензија која се испуњава идејама, узвишеним осећањима и формира оно најлепше за шта је човек способан.“

 

 

Извор: Православие.ру

 

Архиепископ Елпидофор, великодостојник Грчке православне архиепископије, посетио је недавно руску  заграничну православну цркву Пресвету Дјеве Марије Радост свих ожалошћрних  у Сан Франциску. Том приликом је целивао мошти Светог Јована (Максимовича) Шангајског и Санфранциског које су овде похрањене.

 

 

„Бог је диван у светима својим! Моја посета гробу Светог Јована Максимовича у Саборној цркви Пресвете Дјеве Марије била је још једно обогаћујуће искуство које је показало дубину и ширину православног опита у Америци,“ написао је архиепископ Елпидофор на својим фејсбук и твитер страницама.

 

„Захвалан сам архиепископу Кирилу на гостопримству указаном му у овој Саборној цркви“, додао је архиепископ Елпидофор, мислећи на надлежног руског заграничног архијереја за Западноамеричку епархију.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово Блаженство патријарх Великог града Антиохије и свег Истока Јован богослужбено је обележио  24. јануараа 2020. године 25-годишњицу своје архијерејске хиротоније.

 

 

Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија).

 

На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна.

 

На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања.

 

Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну.

 

Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији.

 

Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија.

 

Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом  тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска.

 

По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у  Саборном храму  Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је  нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“.

 

Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе.

 

Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Патријарх Данило служио је Божанску Литургију, у четвртак 23. јануара 2020. године, у патријаршијској катедрали у Букурешту поводом обележавања 161. годишњице оснивања Савеза румунских кнежевина.

 

 

Дана, 24. јануара Румуни прослављају Савез кнежевина Молдавије и Влашке 1859. године, што је представљало први корак ка стварању савремене румунске државе. Доксологији у Букурешту присуствовали су председник Румунске академије Јоан-Аурел Поп, државни секретар за верска питања Виктор Опаски, државни функционери, академици, свештенство, професори и студенти.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил честитао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју десетогодишњицу устоличења, као и предстојећи празник његовог небеског покровитеља.

 

 

Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Иринеју

 

Ваша Светости, вољени сабрате и саслужитељу при  престолу Божјем! Примите срдачне поздраве поводом десетогодишњице Вашег уздизања на високи и славни вековни првојераршки престо архиепископа  пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, као и поводом предстојећег дана прослављања богомудрог светитеља Саве.

 

Господ је просудио да се Ви налазите на кормилу Српске Православне Цркве у посебно време када она обележава важне датуме свог историјског постојања: осам векова аутокефалности, као и сто година поновног уједињења и успостављања патријаршества.

 

Као добар пастир који живот свој полаже за овце (Јован 10,11), Ви својом надахнутом очинском речју и молитвама подржавате своју многострадалну паству на Косову и Метохији, у Црној Гори и свуда где је угрожено српско Православље. Остајући веран светим канонима и ревносно бринући се за јединство Православне Цркве, Ви сте достојан настављач дела великог светитеља српског Саве.

 

Овог значајног дана  узносим своје сугубе прозбе да  се ниспошаљу Вашој Светости духовне и физичке силе, неоскудевајућа радост и изобилна помоћ у високом патријарашком служењу, а  Вашој богољубивој пастви  - мир и благостање.

 

Са братском љубављу у Господу

 

+ Кирил,

Патриарх московски и све Русије

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Ове године новогодишње и божићне дане верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве дочекали су на улицама у многим градовима Црне Горе. Празнично расположење је било укаљано усвајањем Закона о слободи вјероисповести од стране црногорске Скупштине којим се дискриминише положај Српске Цркве у Црној Гори. Посебну пажњу и опасност изазивају чланови Закона којима се црногорској власти даје могућност да национализује имовину Српске Цркве, у шта спадају и храмови и манастири - вишевековни чувари српског идентитета на канонској територији Српске Православне Цркве. 

 

 

С тим у вези, 21. јануара ове године на телевизији СПАС приказана је емисија „До саме сржи”, током које је одржан округли сто на тему „Ко раздваја Цркву на Балкану?”.

 

По благослову Његовог Преосвештенства епископа моравичког Антонија (Пантелића), представника Патријарха српског при Патријарху московском и све Русије, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у дискусији је учешће узео мастер теолог Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, тренутно на постдипломским студијама у Московској Духовној Академији, Николај Сапсај.

 

Учесници округлог стола, међу којима је био и јеромонах Игнатије (Шестаков), размотрили су актуелна питања о положају СПЦ у Црној Гори. Било је речи о делатности председника Црне Горе, о усвајању спорног Закона о слободи вјероисповести, и о томе како народ у Црној Гори, региону и свету брани светиње Српске Цркве, као и колики је значај Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у решавању ове спорне ситуације. Током емисије покушано је да се направе паралеле са ситуацијом у Украјини, где се канонска Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије такође налази у тешкој ситуацији. Говорећи о паралелама, отац Игнатије је истакао да Митрополија црногорско-приморска није исто што и Украјинска Православна Црква, јер ова друга има широку аутономију, док Митрополија има статус као и свака друга епархија Српске Цркве, што ни на који начин не умањује значај проблема са којима се суочавају канонске помесне Цркве у Украјини и Црној Гори. Пред крај емисије прочитане су речи подршке из Патријарашке и Синодалне посланице (Руске Православне Цркве) у вези са ситуацијом у Црној Гори.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Током протеклих неколико месеци, многи забрињавајући извештаји и нагађања у вези са случајем и судбином двојице митрополита Павла Јазиџија и Мор Григорија Јухана Ибрахима, који су киднаповани 22. априла 2013, у западној области Сирије око Алепа – добили су крупне наслове у медијима.

 

 

Грчка православна патријаршија Антиохије и свег Истока и Сиријска православна патријаршија Антиохије и свег Истока пажљиво прате ове извештаје који су у потпуности независни од наших неуморних напора и настојања у потрази за двојицом наших несталих архијереја, и ми смо одлучни да не оставе ниједан камен непреврнут док не утврдимо где се налазе и која је њихова судбина. 

 

С тим у вези, нити потврђујемо нити негирамо валидност ових извештаја или различитих других тврдњи које свакодневно добијамо из различитих извора.

 

Док упућујемо искрену захвалност свим појединцима и организацијама који су забринути за судбину наших митрополита, а посебно онима који предузимају иницијативе да помажу да се баци светло на њихову судбину, молимо све да се моле за два архијереја и позивамо све оне који могу да помогну нашим званичним настојањима да се овај хуманитарни случај оконча, да ступе у контакт са нашим Црквама преко службених, одређених канала.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У суботу, 18. јануара 2020. године, на празник Крстовдан - навечерје Богојављења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније је началствовао светом Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла u Подворју Српске Православне Цркве у Москви.

 

 

Преосвећеном Владици је саслуживало свештенство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Димитриј Калашников, јереј Олег Вишински, јереј Анатолије Саливончик и ђакон Владислав Соколов. 

 

После Литургије је обављен чин освећења воде, коју су затим окупљени верници носили својим домовима. 

 

На богослужењу је одговарао хор Петропавловског храма под руководством диригента Људмиле Черкасове. На тзв. „Рождественски сочелник" широм Русије се организују традиционална погружавања верника у претходно освећене изворе и реке.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У уторак, 14. јануара 2020. године, у Студентском центру Руског православног универзитета у Москви уприличен је божићни ректорски пријем коме су присуствовали сарадници, професори, студенти, пријатељи и гости Универзитета.

 

 

Свечаност је отпочела служењем новогодишњег молебна у храму Универзитета посвећеном Светом Јовану Богослову, којим је началствовао Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, декан Философско-богословског факлутета РПУ. 

 

После молебна одржан је пригодни програм у ком су учествовали студенти Универзитета, у оквиру којег је ректор отац Петар (Јермејев) наградио плакетама сараднике и студенте Универзитета. 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ