У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и  по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије.

 

 

Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање.

 

Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част.

 

Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима.

 

Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави.

 

Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић.

 

Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин.

 

Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

По благослову Митрополита кемеровско – прокопијевског Г. Аристарха, а на позив старешине Цркве Богородице Казањске митрофорног протојереја Димитрија Мошкина, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Милутина, и свештеник Александар Филиповић, свештенослужитељ при Храму Светог Нектарија Егинског, служили су Свету Литургију у овом храму 9. фебруара 2020. године, дана који је у календару Руске Цркве посвећен њеним новомученицима и исповедницима.

 

 

 

 Након Свете Литургије, прота Димитрије Мошкин позвао је сабране на кратко молитвословље у храму. Том приликом, протонамесник Филип Јаковљевић пренео је поздраве и благослове Епископа ваљевског Г. Милутина и упознао верни народ са крајем из ког долазе.

 

Ми долазимо из, по руским стандардима, малог града. Града, који нема велики број становника, али је по духовном значају веома велики, захваљујући молитвама Светог Владике Николаја и Оца Јустина. Руски и српски народ су блиски и повезани, не само зато што су православни, већ зато што је кроз историју Црква и једног и другог народа страдала. Како обично бива, после страдања долази васкрсење. Видимо да се управо то дешава руском народу и Цркви и молимо се Богу да то дође и нама – рекао је отац Филип Јаковљевић.

 

При погледу на величанствене литије широм Црне Горе, да се закључити да је то време можда и дошло. Молитвену подршку браћи и сестрама у Црној Гори данас пружа и Епархија ваљевска саборном литијом градским улицама, упознао је протонамесник Јаковљевић своје домаћине, узмоливши их да се молитвено сједине са Ваљевцима.

 

Након богослужења у храму, о. Филип Јаковљевић и о. Александар Филиповић наставили су дружење са свештеницима и верницима у парохијском дому Храма Богородице Казањске, где су одговарали на разна питања о литургијском животу и организацији парохијског живота у Епархији ваљевској.

 

 

Извор: Епархија ваљевска

 

Васељенски патријарх Вартоломеј позвао је кипарског архиепископа Хризостома на саслуживање Божанске литургије на празник Православља (Недеља Православља). 

 

 

Како је предстојатељ Кипарске Цркве изјавио на кипарској телевизији, он је примио позив Васељенског патријарха, који је изразио жеље за његовим што бржим опоравком и истовремено га позвао да саслужује Божанску литургију на празник Православља, који је ове године 8. марта. Позив Васељенског патријарха је од посебног значаја, јер је Кипарска Црква стекла аутокефалност на Ефеском сабору 431. године.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Дана 7. фебруара 2020. Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, богослужбено је обележио 12 година од свог избора за првојерарха Грчке Православне Цркве.

 

 

Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену.

 

Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру.

 

Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991),  а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981).

 

Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године.

 

Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња).

 

Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије.

 

Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској.

 

Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј је поводом годишњице потписивања „Заједничке изјаве о братству свих људи ради мирне сарадње у свету“, у Абу Дабију 4. фебруара 2020, рекао да религије имају „свети задатак“ да се залажу за слободу, једнакост и братство, ради чега је неопходан међурелигијски дијалог.

 

 

 Он је у свом излагању навео: „Религије не могу заменити политику и оне то не чине“, али могу и треба да надахну цивилне и друштвено-политичке активности које би биле наклоњене одрживом развоју и успостављању културе братимљења. Оне могу предложити решења како би се уклонили рат и насиље, и људи залагали за толеранцију и солидарност.“ „Наравно, за то је претпоставка да се религије окрену дијалогу а не фундаментализму.“

 

Свјатјејши је даље истакао да „криза садашњице има везе с тиме што научни и технички напредак није у стању да пружи одговоре на најдубља човекова егзистенцијална питања и додао: „Никада раније људи нису имали толико много научних сазнања као данас и због тога су на тако насилан и деструктиван начин поступали према природи и ближњем.“  Васељенски Патријарх је истакао да у свету не може бити мира без мира међу религијама и да је међурелигијски дијалог претпоставка за мир међу религијама.

 

Документ потписан пре годину дана у Абу Дабију између римског Папе и Великог имама Исламског универзитета у Каиру, а који је Свјатејши Патријарх назвао „Документом о људском братству“, представља компас за путовање ка универзалном миру и култури солидарности. Таква култура значи „помирење и братимљење између верујућих и неверујућих, између свих људи добре воље“, али исто тако, и одбацивање насиља и слепог екстремизма. Реч је о зближавању и сарадњи између Оријента и Окцидента, између Севера и Југа, у вери у Бога који „раздвојене уједињује и људску душу уздиже“.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Спомен Светог Фотија Великог, патријарха цариградског, а који је небески заступник Свештеног Синода Грчке Цркве, прослављен је Литургијом уз саслужење више архијереја. Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним началствовао је Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Пенделију.

 

 

Богослужењу су молитвено присуствовали архијереји чланови Синода, представници Васељенске Патријаршије, Александријске Патријаршије, Егзарх Светог Гроба у Атини и многи јерарси Грчке Цркве, као и декани, професори и студенти Атинског и Солунског универзитета.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Свесветост васељенски патријарх Вартоломеј изразио је наду и жељу да ће се Богословска академија на Халки, затворена пре 49 година, ускоро поново отворити ради школовања свештенства. 

 

 

Ово је Свјатејши поменуо у говору на свечаности поводом годишњице ове школе, 6. фебруара 2020, када се по новом датуму прославља Свети Фотије Велики, патријарх цариградски и оснивач манастира Свете Тројице на Халки у којем се налази Академија. Претходно је Патријарх одслужио Литургију у манастирском католикону (манастирској саборној цркви).

 

Васељенски Патријарх је рекао да је „ово 49. година како је Академија неправедно присилно затворена. Ми се упорно боримо да се она поново отвори. Уверени смо да долази дан када ће се звоно Академије на Халки поново огласити.“

 

Свјатејши је додао да ће тако Велика Црква бити у могућности да школује персонал који ће преузети крст и обављати многостране послове Мајке Цркве. Патријарх је такође споменуо да ће се предузети темељита обнова ове Академије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

На иницијативу Епископа звенигородског г. Питирима, ректора Московске духовне академије, при наведеној високообразовној богословској установи основан је Истраживачки центар за биоетику и високе технологије. 

 

 

Циљ новооснованог Истраживачког центра је проучавање богословских, етичких и пастирских тема у вези са медицинском етиком и савременим технологијама које се нагло развијају (вештачка интелигенција, роботика). Убрзани технолошки развој и животне промене, које су њиме проузроковане, представљају изазове на које је неопходно одговорити из угла библијског погледа на свет и светоотачког учења. При Истраживачком центру биће организовани научни скупови и конференције у вези са поменутим темама.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Међународна научна конференција „Црква мученикâ: прогони вере и Цркве у 20 веку”, у организацији Кијевске духовне академије, отпочела је у четвртак, 6. фебруара 2020. године. 

 

 

У раду ове дводневне конференције, која је уприличена поводом 20-годишњице прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, учешће ће узети око стотину научника из 17 земаља. Пленарну седницу водили су Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније, управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве, и Епископ белгородски г. Силвестар, ректор Кијевске духовне академије.

 

На отварању конференције поздравне речи упутио је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У свом обраћању, митрополит Онуфрије је нагласио да је историја Православне Цркве у совјетском периоду истовремено и трагична и величанствена страница прошлога века, заливена крвљу невино пострадалих православних хришћана. Совјетска власт је, почев од 1918. године, поставила за циљ искорењивање религије и изграђивање новог, атеистичког друштва. Прво средство бољшевичке власти, помоћу којег су остварене корените измене у односима са Црквом, било је совјетско законодавство. Следећи деструктивни корак у односу према Цркви био је физичко истребљивање свештенства и православних верника.

 

Ми смо се данас сабрали на научној конференцији не само да бисмо се још једампут осврнули на трагичну страницу историје прошлога века, него да бисмо разумели и поново се уверили да силе зла, „врата паклена” не могу надвладати Цркву (Мт. 16, 18). Наша Црква је Црква мученикâ, а њихова проливена крв је сведочанство непоколебиве вере у Бога, навео је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

 

По благослову Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. и 7. фебруара 2020. године у Кијевској духовној академији (КДА) одржаће се међународна научна конференција на тему „Црква мученикâ: прогон вере и  Цркве у 20. веку“. Конференција је организована поводом прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, а организују је КДА и Центар за изучавање наслеђа новомученика и исповедника 20. века.

 

 

Научна конференција ће се бавити излагањем и систематизацијом сведочанстава и историјских извора о прогону Православне Цркве, репресијом против православног свешенства у совјетско време, истраживањем архивских докумената о прогоњеном свештенству; бавиће се рехабилитацијом и овековечењем спомена жртви репресије, осмишљавањем исповедничког пута Православне Цркве у времену богоборства.

 

До сада су се пријавили учесници из 17  земаља, и то: Украјине, Немачке, Италије, Француске, САД, Велике Британије, Пољске, Румуније, Србије, Естоније, Литваније, Грузије, Русије, Белорусије, Молдавије, Израиља; примљено је 98 радова, од којих ће њих 60 бити прочитано на овом скупу.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово Високопреосвештентво Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић) саслуживао је 3. фебруара на панигиру у светогорском манастиру Ватопеду. 

 

 

Повод за ово торжествено молитвено сабрање био је празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице зване Парамитија и  свештени спомен на двојицу ватопедских светих: Светог и богоносног Максима Грка и Преподобног Неофита. 

 

Панигиром је началствовао Митрополит Гревена Давид (Цариградска Патријаршија), преноси интернет страница Светогорске стазе.

 

Од 26. до 29. јануара 2020. године одржано је 28. Међународно божићно саборовање монаштва и духовништва, које је окупило око 400 учесника, од чега 40 митрополита и 90 епископа, затим монаха, монахиња, свештеника и цивила Руске Православне Цркве у матици и дијаспори и Руске Заграничне Цркве. 

 

 

Тема конференције била је „Велика победа у Другом светском рату- наслеђе и наследници“, а домаћин саборовања Даниловски манастир у Москви, званична резиденција Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Г. Кирила. Част да представља Епархију ваљевску и Српску Православну Цркву на овом величанственом скупу имао је архимандрит Михаило (Биковић), са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина.

 

 

Свето јеванђеље казује да спасење долази са истока. Наши су стари, вођени тиме, гледајући на исток, у Русији видели некога ко ће да нам помогне да сачувамо оно што смо. Јер, осим што је велика, Русија је нама на истоку. Намеће се питање:“Где је Русији исток, будући да она географски долази до краја истока? Читајући акатист Сладчајшем Исусу, схватио сам да је Русији исток сам Господ Христос, део је снажно емотивног излагања архимандрита Михаила (Биковића) на конференцији монаштва и духовништва у Москви. 

 

Говорило се о доприносу руског монаштва великој победи савезничких снага у Другом светском рату, а игуман манастира Јовања за тему је одабрао претходни највећи оружани сукоб, са жељом да руској браћи представи страдање српског народа у њему,  величину жртве Светог Цара Николаја, захваљујући коме је Србија тај драматични историјски период преживела, као и допринос руског монаштва између два рата на пољу обнављања српских манастира. 

 

У бестселеру духовне литературе „Несвети, а свети“ архимандрит Тихон (Шевкунов), данас Митрополит псковски и порковски, непосредно и са доста упечатљивих детаља описује јунаке Другог светског рата, који су након доласка слободе примили монашки постриг и своје службовање роду наставили у манастирима. Ту се изнова пројављује њихово херојство, јер су комунистички властодршци из поштовања према њиховим ратним заслугама светиње оставили недирнутим. Такође, преноси нам отац Михаило, било је речи и о старцима Глинске пустиње, Патријарху Пимену, Митрополиту Зиновији, кијевским монасима и многим другим храбрим црнорисцима.

 

Руси и ми спомињемо три голготе: голготу Господа Христа, голготу царске породице Романов и голготу руског и српског народа. После голготе долази васкрс. За сада славимо два васкрса – Господа Христа и Русије, уз тиху радост ишчекивања васкрса Србије – рекао је архимандрит Михаило.

 

Као дечак, слушао је од свог деде о руским борцима на Сремском фронту. Задивљујуће је било како су лако ишли у смрт, испуњавајући јеванђељски идеал љубав оличен у давању живота за ближњег свог.

 

Видевши их погинуле, мој деда се дивио њиховим лицима окренутим ка небу, насупрот немачким војницима, чија су лица била окренута ка земљи. Већина је носила крст око врата, а неки и подраснике испод униформе, што указује да су пре одласка на фронт служили као свештеници или монаси. Посведочили су да та линија спремности да дају живот за ближњег не прелази преко униформе, већ срца… Тиме сам завршио излагање. Више владика ми је честитало и благодарило, видевши да је заиста било „из срца“. Један крупни баћушка ми је рекао:“Смрт фашизму“, стављајући ми у руку чоколадицу „Алонка“ као награду – са осмехом прича јовањски игуман.

 

Међу учесницима овог, за живот и мисију Цркве Христове, изузетно значајног саборовања било је пет архијереја који су долазили на поклоњење светињама Епархије ваљевске. У знак благодарја на гостопримству, Митрополит волоколамски и председник Одсека спољних црквених веза РПЦ Г. Иларион (Алфејев) упутио је позив Епископу ваљевском Г. Милутину да учествује у раду конференције. Како није био у могућности да оде, Владика Милутин послушање је дао архимандриту Михаилу, што је за њега била неизмерна част и радост, али и драгоцено искуство. Саборовање је отворено 26. јануара 2020. Светом Литургијом у надалеко познатом Храму Христа Спаса у Москви, којом је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Кирил,уз саслуживање 130 владика, бројних свештеника и свештеномонаха, а уз учешће око 12 хиљада верника.

 

Можете само да замислите какав је то величанствен призор…Путир из ког смо се причестили је запремине око 6 литара. Дошле су владике из сви крајева света где РПЦ има своје епархије, изузев Украјине. Благодарећи Владики Милутину на дивном дочеку, они су пружили мени прилику да будем део овог догађаја какву ни у сновима нисам замишљао. Дочек и предавања уприличени су у хотелу Даниловског манастира, који има прелепу конференцијску салу. Све је било на заиста високом нивоу – одушевљено прича архимандрит Михаило. Нарочито важну улогу у организацији имале су игуманије, које уживају огромно поштовање црквених великодостојника, истиче отац Михаило.

 

Отац Михаило је у више наврата боравио и служио у Русији и Подворју Московске Патријаршије у Београду. Познат је и веома драг многима у великој братској земљи. На основу доживљеног, сматра да то важи за сваког Србина.

 

На помен тога да долазите из Србије, без обзира на то да ли сте свештеник или „обичан човек“, сва врата су вам тамо отворена. Многи људи вас грле, љубе и нечиме дарују. Кад дођу овде, диве се свему што виде као ми кад одемо код њих. Схватио сам да је то сведочанство љубави и јединства наших народа. Црква је та која нас повезује и то ће трајати, ма колико се непријатељи трудили да нас поделе – уверен је архимандрит Михаило.

 

Његово предавање на саборовању монаштва било је везано за Велики рат, у коме је крај из којег долази у историји уписан као место највећег страдања. Из разговора са Русима у последњих 7 – 8 година приметио је да све више о томе знају. Историја коју су учили била је комунистичка и у њој није било простора за теме о Светом Цару Николају и хероје тог доба. Такође, веома су благодарни Србији што је након Октобарске револуције безусловно примила преко 40 хиљада руских емиграната, за разлику од других земаља савезника које су имале посебне захтеве за то. 

 

Божја промисао је била да тај народ (углавном висок интелектуални слој), који није пристајао на компромисе са комунистима, дође овде и на свим нивоима поправи квалитет живота у друштву. Преко 150 руских монаха и монахиња је обновило бројне манастире у Србији. Међу њима је био и Свети Јован Шангајски, сабрат у манастиру Миљково старцу Тадеју Витовничком, духовном оцу архимандрита Михаила. Такође, свој печат оставили су бројни универзитетски професори и архитекти, аутори пројеката најлепших здања у Београду. Где год је требало помагали су…

 

Из сусрета са учесницима саборовања у Москви проистекли су контакти и спремност на разне врсте сарадње.

 

Они имају знање о томе како умножити и сабирати монаштво и можда бисмо могли нешто од њих да научимо. Свети оци кажу да је држава јака колико је јака Црква, а Црква је јака колико је јако монаштво. Из тога се може закључити да је држава јака колико и монаштво. Ми смо у кризи са бројем монаха и могли бисмо уз њихову помоћ тај број да повећамо – закључује архимандрит Михаило своју причу о несвакидашњем искуству из братске Русије.

 

Предавање архимандрита Михаила (Биковића) на 28. Међународном божићном саборовању монаштва и духовништва у Даниловском манастиру у Москви

 

 

Да бих казао коју реч о дешавањима и доприносу монаштва у Другом светском рату, морао бих да се вратим 30 година раније, јер су дела и са стране наших непријатеља, али и са наше стране у Првом светском рату у међусобној вези са догађајима и делима у Другом светском рату. Мислим да корен и залог свих подвига у Другом светском рату можемо видети у врхунској жртви о којој и сам Господ говори, а то је „да нема веће љубави, него кад неко положи живот за свога ближњега“, коју је поднео Цар Баћушка и његова мученичка породица, митрополити, свештеници, мирјани све до одојчета, милиони пострадавших Христа ради. Ту лежи камен темељац и неисцрпни извор надахнућа и спремности да се на разне начине положи живот за ближњег и у Другом светском рату. Жртва Цара није била само за Русију, већ и за цео свет. Ми у Србији говоримо, сећамо се и празнујемо три голготе: Господњу, царске породице и руског народа и српског народа у Првом светском рату.

 

За сада празнујемо два васкрса, а трећем се надамо. Празнујемо Васкрс Господа нашег,празнујемо васкрс Русије и чекамо да осване зора васкрса у Србији. Ми знамо из историје да су догађаји у Русији неодвојиви од догађаја у Србији, само што се у Србији све дешава неколико година касније. Наша радост је због тога сугуба. Радујемо се васкрсу Русије из дубине душе, али у тој радости се налази и тихи предукус радости у ишчекивању васкрса Србије. Знамо да кад је Русији добро, увек је и Србији добро. Наши стари су говорили:“Господ на небу, Русија на земљи“. У свим вековима смо гледали на исток, чекајући помоћ, али не само зато што је Русија велика наша друга родина на истоку, већ зато што је Господ казао:“Спасење долази са истока!“

 

Будући да нам је православна вера у сржи нашег бића, природно је да, слушајући ове Господње речи, ишчекујемо спасење са истока. Али, одједном сам се запитао:“Ако је нама Русија на истоку, ко је Русији на истоку?“ Уплашио сам се, схвативши да Русија нема никог на истоку. Ту сам се преварио. Читајући акатист Сладчајшем Исусу, наишао сам на реченицу која се обраћа Господу са:“Источе истока!“ Моје радости када сам добио одговор… Русији је исток Господ сам! Зато само три државе на свету имају префикс Света: Света Земља, Света Гора и Света Русија, илити Свјатаја Рус!

 

 

Говорити о подвизима нашег духовништва у Србији у Другом светском рату је немогуће, а не вратити се у догађаје из Првог светског рата и догађаје после њих. Због Србије је Цар Николај ушао у први рат, иако Русија у том тренутку није била спремна. Године 1916., када Србији нема ко да помогне и када живи костури стижу на обале Албаније и када назови савезници, гледајући са својих бродова, одлучују да се не исплати помоћи овим живим мртвацима, тада Цар Баћушка, примивиши у телеграму вапај наше Владе, даје ултиматум савезницима да ће раскинути савез, ако одмах не приђу и не помогну Србима. Због овог ултиматума, Срби су спасени. 

 

Ето спасења са истока по ко зна који пут! Када је Његова Светост Патријарх Кирил био у посети Београду и служио у Подворју Московског Патријархата, одржао је беседу која ми се урезала у срце и ум заувек. Тада је Његова Светост рекао једну историјску чињеницу коју до тада нисам знао. Сви савезници су примали белогардејце условно, једино је Србија примила све безусловно. Примили смо их као своје! 

 

По Божјем промислу, у тих неколико десетина хиљада Руса се налазио крем руске интелигенције, духовности и културе. После рата наши губици су били толики да није требало да опстанемо. Били смо осуђени на пропаст, али ево опет „спасења са истока“. Све празнине у свим деловима друштва настале погибијом у рату попуњавају Руси. Тако, више од десет универзитетских професора одмах попуњавају редове, оснивају Машински факултет. Архитекте пројектују и учествују у изградњи најлепших здања која данас имамо у Србији. Женско монаштво не би постојало да га нису обновиле руске монахиње. Више од 150 монаха је дошло, попунило празне манастире и помогло Србији да обнови монаштво. 

 

Оснива се Руска Загранична Црква на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Барон Врангел обилази своју војску. Руси су толико били захвални Србији да су тражили где треба помоћ и несебично хитали да помогну, макар и копајући земљу. То је време у коме се формира духовништво на крилима владика, монаштва и свештенства дошавших из Русије. У једном од манастира које је краљ Александар дао руским монасима, под руководством схиархимандрита Амвросија Хургановог, поникао је и мој старац Тадеј Витовнички. У том братству је замонашен и рукоположен и Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски. Наше духовништво, које је у то време предводио Свети Владика Николај Српски, је било у потпуном јединству са руским. Свети Владика Николај је био лични пријатељ са Светим Јованом Шангајским. 

 

Тај дух који нам је пренело руско духовништво је укрепио Србију и подигао је са колена, тако да је ојачана и охрабрена дочекала Други светски рат. Нажалост, Руси деле судбину нашег народа у Другом светском рату, те тако страдају раме уз раме са својом браћом Србима. Поново се сукобивши са већ старим непријатељима Немцима, а касније и са надолазећим комузмом који их опет прогони. Наш народ не би преживео без Цркве у било које време па тако ни у другом рату. Тамо где није било српског свештеника или монаха, било је руског, а за нас Србе присуство руског свештеника или монаха било је једнако као и присуство целе Русије у том тренутку. Како су умекшано изговорене речи руских монаха и свештеника пуних љубави и благости крепиле душу напаћеног српског човека… 

 

Хвала Богу, до данас имамо међу нама вас у њима, потомцима оних који су дошли за Врангелом. Мој деда, који се сусрео са руским војницима на Сремском фронту, причао ми је једно интересантно запажање. Био је задивљен како су руски војници храбро јуришали и како су лако давали животе, са каквом лакоћом одлазили у смрт. Приметио је још једну ствар. Наиме, највећи број руских војника је имао главу окренуту ка небу, а немачких ка земљи. Код великог броја погинулих војника, готово код свих, налазили су крст око врата, а говорио је и да је било неколико њих који су испод униформе носили подраснике. Мој деда је био сведок плодова руског духовништва у виду ових војника којима се дивио. Моја баба је до краја живота, одлазећи на гробље, после посете гробу и молитве за своје, увек одлазила до руског и остављала цвет уз молитву за њих. 

 

Мама је једном питала зашто то ради, а баба је одговорила:“Зато што њима нема ко да дође, а они су наши.“ Слушајући стихове и мелодију марша „Свјашченаја војна“, помислио сам да ли може оштро да се повуче линија између оних који су носили зелене униформе и оних који су носили црне мантије. Да ли је линија била у одећи, чину или спремности и полагању највеће жртве за ближњег свог?

 

 

Извор: Епархија ваљевска

 

Васељенски патријарх Вартоломеј началствовао је Божанском Литургијом у суботу 1. фебруара 2020. године, на празник Светог Трифуна, заштитника пољопривредника, у цркви Пресвете Богородице у Цариграду. На крају Литургије Свјатјејши је говорио о грчкој заједници која и даље неуморно чува верске традиције својих предака у Цариграду. „Морате наставити да обновите све оно што је уништено током времена, а што су нам преци оставили у наслеђе. Све што је пострадало за време септембарских догађања у Цариграду,“ рекао је он у говору и честитао митрополиту силивријском Максиму на обнови цркве.

 

 

„Ми ћемо сви заједно наставити да идемо оним путем који нам је грчка заједница одредила и одржавамо верске традиције наших предака. Васељенска Патријаршија никад неће бити пренета негде другде, и њени непријатељи неће никада клицати као победници. Истина и правда ће на крају превладати. Истина и правда су уз Васељенску Патријаршију,“ додао је.

 

 С обзиром на то да је послављан Свети Трифун, који је био пољопривредник, Васељенски патријарх се дотакао еколошких проблема са којима се свет данас суочава и потребе да се заштити земља као Божја творевина и наш Заједнички Дом.

 

У свом отпоздраву митрополит Максим је казао: „Богородица никада неће оставити нашу Цркву. У њу полажемо своје наде и молимо се да свагда закрили своју Свету Цркву, свој град и Васељенског Патријарха, који се стара око одбране закона и привилегија Васељенске Патријаршије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

„Већина руских грађана верује у Бога. Не говорим само о православнима, него и о муслиманима и о многима другим,“ изјавио је патријарх московски и све Русије Кирил 1. фебруара 2020. године на свечаном пријему поводом 11-годишњице свога устоличења.

 

 

 Према речима Предстојатеља РПЦ, ако се у химни Русије, која је једна од државних симбола земље, налазе речи „Хранимаја Богом роднаја страна“ (Богом чувана отаџбина),  зашто се то исто не може казати у нашем Уставу“.

 

Треба се молити, трудити се, тако да се у нашем Основном закону спомене Бог, позвао је Свјатејши владика. „Иако тога још нема, мислим да својим заједничким напорима и молитвама можемо припомоћи како би се тако узвишена идеја каква је вера у Бога, која формира морал и личну и друштвену и политичку личност, била присутна и у нашем Уставу,“ истакао је Свјатјејши. По његовом мишљењу, већ данас се може почети са разматрањем тога питања.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ