У среду, 11. марта 2020, Његово Блаженство румунски патријарх Данило упутио је следећу молитву свима епархијама  Румунске патријаршије за избављење од епидемије вируса корона. Посебна молитва за избављење од нове епидемије:

 

 

Пре отпуста (Божанска литургија, вечерња, јутрења) свештеник каже: Господу се помолимо!

 

Верници: Господе, смилуј се!

 

Свештеник чита ову молитву окренут према истоку:

 

Господе, Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест (нову епидемију), као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида.

 

Ти који си Лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег Милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести.

 

Благослови, Господе, ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама.

 

Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као Твоје дарове.

 

Дај нам, Боже, свој мир и испуни наша срца чврстом вером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и према ближњему.

 

Јер си Ти Бог који милује и спасава нас,  и Теби славу узноаимо: Оцу и Сину и Духу Светому, сада и увек и у векове векова.

 

Верници: Амин.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

На свом састанку 12. марта 2020.г. Свештена заједница је изразила забринутост због ширења опасног вируса и одлучила је да манастири предузму посебне мере.

 

 

Отказивање многих молби за улазак, углавном поклоника из иностранства, тренутно смањује ризик од епидемије, али цивилна управа, полиција, лучка управа и монаси остају у пуној приправности.

 

Оно око чега се сви слажу јесте самоконтрола и предузимање мера санитарне заштите и заштите друге врсте, док ће се у петак, 28. марта 2020, служити бденије у свим манастирима, као и у храму Протата у Кареји, за болесне и за заштиту  свег народа у свету.

 

„Било би лицемерје забранити поклоницима да уђу, као и удаљавати људе из Врта Пресвете Дјеве Марије, док се ми понашамо  као да се ништа неће догодити. Ни у ком случају не треба слати поруку да смо овде нешто другачије. Ми саосећамо са светом и молимо се да ова криза буде превазиђена са што мање могућих последица,“ рекао је за агњенцију Етхнос.гр једна представник манастира, који је потврдио да се број поклоника који улазе на Свету Гору Атонску последњих дана смањује.

 

Здравствени центар Кареје и све власти су у потпуности спремни, а дате су информације шта ће се учинити ако се догоди епидемија, у зависности да ли је захватила поклоника или монаха.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово Блаженство aрхиепископ атински и све Грчке Јероним богослужбено је обележио свој 82. рођендан 10. марта 2020. године.

 

 

Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену.

 

Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру.

 

Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991),  а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981).

 

Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године.

 

Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња).

 

Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије.

 

Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској.

 

Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У посланици се, између осталог, каже да је иконопоштовање успостављено на Седмом васељенском сабору, а посебним залагањем Богом крунисане царице Теодоре иконе су свечано враћене у цркву.

 

 

„И док целивамо иконе у нашим црквама и поштујемо их, ово поштовање не треба да буде тек спомен на догађаје из прошлости и то од значаја само за оне који су га наследили као културну традицију ... Када је свети патријарх Тихон био архиепископ Сан Франциска, са жаљењем је говорио у Недељу Православља 1903. године о „многима који су рођени, васпитани и просветљени Господом у православној вери, а ипак се одричу те вере, не обраћају пажњу на учење Цркве, не држе се њених заповести, не слушају своје духовне пастире, и остају хладни према божанској служби и Цркви Божјој“. Бог је толико много дао америчком Православљу почев од 1903. – парохије, манастире, богословије, академије  и црквене програме – али да ли смо ми одрасли у оном духовном смислу за чим је чезнуо свети Тихон, пита се грчки православни архиепископ амерички Елпидофор.

 

Искушавани смо секуларизмом савременог друштва да ограничимо Христа на небо у некој новој врсти иконоклазма. Под притиском смо да на Цркву гледамо више као на етничко-верску организацију која се бори за превласт овога света, за уплив у данашњем друштву, уместо да живимо сходно нашем призиву – да освећујемо твар и доводимо је у општење са Богочовеком, Господом нашим Исусом Христом...“

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

На свом редовном заседању 9. марта 2020. године Свети и Свештени Синод Васељенског престола прибројао је Сабору светих Православне Цркве тројицу великих духовних отаца са Свете Горе: монахе Данила Катунатског  и Јосифа Исихаста, као и јеромонаха Јефрема Катунатског.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

На  Чисти четвртак четири лица су посветила свој живот Богу у чесном монаштву, у Кијево-печерској лавра.

 

 

Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије одслужио је јутарње богослужење у Успенској саборној цркви  Лавре заједно са игуманом манастира Његовим Високопреосвештенством митрополитом вишгородским и чернобиљским Павлом и  вишневским владиком Спиридоном, током кога је обавио чин пострижења.

 

Тројица кандидата су већ били протојереји - Михаило, Владимир и Игор, и заједно с искушеником Михаилом, добили су имена Арон, Елеазар, Мелкиседек и Јелисеј у част старозаветних пророка, пошто су се заветовали као монаси расофори

 

Канонска Украјинска Православна Црква има 250 манастира, у којима се подвизава око 4.500 монаха ради из љубави Христове.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Честица мошти светог пророка Јована Крститеља, Крститеља Господњег, из манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, боравиће у Петрограду  од 9. до 17. марта 2020. године.

 

 

9. марта у 20,30 ч.  чесне мошти биће донете  у Петроград, по благослову Његове Светости патријарха Кирила и јерусалимског патријарха Теофила, преноси агенција.тома.ру позивајући се на веб страницу Петроградске митрополије.

 

Верници ће моћи да се поклоне честици моштију Светог Јована Крститеља од 10. до 17. марта од 8.00 до 23.00 ч. у Казанској саборној цркви (Казански трг, 2).

 

Кивот са светињом пратиће игуман манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, архимандрит Вартоломеј (Мелисинос).

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У среду, 4. марта 2020, Његова светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је сједиште Архиепископа Цариградске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама.

 

 

У свом поздравном обраћању, Његово високопреосвештенство Архиепископ амерички г. Елпидофор је изразио радост због прилике да укаже добродошлицу Патријарху Српске православне цркве, истакавши дух сарадње међу двема црквама, посебно у Сједињеним Државама. Такође је нагласио константну подршку Васељенске патријаршије у вези са ситуацијом у Црној Гори.

 

“Зато”, рекао је Архиепископ, “са братском љубављу и најдубљим поштовањем подржавамо напоре ваше Светости, по питању залагања за пријатељске односе, мир и јединство, молећи се увијек за здравље и духовни напредак Ваше светости, као и вјерника и свештенства Српске православне цркве”.

 

У свом одговору Патријарх српски Иринеј, захвалио је Архиепископу Елпидофору на топлим ријечима и што га је позвао да се сретну на почетку Светог и Великог поста. Поменуо је историјске везе које српски и грчки народ дјеле још од времена Светог Саве у 13. вијеку.

 

„Ми смо деца Византије. Изградили смо наше цркве гледајући на примјер Византије, додајући и свој јединствени печат, попут манастира Студенице.“

 

Патријарх Иринеј није само инсистирао на заједничким коријенима, већ и на духу братске помоћи и подршке, посебно у вријеме Првог свјетског рата, када је српска војска пронашла сигурност на Крфу, прије него што су се вратили да ослободе своје земље, или рецимо у скорије вријеме током рата на Косову и Метохији, а и данас са ситуацијом у Црној Гори.

 

“Остајемо”, рекао је Патријарх, “чврсто и трајно повезани са грчким народом.”

 

У пратњи Његове светости Патријарха Иринеја били су Преосвећена епископи шумадијски Јован и источноамерички Иринеј, као и протођакон Дамјан Божић.

 

Неколико дана прије овог сусрета, Патријарх српски Иринеј присуствовао је ванредном Сабору Српске православне цркве у Сјеверној, Централној и Јужној Америци, који се 29. фебруара 2020. одржао у Клирвотеру на Флориди.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Ми, учесници заједничког састанка Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског саветодавног одбора, који представљају хришћанску, исламску, јеврејску и будистичку заједницу Русије, окупили смо се у Москви на позив патријарха московског и све Русије Кирила.

 

 

1. Са задовољством примећујемо учешће руског друштва, укључујући вернике наших религија, у расправи о Уставу Руске Федерације и његовој измени, што сматрамо доказом грађанске зрелости и одговорности за судбину Отаџбине.

 

2. Истичемо значај мира у вишенационалној и мултиконфесионалној земљи, подржавамо предлог да се реч Бог унесе у текст ажурираног Устава, што сматрамо консолидацијом вредности верских веровања народа наше земље, историјски и културно повезаних са религијама које представљамо, као и духовним континуитетом у односу на наше претке.

 

3. Сматрамо да је важно да уставни амандмани који садрже схватање брака као заједнице мушкарца и жене, норме усмерене на заштиту традиционалних породичних вредности, укључујући право родитеља на образовање и васпитање деце у складу са њиховим верским и философским уверењима, штите историју и култура наше земље, статус руског језика, значе подршку сународницима, и чувају сећања на бранитеље Отаџбине.

 

4. Подсећамо да је подршка породице, како следи из става Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског савета, неопходан услов да наша држава буде успешна, морално снажна и духовно богата.

 

5. Поздрављамо оне измене Устава које ће створити додатне услове за осигурање социјално-економског благостања Руса и јединства Руске Федерације.

 

 

 Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Дана, 26. фебруара 2020. у Томску је почело емитовање образовне радио станице „Вера“. Ова руска радио станица је настала у септембру 2014. г. с циљем да савременом човеку казује о православној вери.

 

 

Целогодишње емитовање радио станице доступно је становницима Москве, Рјазана, Самаре, Омска, Вјатке, Новосибирска, Иркутска, Јекатеринбурга, Кирова, Тјумена, Доњецка, Севастопоља и десетинама других градова. Томск је чекао неколико година да започне емитовање радио станице „Вера“ у свом граду.

 

Уз благослов митрополита томског и асиновског Растислава, а захваљујући залагањима руководства радио станице, овај дуго очекивани догађај збио се почетком ове године. „Појава радио станице ‘Вера’ у Томску сјајан је поклон грађанима Томска уочи Валиког поста. Ово је радостан догађај не само за православне грађане Томска, јер се културни, образовни и историјски програми такође емитују на радију,“ рекао је секретар Томске епархије архимандрит Јосиф (Јеременко). Радио „Вера" је дијалог са савременим грађанином о питањима схватања света, вере, морала, културе, традиције.

 

Основицу емитовања информација чине ауторски и разговорни програми, као и приповедања о искреној љубави, књижевности и породичним традицијама, примери најобичнијих свакодневних радости. Радио станица свакодневно шаље у етер познате свештенике, јавне личности, представнике креативне и научне интелигенције, спортисте и друге занимљиве људе.

 

Што се тиче музичког програма, емитују се нарочито класична и савремена руска и страна музичка дела, мелодичне баладе на руском језику, романсе и ауторска песма.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово блаженство Архиепископ Атински и све Грчке Јероним Други посјетио је данас погранични дио код Евроса према Турској, гдје Турска организовано доводи мигранте. По досадашњим подацима само на том мјесту до сада се скупило око 12000 миграната. Архиепископ је у изјави новинарима казао да осјећа посебно узбуђење и понос:

 

 

“И благодарим Богу што сам данас овдје са вама. Ово је један тежак тренутак за ову област и за нашу земљу. Срца свих Јелина су данас са вама овдје. Ово није само тежак тренутак за овај крај, већ и за нашу епоху, гледајући ове људе протјеране да покушавају да нађу себи једно мјесто да се склоне и због тога нас боли срце.

 

Оно што је недопустиво у наше вријеме, које желимо да зовемо вријеме људских права и слобода, јесте да не може нико, ма на каквом мјесту и функцији у овом свијету се налазио, да користи људе као средство.

 

Није могуће да одступимо, зато је чудесно ово мјесто, наша војска, народ овог краја који се ујединио у једно тијело. Не зато што не воле људе, нити што не виде проблеме ових људи, жао нам их је, већ зато што не треба, понављам, да се искориштавају људи као средство.

 

Овдје је одговорност Европе и треба да је прихвати. Ова граница овдје није само граница Грчке, већ Европе. Не би смјело да се ћути и толерише овакво стање. Не треба нам новац, не желимо подршку. Желимо да се промјени европско право. И да европски званичници који су били јуче овдје и давали изјаве, да то што су се обавезали и испуне, и да када дођемо следећи пут овдје буде све мирно и лијепо”, нагласио је Архиепископ у свом обраћању новинарима.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Уставни суд Немачке (Bundesverfassungsgericht) укинуо је 26.02.2020. забрану ”пословне подршке самоубиству” сходно параграфу 217 Кривичног закона. Држава и друштво, сходно тој правној новели, имају да то прихвате, уколико неко више не жели да живи.

 

 

У уставу укотвљени закон о праву личности гарантује и право на лично одређење живота. Из тога проистиче и право на личну одлуку о смрти. У томе је и централна порука ове пресуде: ”То право укључује слободу да се живот оконча и да се за тај циљ тражи помоћ другог лица да би се такав чин остварио”, коментарисао је председник Уставног суда Немачке др Андреас Воскиле у уводној речи пре читања/прокламације званичне пресуде.

 

Право на смрт

 

Пресуда је једнозначна. Поштовање и заштита људског достојанства као и људске слободе темељна су начела Устава, које држава и друштво морају да прихвате када људи из аутономног самоопредељења желе да себи окончају живот. Они смеју сами да одлуче када је живот вредан живота.

 

Вредновање те одлуке на основу општих представа о вредностима, религиозним забранама, друштвених узора или разматрања објективне рационалности није допуштено.

 

Параграф 217 Кривичног закона је укинут

 

Параграф 217 не забрањује суицид, самоубиство по себи. Он само кажњава пословно, дакле поновљену асистенцију при самоубиству. Судије прецизирају: то је равно фактичној забрани. Уколико не постоји реалистична могућност да се живот прекине, тиме је ономе ко жели себи да прекрати живот, право на ”самовољну смрт”ускраћено.

 

Из тог разлога је нови закон - § 217 StGB – укинут. Ни лекар, ни члан друштва за асистенцију при суициду од сада се не може кривично теретити ако припомогне на суициду.

 

Законодавац се овим питањем дуго и контраверзно бавио још од 2015.г. када је забрана асистенције била донесена. После дуге и емоционалне дебате у немачком Парламенту (Бундестагу) посланици су без присиле политичких фракција гласали слободно сходно својој савести. Тада је већина гласала за забрану са аргументом да држава мора да штити живот и да се асистенција при суициду, која није нормална форма окончања живота, не сме подржавати. И нико се не сме осећати принуђен да себи оконча живот, јер некоме пада на терет или проузрокује трошкове. Тешко болесним пацијентима треба интензивнија нега кроз палијативну медицину, дакле помагати ублажавањем болова. Уставни суд Немачке је у својој пресуди тај циљ тематизовао и истако његову легитимност и валидност, али и потребу да се слободна одлука појединца поштује, односно да се не сме чинити немогућом. Отуда је забрана непримерена.

 

Eутаназија и аподиктичка етика

 

Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.

 

У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору противника посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.

 

Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, с циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, „Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.

 

Клирикална гледишта и аргументи

 

ГХледишта водећих представника Цркава су тежа/сложенија од гледишта других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле Устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као подобију Божјем (Imago-Dei-учење).

 

Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.

 

Теолошка борба за доминацију у тумачењу

 

Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консензус, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога ”не убиј”, веле критичари из крила секуларних циника, Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има м,ногих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу ”Imago-Die” видео индивидуално право човека да

 

одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе доктрине о Imago Dei. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ова опречна аргументативна гледишта ”акт највишег поверења у Бога”.

 

Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром

 

У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога, Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).

 

Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, окончавши самоугушењем у агонији. Недавна је Кинг доживео и тешку смрт свога колеге, професора реторике у Тибингену Валтера Јенса, који је вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест) умро. Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Хан Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену: ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов суштински аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.

 

Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематичног богословља на Универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, те пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.

 

Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти

 

Старогрчки неологизам εὐθανασία, „блага смрт“, сусреће се први пут у јелинистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.

 

Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но, онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица, пак, тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства може се сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности.То је чин у коме су две личности укључене на асиметричан начин. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заговорника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

 

Потписник је уверења да је Кингов пледоаје из тмине депресивних фантазија пре пригушени крик за животом, но аподиктички диктум за самовољном смрћу. Отуда налазимо да је професору Кингу, као суицидално угроженој особи, преко потребна помоћ.

 

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић 

(Минхен – Рим)

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Свесветост васељенски патријарх Вартоломеј обележава данас 29. фебруара свој 80. рођендан.

 

 

Као грађанин Турске, Васељенски Патријарх је стекао основно и средњошколско образовање на Имвросу и у Цариграду. Пошто је дипломирао на Богословском факултету на Халки, Његова Свесветост је наставио последипломско усавршавање на понтификалном  Оријенталном институту при Грегоријанском универзитету (Рим), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска) и на Минхенском универзитету.

 

Одбранио је докторски рад из канонског права. Један је од оснивачâ Друштва за канонско право Источних Цркава. За јерођакона је рукоположен 1961. године, а за јеромонаха 1969. године. Био је помоћник декана Богословског факултета на Халки (1968-1972) пре но што је био изабран за личног секретара свога претходника на патријарашкој катедри, блаженопочившег Димитрија (1972-1990); за Митрополита филаделфијског изабран је 1973. године, а касније за халкидонског (1990).

 

Васељенски Патријарх Вартоломеј је носилац више почасних доктората са престижних академских установа, као што су Атински и Солунски универзитет, универзитети Патре и Јањине (у Грчкој), затим Џорџтаун и Јејл (САД), Флиндерс и Манила (Аустралија), Лондон, Единбург, Лувен, Москва, Болоња, Београд и Букурешт (Европа). Говори грчки, турски, италијански, немачки, француски и енглески; такође добро познаје класични грчки и латински.

 

Улога Васељенског Патријарха као првенствено духовног предводника православног хришћанског света и наднационалне личности од светског значаја све више се показује веома значајном. Његова Светост је био један од покровитељâ међународних миротворачких конференција, као и скупова по питањима расизма и фундаментализма, окупљајући на њима Јевреје, хришћане и муслимане у циљу започињања све снажније сарадње и међусобног разумевања.

 

Позивали су га Европски парламент, Унеско, Светски економски форум и многи национални парламенти. Организовао је осам међународних, међурелигијских и међудисциплинарних симпосиона и састанака на којима су проучавани еколошки проблеми, као што су загађивање рекâ и језерâ по свету, а ове иницијативе су му донеле назив „зелени Патријарх“ и награде неколико значајних међународних организација.

 

Службу Васељенског Патријарха карактерише међуправославна сарадња, међухришћански и међурелигијски дијалог, као и званична путовања у православне и муслиманске земље које су раније ретко кад биле посећене. Разменио је многобројне посете са црквеним и државним личностима. Његова залагања да се унапреде и негују верска толеранција и људска права, као и настојања на миру у свету и на заштити човекове средине, с правом су га ставила међу најизразитије светске визионаре, миротворце и мостоградитеље, као апостола љубави, мира и помирења. Године 1997.  Конгрес Сједињених Америчких Држава уручио му је златну медаљу.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Интервју Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија Радију “Светигора” и Порталу Митрополије црногорско-приморске.

 

Звучни запис разговора

 

*Ових дана имамо велику радост да нам је благослов светога града Кијева и широке и бескрајне Украјине, Почајевске, Свјатогорске лавре и других светиња донио Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Добро дошли! Благословите!

 

-Срдачно поздрављам све православне и све житеље Црне Горе и свима желим Божјег благослова.

 

*Који је разлог ваше посјете?

 

-Ми смо дошли у Црну Гору ради учествовања на свечаностима поводом празника Светог Симеона Мироточивог и осамсто година Свете српске православне цркве, а такође да бисмо подржали вашу Свету цркву у вријеме искушења. Свето писмо говори да онај који је био искушаван, он може и помоћи ономе ко је у искушењу. Вама су вјероватно позната искушења која је недавно претрпјела наша Црква у Украјини и зато ми веома блиско осјећамо ту бол и проблеме које данас преживљава ваша Света црква.

 

*Који су разлози црквене кризе у Украјини?

 

-Многи сматрају да је узрок украјинске кризе раскол, али то није тако. Раскола у цркви је увијек било и биће их. Чак и у вријеме живота нашега Господа и Спаса Исуса Христа било је раскола, тј. неке његове присталице саблажњавали су се његовим ријечима, проповједима и одлазили су од њега. И ако су се људи саблажњавали Спаситељем који није имао ниједног гријеха, сходно томе, ниједног повода за саблазан, како да онда не буде оних који ће се саблажњавати нашим ријечима и понашањем јер смо ми, људи слаби, иако обучени у свештени чин имамо своје недостатке. Раскол нас опет и опет тјера да преиспитамо свој лични живот и покајањем одстранимо своје недостатке и грешке.

 

Криза у Украјини изазвана је озакоњењем безакоња, тј. мијешањем Константинопољске цркве у унутрашњи живот УПЦ, након чега су онима који су ушли у раскол неканонски дали опрост и са којима је Константинопољ ступио у општење.

 

*Какви су данас резултати таквог понашања Цариградске патријаршије и мијешања у унутрашње ствари РПЦ на територији Украјине?

 

-Посљедице су веома жалосне. Заузети су храмови и у многим општинама се служи у сеоским кућама или другим помоћним објектима. Фактички то су савремене катакомбе. Народ по селима је разједињен. Људи приговарају једни другима, многе породице, рођаци, сусједи, познаници свађају се, престали су да комуницирају. Раскол је подијелио људе и друштво. Раскол није савладан. Десио се раскол у расколу, тј. Филарет Денисенко отишао је из ПЦУ и опет други пут у историји створио своју паралелну јерархију. Осим тога, формиране су двије религиозне групе Егзархат константинопољске патријаршије и Ставропигија. На тај начин су се умјесто двије незаконите групе у Украјини појавиле четири. Та појава потврђује још једну истину да безакоње умножава безакоње и да се зло побјеђује само добром.

 

*Колико сте упознати са ситуацијом у Црној Гори и да ли је ситуација у Црној Гори слична са ситуацијом у Украјини?

 

-Сличност је у томе што се у обје земље политичари мијешају у црквене послове, хоће да управљају црквом и хоће да искористе Цркву у своје интересе.

 

*Како видите рјешење украјинског проблема?

 

-Прво је неопходно ријешити тзв. Константинопољско питање, које је било узрок догађаја у Украјини, управо питање улоге и мјеста Константинопољске патријаршије у свјетском православљу. Да бих одговорио на то питање, дозволићу себи једну дигресију. Сјетио сам се разговора који сам водио са архимандритом Гаврилом (Бунге). Он је бивши католички свештеник који је примио православље и свештени православни чин и сада се подвизава у Швајцарској. Разговарали смо о благодати Светога Духа. Рекао је да православни имају харизму благодати Духа Светога, а код католика те харизме нема. Она је уништена кроз реглементацију свих сфера црквеног и духовног живота. И он каже да једини пут за повратак себе харизми благодати Духа Светог није дијалог с православнима, контакти, разговори о неким општим интересима, него повратак на тачку отпадања у оној јединственој православној цркви у којој постоји харизма Духа светога, исправљење грешака које су биле допуштене и почетак новога живота. Рекао бих да је то питање индиректан одговор на нормализацију религиозне ситуације у Украјини. Постоји грешка Константинопоља која је допуштена приликом покушаја регулисања раскола у Украјини. Да би се ликвидирао тај раскол, послије којег се образовао нови, треба се вратити назад до тачке гдје је учињена грешка и исправити грешку и тада ће се све вратити на своје мјесто. То је једини пут рјешења украјинске кризе.

 

*За Украјину важи: једна Црква – једна држава. УПЦ покрива територију државне границе Украјине. Нама у Црној Гори приговарају да бисмо и ми требало да слиједимо тај модел: једна држава – једна Црква. Како Ви видите тај модел: једна држава – једна црква?

 

-Мој став је овакав да, с једне стране, сматрајући себе православном, мора постојати једна јединствена канонска православна црква и више ниједна, изузетак су земље у дијаспори и то до момента док не буде пронађено општеправославно рјешење. На тај начин, тзв. Естонски сценарио, стварања паралелних јерархија, за Украјину не може бити излаз из ситуације. И ја сам категорично против тога. И ако свјетско православље пође тим путем, довешће нас до стварања не само паралелних јерархија свуда, него и до паралелног диптиха, односно до новог раскола. На тај начин су створене и озакоњене нове структуре под називом ПЦУ на нашој канонској територији и то није само грешка, него црквено-канонски злочин. Ако у држави постоји канонска православна црква, не треба стварати паралелну још једну структуру исте те канонске цркве. То није законито и не доноси добре плодове. То ће изазвати подјеле, непријатељство међу људима и као посљедицу духовни пад.

 

*Данас су националне заједнице под утицајем политике произвеле једну нову јерес, а то је аутокефалија. Да ли је јединство православне цркве изнад аутокефалије, интерес јединства изнад интереса аутокефалности, да аутокефалност није циљ сам по себи?

 

-Духовно јединство и аутокефалија су различити појмови. Идеолози украјинског томоса су говорили да ће помоћу аутокефалије достићи црквено јединство. Упозорили смо да до тога неће доћи и то се није десило. На тај начин је постало јасно да се кроз аутокефалију не може достићи јединство. Став наше Цркве је у томе да је у почетку неопходно успоставити јединство, а затим ако је то корисно за духовни развој Цркве, поставити питање аутокефалности, а не обратно. Обратни пут је већ показао своју неефективност. Значи, да аутокефалија треба да буде плод јединства Цркве, а не посљедица њене подјеле. Чак се у текст Критског сабора каже да се у принципу аутокефалије не мора обавезно видјети јединство Цркве.

 

*Да ли је и у којој мјери православна црква угрожена од политичког утицаја? Чини се да аутокефалија више произилази из политичког утицаја, него из црквене потребе?

 

-То што смо видјели из поступака Константинопољске патријаршије и бившег предсједника Петра Порошенка, била је типично политичка аутокефалија. Ви знате да 1991. године нисам потписао молбу за аутокефалност коју је тада под притиском Филарета потписао Епископат УПЦ и управо због тога што је та молба била написана као ултиматум, као нецрквени политички захтјев, а тако не смије да буде у Цркви. У Цркви све треба да се рјешава с љубављу и све иницијативе треба да исходе не од политичара, него од саме Цркве.

 

*Да ли је црквено јединство стварно, реално црквено јединство у канонској хиротонији, у рукоположењу?

 

-Право црквено јединство је јединство са Христом и у Христу. Оно се достиже јединственим путем, кроз очување чистоте православне вјере и обнову моралних начела указаним у Светом писму. Такво јединство исправно је и спасавајуће за нас. Оно на нас спушта Божји благослов не само у земном животу, него се оно продужава у вјечности јер људска природа у Христу сједи с десне стране Бога оца. Другим ријечима, Ви треба да живите православно и својим животом свједочите љепоту наше вјере. И ако се неко саблазнио и отпао, видјевши љепоту и истину наше православне вјере, вратиће се у црквено општење јер су црквене двери и наша срца увијек отворена и ми ћемо се порадовати истински када се заблудјели врате Христу. Канонске хиротоније јављају се тада када их врше канонски јерарси у сагласности с канонским нормама које прописују ко и како може бити удостојен велике части бити свештенослужитељ. Ако будемо примали и рукополагали оне који по црквеним канонима не могу бити свештеници или људе из раскола без покајања уводити у Светињу над Светињама, онда ћемо симулирати раскол и одговараћемо пред Богом за то што смо саблазнили људе и разрушили црквено јединство.

 

*С обзиром на то да наши званични медији, желећи да украјински сценарио буде и у Црној Гори, извјештавају грађане како је неканонска црква ПЦУ много бројнија и да је Васељенска патријаршија изашла у сусрет много бројнијем броју вјерника него што је то УПЦ. Реците нам, молим Вас, који је тај одмјер вјерника и јерархије УПЦ и тзв. ПЦУ?

 

-Хвала за питање. Знате, моје лично запажање говори о томе да због раскола који се десио у Украјини, ми нисмо изгубили своје вјернике, него смо их још више придобили Када су почели да гоне Цркву, приморавају народ и притискају га да под разним предлозима прими идеје томоса, који су пропагирали, рекламирали, људи су почели у већем броју да долазе у цркву, чак они које никад нисам видио.

 

*Као овдје код нас.

 

-Да. Дођу и кажу: „Видимо да вас силно угњетавају и схватамо да је Бог с вама.“ Једном ми је, док сам у храму помазивао народ, пришла једна жена. Види се да није била баш црквена. Била је у панталонама, без мараме, нашминкана. Прилази и каже ми: „Ја Вам нећу цјеливати руку.“ Ја јој кажем: „Нема потребе, ко хоће – пружим, ко неће – не мора да цјелива.“ А она ће: „Али желим ти кажем: Чувај чистоту православне цркве и ми ћемо бити с тобом!“ Мислим да она није једина која је имала такво гледиште, тако да ми нисмо изгубили вјернике. Али је тужно што има људи који се саблажњавају и вјерују лажима и обећањима која им дају. То је тужно! Христос неће да ми будемо политичари, него да волимо једни друге, да не ратујемо једни против других, да поштујемо једни друге, онаквима какви јесмо. Они себе сматрају великим, великим националистима, али ја их не сматрам таквима, јер националист, тачније патриота, јесте онај који воли патријархат, значи онај који воли свога оца и своју мајку. Значи, патриота је онај који љуби свога оца и мајку и мога оца и мајку и вашега оца и мајку. А онај који љуби себе више од свих, он није патриота, него нациста, самољубиви гордељивац који не доноси користи никоме, ни самоме себи ни онима који су поред њега. Нажалост, они сматрају да граде Украјину. Ја такође градим Украјину, ја видим Украјину, али сасвим другачије него што је они виде. Ја видим такву Украјину у којој је Христос, у којој се на првом мјесту налази љубав према Христу и да у Христу ми љубимо једни друге и помажемо једни другима, и да волимо све људе. Желим да видим такву Украјину. Ако се говори о броју парохија, епископа, не могу тачно да вам кажем колико је епископа у ПЦУ. Код Филарета има десет епископа, код нас 103, неколико их је у пензији. Око 100 канонских епископа управља нашом Црквом. Код нас има отприлике 12300 парохија и толико је свештеника и ђакона, 250 манастира у којима се подвизава отприлике 4500 хиљаде монаха. Имамо 18 школских установа, академије, универзитет, богословије. Тако да је наша Црква жива. И не осјећамо да нам недостаје Божје благодати, она нас чува, храни, тјеши и помаже да савладамо тешкоће, којих мора бити. И ми се на љутимо на политичаре који иступају против Цркве, који кажу да Цркву треба обновити, да је Црква архаична, конзервативна и треба да иде другим путем, ми се на њих не љутимо, кажемо им: Цркву је створио Господ! И Црквом управља Христос. Христос је Бог и Он је савршен. И оно што је савршени Бог створио, не треба исправљати. А оно што сам ја као човјек створио може се исправљати, јер ја нисам савршен, послије мене може неко доћи и рећи: Ја могу ту ствар направити боље. И може се направити боље. Али оно што је Бог направио, не може бити бољим. Ако се ми умијешамо, ми ћемо га направити горим. Црква не треба да се прилагођава људским слабостима, да се прилагођава грешном човјеку, него Цркви ја грешни морам да се прилагодим. Тако ће бити исправно. Ако Црква буде служила мојим страстима, то онда неће бити Црква него некаква институција, која ће се само звати црквом и она неће служити на спасење људској души.

 

*Године 2011. смо посјетили УПЦ Кијево-печерску лавру, Свјатогорску лавру и имали смо прилику да се сретнемо са блаженопочившим претходником Владимиром, тада смо имали прилику да се увјеримо да је УПЦ чврсто утемељена на благослову Божјем и да јој никаква искушења не могу наудити. Колика је била улога блажењејшег Владимира за такво једно благословено стању у Цркви?

 

-Блаженог спомена почивши митрополит Владимир био је први поглавар УПЦ који је од Московске патријаршије добио Томос о независности и самосталности управе. И он је почео да организује нови црквени поредак. За његово вријеме десио се силан препород цркве, формиране су епархије, отваране богословије, рукополагани су свештеници. Он је био предиван човјек, како је за њега говорио архимандрит Гаврило (Бунге): „Он је био харизматичан.“ Он је био носилац благодати Духа Светога. И његово лично достојанство позитивно је утицало на живот Цркве. То како сте ви са стране видјели наше епископе и вјернике, то је заиста тако, и ја то тако видим, јер искушења и тешкоће јачају вјеру у људима. Ако човјек живи без искушења, он ће сам по себи атрофирати, почеће да слаби. А када има искушења, човјек себе мобилише, почиње да ради над собом, моли се, размишља, чита, пости, и то јача дух човјека. И зато нам Бог допушта искушења да бисмо ми били јачи и духовнији.

 

*Данас су та искушења, чини ми се, у Украјини и Црној Гори можда највиша и интересантно је што нас повезује стари начин борбе који је добио ново рухо у виду крсних ходова и литија. Ви сте имали литију за мир, за љубав, за молитву, за Украјину, која је прошла цијелу територију Украјине са запада од Почајевске лавре, а са истока од Свјатогорске лавре и оне су се сјединиле у Кијево-печерску. Колико је важан тај начин борбе и колико је снажан у борби против неправде?

 

-Имали смо литије. Наша земља је већа од Црне Горе и како сте рекли, те литије са запада и истока, тј. из Почајевске и Свјатогорске лавре су се слиле у Кијеву. Томе крсном ходу су се противили и говорили да се тамо не иде, да се тамо сабирају лоши људи. Не може се рећи некоме: Ти иди на литију, а ти не иди. Ко хоће, он иде. Добар, лош, можда лош у крсном ходу буде бољи, покаје се… зато и за тога постоји литија у којој он може постати бољи. Литија је на првом мјесту силна молитва, силна заједничка молитва. Она је само по себи праобраз идења човјека у Царство небеско. Куда су се кретале литије? У манастир, у неки храм, а не у неки казино или паб, значи увијек се литија завршава у светињи. Тј. ми свој земни живот морамо водити тако што бисмо увијек ходили ка Царству небеском и у литији човјек има неко посебно духовно јединство с Богом. То је његов труд, тешко је ходати љети по врућини, зими још теже. И тај труд и молитва уједињени су ради Бога. Литије доносе човјеку велику духовну корист, оне јачају људе и помажу да постану силнији и дају моћ да се изнесу сва искушења која нам Господ шаље ради наших грехова. Веома сам шокиран, иако то није духовни израз, под великим сам утиском литије, у којој сам синоћ учестовао. Људи су дошли, схватам да нису сједјели у некој бањи, одмарали, него су имали преко дана обавезе, радили су и онда су дошли у литију. Ту су били три сата. Ходали, молили се. То је подвиг, велики подвиг који људи не чине због некакве користи. Људи се труде, раде да би добили неку позицију, стан, зарадили новац, а овдје се људи труде ради Бога. Они су принијели жртву ради Бога. То је велика жртва која је на мене оставила снажан утисак. Људи поред мене су били весели, радосни као да је Васкрс. Када се литија завршила и мени грешноме дали ријеч, када сам почео да говорим, ништа нисам видио, било је тамно, поготову нисам видио кад су укључили мобилне, али сам у себи осјетио велику љепоту тих људи, духовну љепоту. Та љепота се види када људи живе с Богом. Када људи жртвују своје ради Бога, тада они постају лијепи, благородни, величанствени. И ту племенитост и величанство сам осјетио.

 

*Код нас је исти приговор да те литије нису молитвени ходови, него да се њима жели извојевати неки политички интерес Србије, Русије. Они не виде ту благодатну силу литија. Која је најбоља порука онима који из своје сујете не виде ни Бога, а у ближњему виде непријатеља?

 

-Знате, постоји изрека да сваки човјек суди по мјери своје покварености. Навешћу један примјер. Један човјек се враћао ноћу с посла, журио је кући, било је касно, послије поноћи. Видио га је блудник који му је добацио да вјероватно жури због неких грехова. Затим га је срео лопов који му је такође рекао да жури да би крао. А онда га је срео један богобојажљиви човјек који је рекао да он жури да би стигао на молитву. Тј, сваки човјек суди по себи. Он није ишао ни на молитву, ни да краде, ни да чини блуд, он је једноставно журио с посла кући. Такав је живот. И ти људи који се боје литија, у њима виде своје непријатеље. То су људи који су испуњени погрешним представама и помоћу политичких и социјалних мјерила покушавају да измјере благочешће, да измјере љубав према Богу. Али се тим мјерилима не може измјерити љубав према Богу. То су сасвим друге ствари. И мислим да на такве људе не треба обраћати пажњу. Треба дјелати своје дјело. Сјетимо се земног живота нашег Спаситеља. У Њему су неки властољупци видјели конкурента који жели да постане цар Израиља, да им заузме мјесто. Један од њих је Ирод. Али Спаситељ није дошао на земљу да би био земаљски цар, Он је био небески цар, он је дошао да нас учини царевима над самима собом и наследницима живота вјечнога. Тако је сва историја испуњена тиме да међу нама има људи који себе сматрају паметним, достојним, који покушавају да измјере воду помоћу рулета, ваздух помоћу канте. То јест они губе компас, и не схватају да су њихова мјерила земаљска мјерила и да је њима немогуће измјерити духовно, божанско, небеско. Али, дај Боже, да то схвате, да их Бог умудри јер не страдамо ми због тог њиховог незнања, него они страдају.

 

*Дај Боже! Улазимо у период године који је најљепши, у вријеме Великог поста када се припремимо да прославимо празник над празником и радост над радостима, Васкрсење Христово. Која је Ваша порука онима који одлуче да уплове у ту тајну Великога поста?

 

-Ово може да се односи на све људе, али ја говорим о хришћанима који знају закон и исповиједају своју вјеру. Циљ људскога живота је у томе да досегне вјечно Царство на небу, вјечно блаженство на небу. За то постоје два основна крила којима човјек лети ка том циљу. То су пост и молитва. Пост и молитва су наша крила којима ми летимо нашем Оцу небеском. Бог је тако учинио да постоји вријеме када тај рад над собом треба да буде бољи и интензивнији, активнији, када треба да дајемо више од себе. Када треба Богу да дајемо више него што му иначе дајемо сваког дана. То вријеме над интензивнијим радом над самима собом, над чишћењем своје плоти и крви и душе јесте Велики пост који се завршава радошћу, Свијетлим васкрсењем. Желим да сваки Црногорац, а то желим и свом народу, ово вријеме проводи храбро, молећи се и постећи. Нека свако пости како може, не може се за свакога поставити иста мјера. Свак по својој мјери. Ко је савршенији постиће строже, они мање савршени, постиће мање, али колико ко може. Ако се некоме једу три кашике, нека поједе двије. Бог ће и то примити као пост. Али треба појачати молитву. Ако смо свакодневно, рецимо читали неколике молитве, у посту треба додати још једну. Мало појачати. Наравно треба чинити и добра дјела. И то је духовни пост када човјек тјера себе на добра дјела, треба се уздржавати од неких личних угађања, обилазити болесне, утамничене. И то је један облик поста. Кад чинимо добра дјела, молимо се и постимо, постајемо бољи, савршенији. Човјек који се моли и пости с радошћу ће дочекати Христово васкрсење. Наш пост и молитва, у датом случају у вријеме Великог поста, јесу крсни пут који нас води до Голготе и идући њиме можемо видјети славу васкрслога Христа.

 

*Блажењејши, хвала на издвојеном времену, љубави, хвала на посјети и да Вам Бог да снаге и крепости и духовних подвига и плодова да би превазишли све ране да би наша Православна црква стала једним духом и једним срцем и једним устима славити јединога Бога.

 

-Да нас Бог све укријепи.

 

Разговарао: протојереј Никола Пејовић

С руског превела: Марија Живковић

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска