У Недељу о Страшном суду (Недеља месопусна), 23. фебруара 2020. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих Антонија и Теодосија Печерских, у Кијево-Печерској Лаври.

 

 

Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу, митрополит Онуфрије је истакао да није случајно што нас Црква, уочи почетка Великог поста, подсећа на Страшни суд. У животу сви људи живе на различите начине: неко покушава да чини добро, да опрашта и воли, а неко други ленчари и чини све што жели. Међутим, за све људе крај ће бити исти – наступиће приликом Другог доласка Спаситељевог, за време Страшнога суда. 

 

На Страшном суду Господ нас неће питати да ли смо се молили и постили, него ће питати: „Јесте ли чинили добра дела?”. Чињеница је да човек не може чинити добро уколико се не припреми. Помоћу поста и молитве човек себе чини добрим, тојест испуњава душу добром благодаћу Доброга Бога. На тај начин човек постаје способан да чини жртвено добро – да чини добро и да не очекује ништа заузврат. 

 

Драга браћо и сестре, нека нам Господ помогне како бисмо се – свако по својим могућностима – током Великог поста трудили, молили, постили и како бисмо постали способни да чинимо добро према нашим ближњима, и да бисмо се удостојили да чујемо Господње речи: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт. 25, 34), навео је Предстојатељ Цркве Божје у Украјини.

 

Митрополиту Онуфрију саслуживали су Митрополит вишгородски и чернобиљски г. Павле, Епископ баришевски г. Виктор, гости у свештеничком чину и свештено братство Кијево-Печерске Лавре. Током богослужења проузношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Поводом седамдесетпетогодишњице рођења Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија – предстојатеља Украјинске православне цркве, прошле године је снимљен документарни филм „Наш Блажењејши“ који препоручујемо вашој пажњи.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је друго издање књиге Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила „Дијалог са историјом“. У књизи „Дијалог са историјом“ Његова Светост наставља разговор са читаоцем о горућим проблемима прошлости, садашњости и будућности.

 

 

Реч је о Русији и Русима, и о стању западног друштва. Патријарх се фокусира на судбину Руске Православне Цркве у 20. и 21. веку, на трагичне странице совјетске ере и подвиг нових мученика, феномен „историјске Русије“ и мисију руског света, моралне темеље друштва, значај руског језика и руске културе, узроке светске хришћанофобије и последице раскида Запада са сопственом традицијом, као и на  могући допринос Русије и Руске Цркве духовној репатријацији народа.

 

Поговор књизи Његове Светости патријарха Кирила „Дијалог са историјом“ написао је први заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима А.В. Шчипков.

 

Прво издање Дијалога са историјом објављено је у мају 2019. године.

 

Књига „Дијалог са историјом“ наставила је проучавање религијских и друштвених питања које је Свјатјејши Патријарх започео у књигама „Седам речи о руском свету“ (2015) и „Реч о традицији и савременом друштву“ (2016).

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Митрополит волоколамски Иларион подржава недавну изјаву председника РФ Владимира Путина у корист традиционалног схватања брака као свезе мушкарца и жене. 

 

 

Високопреосвећени је изјавио: „Радује ме што је Председник то јавно изјавио, пошто, нажалост, видим шта се дешава у неким западним земљама са беспризорном, срамотном, наметљивом, али и агресивном пропагандом тзв. алтернативног породичног начина живота, кад нпр. два мушкарца и две жене могу образовати породицу и усвојити дете. Тада они не би били мама и тата, већ заиста „родитељ један“ и „родитељ два“, закључио је митрополит Иларион.

 

Осврћући се на чињеницу да неки у  западном друштву инсистирају да брак може имати различите облике, Митрополит је нагласио: „Ипак, мислим да је у нашој земљи, где се огромна већина људи држи традиционалних вредности, чак независно од своје верске оријентације, веома важно да Устав садржи схватање брака као свезе између мушкарца и жене“.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Доцент на Богословском факултету у Софији ђакон др Иван Иванов објавио је у издању Универзитета монографију „Евхаристија: mysterium fidei – mysterium vitae (литургичко тумачење тајне евхаристије)“. Ова књига је плод ауторовог истраживања и предавања из области евхаристијског, литургијског и светотајинског богословња последњих 20 година. Богословску редакцију књиге обавио је др Димитар Димитров, редакцију грчких израза провео је др Росен Русев, а јеврејских термина доцент др Ивајло Најденов.

 

 

Аутор имтерпретира основне богословске проблеме и нашироко излаже научна истраживања питања евхаристије, тајинства и обреда. Књига садржи и преглед досадашње литературе из ове области на бугарском.

 

Књига доцента др Ивана Иванова излаже литургичке феномене: „Литургија, Евхаристија, Анафора (канон евхаристије) кад акцент ставља на епиклезу, а обрађује и питање претварања и освећења Дарова; затим, култ, богослужбена последовања, символи, тајна, жртва. Аутор подробно истражује питање призива Светог Духа на евхаристији и притом упоређује бугарску богослужбену традицију са традицијом других Цркава.

 

Књига садржи 607 страница и препоручује се као ново, систематско, аналитичко, егзегетско, историјско, патролошко, догматско, канонско и литургичко истраживање, а као таква намењена је студентима, предавачима, истраживачима литургичког богословља.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Храм Светог Саве на Врачару известио је о посети Митрополита волоколамског др Илариона (Алфејева), викара Патријарха све Русије Кирила и председника Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије. 

 

 

 

У пратњи викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и академика Николаја Мухина, Митрополит Иларион је разгледао радове на мозаику и ближе се упознао са током радова на уређењу Храма Светог Саве, у којем учествују уметници из Русије, уз свесрдну помоћ Руске Православне Цркве, Председника и Владе Руске федерације - речју, целокупног руског народа. 

 

У свом каснијем обраћању 17. фебруара 2020. у крипти Храма, током представљања његове књиге, Митрополит Иларион је истакао да, увек када је у прилици, жели изблиза да се упозна са радовима на уређењу храмова, јер је тада могуће сагледати сву истанчаност и размере уметничког рада који се касније утопи у целокупни простор. Храм Светог Саве у извештају је навео: "Наш драги гост није крио одушевљење и радост што се унутрашње украшавање и уређење Храма Светог Саве спроводи одлучно и са завидном динамиком радова". 

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви.

 

 

Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је војску. У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по Светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна).

 

У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској духовној семинарији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској духовној академији.

 

Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској духовној академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на Православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфордски универзитет, где је под руководством Епископа диоклијског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање. Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд и стекао звање доктора философије.

 

Од 1995. године радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997. године предавао је Патрологију у семинаријама смоленској и калушкој. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодске богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Мистичко богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије.

 

На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Епархије сурошке. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године, у москвском храму Христа Спаса хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао данас блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа.

 

Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем епархијама у Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу.

 

Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. августа 2005. године добио је Макаријевску награду за рад Света тајна Цркве.

 

Дана 31. марта 2009. године Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и све Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје Свих жалосних радост у Москви. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил производи га 20. априла 2009. године у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита.

 

Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. године постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски свет постаје 13. јануара 2010. године.

 

Дана 26. јула 2010. године постаје члан Патријаршијског савета за културу. Дана 22. марта 2011. године постаје члан Високог црквеног савета, а 5. октобра 2011. године председник Синодске библијско-богословске комисије. Дана 25. децембра 2012. године именован је за председника међуресорне координационе групе за наставу теологије на универзитетима. Дана 25. децембра 2013. године постављен је за председника Координационог центра за развој теолошке науке у Руској Православној Цркви. Одлуком Светог Синода од 24. децембра 2015. године постављен је за представника Руске Православне Цркве у Међурелигијском савету Русије. Такође, председник је Савета за одбрану дисертација из богословља при Министарству просвете и науке Руске Федерације.

 

Академска звања и дипломе

 

Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995)

Доктор богословља Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999)

Доктор философски наука (2016)

Професор Московске духовне академија (2011)

Професор Фрибуршког универзитета, Швајцарска (2011)

Шеф катедре богословља НИИЯУ «МИФИ» (2012)

Почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета (2010)

Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Каталонији (2010)

Почасни професор Руске хришћанске хуманистичке академије (2010)

Почасни доктор Петроградске духовне академије (2011)

Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Лугану (2011)

Почасни доктор Прешовског универзитета, Словачка (2011)

Почасни доктор богословља Минске духовне академије (2012)

Почасни доктор богословља Универзитета у Виланову, САД (2012)

Почасни доктор Духовне семинарије Nashotah House, САД (2012)

Почасни професор Уралског државног конзерваторијума М.П. Мусорски (2012)

Почасни професор Уралског рударског универзитета (2014)

Почасни доктор Великотрновског универзитета Светих Ћирила и Методија (2014)

Почасни доктор богословља Академије Светог Владимира, Њујорк, Сад (2014)

Почасни доктор Московског државног лингвистичког универзитета (2017)

Почасни доктор Богословског факултета у Апулији, Италија (2017)

Почани професор Московског државног педагошког универзитета (2017)

Почасни професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (2018)

Почасни доктор Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске Федерације (2018)

Члан Савеза композитора Русије.

 

Награде

 

Добитник је грамата Патријарха московског и све Русије (1996, 1999), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), Орден Светих равноапостолних Кирила и Методија са златном звездом Православне Цркве Словачке и чешких земаља (2011), Орден Свете Марије Магдалине Пољске Православне Цркве (2012), Златни крст Светог апостола Павла Грчке Православне Цркве (2013), Орден Светог Константина Великог Српске Православне Цркве (2013), Орден Светог Саве Српске Православне Цркве (2014), Орден Светих Кирила и Методија Бугарске Православне Цркве (2014), Орден Светог Алексија Московског (2016).

 

Публикације

 

Аутор је више од 1000 публикација, укључујући и монографије из Новог Завета, патрологије, догматског богословља и црквене историје, као и преводе дела Светих отаца са грчког и сиријског језика. Књиге митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996), Живот и учење Светог Григорија Богослова (1998), Духовни свет Светог Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (два тома, 2002), У шта православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у два тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009). Исус Христос. Живот и учење (шест томова, 2016-2017), Проповеди (три тома, 2016-2017), Апостол Павле. Биографија (2017), Апостол Петар. Биографија (2018.), Благодат и закон. Тумачење Посланице Светог апостола Павла Римљанима (2018).

 

Музичка дела

 

Аутор је више музичких дела: Божанствена Литургија и Свеноћно бденије, симфонија Песма успона за хор и оркестар, ораторијум Страдање по Матеју за солисте, хор и оркестар, Божићни Ораторијум за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар.

 

(септембар 2018.)

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету.

 

 

Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио  је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“.

 

У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана.

 

Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести.

 

Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима.

 

Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит.

 

Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних,  навео је Високопреосвећени.

 

На питање  да  ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима,  истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени.

 

Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних.

 

Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Патријарх александријски и све Африке Теодор богослужбено је прославио свог небеског покровитеља великомученика Теодора Тирона, 17. фебруара 2020. године (по новом календару).

 

 

Патријарх Теодор је рођен на Криту 1954. године. Завршио је славну Ризаријеву богословију у Атини, као и Теолошки факултет Аристотеловог Универзитета у Солуну. Студирао је и историју уметности, књижевност и философију у Одеси.

 

У манастиру Успења Пресвете Богородице у Ираклиону, на Криту, примио је монашки постриг 1973. године, а од 1975. до 1985. године служио је као архиђакон и секретар Митрополије лампијске и сфакијске, где је показао велики труд и успех у проповедању и у парохијској и филантропској служби.

 

Патријарх александријски Никола VI именовао га је 1985. године за Егзарха патријарашког трона у Русији, са седиштем у Одеси.

 

Током боравка у Одеси, најпре као студент историје уметности и философије, а касније као егзарх Александријске Патријаршије, више пута је посетио Србију и упознао српски народ и многе српске архијереје, који су у њему стекли искреног и драгоценог пријатеља. У Одеси, где је основао Институт за хеленску културу и Музеј „Филики Етерија”, борави до 1990. године, када је рукоположен у чин архијереја, поставши епископ кирински. Био је представник патријарха Партенија III у Атини и његов стални пратилац током мисионарских путовања по Африци, приликом посета сестринским помесним Црквама, током богословских конференција...

 

Патријарх александријски Петар VII именује га 1997. године за свог викарног епископа за град Александрију, а не дуго затим изабран је за митрополита Камеруна и Централне Африке. У том периоду, на корист Цркви и народу Камеруна, почиње да се исказује његов изванредан дар за организацију и мисију: гради храмове, школе и болнице, пружајући несебичну помоћ многобројним сиромашним и потребитим житељима Централне Африке. 

 

Митрополит Зимбабвеа постаје 2002. године, када покреће својеврсну духовну обнову тако што оснива мисионарске и културне центре у Харареу и другим градовима, мобилне клинике здравствене заштите, техничке и медицинске школе. Такође, подиже нове храмове и помаже при оснивању нових парохија и грчких заједница у Боцвани и Анголи.

 

После велике трагедије, када је у паду хеликоптера близу Свете Горе Атонске погинуо патријарх Петар, изабран је 9. октобра 2004. године за Патријарха александријског и све Африке. Устоличен је у древни трон патријараха александријских 24. октобра 2004. године у Благовештењском храму у Александрији, у присуству многих поглавара и представника Цркава, највиших државних представника Египта и Грчке, као и десетинâ хиљадâ православних хришћана.

 

Труд који Његово Блаженство пројављује у свом апостолско-мисионарском раду, велика љубав према сваком човеку Африке, било да је он Грк, Арапин или црни Африканац, благодатно делују и преображавају цео афрички континент. Ако се томе дода и његов успех у решавању најосновнијих питања људске заједнице, питањâ мира и слободе, сиромаштва и глади, онда све то оглашава у њему драгог госта, притом и истинског пријатеља српског народа. Са побожном радошћу, отвореног и гостољубивог срца, треба да дочекамо овог Божјег човека и да заиштемо и добијемо његов апостолски благослов и његове очинске молитве.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Руски председник Владимир Путин изјавио је да је брак једино могућ „између мушкарца и жене” и додао да подржава идеју увођења тог принципа у Устав.

 

 

„Брак је заједница мушкарца и жене”, рекао је Путин на састанку радне групе које је формирао Кремљ због уставне реформе.

 

Путин је подржао идеју да то буде унето у Устав.

 

„То је добра идеја и треба је подржати. Само треба размислити како то срочити и где”, рекао је председник Русије после предлога конзервативне посланица Олге Баталине да се Уставом утврди да држава подржава „традиционалне породичне вредности”.

 

Баталина сматра да је породица угрожена због покушаја увођења нових термина као што су „родитељ број један” и „родитељ број два”.

 

„То није фантазија, већ стварност у неколико земаља”, рекла је Баталина која представља владајућу странку Уједињену Русију у доњем дому парламента и раније је подржала закон којим се забрањује „хомосексуална пропаганда” у Русији.

 

Путин је рекао да док год он буде био председник Русије, неће бити „родитеља број један” и „родитеља број два”. „Имамо тату и маму”, рекао је он.

 

Путин је у јануару изјавио да су неопходне измене Устава из 1993. и формирао радну групу од неколико десетина посланика и других, задужену да припреми уставне амандмане.

 

Радна група је данас на састанку с Путином предложила да у Уставу буде наведено да је Русија „Држава која ствара мир” или „победничка држава” у Другом светском рату.

 

Многи аналитичари сматрају да тим уставним изменама Путин припрема терен да сачува свој утицај после 2024. године, када буде напустио председничко место, преноси Бета.

 

Путин је рекао да циљ уставне ревизије није „продужетак његове власти” у Русији на чијем је челу 20 година.

 

 

Извор: Политика

 

Патријарх јерусалимски обележио 15-годишњицу архијерејске хиротоније.

 

 

Теофила III Његово Блаженство Теофило III, патријарх Светога града Јерусалима и све Палестине (на крштењу Илија Јанопулос), рођен је у месту Гаргалианис у области Трифилија-Месинија 1952. година.

 

У Јерусалим је дошао у јулу 1964. и уписао се за ученика Патријаршијске школе, коју је завршио 1970. г. Замонашен је 28. јуна 1970. и добио име Теофило; замонашио га је ондашњи патријарх јерусалимски Венедикт у Јерусалиму.

 

На основу одлуке Свештеног Синода ове Свете Цркве, он је 1. јула 1970. рукоположен за јерођакона на Голготи од стране архиепископа јорданског Василија, и богослужио је у цркви Васкрсења Христовог. Касније је био патријархов ђакон, да би 1. јула 1975. г. био рукоположен за јеромонаха на Светој Голготи од стране јерапољског архиепископа Диодора.

 

На основу Синодске одлуке од 27. фебруара 1975, послат је у Атину на студије на Богословском факултету. У звање архимандрита рукопроизведен је 21. фебруара 1978. године. Окончавши своје студије, вратио се у Јерусалим и био је постављен за главног секретара Секретаријата Патријаршије, као и за предавача у Патријаршијској школи и духовника свештеног манастира Светог Харалампија 12. октобра 1979. године. Радио је и као члан уредништва часописа „Нови Сион“. У Енглеску је послан 22. децембра 1981. г. ради постдипломских студија на Дарамском универзитету. Успешно окончавши ове студије, вратио се у Јерусалим и бива постављен за секретара Светог и Свештеног Синода (12. августа 1986), с тим што је био надлежан за издавачку и информативну делатност Патријаршије.

 

Од 31. октобра 1986. године он је представник Јерусалимске Патријаршије у Централном одбору Светског савета Цркава и учествовао је у 7. скупштини ССЦ у Канбери, у Аустралији. Од 1991. до 1996. служао је као игуман у Кани Галилејској. Године 1997. изабран је за члана Правног одбора своје Цркве. 27. септембра 2000. почео је да ради у Светом и Свештеном Синоду.

 

У септембру 2001. постављен је за представника своје Цркве при Московској Патријаршији, а од 2004. он богослужи у цркви Васкрсења Христовог.

 

За таворског Архиепископа изабран је 14. фебруара 2005. године, а 9/22. августа 2005. једногласно је изабран за Патријарха древне Јерусалимске Патријаршије. Наредног дана је устоличен у цркви Васкрсења Христовог у присуству представника свих помесних православних Цркава, као и владе Јордана и Палестинске управе, а нарочито председника Републике Грчке Каролоса Папуљаса.

 

Патријарх Теофило је настојао на учешћу своје Цркве у међуправославним, међухришћанским и међурелигијским састанцима, посебно радећи на очувању црквеног поретка и свештених канона свете Цркве и јачању међународног права и улоге Јерусалимске Цркве.

 

Неговао је односе са Светским саветом Цркава и Блискоисточним саветом Цркава. У октобру 2007, на позив америчке владе, учествовао је у Вашингтону у симпосиону на тему „Саветовање религијских установа Свете земље“ у циљу неговања политичког помирења у Светој Земљи.

 

Држао је предавања на научним семинарима и конференцијама у Јерусалиму и другде. На позив Европског парламента, Његово Блаженство Теофило III отпутовао је у Брисел у септембру 2008. године да пред фукционерима Европске заједнице и Европског савета изложи проблеме са којима се суочава Црква у Светој земљи. У октобру исте године учествовао је у сабрању предстојатеља свих помесних православних Цркава у Васељенској Патријаршији у Цариграду. Учествовао је и у Свеправославном сабору на Криту у јуну 2016. године.

 

Српску Православну Цркву је посетио поводом освећења цркве у Бару.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије саслуживао је Архиепископу Прага и све Чешке г. Михаилу, који је началствовао светом архијерејском Литургијом и чином канонизације новомученикâ Православне Цркве Чешких земаља и Словачке у Саборном храму Светих Кирила и Методија у Прагу, у Чешкој. Архиепископу Михаилу саслуживали су и Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије, као и више свештенослужитеља.

 

 

Свети Архијерејски Синод Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, на свом заседању 10. октобра 2019. године, донео је одлуку да у диптихе светих своје помесне Цркве унесе новомученике, свештенике Владимира Петржека и Вацлава Чикла, као и Јана Соневента, Вацлава Онеста, Карела Лоуда и њихове породице, који су, током Другог светског рата, пострадали за време суровог прогона Цркве од стране нацистa у Бохемији и Моравској, а налазили су се у пратњи свештеномученика Горазда Павлика.

 

У време када су поменути новомученици живели и пострадали за Христа, територија данашње Православне Цркве Чешких земаља и Словачке налазила се под јурисдикцијом Српске Православне Цркве. Молитвени спомен на ове новомученике биће прослављан 5. септембра, на дан мученичког страдања Јана Соневента. Акт о канонизацији потписали су архиепископи Михаило и Георгије, владика Исихије, као и присутни потомци канонизованих новомученика.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Православна Црква прославља веома вољену Свету Ксенију Птероградску 6. фебруара, а то је ове године био посебно радостан празник њеног завичајног града. Прва градска црква у част ове веома поштоване свете освећена је 6. јуна 2019, тако да је ове године прославила свој први храмовни празник Свете Ксеније. 

 

 

Црква се налази на месту где се верује да је преподобна живела са супругом. Свеноћно бденије одслужио је митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије. 

 

„Пре шест месеци осветили смо ову дивну цркву посвећену Блаженој Ксенији Петроградској“, рекао је Високопреосвећени у својој проповеди. „Данас нас је окупила за свој празник. Дошли смо к њој својим прозбама. Пре свега, да се она моли Богу за нас. Ако се за време свог живота у овом граду заузимала за Петрограђане, сада кад се налази на Небу, заузима се за све, посебно за оне који је поштују, сећају се ње у својим келијама и кућним молитвама, долазе на гробље у капелу Смоленска и за оне који сада долазе у ову цркву.“

 

Миросању на бденију приступило је око 400 људи, напоменуо је јерарх. „Волела је Христово сиромаштво и понизношћу је стекла милост Божју. Често не схватамо шта је то „Христово сиромаштво", али Спаситељ каже: Благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5,3).

 

„Христово сиромаштво“ је сазнање сопствене грешности,“ истакао је митрополит Варсонуфије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Патријарх антиохијски и свег Истока Јован X обележио је богослужбено 10. фебруара 2020. године седму годишњицу своје предстојатељске службе на престолу свете Велике Антиохије. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија).

 

 

На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна.

 

На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања.

 

Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну.

 

Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији.

 

Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија.

 

Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом  тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска.

 

По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у  Саборном храму  Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је  нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“.

 

Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе.

 

Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ