Литургија је усмерена на освећење времена и живота, тако да сваки чин у животу света може постати благословен и свет. На тај начин Литургија привлачи свет ка Царству и подстиче га да то Царство оствари, јер је управо у томе смисао његовог постојања.

Православна литургијска година почиње 1. септембра, на црквену Нову годину, што се поклапа са почетком нових пољопривредних циклуса. Тога дана Црква моли Бога, Свемилостивог, да дарује добре временске прилике и обилне кише.

Црква благосиља јаја на Пасху, грожђе на празник Преображења, а пшеницу, вино и уље на сваком Великом вечерњу (у чину литије и благосиљања хлебова) за велики празник или за светог који се нарочито поштује. Палмине гране благосиљају се на Цвети. У новије време, као природан израз улоге православне литургије у освећењу творевине и у васпитавању и духовном узрастању верних, уведено је и посебно богослужење за заштиту животне средине. Његови текстови говоре о хришћанском односу према природи и моле Бога да нам дарује исправно и разумно коришћење Његове творевине. Истовремено, подсећају сабране на молитву да је нарушавање природе један од знакова човековог пада и продубљивања греха. Зато нас позивају на покајање. Ово богослужење служи се на Дан православне заштите животне средине, који се поклапа са почетком литургијске године, 1. септембра.

Важно је напоменути да православна литургија у богослужење укључује свих пет човекових чула. У њој се користе мелодије, иконе, свеће, тамјан, посебна одежда свештенства, одређена одећа за послужитеље у олтару, свети престо и олтарска завеса. Литургијске боје мењају се у складу са празницима и богослужбеним периодима. Крсно знамење, поклони, стајање и други покрети могу се спољашњем посматрачу учинити претерано материјалним. Ипак, ако се вратимо Старом завету и проучимо храмовне обреде које је Бог заповедио, видећемо да су они у складу са истом овом визијом, нарочито ако имамо у виду опис небеске литургије у Књизи Откривења. Сврха свих ових устројстава јесте да верни учествују у богослужењу свим својим чулима, да човек у богослужење уђе читавим својим бићем. Кроз пет чула укључује се читав човек. Истовремено, верник се непрестано подсећа на свој позив да обнови преображену лепоту творевине и да учествује у њеном сјају.

Вреди такође нагласити да се у православном богослужењу уметност не користи на начин на који се користи у свету, него тек пошто је очишћена и освећена, односно одуховљена. Тако у Православној Цркви не налазимо „религиозно сликарство", већ икону која представља светитеља или свети догађај у стању обожења. Исто тако, црквена музика не почива на музичким инструментима, који су људски изум, него на људском гласу, који је створио Сам Творац:

„Твоје од Твојих Теби приносећи, ради свега и за све."

Говорећи о православној литургији, не смемо заборавити да је она дубоко библијска. У потпуности је прожета Светим писмом. Псалми чине њену основну структуру и свако богослужење има своје прописане псалме који представљају његов темељ. Сваки празник такође има своје празничне псалме и химне. Читања из Јеванђеља и Апостола распоређена су током читаве литургијске године, обухватајући сва четири Јеванђеља и све апостолске посланице. Из Старог завета читају се одломци на сваком Великом вечерњу за велике празнике Господње и Богородичине, као и за празнике нарочито поштованих светитеља, повезујући догађај празника са пророштвима која се на њега односе и учећи нас да Стари завет читамо хришћански, у светлости Новог завета. Током Великог поста читају се готово читаве књиге Исаије, Постања и Приче Соломонове, као и одломци из Књиге о Јову и других књига, посебно у данима Страсне седмице.

Многи литургијски текстови написани су у библијском духу и садрже језик Светога Писма. Треба такође имати на уму да Свето Јеванђеље увек остаје на светом престолу у олтару и да га свештеник у свечаној поворци носи међу верне, позивајући их на његову мудрост на свакој Божанској литургији.

На крају, православна литургија учи верника да човек не живи само зато што једе, него зато што га чува благодат Божија. Она не само да нас томе учи, него нам помаже да то и живимо. Црква има молитве за готово сваку прилику у животу човека: за освећење дома; за дете при рођењу и приликом његовог првог уласка у храм; за први дан школе; пре и после јела; пре и после путовања; пре и после учења; за благослов новог аутомобила; и за многе друге прилике.

Православна богослужења могу се спољашњем посматрачу учинити дугим, али се њихова дужина, у православном разумевању, не мери бројем часова које трају, него духовном користи коју доносе. Можда следећа прича добро осликава православно схватање богослужења и његове духовности. Када је један западни монах посетио Свету Гору и боравио неко време у њеним манастирима, упитао је једног православног монаха:

„Шта радите током тог дугог времена у цркви? Зашто су богослужења тако дуга? Која је њихова сврха? Не би ли било боље нешто радити него толико времена проводити у храму?"

Монах му је одговорио:

„Шта чини дете у утроби своје мајке током девет месеци колико тамо остаје? Можемо ли расти, обликовати се и постати жива бића у којима обитава Дух Свети, без тог дугог пребивања?"

Још једну практичну ствар треба споменути. Постоји сложен поредак у богослужењу, заснован на искуству и развијан током времена у окриљу Светог Предања, како би се богослужење вршило на најбољи и духовно најкориснији начин. То укључује постављање читача и појаца, распоред појања у споријем и бржем ритму и многе друге детаље који захтевају посебно изучавање. Ако се тај поредак не показује увек у свој својој лепоти у нашим храмовима, онда питање "зашто је тако" треба поставити — свакоме од нас.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

„Упокојио се Католикос-патријарх целе Грузије Илија II. Био је то човек епохалних размера, огроман губитак за целу светску Православну цркву“, изјавио је местобљуститељ Патријаршког престола, митрополит сеначки и чхороцкуски Шио Муџири.

Јерарх је изразио саучешће целој Грузији поводом смрти Патријарха и истакао да је Предстојатељ Грузијске цркве обележио и створио читаву једну епоху.

„Веома ми је тешко сада да изговорим оно што морам да вам саопштим. Пре неколико минута Господу се преставио Католикос-патријарх целе Грузије, Његова Светост и Блаженство Илија II. Био је то човек епохалних размера, огроман губитак за целу светску Православну цркву. Желим да изразим саучешће сваком Грузијцу, целој Грузији, нашој цркви и целом хришћанском свету. Он је створио читаву једну епоху. Веома је тешко рећи о њему у неколико речи, толико је велика личност о којој говоримо. Захваљујући њему и његовим трудовима, Господ је Грузију поново вратио истинској вери. Био је велики градитељ наше Цркве — како у буквалном, тако и у пренесеном смислу те речи, и наша туга је велика. Још једном желим да изразим саучешће свима, целој Грузији. Али када такви велики људи одлазе, постоји и утеха у томе што добијамо небеског покровитеља — цела Грузија и свако од нас, јер он је био, јесте и биће наш отац. Ми живимо у његовој епохи, цео наш свесни живот прошао је у његовој епохи, ми смо одгајани од њега, ми смо његова деца. Тако да не знам… Нека нас Господ све ојача. Надам се да ће се његово покровитељство и његова молитва наставити и још више допринети љубави и јачању наше земље и нашег народа — како духовно, тако и државно. Да упокоји Господ његову душу, и нека нам помогну његове свете молитве“, изјавио је митрополит Шио.

https://zivotcrkve.rs/blog/patrijarkh-ilija-ii-bio-je-epokhalna-lichnost-ovo-je-ogroman-gubitak-za-celu-pravoslavnu-crkvu

О становницима поправног дома и телету

            Једном смо дошли у поправни дом и донели мало теле, од једно месец-два. Да сте само видели како су се деца обрадовала! Нису знала шта ће с њим од миља – једни су га љубили, други су га грлили. Неко их је упитао: „И шта ћете сад с њим? – претпостављајући да ће чути у одговор: „Заклаћемо га и појести.“ Међутим, деци није падало на памет да убију теле, одговорила су шалом, чини ми се, веом амудром.“ Рекли су: „Нека га сад с нама, малолетницима, а кад нас пребаце међу одрасле, повешћемо га са собом!“ Дивна је доброта у човеку! Хвала Господу што добро постоји. Оно ће се сигурно испољити у човеку и он ће тада пронаћи свој животни пут.

            У вези с тим сећам се како сам добио писмо од једног затвореника. Писао ми је да је његова породица сиромашна и замолио је да им помогнем ако имам могућности. А ако немам, он нема другог излаза него да побегне из затвора. Помогли смо његовој породици. После неколико месеци затвореник је ослобођен и дошао је заједно са женом да се захвали. Никад не треба да заборављамо да помажемо затвореницима и њиховим породицама!

Прича се да се у затворима лоше опходе према затвореницима

            Желим да замолим све вас, оне којих се тиче, да им поклањате више љубави и самилости. Ни у ком случају се не смемо ругати. Нико не може бити сигуран да се сутра неће наћи у затвору и на њиховом месту. Због тога молим администрацију затвора као што отац моли сина, да помажу затвореницима. Треба да чувамо омладину која се данас налази у затвору. Они су у годинама кад треба да заснивају породице, а не да седе иза решетака.

О једном астроному

            Био је један велики астроном Камил Фламарион. Запамтите ово име. И ко још не зна његова дела, потражите их и прочитајте. То је француски научник који је живео у XIX-XX веку. Поред астрономских истраживања има врло занимљиве радове који се односе на религију, Бога и човека. Фламарион је написао књигу „Господ у природи“. У њој се говори о томе како се у природи испољава сила Божја, сила Свевишњег. После многих истраживања и посматрања научник је доказао да је сама материја мртва и пасивна и а је сила која јој даје живот и својства – Божија.

О Синском храму и верујућем mосковљанину

            Сионски храм, Сиони је свети храм у којем су се проливали крв и сузе многих грузијских мученика. Овде су се молили наши велики цареви и истакнути преци! Управо овде, у овом светом храму је заблистало 100.000 грузијских мученика. Џелал ад-Дин је скинуо куполу са Сионског храма, ставио је ту свој трон и посматрао како његови војници муче Грузијце.

            Из храма су изнели свете иконе Спаситеља и Богородице, ставили на мост и присиљавали људе да их газе. Онима који би одбили да увреде светињу одмах су секли главе, а тела бацали у Куру. У летопису „Картлис цховреба“ написано је да се нико није усудио да увреди иконе и да је Кура тог дана била црвена од крви хиљада убијених људи.

            Знам једног верника који често да би се помолио у Сионију купује карту за авион и долеће из Москве у Тбилиси. То је Рус. Он улази у храм, стане код једног стуба и стоји сат-два, тихо се моли и увече се враћа за Москву. Господ је Сионском храму дао велику благодат и милост.

О „малој држави“

            Замислите малу државу коју називамо породица. Последњих година све чешће се говори о томе да су муж и жена равноправни. А у Светом Писму је речено да је мушкарац глава породице. Равноправност упропаштава друштво.

            Ако погледамо стару филозофију, чак и хришћанску, видимо да се она заснива на томе што млађи поштује старијег и међу њима треба да постоји једнодушност. То спасава друштво.

О љубави према непријатељима

            О овом догађају сам прочитао у сећањима једног свештеника. Десио се у Русији још пре револуције. Живео је један брачни пар који се веома волео. И демон је позавидевши њиховој срећи подстакао страст комшије према жени. Он је на све начине покушавао да је саблазни, али није остварио циљ и убио ју је. У том тренутку је у кућу ушао муж. Угледао је своју жену сву у крви и поред ње компију.

            Касније је признао духовнику да је његова прва жеља била да убије комшију. Међутим, комшија је то приметио и пао је пред његове ноге и рекао: „Знаш, много волим твоју жену и на све начине сам покушао да је саблазним, али нисам успео, па сам је убио.“ „Исповест убице је толико утицала на мужа да је пустио комшију да оде здрав и читав. А он се предао полицији преузевши на себе кривицу и тако теак крст. Кад га је духовник упитао зашто је тако поступио човек је одговорио: „Хтео сам да олакшам бреме свог ближњег."

О човековој смрти

           Сећам се детињства. Кад би неко умро, није туговало и плакало само цело село, већ и читав крај. Сви су били у жалости. Сви су саосећали с родбином преминулог. А сад кад човек умре као да се ништа не дешава. Не само то, сад се из Европе шири пракса: ако је човек умро у болници, не довозе га у кућу у којој је провео цео ивот с члановима своје породице, где се радовао и где је туговао. Исто тако је и у православној Грчкој.

           И кад их неко пита зашто не желе да однесу покојника кући, отворено одговарају: „Нису нам потребни још и ти проблеми!“ Одвезу га право на гробље, тамо одслуже опео и сахрањују. То није љубав. То је окрутна традиција која, не дај Боже, може доћи и код нас, у Грузију.

О 9. априлу

            Сутра је 9. април. Навршава се 20 година од дана страшне трагедије. Сећам се овог невероватно трагичног дана. Али Грузијци су тада уједно испољили патриотизам, смелост и пожртвованост према домовини. И данас узносимо своје молитве за то да Господ и влади, и опозицији да способност да воде дијалог.

            Сутра и у току наредних дана они треба да учине кораке који ће бити на добробит Грузије, а не у корист појединаца који граде каријеру ради сопственог благостања. У вези с планираним акцијама. Обраћам се целој Грузији, влади, опозицији, грузијском народу и грузијској војсци: нипошто не смете употребити силу, супротставити се свом народу, својој „крви и месу“. Војник који подигне руку на свог брата више није бранилац домовине.

Обраћање Грузијцима-емигрантима

            Молим вас: вратите се у домовину. Ви нисте гости, него домаћини у нашој земљи. Грузија је ваша земља и ваш дом. У свакој кући овде су вам врата широм отворена. И захваљујем се Богу због тога што су сви видели и осетили ово јединство. Кад се фестивал за емигранте завршавао Грузијци који су допутовали из Турске пришли су ми с речима захвалности. Вероватно су мислили да ме више неће видети. Али ја сам их позвао у храм Свете Тројице на свечани сусрет. И рекао сам им да ћемо их дочекати звоњавом звона, народним заставама, песмом хора и да ће се окупити цела парохија. Јер они треба да осете своје јединство с нама, треба да схвате да су у својој домовини. Сви треба да им покажемо да их волимо и чекамо.

            Љубав и добро ће спасити нашу земљу! Сигуран сам да Господ куша наш народ. И ми морамо положити овај испит: треба чврсто да чувамо православну веру и националне вредности – наш језик, нашу културу, све оно што су чували и наши преци. Тужно је што је преко милион Грузијаца отишло у иностранство, једни се тамо школују, други раде. И сумњам да ће се сви вратити: човек се навикава на иностранство. Тамо има много саблазни и самовоље који прогутају личност. Посебно, кад млад човек види све то он мисли: ако људи овде тако живе, значи да и ја треба тако да живим. А то је опасно!

О међусобној помоћи

            Често нам недостаје међусобна помоћ, недостаје нам слога.

            Често не помажемо једни другима у невољи, повлачимо се у страну и издалека гледамо како гине наш близак рођак или друг. Као да нас се то не тиче. Међутим, доћи ће време кад ће можда и нас задесити невоља, па ћемо схватити колико је у животу потребна међусобна помоћ.

О стресу

            Данас се цело човечанство налази у стању стреса. Вероватно сви гледате вести. А у њима се, нажалост, говори само о негативним догађајима, прича се како је неко некога убио, где су се преврнула кола, колико је људи погинуло... Нема ничег позитивног. Нико не прича о томе шта је добро уређено, шта је ново пронађено... као да се ништа добро не дешава!

            Раније су људи били бољи и пре свега су размишљали о другима. А ми нисмо. Иако је и данас врло лако посветити пажњу, учинити нешто добро, а што је главно – да пожелимо да извучемо човека из овог стања стреса. Треба да доносимо једни другима радост и да не чинимо лоше ствари. Ово је данас веома важно!

О туђем мишљењу

            Нажалост, још увек нисмо научили да разговарамо, нисмо научили да слушамо друге људе. Често се на телевизији приказују дебате на неке теме и учесници у емисији – 2, 3, 4 или више људи говоре истовремено, не слушају ејдни друге и пре свега покушавају да изразе своје мишљење. То је показатељ њихове ниске културе. Још много треба да учимо, а посебно да слушамо и да чујемо једни друге. Ако се ваша мишљења разликују то не значи да ћете постати непријатељи.

            Ево, ја сам патријарх. То не значи да све знам и да ни у чему не грешим. Кад се појави проблем могу да питам друге људе, да саслушам њихове аргументе, питаћу и искушеника, и дете, и свештеника, и владику. Тако треба да поступамо: да саслушамо другог човека и да по мрвицу прикупљамо истину. Човек који има поверења само у себе, у своју вољу и своја размишљања врло често греши.

О верницима

            Сећам се својих студентских година, кад сам долазио у Тбилиси на распуст, у Сионију се молило само 10-15 људи. И Господ је пожелео и све нас је позвао у цркву. Реч „еклесија“ се састоји од две грчке речи: „ек“ и „кало“, што значи „позивати“. Односно, Господ нас је призвао. То је онај облик позивања кад човек стоји далеко, а ти га зовеш: „Дођи код нас!“ Тако нас Господ зове. С великом радошћу желим да истакнем да у нашој Цркви има много омладине.

О божићној свећи

            Паљење свеће у ноћи Божића је лепа традиција која постоји у многим земљама света. Кад је наступило време да се роди наш Господ Исус Христос Пресвета Богородица Марија и Јосиф су тражили гостионицу. Пошто је нису нашли отишли су у пећину и у њој се родио наш Спаситељ.

            Свећа је позив у кућу. И било би изванредно да се код нас уведе ова традиција: да у божићној ноћи ставимо на симс упаљену свећу или кандило и да отворимо врата своје куће и срца за Пресвету Богородицу. Да омогућимо Христу да се роди у нама. Нека Он не уђе само у наше куће, већ и у наша срца и нека остане у њима. Јер човек је храм Божји!

извор

Свештеничка служба је најузвишеније достојанство које човек може да прими у свом животу, као плод његових моралних и духовних напора, интелектуалног и богословског усавршавања, као и призива Божијег, потврђеног благословом духовника и рукоположењем које прима од свог епископа. Дом у којем живи и подвизава се заједно са својом породицом има „зидове од стакла", јер свештеник, попадија и њихова деца представљају највиши пример за своју велику породицу — парохију, која им је поверена на пастирску бригу и спасење. Свако добро дело и врлина коју негују „домаћи" свештеника подстицај су верницима да следе њихов пример, док недостаци и грешке, чак и оне наизглед безначајне у животу свештеничке породице, могу имати озбиљне моралне последице по оне који су им поверени на духовно старање.

Говорећи о љубави истинског свештеника, Свети преподобни Пајсије Светогорац сматрао је да је знак савршеног призвања способност да човек „исече своје срце на хиљаде делића како би свима поделио своју љубав".

Велики професор Теодор М. Попеску говорио је да је срце свештеника највеће и најшире срце на овоме свету, јер у себи обухвата срца свих: добрих и злих, врлинских и грешних, богатих и сиромашних, једноставних и учених. За такво срце ништа од онога што се збива у души ближњих није равнодушно. Попут резонантне кутије виолине, срце свештеника одзвања на сваку радост или бол његових ближњих. Због добра се радује, а слабости настоји да исцели — све из љубави и ради спасења. С правом је он наш отац, пријатељ и брат свима нама, који нас позива, тражи и прима са чистом и узвишеном љубављу. Једини интерес који му се може приписати јесте наше добро и наше спасење.

           У целокупном свом животу и пастирском делу свештеник има помоћ своје „мале" и „велике" породице: родитеља, супруге, деце, сродника, пријатеља, парохијана и преданих верника. Сваки од њих, у различитом степену — сразмерно духовној и душевној блискости са својим духовним оцем — учествује у том делу. А његова прва сарадница јесте управо супруга, попадија, која је у временима искушења његова „лука" и „пристаниште", а у тренуцима испуњења — подршка и „лек радости".

^{„Матушка попадија" — сарадница са својим супругом у делу спасења}

           Наша православна теологија и духовност, верна речима Светога Писма и Светих Отаца, развија најлепше учење о улози коју мушкарац и жена, родитељи и деца имају једни у животу других. За верујућег мужа, супруга представља најлепши благослов који Бог дарује човеку, да изабраница његовог срца украси његов живот особинама љубави, топлине, нежности и благонаклоности, које треба да красе душу сваке жене и супруге. Са своје стране, муж је за своју „половину" највећи дар који Бог може подарити једној православној жени, како би и он украсио и учврстио њен живот својим карактером, чврстином, снагом, вољом и постојаношћу, својственим хришћанском мужу.

           Циљ њиховог заједничког путовања „морем овога живота" јесте узајамно надметање у делима хришћанске врлине, ради духовног узрастања њиховог дома и свих који заузимају место у њиховом свеобухватном срцу.

           Таква породица је истинска „мала црква" или „црква у дому", предворје будућег Царства и предукус велике љубави између створења и Створитеља. А деца којима Бог благосиља њихов живот и дом јесу, како сведочи Свети Јован Златоусти, „највећи благослов дат људском роду после губитка бесмртности", утеха и ослонац у старости, нада у бесмртност и вечност.

           Ако се ови лепи савети односе на све који настоје да свом животу дају узвишени духовни смисао, онда они у потпуности треба да обележавају живот свештеничке породице — жртвене породице у којој су муж и жена, родитељи и деца, најчешће позвани да се одрекну и најосновнијих жеља, како би свима били узвишен и достојан пример за угледање.

Душа једног свештеника лако се може упоредити са морском обалом. Ретки су дани обасјани блиставим сунцем и без таласа. Најчешће обалу непрестано ударају таласи мора — неки мањи, а неки страховити — као што су и радости, ређе, али пре свега туге, страдања и сузе његових ближњих који плове морем живота. А свештеник, као искусан кормилар, треба да тражи и спасава сваку душу, уводећи је на лађу Цркве, чији је Кормилар Сам Господ Исус Христос, који своју лађу — Цркву — води кроз све веће и бројније таласе историје ка блаженој обали спасења.

^{„Матушка попадија" — „срце" породице и парохије}

           Једна мудра изрека каже да је муж „мозак" породице, а супруга њено „срце". Можда се ове дубоке речи нигде не уклапају боље него у хришћанској породици, а нарочито у породици свештеника.

           У свим тренуцима живота — у часовима пастирског испуњења, али и у духовним искушењима — попадија је свештенику прва и најпоузданија душевна и духовна потпора, његов први и најодговорнији сарадник у парохији. Све бриге, али и радости везане за живот парохије и људи којима служи, деле се између њих, често до касно у ноћ, пре и после смирене молитве Небеском Оцу да просветли њихова срца и душе и да им открије пут спасења за све.

           Као што је призвање за свештенство основни услов за свештеника који се потпуно предао свом служењу, тако је и призвање да постане попадија неопходно за будућу супругу свештеника. Ако код свештеника призвање означава потпуну сагласност његових душевних и духовних особина, па и телесних, са узвишеношћу свештенства, код попадије призвање представља место где се сусрећу и прожимају највећа глад и жеђ света — духовне потребе ближњих — са њеном савршеном љубављу. Знак таквог призвања јесте неуморна и непрестана служба свима.

           Веома је драгоцено и то да попадија има љубав према Богу и Цркви, чврсту веру, поштовање према свештеницима и свештеничкој служби, да поседује добро интелектуално и духовно образовање и да буде примерна супруга, мајка и домаћица, верна испуњавању Божијих заповести у сопственом животу и у животу своје породице.

^{Делотворност сарадње попадије са својим супругом и духовним оцем}

           Таква попадија, призвана и жртвена, која мир и спасење ближњих ставља изнад сопственог спокоја и удобности, постаје послушна кћи за парохијане и вернице старије од себе, добра и љубазна сестра онима који су јој равни по годинама, а свима — поверљив пријатељ и драга, поштована душа. У ретким тренуцима одсуства свештеника, када је он потпуно заокупљен својом парохијом, до часа исповести, она је прва особа коју сви траже, којој се поверавају и уз коју налазе утеху.

           Још у време богословских студија чуо сам изреку да попадија у животу и служењу свога супруга представља половину, седамдесет пет одсто, па чак и сто одсто делотворности и утицаја његове мисије. Током година свештеничке службе схватио сам да свако од њих остварује своје призвање и дело у пуноћи, кроз дарове који су му својствени — сваки у потпуности, сто посто. Свештеник је позван да се у потпуности дарује, да „исече своје срце на делиће", како би свакоме поделио по један део. На сличну службу и жртву позвана је и попадија: да и сама постане узвишен пример у добрим делима и врлинама, како би заједно — свештеник и попадија — водили ка путу спасења велику породицу, парохију и Цркву.

           Ако се послужимо и једним световним поређењем, на основу примера живота и призвања многих достојних попадија које сам упознао — а таквих је заиста много — доводим у питање пословицу која каже да „иза успешног мушкарца стоји снажна жена". По мом уверењу, нарочито када је реч о хришћанској супрузи, а још више о посвећеној попадији, ту изреку би требало исправити: „Никада иза, већ поред, а често и испред вредног супруга стоји жена жртвене љубави." То је супруга и попадија која умањује себе и скрива све своје напоре, често тешке и дуготрајне, како би у први план истакла љубав и бригу свога свештеника за све. Тако обоје заједно сведоче бескрајну љубав Божију и Његову жељу за спасењем свих нас.

Протојереј проф. др Јоан К. Тешу

Извор: Soţia preotului, model de jertfelnicie în familie şi parohie, ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

У Западној Европи основан је Центар за православно богословско образовање у Западној Европи (COFWE), нова хибридна богословска установа намењена образовању свештенства и лаика који говоре енглески језик. Центар делује уз благослов архијереја Архиепископије православних цркава руске традиције у Западној Европи, а већ је започео рад са првом генерацијом студената.

Нова школа има за циљ да понуди приступачно и квалитетно богословско образовање свима који желе да служе Цркви или да продубе своје познавање православне вере. Посебан нагласак ставља се на повезивање озбиљног академског изучавања богословља са живим литургијским искуством Цркве.

Настава се одвија по хибридном моделу, који комбинује онлајн учење и периодична лична окупљања. Студенти приступају предавањима и изворним текстовима путем дигиталне платформе, имају редовне месечне сусрете са менторима ради академског и духовног вођства, а од њих се очекује и активно учешће у литургијском животу својих парохија. Једном годишње организује се и заједнички сусрет студената у виду конференције.

Програм тренутно обухвата пет модула: увод у православну мисао, пастирске студије, литургијске студије, проповед и поучавање, као и студије о животу православне парохије. Сваки модул садржи више наставних јединица, а целокупни програм по обиму одговара двогодишњим основним универзитетским студијама.

Према речима управника Центра, свештеника Јакова Сименса, богословље не сме бити само академско знање, већ и живо искуство Цркве: „Спој академског богословља, пастирске службе и литургијског живота постао је темељ мога служења. Верујем да је дељење тог искуства од великог значаја за здрав парохијски живот и мисију Цркве.“

Оснивачи Центра истичу да је његов крајњи циљ да богатство православног богословља учини доступним ширем кругу верних и тако допринесе јачању православног сведочења у савременом друштву. У наредном периоду планирано је проширење броја студената, увођење нових модула и добијање званичне академске акредитације у Уједињеном Краљевству.

Извор, фото: orthochristian.com

zivotcrkve.rs

Румунска православна архиепископија Сучава и Радуци поклонила је око 500 икона Богородице мајкама и медицинском особљу у болницама широм округа Сучава.

Подјела је организована у оквиру програма „Месец за живот“ Одјељења за живот, који промовише вриједност живота, породице и мајчинства, извјештава новинска агенција Базилика.

Свештеници који служе у болницама округа уручили су иконе мајкама на одјељењима за акушерство-гинекологију и неонатологију, као и медицинском особљу, пратећи сваки поклон ријечима охрабрења и благослова.

„Гест је примљен са емоцијама и радошћу, а икона Богородице служи као знак заштите, наде и духовне снаге за сваког примаоца. За мајке у болници, икона је такође позив на молитву и повјеравање своје дјеце заштити Богородице“, пише Епархија.

Овом иницијативом, Епархија је „настојала да пренесе поруку захвалности, признања и благослова за све жене, као и признање за медицинско особље које предано служи људском животу и здрављу“.

Извор: Orthodox Christianity

Сви главни радови на обнови дијелова манастира Хиландара страдалих у пожару марта 2004. године, завршени су у протеклој години, а сада предстоји реконструкција ризнице и изградња депоа – новог, великог анекса ризнице, који ће се налазити углавном под земљом, рекао је Срни директор Задужбине Светог манастира Хиландара Миливој Ранђић.

– Захваљујући непрекидној подршци Републике Србије и српског народа, бризи Српске православне цркве, а последњих година и средствима Републике Српске, манастир Хиландар је 22 године након пожара повратио своју пређашњу лепоту – истиче Ранђић.

Посљедњи изгорјели објекат који је реконструисан био је конак Игуменарија, а Ранђић наводи да ће, након што се заврши опремање ентеријера, бити предат на употребу до половине ове године.

– Манастирска управа је већ поделила келије. Братство је велико, нараста и претиче нас број монаха да им обезбедимо келије и то је добра вест. Хиландар је сад манастир са 60 монаха и искушеника – највећи мушки манастир у Срба – рекао је Ранђић.

Завршена је и реконструкција изгорјелих параклиса /црквица/ Светог Димитрија и Светог Саве, и предстоји рад на живопису и иконостасу у параклису Светог Саве, који ће, наводи Ранђић, бити израђен од ручно изрезбареног дрвета. Радиће га радионица из Сјеверне Македоније, а процјена је да ће бити завршен за двије до три године.

– Братство жели да се нови живопис ослика у правој фреско техници, да се слика директно на свежем кречном малтеру. Данас нема много људи који раде том древном и изузетно захтевном методом, али верујемо да ће се наћи одговарајући сликар. Претпостављамо да ће, поред других ствари, поново бити осликан Циклус Светог Саве – рекао је Ранђић.

Како истиче, цијели Хиландар обновљен је за нешто више од два и по одсто буџета обнове катедрале Нотр Дам у Паризу, и, укључујући и додатно изграђену инфраструктуру, уложено је укупно око 25 милиона евра.

Једна од специфичности обнове била је и израда столарије, која је најчешће рађена од кестеновог дрвета, будући да је богато танинима и отпорније на инсекте, а на трајање радова, утицало је и поштовање богослужбеног живота манастира и специјалног режима светогорске аутономије са великим бројем нерадних дана.

– Због тога су сви послови организовани и изведени у сопственој режији, непосредним ангажовањем радника, од инжењера до помоћних грађевинских радника, који су запослени у Задужбини манастира Хиландара у Београду – наводи Ранђић.

Он истиче да је уведено централно, парно гријање са новом котларницом, измјештеном из манастира и укинута су локална ложишта, чиме је смањена опасност од новог пожара, а Хиландар сада има и електричну енергију.

– За ових 20 година ми смо обновили половину манастирског комплекса. Обновили смо економске објекте, које смо адаптирали у смештај за поклонике, изградили смо нови противпожарни резервоар, фото напонску станицу – соларну електрану и дизел агрегатску станицу, па Хиландар има сопствени енергетски систем који обезбеђује струју манастиру и објектима у економији – рекао је Ранђић.

Струја ће бити потребна и за нову ризницу, чија би изградња требало да буде завршена за око пет година.

Ранђић објашњава да ће депо – нови, велики анекс ризнице, бити углавном подземни објекат, да би се обезбиједили што бољи услови за чување артефаката.

– Тамо су жарка лета, а влажне зиме. Море је близу па обезбеђење стабилних микро-климатских услова за чување непроцењивих старина представља велики изазов. Други разлог је што не сме да се наруши визура манастира Хиландара. О томе водимо рачуна не само због љубави према тој лепоти Хиландара, него и зато што је то обавеза у заштити културног наслеђа и настојању да се што више заштити аутентичност – рекао је Ранђић.

Хиландар, како подсјећа, чува непроцјењиво насљеђе српског народа и православне културе – међу којима и иконе које представљају ремек-дјела свог доба, као и катапетазму /олтарску завјесу/ монахиње Јефимије, као и катапетазму коју су манастиру поклонили руски цар Иван Васиљевич Четврти – Грозни и његова прва жена, израђену у 16. вијеку у чувеним руским, кремаљским, царским радионицама специјално за Хиландар.

Ранђић наводи да су ту и српске и византијске владарске повеље, као и једини аутограф Светог Саве у Карејском типику и на њему његов печат – воштани отисак његовог прстена печатњака, затим турски султански фермани бројни други артефакти.

– Услови у којима се чувају су далеко од онога како би требало да буде. Зато се ради цео подухват. Морало је да сачека да се прво обнови изгорели део – рекао је Ранђић.

Хиландар најстарија, непрекидно постојећа српска установа

Истичући значај овог српског манастира, Ранђић напомиње да Румунија, упркос свим настојањима, није успјела да добије свој манастир на Светој Гори, него само скит, што је нижи ниво, јер сваки скит мора да припада неком манастиру, а ипак је донијела закон о подршци том скиту.

– Тако и Србија и Република Српска имају закон о очувању културног и историјског наслеђа Светог Манастира Хиландара са жељом да то наслеђе заувек сачувамо, али не само материјалне споменике, него и саму духовну установу, пошто је Хиландар најстарија континуирано постојећа српска установа. Без прекида од 1198. године, тамо се богослужи на српском језику, администрација води на српском језику – рекао је Ранђић.

У великом пожару, који је избио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године уништено је и тешко оштећено 5.897 квадратних метара или близу 55 посто корисне површине Хиландара.

Параклис Светих 40 мученика је потпуно нестао, параклиси Светог Димитрија, Светог Саве и Светог Николе су значајно оштећени, а уништене су, између осталог, најстарије сачуване аутентичне монашке ћелије са краја 16. вијека, веома ријетке на Светој Гори.

Ватром је било захваћено осам грађевинских цјелина, док су трпезарија Светог Краља Милутина из 14. вијека и параклис Светих арханђела претрпјели оштећења усљед близине ватре и гашења пожара.

Извор: РТРС

Отац Николае Булат спаја пастирско служење викендом са радом на градилишту током седмице. Он је свештеник парохије „Свети јерарх Јосиф Милостиви“ у Корбију, у Великој Британији, која окупља заједницу Румуна и Молдаваца из тог краја.

Свештеник је изјавио за Basilica.ro да му ово искуство помаже да боље разуме живот и изазове са којима се суочавају Румуни у дијаспори.

Отац Николае Булат потиче из Републике Молдавије, из села Кожушна, у рејону Страшени, и трећи је од четворице синова у породици. Жеља да постане свештеник јавила се још у детињству.

„За мене је пут ка свештенству почео одласком у цркву још у најранијем детињству, иако тада нисам знао да ћу једнога дана постати свештеник“, посведочио је он.

Долазак у Велику Британију

У Велику Британију дошао је први пут 2015. године, док је био студент теологије: „У Велику Британију сам први пут дошао 2015. године, имао сам 18 година, био сам на првој години факултета и радио сам само током лета да бих могао да се издржавам током академске године.“

После завршетка студија наставио је да ради у Енглеској, али се није удаљио од црквеног живота: „Где год да сам био, никада нисам изостајао из цркве недељом“, рекао је клирик.

„По промислу Божијем, у фебруару 2022. године рукоположен сам за ђакона од стране епископа Венијамина, а годину дана касније и за свештеника, настојећи да будем од користи тамо где се налазим“, додао је отац Николае Булат.

Рад на градилишту

Поред пастирске службе, свештеник наставља да ради и током седмице. У првим годинама радио је као неквалификовани радник на градилишту, а касније је научио и друге занате из области грађевинарства.

„Научио сам занат мајстора за силиконско заптивање, који ставља силикон око прозора, врата, у кухињама или купатилима. То је посао који човек мора да воли, јер је реч о завршним радовима који су свима на видику“, објаснио је отац.

Због тешких услова рада током зиме, одлучио је да се преквалификује: „Одлучио сам да се преусмерим и стекао сам квалификацију за руковаоца телехендлером, машином са телескопском руком која служи за утовар и истовар робе из камиона“.

Чињеница да је свештеник често изненађује његове колеге на послу: „Најчешће не могу да поверују, веома су изненађени, јер мисле да је свештеник само свештеник и да не ради ништа друго осим тога“, посведочио је клирик.

Многи га директно питају зашто ради на градилишту, а отац им одговара да свештеничка служба није неспојива са радом на градилишту.

Једини православни свештеник на острву Џерзи

Почев од 2023. године, отац Николае Булат служио је и Румунима на острву Џерзи, које се налази на Ламаншу, недалеко од обале Француске. Свештеник је посведочио да је путовање било тешко, јер је морао да путује авионом како би стигао до цркве.

„До августа 2025. године једном месечно сам био међу Румунима и Молдавцима на острву“, истакао је клирик, упркос тешком путовању и високим трошковима.

Свештеник је истакао и то да на острву више није било никаквог православног присуства, те је он био једини свештенослужитељ за све вернике, без обзира на њихову националност.

„Људи су били жељни да учествују у Светој литургији. Тиме им се ублажавала чежња за Христом, за причешћем, за домом и за најближима“, рекао је свештеник говорећи о заједници на острву Џерзи.

Посвети се месту на коме си

Отац Николае Булат упутио је и поруку Румунима који живе и раде у иностранству.

"Ако си далеко од куће и живиш са носталгијом која те раздире, не можеш се радовати ни тамо где јеси, нити се можеш помирити са тим што си далеко од отаџбине. Ако си у иностранству, посвети се месту на коме се налазиш. А ако је чежња за отаџбином превелика, онда се врати кући".

„Важно је, међутим, да не заборавимо места одакле смо потекли и традиције које имамо“, поручио је отац Николае Булат.

https://zivotcrkve.rs/blog/izmedu-rada-na-gradilishtu-i-sluzhena-u-crkvi-misija-jednog-rumunskog-sveshtenika-u-velikoj

„ Велики пост отвара духовне очи и пружа прилику сваком човеку да се истински сагледа пред Богом, да се анализира и исправи у светлости будуће вечности.“

* * *

„У квантитативном смислу, Велики пост је духовна десетина из годишњег циклуса наших живота. То је наша жртва Богу.“ 

* * *

„Трудимо се да овај Велики пост буде време милосрђа и благодати за све нас, драга браћо и сестре: обришимо сузе плачућих, утешимо ожалошћене и покријмо их љубављу. Тада ће зло које је нашу домовину обавило облацима таме сигурно бити растерано сунцем победоносне Божанске правде.“

* * *

„Молитвом и постом човек се духовно усавршава и постаје способан да види и разуме велика страдања и херојска дела која је наш Спаситељ учинио ради нашег спасења. Онај ко се са крстом попне на Голготу, моћи ће да окуси радост Христовог Светлог Васкрсења.“

* * *

„Плодови нашег поста нека буду увећање љубави, крај непријатељства и крвопролића, искорењивање мржње и сваке злобе, да бисмо, достојно завршивши пут духовне борбе, постали мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 6:11).“

* * *

„Велики пост је посебно време које нас, по узору на јеванђелску причу, враћа из далеке земље греха у дом Небеског Оца.“

* * *

„Важно је запамтити: сврха поста је уздржавање не само од одређене хране већ и од грешних мисли и жеља. Сва наша чула и удови — вид, слух, језик, руке и ноге — морају постити, избегавајући све што је празно и неприлично.“

* * *

„Да би пост био не само терапеутски пост, он мора бити комбинован са молитвом, покајањем и причешћем. Само на тај начин можемо очистити своја срца и сјединити се са Господом Исусом Христом, освећујући и душу и тело.“

* * *

„Правилан пост се обавља са стрпљењем, љубављу и смирењем.“

* * *

„Уздржавање од хране је само средство за постизање циља — промене, прочишћења, исцељења душе и приближавања Богу. Ако постимо само споља, а у срцима смо испуњени раздражљивошћу, осудом, ароганцијом, завишћу и слично, онда смо фарисеји и лицемери. Такав пост не доноси никакву духовну корист.“

* * *

„Време поста је такође време милосрђа и помоћи потребитима. Погледајте око себе: међу својим ближњима, комшијама и колегама наћи ћете оне којима су потребне речи утехе и саосећања. Будите пажљиви према онима које вам Господ шаље и покажите им своју милост.“

* * *

„Пост се не може посматрати као забрана. Пост је једна од добровољних компоненти духовне праксе, а поштовање поста је израз наше послушности Господу и Његовој Светој Цркви.“

* * *

„Пост је време за исправљање својих грешака, својих слабости, превазилажење својих недостатака, за духовно исцељење, време кретања ка Богу, а не удаљавања од Њега. А у томе нам помажу физичко уздржавање и молитва.“

* * *

„Пост и молитва су два крила која човека приближавају Богу, помажу му да се очисти и да у својој души направи места за Божју благодат. И благословен је човек који марљиво пости и моли се.“ 

* * *

„Није случајно што се Велики пост назива духовним пролећем. А пролеће је увек радосно за људе. Велики пост нас приближава Богу, помаже нам да обновимо Божји лик у себи, искривљен грехом, и помаже нам да постанемо боголики.“

* * *

„Пост треба вршити не у очајању, не у меланхолији, већ са светлим лицем. Спаситељ нас учи како треба да постимо. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности."

* * *

„Пост је време интензивног самоусавршавања. Током овог периода, физичко уздржавање треба да буде веће него икад, а молитве такође треба да буду чешће него обично. Али истовремено, човек мора бити у стању да осети своје границе и да се труди да их не прекорачи. Јер је свака крајност штетна.“

* * *

„Најважнији циљ поста је смирење пред Богом. Човек смирен пред Богом увек тежи добру. Недостатак смирења рађа гордост, непријатељство, сукобе и рат, којих, нажалост, данас има много у нашем свету.“

* * *

„Запамтите да смо позвани да се мењамо и преображавамо. Велики пост је нека врста звучне виљушке за подешавање душе на духовну хармонију. И ту хармонију морамо одржати што је дуже могуће, чак и након завршетка поста.“

извор

Драга браћо и сестре у Христу,

Ако Црква у прве две недеље Триода наглашава врлине смирења и покајања на нашем путу ка Великом посту и Пасхи, онда нас Недeља Страшног суда подсећа на потребу делања пре него што Син Човечији поново дође. Како јеванђелист казује у јеванђелском читању, на Последњем суду Син Човечији ће раздвојити народе као пастир овце са десне, а јарад са леве стране (Мт. 25, 31–34).

Христова служба је у многоме парадоксална: Он, који нас је створио по Своме лику и подобију, добровољно је узео нашу плот. Изабрао је да умре да би победио смрт; и Онај који је дошао на земљу као Дете, вратиће се као Онај кога је пророк Данило најавио: „…као Син Човечији који долази с облацима небеским… и даде Му се власт и слава и царство, да Му служе сви народи и племена; власт Његова је власт вечна, која неће проћи, и царство Његово неће се разорити“ (Дан. 7, 13–14).

Када будемо позвани да станемо пред Његов славни престо, Он ће нас подсетити како смо се односили према Сину Човечијем: да ли смо Му дали да једе или пије? Да ли смо Га примили као странца или обукли када је био наг? Да ли смо Га посетили у болести или у тамници? А ми, било овце или јарад, упитаћемо: „Господе, када Те видесмо…?“ (Мт. 25, 37.44). Зато, док ишчекујемо да се Син Човечији врати са свим Својим анђелима, морамо се сећати да Га већ сада гледамо у лику сваког нашег ближњег.

Христос је човек на улици, гладан и оскудно обучен; Христос је онај који страда на болничкој постељи, у затвору или под прогоном, одбачен од породице и заједнице. И једино што раздваја овце од јаради јесте како одговарамо „једном од ове најмање браће“ (Мт. 25, 45). Да ли окрећемо главу од оних у невољи, чекајући да неко други помогне? Да ли тражимо изговоре – да се таквом човеку не може помоћи, или да је можда сам крив за своје стање?

Недeља Страшног суда нас учи да није довољно само исповедати веру у Христа. Када се Христос врати, неће нас питати да ли смо веровали у Њега, већ да ли смо Га следили, настављајући Његово дело утехе сиромашнима, невољенима и заборављенима. Христос то тражи од нас, који носимо Његово Име, јер Он зна шта значи бити презрен, одбачен и заборављен. На ову Недeљу Страшног суда сетимо се великог парадокса у срцу наше вере: да су „најмањи од ове браће“ најсличнији Христу.

+Севастијан
Митрополит атлантски

извор

Пре 50 година (прим. ред: писано септембра 2018.), 10/23. септембра 1968. године, упокојио се у Господу јеромонах Тихон (Голенков), истински украс Врта Пресвете Богородице, подвижник и духовни отац чувеног старца Пајсија.

          Отац Тихон (у свету Тимотеј Голенков) рођен је 1884. године у Русији, у селу Нова Михајловка, у породици Павла и Јелене Голенков. Од најранијег детињства осетио је призив ка монаштву и, пре него што је достигао пунолетство, као поклоник обишао је многе руске манастире. Потом је Тимотеј отишао у Свету Земљу и поклонио се светим местима, након чега је стигао на Свету Гору, где је у келији Светог Николаја познатој као Буразерска¹ примио монашки постриг са именом Тихон.

          После пет година монах Тихон, желећи још већу висину духовног живота, дошао је у Каруљу² и ту провео петнаест година. Живео је у пећини, узимао храну једном у три дана и све своје време проводио у молитви, читању и метанијама. Његов духовни руководитељ био је један премудри и у духовном животу делатни старац. Подвизавајући се у Каруљи, отац Тихон упознао је двојицу монаха који су много постили, чинили по хиљаду поклона дневно и прерано се упокојили.

          После петнаест година отац Тихон прешао је у једну од келија манастира Ставроникита у Капсали³, где је наставио да живи. Ту је био у послушању код једног старца о коме се старао. Попуштајући наговарањима, монах Тихон постао је свештеник и духовник⁴, те је саградио црквицу коју је посветио Воздвижењу Часног Крста Господњег.

          Једно време, током осам месеци, отац Тихон је код себе држао двојицу младих монаха као послушнике. Они су настојали да следе правило оца Тихона, који је наглашавао да у пустињи треба да славе Бога, а не да спавају и једу попут животиња.

          Током целе недеље једном дневно узимали су храну без уља, а суботом и недељом отац Тихон је у лонац додавао три кашике уља. Сваки монах је узимао свој део хране и јео га у својој келији. Отац Тихон им је говорио: „Имате благослов за додатак." Имао је расуђивање и старао се о својим послушницима.

          После аскетске трпезе отац Тихон је шетао око своје колибе и гласно, са неизрецивом усредсређеношћу, творио Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме". Молитва је ритмично извирала из дубине његовог срца. Када су оца Тихона питали: „Како живиш, геронда?", одговарао је: „Срце почиње да се загрева". Молитва се код њега није прекидала ни у сну – највише стање душе! „Ја спавам по нужди природе, а срце моје бди од множине љубави" (уп. Песн. 5, 2).

          Отац Тихон и његови послушници разговарали су веома мало. Једном читавих седамнаест дана нису разменили ниједну реч! Тек када би долазили посетиоци, отац Тихон је позивао послушнике да присуствују духовном разговору и приме духовну корист.

          Када је старац Нектарије, прозвани Караманлис, први пут посетио оца Тихона, овај га је примио са љубављу и понудио му „званичну трпезу": одмах је са дрвета набрао прегршт маслина, донео их оцу Нектарију, уз крупну со и суварке које је и сам узимао, а затим оставио госта самог, рекавши на свом слабом грчком: „Ја сада хоће да се моли". Посетилац је све појео, јер га је нестјажатељни подвижник угостио са љубављу и простотом.

          Благочестиви трговац из Кареје, господин Теодор Талеас, био је духовно чедо оца Тихона. Једном, када је дошао код старца на исповест, претходни посетилац му је испричао како је отац Тихон предсказао да ће после њега доћи Теодор и донети то и то — што се заиста и догодило.

          Једном приликом оца Тихона посетио је неки човек, коме је старац рекао:

          - Чедо моје, ниси дошао к мени, већ да извидиш има ли у нашем крају дивљих свиња.

          Отац Тихон се бавио рукодељем — израдом везених плаштаница. За једну икону било је потребно и до две године рада. У почетку су отац Тихон и његови послушници рукодељу посвећивали један сат дневно, потом пола сата, а касније су га сасвим прекинули.

          Старац Тихон пажљиво је избегавао грех осуђивања. Када је своју духовну децу слао у Кареју, пратио их је око један километар. Пут је водио поред колибе једног суседа, пореклом Руса. Пошто је тај њихов сусед-свештеник био човек пуније грађе, отац Тихон је, да га послушници не би осуђивали, очински саветовао:

          - Када видите оца Е., реците себи: „Ово је свети човек, нека су с нама његове молитве!" И пољубите му руку!

          Када су се послушници враћали из Кареје, старац је говорио да га не узнемиравају, већ да само покуцају на врата његове келије, како би знао да су се вратили, па потом да оду у своје келије. Једном је један од послушника, из добре радозналости, завирио кроз пукотину на вратима да види шта старац ради. Угледао га је како плаче, марамицом брише сузе и благо се удара по глави.

          Старац је веома волео покајање, иако је његов живот био свет и од детињства посвећен Богу. Сузе су биле његова свакодневна храна. Имао је обилне сузе и велико умилење. Својим сузама оросио је ноге Распетога, изображеног на икони, и, попут јеванђелске жене, отирао их својом косом. У својој келији старац је упражњавао духовно делање, негујући покајање и радостотворну тугу. Када би отац Тихон исповедао човека, долазио је до умилења, плакао и саосећао са исповедником. Један од ученика Атонијаде⁵, који се исповедао код оца Тихона, касније, поставши свештеник, говорио је:

          - Ова моја ћелава глава наквашена је сузама оца Тихона.

          Старац је обично служио Литургију сваке недеље, али је код себе чувао Свете Дарове и причешћивао се свакога дана. Током Литургије људи су примећивали како му се лице мења, а очи су му у тами снажно сијале. Старац је увек служио Литургију са умилењем и сузама. За време Божанске Литургије читао је Јеванђеље са сузама у очима. Са сузама је уздизао Свете Дарове и савршавао Велики вход. Често је бивао узнесен духом и имао божанска виђења.

          Када је отац Тихон живео сам, за њега је Литургију служио старац Геронтије, коме је плаћао десет драхми за сваку Божанску Литургију, док се у то време свештеницима за Литургију плаћало пет драхми. Једном је видео старца Тихона узнесеног у ваздух.

          - Већег светитеља нисам видео на целој Светој Гори – говорио је старац Геронтије.

          Старац Пајсије је причао:

          - Отац Тихон је, да се за време Литургије не би расејавао, закључавао врата цркве, а ја сам певао „Господе, помилуј" испред врата, у ходнику. Једном приликом, на једној Литургији, у тренутку освећења Часних Дарова, глас старца је утихнуо. Чекао сам око пет сати и нисам га дозивао, јер за то нисам имао благослов. После пет сати наставио је возгласом: „Особито за Пречисту..." Где је био толико времена? Вероватно је био у иступљењу духом. Тога дана Божанска Литургија завршена је увече.

           Отац Тихон је био потпуно безбрижан и уопште се није интересовао за спољашње ствари. Никада није метео у својој келији. На поду његове келије земља и коса образовале су гомиле, налик на оклоп корњаче.

          Дневно је чинио око три хиљаде поклона и саветовао једном монаху:

          - Чини много поклона, док ти се доња кошуља не натопи знојем, док је не будеш морао променити.

          Због дугог стајања старцу су ноге увек биле отечене. Много је постио: један хлеб могао је јести читав месец. Једном је рекао двојици монаха да сакупе плодове планике и скувају их у лонцу, али када је видео црвени сок, забранио им је да их више припремају, јер у њима има сувише „крви".

          Старац је веома волео читање. Читао је по два-три сата и испуњавао се радошћу, говорећи: „Како је сладак ава Исаак!" Отац Тихон је два или три пута прочитао сва дела светог Јована Златоустог.

          Током ноћи старац готово и није спавао. Када би падала ноћ, позивао је монахе у цркву ударајући у зид. Пре полуноћнице молили су се у црквици, при чему је отац Тихон сам појао. Старац је указивао монасима када да седну током службе, а затим су је настављали стојећи. Молили су се за своје добротворе и за све помагаче, а потом одлазили у своје келије. Отац Тихон је говорио својим монасима:

          - Благосиљам вас да чините поклоне колико желите, а ако можете, бдите читаву ноћ.

          Отац Тихон је говорио да у манастирима има и монаха који се још подвизавају и оних отаца који су достигли духовно савршенство. Један од њих био је отац Матеј у манастиру Каракалу, други отац Атанасије у манастиру Ивирону (он се исповедао код оца Тихона), а трећи отац Атанасије у Есфигмену.

Старац Тихон је говорио следеће речи:

„После трогодишњег боравка у киновији монах је спреман за духовну борбу."

„Добре навике су врлине, а лоше навике су страсти."

„Нека монах нема везаности према животињама, јер оне заузимају мисли и срце човека, па монах, уместо да своју љубав у потпуности преда Богу, троши је на животиње." Старац је указивао на то да свети Василије Велики забрањује монаху да се причешћује ако је пре тога миловао мачку или пса.

„Молитва 'Господе Исусе Христе, помилуј ме' – чиста је пшеница."

„Добар послушник може стећи Исусову молитву."

„Ако човек при читању Светог Писма није опрезан, може пасти у заблуду, попут Оригена."

„Боље су три поклона са смирењем него хиљаде са гордошћу. Само смирење нас спасава! Истински смирених веома је мало. Треба их тражити са свећом у подне!"

          Старац Тихон је толико заволео смирење да је обишао целу Свету Гору у потрази за смиреним човеком. На крају је у манастиру Есфигмену пронашао једног старчића који је био одевен у истинско и савршено смирење. Наравно, било је и многих других, али су били сакривени од наших очију. Оца Тихона су позивали у Есфигмен да исповеда монахе, којих је тада у обитељи било више од шездесет.

          Старац је веома поштовао преподобног Антонија Печерског и служио Литургију у пећини у којој се подвизавао преподобни. Потом се враћао у своју келију, ишао је веома брзо. Био је у духовном пријатељству са светим Силуаном Атонским, који му се после свог упокојења јавио и разговарао с њим.

          Један старац из Кареје сведочи:

          - Отац Тихон био је веома једноставан и пребивао је у духовном свету. Улагао је много духовног труда. Иако је много постио, био је човек крупније грађе. Када би долазио у нашу келију и ми му нудили храну, узимао је само две кашике ради благослова. Данас више нема никога сличног њему, не тражите узалуд!

          Једном је отац Тихон рекао својим монасима да после његове смрти не отварају његов гроб⁶. Један од њих је у себи помислио: „А ја ћу га извадити из земље и рећи му: 'Благослови!'" Отац Тихон је прочитао његову помисао и рекао:

          - Нема за то благослова!

          И до данас његове честите мошти остају погребене у ишчекивању свеопштег васкрсења мртвих. Уснуо је сном праведника 10/23. септембра 1968. године, а пре смрти је видео Пресвету Богородицу заједно са светима Сергијем Радоњешким и Серафимом Саровским, који су му рекли да ће га после празника Рођења Пресвете Богородице узети к себи. Поред оца Тихона налазио се његов послушник — старац Пајсије. Он се старао о оцу Тихону, сахранио га, постао његов наследник у колиби и касније написао житије оца Тихона, које је објављено после његовог упокојења. Да буду с нама његове молитве. Амин.

1. Буразери — место недалеко од Кареје — административног центра Свете Горе Атонске.
2. Каруља — место на крајњем југоистоку Атоса, познато по својој дивљој и суровој природи и строгој аскези пустињака који тамо пребивају.
3. Капсала — место на Светој Гори, недалеко од Кареје.
4. У грчкој православној традицији не може сваки свештеник да исповеда, односно да буде духовник. То право епископ посебним чином даје само изабраним и духовно спремним свештеницима.
5. Атонијада — општеобразовна средња школа која делује при ватопедском скиту Светог апостола Андреја Првозваног и преподобног Антонија Великог.
6. У Грчкој се неколико година након упокојења човека отвара гроб и кости се полажу у зидове или костурнице, чиме се гроб ослобађа за друге упокојене из исте породице. У манастирима се кости монаха полажу у костурнице.

извор

Свети Синода Васељенске Патријаршије, који је засиједао 11. фебруара 2026. године, под предсједништвом Његове Свесветости Васељенског Патријарха г. г. Вартоломеја, уписао је у календар светих преподобног оца Хаџи-Георгија Атонског, Кападокијца.

Преподобни отац Георгије рођен је у Кермири, у области Кесарије Кападокијске, 1809. године. Његови родитељи били су богати не само врлинама него и даровима Божијим, које су изобилно дијелили сиромашнима. Отац му се звао Јордан, родом из Кермире, а мајка Марија била је из Гелверија (Назијанза).

Његова мајка Марија је од малена имала подвижнички дух; имала је сестру монахињу коју је посјећивала заједно са својом дјецом. Слушајући казивања тетке о пустињацима и подвижницима, у срцу малог Гаврила распламсала се жеља да постане монах. Настојао је да их подражава строгим постовима, молитвама и бдењима.

Отац му је био побожан, али је због трговине дуго одсуствовао од куће. Мали Гаврило је налазио прилику да одлази у пећине. Најчешће се склањао у испосницу Светог великомученика Георгија, која се налазила близу њиховог краја. Кападокија је пуна таквих мјеста.

Једнога дана мајка га је посавјетовала да се усрдно помоли Пресветој Богородици да му помогне да научи писменост. Послије тродневног поста и многих метанија, отишао је ноћу — да га људи не виде — у храм у којем се налазила чудотворна икона Богородице.

Стигао је до прага затворених храмовних врата и са сузама и страхопоштовањем се поклонио споља. Док је молио: „Даруј ми, Царице Небеска, да научим слова!“, изненада су се врата цркве отворила и он угледа Пресвету Богородицу како улази. Узе га за руку, приведе га икони Христовој и рече: „Сине мој, дај малом Гаврилу да научи слова.“ И како је сам касније казивао: тим ријечима благослови га Својом руком, цјелива га и рече: „Сада си научио слова“, па потом уђе на сјеверне двери Светог Олтара.

Гаврил је тражио по читавом храму, али није могао да нађе Богородицу. Када је дошао црквењак да огласи вријеме службе, угледа отворена врата и Гаврила у храму. Са чуђењем га упита:

— Како си се нашао овдје?

Гаврил му исприча све што се догодило. Црквењак, желећи да се увјери, даде му књигу да чита — а Гаврил поче да чита лијепо и јасно. Тада му рече: „Заиста, она Жена бјеше Пресвета Богородица!“

У четрнаестој години кренуо је са сродницима у Цариград, јер су чули да се њихов ујак, који је тамо живио, потурчио. Пролазећи кроз једно пусто мјесто, дође му мисао да ће наћи пустињаке да их замоли да се моле за ујака. Но никога не нађе. Изгуби и своје сапутнике, те у жалости усрдно призиваше Светог Георгија да му помогне. И одједном се Свети јави у одежди официра, са свијетлим лицем; узе га на свога коња и одведе га до сапутника, који се задивише и прославише Бога.

Када су стигли у Цариград, посјетише ујака са великом тугом. Гаврил је остао код њега и много се молио. Водио је тешке подвиге да се ујак врати у хришћанство — као и један свештеник и још неколико људи који су се из страха такође потурчили. Његове ватрене молитве, постови и многе земне метаније допринеле су божанској интервенцији: најпре су постали тајни хришћани, а потом су отишли у Смирну. Сви су се подвизавали у скрушености и нашли покој у покајању.

Султан, током четири године колико је Гаврил био у његовом окружењу, дивио се његовом подвижничком животу: како један младић не жели људске славе и световна уживања, него пребива у мрачном подруму и једе једном дневно тек шаку натопљеног јечма; како цијелу ноћ проводи у молитви и метанијама. Свети живот малог Гаврила омекшао је и самога султана, те је постао тајни хришћанин и потом је помагао хришћанима.

У осамнаестој години Гаврил је са сузама молио Пресвету Богородицу да га избави из султановог двора и покаже му пут спасења. Једном, док је био на Божанској Литургији у храму Патријаршије, пред иконом Богородице, усрдно ју је молио да га руководи и открије шта да чини. И на трен угледа Царицу Небеску како излази из иконе и прилази му, обучена у блиставо белу ризу, те му рече: „Пођи на пристаниште, гдје ћеш видјети једног монаха; с њим пођи на Свету Гору.“

Гаврил отиде на пристаниште и угледа једног монаха: то бјеше игуман манастира Григоријата, Григорије. Замоли га да га поведе на Атос, али он одби, јер је било забрањено да примају дјецу и оне без браде. Иако му Гаврил каза да му је сама Богородица рекла да пође с њим на Свету Гору, игуман томе не посвети пажњу, не схвативши да Пресвета Владичица, кад хоће, дјелује и изнад људских уредаба, макар оне изгледале и добре.

Капетан лађе, видјећи игуманово одбијање, сажали се и рече Гаврилу да се потајно укрца и да се старцу открије тек кад стигну на Атос.

Из Цариграда Гаврил отплови 1828. године и послије неколико дана лађа пристаде у манастир Григоријат. И Гаврил изађе и паде пред игумана са сузама, говорећи: „Пресвета Богородица довела ме је на Свету Гору.“ Игуман га је и тада одбијао, али, на молбу отаца манастира, најзад попусти и прими га. Одмах му дадоше послушање помоћника у кухињи, и он је радосно служио и ревносно се подвизавао.

Када је дошла манастирска слава, Светог Николаја, оци су били забринути јер због невремена нису могли да улове рибу, па неће имати шта да изнесу на трпезу. Искушеник Гаврил замоли Светог Николаја да се Он постара. Уочи празника, чудесно се у манастирском арсану појави довољно великих и добрих риба. Братија их са радошћу унесе у манастир и припреми, славећи Бога.

Послије тога, и након два мјесеца проведена у манастиру, Гаврил оде у Кавсокаливију, да би избјегао поштовање отаца. У Скиту Кавсокаливије бијеше један искусни духовник, Папа-Неофит „Караманлија“, његов земљак, велики подвижник и обдарен благодаћу Божијом. Гаврил оде к њему, у храм Светог Георгија.

Папа-Неофит, чим је угледао младог Гаврила, прими га са радошћу, јер је на његовом лицу видио благодат Божију. Остави га у пећини Преподобног Нифона, гдје се и сам најчешће подвизавао, да га сачува од сурових Турака који су тада били на Светој Гори. У тој пећини Гаврил се подвизавао четири године, са ревношћу и строгом уздржљивошћу, не виђајући људе, осим свога старца који га је посјећивао и причешћивао Пречистим Тајнама.

Када је стасао, вратио се у Скит код старца, у келију Светог Георгија, гдје је живјело још девет монаха.

Још као искушеник, Гаврил је показивао знаке узнапредовалог монаха. Једном, док се молио, чуо је глас свога старца како му говори: „Калуђери моји, спасите ме.“ Одмах је потрчао и казао то старијем сабрату, али га је овај, на жалост, изгрдио.

Гаврил се врати у келију и настави молитву. И опет чу глас старца, још јасније: „Калуђери моји, спасите ме! Налазим се код Крста на Зигу, прије Керасије, и у опасности сам. Помозите ми!“ Тада Гаврил поново оде сабрату и рече:

— Наш старац је у опасности, горе је код Крста.

А овај га још строже прекори:

— Толико си обманут? Чујеш глас старца са Крста који је два часа далеко и по лијепом времену?

Тада га Гаврил са болом замоли:

— Учини, оче мој, један бројаницу и прекрсти се сваки пут, па ћеш видјети.

Када је овај почео да чини један-два крста, говорећи молитву, чуо је раздирајући глас њиховог старца. Одмах увише пруће и уже око ногу да не тону у снијег, и кренуше. Требало им је готово пола дана да се попну до мјесто гдје је старац био, јер је снијег био велики.

Када су стигли, нађоше га готово мртвог, затрпаног снијегом. Пренијеше га најпре у Керасију да дође себи. Ватрена молитва Гаврилова спасла је његовог старца.

Када се Папа-Неофит опоравио, вратише се у Кавсокаливију и убрзо Гаврил би пострижен за монаха у њиховој келији и доби име Георгије; а касније, послије поклоњења Светим мјестима, прозваше га Хаџи-Георгије.

Пошто се братство Папа-Неофита умножило у Кавсокаливији, попеше се у Керасију ради веће тишине. Тамо је Папа-Неофит имао виђење и установио строго правило непрестаног поста и непрекидне молитве. Потом је 1848. године поставио оца Георгија, Хаџи-Георгија, за старца, а он је узео келију у Кареји.

Оци његовог братства у Керасији осјећали су велику духовну сигурност уз Хаџи-Георгија, јер је и сам прошао пут послушања и умио да разумије искушенике. Пошто је старац био свет, пун љубави, његови монаси му се покораваше из побожности, а не из страха.

Према себи је, пак, био веома строг и непрестано је умножавао подвиг. Послије дугих борби, било је природно да изнемогне и истроши. Иако су га ноге бољеле од стајања на молитви, нарочито кољена од многих поклона, и цијело тијело од подвига, старац је настављао строго правило и никада није узимао љекове. Говорио је својим послушницима и посјетиоцима: „Најбољи лијек је честа причест Пречистим Христовим Тајнама. Честа исповијест и Свето Причешће јесу најважнији и неопходни услов за земаљску духовну радост и небеску утјеху.“

Послије таквог надчовјечанског подвига и таквог трпљења у страшним боловима, као и у смиреним помислима — да је веома грешан и да се душа мора очистити кроз болести — дарована му је изобилна благодат Божија, те, како се казује, није боловао читавог живота.

Говорио је да сва искушења и жалости које Бог допушта треба примати са смирењем и трпљењем, да би се душа потпуно очистила од свјесних и несвјесних грехова. Са расуђивањем је савјетовао свакога и тјешио душе, помажући срдачним молитвама. Лице му је зрачило од светог живота и раздавало благодат рањеним душама. Његов глас се раширио на све стране, и људи су долазили да се духовно окријепе.

Није имао своје планове; зато га је Бог увео у Свој план и учинио га духовним оцем. Познавши велику вриједност Анђеоског (монашког) образа, није желио друге почасти. Многи су жељели да му буду послушници, нарочито дјеца и младићи које је примао већ од петнаесте године и штитио као брижни отац.

Њихова уобичајена храна били су суви плодови и мед. Посну храну с уљем нису јели, нити су користили мрсна јела. На Пасху, умјесто јаја, кували су кромпир и бојили га у црвено. Све празничне дане радовали су се духовно, а не обиљем хране. Благодат Божија их је кријепила и тјелесно, те су били здрави.

Старац, као и оци његовог братства, имао је велику слободу пред Богом, јер су живјели као анђели: ум им је увек био у Богу.

Имао је око стотину старијих послушника, од којих су већином били Руси, у келијама око њега; како су тешко могли да се прилагоде строгом правилу, он је о њима промишљао и бринуо да духовно узрастају.

Послије примједби појединих монаха у Великој Лаври због строгог правила, старац је одмах послушао и од тада су суботом и недјељом користили уље, па су кували и купус.

Једном је дивљег вепра, који је уништавао купус у башти, прекрстио и заповиједио му да више не долази — и заиста, од тада се више није појавио.

Други пут, док су са послушником Авраамом, високо на Атосу, сјекли дрва, старац сложи велики товар и рече Аврааму да га понесе. Авраам се зачуди, јер је било много — ни четири животиње не би то могле понијети — али је вјеровао у светост старца и поче да га товари. Хаџи-Георгије прекрсти бреме и поможе му да устане. Сам Авраам је касније говорио: „Као да сам на леђима носио лаки покривач.“

Са даром прозорљивости, старац је прилазио људима који су падали у очајање, тјешио их и помагао им да се спасу, да се подигну. Отварали су му своја болна срца и исцељивали се. Сви су о њему говорили са дивљењем и страхопоштовањем.

Богом надахнуте биле су његове поуке, а гостопримство обилато. Главно рукодјеље његовог братства било је иконопис. Радили су и друге послове, али нису престајали са молитвом. Оне које је видио да воле молитву, ослобађао је од послушања и говорио да се непрестано моле и чине поклоне за спасење душа цијелога свијета.

И поред сурове аскезе, био је здрав и ходио је тако лако као да лети. Лице му је сијало, са благим руменилом. Био је средњег раста, мршав, готово од костију, жила и коже. Носио је једну ризу са појасом и панталоне. Ходао је бос, а само у храму облачио је грубе чарапе.

Радовао се ноћним бдењима и од њих се духовно хранио. Своју келију готово да није виђао: ноћу га је виђала црква, а дању — болни и потребити људи.

Једним погледом читао је помисли својих монаха и стање њихових срдаца, даром прозорљивости.

Како је живио строго са својим братством, благослове, дарове који су му слати дијелио је обилно другим подвижницима или сиромасима. Зато је остало у народу да се каже: „Даје као Хаџи-Георгије“, када неко широкодушно дијели милостињу и благослове.

У то вријеме владала је и велика неслога између Грка и Руса у манастиру Светог Пантелејмона. Позвали су старца Хаџи-Георгија да их измири; он је два мјесеца долазио и одлазио, уз молитву. Потом је у виђењу видио Пресвету Богородицу како подједнако дијели благослове и Грцима и Русима, те је разумио да и једни и други треба да остану у манастиру и да имају љубав међу собом. Али они који су стварали саблазни — са обије стране — не само да нису послушали савјет старца, који је био по вољи Богородице, него су се и договорили да га протјерају из манастира.

Старац се вратио у Керасију, али је и тамо трпио непрестане нападе и од Руса и од Грка. Руси су га клеветали код Грка да је русофил, а неки подозриви Грци, јер је стање било наоштренo, повјеровали су клеветама и разорили његово анђеоско братство. Оставили су само једног јеромонаха Мину, и још тројицу грчких монаха — Гаврила, Викентија и Симеона — у Светом Димитрију.

Старији оци расијали су се по разним мјестима Свете Горе, по двојица и тројица. А Хаџи-Георгије, који је носио одговорност за млађе, отишао је у манастир Григоријат, сазидао келију Светог Стефана високо у шуми и сабрао око себе сву младу братију. Пошто је у григоријатској шуми било много световних радника, старац је говорио младима не само да не разговарају са мирјанима, него и да их избјегавају. Они су, кад би видјели световњаке, скривали се међу гране и говорили молитву док ови не прођу.

Неки су га оклеветали у манастиру Григоријату да има још многе монахе скривене по планини, које није уписао у манастир, те да крије своје намјере. Григоријаћани повјероваше и протјераше га из свога краја. Тада га је угостио његов послушник о. Евлогије, у Светом Георгију „Фанером“, а потом је узео руску келију Светог Стефана у Капсали.

Но саблазни се нису утишале: људи који су му завјидели и мрзјели га нису престајали, док најзад нису убиједили и Свету Заједницу да потпише његово прогонство са Свете Горе, 27. октобра 1882. године.

У мјесто прогонства, у Мрамор, у Цариграду, стигао је рањен срцем, одвојен од своје духовне дјеце и од Врта Пресвете Богородице. Нађе један запустјели манастир близу Цариграда, Светог Ермолаја и Светог Пантелејмона, и настави подвижнички живот. Његово присуство у Цариграду било је тада као божански мелем за душе пострадалих хришћана, јер су у то вријеме много страдали под суровим султаном Абдул-Хамидом (1883). Он није само раздавао божанску утјеху, него је, благодаћу Божијом, исцјељивао болна тијела и чинио чудеса — па се говорило да је и његов појас чудотворио.

Подвиг је наставио до последње године живота, коју је провео у постељи. Бољело га је цијело тијело, нарочито ноге, те није могао да хода. И са постеље страдања, свети старац је бринуо о болу других.

До последњег часа ум му је био светао и саветовао је са божанском јасноћом. Долазили су му и људи у материјалној невољи, мислећи да има новца. Тада им је, показујући руком ка небу, рекао: „Тамо је моја трпеза; овдје немам новца. Само један дуг још имам.“ Под тим је подразумијевао да преда душу у руке Божије.

Потом је затражио и примио Свето Причешће, и упокојио се у Господу 17. децембра 1886. године, и би сахрањен у Балуклију, у храму Живоносног Извора Пресвете Богородице, у истој гробници у којој је био сахрањен и његов брат Анастасије, три године прије његовог упокојења.

У те дане на Светој Гори, у постељи је лежао и Папа-Неофит, његов сабрат, који је живио у Катунакији, у келији Успења Пресвете Богородице. Гледајући навише, изгубио је свијест; када је дошао к себи, казао је да је био у Цариграду код Хаџи-Георгија, да им је донио кољиво и да ће доћи по њега за три дана.

На запрепашћење својих послушника, Папа-Неофит, без икакве болести, у року од три дана — 20. децембра 1886. године — и сам је мирно предао душу, у онај час и онај дан који је у виђењу видио, јер је Хаџи-Георгије већ отишао на небеса 17. децембра 1886.

По наредби Његове Светости Патријарха Јоакима III, служено је свечано опијело, које је предводио епископ Драча Висарион са свештенством. Светог старца Хаџи-Георгија испратило је мноштво народа; међу њима је било и много дјеце, ђака, којима је за живота много помагао. Сви су жалили што су изгубили свог заштитника — чак и Турци, јер су и многи од њих постали добро његовом молитвом и исцијељени од разних болести, па су га поштовали. Називали су га „бизим баба“, то јест: „наш отац“.

Хаџи-Георгије је имао чисту и нераздјељену љубав према свима. Био је увијек миран, незлопамтив и праштао. Имао је велико срце, те је у њега могао да смјести све и свакога, какви год били. Као да се већ био „истанио“ од земље: живјећи анђеоски, постао је анђео и узлетио на небеса, јер није задржавао ништа — ни душевне страсти ни материјална добра. Све је одбацивао, и зато је узлетио високо.

Пошто је невино много пострадао од људи, од сабраће монаха, може се вјеровати да је од Христа удостојен и двоструког вијенца: преподобног и мученичког. Трудио се да живи у скровитости, као што су обично живјели и свети Оци наше Цркве.

И није суштина у томе што га наша Црква, до данас, још није јавно објавила светим да би му „дала ореол“; суштина је у његовом свијетлом животу, у тихом и безазленом примјеру. Био је испуњен врлинама и божанским силама, које је цијелим собом стављао у службу ближњих. Свједоче просутни да када је извршено откопавање његових светих моштију, раширио се неисказан миомирис.

Превео и прередио: протопрезвитер Никола Гачевић

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Црква има мноштво светитеља, али се не називају сви „Оцима Цркве“. Ово звање припада једној посебној групи међу њима. „Отац“ је онај који је способан да рађа људе у Христу, да их духовно обликује и васпитава. Стога се „Оцем Цркве“ назива онај светитељ који је, да тако кажемо, испунио меру светости — који се обожио, сјединио са Богом и постао обиталиште Светога Духа. Међутим, у сабор Отаца Цркве он улази онда када, уз светост живота, поседује и дар да поучава и брани веру. Зато запажамо да су већина Отаца Цркве, велики учитељи, били изузетно образовани и у световним наукама и у науци живота у Христу.

Ови велики светитељи темељно су изучили и савладали најзначајније науке свога времена, а истовремено су живели са Богом. Они су узвишена достигнућа световне учености ставили у службу преношења духовне науке, то јест живота са Господом, тако да су постали чисти сасуди у којима обитава Свети Дух. Било је Отаца који су, захваљујући свом духовном и световном знању, могли да Јеванђеље Христово пренесу језиком свога доба — да о Христу говоре људима свога времена кроз њихову културу, појмове и изразе, како би могли да разумеју. А било је и духовних Отаца који су напредовали у заједници са Богом, били Њиме просвећени и постали сасуди Светога Духа, те је Сам Дух кроз њих говорио. Неки су остали непознати, други су се открили кроз своје духовно руковођење, а неки су били јасно објављени од Бога тек након свог упокојења. Примере таквих Отаца имамо и у наше време, у свим овим категоријама.

Заједничка одлика светих Отаца, чија дела изучавамо, јесте то што су поседовали културу свога доба и били познати по снази ума. Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и Максим Исповедник — да наведемо само неке — одликовали су се блиставим умом и високим степеном световне образованости. Али та умна димензија код њих никада није била одвојена од просвећеног срца испуњеног благодаћу Светога Духа. Они су били истински учитељи, али уједно и освећени благодаћу Духа Светога.

Ово је веома важно имати на уму, јер смо увек склони да склизнемо у једну од две крајности. Постоје струјања која наглашавају знање и она која истичу искључиво побожни живот. Оци нису били искључиви ни у једном правцу, него су свакоме дали његово место, учећи да се врлина налази у средини између две крајности. Тако је код њих захтев светости ишао руку под руку са захтевом световног знања.

Ову појаву потребно је дубље сагледати, јер хришћански свет данас, уопште узев, сведочи о неконтролисаној усредсређености на разум, „научна истраживања“ и „академију“. То само по себи није зло, јер хришћанство мора говорити савременом човеку његовим језиком, а не језиком који не разуме — у супротном, Јеванђеље ће бити изгубљено. Међутим, проблем настаје онда када се ова усредсређеност остварује на рачун живота у Христу. Тада упадамо у замку онога што се данас назива „религијским наукама“, и питање постаје културно, а не искуствено.

Стога, с времена на време, унутар Цркве уочавамо супротстављене токове: једне који наглашавају искључиво духовни живот и друге који се усредсређују само на хришћанску културу и мисао. Овај сукоб може бити отворен или прикривен. Ипак, остаје од пресудне важности да се негује отачки, патристички осећај који нам омогућава да Оце читамо исправно и разумемо дух њиховог приступа, а не само слово.

Потребно је, притом, разумети да већина Отаца Цркве нису били академски професори у савременом смислу речи, већ пастири, проповедници, духовни руководитељи, лекари душе који су лечили духовне болести људи, или браниоци вере од јереси. Већи део њихових списа чине беседе и поуке упућене народу, или апологетска дела која објашњавају православну веру, указују на одступања од ње и разобличавају јереси. Многа од тих дела записали су управо слушаоци. Оци Цркве нису се обраћали искључиво интелектуалној елити, нити су тежили пуком стицању религијског знања. Иако су неки од њих, у складу са околностима, ступали су у дијалог и расправе са философима и ученим људима свога доба, њихов циљ био је сведочење вере. Они су желели да помогну људима да достигну „меру раста пуноће Христове“. Из те свести о значају духовног рађања и васпитавања људи за живот у Христу, Оци су бранили веру, тумачили Свето Писмо и одговарали на изазове свога времена.

Оци Цркве нису били заинтересовани за преношење апстрактног знања, него су силазили у саму стварност људског живота. Свети Јован Златоусти, на пример, у својим беседама говори о позориштима, одећи и ситницама свакодневице, повезујући све то са здравим хришћанским моралом. Циљ, дакле, није био писање књига, већ вођење људи ка пуноћи Христовог узраста. Онај ко чита Јеванђеље може га и погрешно разумети; зато је неопходно његово тумачење, како би верници могли да га живе.

Ментални склоп савременог човека постао је више усмерен ка знању него ка животу по њему. Савремени човек приступа Богу умом, а не срцем. Школе вере и богословља одувек су постојале, а проповед је од самих почетака хришћанства била саставни део богослужења. Грешка, међутим, није у тражењу религијског знања, већ у његовом тражењу без бриге за примену и животно искуство. Данашњи верници, услед лаке доступности информација, подложни су искушењу да више траже религијско знање него да га живе. То доводи до надувавања ума на штету срца и чини религијску установу сувом и безживотном. Зар то није један од разлога због којих се данас толики број људи обраћа манастирима, тражећи живу, а не „упаковану“ веру? Заиста, многи у потрази за унутрашњим миром прибегавају и религијским праксама Далеког истока, лишеним Христа.

Много већа корист би се постигла када бисмо људима помогли да живе у Христу и када бисмо Његово учење саопштавали на разумљив начин, уместо да их једноставно испуњавамо верским информацијама.

извор

„Нема венца без победе, нити победе без подвига, ни подвига без борбе, нити борбе без непријатеља" [1] — у овим речима светитеља Тихона Задонског садржана је суштина монашког пута.
Господ призива: „Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде" (Мт. 16, 24). Монаштво је следовање за Христом-Победитељем, Који је победио свет (Јн. 16, 33), победио смрт и у Себи обновио палу људску природу. Монах није само ученик Христов, него и саучесник Његове Победе.
Монашки живот представља непрестану духовну борбу, усмерену ка стицању Царства Небеског. И као што сваки војник има своју стратегију битке, тако и монах има своју — смирење и послушање, којима побеђује гордост и самовољу. Његово оружје је молитва, а штит труд и уздржање, који ограђују душу од непријатељских стрела.
Храм је срце монашке породице. Богослужење је велики старац Амвросије Оптински називао извором живота и бесмртности. Али и келија монаха јесте посебно место сусрета са Богом, поприште подвижничке борбе. Наш молитвени подвиг састоји се од два делања: богослужбене и келијне молитве. Као што птица не може летети са једним крилом, тако ни монах не може узлазити ка Царству Небеском, занемарујући једно од њих.
Како правилно сјединити ова два делања? Управо о односу богослужбене и келијне молитве, о њиховој узајамној повезаности и значају у монашком подвигу, превасходно ће бити речи у нашем разматрању.
 
Монаштво — савршено хришћанство

Свети Јован Касијан Римљанин тврди: „Крај нашег подвижничког живота јесте Царство Божије, а циљ — чистота срца, без које је немогуће достићи тај крај" 
Преподобни Макарије Велики наглашава да је монашки подвиг активно супротстављање злу у сопственом срцу: „Главно дело подвижника састоји се у томе да, ушавши у своје срце, тамо започне борбу са сатаном и да га омрзне, те, супротстављајући се његовим помислима, ратује с њим" 
По речима преподобног Макарија Оптинског: „Шта, дакле, значи монаштво? Остварење хришћанства, које се састоји у испуњавању заповести Божијих, у којима је и садржана љубав према Богу" .
 
О главном непријатељу монаха и борби с њим

Свети Јован Касијан открива суштину монашке борбе: „Не треба да се бојимо спољашњег непријатеља; наш непријатељ је затворен у нама самима. Зато се у нама непрестано води унутрашњи рат. Ако у њему извојевамо победу — све спољашње борбе постаће ништавне, и све ће код Христовог војника бити мирно и њему покорно" 
Главно бојиште јесте срце монаха, у коме он непрестано води борбу са унутрашњим непријатељима — страстима, као и са духовима злобе поднебесним (уп. Еф. 6, 12), који на нас делују превасходно управо кроз те исте страсти.
Како учи свети Исихије Јерусалимски, главно оружје у овој борби јесте молитва: „Треба увек окретати у пространству нашега срца име Исуса Христа, као што се муња окреће у ваздушном простору пре него што падне киша" .
 
Поука из историје Оптине пустиње: стајање на стражи

У житију оптинског настојатеља, преподобног Исакија (Антимонова), налази се поучан моменат. „Бдење над ревносним одласком братије на црквена богослужења отац Исакије сматрао је својом посебном обавезом", саопштава житије, „и ради тога у радне дане готово никада није заузимао настојатељско место, него је стајао код врата, надзирући уласке и изласке инока, упућујући у своје време прикладно опомињање онима код којих је запажао немар у слушању Божанствених служби до краја".
Међутим, на томе се ствар није завршавала. Ако би неко од братије почео ретко да долази на службе, настојатељ се са опоменом обраћао целој братији: „Оци свети! Заборављате цркву. Треба да знамо ради чега смо дошли у обитељ. Јер ћемо за то пред Богом одговарати. Молим вас све да не заборављате храм Божији".
Ако се неко из братије не би уразумио ни овим настојатељевим опомињањем, отац архимандрит „прибегавао је већ каквој казни, најчешће лишавајући га месечне порције чаја. А да би имао могућност да чешће поучава братију, он је готово до саме своје кончине сам делио, на почетку сваког месеца, чај и шећер: ревноснима је издавао, а лењима је обично говорио овако: 'Данас, брате, не идеш у цркву — нећу ти дати чаја'". Само кувари и они из братије који су обављали послушања која нису могла бити прекинута могли су да напусте службу пре отпуста.
„...Он је изједначавао са Јудом-издајником оне који су без потребе излазили из храма не сачекавши завршетак службе", наставља житије. „Подстичући ревност братије за заједничку молитву, отац Исакије је говорио: 'Због тога вас Царица Небеска неће оставити и послаће Своју милост', при чему је и сам, својим уредним присуством на богослужењима, први давао свима добар пример" .
Преподобни Исакије је разумео да је храм срце обитељи, да се управо ту налази једно од најважнијих бојишта монаха, где се решава исход његове духовне борбе. Зато је и стајао на стражи код врата храма, жртвујући сопствену молитву ради спасења душа које су му биле поверене.
 
Главна искушења монаха

Продирање световног духа

Старац Пајсије Светогорац назива световни дух највећим непријатељем: „Највећи непријатељ наше душе, већи непријатељ чак и од ђавола, јесте световни дух. Он нас слатко заноси, а заувек нас оставља у горчини... Срце, заробљено сујетним светом, задржава душу у стању без духовног напретка, а ум — у помрачењу" [9].
У наше време дух овога света, који у себи носи тежњу ка комфору и доколици, продире и у манастире. Како каже старац Пајсије, „на жалост, световни дух је из света продро и у многе манастире. Разлог за то је што у наше доба неки духовни руководиоци усмеравају ток монаштва световним путем" [10]. Нарочито је лукав световни дух онда када се облачи у рухо привидне културе. „Путем световног развоја, који се сматра напретком, монаштво долази до духовног распада. Из монаштва ишчезава веома много тога" [11], појашњава преподобни. И користи следећу метафору: „Ако се алкохол остави у отвореној боци, он ће изветрити и изгубити сву своју јачину... Тако је и са монахом: ако није пажљив, он одгони од себе Божанску благодат и после тога има само схиму — спољашњи изглед монаха. Он је налик изветрелом алкохолу и не може да 'опече' ђавола" [12].
Данас је део те „културе" и интернет, захваљујући коме монах, боравећи у својој келији, може у мислима и осећањима да лута беспућима овога света и да духовно пљачка самога себе, разарајући сопственим рукама оно што је изградио молитвом и послушањем.
 
Рутина и униније

Једном се послушник Николај (Бељајев) пожалио старцу Варсонофију да му понекад долази помисао како је „монашки живот без радости: дан пролази за даном; најважније је да се унапред нема чему надати — исте службе, иста трпеза и остало". Значајно је да, по речима послушника, та помисао долази „нарочито за време службе на правилу".
„То је једна од најотровнијих помисли...", одговорио је старац. „Добро си учинио што си ми је рекао — она је многе поколебала, па су тако и напуштали обитељ". Заиста, ако живот инока није испуњен молитвом и духовним смислом, ако се претвори у рутину, он — попут рђе — разједа душу, доводи до унинија и напуштања подвига. Старац Варсонофије упоређује духовно узрастање монаха са рађањем детета: „Када жена рађа, она трпи тешке муке, а када роди, више се не сећа мука од радости што се човек родио на свет (Јн. 16, 21)". Да не би претрпео пораз у духовној борби, монах, по речима старца, „треба непрестано да буде као у мукама рађања, док не дође у меру раста пуноће Христове (уп. Гал. 4, 19)" .
А преподобни Исак Сирин обраћа се монаху овим строгим речима: „Испитуј себе сваки дан, да се жар ревности душе твоје не охлади, којим си се распалио у почетку, и да се не лишиш једног од оружја у које си био одевен на почетку свога подвига... Не показуј немар... да... не паднеш док напредујеш и да се не покажеш неспособним да се одупреш невољама које наилазе на тебе" . Он и наводи узрок монашког унинија: оно настаје од лутања ума, а лутање ума — од празнословља, сујетних разговора или од преједања .
 
Богослужбена молитва као основа монашког подвига

Непријатељ делује за време богослужења

За време богослужења, када душа треба да пребива у миру и побожном страху, непријатељ се са нарочитом силом устремљује на монаха.
„Понекад људи излазе из храма због помисли", говорио је старац Варсонофије. „То је, наравно, неразумно. Непријатељ подиже борбу помисли с циљем да човека изведе из храма. Не треба попуштати непријатељу. У већини случајева код младих се јављају блудне помисли, а код старијих — помисли гнева и сећања на старе увреде. Непријатељ као да говори: 'Сећаш ли се како те је тај и тај пред свима увредио, а ти си прећутао и ни реч му ниси рекао. Ех ти! А требало је да му кажеш ово и оно...' Понекад од таквих помисли човек сав узаври од гнева. Треба се борити" .
А главно оружје у тој борби јесте Исусова молитва. По речима преподобног Варсонофија, „помисли отерати није у вашој моћи, али их не прихватити — јесте. Име Исусово их одгони" .
А преподобни Анатолије (Зерцалов) саветује: када у храму ђаво „зачепљује уши и склапа очи", треба изговарати Исусову молитву, која „не само да не смета, него чак помаже да се слуша читање и појање, и помаже и уобичајеној црквеној и келијској молитви... и чини дух мирним" .
 
Богослужење као „дијагностика" духовног здравља инока

Преподобни Симеон Нови Богослов упозоравао је: „Ко ропће на уобичајеним службама, оптерећује се њима и не стара се о њиховом вршењу... тај је непријатељ Божији и туђ Царству Небеском" .
Старац Варсонофије сведочи да је одлазак на црквена богослужења својеврстан „термометар духовног здравља" хришћанина. „Код преподобног Јована Лествичника питали су да ли постоје поуздани знаци по којима се може познати да ли се душа приближава Богу или се од Њега удаљава", говори старац. „Јер у погледу обичних ствари постоје јасни знаци — да ли су добре или не. Када, на пример, купус, месо или риба почну да труну, то се лако примети, јер покварена храна испушта непријатан мирис, мења боју и укус, и спољашњи изглед сведочи о кварењу. А душа? Она је бестелесна и не може испуштати непријатан мирис нити мењати свој изглед." И сам одговара: „Поуздан знак умртвљења душе јесте удаљавање од црквених служби. Човек који се хлади према Богу најпре почиње да избегава одлазак у цркву. Испрва настоји да дође касније на службу, а потом сасвим престаје да посећује храм Божији" .
Душа која се удаљава од Бога, попут болесног тела, почиње да одбацује оно што јој је корисно. Најпре се јављају мања кашњења на богослужења, затим изостајање са служби радним данима, а на крају и потпуно избегавање храма.
Нажалост, нешто слично се, из различитих разлога, догађа и у манастирима. Нарочито радним данима на служби буде веома мало братије или сестара. Ситуација у којој потреба приморава монахе да за време богослужења буду на послушању разумљива је — ту се често ништа не може учинити. Али дешава се и то да неко претпостави келијску молитву храмовној, или одмор, или читање, па чак и забаву на интернету — то јест, бави се сопственим стварима на штету службе.
Међутим, чак ни телесно присуство у храму не гарантује победу у борби. Светитељ Игнатије Кавкаски каже: „Расејаност краде молитву. Онај ко се моли са расејаношћу осећа у себи нејасну празнину и сувоћу. Онај ко се непрестано моли расејано лишава се свих духовних плодова који обично произилазе из пажљиве молитве, и стиче стање сувоће и празнине; из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, слабљење вере, а из тога — мртвило у односу према вечном, духовном животу" .
А старац Амвросије ово стање дијагностикује кратко и тачно: „Зато дремаш у цркви и не чујеш службу — јер ти помисли лутају тамо и амо". Када је ум затворен у речи молитве, када срце одговара на оно што се у храму савршава, а тело себе савлађује ради дугог стајања на богослужењу — за непријатеља не остаје места.
Тако богослужење постаје непогрешиви „дијагностичар" духовног стања инока. Храм, попут рендгенског апарата, осветљава све скривене болести душе, све тајне ране. И за онога ко односи победу у овој борби са самим собом и непријатељским наваљивањима, богослужење постаје извор духовне снаге и утехе.
 
Богослужење – сараспињање Христу

Да би ум монаха увек био усмерен ка Небу, богонадахнути оци установили су круг годишњег богослужења, који се данас у својој пуноћи углавном савршава у манастирима.
Учествујући у пуном дневном кругу богослужења, монах одржава искру богоопштења у своме срцу, а она се распламсава током келијне молитве. Полуноћница, која се по правилу служи у поноћ, код нас се обично савршава рано ујутру, у часовима када свет још спава. Када нема дневне буке и када је све око нас утихнуло, најбоље је молити се, не расејавајући се животним бригама. Ум се тада чисти од помисли и устремљује ка Богу. У тим часовима монах постаје стражар света, заступник пред Богом за грешну земљу. Његово бдење јесте служење читавом човечанству.
У старој Оптини, као и у свим руским манастирима, богослужење је почињало у један или два часа после поноћи: савршавале су се полуноћница и јутрење. Данас полуноћницу почињемо у 5.30. За многе је и то физички напорно. Али знам да братија која долази на полуноћницу осећају од тога корист и духовну бодрост, упркос потреби да себе приморавају на рано устајање.
Поред тога, у Оптини се данас свакодневно служи повечерје са чином опроштаја. Повечерје се служи после вечере, када се готово сва послушања завршавају. Оно је обавезно за сву братију, а мирјанима приступ није дозвољен. Тако се дан завршава саборном молитвом и међусобним праштањем; душа монаха се умирује и молитвено припрема за келијну молитву, чије је средиште оптинска петостотница.
Богослужење је за монаха сараспињање Христу. „На јутрење треба ићи, јер се за време Литургије за нас приноси Бескрвна Жртва Богу, а идући на јутрење, ми сами себе приносимо на жртву Господу, жртвујемо Њему свој покој", – говори преподобни Мојсије Оптински. На свакој Литургији тајанствено се понавља голготска жртва, и они који се моле постају саучесници тог највећег догађаја у историји света. А наша рана устајања, умор од дуготрајних служби – то је наша мала жртва Христу, наше учешће у Његовој победи над духом овога света. Тако свака служба постаје школа самоодрицања.
 
Трезвоумље

Трезвоумље је непрестана пажња, пребивање у бдењу и будном надгледању помисли које долазе на ум и настоје да уђу у срце како би овладале тврђавом душе. Трезвоумље је главно унутрашње делање монаха, истинска „уметност над уметностима и наука над наукама", које је тешко достижно ономе ко живи у метежу умних забава и световних привржености.
 
Молитва у „вавилонској пећи"

Келија као поље борбе

Древни оци упоређивали су монашку келију са вавилонском пећи, у којој се монах, попут три младића, испитује, очишћује и припрема за сусрет са Богом. Келија је место где монах треба да оправда своје име „монос", то јест да буде насамо са Богом. Насупрот томе, келија никако није место где монах проводи време са справом у рукама, предајући се забави, активностима на друштвеним мрежама или празнословљу телефоном.
Искусни духовници келију не сматрају толико местом одмора монаха, колико поприштем подвижничке борбе и местом сусрета са Богом.
Од времена преподобног Пајсија (Величковског) у општежитељним манастирима обновљене су традиција старчества и исихастичко духовно учење.
 
Атонска традиција „келијског бдења"

На Светој Гори келијном правилу придаје се посебан значај. Испуњавајући молитвено правило, монах усмерава све своје силе ка борби за сусрет са Богом; зато Светогорци то називају „бдењем" или „келијном Литургијом".
 
Јединство богослужбене и келијне молитве

Понекад се може чути мишљење да, ако је Исусова молитва важна и спасоносна, ако представља најкраћи пут ка спасењу, зашто се њоме не би заменило целокупно правило, па чак и цело црквено богослужење? Јер на богослужењу, услед читања различитих молитава, мноштва народа, потребе да се читају синодици, да се служи као црквењак или обављају друга храмовна послушања, расејаност је тешко избећи.
Такве крајности побија преподобни Макарије Оптински. Једном се једна госпођа пожалила старцу на „празнину" коју осећа после црквене молитве, док се код куће моли са умилењем. „То је прелест, и ваша домаћа молитва, када вам придаје важност, непријатна је Богу", одговорио јој је старац. И појаснио: „О црквеној молитви знајте да је она узвишенија од ваше домаће молитве. Јер се она узноси од целог сабрања људи, међу којима може бити много најчистијих молитава, из смирених срдаца Богу приношених, које Он прима као кад благопријатни, са којима се примају и ваше, мада слабе и ништавне".
Светитељ Јован Златоусти учи: „Нећеш тако брзо бити услишен молећи се Владици сам за себе, као када се молиш са својом браћом; јер овде, у храму, има нечега више него у твојој келији: сагласје, једнодушност, савез љубави, и најзад — молитве свештеника".
Оптински јеромонах Василије (Росљаков) сликовито је говорио: „Молити се сам — то је као пловити у чамцу и сам веслати, а молити се са целом братијом у храму — то је као пловити великим прекоокеанским бродом". Заиста, молећи се у келији, инок је налик морепловцу који се сам бори са бурним таласима; у храму, пак, сва братија, као посада великог брода, заједно се суочава са непогодом, пробијајући се кроз духовне олује ка жељеној луци богоопштења.
Тако се келијно делање не супротставља саборном, него га храни, а заједничко богослужење, са своје стране, даје снагу за лични подвиг. А Исусова молитва обједињује сва делања монаха.
„Исусова молитва, по учењу светих отаца, прикладна је када човек хода или седи, или лежи, пије, једе, разговара или се бави неким ручним радом", учи старац Амвросије. Старац Анатолије (Зерцалов) поучава да је тежак и лишен радостан монашки живот без овога делања, а са молитвом и бреме послушања постаје лако . И додаје да се у манастиру не може наћи друга утеха осим Исусове молитве.
 
Пример оптинских стараца: љубав према храму

Оптерећени духовним старањем о братији и пријемом народа, оптински старци нису увек могли да присуствују свим храмовним богослужењима. Они су служили углавном недељом, на спомен великих светитеља и у друге празничне дане, и својом љубављу према храму и богослужењу давали су братији благ пример.
 
Старац Макарије

Преподобни Макарије Оптински био је врстан познавалац богослужбеног устава; волео је и одлично познавао црквено појање. Својом сталном личном пажњом и стрпљивим учешћем успоставио је ред и тачност у скитском богослужењу. Како сведочи његово житије, старац је „увео равномерно читање, без лажне осећајности, ради избегавања таштине код читалаца", „а његовим старањем у скиту су установљене службе канонарха и појање стихира на подобне, које је потом прешло из скита и у манастир". То изузетно лепо појање постоји и данас.
Као скитоначалник, старац је пазио да братија долази на Литургију са звоном или пола часа пре почетка, ради читања синодика. Зато је служашчи јеромонах, по окончању звона, намерно одлагао почетак Часова. Преподобни је бирао способну скитску братију „за изучавање црквене нотације"; уочивши грешке код канонарха, чтеца или појаца, није их остављао без опомене. Када је било потребно променити тон појања или подсетити на напев, преподобни је сам долазио за певницу и започињао стихиру или ирмос, а канонарха је позивао к себи са књигом и показивао како да правилно раздели поједину стихиру .
Старац, који је свакодневно примао десетине људи, исповедао братију и водио обимну преписку, добро је разумео да нема важнијег дела од богослужења, јер је оно срце манастирског живота.
Преподобни Амвросије је приповедао да је, чак и када би оболео, отац Макарије ипак долазио у храм. „Поседи мало, па оде у архијерејску келију... (она се налазила ту, уз скитски храм), тамо се задржи, али када већ види да више нема снаге да остане у цркви, прекрсти се и оде. А све то јер још увек не верује себи".
Лични пример скитоначалника и старца био је за братију речитији од свих усмених поука.
 
Преподобни Антоније (Путилов)

Игуман Антоније (Бочков) сећао се преподобног Антонија Оптинског као „изврсног чтеца и појца, једног од најбољих типикара целокупног монаштва", а скитска црква је за њега „постала вољено, јединствено место духовне утехе, његова прва мисао, његов живот. У њој је чувао поредак, њен свештени чин, заволео њену лепоту и чистоту; био је спреман да устима одува и најситнију прашину коју би приметио на лику свога вољеног малог храма, који је за његовог времена постепено узрастао у своје благољепије, а који је у почетку био сазидан његовом секиром" [33]. За време богослужења, побожни страх преподобног преносио се на све присутне, тако да се у храму могао чути сваки шум, сваки покрет.
Запамћена је и прича о једном иноку кога је преподобни Антоније, као скитоначалник, наговарао да не изостаје са богослужења. Међутим, овај се није поправљао, правдајући се болешћу. Тада је отац Антоније сам отишао на јутрење, иако због болести ногу уопште није могао да стоји на служби. Из храма је одмах пошао у келију тога брата и пао му пред ноге, говорећи: „Брате мој који пропадаш! Ја ћу за тебе морати да дам одговор пред Господом. Ти ниси отишао на свето послушање — отишао сам ја уместо тебе. Смилуј се и на себе и на мене, грешнога!" Говорио је кроз сузе, а испод мантије — читава локва крви: скупила се у чизмама из отворених рана на ногама и излила се при земном поклону. Тако је преподобни спасао немоћног сабрата свога.
 
Старац Анатолије (Зерцалов)

Преподобни Анатолије (Зерцалов), по сведочењу старца Амвросија, имао је такву молитву и благодат каква се даје једноме од хиљаде. А старац Варсонофије је говорио да су оца Анатолија виђали како се моли — у ваздуху.
Ослањајући се на сопствено искуство, старац Анатолије је о молитви говорио: „Треба се тако молити да између душе онога који се моли и Бога не буде ничега и никога, него само Бог и душа. Када се молиш под утиском лепог појања, то још увек није истинска молитва".
За време служења Литургије, лице преподобног је, по сведочењу очевидаца, бивало обасјано неземаљском светлошћу. Године 1892. служио је Литургију заједно са светим праведним Јованом Кронштатским. И отац Јован је видео да оптинском старцу саслужују два анђела. Шта је то ако не причасност Небеској Литургији, која се савршава пред Престолом Божијим!

Пут ка победи кроз испуњавање заповести, смирење и послушање

Већи део овога излагања посвећен је молитви, и то није случајно. „Тражите, дакле, најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово додати" (Мт. 6, 33), говори Господ.
Старац Макарије наводи речи преподобног Макарија Египатског: „Глава сваке врлине и врхунац свих исправних дела јесте непрестано пребивање у молитви; јер се њоме и остале врлине свакодневно могу измољавати од Бога". То јест, свако истинско добро такође се измољава молитвом.
Ипак, не треба из тога изводити закључак да је довољно само молити се — па ће се страсти саме умањити, а врлине умножити.
Преподобни Макарије Египатски упозоравао је на такво поједностављено схватање: „Ако не будемо украшени смиреноумљем, простотом и добротом, образ молитве нам ни у чему неће користити. Ово пак говоримо не само о молитви, него и о сваком подвигу... јер се сва та благочестива дела предузимају ради плодова. А плодови духовни јесу: љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, уздржање, смирење и слично. Ако се пак ти плодови не налазе у нама, узалудни су и бескорисни сви наши подвизи".
Старац Макарије није сматрао Исусову молитву важнијом од осталих монашких делања. Молитва, по његовој поуци, неће довести човека до спасења ако се он не подвизава у испуњавању јеванђелских заповести. Подсећао је: „Главни циљ наш треба да буде испуњавање заповести Божијих, којима се чисти срце наше од страсти и испуњава духовним плодовима: миром, радошћу, љубављу и осталима. Уздржањем се очишћује наша телесна природа и тиме се, заједно са молитвеним правилом, чисти ум — али само при испуњавању заповести Божијих и у најдубљем смирењу. А без тога ни пост, ни трудови, ни правила неће нам донети никакву корист. И ако се само у томе буде видело монаштво — да се испуњава правило и држи пост, а да се о заповестима љубави, трпљења и смирења не води брига — узалуд ћемо се трудити".
Другим речима, могуће је одстајати сва богослужења од почетка до краја, непрестано понављати молитву и најстроже постити — а притом остати раздражљив, немилосрдан и лукав.
Основа монаштва јесте послушање. Јер ако се човек руководи сопственим разумом, молитва се не укорењује у његовом срцу. Преподобни Нектарије Оптински запажао је да „без послушања човека обузима налет и нека врста жара, а потом долази опуштеност, хлађење и укоченост, те човек не може даље да напредује. А у послушању је у почетку тешко — све су запета и тачка, али се потом сви знаци интерпункције изглађују".
Свети Јован Лествичник учи: „Само је једна стаза која води у заблуду — она се зове самовоља". Послушање игуману, уставу и духовнику услов је успешног проласка монашким путем и уједно најједноставнији пут ка смирењу. Свети оци уче да униније бежи од послушних; преподобни Јован Лествичник примећује да је послушање „безбрижност у невољама". Послушан човек се не препире, ни са ким се не свађа, него се смирује пред људима и све невоље прима као заслужене, као вољу Божију о себи.
Старац Макарије је писао: „Монаштво је образ смирења, и до њега се долази кроз многа бојишта и искушења".
Подвиг је неопходан, али управо смирење постаје кључ победе. Преподобни Силуан Атонски каже: „Сви ми, следбеници Христа... а нарочито монаси, водимо борбу са непријатељем. Ми смо у рату, и борба наша траје сваки дан и сваки час... Да би се победио непријатељ, треба научити Христово смирење; и чија је душа стекла то смирење — тај је победио непријатеља".
 
Плодови подвига и венац победе

„Венац без победе не бива", каже светитељ Тихон Задонски. Који, дакле, плодови сазревају у души монаха који верно пролази свој подвиг? Какву награду прима Христов војник за непрестану духовну борбу?
Подсетимо да свети Јован Касијан Римљанин крајњим циљем монашког живота назива Царство Божије, а циљем земаљског живота — очишћење срца. Кроз године аскетске борбе срце се постепено чисти од страсти, и монах постаје, како каже преподобни Нил Синајски, олтар Господњи, „на коме се... приносе чисте молитве Богу". Какав величанствен образ! Не узноси се тамјан молитве само у храму од камена и дрвета — сам монах постаје живи храм, у коме његово чисто срце служи као престо Творца.
Како каже преподобни Порфирије Кавсокаливит: „Заволевши Христа, треба да научимо да живимо Христовим животом." И ако по благодати Божијој монах то достигне, он се духовно преображава. За њега више не постоји никакав страх: ни од смрти, ни од ђавола, ни од ада. „Ако упознаш и заволиш Христа, живећеш у рају", говори старац. „Христос је рај. Рај почиње већ овде. Црква је земаљски рај, налик ономе који је на небу".
И најзад, највиши „трофеј" наше духовне борбе јесте — љубав. „Само се љубављу овенчава пут духовног усавршавања који води ка обожењу", сведочи старац нашег времена, архимандрит Јован (Крестијанкин). Ту савршену љубав према Богу и ближњима показали су нам многи свети подвижници, међу њима и наши оптински старци.
Тако се кроз непрестани подвиг инок-војник духовно преображава и односи победу, постајући живи храм Божији, у коме обитава Сам Христос.
 
„Свет стоји молитвом"

Преподобни Силуан Атонски јасно указује: „Захваљујући монасима на земљи никада не престаје молитва; и у томе је корист за читав свет, јер свет стоји молитвом; а када молитва ослаби, тада свет пропада".
У манастирима древна традиција православног уставног богослужења живи у свој својој пуноћи и строгости. Овде богослужење није додатак животу, него сам живот — његов темељ и смисао.
Неретко се парохијски храмови празне, упркос свим поједностављењима и скраћивањима служби, док су манастирски храмови испуњени онима који се моле. О чему то сведочи? О томе да људска душа, по самој својој природи, интуитивно тежи истинском и неисквареном. Људи долазе издалека да би се дотакли древне традиције, да би чули једноставно, побожно појање монашког хора. Они желе да осете посебну атмосферу монашке молитве и срцем се одазивају на њу. Савремени човек, измучен сујетом, информативном буком и духовном празнином потрошачког друштва, долази у манастир као у оазу, као на место где се небо дотиче земље.
Испоставља се да није потребно „ићи у корак са временом" нити „прилагођавати" богослужење савремености. Наш савременик можда не разуме црквенословенски језик и не познаје тананости устава — али његово срце непогрешиво осећа аутентичност и одговара на њу.
 
Задатак савремених игумана

Шта савремени игумани треба да чине како би у монасима усадили љубав према богослужењу и молитви?
Искуство показује да су неопходни лична контрола и систематски рад са братијом. Али сама дисциплина није довољна. Задатак игумана јесте да манастирском братству објасни духовни смисао и нужност неопустивог присуствовања богослужењима, као и извршавања келијног правила. Зато је потребно одржавати редовне разговоре са братијом. Често се изговарају исте, већ познате истине, али када се оне кажу из уста игумана у правом тренутку, имају посебну снагу деловања на монахе. У нашем манастиру усталила се традиција да после сваког годишњег Сабрања игумана и игуманија манастира Руске православне цркве, одржаног под председништвом Патријарха, у обитељи разматрамо извештај првојерарха и промишљамо како да поуке нашег Свештеног архимандрита применимо у манастирском животу.
Разговори са намесником и духовницима призвани су да стварају атмосферу поверења. Ипак, несумњиво је да је лични пример игумана далеко важнији од било каквих речи. Ако игуман присуствује свим богослужењима и трпезама, ако је у сталном општењу и контакту са братијом, монаси га доживљавају као пастира и оца и настоје да му подражавају.
Управо такав целовит приступ — у којем се дисциплина спаја са пастирском речју, а реч поткрепљује личним примером — ствара здраву духовну атмосферу у којој се монашки позив открива у пуноћи и доноси свој плод.
Тако се ауторитет игумана не заснива на формалној власти, већ на поверењу и поштовању које стиче својим животом. Тамо где је игуман први у молитви, а последњи у служењу, где се његова реч не разилази са делом, тамо се и дисциплина не доживљава као спољашња принуда, већ као природна тежња ка духовном поретку и саборном јединству у Христу.
***
„Венац без победе не бива" – ове речи светитеља Тихона Задонског одређују читав монашки пут.
Непријатељ монаха јесу, пре свега, његове сопствене страсти и греховне навике. Борба је свакодневна борба са самим собом, принуђавање на молитву и врлину. Подвиг је верност монашким заветима, самопожртвовано испуњавање манастирског устава и непрестана молитва. Победа је унутрашње преображење, савладавање старог човека, када се срце чисти и постаје способно да прими дарове Светога Духа. А венац је обожење људске природе, када монах постаје истински „олтар Господњи", а његова земаљска молитва се сједињује са небеском. На крају, победа је достизање Царства Божијег.
Ова главна победа састоји се од безброј мањих победа које монах односи у својим свакодневним биткама. Свако принуђавање себе на одлазак на богослужење, на келијну молитву, на смирење пред братом; свако обуздавање језика, раздражљивости, лењости и лукавства – постаје за инока мала победа. Свако одрицање од себе постаје за њега мала Голгота, која води ка Васкрсењу.
Победа не остаје без венца. Свети оци сведоче: благодат Божија је непроменљива, и путеви ка њој остају исти. Променили су се услови, али се није променио Бог, нити се променила људска природа. Зато и у наше дане они који следују Христу-Победитељу, који свим срцем љубе Бога и свој монашки пут остварују у послушању и смирењу, несумњиво ће примити награду. И могу се удостојити истих духовних дарова као и древни подвижници.

извор