Првога дана Госпојинског поста црквени календар спаја два догађаја: на средину храма износимо Животворни Крст Господњи, а истовремено поштујемо спомен на старозаветне мученике Макавејце. На први поглед, пред нама се налазе две различите историјске епохе. Стари Завет, који крвари под јармом суровог паганског цара Антиоха Епифанија, и Нови Завет, који се крунише смрћу и Васкрсењем Спаситеља света. Међутим, ако се духовним погледом загледамо у дубину ове подударности видећемо да ове празнике чврсто спаја јединствени смисао. Христов Крст и подвиг старозаветних мученика нам говоре о истој ствари – о великој парадоксалној тајни спасења, о победи која на први поглед изгледа као апсолутни пораз.

           Пренесимо се у II век пре Христовог Рођења. Моћно царство Селеукида покушава да уведе паганство на силу и да избрише веру у Истинитог Бога. Од Јудејаца се захтевају потпуно одступништво и издаја Завета. Пред паганским судом стоје седморица младића, њихова мајка и учитељ. Младиће бацају на муке, деру им кожу и погубљују једног за другим пред мајком која је одбила предлог да макар најмлађег сина спаси по цену компромиса.

           Како овај призор изгледа с тачке гледишта секуларне и прагматичне логике? Као трагедија и потпуни крах: тоталитарна држава је сатрла шаку немоћних верника. Мучитељи одлазе с осећајем сопствене надмоћи и некажњености. Усмрћена тела хероја остају да труну и чини се да се њихова имена бришу из историје.

           Ако се живот оцењује у категоријама земаљског успеха, Макавејци су изгубили. Међутим, управо у томе се састоји пророчанска сила њиховог подвига:

мученици Макавејци представљају старозаветну икону тајне Крста.

Иако још увек нису имали пуноћу откривења о Васкрсењу, већ су живели предосећајући га. „Ти нас, мучитељу, лишаваш овог живота, али ће нас Цар мира васкрснути.“ Њихова верност је продор кроз трулежност света у реалност Вечности. Они су унапред показали силуету Голготе, много пре него што је на њој подигнут Крст.

Прошли су векови и старозаветна слика је постала историјска стварност. Син Божји долази на земљу и усходи на Крст. И људске очи поново виде исти онај „пораз“. Ученици напуштају Онога Коме су људи певали „Осана!“. Он је издат, претучен и прикуцан за срамно дрво између двојице разбојника. За Јудејце је ово саблазан, за Јелине је безумље. Непријатељи светкују, а ученици се крију. С тачке гледишта малограђанског разума, ово је катастрофа и фијаско. Међутим, управо у овој тачки беспомоћности се одвија тајна наше вере: Христос на Крсту не само да састрадава с човечанством – Он уништава последњу баријеру између Творца и творевине. У недрима голготске таме блеснула је светлост Васкрсења. Оруђе срамног погубљења претвара се у царски трон и главни символ победе над грехом, паклом и смрћу.

Крст је заувек обнажио главну лаж нашег света: истинска снага се не састоји у способности да човек потчињава, да приморава и понижава, већ у спремности да воли до краја.

           Богословље Крста и макавејског подвига није сувопарна теорија. То је изазов који је упућен нама, који живимо у свету, који се клања сили, успеху, комфору, финансијској доминацији и тренутном резултату. Сугерише нам се да побеђује онај ко има више ресурса, чији се глас даље разлеже или ко има тежу песницу. И како нас често саблажњава ова логика, тако да желимо да видимо да Црква има земаљску моћ, а да је наша вера гаранција за земаљско благостање! Свет нам говори:
Кад бирате опроштај уместо освете – то је слабост.
Кад губите свој приход ради савести, ви сте губитници.
Кад жртвујете време и ресурсе ради ближњег – то је непрактичност.
Међутим, управо у овим тренуцима у вама почиње да делује тајанствена сила Животворног Крста.

Подвиг Макавејаца нас учи да се не плашимо да изгледамо побеђени ради верности Богу. А Христов Крст нам дарује сигурност: ниједна суза, ниједна жртва и ниједан корак који су учињени због љубави и истине не нестају нетрагом.

           Улазећи у дане Госпојинског поста поклонимо се Часном Крсту. Сетимо се светих Макавејаца и замолимо Господа да нам да снагу да живимо тако да се не плашимо земаљских пораза, јер је с нама Христос Који је заувек победио овај свет.

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Беседа у 11. недељу по Педесетници, о причи о милостивом господару и неблагодарном слузи (Мт. 18, 23–35)
Свештеник Николај Лудовикос

Приче које су изговорене из Христових уста имају посебну вредност, јер су аутентични извори, а не казивања трећих лица. Тим пре што је Онај Који говори par excellence — у највишем смислу — компетентан у духовној области. Удубљујући се у Христове приче, можемо да схватимо истине духовног живота повезане са Црквом и Царством Божијим.

Дакле:

„Царство Небеско је као човек цар који хтеде да се обрачуна са слугама својим.“

Господ нам овде каже: „Упоредимо Царство Божије са царем који је хтео да се обрачуна са својим слугама.“ И одмах ћемо приметити да Бог Себе поставља на место Цара, а они којима говори јесу слуге. Тиме се успоставља истински поредак ствари: у Царству Божијем постоји Неко Ко је Цар, а постоје и људи који су од Њега толико удаљени колико су слуге удаљене од цара.

А шта значи бити слуга? То је човек који се налази у туђем дому, а не на својој територији. Њему је дат приступ дому са неком утилитарном сврхом, али он никада не заборавља да дом припада другоме, који му је дозволио да у њега улази.

Ми, у суштини, уопште не знамо шта је Царство Божије. Не можемо га чак ни замислити

И други пут сам говорио да ми, у суштини, уопште не знамо шта је Царство Божије. Не можемо га чак ни замислити, јер на свету не постоји ништа што би нам на њега личило и са чиме бисмо могли да га упоредимо. Али га називамо речју „Царство“, јер ће тамо Бог успоставити Своју коначну и апсолутну власт.

Оно се не описује категоријом „власти“, о чему ће бити више речи касније, већ категоријама као што је, на пример, „милост“. У сваком случају, Бог је Неко Ко има власт, а ми смо сви пред Њим — слуге.

Дакле, погледајмо како долази Царство Божије. Овде Христос говори о Себи, јер ће Он подвући црту, Он ће судити васељени. Он долази да јој суди као Онај Ко има власт и нико од становника земље не може да Му каже: „Нећу Ти одговарати!“ Ипак, Његова власт је власт љубави, изузетне љубави, изузетне бриге, изузетне милости. Таква власт заиста постоји!

„…доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата.“

Обратите овде пажњу на речи „доведоше му“: овај слуга није дошао сам, него су га довели, као да започиње неки одлучујући судски процес. Дакле, некога уводе унутра и бацају пред судију, јер дугује десет хиљада таланата. То је огромна сума за оно време, упоредива са данашњим милионима евра.

„А будући да није имао чиме да врати, заповеди господар његов да продаду њега и жену његову и децу и све што има, и да му се плати.“

Он сам треба да буде продат као роб, а такође и његова жена и деца, како би се, колико је могуће, надокнадио бар део дуга.

У Христовим причама важни су чак и најмањи детаљи. Први сусрет са Богом изгледа као сусрет са неким ко је праведан и неумољив судија — бар нам тако на почетку ове приче изгледа. И није случајно што данас многи говоре и мисле о Богу као о Судији Који кажњава, Који захтева Своја права над оним што, како Он сматра, Њему дугујемо.

Али тај први утисак је варљив: коначна слика се толико разликује од овога, толико је запањујуће другачија, да нико не би могао да очекује такав развој приче ако би је прочитао само до овог места.

„Бог ће те казнити!“ Ове речи су симптом човекове удаљености од Бога

„Бог ће те казнити!“ Ове речи су симптом удаљености човека од Бога, одсуства личне везе са Њим, искуственог непознавања Бога: ја се удаљавам од Њега, не познајем Га, па, самим тим, ни Он мене не познаје.

Као на суду: улази неко непознат, оптужени, а непознати судија примењује на њега закон.

Али прича се, ипак, овде не завршава:

„Тада паде слуга тај и клањаше му се говорећи: Господару! причекај ме, и све ћу ти вратити.“

Он није био ни дрзак ни безобразан; поклонио му се. Другим речима, у овом слузи постојао је неки степен вере да овај властодржац има и другу димензију, поред власти и закона. Зато не жури одмах да захтева своја права, већ се најпре клања.

У томе се види његова вера. Вероватно је овај слуга чуо како му је неко рекао: „Погледај, делује неумољиво, али он није такав!“ Он то зна, клања се, љуби господареве ноге и моли га да се стрпи.

У античкој трагедији божанство, суд и закон су неумољиви. Чак и ако се неки трагични јунак, који је починио неки грех, покаје, он мора бити кажњен, јер је нарушио светски поредак.

Едип се на крају каје за оно што је учинио, али ипак зна да ће бити кажњен. Он се чак не усуђује да моли за милост. Јер ако Едип не буде кажњен, пољуљаће се светски поредак. Он је увредио неки моћни морални закон и мора бити кажњен.

А овде, у овој јеванђелској причи, светски поредак се потпуно мења:

„А господар се сажали на онога слугу, пусти га и опрости му дуг.“

Са ужасом је завршено, са страхом је завршено! Опростио му је дуг. Ко је то могао да очекује? Нико.

Неко ми дугује милионе — дужник пада на колена, клања ми се, а ја му опраштам дуг? То звучи сулудо. Помислио бих: „Да ли ми се он заиста искрено клања или се само претвара?“ И почео бих да испитујем његову искреност и рекао бих:

– Хајде, служи ми две-три године, да видим да ли си заиста толико предан мени као што данас показујеш, па онда… можда ти опростим и мали део дуга!

Али господар из приче не чини тако! И управо захваљујући овој милости ми смо данас живи, нарочито данас, када сви заједно не дугујемо милионе, већ милијарде…

Дакле, долази време одлуке и слуга одлази својим путем помилован, без икаквог испитивања.

Да ли смо ми способни за то?

Замислите да је неки монах из овог манастира направио неку огромну грешку, на пример, изазвао пожар у манастиру. Не знам како би тада поступио архимандрит Максим, настојатељ. Али да сам ја архимандрит Максим, рекао бих том монаху:

– Ти ћеш ми на делу показати своје покајање! Запалио си манастир, нанео огромну штету? Једним „извините“ овде се нећеш извући! Показаћеш покајање на делу!

А овде, у причи о слузи, не видимо ништа слично.

Дакле, видели смо величину Бога, а сада, настављајући причу, погледајмо трагичност човека.

„А када изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му беше дужан сто динара, и ухвативши га дављаше говорећи: дај ми што си дужан.“

Слуга је изашао, ван себе од радости, и можемо га разумети.

Радост коју Бог дарује овом човеку могла је бити употребљена на два начина. Први је да га доведе до скрушености и покајања, тако да каже себи:

„Да ли ја уопште заслужујем овакав дар? Шта сада да радим? Требало би да постанем као тепих — да будем тиши од воде и нижи од траве.“

Наше срце отврдне од дарова

То би било адекватно разумевање дара који сам примио. Али наше срце отврдне од дарова. И слуга каже себи:

„Кад је господар већ такав… сада се више ничега не бојим; кад је већ такав… будала, кад је тако добар.“

Чуо сам неке људе како говоре:

– Бог је велик! Зар ће се Он бавити мноме?

Постоје људи који су учинили нешто лоше, али одмахну руком и кажу:

– Зар ће се Бог бавити мноме? Ко сам ја уопште?

Ти си онај коме Бог опрашта десет хиљада таланата.

И тако је савест овог слуге отврднула. Он излази, налази свог пријатеља који му дугује сто динара, односно, рецимо, десет евра — добро, нека буде педесет. Само толико! И, ухвативши га за гушу, почиње да га дави.

„Тада паде друг његов пред ноге његове, мољаше га и говораше: причекај ме, и све ћу ти платити.“

Исте речи! Зар није страшно то што му дужник говори управо исте речи које је он сам изговорио пре само неколико минута?

„А он не хтеде, него отиде и баци га у тамницу док не плати дуга.“

Није га послушао, и не само да га није послушао, већ га је ухватио и бацио у тамницу док не исплати дуг. Али како ће га исплатити у тамници? Неће моћи да га врати, јер нема могућности да ради.

Говорили смо овде да се Бог не оптерећује тиме да нам суди. Ко нам онда суди? Наши ближњи.

Али погледајмо шта даље стоји у причи:

„А другови његови, видевши шта се догоди, ожалостише се веома…“

Пријатељи му суде. Понекад кажемо: „Бог ће судити!“ Али, у суштини, једни другима ћемо судити ми, и то ће се догодити у есхатону — у последњи дан.

Бог ће само слушати и запажати:

„Јер огладнех, и не дадосте ми да једем…“ (Мт. 25,42).

А други ће рећи:

– Да, ми заиста од њега ништа нисмо видели.

Суд ће се одвијати међу нама. Ми ћемо сами судити, и управо је то најневероватније. Овде говоримо о суду који се назива: „Глас народа — глас Божији.“

Људи око слуге нису могли да поднесу такву неправду којој су били сведоци, иако се она лично није тицала њих:

„И дошавши, казаше господару своме све што се догоди.“

Овај тренутак је потресан, јер из њега произлази да Божија љубав у себи носи и правду.

То није љубав која жртвује саму себе да бисмо је ми газили и исмевали, већ љубав која увек даје више него што заслужујемо.

Она је љубав која се на чудесан начин дарује бесплатно, али не да бисмо јој се ругали.

Једно је примити овај огромни дар Божије љубави и рећи: „Ја ово не заслужујем!“ А друго је, примивши дар, рећи себи: „Добио сам бесплатно, али никоме ништа не дугујем!“

Тада овај дар категорички не заслужујемо. Нисмо га заслуживали ни раније, али ако га примамо са покајањем и љубављу као одговором, онда га пред Богом примамо достојно.

Ако Божију милост примимо онако како ју је примио слуга — ропћући и против Бога и против другога — онда је то најстрашније.

Из онога што је слуга потом учинио види се да се пред судијом заправо није клањао од срца

Из избора који је потом направио јасно се види да се, клањајући се пред судијом, заправо није клањао од срца.

Да се клањао с љубављу, схватио би величину дара.

Када волимо, осећамо да љубав која нам је дарована почиње да расте у нама. А када према некоме осећамо одбојност, оно што нам је он дао бесплатно не доживљавамо као дар, већ као нешто што смо му, готово као, украли.

Јесте ли то приметили?

Када нешто узмемо од њега и још му се смејемо, онда нас није брига за њега. А пошто нас није брига, осећамо се као да смо га преварили, као да смо му подметнули нешто лоше и као да нисмо дужни да му будемо захвални.

Говоримо себи:

„Требало је да та будала буде пажљивија!“

Вратимо се, дакле, јеванђелској причи.

Пошто је слуга, по сопственом мишљењу, тако „лукав и паметан“, доживљава потпуни неуспех. Мора поново да се појави пред господаром, а он му поставља питање које га разобличава:

„Зли слуго! сав дуг онај опростих ти, јер си ме умолио; није ли требало и теби да се смилујеш на друга свога, као и ја на те што се смиловах?“

– Само зато што си ме молио, опростио сам ти дуг! Ти то ниси заслуживао, нити си ми показао било какву оданост. Само гледајући твоју молбу, опростио сам ти цео дуг. Зар онда није требало и ти да се смилујеш своме пријатељу, који ти дугује тако мало? Поготово што ти сада он уопште није потребан, јер сам ти ја већ опростио дуг.

„И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао.“

Овде видимо оно што бисмо назвали „Божијим гневом“.

Али Божији гнев је такође један особен облик љубави. Пошто се слуга није уразумио кроз милосрђе, сада ће морати на други начин да научи принципе „духовне граматике“.

Господар га је, каже Јеванђеље, предао мучитељима. Не чак ни у тамницу, већ мучитељима.

А шта то значи?

Да ће пожелети да умре, али неће моћи док не исплати цео дуг. Док све не врати.

Прочитајмо и последњу реченицу:

„Тако ће и Отац мој Небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова.“

Од срца.

Јер данас је лако рећи „извини!“ Ако одете у Енглеску или Француску, на сваком кораку ћете говорити и слушати „извините!“ Ако Енглезу седам пута не кажеш „sorry!“, ништа ти неће дати.

Та врста извињења је део васпитања и културе, која се користи да би друштвена машина боље функционисала. Али то није жаљење из срца. А разлика између тога је огромна.

Исто је и са речима „хвала“ и „молим“. Ако не кажеш „молим“, зажалићеш због тога. Није лоше да човек изговара такве речи, али оне саме по себи нису повезане са срцем.

Да би се некоме опростило од срца, човек и сам мора да буде у стању смирења, покајања и скрушености. У томе је велика тајна.

Сам мораш да осећаш да си дужник. Ако осећаш да никоме ништа не дугујеш, онда ниси способан да опростиш од срца.

Нажалост, немогуће је да не грешимо једни против других; способни смо да нанесемо много зла једни другима. Али једном дође и тренутак помирења, које ће бити или истинито или лажно.

Ако је лажно, онда губимо утакмицу, јер се на тај начин, у суштини, ругамо сами себи, Богу и другоме.

А ако је то помирење истинско, ако долази из дубине нашег срца, шта онда добијамо?

Незамисливо много!

И хајде да овде преокренемо причу из приче како бисмо разумели шта тада добијамо.

Замислимо другачији крај приче.

Господар опрашта слузи дуг. Слуга излази и види свог пријатеља који му дугује сто динара. Јадник почне да бежи од њега куда га ноге носе.

– Дођи овамо! Куда бежиш? Знаш ли шта ми се данас догодило? Више никоме не дугујем ни једну драхму! И сада ти кажем да ни ти више мени не дугујеш ни једну драхму! А да ми дугујеш и много више, и то бих ти опростио! Уђи код мене, хајде да поново будемо браћа, јер смо толико времена били хладни један према другом због овог дуга…

И када би слуга то рекао своме ближњем, онда би се и њихови пријатељи обрадовали и поделили своју радост са господаром.

А господар би поново позвао слугу и рекао му:

– Не само да ти опраштам дуг, већ ти дајем у руке и оне таланте које си ми дуговао, да их од сада раздајеш другима! Буди мој економ!

Свети добијају не само опроштај, већ и дарове да би их делили са нама

Такви су светитељи.

Они добијају не само опроштај, већ и дарове да би их делили са нама.

А зашто?

Зато што направе тај мали корак.

А ми се стално заустављамо на путу, премештамо се с ноге на ногу. Саплиће нас самољубље, зауставља нас нарцизам и ми стално тапкамо у месту…

Тако је крај приче могао бити потпуно другачији.

Али није…

Зато Оци, као што је, на пример, свети Максим Исповедник, говоре да ће на крају суд бити извршен нама самима.

На коју ће страну превагнути тас сваке правде и истине — зависи од човекове слободне воље.

Овде ће превагнути моја лична слободна воља, односно, на коју ће страну кренути моје срце.

Ја ћу сам себи судити и сам себе осудити.

Сам ћу открити шта сам, шта сам бесплатно примио и шта сам од себе дао.

Можда ће неко питати:

„А шта ако је слуга имао добру намеру? Шта ако је желео да опрости, али није могао?“

У реду. Претпоставимо да је веома желео, али није могао да пронађе у себи снагу да опрости дуг.

Али онда би то у причи било јасно: ако се у њему водила борба, не би ухватио свог дужника за гушу, не би га одмах бацио у тамницу, већ би одложио своју одлуку и рекао му:

– Остави ме сада. Сада сам, из неког разлога, срећан. Дођи, обрачунаћемо се други пут!

Али то само под условом да се у њему заиста водила духовна борба.

Међутим, из ове приче не видимо да се у њему таква борба водила.

Да се водила, вероватно би поново отишао господару и питао га:

– И ја желим да чиним као што ти чиниш, али не могу! Помози ми! Реци ми, како ти волиш до те мере? У чему је твоја тајна?

И Бог, Господар, почео би да га учи овој небеској тајни: како да свога ближњег не поистовећује са злом које му је нанео, са његовим грехом, са његовим грешкама.

О грешкама другога у Патерику читамо следећу причу.

Један ава је био болестан и затражио је мало меда, а брат који се бринуо о њему погрешио је и уместо меда дао му уље које се сипа у кандило.

Ава га је напола попио и срушио се мртав на земљу.

Брат, схвативши своју грешку, узвикну:

– Убио сам те, аво! Опрости ми! Шта сам то урадио!

А у следећем тренутку види како ава мирно устаје и каже му:

– Ништа страшно! Преко тебе или преко неког другог, требало је да попијем ово!

Каква је то велика мудрост — не кривити друге за своје невоље!

Када се укључимо у процес анализирања конкретне ситуације у којој смо се нашли и почнемо да опраштамо другоме, постепено ћемо открити да нам други човек, у суштини, није учинио ништа тако страшно.

Схватићемо да нам је заиста мало људи нанело зло — ако схватиш да се онај који ти је нанео зло налази у тешким околностима, ако погледаш његов проблем, видећеш да је он можда претрпео више него ти.

Ретко ко нам заиста наноси зло.

Наравно, постоје људи који наносе зло просто тако — зло ради самог зла. Ђаво наноси зло бесплатно; „Омрзнуше Ме ни за шта“ — тако је једном рекао Христос (Јн. 15,25).

Али такви су ипак у мањини.

Већина људи ствара проблеме својим ближњима, а да то дубоко у себи не жели. Знате ли колико људи желе да воле, а наносе зло управо желећи ту љубав?

Колико родитеља жели да помогне својој деци, а наносе им штету, иако то не желе?

Већина људи наноси другима зло из незнања.

Зато не смемо дозволити такво незнање у духовним стварима. Тражимо због тога помоћ и од духовног наставника, и у Светим Тајнама, и у молитви.

Свакога дана се боримо да проникнемо у тајну Божије љубави која нам је дарована!

И не бојмо се да ће нас то учинити незаштићенима.

То је управо оно на шта мисли Јеванђеље када нам шаље неке за нас „чудне“ поруке:

„И ако неко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину“,
„Ако те ко удари по десном образу, окрени му и други“ (Мт. 5,40.39).

Они који ће нам судити због нашег духовног нерада биће наши ближњи

Знајте да ћемо, ако не преузмемо на себе овај духовни труд, за то одговарати.

Мали смо у духовном погледу и можда за нешто друго нећемо одговарати, али за то што уопште нисмо размишљали и трудили се над собом — за то ћемо заиста одговарати.

А они који ће нам судити због таквог нашег духовног нерада, као што смо већ разумели, биће наши ближњи!

Свештеник Николај Лудовикос

извор

Срца више не куцају, не трепере. Можемо да чујемо звуке биолошког органа, али се куцање љубави више не чује. Све се свело на прорачуне и математичке једначине. Заљубљујемо се, женимо се, стварамо пријатељства, говоримо „Добар дан“ јер увек желимо нешто од другога, а да заузврат не дамо ништа. Желимо само да задовољимо неке своје себичне жеље које вриште да би биле нахрањене. Случајеви у којима сам током живота осуђивао увек ће бити бројнији од случајева у којима сам рекао: „Извини!“ и „Волим те!“ Допадају нам се лепе речи, чак и када су лажне. Али до светости стижемо онда када можемо да лепе речи претворимо у дело и живот и када се подвизавамо да из себе избацимо токсичност коју евентуално носимо у себи и којом трујемо другога.

Увек је други крив што мени није добро. Никада не видимо право стање ствари, јер је потребна храброст да видим своје ране. Потребна је духовна храброст да видим колико сам људи разапео, али и зашто сам убио дете које носим у себи. Можемо да дишемо, али, нажалост, не живимо. Показујемо војничку послушност у свему што нам свет каже. Чинимо ствари само да би биле учињене и не улажемо своје срце у њих; затворили смо срце у тамницу и говоримо му да ћути, јер „не ваља, не сме се, не треба“.

Са рањеним, уморним и љубави лишеним срцима не можемо да направимо ни корак напред. Све пролази кроз „свету инквизицију“. Шта може, шта не може, шта је исправно за свет. Срце остаје на крају. Нико му не придаје значај и, ако покуша да проговори, затварамо му уста. У духовном животу слобода се не затвара, не заробљава, већ се увек васпитава уз поштовање личности човека. После неколико година биће чудо да се људи уопште заљубљују једни у друге. Да се сретну два погледа и да један са другим осети жељу да постану једно тело, један живот, једно јединство, један пут ка Царству Небеском. Да два срца куцају као једно.

Пакао се састоји у томе што су људи престали да се заљубљују једни у друге, да своју везу крштавају у Христу, и што су се заљубили у себе. Заборавили смо да волимо, одбијамо да се заљубимо и то нас наводи да на ствари гледамо површно, јер је за сагледавање суштине ствари потребно љубеће, а не мртво срце. Живо је срце које се заљубљује у једног човека, у Христа и у целокупну творевину. Живо је срце које, чак и када пада, зато што је било рањено, поново устаје. Срце које лажно куца, живећи у императивима и социолошким прописима, јесте мртво срце. Нека наша молитва постане љубавни вапај ка личности Господа, а наше мисли — освећење нашег бића.

Односи међу људима су повређени — од самих људи... Не криви ђавола, човече! Криви своју руку која му отвара врата, а резултат је да се ране шире.

Телефон звони зато што други нешто жели од тебе, а не да би сазнао шта се дешава у твом животу. Остајемо затворени код куће из љубави према ближњем, али смо годинама затворени у ћелији свог егоизма због зависти или због супарништва са другим. Сада своју љубав показујемо на један чудан начин, али и то је нешто. Једна мала свећа у бескрајној тами...

Загрлити другога чак и својом молитвом, ако твоје руке то не могу, тако да други осети да га „вакцинишеш“ својом љубављу.

Занимају нас наш муж, наша жена, наша деца, наше тело, али где је други? Тражимо од Распетога да нас спасе и помогне нам, али заборављамо да смо дужни да се и сами саразапнемо, како бисмо из Његових уста чули: „Данас ћеш бити са Мном у рају“ (Лк. 23,43).

Пред нама је још пут који треба да пређемо да бисмо разумели да смо „тело Христово, а понаособ удови“ (1 Кор. 12,27).

На крају, није ли покајање можда управо то да не желиш да будеш сам у Рају? Можда...

Многи воде битке за „славу“ — једни за славу Христову, други за славу света. Два пута... Један води у небо, а други се завршава у провалији. Живимо борећи се за то чему ћемо, на крају, предати своју слободу. Каква је то само борба, Боже мој!

Окитите јелке, браћо, али не заборавите и украс свога срца. Са упаљеним лампицама на јелци и угашеним срцем, радост нећемо пронаћи.

о. Спиридон Скутис

извор

Мислио сам да су тешки људи око мене криви за мој унутрашњи немир.

Сматрао сам да су искушења, која долазе изненада, разлог због којег немам радости.

Веровао сам да ме Бог кажњава због мојих грехова – мени знаних и незнаних; да Га не занима моја свакодневица и да се њоме уопште не бави.

Желео сам да имам добар однос са Њим како бих се осећао добро, како би ми испуњавао моје жеље и како бих тако себи припремио место у рају. Зато сам осећао задовољство када бих успевао, а тугу када бих доживео неуспех. Нисам разумевао Христове речи: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 10). Нисам разумевао шта значи „живот и живот у изобиљу“.

Све док ми бол, искушења и жалост „до смрти“ нису открили Христово старање о мени – лично старање које извире из Његове личне љубави.

Све док се срце није скрушило и док нисам научио шта значе Његове речи: „Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11, 29). Научио сам, додуше, кроз практичне лекције живота, али... диплому још нисам добио!

Од срца сам заблагодарио Богу за све кроз шта је допустио да прођем, што је допустио да проживим бол и да искуствено схватим шта значи крст. Схватио сам да Он не шаље искушења, већ их допушта како би очистио оно што је претходило у нашој животној причи и припремио наше срце да Га прими „у другом обличју“ – не онако како сам Га ја познавао, већ онако како је Он желео да ми се открије.

На крају, нисмо криви ни ми за оно што нам се догађа, нити су криви други око нас. Бог је крив за све! Јер Му Његова безгранична љубав не допушта да остане равнодушан према нашем погрешном путу. А када нас Његов шапат и Његова миловања не дотичу, Он допушта лукавоме (као што му је допустио у случају Јова) да нас искуша – не онолико колико би овај хтео (јер би нас уништио), него онолико колико можемо да поднесемо.

И када све прође и када се, „скрушени и смирени“, нађемо на Његовом истинском путу, схватићемо лепоту истинског Живота и истинског Пута и рећи ћемо Му од срца: „Хвала Ти!“

И то не само ја него и ти! Јер ово што је речено не односи се само на мене, пошто смо сви исти и сви „ходимо истим путем“ – од садашњег ка вечности.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

игуман Силуан (Туманов)

Представљам вам своје полупоетске мисли на тему стихова петербуршке песникиње и богослова Олге Џарман, обликоване као чин Литургије. Овај текст има за циљ да вернике подстакне на смисленије учешће у евхаристијском сабрању. А ако пожелите да се, подстакнути овим текстом, причестите, дођите у храм на православно богослужење.

Прва реченица — „Боже наш негорди“ — задала је тон целом делу. То је упућивање на надахнуто дело преподобног Симеона Новог Богослова „Благодарење Богу“: „Негорди, ниси сматрао недостојним Себе да се снисходљиво спустиш, него, долазећи и држећи најпре моју главу, погружавао си је у воде“ (Шесто благодарење). „А ипак, Владико, још нисам схватао да си то био Ти, који си ме из блата створио, који си ми све добро даровао. Још нисам разумео да си то био Сам Ти, негорди Бог мој и Господ“ (Десето благодарење).

Отуда и оштрина неких реченица, њихова необичност. Отуда и назив — ово је евхаристијска молитва „сиромашних духом“ (Мт 5,3), којима до условности нарочито није стало. Све је из срца.

Напоменуо бих да је овај текст пре размишљање него позив на деловање. „А зашто сам онда ово написао?“ А зашто се пишу песме и уопште нешто ствара? Зато што човек другачије не може.

 Литургија сиромашних

Боже наш негорди,

Јарам је Твој добро и није тежак,

Боже наш негорди,

Бреме је Твоје лако,

Боже наш негорди,

Научи нас путу Твоме,

Боже наш негорди,

Јер је лик Твој кротак,

Боже наш негорди,

Који долазиш у Јерусалим

На Крст.

Олга Џарман

 1. Молитва при уласку у храм и Трисвета песма

Боже наш негорди, свето је Име Твоје!

Боже, који нас волиш, благослови нас, сабране у Име Твоје!

Боже свесилни наш, удостој нас да приступимо жртвенику Твоме!

Знамо да нисмо достојни да уђемо под сводове Храма Твога,

али Ти нас зовеш Себи и смело приступамо.

Не одбаци нас ни овога дана,

него нам допусти да Теби певамо химне и псалме,

и да Теби, Коме ништа није потребно,

принесемо бескрвну жртву своје љубави и благодарности

ради спасења свег народа Твога.

Прими од нас и Трисвету песму,

коју Теби непрестано певају анђели на Небесима.

Нека се сједине небо и земља у прослављању Тебе.

И, крилима вере узлећући са земље ка небесима,

запевајмо са њима, светлим гласом узвикујући:

**Свјати Боже,**

**Сви:** Помилуј нас!

**Предстојатељ:** Свјати Крепки,

**Сви:** Помилуј нас!

**Предстојатељ:** Свјати Бесмртни,

**Сви:** Помилуј нас!

---

 2. Молитва пре читања Јеванђеља

Нека никада не утихне свирала Цркве Твоје,

чак ни усред ноћне таме призивајући к Теби,

чак и глуве за благовест сабирајући у Твоју Љубав.

Али каква нам је корист да се узносимо над онима

који Те још нису чули?

Зар ми сами увек чујемо глас Твој,

који одјекује у Јеванђељу?

Зар свете речи Твоје не пролазе мимо наших срца

када мислимо само на себе?

Немамо чиме да се хвалимо пред онима који не верују у Тебе,

осим Тобом — распетим за све и васкрслим!

Допусти нам, дакле, данас не само да прочитамо и чујемо,

него и да испунимо речи Твоје,

да будемо Твоји не само на речима, и не само у храму.

Допусти нам да понесемо реч Твоју у домове,

на улице,

на просторе земље и мора,

да она светли и показује пут ка Теби.

Јер Ти си извор и смисао Благовести,

једини у Тројици Бог,

Отац, Син и Свети Дух,

који нас воли и царује у векове векова!

**Амин.**

## Јектенија

У миру и једномислију Господу се помолимо! Сви ускликнимо: Господе, помилуј!

**Господе, помилуј!** *(на свако мољење)*

За благостање Христове Цркве помолимо се.

За здравље и дуговечност нашег епископа (име), свих свештеника, ђакона и служитеља, и свих верних Христу (имена), и за њихове потребе помолимо се.

За мир у целом свету и за напредак наше земље (име) и њених благочестивих управитеља.

За упокојене хришћане који су у нади на васкрсење и живот вечни (имена), да их Бог удостоји блажене вечности и Царства Свога, помолимо се.

За оне који се припремају за брак и рађање деце помолимо се.

За оне који траже посао и подршку од Бога и људи помолимо се.

За болесне и страдалнике помолимо се, да их Господ ускоро исцели.

За оне који су започели добро дело и желе да га успешно доврше помолимо се.

За престанак непријатељства између (имена) помолимо се.

За оне који се налазе у заточеништву, на путу и у изгнанству помолимо се.

За оне који траже излаз из тешког положаја и невоље помолимо се.

За самохране мајке које своју децу васпитавају у вери и побожности помолимо се.

За све који су се овде сабрали на молитву, да Господ прими наше молитве, да нас услиши и учини оно за шта молимо, ако је на добро, помолимо се.

3. Молитва после јектеније

Господе, опрости нам за наше молбе!

Јер ми обично долазимо Теби не онда

када нам се срце стеже од Небеске љубави,

него онда када смо у невољи.

Долазимо Теби када нам је потребно Твоје саосећање и утеха.

Када нас боли душа и када нас боли тело.

Када су нам блиски болесни и умиру.

Када волимо и благодаримо,

и када не можемо да обуздамо своју мржњу, а срце нам је празно.

Када имамо мање него што желимо,

и када се тамне воде спремају да се склопе над нама

и погрузе нас у бездан очајања.

Али Ти си нам Сам рекао: „Иштите, и даће вам се.“

Зато се усуђујемо и молимо у Име Твоје:

Нахрани нас свиме што нам је потребно за благодарни живот.

Не дозволи да поред нас прође оно што нам је неопходно.

Помози нам да се чешће трудимо да помажемо ближњима својим,

и да нико од нас не оде ожалошћен и сиромашан.

Услиши наше молитве, ма колико Ти изгледале као неразумно дечје брбљање.

А ако по неразумевању нешто молимо на зло —

опрости нам, који све у овом животу видимо само „као кроз мутно стакло“,

али нас удостој вечног Царства,

где ћемо јасно видети Тебе и радост Царства Твога!

Коме да идемо, Господе?

Јер у Тебе су речи живота вечнога!

На крштењу смо обећали да ћемо служити само Теби.

Зато и долазимо Теби, одрекавши се добара туђих богова,

не желећи да будемо дужници овоме свету и ђаволу,

него само Теби.

Јер Ти си Давалац свакога добра,

на Небу и на земљи,

и ми Те прослављамо и онда када не добијемо оно за шта молимо,

уздајући се у Тебе — Јединога у Тројици Бога —

Оца, Сина и Светога Духа,

који нас воли и царује у векове векова!

**Амин.**
 

(наставља се)

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

У Цркви данас постоји једна негативна тенденција, чији припадници све критикују. Они се на крајње искључив начин држе онога за шта верују да је аутентично, док нападају све што сматрају новотаријом, називајући то јересју која разара веру и Цркву Христову. Присталице ове тенденције склоне су агресивним нападима и фундаменталистичким ставовима, проглашавајући јеретицима све оне који се не слажу са њиховим мишљењима, ставовима и наводима.

Они тумаче Свето писмо онако како њима одговара, у складу са сопственим циљевима. Држе се слова, а не духа текста, занемарујући речи Светог апостола Павла: „Јер слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор 3, 6).

Црква није настала јуче; њено земаљско постојање траје двадесет један век. Она је прошла кроз најразличитије системе, околности, културе и јереси. Црква је, силом Духа Светога, увек исповедала своју веру и непоколебљиво сведочила о њој – чак и до мучеништва – у различитим околностима и под различитим притисцима, у ратовима и прогонима, у миру и слободи, као и пред различитим интелектуалним, културним, религијским и атеистичким струјањима. Према речима Господњим: „Врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).

Следбеници ове нове тенденције заборављају све оно добро и корисно што Црква пружа. Они не успевају да препознају Божје деловање у историји и затварају очи пред начином на који се историја одвија. Због тога њихове реакције попримају облик сурових и непријатељских напада, лишених љубави која је обележје Христових ученика.

Они остају на површини и не задиру у суштину ствари, не успевајући да разликују суштинско од површног. Не придају никакав значај променљивом току историје, прекретницама у развоју науке и изазовима које оне доносе. Према њиховом крутом схватању, човек мора да се повинује захтевима вере онако како су они формулисани у одређеним историјским околностима, без обзира на људске могућности и напредак који се остварује кроз различите нараштаје.

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања цигле не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања цигле. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања опеке не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања опеке. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Осим тога, код њих се осећа страх за праву веру који се граничи са ужасом – до те мере да готово прераста у патолошку опседнутост, па у свему виде заверу против Православне цркве и истине коју она верно чува. Они верују да су једино они чувари истине, те прибегавају строгом придржавању форми и календара које је Црква познавала у прошлости, а који су у културама свога времена представљали успешан израз праве вере. Исписивање имена светитеља на иконама на локалном језику за њих постаје јерес, јер су, по њиховом мишљењу, једино старогрчка слова примерена православној иконографији! Они шире изреку Светог Нектарија: „Јадно Православље“, представљајући себе као браниоце Православља. Сваки подухват у Цркви, према њиховом мишљењу, било пастирски, институционални или духовни, усмерен је на уништавање вере и разбијање јединства Цркве.

Док ови људи трују Цркву духом мржње, раздора, хуле и непријатељства према сваком предстојатељу, духовном руководитељу и духовном оцу који не говори оно што и они, не увиђају да и сами постају оруђе сатане, који управо напада њихову Цркву. Заиста, то је једна од његових најподмуклијих замки. Он користи наивност појединих чланова Цркве како би је поделио, док они падају у заблуду да је очишћују.

Верност се захтева од свих верника. Можемо се разликовати од своје браће у питањима која се не тичу вероучења. Поделе спречавамо непрестаном љубављу, смирењем и дијалогом. Међутим, присвајати Христа само за себе, проглашавати себе Његовим гласноговорником и одвајати се од Његове истинске Цркве како би се основала Црква онаква какву ви желите да она буде, значи пасти у такву гордост да постајете оруђе у рукама сатане.

Заиста, то је највећи грех.

Извор и фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Када не постоји жив и здрав однос са Христом, душа лако почиње да се испуњава страховима, предрасудама и сујеверјем; схватањима која јој наизглед пружају сигурност, али је у стварности држе заробљеном.

Човек почиње свега да се плаши. Да ли је можда нешто погрешио, да ли је можда рекао нешто што није требало, да ли ће га „нешто снаћи“, да ли неки знак значи нешто лоше, да ли ће га Бог казнити. И, а да тога није ни свестан, уместо да живи у Божјем присуству, почиње да живи у страху од Бога.

Али то није Христова слобода.

То је бескрајна кривица која човека поробљава у болесној религиозности, формализму и морализму.

Вера која се рађа из страха не дозвољава души да дише. Чини је сумњичавом, уплашеном, заробљеном у обрасцима, „морањима“, забранама и спољашњим знацима. Човек престаје да гледа на Бога као на Оца и почиње да Га доживљава као строгог надзорника који чека његову грешку.

Христос, међутим, није дошао да од нас начини уплашене људе. Дошао је да нас ослободи.

Истински однос чини те истинитијим. Не тражи од тебе да сакријеш оно што јеси, већ да исцелиш оно што у теби није истинито и да процветаш као човек који заиста можеш да постанеш.

Божјој љубави нису потребне предрасуде да би опстала. Није јој потребно сујеверје. Није потребно да сваки догађај тумачиш као претњу или казну.

Јер тамо где је Христос, нема потребе да живиш у страху.

Постоји простор да се радујеш животу.

Да се смејеш.

Да волиш.

Да погрешиш и устанеш.

Да будеш оно што јеси, без играња улоге како би доказао да си „добар“.

Да станеш пред Бога онакав какав јеси, без маски, без страха да можда ниси вредан.

Суштина је у томе да човек пређе са: „Плашим се да ће ме Бог казнити“ на: „Верујем да ме Бог воли.“

А када човек заиста упозна Христову љубав, тада мало-помало престаје да свуда тражи знакове којих ће се плашити и почиње свуда да види прилике да воли, да расте, да осећа, да слави Бога, да се смири и понизи, да се нада, да учи, да живи.

архимандрит Павлос Пападопулос

извор

Није било по мојој вољи да се родим у овом свету: родитељи ме нису питали за то! Код рођења одозго готово је исто, осим једног. Ја морам пожелети да се родим одозго и да се отворим за то рођење. Али нас рађа Дух Свети, кроз воду.

Слика воде прилично се често сусреће како у Јеванђељу по Јовану, тако и у свечаном и празничном богослужбеном периоду од Пасхе до Педесетнице, када се ово Јеванђеље чита на православној Литургији. Већ у Светлој седмици служи се посебно богослужење посвећено икони Мајке Божије „Живоносни Источник“. Богородица је овде заиста „извор воде живе“, који источи „воду спасења“ — Христа, као што се пева на овом празновању.

У данима који следе читају се речи из Христове беседе са Никодимом, у којој Исус говори о неопходности рођења одозго да би се ушло у вечни живот: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди од воде и Духа, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3, 5).

У свим временима тумачи овог стиха подразумевали су под овим рођењем крштење. Али парадокс ове реченице је у томе што се рођење само по себи не врши сопственим силама. Није било по мојој вољи да се родим у овај свет: родитељи ме нису питали за то! Код рођења одозго готово је исто, осим једног. Ја морам пожелети да се родим одозго и да се отворим за то рођење. Али нас рађа Дух Свети, кроз воду.

Вода је у овом случају пасивно начело, а Дух — активно. Дух може да прихвати или да не прихвати сагласност човека, ако он још није сазрео да се роди, ако су његови мотиви вођени искључиво земаљским и користољубивим разлозима! Као што је у том случају упозоравао свети Кирило Јерусалимски у једној од својих катихетских беседа: „Вода ће те примити, а Дух те неће примити“…

Заиста, како принудити Духа Светога да роди човека у овом крштењу, ако човек још није истински и у потпуности спреман за њега! С друге стране, ко уопште може бити истински и потпуно спреман за то?..

У том случају, код већине хришћана Дух несумњиво допуњује оно што сама вода не може да учини, и то допуњава током целог преосталог живота, често допуштајући невоље и искушења онима који желе да се роде одозго.

Живот хришћанина је на известан начин управо тај породилишни бол! Бол, између осталог, и због те жеђи за „водом живом“, која најчешће недостаје у нашем животу.

Крећући се даље ка празнику Педесетнице, црквени календар прави посебан застој на половини периода од Пасхе до силаска Светога Духа на апостоле, обележавајући га посебним празником Преполовљења, где тема воде и Духа звучи још снажније.

„Преполовивши празник, жедну душу моју побожности напој водама, јер си свима, Спасе, узвикнуо: ко је жедан, нека дође к Мени и нека пије. Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби.“

У одломку из Јеванђеља по Јовану који је одређен за овај дан, реч је, међутим, о празнику Сеница, који се прослављао знатно касније од Педесетнице: „А о половини празника уђе Исус у храм и учаше“ (Јн. 7, 14 и даље).

Ово је предукус онога што ће Исус рећи неколико дана касније (такви празници су, према старозаветним установама, трајали седам дана):

„А у последњи велики дан празника стајаше Исус и узвикну, говорећи: Ко је жедан, нека дође Мени и пије. Који верује у Мене, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе. А ово рече о Духу, Кога требаше да приме они који верују у Њега; јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен“ (Јн. 7, 37–39).

Тема те исте живе воде дотиче се и следеће недеље после празника Преполовљења — Недеље о Самарјанки (видети Јн. 4, 5–42).

Једноставна, необразована жена из племена Самарјана, непријатељски настројеног према Јудејцима, природно не може да разуме о каквој води јој Исус говори. Он је изненада од ње затражио: „Дај Ми да пијем“, искористивши ту молбу код Јаковљевог извора као повод за важан разговор, који је за побожне Јудејце, па чак и за Христове сапутнике, био потпуно незамислив.

У тако врућој земљи као што је Палестина, где по пола године нема кише, свака вода, а пре свега текућа вода, представља најважнији услов живота; она је управо и „жива вода“, вода која даје живот!

Али није могао да разуме ни учени фарисеј Никодим: како је могуће поново се родити од воде и Духа…

Беседе са Никодимом и са Самарјанком овде се међусобно прожимају. Само што су тамо вода и Дух по смислу раздвојени, док су овде, напротив, поистовећени.

„Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети“, говори Исус о води из Јаковљевог извора, „а који пије од воде коју ћу му Ја дати, неће ожеднети довека; него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече“ — дословно: ἀλλομένου, „која кључа, која избија као извор“ — „у живот вечни“ (Јн. 4, 14).

„Вода жива“ (Јн. 4, 10) — ὕδωρ ζῶν — овде уопште није природна вода… Реч ζῶν не значи само „жива“, већ „она која живи“, односно она која има живот у себи.

Епископ Касијан (Безобразов) у својој књизи „Водом и крвљу и Духом (тумачење Јеванђеља по Јовану)“ указује: „Као субјект живота, ’вода жива‘ јесте личност… За нас је важно што смо добили право да ὕδωρ ζῶν у Јн. 4 тумачимо у смислу Божанског Лица Светога Духа.“

Врхунац Христове беседе са Самарјанком, наравно, изражен је у следећим речима Господњим:

„Али долази час, и већ је ту, када ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини, јер такве поклонике Отац тражи. Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 23–24).

Ове речи имале су одлучујући утицај на даљу историју човечанства. Оне уопште не укидају неке спољашње, „култне“ облике поклоњења Богу, без којих човек као душевно-телесно биће не може потпуно да живи, већ једноставно показују њихову релативност и успостављају исправну хијерархију вредности.

Између осталог, оне значе и то да сваки облик поштовања, поклоњења и славословљења Бога може бити узалудан и непотребан ако се врши са неправилним расположењем осећања и стањем душе оних који се клањају.

Занимљиво је такође упоредити речи из Јн. 4, 23 са слично конструисаном реченицом у Јн. 5, 25:

„…долази час, и већ је ту, када ће мртви чути глас Сина Божијега и, чувши, оживеће.“

Овде обећано телесно васкрсење мртвих још увек уопште није датост у искуству. Па ипак, зар не можемо у праобразном смислу закључити да у нашем животу постоје мртви који сахрањују своје мртве (Мт. 8, 22), као што постоје и они који су, попут блудног сина из познате приче, „били мртви и оживели, били изгубљени и нашли се“ (Лк. 15, 32).

На исти начин, поклоњење Богу у духу и истини није толико датост колико задатост — идеал за сваког хришћанина, циљ и смисао његовог живота.

Чак је и најближим Исусовим ученицима понекад морао строго да каже: „Не знате каквога сте духа“ (Лк. 9, 55).

Само Бог-Тројица, као Љубав и савршено јединство у заједници унутар самога Себе, може свакога да упути на такво поклоњење.

Главно је да се сами не затварамо за деловање Духа истине у мртвом законопоклонству, у неконструктивној ревности за истину, у сујетном и немирном разобличавању, у сталном разјашњавању односа или у борби против некога или нечега.

А плодови таквог поклоњења су познати:

„Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. На такве нема закона“ (Гал. 5, 22–23).

Свештеник Филип Парфенов

извор

Највећа снага налази се у освећеном безнађу, а највећа светост — у покајаном греху. Када установиш да нешто не иде како треба, већ си кренуо путем исцељења. Снага и склоност ка греху личе на палу светост која, рањена, пузи и тражи исцељење како би се вратила на свој престо. Та снага сама по себи није лоша, али је циљ ка којем је усмерена чини болесном. Страсти као снаге душе саме по себи нису греховне; оне једноставно постају болести када их духовна смрт зароби. Зато смо, према светом Григорију Палами, дужни не да рушимо, већ да преображавамо снаге душе.

Зато у Цркви имамо аскезу као мајку освећења, како бисмо благодаћу Светога Духа могли да исправимо падове који нам се догађају и који нас сатиру. Заправо, наши греси су изневерена љубав. Жеље које у почетку личе на овце, али када упаднемо у њихову замку, схватимо да су вукови у овчијој кожи. Жеље нису лоше, али ако нису усмерене ка Христу, оболевају од рака пропадљивости и вуку човека у погибао. Све зависи од најдубље воље, од произвољења, како каже свети Максим Исповедник. Шта желим, зашто то желим, како то желим. Од тога све зависи.

Када најдубља воља нема Христов печат и распарчава се овде и онде, продаје се и блудничи у тами, тада човек иде слеп и пијан путем пропасти. У Цркви исцељење и освећење човека не долазе кроз неку филозофску или моралну промену на површном нивоу. Спољашња промена је последица, а не почетак; у супротном, Црква се своди на једно моралистичко удружење. У Цркви исцељење долази кроз садејство Светога Духа посредством светих Тајни. Христос хоће, хоћу и ја. Тада настаје брак преображаја човека на путу ка уподобљавању Богу.

То не може да се догоди без аскезе, без борбе са самим собом, без удараца и шамара по лицу, без дотицања граница бола и спознаје да постоји неки други простор у који могу да напредујем, јер ми Христос показује пут и открива начин исцељења. У Цркви се аскеза не упражњава због саме аскезе. Аскеза није потребна Христу, већ мени, јер је она „физиотерапија“ којом исцељујем своју душу, најпре гледајући како се она креће. Аскеза је стање прихватања благодати. Зато је треба вршити са потпуном спремношћу и отвореним срцем; у супротном, неће донети плод.

Не доносимо одлуке. У томе се састоји наша болест. Прија нам неодлучност, желимо да будемо и са Христом и са ђаволом, зато се крећемо без циља. Одлука за исцељење и однос са Христом јесу кретања без повратка, ако желимо да пронађемо исцељење. Није важно ако падам; ако сам донео одлуку, одмах ћу устати да бих наставио напред. Ако се нисам утврдио у одлуци, пад ће постати мој пакао.

Благословен је човек који зарања на дно свога срца да би га очистио од заразе, али и да би пронашао дијаманте, извадио их и сачувао.

Благословен је човек који тражи своје истинско „ја“, али је заправо донео одлуку да се одрекне њега. „Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за Мном“ (Мк. 8,34).

Благословен је човек који се ничим не задовољава у духовном смислу и непрестано жеђа за Божијом благодаћу. Благословен је човек који себе сматра горим од целокупне творевине, јер је то први степеник уздизања ка небу.

Благословен је човек који чезне да стекне ум Христов. Благословен је човек који нема потребу много да говори, јер његов живот сведочи о светости.

Духовни човек не мора много да ти каже; он се препознаје издалека, као звезда на небу, јер Христова благодат сија на његовом бићу. Такви људи су нам данас потребни — не морално добри, већ онтолошки исцељени, који иду ка освећењу. То треба да буде и наш крајњи циљ.

о.Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

архимандрит Сава (Мажуко)
Једном ће на земљи бити мир

„Једном ћемо се сви ми, усамљени и рањени, сабрати под једном Главом — Христом, и Онај Који је данас још само Младенац, попут зрна скривеног у пећини, израшће у велико дрво наде и отрти сваку сузу са лица своје деце.“

архимандрит Сава (Мажуко) — о радости Рођења Христовог

Јелка по имену Лапа

Пред улазом у нашу цркву стоји јелка по имену Лапа. Толико је висока, витка и разграната да, када идеш у храм, нехотице пожелиш да јој „стиснеш“ пахуљасту десницу. И мада десница има много, свака доброћудно пружа руку за поздрав, после чега човек пожели да се сам смести у те удобне „шапе“ и удахне њихов непоновљиви мирис четинара.

А ја је памтим као малу, танку садницу. Обично бива обрнуто: дрвеће не памти само наше детињство, већ и младост наших бака, а поред наше јелке расте стогодишња липа, старија од Никољске цркве. Али у првим годинама нашег манастира, дечаци-монаси, како су нас тада називале старице, волели су да саде дрвеће, па се и за ово мало дрвце нашао комад земље.

Било их је неколико, јелки-сестрица, али је преживела само Лапа. Уздигла се и расцветала! Управа је негодовала: чему таква грдосија на самом улазу? Захтевали су да је посечемо! Али ми смо одбранили пахуљасту јелку, и ево је сада радује свакога ко иде на молитву, а птице небеске скривају се у њеним гранама.

Ипак, не само птице. Једном, у јутарњем сумраку, поздрављао сам Лапу, кад се из њених плавичастих иглица у мене забоде пар светлих, разбојничких очију: дивљи мачак Мартин направио је у овој вишеспратној јелки своју личну цитаделу и неосвојиву тврђаву из које је изводио дрске излете. Па нека! Да сам мачак, боље уточиште не бих ни тражио!

Од мале јелке до огромног дрвета — чини се да није прошло тако много времена. Јеванђеље говори о горушичином зрну које човек ставља у земљу; то је најмање, најлакше од свих зрна, готово невидљиво семе.

Али пролазе године — тешка, лепљива времена, као да кроз сан корачају — и из најситнијег зрна неприметно израста огромно дрво, снажно и мирисно, тако пријатно и живо да пружа топлоту и уточиште птицама небеским, усамљеним путницима, уплашеним и напуштеним животињама.

Када су анђели падали с неба

Живо и стасито дрво, израсло из сићушног зрна — то је слика Царства Небеског, радости и живота који почиње од нечег малог и неприметног — од сусрета, речи, погледа, неприметне сузе у молитви и на исповести.

Царство Небеско је радост коју треба поделити, коју треба разделити. Зато се на дан рођења Спаситеља анђеоске силе радују заједно са људима.

Прочитајте поново прве главе Јеванђеља: на Рођење Христово анђели су падали с неба као зреле јабуке у летњем врту! Божији гласници прелазили су из сна у сан, јављали се у храму, наговарали свештенике, умиривали старце, саветовали пророке и хвалили смиреност Дјеве.

Бестелесни духови нису могли да остану на небу. Толика их је радост испуњавала да им је цело небо било мало да је прими. Зато је, оставивши на тренутак мудраце и пророке, хор бестелесних својим појањем обрадовао преплашене пастире.

И како се ту човек не би уплашио — заједно са гласником појавила се и многобројна небеска војска. Један није био довољан; сваки је желео да принесе свој бесмртни глас, свако је желео да пева од велике радости. Јер анђео је рекао:

— Не бојте се! Ја вам објављујем велику радост, која ће бити свему народу!

А тамо где је било довољно једноставно изговорити речи, сабор ликујућих духова разлегао се у песми:

— Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!

Ово није само химна, већ и пророчанство. Анђели су из вечности певали о ономе што им се открило као стварност великог помирења у Царству Небеском: без обзира на све, не осврћући се на океане туге и суза, на довитљивост зла — и демонског и људског — једном ћемо се сви ми, усамљени и рањени, сабрати под једном Главом — Христом.

И Онај Који је данас још само Младенац, попут зрна скривеног у пећини, израшће у велико дрво наде и отрти сваку сузу са лица своје деце.

Радост рођена из једног зрна

Једном ће на земљи бити мир, јер ће мир завладати међу људима — управо то значи тајанствено „међу људима добра воља“: међу људима ће се открити љубав, доброта и нежност, узајамна наклоност — добра воља.

И то ће бити таква радост да је земља неће моћи задржати у себи — она ће се пробити до неба, а торжество анђеоског света сјединиће се са људским ликовањем.

И сва та велика радост, која до нас допире тек као стидљив и нејасан одјек, родила се из малог зрна радости које је Господ положио у витлејемску пећину.

Дуго већ живимо. Чули смо много лепих речи и били дирнути надахнутим беседама. Дјева Марија је сабирала и чувала у свом срцу сваку честицу откривења о своме Сину као велику радост.

Али онда одједном погледаш у своје срце и не можеш да пронађеш ни трунку радости — само страх и бескрајан умор. Поделити радост? Где је пронаћи? А ако је и пронађеш — она је тако мала, сићушна, као угашени жар или промрзло дрвце.

Дуго већ живимо и зато знамо: хладноћа не долази само на земљу; понекад се и душа смрзава, и срце се хлади.

Смрзне се, али се и отопи. Ако је радост временом постала сасвим мала, толико мала да је одмах и не можеш видети, онда треба да се саберемо, треба да поделимо и оно последње што имамо, да се не бисмо једни без других охладили.

Зато хришћани не могу да остану код куће у дане празника. Зато је Литургија празник подељене радости.

И гле — тамо где су биле две мршаве рибе и корица осушеног хлеба, одједном израста чудесна гозба, незаустављиво весеље, у којем има довољно места и радости за све.

У пасхалној ноћи чита се Златоустова беседа „Ако је ко побожан…“: дођите на моју гозбу, и ви који сте постили и ви који нисте постили; ви који сте поднели духовни подвиг и ви који за то уопште нисте имали снаге; и праведници и грешници; и духовни атлете и немоћни путници, животом осакаћени — Господ све прима у своју радост, и свако ће се склонити под удобне гране великог дрвета живота.

Ако је радости остало сасвим мало, сетите се Златоустових речи и храбро пођите на гозбу у част рођења Сина Божијег.

Узмите и последње зрнце своје радости и поделите га са пријатељем.

Не примају се сва наша зрнца, не преживе сва дрвета, али ако макар једно проклија — вредело је!

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Живот не бројимо годинама, већ живим присуством. Нити календарима чије пожутеле листове окрећемо пред претњом смрти. Живот бројимо оним тренуцима у којима смо заиста живели, присутни у радостима и жалостима, у свитању и сумраку, које нисмо сакрили у неку фиоку својих кривица. Заједно, руку под руку, пораз и успех, сузе и смех, чврсто загрљени, сведоче о целовитости живота.

И усред ових мисли, данас прослављамо Светог Харалампија, једног човека, једног верника, који је достигао дубоку старост, а остао изнутра млад и животан. Са дечјим срцем које је цветало у његовом бићу. Јеси ли икада помислио како је то постигао? Очигледно зато што је знао разлог због којег живи, а тај разлог био је Христос. А када знаш разлог због којег живиш, знаш и зашто умиреш.

Шта је било важно то што су му претили, уцењивали га и мамили? Шта је било важно то што су покушавали да га сломе у старости? Његова душа је „цветала“ и била чврсто усмерена ка Христу. Ни на тренутак није помислио да Га изда. А такав поступак био би издаја читавог његовог живота. Како можеш да живиш када издаш сваки смисао и сваку вредност?

Издани живот је мртав живот

Христов мученик није лишен људских осећања, нити осећаја страха од смрти. Он није суперхерој са нељудским силама. Он је човек. Али љубав и приврженост не познају границе. Смрт поставља границе које они који воле не могу да поднесу.

Христов мученик, Харалампије, сведочи и потврђује једну велику истину: ако смо живели за једну љубав, на крају ћемо за њу и умрети. Јер како живимо, тако и умиремо.

архимандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

„Интимни односи пре брака су грех“, кажу једни. „Девичанство неће учинити брак срећним“, „Телом девица, а душом блудница“, кажу други.

Прерани губитак невиности, забрана предбрачне интимности – тема је која у православној средини изазива велико интересовање читалаца. Нарочито се расправе распламсавају када повод постане исповест грешника или оштар укор праведника.

Дакле, да ли је дозвољено или није? И зашто је уопште питање секса пре брака толико болно и спорно?

О томе разговарамо са психологом, ректором Института хришћанске психологије, протојерејем Андрејем Лоргусом.

„Како, ти још ниси имао девојку?“

— Сигурно сте се у својој психолошкој и пастирској пракси сусретали са темом предбрачних односа. Колико су данас чести људи који, и у зрелим годинама, остају при начелу: „никаква интимност пре брака“?

— Немам такву статистику, па не могу прецизно да одговорим. Таквих људи свакако има. Али колико их је и у којим срединама живе, тешко је рећи.

Чињеница је да већина младих данас не придаје велики значај ономе што смо некада у свакодневном говору називали девственошћу. Али није тачно ни да их та тема уопште не занима.

Има оних који моралну забрану секса не сматрају препреком за везу, али има и оних – како међу верујућима, тако и међу неверујућима – који кажу: „До брака – никако.“

— Живимо у друштву у којем религија још увек има одређену улогу, али смо ипак далеко од традиционалног друштва. Шта данас мотивише људе да чувају невиност до брака?

— На прво место ставио бих утицај породице. Родитељски ставови о сексуалном понашању најдубље обликују личност.

Тинејџери и млади, иако су у многим погледима окренути вршњацима и друштву своје генерације, ипак у себи носе снажан утицај породичних ставова. Управо се у породици најчешће усвајају модели сексуалног понашања.

На другом месту су вредности које преноси друштво.

Тек на трећем месту су религијске вредности. Број људи којима су религијска начела заиста важна није тако велики.

За младе је пре свега важно мишљење групе. Ако у школи, на факултету или у друштву чују:

„Како, још ниси имао девојку? Још ниси имао секс? Па ти си...“

то заиста делује као притисак. То подстиче младе да што пре ступе у сексуалне односе, чини их несигурним и развија осећај мање вредности у тој области.

Понекад су рани сексуални односи једноставно прихваћена норма у одређеним друштвеним круговима. За неке је то начин да буду прихваћени, чак и ако тиме чине насиље над самим собом. Људи о томе сведоче.

Другим речима, млади често раде оно што заправо не желе, јер их то уопште не занима. Али, да се не би издвајали, да би били као сви остали и избегли одбацивање, пристају на оно што већина ради, газећи сопствена уверења.

То се не може назвати личним ставом о сексуалном понашању. То је пре подражавање, које је веома честа и значајна појава у адолесценцији.

Ради доброг брака

— Ако ипак говоримо о људима који се држе правила „никакви односи пре брака“, шта њих највише мотивише?

— Издвојио бих неколико мотива.

Пре свега, ту је религијски фактор. У јудаизму, исламу и хришћанству постоји патријархално схватање које се преноси унутар породице и рода. Оно отприлике гласи (и пре свега се односи на жене):

„Мораш да сачуваш своје девичанство, јер ако га изгубиш, нећеш моћи да рачунаш на добар брак.“

Али занимљиво је следеће.

То није вредност, већ практичан став. Сачувати девичанство ради доброг брака чист је прагматизам.

Данас је такав став маргиналан и друштво га више не подржава. Ипак, у многим породицама он и даље живи. Многе девојке одрастају са тим уверењем и прихватају га као правило, плашећи се да ће у супротном имати проблема.

Као пример могу да наведем сајтове за упознавање. Није реткост да мушкарци, тражећи партнерку, као један од услова наведу њено девичанство.

Да, то делује архаично. Већина мушкараца то не поставља као изричит услов, али ипак има ту жељу. Можда би волели да то буде захтев који постављају будућој супрузи, али се не усуђују, јер им је важно шта ће друштво мислити.

— Да ли је то нека врста гаранције за срећан брак?

— Не, није реч о срећи. Али може бити фактор који повећава изгледе за успешно склапање брака.

Добростојећи мушкарац или младић из угледне породице често се нада да ће он бити једини мушкарац у животу своје будуће супруге. Такви ставови још постоје, али постепено одлазе у прошлост.

— Други мотив, са којим се често сусрећем, условно бих назвао мајчинским, односно женским. Он се преноси искључиво међу женама, најчешће у односу мајка–ћерка.

„Пази на себе! Ако ступиш у интимне односе са момком пре брака, касније те неће оженити“, говоре старије жене.

Тај став делује изузетно снажно и веома је отпоран. Млада жена се заиста плаши да би могла да уђе у сексуалну везу која ће за мушкарца бити само забава, а не знак озбиљне намере.

— Да ли зато што то живот често потврђује?

— То је спорно питање. Не бих могао са сигурношћу да тврдим да је тако.

— Постоје ли још неки разлози?

— Да. Посебно бих издвојио људе који кажу:

„Не желим ништа пре брака, не зато што сам хришћанка, већ зато што сматрам да би такви односи били насиље над мном, а не остварење љубави.“

Верујте ми, овакав мотив је чест и чини ми се најздравијим.

Такав став произлази из унутрашњег осећаја човека.

Наиме, и мушкарци и жене врло често у сексуалном понашању погазе управо сопствени унутрашњи осећај. У суштини, чине насиље над самима собом.

Мртва начела и живи односи

— Ипак, када је реч о религиозности, ствари нису сасвим јасне. Када човек као главни разлог својих поступака наводи своју црквеност, то понекад изазива нелагоду. Чини се да се иза спољашње побожности често крију страхови и комплекси. Колико је то честа појава?

— У праву сте. Нажалост, људи заиста често прикривају своје психолошке комплексе иза црквености. То показује и моје пастирско и психолошко искуство.

Међутим, ми то не можемо са сигурношћу закључити споља.

То може да каже само сам човек — било на исповести, било у разговору са психологом, тамо где се не плаши да буде искрен и где је спреман да се отвори.

Уопштено говорећи, није исправно споља процењивати шта некога покреће. То није прихватљиво ни у Цркви ни у психологији.

Ми заиста не знамо шта покреће човека све док он сам не посведочи своја уверења или своје страхове.

— Какве се врсте проблема најчешће крију иза црквености?

— Видите, када је реч о мртвим принципима, о томе готово да нема сврхе расправљати.

Ако је човек себи поставио неко правило и живи по њему — нека тако и буде.

Много је опасније када говоримо о конкретним људским односима.

У њима је немогуће живети само по мртвим правилима.

Конкретан однос је увек сусрет две личности.

У том сусрету све се решава заједно — у љубави и узајамности.

Ако човек у односу са вољеном особом одједном „извади из недара“ своја правила и каже:

„Волим те, али су ми моја правила важнија од тебе“,

онда се поставља питање да ли је ту заиста реч о љубави.

Постоји и друга крајност — упадљив инфантилизам.

На пример, млади људи дођу у храм и кажу:

„Оче, волимо се, али још не можемо да се венчамо. Благословите нас да живимо заједно.“

Немојте се смејати.

То је прилично чест облик инфантилизма.

Људи не желе сами да донесу одлуку и преузму одговорност за свој живот.

Много им је лакше да одговорност пребаце на свештеника.

Подручје личне одговорности

— Значи, желе да поделе одговорност са свештеником?

— Не, чак ни да је поделе.

Желе да је у потпуности пребаце на њега.

Зато, рецимо, уметници, новинари, људи из света моде и културне елите често траже од Цркве:

„Укините своје каноне!“

„Зашто мучите људе? Укините већ једном све те забране!“

А шта Црква одговара?

Она каже:

„Ако сте спремни да сами преузмете одговорност, онда живите онако како сматрате исправним. Какве то везе има са Црквом? Зашто би Црква мењала своја правила?“

Такви захтеви, који се често чују у световним медијима, у суштини су такође облик инфантилизма.

Људи желе да не постоје никакве забране.

Али најзанимљивије је то што им те забране у пракси ионако не сметају.

Они живе супротно њима, а ипак упорно траже да се промене.

Међутим, промене имају смисла само ако човек те забране признаје као обавезујуће.

Испада да оне ипак и даље утичу на друштвену свест.

— Узгред, када је реч о такозваним црквеним забранама, важно је разјаснити једну ствар.

Не постоји документ који бисмо могли назвати „црквене забране“. Не постоји ни заповест која би се тако звала.

Да, постоје Христове речи да не треба гледати другога са пожудом, као и речи да човек греши када са пожудом гледа жену. Али то је нешто друго.

Ту је реч о унутрашњим побудама, помислима и страстима.

Зато, када људи говоре о „црквеној забрани“, није увек јасно шта тачно имају на уму.

У исповедној пракси то се заиста среће — људи се кају због тога. Али поставља се питање: на чему се та забрана заснива? Где је она изричито формулисана? На којој јеванђелској истини почива?

Да, тежња ка чистоти јесте нешто што Црква исповеда.

Али ко је рекао да је девичанство увек исто што и чистота?

Човек може бити девствен, а да ипак не буде чист, због својих помисли и страсти које носи у себи, иако никада није имао сексуално искуство.

Зато су сви ти појмови веома релативни и у свакодневном схватању често погрешно разумени.

Када говоримо о уздржању до брака, важно је да се запитамо:

О каквом је ставу реч?

Да ли је то заиста црквени став?

Или је то патријархално схватање које се временом стопило са црквеним искуством, па данас делује као јединствен верско-морални систем?

Потребно је знати да разликујемо јеванђелско од средњовековног.

— У чему је та разлика?

— Шта хришћанство несумњиво учи?

Учи једнобрачности и строгој моногамији.

То заиста јесте хришћанско начело.

Из тога би неко могао извести закључак:

„Ако човек треба да има само један брак, онда пре брака не би требало да има никакво сексуално искуство.“

Такав закључак је могуће извести.

Али, строго говорећи, не можемо га поткрепити јасним црквеним документима.

Постоје исповедна питања која се односе на ту тему, али су она, у суштини, пастирско-педагошка творевина.

Тежња ка једнобрачности и моногамији јесте идеал.

То је висока лествица коју хришћанин поставља себи, желећи да живи у складу са Јеванђељем.

Али да ли човек увек успева да тај идеал и достигне?

— Хоћете да кажете да је то пре свега питање личне одговорности?

— А чије би друго било?

Ако говоримо о греху, онда је то пре свега област човекове унутрашње савести и исповести.

Ко може да каже човеку да је нешто грех?

Само онај ко је, кроз разговор и исповест, уверен да је тај поступак заиста грех за тог конкретног човека.

За то треба бити духовник, исповедник.

Споља нико нема право да доноси такве пресуде.

Највише што можемо јесте да дамо савет:

„Знаш, можда би било боље када бисте...“

По мом мишљењу, то је најисправнији приступ.

Када је реч о сексуалном понашању, не треба га посматрати одвојено од личности човека, његовог начина живота и његових општих животних ставова.

И не само то.

Треба га посматрати кроз однос двоје људи.

При томе је важно поставити питање:

„Шта та интимност значи за њих?“

За некога је секс само забава.

У том случају — то је грех.

За другога је то само начин да проведе време.

И то није карактеристично само за младе.

Има људи од тридесет, четрдесет година, па и старијих, који сматрају да су сексуалне авантуре на службеном путу, током конференција, са колегама или без њих, једноставно део одмора или начина да се човек опусти.

Они у томе не виде ништа посебно.

А ипак, то је тежак грех.

Постоје и они који на интимност гледају онако како је то било прихваћено у раном совјетском периоду — као на задовољење природне потребе, отприлике као да човек попије чашу воде.

Сексуално понашање може се разумети само унутар односа двоје људи.

Постоје мушкарац и жена.

Они се воле.

Они заједно доносе одлуке.

Они су одговорни једно пред другим.

Ко има право да се умеша у тај однос и каже:

„Ја вам кажем како треба да живите, а не овако како ви живите.“

Ко може преузети одговорност за морална упутства која даје тим људима?

Осим Бога, нико не може знати шта се заиста дешава међу њима, колика је њихова међусобна одговорност, које су одлуке донели, какав су однос изградили и о чему су се међусобно договорили.