Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас Црква слави спомен на двојицу Божјих угодника – преподобног Агапита Печерског, лекара који је бесплатно лечио, и преподнобог Јустина Поповића, великог богослова из ХХ века. Обојица су сведоци исте истине о којој говори апостол Павле: све што имамо, а најпре оправдање пред Богом, добијамо „...даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу“ (Рим. 3: 24).

           Размислимо о речи „даром“ („на дар“). Не за заслуге, не као награду за труд, не у замену за побожност. Амброзијаст објашњава: „Оправдани смо на дар, не учинивши ништа и не давши ништа у замену.“ Ми Богу нисмо донели ништа чиме бисмо могли да купимо опроштај. Како каже светитељ Теофан Затворник: „Ми, човечанство, са своје стране нисмо дали ништа и нисмо могли да дамо ништа да бисмо заслужили ово дивно оправдање.“ Све почиње од чистог листа – у крштењу, у покајању, сваки пут кад човек скрушеног срца приступа Богу. Цар Давид би дао сва своја богатства, само да једном осети оно што нам се даје на свакој исповести: потпуно оправдање и савршено омивање душе.

           Међутим, „на дар“ не значи „јефтино“. Иза овог дара стоји незамислива цена. Преподобни Јустин Поповић се целим својим богословским животом трудио да докаже да искупљење није правна условност, да није обично „књижење“ праведности на наш рачун, већ да је онтолошки догађај који је преобразио саму људску природу. Бог не може да поступи неправедно – у томе је кључ за схватање Голготе. Зло захтева одговор. Нажалост, јерес екуменизма против које се борио преподобни Јустин говори супротно. Међутим, грех не може остати без уздарја, иначе се руши само морално устројство бића, она истина, по којој, по речима Платона, стоје звезде. Како пише светитељ Теофан: „Људски род је кроз пад прародитеља доспео у ропство греху и ђаволу... Ради његовог спасења је требало скинути клетву давши праведну основу за његово оправдање.“

           И ево – једини Невини излази у сусрет овој бури. Христос преузима на Себе сву казну коју је ми требало да претрпимо. Он даје Крв за нашу крв. Душу за душу, Живот за живот. Не зато што је принуђен, већ зато што воли. „Он је био Онај Ко је у стара времена говорио пророчким гласом: Ја Сам изглађујем твоја безакоња,“ – подсећа светитељ Кирил Александријски. Као Бог Он преузима на Себе грехове свих људи из свих времена; као човек – постаје откуп, цена нашег ослобођења. Господ је Сам, идући на страдање, цитирао педесет трећу главу из Исаије: „И уврстише га међу безаконике“ (Лк. 22: 37). Знао је шта ради. Ишао је свесно, добровољно и с љубављу. Светитељ Јован Златоусти истиче да апостол не каже само „куповином“, већ „искупљењем“, да се не бисмо враћали у исто ропство. То је коначни, савршени откуп. Његова Крв „вапије више од Авељеве, али не призива одозго казну, већ савршено оправдање сваког верника“.

           Оправдање није само брисање кривице. То је уливање истине у човека. Благодат улази у нас и преплављује нас. Нестворена сила Божја, сила Светог Духа, дејствује унутра чинећи нас реално, а не само формално праведнима. Ево зашто је за нас данас толико поучан лик преподобног Агапита Печерског. Овај монах-лекар никад није узимао новац за исцељење. Делио је здравље – на дар. Одакле му та снага? Сам ју је добио на дар – од Бога. Благодат коју је примио у смирењу, молитви и посту изливала се преко њега на страдалнике. Он је био живи сведок онога о чему пише Павле; Бог нам не даје Своје дарове зато што смо заслужили, већ зато што је Он Љубав.

           Браћо и сестре, живимо у свету где све мора да се плати. Међутим, усред овог света се налази Крст – знак јединственог уговора у којем је цену платио Сам Бог, а нама је понуђен дар. На нама је да га прихватимо с вером. Да дођемо на исповест и да схватимо шта се десило. Да приступимо Путиру и да постанемо свесни Чијом Крвљу смо омивени. Не да протрчимо поред благодати, не да прођемо равнодушно. „Каже ти се, – вели светитељ Теофан, – да је све већ готово; само дођи и узми.“ 

           Дођимо. Узмимо. На дар.

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

Извор и фото: t.me/lekarzpmluka, за портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

У издању Свето-Тројицког Серафимо-Дивејевског женског манастира објављена је књига „Добро је приближавати се Богу", коју су сестре обитељи приредиле поводом 35-годишњице обнове манастира и 80. рођендана његове настојатељице, игуманије Сергије (Конкове).

Основа овог издања јесу одломци из интервјуа мати Сергије, њених излагања на конференцијама, сећања и поука изговорених за сестринском трпезом. То су успомене на догађаје и људе, размишљања о дубоком смислу монашког подвига и невидљивој чудесној помоћи светих.

Читаоцима „Манастирског весника" доносимо одломак из ове књиге.

^{Духовни живот}

Духовни живот је борба са самим собом. Свакоме од нас придодат је анђео сатанин који нас, на пример у детињству, наводи на хировитост, непослушност родитељима и несташлуке. Али нам је од Крштења дат и Анђео Чувар, који нам усађује добре помисли. Он то чини ненаметљиво, шаљући нам мисао: „Не чини то, јер је грешно." Али човек бира другог саветника, који нас упорно наговара на погрешна дела.

Када сам студирала на институту, крила сам да сам верујућа — такво је било време — и нисам могла без туге да слушам речи Светог Писма: „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син Човечији постидеће се њега када дође у слави Оца Свога" (Мк. 8, 38). Те речи су ме прекоравале и скрушавале моје срце. И Господ је погледао на моју скрушеност и тугу и даровао ми такву одлучност да сам, када сам по распореду добила службу у граду Александрову, у Владимирској области, ставила крст на ланчић и више га никада нисам скидала — ни на лекарским прегледима, ни било где другде. Отворено сам одлазила у храм у Александрову, читала Шестопсалмије. Цео град се лечио код мене и људи су знали да сам верујућа.

Зашто људи греше? Зато што заборављају да се та досадна мува, тај адски саветник, може отерати само силом молитве и поста. Послушање је уздигнуто изнад поста и молитве. А не могу сви да посте. Не могу сви ни да се моле. Послушност је утолико тежа, а први људи су сагрешили управо непослушношћу, због чега је смрт и ушла у људски живот. Али онај ко има послушање навикао је да живи са Богом и заволео Га је; послушан човек је са свима сједињен љубављу.

Пресвета Богородица рекла је преподобном Серафиму о дивејевским сестрама: „Дај им послушање, и оне које буду чувале послушање и мудрост биће са тобом и близу Мене." Видите како је спасење једноставно.

^{„Предај Господу тугу своју"}

Сећам се почетка свог монашког живота у Ришком манастиру. Тада су тамо остале само старије сестре, и није их било много. Мати игуманија Магдалина на коленима је, са сузама, измолила од Господа да пошаље нове сестре у манастир. Није писала молбе, ништа није тражила, већ се само молила, и Бог је преко духовника Тројице-Сергијеве лавре послао нове сестре у обитељ.

Тај молитвени дух, то молитвено расположење веома је важно у духовном животу. И, наравно, неопходно је одсецање сопствене воље. Све сам то настојала да усадим и овде. Упркос разарању које смо затекли у Дивејеву, од самог почетка смо радили свој посао и молили се, уздајући се у помоћ Господа „који је створио небо и земљу" (Пс. 120, 2).

Признајем, веома сам волела Ришку пустињицу и мислила сам да ћу тамо окончати свој живот. Међутим, владика Николај је долазио два пута и молио мати Магдалину да ме отпусти. Из Ришког манастира потекло је око двадесет игуманија, и увек ме је задивљавало то што мати ниједном није одбила када су је молили да пошаље сестру у обновљене обитељи. Често је, уз будућу игуманију, слала још две или три сестре као помоћ. И Ришки манастир због тога није осиромашио.

Духовно је изнад сваког прорачуна, изнад сваког људског расуђивања, јер од Духа Светога све може бити; човек може задобити сва добра и сва блага земаљска и небеска. „Дух дише где хоће" (Јн. 3, 8) и нико Му не може поставити границе.

Године 1981. у Русији није било ниједног женског манастира. А сада их има више од пет стотина. Било је и оних који су се чудили и говорили: „Зашто их отварати и обнављати, и ко ће у те манастире поћи?" Али Бог може „и од камења подигнути децу Аврааму". А од нас се тражи молитва, истински монашки живот и испуњавање заповести, јер без Бога не можемо ништа: ни да се помолимо, ни да се покајемо. А свака молитва — и црквена и лична — почиње молитвом Светоме Духу, зато „Сам Дух посредује за нас уздисајима неизрецивим" (Рим. 8, 26).

^{Велика породица}

У нашој породици било нас је четворо: родитељи, моја сестра и ја. И у детињству сам често говорила родитељима да није занимљиво имати малу породицу као што је наша. Лепо је када за сто седа шесторо или осморо људи — е, то је права породица. И Господ ми је дао породицу од пет стотина људи, да бих спознала шта значи истинска велика породица.

Игуманија је мајка сестрама. А мајка мора носити све немоћи своје духовне деце. Она и сама обавезно мора испуњавати манастирски устав. Јер ако друге поучава да иду на правило и у трпезарију, а сама све то занемарује, онда ће њене речи бити празне. А ја идем, јер сам свесна своје немоћи и знам да је „помоћ моја од Господа, који је створио небо и земљу" (Пс. 120, 3).

Наш манастир је, пре свега, посебно место присуства саме Царице Небеске, Њен четврти удео. Главни покровитељ и духовни отац ове обитељи јесте преподобни Серафим Саровски, чије су нам заповести, по наредби Пресвете Богородице, остављене као духовно завештање.

Зато се у Дивејеву све — и код послушнице и код игуманије — гради на ономе што је Царица Небеска заповедила преко баћушке Серафима. Цела наша велика монашка породица треба да се потчињава том истински светом уставном поретку. То је оно што свака сестра која долази у обитељ настоји најпре да усвоји. Тада подвижнички пут монахиња и свакодневни духовни живот задобијају чврстину и постојаност.

Наравно, када се појаве нека питања, сестре се могу обратити свештенику код кога се исповедају. А оне којима је потребан посебно монашки савет имају могућност да се обраћају старијим сестрама. Млађе сестре које су примљене у братство обитељи поверавају се старијима управо зато да би, када је потребно, могле добити поуку, савет и утеху. И мени сестре такође могу да се обрате.

И читања за време трпезе у манастиру бирају се тако да сестре из њих могу извући духовну корист. Посебна пажња посвећује се светоотачким поукама у којима се разматрају сви аспекти духовног живота: молитва, пост, борба са страстима, стицање врлина, васпитавање побожности и учешће у црквеним Тајнама. Из поука светих отаца могу се црпети и практични савети о томе како духовно узрастати, јер су они били истински чувари истине — светошћу свог живота, дубоким познавањем речи Божије и обиљем благодати Светога Духа која је у њима обитавала.

Све је то веома важно, али истински ученици духоносних Светих Отаца Цркве постаћемо тек онда када се научимо смирењу и када научимо да се уздамо у Бога.

^{Са вером у Бога}

Игуманска служба је крст. Али и ношење крста може бити радосно ако човек осећа помоћ Божију и подршку свих сестара које га окружују, јер када си немоћан и свестан своје немоћи, Бог ти шаље потребне људе у правом тренутку, и тада се вера укрепљује.

Може се рећи да су ових тридесет и пет година за мене биле права школа живота. Када сам била намесница у Ришкој Преображењској пустињи, уопште нисам осећала никакве тешкоће, готово да их нисам ни примећивала. Али у настојатељским трудовима у Дивејевском манастиру — и те како их примећујем, и притом спознајем своју потпуну немоћ, али у тој немоћи и силу Божију. Када осетим да сам потпуно немоћна да нешто извршим, тада ми Господ очигледно помаже. Да би човек то схватио и истински осетио, треба да поживи овде, у Дивејеву, и да на сопственом искуству разуме шта то значи.

Као пример како се у небеској канцеларији решавају наше ствари може послужити прича о потпуном враћању игуманског конака манастиру 2004. године. До тада су многе просторије већ припадале манастиру, али се у источном делу игуманског конака налазио суд. И тако је 4. децембра 2004. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, током касне Литургије у игуманском конаку избио пожар. Пожар је почео на тавану, а да би био угашен дошли су чак и ватрогасци из Сарова и Арзамаса. Наша прва реакција било је роптање: зашто нас је Царица Небеска казнила баш на такав празник?

Следећег дана после пожара судија је дошла код мене и упитала: „Мати, колико дуго ћете обнављати игумански конак?" „Сада је зима", рекла сам јој, „грејање и струја су искључени, све је заливено водом, тешко да ћемо током зиме било шта радити." Већ следећег дана суд се преселио у другу зграду. И друге установе које су се у то време још увек налазиле у игуманском конаку такође су га напустиле. Тако се испоставило да смо узалуд роптали: није то била казна, већ помоћ Божија.

Није узалуд преподобни говорио: „Када убоги Серафим пређе из Сарова у Дивејево, тада ће се Дивејево називати по речи 'диво' (чудо)." И ево, сада смо сведоци тог чуда.

Сама обнова обитељи јесте чудо над чудима. Такав подвиг није било могуће понети само људским снагама. У томе се огледа Промисао Божији и крстоносна сила страдања наших претходника. Захваљујући њиховом мученичком подвигу и крви проливеној за Христа, после прославе хиљадугодишњице Крштења Русије почели су да се обнављају храмови и манастири, а из рушевина је васкрсао и Серафимо-Дивејевски манастир.

И радосно је знати да је ова велика обитељ у свим временима вољена и закриљена благодаћу своје Врховне Игуманије — Царице Неба и Земље, по речима баћушке Серафима Саровског. Непосредно пред своје упокојење говорио је сестрама: „Предајем вас Самој Мати Царици Небеској! Она вас једина неће оставити!"

Где је још виђено да једно село — као што је Дивејево, са свега седам хиљада становника — буде укључено у федерални програм ослобађања земље све до реке? А управо је то било једно од последњих пророчанстава баћушке Серафима: да сва земља до реке треба да припада манастиру. У совјетско време тамо су били изграђени тужилаштво, Централна банка, зграда полицијске управе, две административне зграде, ресторан и робна кућа. Како све то ослободити? Изгледало је да се то неће догодити за нашег живота, свакако не у наше време. А сада су све те зграде предате у власништво манастиру.

Заиста, „што је људима немогуће, Богу је могуће", као и Царици Небеској. И колико тек сви који живе у обитељи треба да се моле и благодаре Царици Небеској и баћушки Серафиму за све! Зато свакога дана са молитвом пролазимо Светом Канавком и свакодневно служимо акатист баћушки Серафиму.

Извор и фото: monasterium.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Постоје ствари које деца инстинктивно разумеју. А оно што деца знају и разумеју вредно је разматрања. Она имају много чему да нас науче.

Једна од најприроднијих ствари које деца чине јесте игра. У зависности од тога како дефинишемо игру, она је међу првим активностима у које се упуштамо. Игра постепено постаје средиште дечјег живота и главно обележје њиховог постојања. Деца се играју — то је оно што деца чине.

Веома је занимљиво читати расправе о теорији игре. Зашто се деца играју? Теоретичари развоја (најпознатији међу њима Пијаже) сматрају да је игра суштинска за раст и сазревање деце. Моје лично запажање у вези са овим теоријама јесте њихова тежња да у игри открију неку корисност. Сва њихова објашњења настоје да пронађу сврху игре изван саме игре. Деца се играју да би нешто постала или нешто постигла.

Сви ми као одрасли вероватно памтимо крај детињства. Игра је постајала све мање могућа како су школа и „озбиљније“ активности постајале све захтевније. Већина одраслих није изгубила способност за игру. Али имају веома мало времена за њу и често је сматрају луксузом, па чак и бесмисленим губљењем времена.

Желео бих да предложим управо супротно. Игра је једна од најсуштинскијих људских активности и изузетно је важна у нашем односу са Богом.

Створени смо за игру јер и Сам Бог воли да се „игра“.

Ова последња тврдња ће, очигледно, захтевати додатно објашњење. До тога ћу доћи касније у тексту. Али најпре да се вратимо деци.

Шта деца заправо чине када се играју? Јасно је да се „забављају“, али њихова „забава“ често уме да буде веома озбиљна. Игра често има правила — заиста, нико не инсистира толико на исправном поштовању правила као дете у игри.

Али шта дете заправо ради?

Једноставно и непосредно речено, дете у игри учествује у ритуалним радњама. Ритуали имају правила, значење, сврху, па чак и понављање. То није детињасто — то је једноставно људски.

О овоме сам први пут почео да размишљам посматрајући децу у Цркви. За разлику од нервозне и несигурне уздржаности одраслих који тек упознају Православље, деца прихватају обредни живот Цркве као да су за њега рођена. Она разумеју целивање икона, поклоне, кађење, готово читаву Божанствену литургију, и то без иједног питања (као да све то схватају много пре него што уопште постану способна за говор).

За разлику од већине активности одраслих (нарочито савремених активности одраслих), обредни живот није толико покретан речима колико деловањем. И саме речи у њему су ритуализоване (некако попут дечјих песмица), а радње често саме говоре за себе.

Многи свештеници су у својим парохијама приметили малу децу која се „играју Цркве“. Видео сам децу (укључујући и једног мог унука) како узму неку малу играчку на канапу, почну да је љуљају и „каде“. Служио сам литургије на које је једно дете донело сопствену кадионицу како би и оно „кадило заједно“. Забринуте мајке понекад су ме питале: „Да ли је то у реду?“ Не само да мислим да је у реду — мени је то чак и драго и радујем се таквом друштву.

У нашем саборном храму у Даласу (како су ми једном испричали) постојао је један тинејџер са менталним потешкоћама који би излазио на солеју док је епископ кадио и махао својом „играчком“ кадионицом. Неки парохијани су били узнемирени, али их је архиепископ Димитрије (блажене успомене) уверио да је све у реду. Владичина прича о томе дала ми је сигурност да и сам будем стрпљив са децом.

Управо одрасли не разумеју литургију и ритуал. Неки одрасли, изгубивши истинску човечност, чак користе изразе попут „празан ритуал“. Попут многих других непријатеља Предања, они искорењују све истински људске начине живота у име некаквих „виших“ рационалних активности, измишљених тек у последњих неколико векова.

Игра је основни облик људског учења, делатност кроз коју усвајамо обрасце неопходне за живот. Као што рано дечје брбљање постепено омогућава детету да научи да понавља звукове одраслих око себе, тако и игра успоставља исти процес за друге активности. И изгледа да се такав начин учења протеже чак и на божанске ствари.

Они који изговарају изразе попут „празан ритуал“ (нешто што слушам читавог живота) заборављају да је управо Бог први даровао обред Израиљу. Та основна прича о вери стоји насупрот савременим интуицијама. Јер ми претпостављамо да се стварне и истинске ствари налазе у уму. Мисао и осећање сматрамо местом узвишеног и светог. А ипак, управо је обреду у Светом Писму дато то место.

У завршним поглављима Књиге Изласка речено нам је да је Мојсије провео четрдесет дана на гори у присуству Господњем. Током тог времена показан му је „образац“ свих предмета Скиније. Дат му је и „образац“ богослужења — обред Израиља. Хришћанско разумевање, још од времена Новог Завета, увек је у тим обрасцима видело праобраз Христа и Његове Пасхе. Јеванђеље је било сакривено у обрасцима који су дати Мојсију.

Отишао бих корак даље и предложио да је Бог научио Мојсија како да „игра Пасху“. Јер као што дечје игре наговештавају њихов каснији живот (лутке, играње породице и слично), тако су и обреди Израиља били праобраз тајне Царства откривене у смрти и васкрсењу Христовом.

То да су ти обреди били праобраз није ништа ново — али мој предлог да их сврстамо у категорију „игре“ може звучати шокантно. Разлог за то лежи у томе што „игру“ замишљамо као нешто безначајно, као умањену активност која умањује важност онога чиме се бави. Али то је дубоко искривљено разумевање игре. Као главно занимање деце, игра је једна од најважнијих људских активности. Не потцењујемо значај дететовог учења да хода. Игра је подједнако суштинска — а можда служи и већој сврси него само учење.

Погрешно је сматрати да је игра искључиво област детињства. Човек никада не престаје да се игра. Иако савремена култура игру доживљава као нешто неозбиљно, па чак и расипничко (јер се највећа вредност придаје продуктивности), ипак трошимо огромне количине новца управо на игру.

Наравно, није свака игра иста. Неке игре су површне, па чак и разарајуће за нашу човечност. Велики део „игре“ у нашој култури гладној смисла представља тек бледу замену за аутентичне обреде вере. Није нимало бесмислено када људи примећују готово религиозни статус јавног спорта у многим деловима света. Такве игре покушавају да испуне дубоку религиозну потребу у срцу савремене културе. То што толико остају далеко од истинске трансценденције, не успевајући чак ни да досегну племенитост саме игре која се игра, само је део трагедије савременог света.

Али „игра“ Божанствене литургије јесте нешто друго. Тамо је присуство Божије толико дубоко да оклевамо да употребимо реч „игра“ како бисмо описали обредну игру богослужења. А ипак, ми заиста јесмо деца која, иако су превазишла откривење дато на Синају, ипак настављају да указују изван себе ка нечему што се тајанствено пројављује у обредном дејству евхаристијског сабрања.

Свети апостол Павле каже:

„Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих што је детињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сада знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (1 Кор. 13, 11–12).

Зрелост о којој он говори, када ће детињасте ствари коначно бити остављене, није ствар овога века — она припада будућем веку, када „ћемо познати као што смо познати“. Али у овом веку ми и даље остајемо деца, „играјући Пасху“, све док сама Пасха не обухвати читаво наше биће и не уведе нас у пуноћу зрелости наше човечности.

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово?

Проблем зла, наравно, брине сваку хришћанску савест и ум. Људи се питају: ако Бог није створио зло, шта је то зло? Најдубље од свих је, ако желите знати, схватио смисао овог проблема светитељ Григорије Ниски. Он је говорио да зло нема своју суштину. Оно је неко удаљавање од добра, утапање у небиће, таму. А тама нема суштину. Тама је једноставно одсуство светлости. Светлост има суштину, а тама је њено одсуство.

Човек нема везе са појавом зла. Зло је рођено у свету анђеоском. На срећу, ми смо жртве зла, а не његови творци. Наравно, много шта смо измислили на тему зла, много шта за његово култивисање, раширење, за његову рекламу, оправдање. Ипак, ништа од тога није урађено без учешћа бесова, јер су они начелници зла, љубитељи сваке нечистоте и лукави менаџери сваке прљавштине. А ми смо жртве.

Поновићу се: зло је рођено у анђеоском свету. То је стравична мисао: „Више од звезда је постављен мој престо, узнећу се изнад њега, који се назива светињом“. Ми морамо признати своју ограниченост у способности да схватимо те паклене дубине. Дубине сатанске, на срећу, вероватно, човек не може достићи. Човек, на срећу, не може спознати зло у оној његовој коначној дубини, у којој оно постоји у анђеоском свету. Ми смо жртве греха, он нас је заразио неким делом своје заразе. Усадио нам је потребу да будемо оно што нисмо били.

„Будите као богови“. Зло увек обећава више од онога што даје, и како је говорио светитељ Дмитриј Ростовски, нуди злато — даје блато. Зло нешто обећава — приметите, данас је то реклама: кредити, путовања, посао у иностранству… „Да, бићеш тамо! Идемо, идемо, идемо!… Чека те Олимп!“ Али, потом, ти се налазиш дубоко, у некој огавној прљавштини, и мислиш: како сам растурио своју породицу? Изгубио здравље? Задесио се у туђој земљи без новца и средстава, осрамоћен и понижен? Да, то је микрошема која дејствује још од времена Адама и Еве. „Будите као богови, не узрујавајте се; Он лаже, а ја не лажем. Он говори да ћете умрети, али нећете. Да не умрете, а будете као богови…“ Обећање да ниси заслужио, обећање да је то штетно по тебе , и пораст захтева без мере. То је зло у својим људским оквирима. И долази нам оно из анђеоског света. Нисмо га измислили.

Тек касније су људи, бесни, запоседнути, који су се тајно или јавно приклонили злу, заволели га, постали тако успешни агенти зла у Васељени. Они шире грех, не стиде га се, и сматрају грех за истину. Али, то су већ моменти историје, у којима се човек сједињује са палим духом. Човек треба, безусловно, да задобије, према речима апостола Павла, нека осећања, заснована на искуству, за разликовање добра и зла (в. Јевр. 5, 14). Јер су добро и зло ствари које нису очигледне. Живимо у конфузном свету, и постоје ствари које личе на добро, а уствари су зло. Пробао и након неког времена схватио. Вкусите и видите, јако благ Господ (Пс. 33, 9). Исто тако — вкусите и видите, како је зао ђаво: пробао — јаој, не! Ово је ужасно, ово је неправда!

Али, човек треба да се научи да разликује добро и зло, пре него што проба. Нема такво зло, које се не облачи у врлину. Злу је потребно добро како би се провукло уз њега и камуфлирало. Зато што је чисто зло одвратно. Да се ђаво представља онаквим какав заиста јесте, као што се представља великим, светим, да би плашио, или једноставно да разоткрије своју њушку, скидајући маску, и прикаже се у свом истинском гнусном облику, наравно да му нико не би служио. Ни једна жива душа не би пошла на Ноћ вештица. Не би облачила маску са њушкама, и свака демонска тема би била негодована — ту су крсно знамење и „Свјат, свјат, свјат“.Зато што је то ужасно.

Аду је потребно да глуми себе и да се уверава у својој шаљивости, у својој привидној доброти. Аду је потребно добро да би се наштемовало под њега, или да би називао добра дела свакавим речима: смирење — слабошћу; дарежљивост — глупошћу, снисхођење — поводљивошћу. Ад мења схватања. Врло је добро говорио Конфучије: да свет не би пропао, треба изнова назвати појмове. То јест, треба храброст назвати храброшћу, а не дрскошћу; кукавичлук је кукавичлук, а не расуђивање; дарежљивост — дарежљивост, а не расипништво; себичлук је себичлук, а не брижљивост.

Треба променити име свету, јер погрешно названи свет је мутна вода у којој лукави лови своју рибу. Злу је неопходно добро, јер се оно претвара и облачи у њега.

Добру не треба зло, на срећу. Али добро је само по себи просто, и оно се може збунити. Испричаћу случај из свог живота. Када сам похађао четврти разред, у десетој, четрнаестој години, лежао сам у болници после операције слепог црева. После такве операције, два-три дана не сме се узимати храна и пиће. Једино што чине, натапају детету или одраслој особи усне водом и лимуном. И човек доста страда, посебно ако није навикао дуго да гладује. Лежали смо на реанимацији, нас неколико дечака. Међу нама је био сеоски дечак, коме је дошла бака у посету, дечак мојих година, десет, једанаест, а можда и девет. И дечак се пожалио баки да жели да једе. Шта је урадила баба? Она је појурила у продавницу да купи унуку нешто да поједе: како?! Дете је гладно. Која баба не би нахранила свог унука?! Иако су доктори строго забранили — било је питање живота и смрти: не сме се узимати храна два-три дана након операције. „Ма шта доктор зна! — мисли баба. — Ко воли унука више: ја или доктор?“ Купила му је пециво, тугу неку. Смазао је половину тог пецива, ту пред баком — тајно ју је унела у болницу… Умро. Исте вечери. Баба је донела, он је са уживањем појео, а онда је зазвонио телефон: дођите, ваше дете је умрло.

Хајде да разложимо ситуацију. Баба је убица? Према чињеницама, да. Али према намери? Према намери она је миротворац и добротвор. Јер, нахранити гладног човека, то је добро? „Наравно да је добро!“ — свако би одговорио. Питајте било ког пролазника на улици: „ Када је човек гладан, и њему донесу топли хлеб, да ли је то добро?“ Наравно, добро. Али, изгледа, постоје ситуације када дати хлеб човеку који тражи да једе, значи убити га. Треба то да схватиш. Неразумно добро, то је убиство. Тако да, добро и зло, заправо нису тако једноставни. У свакодневном животу може бити тешко разликовати их. Ништа не знам о томе како је баба после живела , —знам да је дете умрло. Поред мене је умро дечак, који се најео топлог хлеба из бабиних руку. И бака га је убила. Она је била убеђена да дете треба нахранити. Вели, „какав је то начин?! Дете жели да једе, а не дају му“.

Добро и зло су измешани у свету. Некад човек мисли да чинимо зло, а ми чинимо право добро. Замислимо, убацио си руку у нечији џеп, ухватили су те на делу и истукли. Да ли су ти учинили добро или зло? Наравно, док су те тукли, мислио си да су те жестоки непријатељи жестоко истукли. Заправо, током живота ћеш схватити да су ти учинили велико добро, пошто сваки порив да кренеш ка туђем џепу биће праћен успоменом на озбиљне модрице једном задобијене. То је било велико добро, које није имало изглед добра. Исто тако постоји и велико зло, које има изглед добра. То треба разликовати, јер је сав наш живот сачињен од двосмислености.

Да се вратимо још једном на речи апостола Павла, који је рекао да наша осећања треба да буду искуством приучена на разликовање добра и зла. Управо искуством. Није злато све што сија, није добро све што се лако простире. Није зло све што је накострешено, бодљикаво и злог изгледа. Знамо да су поједини светитељи били врло зли, могли су такво да покрену, да те је бацало час у ватру, час у воду. Он је светац? Да, јесте. Па зашто се онда тако изражава? Он то из љубави теби скида кожу шмирглом. Да, тако је. Знамо многе преподобне, који су заиста драли кожу онима што су им долазили. Из љубави. Зато би савремени човек требало да остави своје предрасуде по питању добра и зла. Човеку се чини да схвата шта је то добро. Ако ја целивам руке, идем уз длаку, ја сам, наравно, добар човек. Ако грдим, не идем уз длаку — зао сам. Не! Апсолутно не. Треба се ослободити онога што схватамо као добро, и онога што доживљавамо као зло.

Љубав према човеку састоји се у томе да поступамо са другим јеванђељски, да не угађамо његовим прохтевима, како говори светитељ Игнатиј (Брјанчанинов). Када се јеванђељски односиш према детету, према одраслом, суседу, према другу, према себи самом, то често бива жестоко. „Какво је то хришћанство, каква је то суровост, нетрпељивост, боље да се сажалимо на све…“ Не! Сажалити се, значило би пружити лажну љубав. То ће бити подстрех злу. Зло се обукло у одежду доброте, да би га људи лакше прихватили.

Владимир Висоцки има има песму и истини и лажи. Оне су сличне, ако се оголе и једна и друга. И лаж се облачи у истину, и прихватају је за истину. Јер је истина сама по себи врло неупадљива. Она је попут Средњеруске висоравни, нема ни гора, ни кањона, ни водопада, нити палми, али ипак срце игра и сузе теку. Шта се крије у тој убогој лепоти? У тим искривљеним брезама, у тим јаругама, у тим малим потоцима, у тим искиданим облацима? Шта је ту? Нека правда је у тој Средњеруској висоравни, таква болна правда Божија, врло неупадљива. Постоје лепе, упечатљивеземље: океан, рибе, делфини, палме, сунце од јутра до вечери. Истина није тамо. Да би се пронашла правда, било је неопходно отићи у пустињу. Свети Антоније Велики је одлазио у жестоку, дубоку пешчану дубину, где су бакарно небо и врели песак, где нема ничег лепог, јер је тамо истина. Истина је врло жестока, и изопачени човек не жели да је спозна.

Бог као реалност јесте извор истине, светости и доброте, и треба ићи к Њему, без обзира на то што ми се то не свиђа, што је то лоше, болно, непријатно, а каткад и страшно. Страшно, да. Човеку унакаженом од лажи бива тешко ако доспе међу те зраке праве истине. Али ићи тамо је неопходно, јер живимо потопљени у лажи, попут рибе у мору. Живимо у лажи од јутра до мрака. Свиђало нам се то или не; можда се неко не би сложио са тим, али ми јесмо утонули у лаж. Стилску лаж, брендирану лаж, мислену лаж, информациону лаж.Свакодневно лажемо Бога, себе и једни друге. Једном када то осетимо, наравно, можемо се уплашити и пожелети да живимо по правди Божијој. „Досадило је живети по истини/ Под босим ногама ножеви.“ Ипак, не треба живети по лажи.

Наравно, тема је опширна и говорити о њој можемо много више од онога што сам рекао. Може бити да ништа нисам рекао, што би требало, али сам слева и здесна обрађивао ову материју, који се назива „разговор о добру и злу“. Зло не постоји, то је привид. Добро постоји и то је суштина, то је Господ. И ево, изаћи из света привида у свет суштине — то и јесте прелазак од зла ка добру. То је болни прелазак, као излазак јевреја из Египта.

Протојереј Андреј Ткачов – књига „Не бој се, само веруј“ 

Дежурство на сваковрсним писменим испитима представља за професоре један тежак час. Док поглед, оштар попут јастребовог, тражи сваку неправилност и надзире непристрасност читавог поступка, ум истовремено тражи некакво занимање како би прошло једно од најмонотонијих трочасовних раздобља читаве школске године. Тако мисли час одлутају ка великим питањима живота — шта је живот, шта је смрт, таштина над таштинама и слично — час сабирају планове за летњи одмор, час праве распоред кућних обавеза, а понекад се препуштају носталгији. Управо је ово последње и најчудније, али и најпротивречније, јер се слатко сећање на школске дане меша са горким осећањем времена које пролази космичком брзином.

Ове године реших да будем оригиналан. Шетајући између клупа, посматрао сам оне малобројне личне ученичке ствари које су дозвољене на испиту, па сам почео, полазећи од њих, да психолошки „читам“ свако дете и изводим закључке о његовом окружењу. И тада, током тог обиласка, међу отприлике три стотине ученика ове године, на само једној клупи угледах малу иконицу. Изненадио сам се, јер чак ни та једина могућност више није постојала у мом уму. И сетих се да смо пре свега четрдесетак година бар половина нас, током испита, испред себе имали понеку иконицу.

Када сам се вратио кући, та мала икона са школске клупе није ми излазила из мисли. И поред толиких обавеза, препустио сам се носталгији и у једној малој дрвеној кутији, пуној дечјих и школских успомена, потражио иконицу која ме је пратила од првог разреда гимназије па све до пријемних испита — оних првих државних испита које је већ први предмет обележила крађа испитних тема. Пуних шест година, са зимским и летњим испитним роковима.

Моја стара иконица није била реткост. У помало западњачком стилу, приказивала је Христа како се моли у Гетсиманском врту, непосредно пре хапшења. Обична иконица, сасвим обична, без неке посебне уметничке вредности. Али та иконица била је и остала, више од четири деценије, она једна, једина, моја иконица — дата руком родитеља који више није међу живима и уз благослове срца, ретке колико и поштени политичари. Држао сам је у рукама и размишљао колико је писмених задатака „видела“ да исписујем. Где нестадоше сви они часови испита? Где ли су сада оне запечаћене свеске исписане мојим трудом? Каква их је судбина задесила? А она бескрајна исписивања, плод непроспаваних ноћи, учења и стрепње — где су сада?

Све је прошло, све се изгубило, а остала је само та мала иконица у дрвеној кутији, као да одбија да ме напусти. Знам напамет сваки њен милиметар: потресан Христов поглед који пробија ноћ, Његове прекрштене руке, месечину у позадини, претећу таму која ће ускоро довести ученика издајника ради пољупца издаје.

Сигуран сам, међутим, да је и та мала иконица добро познавала мене. Свакако памти колико сам пута тражио њену помоћ у тренуцима када би се поделиле теме, у часовима панике пред непознатим одговорима, пред задатком који је „пао“, а није био међу означеним као најважнији, пред памћењем које је само трен раније све знало, а сада ме издавало! Били су то тренуци када сам молио Христа са иконице да бар накратко заборави на страдање које Му предстоји и да се помоли Богу Оцу да ми открије решење тешких једначина или синтаксу непознатог текста. Признаћу вам: никада ми није испунио ту жељу! А када бих претерао са својим упорним молбама, као да сам чуо глас како излази из тог обојеног папира и говори ми:

„Памет сам ти дао. Требало је више да учиш!“

Па ипак, никада нисам замерио својој иконици. Јер ме никада није издала. За мене је она увек била присуство, сапутник, наговештај да тамо негде постоји један други, шири свет који ме чека да ме научи стварима које још нисам ни почео озбиљно да питам. Била је то извесност да је свет већи од онога што очи виде и уши чују, а та иконица била је прозор отворен ка тајанственим бојама и звуцима. И долазили су тренуци када би се тескоба распршила, а ум почињао да сања свет који не притиска, не намеће се, не оцењује, него само милује, охрабрује и обећава.

Моја иконица, она са школске клупе и испита, од самог почетка нашег заједничког пута претрпела је много тога: подсмехе и отровне опаске. Најпре од мојих драгих старих школских другова. Једни су је називали „талисманом“, док су други настојали да нас раздвоје логичким аргументима о објашњењу религиозног феномена и „необоривим“ доказима о непостојању Бога. Било је тренутака када нисам имао шта да одговорим. Али када би притисак постао превелик, обузимао би ме неки пркос да, упркос свему, браним своју иконицу и да је не „издам“.

Школовање се завршило, дошли су универзитетски дани. И она, иако је нестала са студентских клупа, преселила се у малу читаоницу срца. Али ни тада напади на моју иконицу нису престали. Крути рационализми младости замало су је демитологизовали и навели нас на један културан и споразуман „развод“. Потом је дошла и опседнутост психологијом! И шта све није морала да слуша! Да је знак психолошке незрелости, неспособности ослобађања од родитељског ауторитета, инерције прошлих времена, одбијања да доведем у питање сигурности претходних генерација, израз несигурности, преобликовање нагона и ко зна чега још. Ни академско изучавање теологије није је поштедело. Бултман и његова школа устремили су се и на њу. Историјски Исус почео је да се у мермерним аренама мога ума бори са Христом вере; индивидуална религиозност да се сукобљава са црквеним догађајем; а заводљивост научног тумачења библијских текстова настојала је да ишчупа њену топлину и разложи је на елементе научне анализе: где се данас налази Гетсимански врт, који су месијански и пророчки елементи ове последње Господње молитве и тако редом.

Ни изучавање историје уметности није је поштедело. На мом благом Христу у молитви почели су да откривају трагове западног утицааја, па сам мало-помало и сам почео да посматрам своју иконицу као некаквог Тројанског коња продора Запада у православно предање. Године су наставиле да пролазе, а многи пресудни и преломни тренуци — испити, сусрети, важне одлуке и делања — одигравали су се без њеног видљивог присуства. Када је дошло време служења војног рока у морнарици, а потом и професионалног живота, гледао сам како и моја иконица и све оно што је представљала доживљавају прогоне горе од Диоклецијанових. У разговорима са старешинама и колегама некад сам ћутао, некад се са хумором супротстављао, некад улазио у сукобе, али никада нисам имао храбрости да станем усред Колосеума и затворим очи чекајући да ме звери растргну. Увек би се у последњем тренутку нашао неки компромис и сви бисмо настављали даље, привидно задовољни. Много тога је прошло и нестало, а ко зна шта тек долази. И усред свега тога, једина непроменљива остала је иконица коју сада држим у рукама. Издржала је. Није изгубила своје боје, а прозор који ми је отварала и даље је остао отворен.

Сада ми је све јасно: свих тих година заправо сам ја био онај који је несвесно искушавао своју иконицу, као што је Петар искушавао свога Учитеља у часу буре:

„Господе, ако си Ти, заповеди ми да дођем к Теби по води.“

А Господ се није увредио због тог изазова, нити се саблазнио због сумње — можда Му је чак било и драго. И рекао је:

„Ходи!“

Гледам и ја своју иконицу која је прошла преко хиљаду таласа мојих унутрашњих бура и још увек остала сува — можда тек са понеком капљом влаге на ивици, од неке давно проливене сузе. И управо је она била та која ми је непрестано упућивала то „ходи“, водећи ме стазом много сигурнијом од свих широких и добро осветљених булевара којима сам корачао тражећи извесност коју никада нисам нашао.

Приближава се и дан последњег дежурства на испиту. Теме ће бити подељене и после два-три часа деца ће изаћи у школско двориште. Тај призор већ добро познајем: свако ће брзо и ужурбано укључити свој екран и потражити друштво покретних слика. И тада ми долази једна мисао: није ли екран мобилног телефона или таблета постао иконица XXI века? Личи, али постоји једна суштинска разлика.

Моја непомична иконица личила је на тихо и мирно море, а ја на лађу која, раширених једара, плови његовом површином. Данас, међутим, страхујем да непрестано кретање екрана подсећа на узбуркано море по коме плутају празне пластичне канте отвореног грла — довољан је један нагиб да се напуне водом и потону.

Можда сам само одјек једног света који је прошао. А можда ми је био дарован тек један кратак тренутак поетског виђења да наслутим тешка времена која долазе. Шта год да је истина, Онај који је сачувао моју иконицу сачуваће и Своје живе иконе — људе. А ја ћу наставити своју малу статистику. Сваки пут када угледам неку иконицу на школској клупи, тихо ћу прошапутати: „Слава Богу“ — јер нада још није изгубљена.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас, на Дан Светог Духа, Црква сваког од нас позива да урадимо оно што је најтеже – да се загледамо у метафизичку дубину наше свакодневице. Велики празник Педесетнице није само историјско сећање на огњене језике у јерусалимској горњој одаји. То је појава нове реалности у којој је човеку који је спутан оковима трулежности дарована снага да живи по Божјој вољи.

           Међутим, како остварити ову силу у свету који нашу свест буквално комада на делове? Одговор налазимо у данашњем тексту из Апостола. Велики учитељ васељене, апостол Павле, кроз бездан векова обраћа се лично сваком од нас: „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли“ (Еф. 5: 15-16). Замислимо се над грчким оригиналом: реч „користећи“ звучи као „искупљујући“. Апостол користи прагматични језик тржнице предлажући нам да постанемо духовни трговци који воде рачуницу на тржишту земаљског живота.

Светитељ Теофан Затворник подсећа на то да је лукавство времена танана и скривена лаж. Главна превара линеарног времена састоји се у илузији његове бесконачности. Чини нам се да нам предстоји читава вечност, да ћемо стићи да се променимо, али се минуте топе као пахуљице на топлом длану. Тренутак који прође не може се вратити.

           Ово лукавство је XXI веку постало још тананије. Данас се маскира комфором и информационом буком. Човек данашњице је стално „заузет“, његов дан је испланиран по минутама. Међутим, чиме су испуњене ове минуте? Преподобни Симеон Нови Богослов као пример наводи безумног трговца који је дошао на вашар ради добити, али уместо да тргује, иде по крчмама и празнослови. Зар се нама не дешава да исто тако сатима седимо гледајући у смартфоне и листајући бескрајне вести? Чини нам се да живимо, али је то летаргични сан духа. Време које је проведено у доконости не оставља онтолошки траг. Човек се осврне уназад, а времена као да није било, прогутало га је небиће.

Духовни живот не познаје статику. Ако брод дуго стоји у луци, његово дно неминовно почиње да обраста шкољкама и жабокречином, тако да више не може да плови. Исто је и са хришћанином: чим се опусти давши себи „одмор“ од молитве, прљавштина овога света се лепи на њега.

            Шта значи „искупљивати време“? Светитељ Јован Златоусти објашњава: време не припада нама, ми смо овде само путници. Искупити га значи платити одређену цену. Као што човек чију кућу су дошли да похарају разбојници, даје лоповима сребро како би спасио живот, тако и ми треба да жртвујемо комфор и егоизам ради спасења душе. Блажени Јероним Стридонтски каже да чинећи добра дела, трулежно време претварамо у нетрулежну валуту Царства Небеског. Сваки дан без победе над грехом, без искрене молитве или милостиње представља проћердани капитал. А мудри трговац лови сваки тренутак.

Симеон Нови Богослов поучава: ако те је задесила туга или неправда, немој бежати и роптати. Стрпљиво их поднеси, па ћеш за трен ока, без дугих постова, искупити време за Вечност. Будите као праведни Јосиф чија је верност Богу остала непромењив константа и у ропству, и у дворцу.

           Апостол Павле даје јасан рецепт за то како да не постанемо неразумне девојке чије су се светиљке угасиле: „Не опијајте се вином... него се испуњавајте Духом“ (Еф. 5: 18). Уместо сурогатних задовољстава Црква нам нуди да учествујемо у Литургији, да читамо Свето Писмо и да благодаримо Богу за све. Не само то, овај откуп се дешава у нашим породицама кад обуздавамо егоизам ради ближњег. Христов пут је тежак – говорио је светитељ Лука Кримски. Дани су неумољиви и ми не знамо шта ће донети сутрашњи дан.

           Узнесимо на овај велики дан силаска Светог Духа молитву Господу Утешитељу да нам дарује вид светих трговаца. Подстичимо своју душу како, кад се затвори тржница овог пролазног живота, не бисмо остали празних руку, већ како бисмо ушли у радост Господа имајући у рукама драгоцени бисер – благодат Светог Духа!

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

Извор: t.me/lekarzpmluka, насловна фото: бр.522. са t.me

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

У петак 5. јуна 2026. се навршава 12 година од упокојења Свете преподобне Јелисавете Пасарејске, која је водила живот у послушању, молитви и подвигу.

Света преподобна Јелисавета Пасарејске рођена је 16. јула 1970. године у месту Молдова-Сулица, у жупанији Сучава, добивши на крштењу име Родика. Била је једно од деветоро деце у породици Василеа и Марије Лазар, који су своју бројну породицу васпитавали у вери и љубави према Богу и Цркви.

Са само 16 година, у септембру 1986. године, ступила је у сестринство манастира Пасареја, након поклоничког путовања које је предузела са две рођаке и после саветовања са више духовника.

Дана 12. децембра 1990. године замонашена је од стране архимандрита Макарија Јонице, духовника манастира, добивши име Јелисавета. Истовремено јој је поверено послушање у радионици за цизелуру Румунске патријаршије при манастиру Пасареја.

Спасена од смрти

Шест година касније, 1996. године, послата је у румунски метох у Јерусалиму, где је служила као црквењак и појала за певницом. Током боравка у Светој Земљи суочила се са тешком болешћу, а лекари су сматрали да су њене шансе за преживљавање минималне.

У време тог страдања молила се Светом Јовану Јакову из Њамца и доживела духовна искуства која су изменила њен живот. Након оздрављења схватила је да је призвана на живот тишине и подвига у пустињи.

По повратку у Румунију изабрала је пут пустињаштва у планинама Ђумалеу и у планинама Њамца, где је провела дуге године у молитви и аскези. На празник Преображења Господњег 1998. године примила је постриг у малу схиму са именом Теодора, а 19. априла 2006. године пострижена је у велику схиму, поново добивши име Јелисавета.

Светост њеног живота

Они који су је познавали сведочили су о њеној дубокој смирености, љубави према молитви и изузетној духовној осетљивости. Живела је веома скромно, у сиромаштву и самоћи, али са снажном вером и потпуним поверењем у Божији промисао.

Упокојила се у Господу 5. јуна 2014. године, у 44. години живота. Њена сахрана у манастиру Пасареја оставила је снажан утисак на све присутне, а многи су већ тада говорили о њеном светом животу.

Свети Синод Румунске православне цркве уврстио ју је у диптих светих 2025. године, заједно са још 15 светих жена врлинског живота. Свечано проглашење њене канонизације одржава се у манастиру Пасареја 5. јуна 2026. године, на дванаестогодишњицу њеног упокојења.

У последњим годинама живота суочила се са још једним тешким искушењем. Оболевши од рака, вратила се 2014. године у манастир Пасареја, где је наставила молитвено правило и подвижнички живот који је стекла током година проведених у пустињи.

Са само 44 године, 5. јуна 2014. године, преселила се Господу и сахрањена је у манастиру у којем је започела свој монашки пут.

Препознавши светост њеног живота и побожност верника према њој, Свети Синод Румунске православне цркве одобрио је њену канонизацију 2025. године, под именом Света преподобна Јелисавета Пасарејска.

Свечано месно проглашење канонизације одржава се у манастиру Пасареја, а њен годишњи спомен установљен је 5. јуна, на дан њеног упокојења.

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

Светска здравствена организација упозорила је пре више од две године да је депресија попримила размере епидемије, поставши друга најраспрострањенија болест на планети. Све бројнија истраживања говоре и о њеном „подмлађивању“, у смислу да, поред сталног пораста учесталости овог унутрашњег страдања, све већи број младих постаје његова жртва, док се старосна граница на којој се она јавља све више снижава.

Према Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (DSM-5, 2013), који је саставило Америчко удружење психијатара, велики депресивни поремећај дијагностикује се присуством пет или више симптома са листе од девет, у периоду дужем од две недеље. Од основних симптома, најмање један мора бити депресивно расположење или губитак интересовања и осећаја задовољства.

Симптоми на основу којих се поставља дијагноза јесу:

1. Депресивно расположење током већег дела дана, готово свакодневно, које се испољава или личним сведочењем (осећање туге, унутрашње празнине или безнађа), или га примећују други (особа делује тужно).
2. Изразито смањено интересовање или задовољство за све или готово све активности током већег дела дана, готово свакодневно.
3. Значајан ненамеран губитак телесне тежине или повећање тежине (промена већа од 5% телесне масе у току једног месеца), или смањење, односно повећање апетита готово свакодневно.
4. Несаница или прекомерна поспаност готово свакодневно.
5. Психомоторна узнемиреност или успореност готово свакодневно.
6. Исцрпљеност или недостатак енергије готово свакодневно.
7. Осећање безвредности или претеране, односно неадекватне кривице готово свакодневно (а не само самопрекор или осећај кривице због болести).
8. Смањена способност размишљања, концентрације или неодлучност, готово свакодневно.
9. Учестале мисли о смрти (не само страх од смрти), понављане суицидалне мисли без одређеног плана, покушај самоубиства или постојање конкретног плана за извршење самоубиства.

Наследна, трансгенерацијска компонента духовности и религиозности

Многа од најзначајнијих открића о религијском животу човека потичу из савремених наука, а нека од њих и из самог научног врха, попут техника неуроимагинативног снимања мозга. Уз помоћ високософистициране опреме — магнетне резонанце (MRI), функционалне магнетне резонанце (fMRI), позитронске емисионе томографије и других метода — истраживачи су дошли до неоспорних закључака од суштинског значаја не само за науку и људско сазнање уопште, већ и за веру посебно.

Ова открића навела су стручњаке да о духовности говоре као о „урођеној способности“ човека, „људском својству“ и „природном праву“, будући да су сви људи „неуронски условљени за духовну свест“.

Обимна истраживања говоре о „личној духовности“ као о онтолошкој, генетски наслеђеној датости, и то у размери од 29%; затим о „духовном“ или „пробуђеном мозгу“, као и о „духовној свести“.

Када дефинишу аутентичну „личну духовност“, стручњаци праве разлику између ње — као осећања дубоке повезаности са Богом кроз љубав и молитву, као и тражења смисла, мира и утехе у односу са Богом и ближњима — и „личног конзервативизма“, који се огледа у доживљају Бога као Онога Који награђује или кажњава, као и у формалном придржавању одређених правила и прописа. Научници су установили да код неких људи духовност и лична вера иду руку под руку, али да суштински фактор није пуко формално придржавање појединих религијских закона или заповести, без икаквог дејства у духовном животу, већ пре свега снажна вера у постојање и деловање Бога у животу света и у дубинама наше душе, као и осећање Његовог љубећег, утешног и спасоносног присуства.

Амерички научник др Кенет Кендел, специјалиста за психијатријска истраживања на близанцима, након тридесет година истраживања дошао је до закључка да духовни живот има наследну компоненту у размери од 29%. Он је установио да је степен духовности једне личности одређен са 29% генетским наслеђем, а са 71% средином у којој се човек формира и развија. Према томе, иако је у две трећине случајева духовност сваког човека условљена местом и начином на који је одрастао и васпитаван, животним искуствима — било радосним или болним — као и позитивним или негативним моралним последицама сопствених поступака и дела, ипак је једна трећина наше чежње за светим и трансцендентним, наше жеђи за Апсолутом, уписана у сам генетски код и урођена нам, као што су то и боја очију или отисци прстију.

Заштитна улога личне духовности код младих

Резултати истраживања још су изненађујући када је реч о младима. Истраживачи су установили да, у случају депресије, генетски фактор или депресија мајке удвостручују ризик од развоја депресивних поремећаја код деце. Сиромаштво у детињству и каснијем животу повећава овај ризик за додатних 40 процената. Томе се придодају и трауматична искуства из детињства и адолесценције, а касније и развод, губитак блиске особе и различита животна искушења.

Изузетно значајно научно откриће показује да духовност пружа заштиту од чак 80% у адолесцентском добу, које представља животни период најизложенији и најподложнији менталним поремећајима.

Адолесценција је време великих питања и трагања за егзистенцијалним одговорима — о сопственој личности, сопственом „ја“, месту и улози човека у свету — а управо неки од ових онтолошких немира рађају и одржавају емоционалне, психичке и унутрашње кризе.

Клиничари указују на такозвани „прозор ризика“ између дванаесте и осамнаесте године живота, односно на раздобље у коме су деца и адолесценти подложнији развоју депресивне епизоде, утолико пре што су њихово животно искуство и способност превазилажења криза још увек ограничени.

Посебно је значајно што су истраживања показала да је, „када су и мајка и дете имали висок степен духовности, дете било за 80% заштићеније од депресије у поређењу са мајкама и децом код којих духовност није била развијена. Другим речима, дете је било пет пута мање склоно депресији када је духовни живот био дељен са мајком. (...) Иако је депресија мајке удвостручавала ризик од депресије код детета, петоструко већа заштита коју пружа духовност значила је да духовност два пута више утиче на ментално здравље детета и адолесцента него ментално здравље мајке.“

И богата деца плачу

Спровођена током више деценија, истраживања су доживела нарочит напредак са појавом функционалне магнетне резонанце (fMRI). Анализе су проширене и продубљене, обухватајући различите категорије деце и младих, дечаке и девојчице, који потичу из различитих друштвених средина.

Један од занимљивих резултата показао је да и богата деца плачу, а не само сиромашна, у смислу да су прва имала већи ризик од развоја менталних поремећаја и болести, анксиозних стања и тешких депресивних епизода, као и злоупотребе психоактивних супстанци.

Један од првих уочених узрока био је тај што је, у поређењу са сиромашном децом, код имућних младих степен духовности био знатно нижи. Само 15% богате деце и младих упражњавало је веру и неговало личну духовност. Као последица тога, „85% испитаника који нису били духовно оријентисани показивало је десет пута већи ризик од социопатије“ (др Лиса Милер, „Противотров за депресију...“, стр. 162).

У њиховом случају, стручњаци су указали на материјалистичко, хедонистичко и утилитаристичко схватање живота, које су назвали „прагматичком свешћу“, у чијем су духу ти млади били васпитавани.

Дубока лична духовност — штит против злоупотреба, зависности и самоубиства

На сличан начин, иста дубинска истраживања показала су да су адолесценти који су поседовали снажну личну духовност били за 40–80% мање склони злоупотреби психоактивних супстанци или развоју различитих зависности. Жива и делатна вера има значајну улогу и у заштити од самоубиства.

Када су покушали да утврде факторе који штите од суицидалних покушаја, истраживачи су установили да не постоји ниједна варијабла која би са потпуном сигурношћу указивала на присуство или одсуство суицидалног понашања, осим једне: снажна лична духовност представља једину варијаблу која је обрнуто пропорционално повезана са самоубиством (др Лиса Милер, „Противотров за депресију...“, стр. 94).

Према томе, како недвосмислено показују истраживања неуроимагинативних метода, „духовни мозак“, „духовна свест“ и лична вера имају улогу заштитног механизма против негативних психолошких последица стресних догађаја и периода у животу, као што су трауме, физички болови, болести, развод или смрт блиске особе. Како наглашавају стручњаци, „нивои слабије изражених симптома депресије повезани су са вишим степеном личне вере. То значи да, уколико поседујете висок степен духовности, мање сте склони депресији“ (др Лиса Милер, „Противотров за депресију...“, стр. 71).

У закључку, према најсавременијим научним истраживањима, лична духовност штити младе у размери од 80% од депресије, употребе психоактивних супстанци и развоја зависности, као и од суицидалних мисли и покушаја самоубиства, представљајући истинску баријеру и штит против њиховог развоја — неку врсту тампона између спољашњег света, немирног и узбурканог попут мора, и унутрашњег света човекове личности.

Протојереј проф. др Јоан К. Тешу

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

Сви ми живимо један Васељенски Сабор. Нисмо сви епископи које је сазвао цар, нити смо велики Оци Цркве сабрани да би изрекли најдубљу мудрост. Ипак, живимо  Васељенски сабор – сваког минута свакога дана – и исти испит који је увек стајао пред светилницима Цркве стоји и пред нама.

Тај испит јесте борба за љубав. Васељенски сабори у историји Цркве нису сазивани да би показали своју ученост и бриљантност. Такви сабори представљају неуспех љубави и одговор Цркве на тај неуспех. Када се јаве јереси, оне настају као плод недостатка љубави. Не чујемо, не слушамо, не препознајемо истину у наручју Цркве. Раздор рађа окорелост срца. Срца која не успевају да љубе постају утроба раскола (и нечег још горег).

Колико год да с правом прослављамо велике саборе Цркве, толико бисмо морали и да жалимо због њихове нужности. Заповеђено нам је да „љубимо једни друге“, а исто тако нам је речено да онај који не љуби брата свога, не познаје Бога (1Јн 4, 7–8). Када љубав ишчезне, истина почиње да нам измиче.

Иако не седимо у дворанама моћних и не расправљамо о питањима озбиљне догматике, свакога тренутка суочавамо се са изазовом љубави, са потребом да „превазиђемо раздор“ који угрожава сваки људски однос. Ако те не љубим, не могу те ни познати. Ако не могу да те познам, онда је и моје познање Бога утолико умањено.

Ти си мој Васељенски сабор. Свет (икумена) почива у твом и мом срцу док се сусрећемо, боримо и тражимо истину. У Цркви говоримо: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву.“

Без љубави, мој најдражи Васељенски саборе, ниједно од нас не може истински исповедати Символ вере. Оно што су нам Оци сачували јесте љубав – љубав која исцељује срце и која нас оспособљава да загрлимо једни друге и Васкрсењем све опростимо.

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Не плачите за Христом. Он је Господ, Бесмртни, Дивни, Вечни, Непогрешиви, Истинити, Љубљени.
Када Га видите како се пење на Голготу, док Га видите како пружа своје непорочне руке на Крсту, док Га видите како се уздиже на Дрвету као злочинац... не плачите за Њим.
————————————-
Плачите за вас и за мене који одбијамо да се променимо, који издајемо Његову Љубав, који истрајавамо у свом греху и својој себичности.
Не плачите за Христом, јер Христос не жели да Га сажаљевате, већ жели да Му погледате у лице и покајете се. Христос не жели наше саосећање за Његове патње, већ сузе нашег личног покајања.
———————————-
Без обзира колико смо дирнути Његовим Крстом, ако се не покајемо, ако се не смиримо, ако не уђемо у процес послушног живота у Његовој Цркви, онда је наша емоција узалудна, наше сузе су стерилне, наше покајање је празно.
————————————-
Христос не жели нашу тугу. Он се пење на крст не зато што жели да привуче пажњу, већ зато што воли без обзира на то шта Га то кошта.
И Бог умире. Бог мртав на крсту.
Колико страшно?
Његова љубав је толико велика да се предаје нашој злоби, нашем отпадништву, нашој мржњи. Он се предаје смрти и сада даје спасење мртвима, даје живот аду, даје светлост тами, даје наду ћорсокаку греха.
————————————-
Не плачите за Христом.
Плачите за собом и за мном. Плачите и будите сломљени што својој вери у Христа приступате лакомислено, плитко и површно.
————————————-
Не плачите за Христом који се пење на крст.
Оно што Он чини је наш понос. Он, Распети, је наш понос, али и пример нашег живота.
————————————-
Док се клањате Распетом, плачите над собом, плачите пред Његовим ногама и оставите своје грешке и грехе тамо, затражите милост и просветљење и започните живот покајања и тајне. Набавите снагу да одете код некога духовног и тамо да положите своју таму како бисте сада могли бити испуњени светлошћу Христовом.
————————————-
Док се клањате Распетом, не пољубите Га као што је Јуда учинио, већ као што би Га пољубио Свети Разбојник, са покајањем и скрушеношћу, са надом и вером, са једноставношћу срца и љубављу.

Архимандрит отац Павлос Пападопулос 

извор

Данас је дан неописиве радости — празник Свете Животворне Тројице, или Света Педесетница. На овај дан посебно славимо Тројединог Бога и сећамо се силаска Светог Духа на апостоле. Управо је тај догађај, који се догодио педесетог дана после Васкрсења Господњег, означио почетак Цркве Христове.

Свети Дух је сишао на апостоле у облику огњених језика. Спаситељево обећање се испунило: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља, да остане с вама довека – Духа истине, кога свет не може примити, јер га не види нити га познаје…“ (Јован 14:16–17). И Свети Дух је осветио земљу и водио људе путем спасења.

Господњи ученици су примили снагу и дарове да шире веру и успоставе Свето Јеванђеље широм земље, водећи свет Христу. Од тада, Свети Дух силази на све који су достојни да Га приме, који не одступају од јеванђељских заповести, из Цркве коју је Господ створио својом Крвљу. Бог није основао организацију; него нам је оставио Тело Христово, Самог Себе.

Данашњи празник нам открива Бога — Једног по природи, а ипак Тројичног у Личностима. Једно и Недељиво Тројство увек остаје Тројство: Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Слично томе, Црква Христова је једна и недељива. То је Једно Тело Христово, свесавршено и недељиво: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4:5). Друге псеудо-цркве су људске институције, неодрживе, пале, увенуле гране које су изгубиле благодат и виталност Богочовечанског Тела.

Стога је изузетно важно сачувати чистоту вере: Свети Дух се даје само Богочовечанској Цркви и не даје се ван истинске Цркве. Света Педесетница је доказ за то. А Свети Дух је живот, благодат, спасење.

Једини који поседује и чува Истину кроз Свето Писмо, Свето Предање и апостолско прејемство јесте Једна Света Католичанска Православна Црква. Апостолско Предање је сам Господ Исус Христос. Он о томе говори својим ученицима када их шаље да проповедају: „Ко вас слуша, мене слуша, а ко вас одбацује, мене одбацује…“ (Лука 10:16).

После светих апостола, епископи су постали легитимни наследници. Свети Игњатије Богоносац је писао: „Где је епископ, онде нека буде и сва мноштва верних, као што је где је Исус Христос, онде је и Католичанска Црква.“ Апостолско прејемство нам преноси самог Богочовека Исуса Христа, који нас уверава: „...И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28,20).

Славећи Тројичину недељу, морамо јасно разумети у кога верујемо, коме служимо и како живимо. Саборни црквени живот је изградња Тела Христовог од стране целе Цркве: свих светих, подвижника, праведника, мртвих и живих. Свако ко не постане члан Цркве — Тела Христовог — расипа себе и недостаје му љубави. Речено је: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Матеј 12:30). Сабирање сопствене личности могуће је само у Христу, у сједињењу са Њим у једно тело, један лик, једну суштину.

„Саборно јединство вере и знања је једини лек да 'више не будете деца, љуљана и заношена сваким ветром науке, лукавим људским лукавством, преварним сплеткама обмане'“, учио је Свети Јустин (Поповић). Лукави људи и речи могу завести на странпутицу и довести до раскола, који је раван уништењу. Раскол је страшна катастрофа. Хиљаде душа настављају да гину у његовом огњеном бездану. Спасење је могуће само у истинској Цркви и у покајању.

И иако се ере, времена, генерације и изглед цивилизације мењају, истина је увек иста, она је вечна: „Исус Христос је исти јуче, данас и заувек“ (Јевр. 13:8), као што је и Његова Црква.

митрополит Антоније Паканич

извор

Његова Светост патријарх румунски Данило упутио је у четвртак поруку поводом Међународног дана детета, који се обележава 1. јуна и који се ове године поклапа са празником Пресвете Тројице.

„У свету који је духовно равнодушан или збуњен, породица се суочава са бројним изазовима: демографском кризом, несигурношћу сутрашњице, нарушавањем веза међу генерацијама, индивидуалним егоизмом, изопачавањем ауторитета, као и утицајем технологије и медија на васпитање“, истакао је патријарх Данило.

Његова Светост нагласио је да је хришћанска породица позвана „да поново открије узоре светог живота у бројним светим породицама из историје Цркве, у којима су се училе и упражњавале хришћанске врлине: истрајна молитва, трпљење, праштање, помагање онима који су у невољи, расуђивање и жртвена љубав“.

Патријарх Данило је у својој поруци подсетио да је хришћанска породица „икона љубави Пресвете Тројице“, позвавши родитеље и децу да негују заједништво, веру и међусобну љубав као темељ истинског хришћанског живота.

Поруку преносимо у целини:

Хришћанска породица – икона љубави Пресвете Тројице

Ове године Међународни дан детета поклапа се са празником Пресвете Тројице, док се Недеља родитеља и деце — прва недеља после 1. јуна, установљена одлуком Светог Синода Румунске православне цркве бр. 629 од 12. марта 2009. године — поклапа са Недељом свих светих.

Првосвештеничка молитва Господа Исуса Христа показује да је Пресвета Тројица извор и савршени образац Цркве: „Али не молим само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у Мене, да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свет верује да си Ме Ти послао“ (Јован 17, 20–21). Створен по образу вечне Заједнице (Постање 1, 26) — Оца, Сина и Светога Духа — човек је позван да уђе у вечну љубав Пресвете Тројице: „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1. Јованова 4, 16).

Свети Дух потврђује очинство Оца у односу према Сину и синовство Сина у односу према Оцу. Свети Дух дарује љубав Пресвете Тројице онима који верују у Господа Исуса Христа. Зато благодаћу Светога Духа у Тајни Крштења задобијамо достојанство духовних синова и кћери, а у Тајни Свештенства примамо духовно очинство; и једно и друго представљају одраз делатног присуства Пресвете Тројице у животу Цркве.

Између тајне Цркве и тајне породице постоји дубока веза (уп. Ефесцима 5, 32). Породица је „домаћа црква“, по изразу блаженог Августина[1], прва школа вере у којој дете почиње да разуме тајну очинске љубави Божије према свим људима и у којој учи синовску и братску љубав у Христу.

У свету који је духовно равнодушан или збуњен, породица се суочава са бројним изазовима: демографском кризом, несигурношћу сутрашњице, нарушавањем веза међу генерацијама, индивидуалним егоизмом, изопачењем ауторитета, као и утицајем технологије и медија на васпитање.

Година 2026, коју је Свети Синод Румунске православне цркве прогласио Годином посвећеном пастирској бризи о хришћанској породици, позива нас на дубоко размишљање о начину на који светост може да узраста у окриљу породичног дома, претварајући дом сваког верника у простор вере и дарежљиве љубави. Хришћанска породица позвана је да поново открије узоре светог живота у бројним светим породицама из историје Цркве, у којима су се училе и упражњавале хришћанске врлине: истрајна молитва, трпљење, праштање, помагање онима који су у невољи, расуђивање и жртвена љубав.

Црква има мисију да пружи пастирско руковођење и духовну подршку — нарочито кроз Свете Тајне — у свим етапама породичног живота: у јачању веза љубави међу члановима породице, рађању и васпитању деце, као и припреми младих за брак. Истовремено, Црква потврђује достојанство породице у друштву, развија програме саветовања и духовне и материјалне помоћи породицама које се налазе у тешкоћама, те пружа одговарајуће верско образовање деци и младима.

Молимо се Пресветој Тројици, Извору живота и вечне љубави, да излије своје богате дарове на родитеље и децу, како би неговали трајне вредности хришћанске породице која сведочи веру!

Са великом љубављу и очинским благословом,

† Данило
Патријарх Румунске православне цркве

[1] Блажени Августин, О светом девству; О добру удовиштва, прев. Anca Meiroșu, Издавачка кућа Библијског и мисионарског института, Букурешт, 2019, стр. 155.

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

Његова Светост католикос-патријарх све Грузије Шио III истакао је централни значај молитве у духовном животу хришћана током беседе на празник Светог Давида Гареџијског, прослављен 28. маја 2026. године у манастиру Давида.

Обраћајући се верном народу, свештенству и монашком братству сабраном у овој древној обитељи, грузијски патријарх говорио је о духовном наслеђу Светог Давида Гареџијског и оснивачима грузијског монаштва, назвавши Светог Давида „једним од великих светилника“ православног света, који је кроз смирење и молитву задобио велику благодат пред Богом.

Патријарх Шио III подсетио је на библијске речи да се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“, нагласивши да су смирење, уздржавање од осуђивања других и свест о сопственим гресима најкраћи пут ка стицању благодати Светога Духа.

Истовремено је нагласио да се такве духовне врлине не могу задобити без молитве.

„Молитва је најважније дело, без којег ниједно друго дело у нашем животу не може правилно напредовати. Молитва је најмоћнија сила на овој земљи“, поручио је патријарх.

Позивајући се на Светог Јована Златоустог, патријарх је истакао да се ништа не може упоредити са снагом молитве, јер кроз њу ишчезавају туга и жалост, демони беже, страсти се умирују, а човек стаје пред Небеског Оца.

Осврћући се на јеванђелско читање дана, патријарх Шио III подсетио је на Христове речи ученицима: „Иштите и добићете, да радост ваша буде потпуна“, позвавши верне да Богу приступају са простотом и дечјим поверењем.

„Наша молитва треба да буде веома једноставна, са простим срцем, без извештачености и напетости — као што деца нешто траже од својих родитеља“, казао је он.

Грузијски патријарх је такође нагласио да истинска духовна смелост у молитви долази кроз веру у Христа, љубав према Њему и живот у складу са Његовим заповестима.

Закључујући беседу, патријарх Шио III призвао је молитвено заступништво Светог Давида Гареџелија за укрепљење манастира, Цркве и читавог грузијског народа.

„Нека Господ молитвама Светог Давида Гареџијског благослови, укрепи, уједини и спасе сву Грузију“, поручио је патријарх Шио III.

Извор, фото: orthodoxtimes.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"