Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил савршио је сам, без других свештених лица,  архијерејску Литургију на празник Вазнесења Господњег у цркви Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту близу Переделкина. Проповед Његове Светости верници су могли пратити преко интернета.

 

 

Подсећамо да је Сверуски патријарх богослужио сам и на празник словенских просветитеља Кирила и Методија, када је обележио и свој имендан. Наиме, руске цркве нису још отворене за све вернике.

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Од почетка карантина у парохији храма Светих царских страстотрпаца на Красној горки у Севастопољу почела је необична добротворна акција: бесплатно се дели хлеб који се пече у пекари храма потребитима, укључујући породице с више деце, преноси сајт Симферопољске и кримске епархије.

 

 

У току дана се подели око 300 векни. На адресу старешине храма протојереја Алексија Петренка стижу изрази захвалности од становника Севастопоља за пружену помоћ.

 

Сајт митрополије такође саопштава да су по благослову Митрополита симферопољског и кримског Лазара на дан прославе Међународног дана породице у парохијама Севастопољског намесништва одржане добротворне акције с циљем пружања помоћи сиромашним породицама и породицама с много деце у парохији.

 

 

Извор: Православље

 

Васељенски патријарх Вартоломеј началствовао је Божанском Литургијом на Оданије Васкрса, 27. маја 2020. године, у патријаршијској Саборној цркви Светог Георгија. Саслуживали су духовници при Патријаршијском двору.

 

 

Васкршња служба је савршена на грчком, енглеском, француском, црквенословенском и турском језику. Уочи Оданија Свесвјатејши патријарх Вартоломеј одслужио је бденије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У условима епидемије у Москви, услед које се смањио број парохијана који долазе у московске храмове и услед које је дошло до значајног смањења прилога за потребе парохија, метоха и манастира Његова Светост Патријарх московски и целе Русије обратио се својој пастви с молбом за пружање материјалне помоћи парохијама. Ова молба поглавара Руске Православне Цркве је услишена.

 

 

По благослову Његове Светости патријарха Кирила приложена средства ће у најскорије време бити упућена Московској патријаршији за московске парохије и метохе ради помоћи у исплати плате клирицима за два месеца, преноси Патриархија.ru. Такође, средства ће бити упућена ставропигијалним обитељима у којима служи бело свештенство.

 

Осим тога, од приложеног износа парохијама ће бити упућена помоћ за свештенослужитеље с малолетном децом.

 

Поглавар Руске Православне Цркве позива московски клир да се помоли за здравље доброчинитеља који су пожелели да остану анонимни.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Животворно Васкрсење Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа биће свечано прослављено у црквама Грчке у поноћ у уторак, 26. маја, на дан Оданија Пасхе. Архиепископ атински Јероним биће присутан у 9 ч. увече у атинској Саборној цркви на бденију поводом Оданија Пасхе.

 

 

Ову одлуку је донео Свештени Синод, јер су се због вируса корона службе током Свете недеље савршаване иза затворених врата, а верници су их пратили на телевизији или на интернет мрежи.

 

У ноћи између 26. и 27. маја, последњег дана када се пева „Христос  васкресе“, пре Христовог Вазнесења (четвртак), васкршња јутрења, која се иначе служи на Велику суботу у поноћ, служиће се у храмовима и, ако услови то дозволе, верници ће моћи да дођу у цркве и чују стихире Велике и Свете Пасхе.

 

„Васкршња литургија ће се одслужити  26. маја, тако да сви можемо присуствовати служби“, навели су архијереји ове Цркве још пре Светле недеље.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Кроз мултиспектралне снимке види се текст Библије

 

 

Појединачни фрагменти чувених свитака са Мртвог мора били су повод малој сензацији: при једном палеографском истраживању уочена су места које се не могу голим оком видети, али при примени мултиспектралног снимања препознају се слова и читаве речи. Један истраживачки тим око Џоане Тејлор са King's College у Лондону је кроз мултиспектрално сминање открио појединачна слова, као и делове библијских текстова, као што је онлајн (прикључен на компјутерску мрежу) лист "Times of Israel" прошле среде пренео, позивајући се на изворе са универзитета у Манчестеру. Тим палеографа је истраживао 51 места која су за голо око невидљива такозване "Reed-колекције" за једну нову студију. На фрагментима су трагови чађавог мастила којима су јеврејске и арамејски фрагменти идентификовани. Остали фрагменти су били у линијама као и остаци појединих слова.

 

Фрагменти пергамента припадају "Reed-колекцији"

 

Највећи фрагмент је, сходно извештају, само четири реда дугачак. Већина слова су непотпуно сачувана, али је, међу другим, читљива реч „шабат”. Истраживачи отуда држе да је овде реч о почетку 46. поглавља Језекиљеве књиге. Ови фрагменти ће, вели се у извештају, још бити подвргнути даљој анализи.

 

Фрагменти пергамента "Reed-колекције" потичу са археолошких ископавања у пећинама Кумрана на Мртвом мору. Педесетих година су преко јорданске владе доспели у Велику Британију, где су коришћени за анализу материјала.

 

Кумрански списи су свици/ролне јеврејских и арамејских списа, који су 1947. г. двојица чобана коза пронашли у пећини. Ови спису су настали између 250. г. пре и 40 година после Христа и садрже најстарије познате текстове Старога Завета. Они иду у најзначајније археолошке проналаске у 20.веку. 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Света Гора прославља преподобног Јеронима  Симопетрита сходно одлуци Светог и Свештеног Сабора Васељенске Патријаршије донете 27. новембра 2019. године, којом је Преподобни уврштен у календар Православне Цркве.

 

 

Преподобни је дошао у манастир Симонопетру у својој седамнаестој години и остао је тамо читавих 43 године, служећи као игуман манастира од 1920. до 1931.  године.

 

Затим је 1957. године служио као економ и духовни отац у Метоху Симонопетре, који се налази у подножју планине Химетос, пре него што су изграђена избегличка насеља и извршена агломерација Виронаса и Каисарианија. Тамо је починуо у Господу и ту је погребен.

 

Преподобни Јероним је рођен у селу Рејсдере у Малој Азији. Познат је и под називом „Јован Дјакогиоргис“, а потицао је од сиромашних и побожних родитеља, Николаоса и Марије Дјакогиоргис. Био је „сиромашан од сиромашних родитеља", како је волео да себе назива. Слободно време је проводио у сеоској цркви.

 

Као одрастао човек отишао је на Атос, тачније у манастир Симонопетру (28. октобра 1888), где су се доселили углавном монаси из Мале Азије. Замонашио се 21. марта 1893. г. на Цвети. Дана 11. априла 1920. рукоположен је за јерођакона, 12. априла 12. исте године за јеромонаха, а 20. априла 1920, у недељу мироносица, устоличен је као игуман манастира. Био је игуман у манастиру Симонопетра од 1920. до 1931. године.

 

Реформа календара је извршена 1924. године, а на празник Благовести први пут је служио према новом календару у Метоху Вазнесења Господњег. То је изазвало снажно реаговање у манастиру, тако да му је, када се вратио, група монаха забранила да уђе у цркву на шест месеци. Мирно је издржао забрану не одустајући од става.

 

Оптужен за лоше финансијско управљање, после одлуке коју је донела Светогорска општина, прогнан је у манастир Кутлумуш на шест месеци. Иако је знао име лица које је извршило проневеру, никада га није издао и због тога је трпио последице. Такође се молио за своје оптуживаче и клеветнике. 

 

После тога, Општина  је признала његову невиност и он је послан у Метох манастира Симонопетре који се налази у избегличком крају  Виронас у Атини. Тамо је помагао становницима од којих су многи били његови сународници Мале Азије, а била им је неопходна духовна и материјална попомоћ.

 

Био је посвећен добротворном раду, али манастир га је укоревао, верујући да претерује. Спавао је на столици или у столици и штедео чак и на води. Био је смирен и проницљив човек. Често би посетио Метох Светог Харалампија у Солуну како би исповедао и подржао вернике. У ствари, 1937. године понуђено му је да поново постане игуман, али он је то смирено одбио.

 

Умро је у 86. години живота 7. јануара 1957. године и сахрањен је у Метоху Вазнесења у Виронасу. Његове мошти пренео је његов сународник, архиепископ атински Хризостом II, 1965. године, а присутни чину изјавили су да су мошти миомирисале. Данас су његове мошти похрањене у манастиру Симонопетре, а током прве Божанске литургије после његове канонизације, ковчег са глвом и моштима био је постављен на игуманском престолу као начин да се извину за његово неправедно прогонство. 

 

Црква га је прибројала сабору светих 2019. године, и светкује се 9. маја сваке године.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Патријарх васељенски Вартоломеј началствовао је Божанском Литургијом  у патријаршијској Саборној цркви Светог Георгија на празник Светих Константина и Јелене (н.ст.). Божанска Литургија је одслужена иза затворених врата без учешћа верника због пандемије КОВИД-19.

 

 

У наставку је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј отишао је у манастир Пресвете Богородице на Извору, где је одслужио помен за свог претходника, блаженопоч. патријарха Константина VI и помолио се за покој његове душе.

 

Подсећамо да је поч. патријарх Константин провео на патријаршијском престолу само четрдесет и три дана, од 1924. до 1925. године, када је био принуђен да напусти Цариград и да се коначно насељи у Неа Филаделфији, у Атини, где се упокојио у Господу.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

(Maren R. Niehoff, Philon von Alexandria. Еine intellektuelle Biographie,Tübingen 2019)

 

 

Филон из Александрије  - Φίλων, латинизовано Philo Alexandrinus или Philo Iudaeus; јеверејски Yedidia (Jedediah) HaCohen ידידיה הכהן; * рођен око 15/10. пре Христа.; † умро око 40 после Христа - оставио једно од најопсежнијих и најсвестранијих дела антике, које осветљава јлинистичко јудејство, рано хришћанство и другу софистику.

 

Ипак су његова личност и интелектуални развој остали тајновити, јер је податке о себи врло ретко давао. Марен Р. Нихоф анализира његов плодни Œuvre у погледу у једном једином историјски фиксираном догађају у његовом животу, као предводника јеврејске мисије код римског цара Гаја Калигуле. Те римске године маркирају биографски и духовни заокрет. У Александрији је Филон био у јеврејској заједници у служби, узимајући живо учешће у дебатама о тачном смислу библијских текстова, примењујући методе егзегезе Хомера и решавајући текстуалне проблеме кроз платонске алегорије.

 

Писати „An intellectual biography of Philo", како гласи оригинал овог дела, није нимало лак посао. Мало је о Филоновом животу сачуваних извора, а само се два његова дела дају датирати „Legatio” и „Flaccus”. Због тога их ауторка Нихоф и поставља у једну серију „relative chronology" Филонових дела за време боравка у Риму 38/41.г. после Христа. Нихофова основна линија лежи на стоичким и платонским елементима Филоновог опуса. Основно је питање какао се Филон види, као јеврејски мислилац или философ који припада и нејеврејској традицији. Сви рани списи су виђени као философски списи, сви списи који објашњавају Пентатеух као средишња дела, а „историјско-егзегетска” као позни списи. Нихофова тенденција је да покаже стоичко философско предање код Филона благодарећи својој презентности у Риму.

 

У Александрији је постојало, пак, снажно интересовање за Платона: Папируси садрже Платонове дијалоге, такође коментар Трасилоса, али врло ретко друге философе.

 

Ератостен коментарише Платона (Πλατωνικóς). Средњи платоничари су били на лицу места. Стоичари из Александрије као што су Диодор, Теон или Хаиремон (Неронов учитељ у стоичкој философији) билу су активни и у Риму. У Риму је интересовање за стоичку философију постојало од средњег времена републиканизма. Изгледа да су тада платоничари почињали да бивају ређе присутни, а академичар Филон из Ларисе је био под утицајем стоичких идеја. Такође и Антиохије из Аскалона amicus Луцилија преузео је многе традиције, али је очигледно да су Филонови текстови под утицајем Платона пре из времена Александрије. У оквиру свог боравка у Риму он се обратио широј римској публици, отворивши се према философској школи Стоа, чије је актуелне форме учења присвојио.

 

Стоичка етика и римска историографија давале су Филону импулсе за нову интерпретацију јеврејске традиције. Библијски праоци ће постати јунаци његове биографије и постаће некакав вид претходника Плутарха. Јеврејски закон ће постати централни повод и биће представљен као природни закон, што је, наравно, имало импликације на теме у оквиру новозаветних дискусија.

 

За ово оригинално дело Марен Р. Нихоф је 2019.г. добио „награду Полонски” за оригиналност и креативност у области духовних дисциплина на Хебрејском универзитету у Јерусалиму.

 

Марен Р. Нихоф је професорка катедре „Max Cooper” на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Она је специјалиста у области позног јудаизма и аутор више студија о односу Јевреја, хришћана и пагана. Фокус њеног интересовања чине питања колико су се идентитет, философија и библијска егзегетика, ове три групе, имале ефективног утицаја једне на друге на примеру Александрије и Кеасарије.

 

Ово је једна од ретких и тиме драгоценијих биографских књига о Филону Александријском, те је достојна пажње теолога, историчара и свих оних којима је јелинизам тема из било које фах-перспективе. 

 

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић 

(Минхен – Рим)

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед.

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију.

 

Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна...

 

Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини.

 

Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут.

 

Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род.

 

А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину.

 

Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега.

 

Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност.

 

Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи.

 

 

Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Његовој Светости Иринеју Патријарху српском Митрополиту црногорском и приморском Амфилохију Радовићу, и часним члановима Светог Архијерејског Синода.

 

 

Ваша Светости,

Ваше Високопреосвештенство митрополите Амфилохије

Високопоштовани чланови Светог Синода

 

Читамо о прогону Вашег народа у Црној Гори и о хапшењу владике будимљанског Јоаникија због наводних мера предострожности од вируса короне. Ми то доживљавамо као напад на самосталност Цркве, која се као Црква залаже за мир и правду међу њудима, како нас је Господ Христос учио и то преноси с нараштаја на нараштај од наших духовних отаца.

 

Изражавано своју солидарност са Српском Православном Црквом и молимо се Свемогућем Господу Богу да страдања кроз која она пролази буду угодна Господу Исусу Христу,  јер се Црква храбро издиже из овог прогона како би своје сведочење вере смелије проносила без страха од икога, но једино из страха пред Богом.

 

Користимо ову прилику да изразимо своју наклоност и љубав владици Јоаникију и свима свештеници који се  ускоро пуштају из зароточеништва.

 

У Христу,

Георг Јосиф, с.р.

председавајући

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Румунски православни верници били су срећни што су почели да присуствују службама на отвореном у петак 15. маја 2020, после периода карантина због пандемије вируса короне.

 

 

У припреми за повратак на редовна богослужења, Црква је издала смернице „у погледу приступа православних верника местима богослужења и гробљима, и њиховог учешћа у богослужењима“.

 

Многе смернице су типичне за оне које су издале неколико епархија и помесних Цркава током последњих неколико месеци: Верници морају одржавати  раздаљину од два метра између себе; старим и болесним лицима се препоручује да остану код куће за време богослужења и да се исповедају и причесте у договорено време са свештеником; маске су обавезне; дезинфекција ће бити обезбеђена у свакој цркви, и тако даље.

 

Што се тиче служења Божанске Литургије, Румунска Патријаршија у потпуности одбацује било какве промене у начину причешћивања верника. Једнократна употреба кашичица и путира за Православну Цркву  је неприхватљива. Тај исказ гласи:

 

„За Васељенску Православну Цркву не постоје освећени предмети за једнократну употребу, већ за сталну употребу (путир, дискос, звездица и кашичица), предмети који се бришу пре и после сваке употребе. У пракси Васељенске Православне Цркве употреба заједничке кашичице у евхаристији није било узрок заразе ниједног православног верника претходних година или последња два месеца пандемије.

 

Из овог разлога, Румунска Православна Црква, према вековној литургијској традицији, не може прихватити, чак ни у време пандемије, употребу путира и кашичице за једнократну употребу за причешћовање верника на Божанској Литургији,“ закључује се у саопштењу о служењу Евхаристије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

„Верске слободе и даље су, нажалост, угрожене изразима мржње и нетолеранције у Турској, који се гаје у одређеним круговима", изјавио је шеф грчке делегације у Међупарламентарној скупштини Православља Максим Харакопулос поводом оптужбе које је објавио турски магазин „Герчек Хајат“ на рачун  васељенског патријарха Вартоломеја, као и других верских великодостoјника.

 

 

У својој изјави Максим Харакопулос истиче да су верске слободе и даље угрожене изразима мржње и нетолеранције у Турској, који се гаје у одређеним круговима. Чланак који је објавио турски магазин „Герчек Хајат“ у великој мери је алармантан, јер циља на Васељенског патријарха, као и на друге верске великодостојнике (ШТА СУ ВЕРСКЕ ВОЂЕ, та реч не постоји!!!? својим клеветничким и потпуно неутемељеним оптужбама.

 

Омаловажавајуће и неосноване тврдње аутора овог чланка подстичу омразу и гаје мржњу према верским вођама и мањинама у Турској. Међутим, такве праксе у прошлости су више пута осуђивале међународне и европске организације, попут Савета УН за људска права.

 

Значајно је да су лажне вести које је објавио турски лист имале на уму догађаје из септембра 1955, односно погром грчке мањине из Цариграда. У сваком случају, сваки слободан грађанин широм света мора осудити њихове поступке. Очекујемо да ће турска држава званично разјаснити свој став. Патријарх васељенски, као и Васељенска патријаршија, морају бити у потпуности заштићени од стране званичних институција, и стога, такви поступци  морају бити санкционисани јер подстичу верску мржњу. За заштиту Патријарха васељенског надлежна је међународна заједница, пре свега Европска  унија.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ