Ама Сара је рекла: „Добро је да човек чини милостињу и ради очију људи. Јер и од човекоугађања на крају долази до богоугађања“ (из „Старечника“).

Ми људи у својој души имамо једну жељу која постаје мерило наших поступака у животу: „да се допаднемо“. Тако чинимо ствари да би нас други прихватали. Прија нам да будемо у средишту њихове пажње. Често чујемо родитеље како за нешто кажу да „није ред да то учиниш“, да није допуштено, јер „шта ће свет рећи?“. И тако, ако већ не можемо да задобијемо похвалу, бар смо позвани да пазимо да не изазовемо осуду.

Као да у овом свету постоји неко око које надзире моралност, а управљање њиме данас су преузеле друштвене мреже, где се, не без задњих намера оних који подижу буку, неки осуђују, према некима влада равнодушност, а неки, све ређе, бивају награђени похвалом. Обично је управо осуда покретач који изазива буку. Тако у наше време преовлађује начело: „да изгледам као да јесам, иако нисам“.

Али и у породичном животу и стварности многа деца одрастају настојећи да за све што чине задобију похвалу својих родитеља. Не бирају зато што се сама осећају добро са својим изборима, већ зато да не би разочарала родитеље. А има и родитеља који никада нису у стању да похвале своје дете, јер као да никада нису задовољни или имају тако високо мишљење о себи да не могу ни да замисле да би их њихова деца могла надмашити. Тако настају душевне ране. Млађи себи поставља за животни циљ да покаже старијем да нешто вреди. А када га овај не примећује или његове успехе не сматра нарочито значајним, разочарање се нагомилава. Понекад оно може прерасти и у деструктивно понашање. Можда је насиље међу младима један од показатеља да им родитељи нису посвећивали онолико пажње колико је било потребно. Не признају им њихову вредност, а понекад чак ни то да постоје.

У аскетском предању наше Цркве истиче се да људска похвала није увек лоша, али је непотпуна. Када старица пустињакиња препоручује милостињу, макар она била учињена и ради очију људи, она разуме да је људској души, будући да није савршена, потребно одобравање. Довољно је да човек у себи има свест да је наш призив да угађамо Богу. А Богу је угодна љубав. Он нам на њу узвраћа. Укрепљује нас како бисмо престали да чинимо добро само ради тога да бисмо добили похвалу и како би чињење добра постало наша воља и начин живота. Јер ако останемо само на човекоугађању, онда сами себе прослављамо, непрестано размишљамо о сопственој користи и посматрамо живот из перспективе онога што ћемо добити, управо онако како функционише наша култура. Тако лако остајемо при осуђивању других, уместо да према њима поступамо са љубављу.

Ми родитељи треба да похваљујемо своју децу са мером, да их охрабрујемо, али да их не уздижемо у небеса. Треба да им помогнемо да изграде такав етос у којем ће се мишљење света, када он здраво расуђује о мислима и поступцима, узимати у обзир, али без допуштања да световно мерило постане препрека живљењу у истини. Припадамо свету, али се са њим не поистовећујемо. Оно што је добро прихватамо. Али са злом не правимо компромис само зато што тако поступа већина и да бисмо били похваљени.

И још нешто. Немојмо дозволити да наша деца одрасту са жалбом да им нисмо посвећивали пажњу или да смо их усмеравали у одређеном правцу само зато што ми, старији, наводно знамо шта је најбоље. Тешко је пронаћи равнотежу, јер смо позвани да се боримо и са оним што се нама самима допада. Али немојмо заборавити слободу младог човека.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

У животу сваког човека наступа тренутак када се пред њим отвара право на власт. То није обавезно државна власт или формално старешинство. Власт се појављује свуда где настаје зависност једног човека од другог: у породици, у пријатељству, у професионалној средини и, наравно, у духовном животу. Сама по себи могућност да се утиче, усмерава, па чак и наређује чини се природном. Али управо овде пролази танка линија која раздваја стварање од разарања.

           У Првој посланици Коринћанима, апостол Павле изговара речи које одражавају дубински нерв хришћанина: „Али (ми) не употребисмо ову власт, него све трпимо да не учинимо какву сметњу јеванђељу" (1. Кор. 9:12).

           Да бисмо разумели сву тежину и величину ове тврдње, треба погледати контекст коринћанске заједнице у коју су дошли људи који су истицали свој ауторитет са позиције силе и господарења. У древном свету такав облик ауторитета чинио се уобичајеним. Људи су навикли на то да јачи потчињава слабијег, а онај ко поседује знање или статус претвара то у инструмент контроле. Такви учитељи нудили су Коринћанима разумљиву, иако чврсту хијерархију: постоји господар и постоји потчињени.

           И ево, на тој мрачној позадини, апостол Павле подсећа на свој прави статус. Он је онај који је основао ову заједницу. Он је онај преко кога су ти људи уопште сазнали за Христа. По људским и духовним законима, Павле је имао више права на поштовање и ауторитет него било који од придошлих проповедника. Он је могао да захтева ту власт. Могао је да тражи потчињавање. Али он добровољно бира другачији пут. Павле се одриче својих законских права, зарађује за хлеб својим рукама, трпи оскудице и одбија доминацију. Зашто? Одговор апостола задивљује својом директношћу: „да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову".

Павле открива пред нама најважнији духовни закон: спољашња властољубивост човека над човеком и проповед о Крсту дубоко су неспојиви. Тамо где пастир или наставник почиње да истиче сопствено „ја", да потчињава себи туђу вољу и манипулише душама, Јеванђеље заћути. Истинска проповед Христова је вест о Богу Који је смирио Себе до смрти крсне, Који не ломи људску слободу, већ пажљиво тражи одјек у љубећем срцу.

           Када уместо Христа у средиште заједнице стане ауторитет човека, благовести се претварају у идеологију, а вера у систем потчињавања. Људска доминација неизбежно потискује Духа Светога, јер где је Дух Господњи, тамо је слобода (2. Кор. 3:17). Принуда и манипулација могу створити послушну заједницу, али оне никада неће моћи да роде слободне синове и кћери Божије.

Апостол Павле је разумео главно: истинска духовна снага се не састоји у способности потчињавања, већ у способности одступања у страну, како би се дало место Богу. Одрицање од власти зарад слободе другог човека јесте истинско подражавање Христу.

           Ова лекција није упућена само свештенослужитељима или богословима. Она је упућена свакоме од нас:

• Родитељима који су у искушењу да односе са децом изграде на основу слепог потчињавања, уместо да им открију лепоту љубави.
• Руководиоцима и наставницима који заборављају да је њихов главни задатак да служе расту оних који су поред њих, а не да потврђују сопствену важност.
• Сваком хришћанину који у расправама о вери покушава да победи и притисне саговорника снагом аргумената или духовном супериорношћу.

           Реч Божија нам предлаже да преиспитамо само разумевање снаге. Истински ауторитет у Цркви и у животу не осваја се притиском. Он се рађа из жртвености, спремности на подношење непријатности и искреног поштовања према туђој души. Нека речи апостола Павла постану за нас стално мерило наших намера. Сваки пут када нам се укаже прилика да применимо власт, притиснемо или завладамо над неким, вреди поставити себи једноставно питање: не стварамо ли тиме сметњу за Христа? И нека нам Господ дарује мудрост да бирамо не пут господарења, већ пут љубави, смирења и служења.

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

Са руског превела: редакција портала "Живот Цркве"

„Зато што размишљаш негативно, привлачиш негативне догађаје. И зато ти је у животу све тако лоше. И зато ти се стално дешавају неке чудне ствари које се другим нормалним људима не дешавају. Зато што размишљаш негативно.

Све је у начину размишљања. Промени начин размишљања у позитиван и свет око тебе ће се променити, догађаји око тебе ће се променити, твоје срце ће се променити, ти ћеш се променити, цео твој живот ће се променити.“

Можда сте се сусрели са оваквим тврдњама. Шта је овде мит, а у чему опасност? Да ли је заиста тачно да наше размишљање утиче на то како доживљавамо стварност? И уопште, како је наше размишљање повезано са нашим стањима и догађајима око нас?

И овде, као што то обично бива, сваки мит почива на једном делу стварности. Постоје делови истине, а постоје и делови митологије. Хајде да то размотримо.

Шта је „негативно“, а шта „позитивно“ размишљање?

Шта су негативно и позитивно размишљање? Те „добре“ и „лоше“ мисли не настају ни из чега. Оне су последица и показатељ нашег унутрашњег стања.

То је као када носимо одређене наочаре – ружичасте или, рецимо, црне. Када ми је лоше, када сам у депресивном стању, када ми се догоди неки тежак догађај, када ми је тешко на души, онда су и моје мисли негативне, све видим у црном светлу и самим тим размишљам на неки негативан начин.

Када ми је добро, када сам, рецимо, имао радостан и топао сусрет, када сам лепо провео време са блиским пријатељем, када сам задовољан начином на који сам обавио свој посао и када ми је у души мирно, спокојно или радосно, или осећам задовољство због тога како је протекао дан, онда ће ми, највероватније, и мисли у том тренутку бити условно речено позитивне. Наочаре које носим биће пре ружичасте него тамне.

И то нас не боли.

Када нам је добро и када су нам мисли светле, ми се због тога не жалимо. Проблем са позитивним размишљањем почиње да нас мучи онда када нам је лоше, а мисли су нам мрачне.

Можемо ли променити своје стање тако што ћемо променити мисли?

Дакле, један од важних митова јесте идеја да ћу, ако променим начин размишљања – то јест, когнитивне конструкције, саму формулацију мисли које ми звуче у глави – аутоматски променити и своје стање.

Далеко од тога да је увек тако.

Јер, ако ме сада јако боли зуб и ја почнем позитивно да размишљам како је зубобоља заправо веома добра ствар, зато што ми организам сигнализира да сада треба да лечим зуб, па да без тог бола не бих отишао код лекара...

„Како је дивна моја зубобоља! Господе, славим Те што си ми сада послао јаку зубобољу!“

Пре свега, то би била лаж. Нећете моћи тако да говорите док вас зуб заиста јако боли, већ само у мирном стању, као што ја сада говорим. (Мене сада не боли зуб, ако се питате, па ми је зато лако да о овоме говорим.)

Друга ствар: те мисли ништа неће учинити са вашим болом. Оне га неће променити. Да, постоје посебне технике којима се психотерапијским средствима бол може донекле ублажити, али не и радикално променити.

И овде је важна ствар: мисли су повезане са нашим стањем, али мењањем мисли далеко од тога да увек можемо да променимо и своје стање. Најчешће не можемо буквално променити своје стање само тако што ћемо променити мисли.

Да ли мисли утичу на догађаје?

Идемо даље. Да ли је тачно да, када променим своје мисли, утичем на догађаје, да привлачим добре догађаје и привлачим лоше догађаје? На чему почива тај мит?

Сигурно сте приметили да једног дана изађете напоље у лошем стању и са лошим мислима. Све видите у мрачном светлу и идете улицом мислећи:

„Боже, како су ови људи страшно устројени.“

Идете улицом и сретнете неког човека који има страшан израз лица.

„Ето! Тачно! Помислио сам то – и ево, сада сам срео таквог човека. Моја мисао ми је привукла овог човека.“

Самоиспуњавајуће пророчанство. То је појам који је чак и проучаван у психологији. Моје мисли се материјализују.

„Помислио сам да су људи страшни и одвратни. И управо сада сам срео једног таквог одвратног човека.“

Поклопило се? Поклопило се.

А другог дана идете улицом и у добром сте стању. Можда вам се чак чини да све људе волите. И у том тренутку помислите:

„Какви су људи заиста дивни! Како је Бог створио ове људе, како су људи уопште чудесно устројени.“

Идете тако и одједном, на улици, у метроу или аутобусу, сретнете некога ко вам се насмеје.

„Ето, моје мисли се материјализују! Помислио сам да су људи тако дивни. Овај човек је чак то осетио и насмешио ми се.“

Поклопило се? Поклопило се.

Шта се заправо догодило? То је повезано са селективношћу опажања и усмереношћу пажње.

Када ми је лоше, све видим у мрачном светлу. Носим тамне наочаре, имам мрачне мисли и постоји посебна спремност да пре уочим нешто негативно.

На пример, у блиској особи у том тренутку видећу готово само њене мане. Постоји спремност да их уочим и усмерићу пажњу тако да их, условно речено, унапред тражим. То се дешава аутоматски.

И онда идем улицом, а поред мене је прошло 20, 30, можда 100 људи у вагону метроа. Али моја пажња се зауставила на једном од свих тих лица.

Није било тако да сам седео негде на Месецу и да ми је одједном ниоткуда пришао један човек. Не. Био сам негде и одједном сам га срео у гомили.

Селективно опажање је учинило своје и ја сам обратио пажњу – а то је кључно: обратио сам пажњу.

То значи да се моја пажња, од свег мноштва предмета овог света, људи око мене и свега осталог, зауставила управо на ономе што се у том тренутку поклапа са мојим осећањем и са мојом мишљу.

И онда кажем:

„О, наравно, моја мисао се материјализовала.“

А у стварности сам, од читавог мноштва онога што ме окружује, једноставно видео управо тај један део мозаика.

Другог дана сам ишао са ружичастим наочарима – условно користим позитивну конотацију – у добром расположењу, отвореног срца и добронамерно настројен према људима. И људе видим другачије.

Видим их другачије – али то не значи да су они другачији.

Моја пажња се закачи за неки знак у којем ћу пронаћи потврду својих мисли.

Зашто ми се та друга особа уопште насмејала? Како то функционише?

Идем отвореног срца, вероватно ми је лице опуштеније, вероватно више показује спремност за контакт, можда се и сам смејем, а уз то гледам људе. Неко на то реагује, неко прочита тај мој израз лица и узврати осмехом.

Да, дивно, лепо. Али то није зато што је моја мисао програмирала и контролисала спољашњи свет, већ зато што је дошло до селективности опажања и до стварне интеракције међу људима.

Зато, пријатељи, нисам ја тај који својим размишљањем управља стварношћу, већ моје унутрашње стање утиче на то како доживљавам стварност.

И пре бих рекла да својим размишљањем управљам својом пажњом – али и то „управљам“ треба ставити под наводнике, јер се то дешава ненамерно. 

У чему је још опасност „позитивног размишљања“?

У чему је још проблем са идејом о важности позитивног размишљања?

Као што сам рекла, размишљање је директно повезано са нашим стањем. Когнитивни ниво доживљаја директно је повезан са емоционалним нивоом.

Не можемо имати ситуацију у којој ми је, емоционално гледано, лоше, као у примеру са зубобољом, а да истовремено мислим позитивно. Аутоматски ћу позитивно размишљати онда када ми је емоционално добро.

И у чему је опасност ако себе приморавам да мислим позитивно?

И када је добро позитивно размишљати?

На пример, изгубила сам посао и због тога патим. То ми је болно. Сада ми је веома тешко. И то је заправо озбиљан проблем.

Морам да издржавам породицу, моја материјална ситуација је доведена у питање, као и моја професионална реализација. Не знам чиме ћу се бавити. Можда тренутно немам јасну представу где ћу се запослити.

Објективно сам у тешкој ситуацији.

И заиста ми је лоше. И заиста бринем због тога.

То је природно и нормално.

Даље, не желим нарочито да проживљавам тај бол. И то је разумљиво, природно и нормално.

И онда помислим:

„О, морам позитивно да размишљам о овоме. Зашто тако незадовољно реагујем? Треба све да прихватим као из Божје руке, треба да будем захвална, треба позитивно да размишљам. Хајде да сада тако размишљам. Да, вероватно је веома добро што сам изгубила посао, јер се Бог, вероватно, на тај начин брине о мени и припрема ми нешто боље. И вероватно је истина да сада треба да прихватим све то и да се некако томе радујем.“

И овде су могуће две варијанте.

Могу насилно да навучем на себе те позитивне мисли, иако се тако не осећам. Радим то присилно. И тада то заправо нису сасвим моје мисли. Покушавам себе да натерам да укључим позитивно размишљање тамо где се оно тренутно уопште не појављује.

И, пријатељи, ако приметимо ту извештаченост, онда ће то пре бити лош и непродуктиван начин суочавања са тешкоћом, јер је то лагање. То није нешто што ће ме заиста умирити.

Могу тако себе убеђивати, али је опасност у томе што тада нећу видети стварност и истину свог доживљаја. А због тога могу доносити и погрешне одлуке.

Шта онда радити?

Ако се заиста тако осећате и ако се такве мисли саме у вама рађају:

„Да, заправо је ово веома горко, али... можда у свему овоме постоји нешто добро, само ја то за сада не видим.“

Можда чак и то може постати молитва, када дођем и кажем:

„Господе, сада ми је веома тешко у овој ситуацији, али верујем да ћеш ми временом некако показати ово у другачијем светлу. Желим да ово видим другачије.“

То је много искреније.

„Желим да ово видим другачије, али за сада то не видим.“

И молим:

„Покажи ми како да ово видим другачије.“

И тада позитивно размишљање, можда, може доћи као резултат молитве – као нешто што се догоди када Бог промени мој начин гледања – а не тако што сам својим рукама насилно навукла на себе позитивно размишљање, иако заправо тако не мислим.

аутор: Марина Филоник

извор

У овом чланку желим да истражим везу између једног од прекрасних средстава које нам Црква даје да радимо на свом спасењу – Свете тајне исповести – и једног од најобичнијих и најпрактичнијих видова нашег живота – наших финансија.

Постоји много дивних књига и чланака на тему исповести. Ипак, готово ни у једном од њих посебна пажња није посвећена вези између исповести и наших сопствених финансијских грехова. Постоји једна дивна јеврејска пословица која каже: „Најдужи пут је онај који води од срца до џепа.“

Према неколико недавно објављених финансијских часописа, просечно америчко домаћинство има неплаћени дуг по кредитним картицама од преко 8.000 долара, растући ниво укупне задужености, просечан износ пензионе уштеђевине који, на жалост, није довољан за потребе у пензији, као и мало или нимало уштеђевине за образовање своје деце. Било би лепо мислити да се ове статистике не односе на православне хришћане, али још нисам нашао доказе да се православни хришћани статистички разликују по овом питању од остатка становништва.

Шта се дешава? Врло једноставно – одговор је грех. Већина нас би желела да боље управља својим финансијама. Не излазимо намерно и преко ноћи не нагомилавамо хиљаде долара дуга на кредитној картици, нити се изненада не затекнемо са ратама за аутомобил или невероватно високим стамбеним кредитом. Понекад се у нашем животу појаве околности које нас приморавају да донесемо одређене одлуке. Ипак, и даље имамо одговорност пред Богом да будемо добри управитељи Његових дарова и да их не расипамо на безуман или себичан начин.

Бог придаје велики значај управљању не само нашим временом, већ и нашим материјалним поседима. Ако смо пропустили да испунимо смисао који је Бог томе наменио, најједноставније и најискреније место од којег можемо да почнемо јесте исповест. Једно од највећих блага Цркве јесте могућност да исповедамо своје грехе, јер када их откријемо пред Богом, можемо бити подигнути и дарован нам је нови живот. Света тајна исповести све то чини могућим.

Вера, љубав и новац

Постоје три ствари у овом животу које већина људи високо вреднује: њихова лична вера, људи које воле и новац. Чинило би се уобичајеним да већина православних хришћана на исповести помене нешто што је повезано са сваком од ових важних области њиховог живота. Међутим, према мом искуству, обично се разматрају само две од те три области. Тема новца, која је обично најнепријатнија и најболнија, нажалост се изоставља.

Једно је исповедити своје незадовољство или гнев према супружнику или вољеној особи, или описати тренутке сумње у Божју љубав; али признати пред Богом и другим људским бићем да сте за кратко време нагомилали заиста огроман дуг на кредитној картици или да сте изгубили значајан део своје уштеђевине на берзи – то је већ заиста болно!

Многе књиге о исповести наглашавају да о својим гресима треба говорити уопштено. Иако је то до одређене мере добро, морамо признати и да духовник који слуша нашу исповест не може заиста да нам помогне ако му не пружимо неке конкретне детаље.

Његово Преосвештенство епископ Калистос Вер, у својој књизи „Царство унутар нас“, позива се на један веома важан одломак из изрека отаца пустиње:

„Ако вас нечисте помисли узнемиравају, немојте их скривати, већ их одмах реците своме духовнику и осудите их. Што више скривамо своје помисли, то се оне више умножавају и добијају снагу... Али када се зла помисао открије, она се одмах расејава... Онај ко открива своје помисли брзо се исцељује.“

Јасно је да већина свештеника нису брачни саветници, финансијски саветници нити медицински стручњаци. Ипак, они су духовни саветници, а искрена, потпуна и истинита исповест заиста може да означи почетак истинског исцељења. У ствари, Богу се исповедамо, а свештеник је сведок исповести.

Одрастање у области финансија

Ако смо искрени према себи и Господу, мирно можемо рећи да већина нас никада није била поучена како да управља личним финансијама. Почињемо као деца са идејом да штедимо новац у некој касици-прасици. Постепено долазимо до тренутка када отварамо свој први банковни рачун, добијамо прву кредитну картицу, плаћамо прву рату за аутомобил и, на крају, узимамо стамбени кредит. Као што већина нас зна, постоји огромна разлика између дана када смо ситнину убацивали у касицу-прасицу и дана када плаћамо месечну рату стамбеног кредита.

Сви смо одрастали добијајући упутства за готово све под сунцем – од тога како се вози аутомобил, како се проналази посао, па до тога како се чисти кућа. Тужно је, међутим, што готово да нисмо добијали упутства о томе како да управљамо новцем. Да ли је онда чудно што су новац и финансије један од највећих извора брачних свађа?

А чак и ако смо били нечему научени у вези са новцем, морамо проверити чему смо тачно били поучени. Да ли су нас учили нечему попут: „Онај ко умре са највише играчака – побеђује“? Или смо учили: „Новац је добро које треба делити“? За многе људе готово да не постоји никаква веза између њиховог финансијског и духовног живота.

Да ли су новац и богатство сами по себи лоши и погубни?

Новац сам по себи није ни лош ни погубан. Он је једноставно производ нашег рада. Он није мера наше вредности у Божјим очима, без обзира на то шта многи људи мисле. Лично, на новац гледам као на средство које се може користити и за добро и за зло.

Такође можемо о новцу размишљати као о једном виду садржаја живота, слично ваздуху, храни или води. Он прожима готово све што радимо. Потребан нам је новац да бисмо могли да бринемо о себи, својим породицама и друштву. И, веома слично начину на који користимо остале елементе природе, начин на који користимо новац показује ко смо и у шта верујемо.

Један мој познаник, свештеник, једном ми је испричао о својој посети једном од манастира на Светој Гори. Отишао је тамо и замолио игумана да га исповеди. Игуман га је одмах укорио, рекавши му да тај човек не би могао да буде добар свештеник јер је имао прилично вишка килограма.

Можете замислити колико је свештеник био шокиран када је чуо те речи. Ипак, схватио је да је игуман у овом конкретном случају био у праву. Мој пријатељ је морао да призна да је био лаком. Радостан сам што могу да кажем да је свештеник значајно смршао и да сада има здрав однос са игуманом.

Суштина је у томе да се промена никада не би догодила без поверења и искрености који су откривени у исповести. Исповест нам открива области у којима не успевамо да поступамо у складу са Божјом вољом.

У четвртом веку у Египту је живео један монах и богослов по имену Ава Евагрије Понтијски. Он је почетну тачку греха описао као logismos, односно као интелектуалну активност. Не ради се толико о интелектуалном размишљању колико о тајној помисли која има снагу да узнемири ум – нечему попут тајног дијалога. Та помисао може да наведе човека да донесе тајну одлуку против Божјих закона.

Евагрије даље објашњава да се „демони боре пре свега посредством ствари које су присутне“. Под „присутним стварима“ он подразумева pragmata, односно предмете; контакт са тим стварима изазива страсти. У нашем свету вероватно нема бољег примера за оно о чему Евагрије говори од кредитне картице, јер она симболизује и чини доступним све оно што се њоме може купити.

Размислите на тренутак да ли Евагријеви аргументи имају смисла. Готово свако користи новац у одређеној мери у складу са својим осећањима. Када су људи срећни, склони су да купују ствари. Када су тужни, могу се или повући у себе или једноставно куповати још више ствари како би себи пружили неку врсту задовољства.

У односима људи често користе новац као средство контроле или манипулације другом особом. Они повезују давање или примање поклона са љубављу.

Неки људи чак користе новац као оружје у својим односима. Врло често у браковима, на пример, једна особа има већу финансијску моћ од друге, па када се осећа повређено, зна како да нанесе бол другој особи тако што ће једноставно нешто купити. То доноси тренутно узбуђење и задовољство, али често доводи и до још веће боли и патње за обе стране.

Ако сам их зарадио, зашто их не бих трошио?

Одгајани смо у Америци тако да богатство доживљавамо на веома нездрав начин. Склони смо да богате људе сматрамо снажнијим, паметнијим или успешнијим. Ове искривљене представе нас подсвесно удаљавају од тога да новац видимо као дар од Бога, а себе као управитеље тог драгоценог дара. Тако новац постаје не толико споредни производ нашег рада, колико сам себи циљ.

Чињеница је да новац не стварамо сами – Бог нам га дарује. Као што се каже у Поновљеним законима 8,18: „Него се опомињи Господа Бога свога, јер ти Он даје снагу да стичеш богатство, да би потврдио завет свој, за који се заклео оцима твојим, као што је данас.“

Без Господа не бисмо имали ништа, а наше богатство заиста припада Њему. Овај основни принцип је, нажалост, изгубљен.

Зашто неки људи тако лако дају своје богатство, док је другима тешко да га се одрекну? Одговор је, једноставно речено – често страх.

У срцима многих људи постоји тихи страх да се Бог неће побринути за њих или да они на неки начин морају све финансијске ствари узети у своје руке. Нема проблема да се говори о Богу, али не и када је реч о њиховим личним банковним рачунима.

Иако то не би могло бити даље од истине, тај страх је веома распрострањен. А као и сваки страх повезан са погрешним разумевањем Бога, и он се може и мора превазићи отвореном и искреном исповешћу.

Жао ми је због мојих грехова. И шта сада?

Постоје огромне опасности повезане са новцем. Ако просечан човек има неплаћени дуг по кредитној картици од преко 8.000 долара, може му бити потребно више од пет година да га отплати, чак и ако плаћа нешто више од минималне месечне рате.

Преплављени смо безбројним понудама да трошимо више и позајмљујемо више. У ствари, све је теже плаћати робу и услуге готовином. Како се све више приближавамо безготовинском друштву, греси прекомерног трошења постају још скривенији.

Не постоји чаробна пилула коју човек може да попије и тако уклони дуг. То захтева одлучну вољу и веру да постоји и бољи начин. Слично Светој Марији Египћанки, која је након своје исповести провела наредних четрдесет година у пустињи, ако смо довели своје финансије у неред, наш опоравак може потрајати много година.

Зато је неопходно да о питању новца отворено и често разговарамо са породицом и децом. Једно од највећих средстава зла јесте тајна. Као што се не плашимо да у својим породицама говоримо о Исусу Христу, тако не треба да се плашимо ни да разговарамо о новцу.

Ако сте направили финансијске грешке или сте, према сопственом схватању, починили финансијске грехе, најпре треба да почнете исповешћу. Уверавам вас да ћете се после тога осећати много боље.

Затим вам предлажем да направите сопствени план за исправљање грешака, не заборављајући да, баш као и губитак телесне тежине, исправљање финансијских грешака може трајати много година.

Као помоћ у припреми за исповест, поставите себи следећа питања:

Да ли сам сав свој новац користио мудро и разборито?
Да ли сам део свог богатства вратио Богу?
Да ли сам учинио све што сам могао да одговорно разговарам о нашим личним финансијама са супружником и/или децом?
Да ли сам своје кредитне картице користио разумно?
Да ли сам куповао ствари које нису у складу са оним што би Бог желео да купим?
Да ли сам икада породични новац користио немарно, из ината или из гнева?
Да ли сам заиста био онолико одговоран према повереним ми материјалним добрима колико сам могао да будем?

Као што видите, сва ова питања укључују „ја“, јер процес спасења почиње од сваког од нас као појединца. Ако ми нисмо одговорни, како онда можемо очекивати да они око нас буду одговорни?

Живот у Христу

Ако треба да ходимо у Духу, морамо живети животом који је угодан Богу у свим његовим аспектима. Наше личне финансије нису изузетак. Оне су неодвојиви део онога што јесмо; помажу нам да се одредимо и обликују нас.

Да, позвани смо да се одрекнемо ствари овога света; ипак, позвани смо и да будемо добри управитељи свега што нам је у овом свету поверено. Не смемо изгубити из вида чињеницу да смо позвани да живимо у свету и да сведочимо о Христовој слави на земљи.

У свакодневним борбама треба да се трудимо да будемо добри чувари свих дарова који су нам дати и да сваком следећем поколењу пренесемо значај доброг управљања.

А када отпаднемо од Божје славе, треба да учествујемо у исцељењу које нам је доступно кроз исповест.

Николас Гамвас, у својој књизи „Психологија исповести и Православна црква“, даје изванредну напомену у вези са исповешћу. Он каже:

„Примање милости и опроштај грехова јесу аспекти исповести који немају јасан пандан у психотерапији. Хришћанин који се осећа потпуно оправданим и очишћеним пред Богом такође је ослобођен кривице у погледу сопствених недостатака.“

Попут хирурга који мора да засече кожу да би дошао до одређеног органа у нашем телу, и ми морамо бити спремни да скинемо слојеве бола, страха и гнева како бисмо започели процес исцељења.

Наш Бог нас воли бескрајно више него што ми можемо волети сами себе. Само Он може да нам опрости онда када ми сами себи не можемо опростити.

Охрабрујем вас да Свету тајну исповести схватите озбиљно, као почетну тачку свог истинског исцељења.

Аутор: о.Мајкл Тасос

извор

Управо сам прочитао фасцинантан чланак чикашке психологиње, др Барбаре Лернер, у часопису „National Review“ (17. мај 1999). Овај чланак је посебно релевантан за нас православне хришћане, јер појачава светоотачка учења о централном значају моралних вредности и духовној, а не материјалистичкој, оријентацији у васпитању деце.

Др Лернер истиче да је од 1960-их психологија ставила огроман нагласак на разумевање стреса, занемаривања и злостављања који доводе децу до насиља, попут оног које се појавило у америчким школама. Савремена решења која заговара овај свет ненаучне психологије после 1960-их су рана интервенција у контроли беса и стратегије за успостављање интензивније комуникације између родитеља и детета, а све се то фокусира на „смирене, рационалне, дидактичке лекције са насмејаним лицима“ које одбацују дисциплину као „превише сурову“.

Лернер истиче да врста психологије која је претходила 1960-им, она која је још увек преживела када сам докторирао, наглашава, као што то чине и Оци Цркве, терапеутску улогу оних „интуитивних искустава која деца имају када њихови родитељи повуку оштру моралну линију и покажу спремност да је свим силама бране“. Заиста, она примећује да је Фројд, барем, „имао скромност да препозна“ да саветовање и управљање бесом не чине ништа да попуне „моралну празнину“ која постоји код деце која се баве насиљем над другима.

Деца која су размажена, којима родитељи дају све и којима ништа није ускраћено, а истовремено им се не нуде строги морални стандарди понашања, склонија су да почине тако ужасна насиља као она која видимо у данашњим школама. Како др Лернер истиче, дете које се учи да је виртуелни центар универзума, а затим се у томе потврђује сталном пажњом и материјалним наградама, развија нарцистичке тенденције које га воде до веровања да они око њега имају само „инструменталну“ вредност. Они су „корисни“, у његовом уму, само „када задовољавају његове жеље и повећавају његово самопоштовање“ и „за једнократну употребу као чепови од флаша када то не чине“.

У ствари, како др Лернер истиче, попут Кипа Кинкела у Орегону, који је убио своје родитеље и неколико школских другова, Ерик Харис и Дилан Клајболд, који су поклали безброј школских другова у Литлтону, Колорадо, такође су били деца богатих породица, размажена и размажена, и објекти и родитељске пажње и „благодати“ модерног саветовања за добро расположење. Кинкел је био син популарних учитеља, добио је све што су му родитељи могли пружити и примио је саветовање због неконтролисаног беса и разних неприкладних понашања. 

Овој деци, у крајњој анализи, није недостајала родитељска пажња у васпитању, већ морални систем. Нису били занемарени, већ претерано размажени. Они нису производи лишавања већ материјалистичког вишка. Нарциси, недостаје им способност да схвате важност других људи. Никада нису били обучени да црпе задовољство из служења другима. И нису успели да науче да самоспознаја произилази из дефинисања себе кроз друге и, у хришћанству, кроз наш однос према њима кроз Христа. Човек не учи такве ствари без строгог моралног вођства: без увиђања да постоје негативне последице када кршимо права других; и док човек не види да не може да ужива у ономе што има док то не подели са другима (заправо, са мање срећнима), никада не може постати потпуно човек.

Др Лернерове опсервације су заиста проницљиве. Она се не претвара да зна, на њену част, нити арогантно износи моралне смернице за васпитање деце. Она једноставно с правом препознаје, поново, њихову централну улогу у формирању деце. У Православној Цркви, међутим, имамо смернице које нам могу помоћи да њене сугестије применимо у пракси. Кроз исповест, и у раном узрасту, деца уче да су одговорна другима за своје поступке (свештенику, ако никоме другом). Корективним мерама покајаног живота, уче да могу исправити неправде нанете другима. Давањем милостиње, они схватају да су материјалне ствари узрок среће само када се деле. А разумевањем Цркве као примарног извора живота, као јединог приоритета у људском постојању, они превазилазе себичан поглед на живот који је сада свеприсутан међу америчком омладином (укључујући и православну).

Како видимо генерацију младих људи која јури за кућама, аутомобилима, физичким задовољствима, материјалном добитком и нарцисоидним циљевима, морамо доћи до јасног разумевања да више пажње, више ствари и повећано самозадовољство у име терапије „доброг осећаја“ нису решење за проблем америчке омладине. Такво саветовање, да цитирам др Лернера, заиста јесте „део проблема“. Одражава управо болест коју покушава да контролише и излечи. Дисциплина, ускраћивање (пост, милостиња, ускраћивање разних жеља од стране пажљивих, љубећих родитеља) и разумевање сопствених одговорности према другима су окосница истинског и ефикасног психолошког и духовног саветовања. И они су у самој сржи стварања здравих појединаца у перверзно саможивој популацији која сада види како се деца убијају.

Укратко, човек не може научити да воли друге када себе сматра центром свих ствари. Ако и има љубави, она ће бити себична и ограничена само на његову уже породицу или мали круг пријатеља (ако и то). Да би упознао праву љубав, мора патити са другима, разумети границе сопственог света, схватити неопходност да никада не задире у права других и, на крају крајева, схватити чињеницу да јединство себе произилази из нашег јединства са другима кроз емпатију и самопожртвовање.

извор

Пречесто не обраћамо пажњу на детаље. Журимо, занесемо се, опијемо се мноштвом појединости и превидимо друге, на први поглед ситније и безначајније, које заправо носе ништа мањи набој или садржај. Нарочито сада, када су стихије савременог света изузетно динамичне и стављају нас пред загонетке безбројних изазова. Савремени човек нема времена да се удуби, да сагледа ствари и пажљиво их анализира, да их види у њиховој правој светлости и стварној дубини.

То чинимо не само у световним, већ и у духовним стварима. Када човек поверује у Христа и одлучи да Га следи уским путем до Његовог Царства, распламсан небеским огњем, препушта се том првом заносу и, испуњен благодаћу и истином, одражава и раздаје Божју светлост. А када заплови бескрајним морем богословља и својом малом лађом зађе све дубље у њега, када прођу таласи религиозног одушевљења, он постепено почиње да уочава друга, споредна питања, која му откривају нове хоризонте преображавајуће вере.

Ми, хришћани, знамо Десет Божјих заповести, које је Творац предао светом пророку Мојсију, кога је Син Божји благословио и осветио, али мало ко од нас довољно дубоко продире у њих и сагледава себе у њима, као у истинском огледалу свог духовног ритма.

Типичан пример за то јесте Трећа Божја заповест: „Не узимај узалуд имена Господа, Бога свога!“ Колико ретко на исповести, набрајајући своје личне грехове, обратимо пажњу на ову заповест. Са осталим заповестима се усаглашавамо, сматрајући их, по „људски, сувише људски“, важнијима, са више усредсређености и унутрашње пажње, али ову као да некако остављамо… по страни.

А то је велики грех! Јер, да није тако, Премудри Бог је не би узвисио у заповест која је дата одмах после прве две, које су темељне.

Тако често у различитим тренуцима свог живота изговарамо, без усредсређености и са очигледним немаром и непажњом: „Ох, Боже!“, „Господе, шта сам урадио!“, „Ех, Боже мој…“ и тако даље. А најпорочније је то што смо ово претворили у свакодневну навику, а да чак и не схватамо своје удаљавање од Бога.

Из сваког повода изговарамо Божје име и тако га не само обезвређујемо пред собом и другима, већ и сами гомиламо непотребне грехове. Чак себи допуштамо шале и досетке у разговорима са верујућима и неверујућима, познатима или готово непознатима. Тако упадамо у двоструко искушење.

А неки од нас чак мисле да ова заповест нема велики значај у духовном животу и да Свемогући, али Свељубиви Бог ипак милостиво гледа на оне који је преступају. Јер налазимо неосновано оправдање да се, пошто Га помињемо, ипак све освећује и да примамо Његов благослов.

Али у свом неисцрпном величанству, Сведржитељ одбија да се спусти на ниво обичне фразе. Не можемо Га помињати као све друге речи, као део узвика или просто као елемент наших душевних уздаха. Долазимо дотле да Га претварамо у обичан предмет разговора или споредни производ, у разменски (ситан) новац без нарочите вредности у односима са светом који нас окружује.

Онај који је створио васељену, Отац свега видљивог и невидљивог, Онај који постоји од искона и пребива у неприступачној светлости, најмање од свега то заслужује.

Нама је заповеђено да не помињемо Његово име „узалуд“, а то значи – без пажње, дубоког духовног промишљања и унутрашњег трепета. Јер Он је Бог неизрецив, неописив, страшан и милостив у својим делима.

Штавише, у Господњој молитви „Оче наш“ обраћамо Му се чисто и искрено: „Да се свети име Твоје!“

А свети се то име само и једино онда када Га изговарамо испуњени осећањем искреног страхопоштовања.

У својим поукама поклоницима који су му долазили, један од великих боговидаца XX века, свети Пајсије Светогорац, волео је да понавља да „хришћанин све треба да чини са страхопоштовањем!“ Не само у својим малим, тихим тренуцима молитве и заједничарења са Богом, већ и у односима са другим људима и светом који нас окружује – у свом обраћању Господу Богу, Пресветој Богородици и свим светима.

Према њему, то је знак светог дуга и истинског Божјег избора по Божјем промислу. Свако обраћање треба да буде попут свештенодејства.

Када говори о Трећој Божјој заповести, свети Николај Велимировић каже:

„Божје име треба да изговарамо ретко, по могућству само у молитви и увек са великим страхопоштовањем, јер је оно најсветије име, од којег демони са страхом дрхте, којим се благосиљају људи и њихова дела, које исцељује болести и освећује уста која га изговарају.“

(„Житије и речи“, стр. 166)

Све друго осим овога јесте удаљавање.

Божје име треба помињати са свесним, дубоким страхопоштовањем и осећањем за светињу. Јер оно је небески огањ који спаљује све чега се дотакне!

Оно је објашњење Необјашњивог, Који је и Сина Свога предао на жртву из љубави према нама, људима. Оно је Свето и Пресвето, Чисто и Пречисто!

Зато, нека ми, деца савременог хладног и непријатељског света, обавијени његовом сујетом, који смо у великој мери изгубили истинску вредност речи и њихову духовну снагу и дубину, приступамо имену Свемогућег и Свемилостивог Оца нашег са унутрашњим трепетом и пажњом, без немара – као истински Његови синови, а не само као усиновљени.

Аутор: Отац Јасен Шинев

парохијски свештеник у Древној цркви Успења Пресвете Богородице и цркви Светог Атанасија, Варна

извор

Аву Исаију су упитали шта је гнев, а он је одговорио: „Свађа, лаж и одсуство богопознања“ (из „Старечника“).

У међуљудским односима гнев се лако јавља. То није само љутња зато што се ствари не одвијају онако како бисмо желели. То је душевна напетост у којој другога не сматрамо само неким кога одбацујемо, него својим непријатељем. На њега пребацујемо одговорност за све што је пошло наопако. Не желимо да га видимо. Осуђујемо га на такав начин да му не остављамо простора ни да се изрази. Последице гнева су агресивност, злоба, насиље и унутрашњи немир који траје. Понекад гнев може постати повод да изградимо нове односе, да постанемо другачији људи, како бисмо показали да нас особа или ситуација која нас изазива на гнев неће приковане задржати у непријатељству, осветољубивости и искључивој заокупљености њима, већ да ћемо показати да заслужујемо више и боље. Међутим, гнев најчешће постаје узрок застоја и расипања времена и животне снаге, не допуштајући нам да кренемо напред.

Подвижничко предање Цркве истиче да је гнев духовни проблем. Гневи се свађалачки настројен човек, онај који има високо мишљење о себи и који се, у суштини, супротставља другима зато што они не признају његову вредност, не покоравају се његовој вољи и не испуњавају његове жеље. И док је сукоб понекад неопходан како би се гнев стишао, код свађалачког човека он постаје трајно стање, јер се такав човек њиме храни; сукоб постаје начин његовог испољавања и води га ка одбацивању здравог заједничког живота. Свадљив човек настоји да господари на сваки начин, оправдавајући свако средство и борећи се свом снагом да буде први, а да притом не слуша, не воли и не дели са другима.

Гневи се и онај који је изабрао лаж као саставни део свога живота. Истинит човек је смирен. Он види који је његов дар, али и у чему оскудева. Неистинит човек обоготворује самога себе, сматра да у свему вреди, убеђује себе да је увек у праву и да му све припада, па се зато гневи када увиди да не наилази на одзив какав жели.

Гневи се и онај који нема богопознања. Бог у Кога верујемо јесте љубав, смирење, праштање и светлост. Да бисмо имали богопознање, није довољно да Бога познајемо разумом и умом, већ треба да Му верујемо срцем – да верујемо у то какав Он јесте и шта од нас тражи. Међутим, када обоготворујемо себе, тада ни Бог за нас више нема истински смисао, него Га често прилагођавамо сопственим мерилима како бисмо оправдали свој гнев према свету, систему и другим људима. Христос је опростио онима који су Га распели, показујући нам пут истинског хода ка Његовом Царству. Уместо да се гневимо, мењајмо себе, имајмо поверења у Бога, Његову вољу и Његов промисао и боримо се, где год и како год можемо, да допринесемо промени других. А тамо где ништа не можемо да учинимо, молимо се са смирењем, јер имамо своје границе.

Када ми старији приметимо да се млађи гневе, настојмо да их са разумевањем, кроз дијалог, стрпљење и истрајност, наведемо на размишљање које не руши само, него и гради. Исто чинимо и са самима собом. Немојмо себе обоготворавати, нити све и свакога без разлике одбацивати, него разговарајмо, расуђујмо и предлажимо. И слушајмо друге. Понекад нас они на плодоносан начин исправљају, чак и онда када нас одбацују.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Господ говори: „Не судите, да вам се не суди!“ Ми, наравно, добро памтимо да нас Јеванђеље позива да никога не осуђујемо, али, нажалост, осуђивање другог човека један је од најчешћих грехова.

При том, овај грех често чинимо чак и несвесно. То је, такорећи, једна врста навике — стално некога осуђивати, стално судити некоме. Зато се о томе веома често говори и на исповести и на психолошком саветовању.

Чак и у свакодневном животу хришћанина често себи постављамо питање: „Како да научим да не осуђујем?“

Ствар је у томе што осуђивање има много, наизглед, позитивних страна. Када осуђујем, осећам се боље од онога кога осуђујем. Осуђујући, као да изоштравам своје моралне и етичке ставове и вредности. Осуђујући, понижавам другог човека и тиме га за себе чиним безбеднијим. Осуђујући, стичем могућност да не учиним оно што тај човек од мене очекује или тражи.

Ако, на пример, осуђујем просјака, могу да му не дам новац; ако видим да је алкохоличар, да је бескућник, могу да прођем поред њега и тако даље. Дакле, откривамо такве користи — несвесне користи — које осуђивање чине привлачним. А све те користи су грех. Јер нам све оне помажу да не волимо и презиремо човека. А Господ је сасвим јасно рекао: „Не судите, и неће вам се судити.“

Али шта је суд? Шта је то просуђивање о другом човеку? То је поређење. То је увек нека врста процене према одређеној скали. Човек је довољно добар или није довољно добар, човек је довољно зао или није довољно зао, довољно образован или недовољно образован и тако даље.

Ми имамо десетине различитих друштвених, етичких и моралних правила, и према сваком од тих правила можемо човека да процењујемо: „Ето, он је такав.“ А ако нам се неке вредности тих параметара већ чине лошим, грешним, недостојним, презира вредним, онда је то већ осуђивање у директном смислу те речи, онако како је обично разумемо.

Али како се одвикнути од тога да судимо човеку ако нам се та правила и норме чине обавезним, неопходним, без којих се не може? Па, наравно да се не може! Она су нам неопходна за живот једних са другима — у породици, на послу, у друштву. Правила су нам неопходна.

Али, правила су правила — шта ми радимо са том способношћу да процењујемо? Ми стално процењујемо друге, а, наравно, процењујемо и себе. И та функција процењивања замењује нам однос према човеку, замењује љубав, замењује саосећање, замењује пажњу према човеку.

Ми мислимо да показати пажњу према човеку значи проценити га. Показати бригу о човеку, на пример, значи одржати му одређену придику, изразити одређено незадовољство, рећи му: „Ето, знаш, ти поступаш лоше.“

Ми мислимо да је то брига о човеку. Од детињства смо навикли да процењујемо једни друге, а навикли смо и на то да други процењују нас. И то је лоша навика. То је лоша педагогија којој су нас учили и родитељи, а нарочито у вртићу и школи, где децу стално упоређују једну са другом.

Ево, на пример: „Маша добро ради домаће задатке, а Света их ради немарно.“ Или, на пример: „Ољи лепо иду цртице и кружићи, а Гали су криви.“ Или: „Ево Мише, који је веома лепо наместио кревет, а ти, Ољенка, не умеш лепо да наместиш кревет.“ Или: „Погледај како си се обукао, Митја, све ти вири! Погледај како се Наташа облачи — код ње је све уредно!“

Тако су нас учили од најранијег узраста, а ми и даље тако учимо своју децу — да упоређују. И то радимо готово несвесно. Јер почињемо да схватамо да поређење тера дете да више обраћа пажњу на себе, да више пази на оно што ради и на то како се понаша. То јест, на тај начин, помоћу процењивања у односу на другог, помоћу поређења са другим, ми, како кажемо, васпитавамо.

У ствари, ми манипулишемо дететом. Намeћемо детету начин односа међу људима у облику поређења и процењивања. И врло рано — већ је то јасно видљиво у млађем предшколском узрасту — и у цркви, и у школи, и код куће, деца радо користе ово процењивање.

„Јао, јао, питајте, молим вас, мене — ја сам већ прва завршила!“ Или: „Мени је боље испало!“ Или: „Погледајте како сам ја урадио!“

Дакле, деца користе поређење и процењивање, као и самопроцењивање — у овом случају самопроцењивање — не као средство личног развоја, већ као начин понашања у групи: да привуку више пажње одраслог, да заузму прво место, добију похвалу, добију бољу оцену у школи. И управо у млађем школском узрасту коначно се учвршћује овај тип понашања, у којем постоји стално поређење и процењивање: „Ја сам бољи од другог. Ја сам боље урадио. Ја имам петицу, а он тројку. Мој дневник је чист, а његов је прљав“ и тако даље.

Шта се дешава касније? Касније се све те оцене и сва та поређења пре свега преносе у област етике и морала, а затим и у област друштвеног статуса: „Ја имам боље образовање. Ево, ја сам завршио Московски државни универзитет, а он је завршио педагошки факултет. 

Ми стално упоређујемо једни друге, стално процењујемо једни друге са становишта моћи, плате, одеће, аутомобила, куће, стана. И потпуно исто се односимо и у моралном смислу: „Па овај човек, он се понаша горе од мене. Он краде. Или пије.“ Видели смо свог школског друга чије лице јасно показује да је алкохоличар — и ето, он је већ алкохоличар, а ја још нисам.

Те наше несвесне реакције у трен ока пролете пред нашим очима, а ми чак не стигнемо ни да се осврнемо. То је наш уобичајени однос према другом. То је наше осуђивање као начин односа према другом човеку. На то смо навикли. Користимо се тиме, као што су се нама користили док смо били у млађем предшколском узрасту, тако се и ми сада користимо тим начином.

И са психолошке тачке гледишта, ову заповест „не судите и неће вам се судити“ могли бисмо овако да протумачимо: не упоређујте. Никога не упоређујте и не дајте оцене једни другима.

Наизглед, то нарушава главни принцип — принцип морала, јер се морал заснива на одређеним правилима и мерилима.

Тако је. Неопходно је процењивати своје поступке у складу са одређеним моралним правилима и вредностима. Али када човек, како су говорили Свети Оци, стекне навику у добру, онда му оцене више нису потребне, јер су те оцене већ у његовом срцу.

А ако срце живи љубављу, онда је љубав главно мерило. Ако волим, онда не морам да видим човекове грешке. Ако волим, онда не морам да примећујем колико је он лош, колики је грешник, колико је порочан. Ја га и даље волим, какав год да је. И тада ми неће бити потребни ни процењивање ни поређење, и нећу га осуђивати.

А ако сам макар мало упознат са тим шта је смирење, макар у виду прихватања свог живота, свог изгледа, своје судбине, онда и према другом могу да се односим са смирењем — у том смислу што уопште не морам да знам какав је он са становишта моралних и етичких правила. Нисам ја његов судија.

Али најпре треба научити да не процењујемо.

Протојереј Андреј Лоргус

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

На догађај Преображења посебно сам обратио пажњу током студентских година. Тада сам први пут прочитао књигу о Светом Серафиму Саровском, који се и сам преобразио у познатом догађају током разговора са Мотовиловим. Тог снежног зимског дана светитељ је засијао блиставом светлошћу, а Мотовилов је осетио како га испуњавају топлина и радост. То ми је, сасвим природно, привукло пажњу. Помислио сам: „Волео бих да и ја могу да видим нешто такво!" Та жеља се још више појачала када сам почео да читам и открио православно учење о светлости Преображења као о „божанским енергијама", које нису ништа друго до нестворена светлост Божија. Према том учењу, можемо да видимо божанске енергије и да учествујемо у њима, али не и у божанској суштини. То сам запамтио и наставио своје истраживање.

           Када се сада осврнем на то време, мислим да сам желео да видим две ствари. Прво, желео сам да „видим" нешто што би ме уверило у постојање Бога. „Када бих могао да видим такву светлост", размишљао сам, „више не бих сумњао." Друго, желео сам само то искуство – да и мене на неки начин испуни та светлост. Мислим да је ово најискренији начин на који могу да опишем своја тадашња размишљања. Вероватно нисам једини који је тако размишљао.

           Учење о божанским енергијама и нествореној светлости Преображења добило је догматско одређење на паламитским саборима у 14. веку. Црква је потврдила учење Светог Григорија Паламе да је виђење светлости Христове, које се понекад дарује човеку у молитви, заправо искуство Бога у Његовим божанским енергијама.

           Много година је прошло од тих мојих првих читања и истраживања током студентских дана. Требало ми је готово све то време да учење о божанским енергијама схватим на начин који ми је заиста био од користи. У великој мери, моје разумевање било је „заслепљено светлошћу". Под тим подразумевам да сам био толико усредсређен на искуство Преображења и на одбрану монаха коју је предузео Свети Григорије, да сам допустио да то обухвати целокупан опсег светоотачког учења о енергијама.

           Код раних Отаца, међутим, налазимо учење о енергијама које је много једноставније, чак и практичније. То учење можемо разумети ако једноставно погледамо значење речи „енергија" (energy), односно „енергија" (energeia). На грчком, energeia једноставно значи „делање" или „дејство". Божанске енергије, дакле, означавају божанска дејства, све оно што Бог чини. А шта Бог чини? Он ствара; Он одржава; Он све држи у Својој доброти; Он све покреће и све привлачи ка сједињењу са Њим. Оно што морамо разумети јесте да то држање у доброти, то покретање, привлачење, сједињавање, одржавање и стварање заправо јесте Сам Бог као божанске енергије. И када то разумемо, морамо увидети да „у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо".

           Али уместо да то разумем и созерцавам, годинама сам чезнуо за искуством божанске светлости. Као таква, та идеја ми је заправо одвлачила пажњу. Преображење је, на известан начин, одвукло пажњу и ученицима. Свети Петар је говорио о томе да на гори подигну три сенице, како би обележили или сачували успомену на тај чудесни тренутак. А када је Христос потом говорио о Свом предстојећем распећу, Петар Га је прекорео! Тиме је показао да још увек ништа није разумео о Христовом делу. Свако Христово дејство (укључујући и Преображење) било је кретање ка Крсту и ка делу („енергији") уништења смрти смрћу.

           Ово остаје кључ за созерцавање божанских енергија (које су свуда присутне и све испуњавају). Дела и дејства Божија по својој природи су крстообразна. Ми исповедамо: „Све си премудро створио", док нам се истовремено каже да је распети Христос „Божија сила и Божија премудрост" (1 Кор 1, 23–24). Свети Максим нам говори да онај ко разуме тајну Крста разуме све ствари.

           Свети апостол Павле био је дубоко погружен у ову тајну. (Он узвикује: „Да познам Њега и силу васкрсења Његова и заједницу Његових страдања" – Фил 3,10). Звук творевине, коју одржавају крстообразне божанске енергије, Свети Павле описује као „стењање као у порођајним боловима". Страдална творевина, која нам се открива у сваком тренутку, страда са Христом и стење са Христом.

           Занимљиво ми је што ме је, када сам размишљао о искуству Петра, Јакова и Јована са Исусом, Мојсијем и Илијом на гори Тавору, управо светлост највише заинтересовала. А када се сада осврнем на то, видим да сам ту светлост на неки начин посматрао као нешто одвојено од Самога Христа. Насупрот томе, речено нам је да је Христос Светлост света и да је та Светлост живот.

           Погледајмо како Свети Дионисије говори о божанским енергијама:

„[Бог] је Својим промислом присутан у свему и постаје све у свему ради очувања свега, остајући ипак у Себи и никада не иступајући из Свог сопственог идентитета, у оном једном непрестаном дејству у којем се састоји Његов живот; и тако, непоколебљивом силом, даје Себе ради обожења оних који се Њему обраћају." (О божанским именима, IX, 5)

           Једноставно речено, ученици су на гори Преображења видели као светлост оно што сви ми непрестано видимо као Божији промисао. И као што они нису препознали оно што су видели, тако ни ми не успевамо да разумемо и препознамо шта је заправо то што и сами видимо.

           Христос је стајао и разговарао са Илијом и Мојсијем – са светитељем који је жив узнет на небо у огњеним колима и са светитељем који је, према Предању, после смрти телесно узнет на небо. Узгред речено, овај разговор у потпуности оповргава оне који поричу заједницу светих и наше општење са њима. Ми следимо Христов пример. Ови светитељи су разумели тајну Крста. Речено нам је да су са Христом разговарали о Његовом „изласку" (exodus), односно Распећу. Говорили су у јединству са тајном саме светлости.

           Прослављати празник Преображења значи, по мом мишљењу, прослављати тајну Крста која дејствује у свему и кроз све. Целокупна творевина је попут блиставе одежде која стење и даје глас божанским енергијама које све нас одржавају – оном „једном непрестаном дејству у којем се састоји Његов живот".

           Светлост Христова просвећује све.

Протојереј Стивен Фримен

Извор: glory2godforallthings.com

Са енглеског превела: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: унутрашњост манастирске цркве на Тавору, извор: wikimedia.org

Овде у Грчкој „наслеђујемо“ своју веру .
Али то је опасно.
Опасно, јер када вера није наш унутрашњи плод - плод борбе са сумњом, са болом, са логиком - онда вера постаје дужност.
Њена динамика се губи.
Доживљава се у границама традиције, обичаја, а не односа са Богом.
Зато Црква за Грке значи: свештеници, скандали, беда, „не смеш и мораш“.
Хришћани постају људи са потиснутим осећањима, затворени у животу дужности и обавеза.
А вера је маргинализована.
Већу вредност има очување вере као појма и обележја нашег рода, него Благодат, Однос, Слобода, Поверење.
—————————-
Да ли верујемо у Бога зато што смо Грци или зато што смо крварили у мукама рађања кроз трагање? 
То је питање.
Зато и долазимо дотле да, у име наше тобожње вере, проклињемо друге људе због боје коже или националности.
Грци кажу да верују, али се боре против монаштва и свештенства.
Грци кажу да верују у Православље, али истовремено кокетирају са свим врстама идолопоклонства.
Зато што наше срце на крају остаје без удела у Благодати.
Не тражимо Бога, већ остајемо на „периферији“ Бога.
—————————-
Опасно је рећи да верујеш само зато што су те тако научили.
Опасно је зато што вера није одећа коју узмеш и обучеш (па је у сваком тренутку можеш и бацити).

Вера обитава у срцима, у сузама, у крви која се пролива у нашим тихим тренуцима.

Вера се, на крају, не „наслеђује“.

Вера је највећи бол.

Бол рађања који те доводи до Истине, до Светлости, до Вечнога.

И тај бол је дар.

Дар који ти није дат зато што си га заслужио, већ зато што си га тражио, зато што си га желео…

——————————-

Верујем. Велика је то реч…

Отац Павлос Пападопулос ( ФБ )

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Неки људи мисле да се гордост огледа само у снисходљивом односу према другима, сујети и самовеличању. У ствари, то су само површни облици гордости, коју хришћанска духовна литература сматра мајком свих зала и порока.

Главна опасност гордости јесте у томе што она човеку заклања стварност, тако да он, заслепљен самовеличањем, претераним осећањем сопствене вредности и самоувереношћу, више не види никога осим себе.

То доводи до тога да човек себе увек оправдава, налази оправдање за сваки свој поступак, сматра себе савршеним и уверен је да му други нису потребни. С друге стране, у другима види само недостатке и слабости и супротставља им се кад год се истакну или када њихово мишљење наиђе на шире прихватање.

Гордељив човек је као нар који је изнутра труо, иако споља изгледа лепо.

Завист узнемирава горде људе, јер не желе да неко други поседује боље особине од њих. Њихова завист може их навести да повреде онога ко је изазива, па чак и да доведе до убиства. Много је разлога који човека наводе на оговарање, клевету и нарушавање угледа других, али оно што многи од нас можда не схватају јесте да је скривена гордост покретач свих тих порока.

Према учењу Светог Јована Лествичника, гордост рађа гнев, прекоревање, грубост, јарост, вику, хулу, лицемерје, мржњу, завист, самовољу, противљење и бунтовништво.

Наш савремени светитељ Софроније Сахаров (†1993) подробно, и психолошким језиком, набраја различите облике гордости. Он каже:

„Гордост је корен греха. Све појаве кроз које зло може да се испољи сабране су у гордости: претварање, сујета, властољубље, немарност, суровост, равнодушност према страдању ближњега, сањарење, необуздана машта, демонски израз погледа, демонски карактер целокупног држања, немир, очајање, мржња, презир, завист и комплекс ниже вредности. Код многих је ово последње врата ка телесној похоти, мучном унутрашњем немиру, тврдоглавости, страху од смрти – или, напротив, жељи да се живот оконча самоубиством – и, најзад, потпуном растројству ума, што није ретка појава... То су знаци демонске духовности. Међутим, многи људи нису свесни ових погубних процеса гордости јер они делују неприметно и пролазе тихо. Управо тада непријатељ напада како би уништио душу.“

Свети оци Цркве повезују гордост са човековим падом из Раја. Гордост Адама и Еве навела их је да покушају да достигну божанство користећи лик Божији, по којем су створени, како би достигли подобије Божије. Међутим, покушали су да то остваре без Бога, односно уз помоћ сатане. То и данас остаје главни човеков грех. Људи не желе Бога поред себе, јер Божије присуство захтева од њих смирење. А човек то у својој основи одбацује, јер сопствено постојање схвата искључиво кроз самопотврђивање.

Човек, у ствари, има снажну склоност ка претераном самозадовољству и самоуверености. У духовној литератури то називамо болешћу надмености, која представља корен гордости. Свети Јован Лествичник назива је „претечом гордости“.

Под надменошћу не подразумевамо само дивљење самом себи и обожавање себе, већ и тражење похвале од других. Надмен човек настоји да у очима других изгледа савршено, без обзира на стварно стање свога унутрашњег бића, и тежи да показује своје врлине, таленте и способности. И све то не зато да би служио другима, већ да би задобио њихово уважавање, похвале и узвишено место у њиховим очима.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Зашто проповеди данас звуче лажно, хоће ли се у Цркви појавити култура дијалога, зашто се не вреди плашити страсти и заноса и како их искористити да упознамо себе - архимандрит Сава (Мажуко) дели своје гледиште.

Зашто се плашимо да будемо нормални људи са нормалним људским манифестацијама, а ипак тражимо духовни смисао у свему?

Требало би да се према свему односимо једноставније. Често нас наша духовна литература доводи у заблуду. Текстове су писали монаси за монахе. Монаси из антике и средњег века писали су књиге које су одражавале њихове духовне вежбе: њихов ниво и црквени, монашки контекст у коме су живели.

Данас, оне нису релевантне не само за лаике, већ и за савремене монахе, јер пречесто немамо појма какве су то духовне вежбе биле.

Свети Јован Лествичник пише о смирењу. Читамо га са усхићењем и опијеношћу, али у овај појам уносимо своје значење, можда чак и погрешно, лажно – опасно. А онда се жалимо: Лествичник нас је довео у депресију. Лествичник нема никакве везе са тим. Он је писао своју књигу, имајући у виду конкретне људе, своје савременике – синајске монахе. Никада није ни сањао да ће његову књигу читати лаици, и жене са децом у наручју или чак лаички свештеници. Не узимамо у обзир очигледне ствари и мучимо себе.

Савремени публицисти и теолози имају пред собом огромно поље деловања: да нормалним модерним језиком испричају о искуству које чини саму суштину хришћанског живота. Можемо чак рећи да је ово преводилачко дело - са средњовековног црквеног језика на савремени језик. У том настојању и сами проналазимо адекватан језик за разговор о озбиљним темама. Савремени хришћански публициста је дужан да изврши тако племениту службу - да створи језик јеванђеља, разумљив савременицима.

Текстови које пишем покушај су да докажем да се о духовним проблемима може расправљати савременим језиком. Желео бих да пробудим ауторе који би такође експериментисали са језиком и који би уцрквенили савремени језик. Нема ничег страшног у томе. Говорећи о језику, не мислим само на књижевност, писани или усмени говор. Мислим и на језик гестова, стил комуникације, прихватљиве облике односа међу хришћанима, без обзира на њихове хијерархијске степене. Ово трагање је за нас од животне важности, јер због везаности за старе форме губимо вечно млади садржај. Сами себе лишавамо нечега!

Како се проповеда у једној обичној цркви? Таквим речима и интонацијама којима нормални људи не говоре: „Следимо подвиг мученика Галактиона и Епистимије, оставимо све и заблагодаримо…“ Зар ми тако говоримо? Данас то звучи веома лажно! Ако је и интонација лажна, онда ће и садржај тог говора, ма колико био диван и истинит, одбити осетљиве људе, јер они не воле лаж!

Млади људи су посебно осетљиви. Они виде на амвону чудно обученог човека који им патетично говори очигледне бесмислице. И не верују. Тако и доживљавају свештеника – као картонско страшило.

Тужно, али је чињеница. Придржавамо се тих облика, што води ка некој врсти „духовне шизофреније“, када смо овде једно,  а напољу сасвим друго. Или до манипулација повезаних са истим тим формама: „Слушаћу те зато што имаш дугу седу браду“, није важно што говориш глупости.

На YouTube-u постоји канал „Васпитање деце. Православни поглед“. Педесет хиљада прегледа – за религиозни програм то је нешто нечувено! Видимо чупавог чичу, који је сам себе рукоположио, са шимничком капом, у позадини су иконе, а он говори такве идиотизме да је довољан само један минут да се онесвестите. Педесет хиљада прегледа! Али он има „трговачки изглед“: дугу белу браду, говори загонетно, он је схимонах, односно то је супер-бренд који погађа срце неупућеног корисника.

Недавно ми је у манастирском дворишту пришла једна жена са питањем. Али поред нас је пролазио наш отац Павле, који има седу браду. Она је одмах устукнула: „Јао, извините! Питаћу оца!“ – и одмах потрчала за „правим оцем“. Преваранти и самозванци веома добро разумеју тежину тих брендовских ознака и, безобзирно их користећи, излуђују људе.

Ваша књига „Наранџасти свеци“ почиње питањем смрти, зашто?

Размишљање о смрти јесте духовна вежба, зато је природно да је сваки верник често упражњава. То је нормално. Правилно се односити према смрти и правилно васпитавати однос према њој – и то је нормално. Треба да се плашимо смрти. Не треба да се бусамо у груди и говоримо да, пошто је Христос васкрсао, за нас више није страшно да умремо. Страшно је. И ја морам да прођем тим тесним путем. И Христос се молио са крвавим сузама да Га мимоиђе Чаша – не само распеће, већ и смрт. Страшно је. Морамо бити спремни за то.

Тема смрти се у нашим савременим расправама веома интензивно избегава. На пример, у холивудским филмовима, када неко умре, у кући готово никада нема ковчега. Практично се никада не дешава да се то прикаже, то је табу тема: „Не треба да мислимо о смрти.“

Зашто не треба? Смрт је нешто сасвим природно. Моја мајка је непосредна жена. Једном смо отишли на сахрану дединог рођака. Ушли смо, а она каже: „О! Ујак данас добро изгледа!“ Пришла је ковчегу, наместила јастук и цвеће: „О, данас изгледа свежије, ведрије.“ То је правилан однос! Она заиста скупља суво цвеће за јастук – свако треба да има такав јастук за своју сахрану. Такви примери нас уче без речи. Зато је корисно да они које је високо образовање помало „покварило“ понекад погледају како живе обични људи. Искуство показује да они поседују више мудрости и храбрости него ми који смо читали Кафку и Хегела. Они ништа од тога нису читали и мисле да је Кафка нека врста стомачног обољења.

Нисте се плашили да ћете уплашити читаоца темом смрти?

Ако сам га уплашио, значи да то није мој читалац. Ја имам своју публику. Не претендујем на свеобухватност. Постоје људи који читају. Занимљиво им је? Одлично! Данас има толико аутора и издања, и то ме веома радује. Пишу свештеници, епископи, мирјани. Свако има своју интонацију, свој језик, своју тематику – а самим тим и своју публику. Ми, различити аутори, потребни смо једни другима. Допуњујемо једни друге.

Веома се радујем што данас свештеници пишу. Било је време када смо познавали само Кураева и Осипова. Ако би неки свештеник обрадио неку тему, то је било то – нема потребе више писати о њој. Ја сам за разноликост. Потребно је више хришћанских аутора – занимљивих, живих и различитих, да би било више дискусија.

У Цркви још увек формирамо стил дијалога о нашим проблемима, јер нисмо научили да говоримо о њима. То је нови, неразрађени жанр. Веома добро смо савладали „дијалект тријумфа“: имамо прославе, достигнућа, празнике, светитеље и спомен-плоче. Нико не спори да је то дивно и потребно. Али имамо и проблеме, а о проблемима говоре само наши противници, односно ми смо им дозволили да се баве оним чиме ми сами не желимо да се бавимо. Не желимо или не умемо? Али онда не треба да се вређамо на наше критичаре.

Излаз је да престанемо да лажемо и да научимо да говоримо о проблемима без анатема и без слављења, односно без крајности – поштено, мирно, отворено, са поштовањем према противнику. За сада то не умемо. Али морамо, то је питање опстанка, јер је степен унутрашње црквене обмане већ достигао критичну тачку

Веома грубо обмањујемо сами себе, а то је опасно. Црква мора да поврати монопол над разматрањем и решавањем својих унутрашњих проблема. За то су потребни храброст, стваралачки занос, па чак и политичка воља. Потребно је да поштено и уз високу културу разговарамо о својим проблемима, како бисмо наше спољне критичаре оставили без посла.

Где лажемо?

Тема која је мени лично веома болна јесте криза монаштва. У духу тријумфа објављујемо да се монаштво обнавља. Али никаквог препорода нема, монаштво се налази у веома тешком стању. Ако смо до краја искрени, монаштва нема, оно једва преживљава. Ако нешто не предузмемо, потпуно ће нестати.

Постоји практичан излаз из ситуације. Једном сам га изнео на нашим монашким конференцијама и од тада ме више не позивају на њих. Излаз је једноставан и канонски.

Свуда цветају само ставропигијални манастири. Много знамо о систему редова код католика, али тај систем није стран ни источном монаштву. Током средњег века и на православном Истоку сваки манастир је био засебан ред. Сваки манастир имао је свој типик и пост, своја богослужења. Живео је интересима свог братства. Није био дужан да опслужује епархију, да ствара кадар за епископат, да прикупља новац за изградњу. Дакле, манастирска заједница је живела својим животом.

Данас сви манастири канонски припадају епархијским архијерејима и управо то спречава нормалан развој монашких заједница. Епископи се мењају, нема јединства епархијске политике. Владика, канонски се налазећи у оквиру својих овлашћења, јесте и владика манастира, односно он контролише финансије и људске ресурсе заједнице. Он каже: „Нема ко да служи у том и том селу. Иди тамо да служиш.“

Благостање појединих манастира не зависи од канонског уређења, већ од личних квалитета и честитости конкретног митрополита. Данас је благонаклон, али сутра умре и на његово место долази нови, који уводи нови типик или мења игумана који је надахњивао цело братство. И нико ништа не може да уради, јер је он у праву. Он је по дефиницији у праву, на његовој страни су и канонско право и наш унутрашњи црквени морал.

То је само један од проблема. Постоје проблеми повезани са припремом свештенства (говорим као свештеник) и многи, многи други. Ти проблеми нису критични – о њима се може мирно разговарати, није потребно да оптужујемо једни друге.

После једног мог излагања један од наших епископа рекао ми је: „Опет нам се љутите, оче Саво?“ и оптужио ме да сам непријатељ епископата. Нисам ничији непријатељ. Само се у нашем црквеном друштву развила навика да се свет дели на црно и бело. Критикујеш – значи да си непријатељ Цркве и непоуздан. Али живот се састоји од нијанси. Докле ће нас довести овај духовни далтонизам?!

Најактуелнији задатак пред нама јесте да ујединимо напоре у неговању културе дискусије уз поштовање противника. Такву културу још немамо. Налазимо се у процесу трагања, али на крају крајева, немамо где да се сакријемо – мораћемо да дођемо до тога. Пре или касније мораћемо да преузмемо монопол над сопственим проблемима. Јер сада о њима расправљају кругови непријатељски настројени према Цркви.

Ако се догодила невоља, нешто непријатно и ружно у нашој црквеној средини, Црква мора прва да говори о томе, а не њени познати и непознати критичари. Управо ми смо дужни да први проговоримо и да преузмемо монопол над сопственим темама. Али за то је потребна искреност.

Ипак, упркос свим проблемима, шта вас инспирише у монаштву које сте изабрали?

Нисам сигуран да сам надахнут. Своје монаштво не сматрам подвигом. Онога дана када сам одлучио да постанем монах (имао сам 14 година), једноставно сам схватио да је то начин живота који ми највише одговара. Тако се осећам пријатно.

Волим да живим у манастиру. Наша заједница је особена и весела. Мала је, али мени то одговара – не желим ништа да мењам. Волим да овде живим у овом ритму манастирског живота. Навикао сам се и не могу да кажем да ме то надахњује. Једноставно живим и прија ми.

Пишете и држите предавања. Да ли постоје теме које не волите или о којима не желите да разговарате?

Понекад ме огорчавају оне глупости које претендују да буду православни духовни живот. Тужно је, али ја то прихватам са иронијом. А што се тиче тема… Живим овде и сада. Често излазим пред публику а да не знам шта ћу им говорити. У тренутку када видим лица људи, нешто се догоди и ја већ знам. Зато су теме понекад неочекиване и мени је занимљиво да видим шта ћу рећи.

Данас ми је ово омиљена тема, сутра може бити нека друга. Обично говорим о стварима које ме у овом тренутку заокупљају. Данас сам прочитао песму Езре Паунда, веома ме је дирнула и не излази ми из главе. За недељу дана можда ће ме импресионирати неки други текст или неки други сусрет, или филм. На пример, јуче сам говорио о теолошком смислу филма „Одред отписаних“ са Џаредом Летом и сам сам се зачудио што говорим о томе. Помислио сам: „О, ово је занимљиво. Можда би требало да то запишем…“

Треба живети овде и сада, и ја себи то дозвољавам. Када разговарам са људима, не постављам себи неке посебне задатке. Не тврдим да сам последња истина. Нисам неки дипломирани богослов, нити вођа омладине или нешто слично. Једноставно живим. Људи су одлучили да им је занимљиво да ме слушају – добро. Ако дају и чоколадицу, још боље.

Шта да ради монах ако је отворен, комуникативан, воли младе, све савремено, алтернативно, а наилази на неодобравање – „смири се мало“? Да ли сте и ви имали такву противречност?

Опет се враћамо на то да не постоји „монах уопште“, као што не постоји ни „човек уопште“. Људи су непоновљиви. Оригинални су: некоме одговара један стил, за другога је исти тај стил погубан.

Волим што сам одрастао човек. Сада имам 42 године и сваког јутра се будим са захвалношћу: „Господе, хвала Ти што сам одрастао.“ И не морам никога да очаравам, не морам да тражим своју нишу, да се борим за нешто, да некоме нешто доказујем.

Једноставно живим и, Богу хвала, стекао сам одређени ауторитет. Али до одређених година имао сам веома сложене ситуације, јер ни наш покојни епископ ни наш покојни предстојатељ нису одобравали мој стил. Годинама ми је било веома тешко. Чудо је како сам све то успео да преживим. Колико срамоћења, колико разоткривања… Често је проповед нашег епископа била на тему: „Свецрквена борба против гордости оца Саве“. Да, ја сам горд човек и помирио сам се с тим. Шта друго могу да урадим? Али савршено разумем зашто су се тако односили према мени и не вређам се. Били су из старе школе, а ни ја нисам био нарочито смирен. Али, Богу хвала, све је прошло и захвалан сам за лекције које су ми дали.

Поновићу: пре него што осудиш, треба да оправдаш. Дакле, ако вас људи не разумеју, вероватно имају разлог за то. Али када будем имао 50, 60 година, питаћу се да ли уопште могу да разумем младе… Већ сада могу себи да дозволим сопствени суд, могу себи да дозволим да се не слажем и то је дивно. Искрено не разумем људе који крију своје године, покушавају да изгледају млађе или завиде деци. Волим што сам одрастао!

А како да разликујемо ситуације у којима треба да бранимо своје мишљење од оних у којима једноставно треба да се повучемо, послушамо старијег и прихватимо ситуацију?

У последње време на сајту „Правмир“ објављују моје „духовне вежбе“. Ове године суочавам се са незапамћеним таласом критика, први пут у животу. Стално ме оптужују да сам „јудеокатолик“, екумениста, обновљенац и ко зна шта све не. У почетку сам био збуњен, али ми се касније чак и допало, јер ми отвара нове, занимљиве границе, чак ме упознаје са самим собом.

Да ли вас критикују суштински?

Са суштинском критиком сусрећем се веома ретко. Штета. Волео бих да ме критикују суштински, јер и ја поново читам своје текстове и одмах видим десет, а и више, ствари које би могле да буду предмет критике и разраде, али их нико не примећује. Можда је паметним људима испод части да читају такве текстове. Углавном ме критикују због глупости, на пример: „Зашто цитираш Ничеа, а не свете оце? Каква је то срамота? Зашто је његов духовник то допустио?“

Могу ли да поставим једно компликовано питање? Шта да радимо ако се заљубимо?

Како шта? Сматрам да је то корисно. Посветио сам томе читаву књигу, зове се „Љубав и празнина“. Написана је као збирка есеја обједињених жељом да се осмисли такво искуство. Уопште, корисно је да се занесемо. Свака страст и сваки занос треба да нас радују, чак и када су опасни. Занос пружа могућност да осетиш да си жив и упознаје те са самим собом.

Не смемо заборавити да сваки занос носи опасности. Страст је опасна, као и све што је живо. Али без опасности, без ризика, немогуће је упознати себе. Зато разборити људи разумеју да све страсти и заноси крију опасност. Не треба тражити тај ризик, не треба изазивати страст, али ако се догодило, не треба падати у очајање, већ према томе треба да се односимо као према достојном противнику.

Уверен сам да је корисно заљубити се. Боље упознајеш себе, ослобађаш се илузија. Ако из те борбе изађеш непоражен, постаћеш много мудрији. Другог пута до мудрости једноставно нема.

А зар управо њу не тражимо – мудрост? И посебно се од нас, монаха и свештеника, очекује управо то: да на крају свог пута можемо да поделимо своје искуство.

Млади интуитивно траже мудрост код старијих људи, а чују само разговоре о повећању пензија. Одакле да узмеш мудрост ако си цео живот тихо седео у стакленику и никакви ветрови те нису шибали? Управо о томе пише Јован Лествичник: „Блажен је онај човек који је, прошавши кроз све јаме и мочваре, успео да постане прави учитељ другоме.“

Може ли се ово десити у монаштву или је то неприхватљиво?

Гете се у поодмаклим годинама заљубио у младу девојку. Тјутчев, паметан човек, дипломата и јавни радник, бежао је од своје жене код младе гимназијалке. Али, с друге стране, могу постојати и односи попут оних између Чернишевског и његове супруге, која му је била неверна, али ју је он неузвраћено волео до краја живота. Све је веома лично. Познајем и људе који се никада у животу нису заљубили.

Љубав није компјутерски програм. Она те сустигне и освоји. И ти се заљубиш. То су ствари које се не могу предвидети.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор: Pravmir.ru

Протојереј Јован Паркер је декан Светотихоновске православне богословије у Саут Канану, у америчкој савезној држави Пенсилванији, најстарије православне богословске образовне установе у Северној Америци. Са три деценије искуства у свештеничком служењу и образовању младих људи који се припремају за свештенички позив, отац Јован говори о дару живота, улози породице, пријатељству у Христу и о томе како вера може преобразити страх у благослов.

Свако од нас је јединствен

Као декан Светотихоновске богословије, који усмерава многе младе људе који се припремају за црквено служење, како приступате својој мисији?

За мене је част што сам замољен да поделим своја размишљања о овом питању. Како православно учење обликује живот усмерен на служење људима? Како ја лично приступам овој мисији? Кључна реч овде је „личност“. Свако од нас, од тренутка зачећа до природне смрти, створен је као јединствена и незаменљива људска личност.

Бог нас призива у постојање! „Нека буде светлост!“ – и би светлост. „Нека воде произведу птице и рибе...“ – и појавише се птице и рибе. „Нека будеш ТИ!“ – и појавио си се ти! И ја!

Господ нам дарује живот као свети дар, а тај дар усмерен је ка двама циљевима: да Он заузме средишње место у нашем животу и да се ми угледамо на Њега и све потпуније учествујемо у Његовом животу. То је чудо, истинско дивљење. Један од мојих драгих учитеља написао је познату књигу у којој учи људе да препознају Богом дано назначење свога живота. Предлажем да погледамо на Распеће, Смрт, Погребење, Васкрсење и Вазнесење Господње како бисмо у њима сагледали и сопствено назначење.

Чак и када се свет налази у најтежем стању – било да је реч о ратовима на глобалном нивоу или о неизвесности и трагедијама у личном животу – ми верујемо: „С нама је Бог!“ Његовим присуством у нашем животу свако од нас постаје светиљка Божије милости и саможртвене љубави у свету – живо сведочанство Божије доброте.

Породица је наша прва евхаристијска заједница

Какву улогу породица има у Вашем животу и шта бисте саветовали онима који желе да створе стабилну породицу засновану на чврстим начелима?

Учили су ме да постоје два благословена „стања“ живота: брак и монаштво. Свакоме је потребна заједница. Муж и жена су од самог почетка благословени да се плоде и множе и да образују своју унутрашњу заједницу. Они који нису у браку призвани су на целомудрени безбрачни живот, а такво целомудрије најбоље се остварује у монашкој заједници. „Није добро да је човек сам...“ Благословен сам тиме што већ готово 32 године живим у браку.

Имамо двојицу одраслих синова, обојица су ожењени и имају децу. Видети децу своје деце заиста је благослов. Нисам био, нити сам сада, ни приближно најбољи родитељ. Пошто сам волео да својој деци наводим речи Светог писма, говорио сам им: „Децо, слушајте своје родитеље!“ А они би ми одговарали: „Очеви, не раздражујте децу своју!“ Како је дивно са својим синовима водити надметање цитатима из Светог писма!

Шта бих саветовао онима који желе да створе стабилну породицу засновану на чврстим начелима? Ево шта:

Прво: нека ваша деца виде како тражите опроштај једно од другога и како једно другоме праштате, а да од тога не правите представу.

Друго: пример деци треба да буде све веће смирење њихових родитеља, које се нарочито показује у спремности да затражите опроштај када сте у породици погрешили. И тражите опроштај конкретно: „Сине (име), молим те, опрости ми што сам викао на тебе. Заиста ми је жао“, и тако даље.

Треће: нека вам приоритет буде активно учешће у животу живе, локалне евхаристијске заједнице. Одлука да се „иде у цркву“ доноси се на Крштењу, а не недељом ујутру.

Четврто: нека вам давање десетка буде приоритет – дајте Господу првих и најбољих 10% својих прихода. „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ Као што пише Свети апостол Павле: „Зли разговори кваре добре обичаје.“

Пето: мужеви и жене, трудите се да једно друго надмашујете у узајамном поштовању.

Шесто: не дозволите да сунце зађе у гневу вашем у браку. Трудите се да, без обзира на све, ви будете први који ће опростити.

Седмо: родитељ не може истовремено бити и пријатељ својој деци – барем док она не достигну зрелост.

Осмо: за свакога од нас од животне је важности да памти да нам је децу поверио Господ и да ћемо за њих пред Њим морати да дамо одговор све до дана када она буду могла сама да одговарају за своје поступке. Зато је најбоље деци говорити: „Ово није моје мишљење; учим вас ономе чему нас је научио Исус Христос. Трудимо се да живимо животом достојним Бога. Можете бити незадовољни нама; можете сматрати да нисмо добри или праведни. Ако је тако, за то ћемо одговарати пред Богом; али ми настојимо да вас васпитавамо онако како нас је Он научио...“

Бог сусреће људе тамо где се они налазе

Ко је утицао на Ваше духовно формирање и које сте животне поуке од њих усвојили?

Одрастао сам у англиканској традицији, а мој духовни наставник у детињству био је отац Фред. Његова љубав према Богу била је заиста заразна. Био је спреман да учини све што Исус тражи. Имао је активну и сталну улогу у томе да томе поучава све младе. Никада се није устручавао да пита другог човека о његовом духовном животу и напредовању, а притом се нико никада није осећао осуђиваним. Поверавао је младима различита служења, омогућавајући им да узрастају у хришћанској зрелости.

Отац Јован Брек примио је моју породицу и мене у православну веру. Он је такође живи пример мирног присуства. Научио ме је готово свему што знам о пастирском животу. Нарочито ме је научио да, иако Бог пред нас поставља јасна мерила, Господ сваког човека сусреће тамо где се он налази, како би га преобразио. У моралном погледу не постоји сива зона, али се људски живот на земљи сусреће са многим стварима које нису ни потпуно црне ни потпуно беле.

Отац Тома Хопко помогао ми је да успоставим најважније везе између наших догматских уверења и пастирског живота – да повежем оно у шта верујемо са начином на који ту веру живимо.

Мој дугогодишњи пријатељ, саслужитељ и наставник, отац Маркус Берч, годинама ме је учио дубокој вредности истинског пријатељства и томе како да једни другима будемо ослонац у тешким временима кроз служење присуством и умеће слушања. Научио ме је и много чему о томе како се радовати животу и како проналазити радост у другом човеку.

Твоја вредност је од Бога, а не од света

Шта би млад човек требало да чини ако жели да иде добрим путем у животу?

Постоји мноштво гласова, слика, позива и ствари које нам одвлаче пажњу и које се свакога дана боре за нашу пажњу. Ево неколико савета које бих могао да дам младом човеку како би ишао не само добрим него најузвишенијим путем:

1. Твоју вредност и значај одређује Бог Који те је створио, а не било који човек на земљи – свакако не твоји непријатељи, а поготово не друштвене мреже. Ти си непроцењиво благо, које је Бог саткао и створио да буде светионик који другима, који не знају ни ко су ни Коме припадају, показује пут ка Њему.

2. Посвети себе Исусу Христу и следи путеве које нам Он открива. Он те никада неће оставити нити напустити и, као што нам сам говори, Његове заповести су живот. Он нам жели оно што је најбоље и може нас избавити од онога што је најгоре. Призивај Га редовно, макар и најједноставнијим речима: „Господе, помози ми!“ „Господе, не знам шта да радим, покажи ми пут...“ и тако даље.

3. Када не поступиш онако како је речено у претходној тачки, устани, отреси прашину са себе и реци: „Опрости ми, Господе; дај ми да сада почнем изнова...“ – и учини то.

4. Док не ојачаш у вери и не будеш сигуран у свој избор да следиш Христов пут, гради хришћанска пријатељства са онима који су такође предани Христу. Буди добар према свима осталима, али настој да не одлазиш на њихове забаве и да не потпадаш под њихов утицај. Воли те људе и показуј им Христа, али укрепљуј се са онима који бирају уски пут.

5. Слушај сведочанства – личне приче о томе како Христос спасава људе и у најтежим околностима када Му завапе. Ако ми пишете на адресу dean@stots.edu, поделићу са вама нека од тих сведочанстава. Нека те не надахњује њихов ранији живот, већ коренити преображај који је Христос извршио у њима када су Му се обратили да би живели.

6. Труди се да увек имаш на уму да је хришћански живот – Крст. Иако Крст можемо носити са радошћу, чему и тежимо, Крст боли и, гледано очима овога света, не завршава се добро. Али, како каже један мој пријатељ: „Христос није дошао да лоше људе учини бољима; дошао је да мртвима дарује живот.“ Хришћански живот није у томе да постајемо бољи. Он је у томе да пронађемо истински живот и да га живимо овде и сада; а највећи дар који нам Христос даје јесте победа над гробом.

Вера није у томе да видимо циљ, већ да знамо да ће Бог бити са нама на читавом путу

Шта бисте рекли као охрабрење родитељима који неочекивано сазнају да ће добити дете и осећају страх или несигурност пред оним што их очекује?

Нема сумње да неочекивана трудноћа може изазвати дубоку забринутост, стрепњу, страх, па чак и тугу у животу жене и мушкарца када их трудноћа изненади. Чак и у најтежим околностима, зачето дете је створење саздано по лику и подобију Божијем и живо људско биће које поседује свети дар живота.

Господ Исус Христос пише право по кривим линијама. Какве год се тешкоће појавиле у овом осетљивом и застрашујућем тренутку, оне могу постати најлепши благослов ако свој страх и тешкоћу принесемо Господу: „Господе, помози!“

Али то мора бити праћено искреношћу пред Богом у свим областима нашег живота. Нарочито када је таква трудноћа последица нецеломудрености, блуда или прељубе, веома је важно и у томе бити искрен пред Богом и признати: „Нисам следио Твоје путеве!“ А затим променити правац свога живота, учећи се да следимо Христов пут и тражећи помоћ од побожних хришћана око нас. Нико од нас није без кривице пред Богом; а један од начина на који други благодаре Богу за чудесне преокрете које је Он учинио у њиховим животима јесте да помажу онима који и сами пролазе кроз такав преокрет. У духу искрености и покајања у сопственом животу, будите отворени и искрено говорите о помоћи која вам је потребна, спремни да поднесете све тешкоће које се могу појавити на путу промене.

Све те тешкоће, иако их је у овом тренутку тешко (или можда немогуће) предвидети, могу се превазићи са Богом. Вера није у томе да видимо циљ, већ да знамо да ће Бог бити са нама током целог пута.

Неко је једном рекао да постати свет значи „учинити следећу исправну ствар“. Ја бих додао: без обзира на то шта сам учинио до овог тренутка, постати свет – живети животом за Христа – значи „учинити следећу исправну ствар“, ма колико она могла изгледати тешка. Када све то принесемо Христу, терет аутоматски постаје лакши, нарочито ако имамо на уму две ствари:

– заповест која се најчешће сусреће у Светом писму гласи: „Не бој се!“;

– Исус, чије је једно од имена „Емануил“ („С нама је Бог“), дао нам је многа обећања. Последње међу њима било је: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ Он вас никада неће оставити нити напустити.

Разговор водила: Надане Александра

Извор, фото: bogoslov.ru

Превод са руског редакција портала "Живот Цркве"