Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве, јуче, 14. маја, канонизована су два нова светитеља ХХ века.

Свети синод је, након разматрања извештаја Синодалне комисије за канонизацију, прибројао Сабору новомученика и исповедника Русије преподобномученика Владимира (Јелизарова) и исповедника Атанасија Сајка, назвавши их „новопрослављеним“ светитељима.

Свети Владимир пострадао је 20. фебруара 1930. године, јер се активно супротстављао планираном затварању Храма Вазнесења Господњег, у којем је служио као црквењак. За дан његовог празновања одређен је дан његовог мученичког страдања.

Свети Атанасије, Христа ради јуродиви, током совјетских прогона претрпео је вишеструка хапшења, заточеништво у концентрационим логорима и више од осамнаест година проведених у психијатријским болницама због своје вере и црквеног деловања. И поред свих страдања, наставио је да духовно служи верујућима. Његов спомен установљен је 22. априла / 5. маја, на дан његовог упокојења.

За оба светитеља Свети синод је одредио да, уколико њихове мошти буду пронађене, буду поштоване и чествоване као свете мошти.

Такође је наложено да се, „у складу са одлуком Седмог васељенског сабора, израде иконе новопрослављених светитеља ради њиховог поштовања“.

Свети Владимир је, поред тога, прибројан и Сабору јекатеринбуршких и пермских светих, док је Свети Атанасије уврштен и у Сабор орловских светих.

***

Свети Владимир рођен је 1877. године у селу Биково, у Новгородској губернији, у сељачкој породици. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1904–1905. године. Од 1907. године радио је као послушник у Соловецком манастиру, а 1911. прешао је у Светониколајевски Белогорски манастир Пермске епархије, где је ступио у искушеништво.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1917. године, био је мобилисан у војску. По повратку у манастир, 1. јуна 1919. године замонашен је у расу са именом Владимир.

У Белогорском Светониколајевском манастиру остао је све до његовог затварања 1923. године. Исте године био је ухапшен, али је послије готово седам мјесеци проведених у затвору, 15. октобра пуштен на слободу, уз обавезу да не напушта место боравка.

Након затварања манастира радио је као црквењак у Храму Вазнесења Господњег у Михајловском Заводу (данашњи Михајловск у Свердловској области). Активно се супротстављао намерама власти да затворе храм, због чега је поново ухапшен у јануару 1930. године.

Током истраге држао се храбро и непоколебиво. Одлуком Тројке опуномоћеног представништва Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) за Урал, 16. фебруара 1930. године осуђен је на смрт. Стрељан је 20. фебруара исте године. Верује се да је сахрањен у заједничкој гробници у околини Јекатеринбурга, на територији некадашњег стрелишта ОГПУ-а.

***

Свети Атанасије рођен је 1887. године у селу Даничево, у Волинској губернији, у породици државног чиновника. Од 1905. до 1908. године служио је у војсци.

У јулу 1920. године био је ухапшен и заточен у концентрационом логору број 1 у граду Орлу, где је остао до новембра исте године. Након ослобађања настанио се у звонику Богојављенског саборног храма у Орлу и од тада започиње његов подвиг Христа ради јуродивог.

Почетком двадесетих година, након што је исцељен од тешке болести, са благословом свог духовног оца ступио је у манастир. Од 1926. до 1931. године појао је у хору Храма Васкрсења Христовог на некадашњем манастирском гробљу у Орлу.

Поново је ухапшен у априлу 1931. године, под оптужбом да „међу верујућим масама води агитацију против мера совјетске власти и партије на селу“. Током испитивања Свети Атанасије је потврдио да је људима одговарао негативно када су га питали о колхозима, али је одбацио остале оптужбе. Кривични поступак против њега и других оптужених обустављен је 28. октобра 1931. године услед недостатка доказа.

Године 1932. смештен је у психијатријску болницу у Орлу, где је провео девет година. И у болници су му долазили бројни верници тражећи савет и утеху. Од 1941. до 1948. године живео је у Орлу, појао у црквеном хору и помагао грађанима у свакодневним пословима. Током ратних година укрепљивао је народ, давао духовне савете, упозоравао на невоље и говорио о судбинама војника и заробљеника.

Од 1948. године више пута је хапшен и поново смештан у психијатријске установе, у којима је провео још седам година. У медицинским извештајима лекари су непрестано бележили његову побожност, смиреност, дружељубивост и благост. И током боравка у болницама људи су му настављали долазити по помоћ и духовни савет.

Свети Атанасије упокојио се у Господу 5. маја 1967. године, у 81. години живота. Сахрањен је на Крститељском гробљу у Орлу.

Његов пример хришћанских врлина — кротости, благости, трпљења и смирења — био је на поуку свима који су му долазили. Поштовање исповедника започело је још за његовог живота и траје до данас, више од педесет пет година после његове смрти. Сачувана су и сведочанства о његовој чудотворној помоћи, укључујући и случајеве потврђене медицинском документацијом.

Преузето са: Живот Цркве

Следећи интервју дао је Његово Преосвештенство Иринеј уреднику епархијског сајта 6. маја 2026. године, после завршетка недавног Архијерејског сабора Руске заграничне цркве, поводом питања прослављења оца Серафима (Роуза).

— Драги Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на неколико питања после Вашег учешћа на Архијерејском сабору наше Цркве током протекле седмице. Ако благословите, одмах ћу прећи на „питање тренутка“: да ли је недавни Архијерејски сабор канонизовао јеромонаха Серафима (Роуза) из Платине?

— Не, није. И драго ми је што сте питање поставили тако директно већ на самом почетку, како бих могао подједнако директно да одговорим. А истовремено и да кажем да је само то питање — за које знам да га многи постављају — прилично необично. Веома мало људи има зрело разумевање начина на који Црква живи и остварује своје призвање, а бојим се да бујица чудних извештаја који су почели да круже после објављивања наше саборске посланице управо то потврђује.

Прослављење светитеља не проглашава се као некаква административна одлука на једној седници сабора — наша Загранична црква тако не функционише! Исто тако, канонизација није нешто што се догоди у једном поподневу, па да већ сутрадан буде објављена као свршен чин. То је молитвени процес препознавања светости једне личности и предузимања трезвених и пажљивих корака неопходних да би она била уздигнута на свеопште поштовање верних.

Управо тај процес сада и спроводимо у Заграничној цркви. И молим се да и убудуће предузимамо наредне кораке са оном трезвеношћу духа и верном пажњом коју чеда Цркве с правом очекују од нас.

— Дакле, Сабор није канонизовао оца Серафима, али јесте разговарао о његовој канонизацији?

— Заиста, и то опширно. И више од тога: кроз нашу Посланицу Сабор је потврдио и поделио са вернима да настављамо процес рада на његовом прослављењу, и то не као некакву неодређену жељу или магловиту наду. Ми признајемо да је његово прослављење — ако могу да употребим један популаран израз — „на хоризонту“ нашег црквеног живота, и активно радимо на томе.

— Али Синод Руске заграничне цркве већ је радио на томе, зар не, посредством комисије која је образована пре Сабора?

— Да, и Сабор је са благодарношћу саслушао промишљени извештај те комисије, на чијем се челу налази Његово Преосвештенство епископ сонорски Јаков, како у погледу већ обављеног рада, тако и у погледу наредних корака у њеном даљем деловању.

— На интернету су се појавили наводи да је комисија завршила свој рад. Или да се више не бави проучавањем живота оца Серафима, већ припремом житија и формалних материјала за сам чин канонизације. Да ли је то тачно?

— Уопште није. На Сабору смо изричито потврдили да рад комисије треба да се настави својим током: проучавањем живота оца Серафима, заједно са његовим списима; испитивањем његовог наслеђа; прикупљањем сведочанстава оних који су га познавали или који су искусили благодат његових молитава и заступништва, и тако даље. Наравно, комисија такође разматра већ постојеће литургијске текстове посвећене оцу Серафиму, иконографију и друго, као и оно што ће у будућности бити потребно како се будемо приближавали прослављењу. А пошто желимо да до тог прослављења дође, поверили смо комисији да на томе ради озбиљно и предано.

Све је то потпуно уобичајено када Црква приступа оваквом питању.

— Дакле, Владико, да ли се онда ишта заиста променило на Сабору поводом овог питања? Друштвене мреже су оставиле утисак као да се читава канонизација догодила током те седмице — на једном месту је чак наведено да је то потврдио неименовани епископ са Сабора.

— Не могу говорити о ономе што се дели по друштвеним мрежама — осим да поновим оно што често говорим, а то је да их уопштено треба избегавати. Свакако, нико од оних који су ширили такве „информације“ није заиста учествовао у раду Сабора нити је био у стању да веродостојно пренесе његове одлуке. А у Православљу, ни у канонској пракси ни у саопштавању важних црквених питања, никаква тежина се не придаје анонимним изворима!

Ипак, рекао бих да се на нашим саборским заседањима догодило нешто веома важно, а то је саопштено нашим сопственим речима, на традиционалан начин — кроз нашу посланицу, са нашим именима и потписима. Јасно смо изјавили — и могу рећи да се у срцу радујем што смо то могли да кажемо — да Архијерејски сабор већ сада, у овој фази процеса, препознаје праведан живот оца Серафима.

Другим речима, припрема за његово прослављење не одвија се као да ми већ сада конкретно не осећамо и не препознајемо његову светост — не само међу собом, већ на начин који желимо да поделимо и са другима. Са надом очекујемо да то црквено још потпуније објавимо, ако Бог тако благослови — и благословили смо наставак рада у том правцу.

То није мала ствар! Светост је опипљива! Ми то не скривамо нити се претварамо да је другачије. Сада настојимо да учинимо све што је исправно и достојно како би оно што већ предокушамо постало извор духовне хране за многе.

— Шта, дакле, следи?

— Молимо се и поверaвамо ове важне трудове онима које је Сабор одредио да их у наше име спроводе! И надам се да ће сви наши верни бити охрабрени — као што свакако могу рећи да сам и сам лично охрабрен — чињеницом да је наш Сабор потврдио да већ сада, у овој фази процеса, који је важно нагласити да није ни исхитрен ни препуштен стихији, већ се одвија уредно и трезвено, признајемо да радимо на прослављењу човека који је живео праведним животом и угодио Богу.

Ми осећамо и препознајемо његову светост. Молимо се да и други то осете. И желимо да наставимо овим путем са истом оном духовном озбиљношћу коју је и сам отац Серафим показивао, како би и нама таква светост била дарована.

— Хвала Вам, Владико.

— Било ми је задовољство. Нека Вас Бог благослови. Христос васкрсе!

— Ваистину васкрсе!

Извор, фото: orthodox-europe.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Истинита прича за размишљање

Након што сам једном свом пријатељу испричао причу коју доносим у наставку, упитао ме је: „Зашто данас не срећемо овакве свештенике?“ Одговор на то питање препуштам читаоцу.

Прегледајући једног дана један православни интернет сајт, наишао сам на ову причу, богату духовним поукама за свакога ко је спреман да се замисли над њом. Пожелео сам да је укратко поделим са својим драгим читаоцима, јер сам у њој пронашао практичан одговор на оно о чему сам говорио у претходна два чланка.

Ова прича објављена је у недавно издатој електронској књизи у Москви, штампаној на руском, енглеском и француском језику, под насловом „Свакодневни светитељи“. Књига садржи како истините приче, тако и симболичне приповести. Међу њима се налази и прича о „искушенику епископу“. Реч „искушеник“ овде се односи на монашко искушеништво. (Од овог човека и ми смо у овој Архиепископији примили велики благослов, јер је неколико година служио као епископ у Америци.)

У средишту приче налази се епископ Василије Родзјанко, који се упокојио у Господу 1999. године. Рођен је у руској аристократској породици. Његов деда био је председник Царске думе, што је породицу приморало на изгнанство 1920. године, када је будући епископ још био дете.

На крају су се настанили у Србији. Ту је одрастао, школовао се и упознао велике црквене личности, међу којима и онога који ће касније постати архиепископ и светитељ — Свети Јован Максимович. Василије се оженио девојком коју је дубоко волео, изабрао свештенички пут као служење своме народу и узео Светог Владимира за свог небеског покровитеља. Када су комунисти током и после Другог светског рата дошли на власт, одбио је да напусти Србију, иако се као свештеник суочавао са стварном опасношћу од хапшења.

И управо се то и догодило. Након што се нова Југославија учврстила, прогон Цркве се појачао. Отац Владимир био је послат у логор и тамо је провео осамнаест месеци. Међутим, сукоб који је у то време избио између вођа Русије и Југославије, Стаљина и Тита, довео је до тога да Тито ослободи све „беле Русе“ из логора и протера их из земље. Отац Владимир изабрао је Париз, јер се тамо налазио његов духовни отац, свети архиепископ Јован Максимович. Свети Јован га је примио са радошћу и, после извесног времена, послао у Лондон да служи малој српској парохији. Отац Владимир био је веома образован и истицао се у просветном и мисионарском раду. Говорио је руски, српски, француски, енглески, бугарски и помало румунски језик, што му је омогућило да на Би-Би-Сију води недељну православну верску емисију на руском језику.

Шездесетих година прошлог века прошао је кроз тежак и болан период. После губитка супруге, туга га је одвела у зависност од вотке. Последице алкохола нису се споља примећивале, јер му је телесна снага омогућавала да настави своје дужности без видљивог посртања. Али једнога дана супруга му се јавила у сну, оштро га прекорила и показала му своју жалост због онога што чини. Пробудивши се из тог сна, заувек је оставио алкохол, победивши своју људску тугу.

После упокојења свог дотадашњег духовног оца, за новог духовника изабрао је митрополита Антонија Блума, чувеног лондонског митрополита познатог по дубини духовног живота. Временом је митрополит Антоније предложио да отац Владимир буде изабран за епископа у Северној Америци, јер се већ био показао као успешан мисионар. Према предању Руске православне цркве, епископ пре хиротоније мора бити канонски монах. Тако је и било.

Када се пред монашки постриг исповедио своме духовном оцу, рекао му је: „Добро разумем како ћу живети завете целомудрености и сиромаштва, али још увек не разумем како ћу живети завет послушања. Епископ је тај који даје упутства, савете и наредбе. Њему се указује послушање.“

Митрополит Антоније је на тренутак заћутао, а потом одговорио: „Увек сматрај себе монашким искушеником и буди послушан свакоме ко од тебе затражи неку службу коју можеш да испуниш.“ Отац Владимир је овај савет прихватио као закон послушања и трудио се да по њему живи до краја свог живота. Примио је монашки постриг и добио име Василије, по свом новом небеском покровитељу.

Током година свог епископског служења много пута је посећивао своју отаџбину Русију. Једном приликом сусрео је на једној московској улици старицу која му је, чим га је угледала и помислила да је свештеник, рекла: „Оче, молим вас, осветите мој мали дом. Већ три године молим свештеника из своје парохије да дође и благослови га, али ми никако не одговара.“

Он је одмах прихватио њену молбу, држећи се свог завета послушања. Његов сапутник покушао је да га одврати, говорећи да није дужан да то учини. Тада је упитао старицу: „Где се налази ваш дом?“ Она је одговорила: „Није далеко. Са периферије Москве аутобусом се стиже за свега четрдесет минута!“ Међутим, они су се налазили у самом центру Москве, што је значило да је најпре требало путовати метроом најмање пола сата, а потом и аутобусом. Ипак, владика није променио своју одлуку. Најпре су отишли у храм да узму потребне одежде за освећење дома, а затим су се упутили ка старицином стану — једној собици од свега осам квадратних метара, на деветом спрату старе велике зграде.

Успут им је говорила како је деца и унучад никада не посећују и не показују пажњу према њој. После освећења дома, послужила је владику и његовог пратиоца чајем и колачем. Владика је прихватио од ње једну стару рубљу, како не би повредио њена осећања. Тада му је рекла: „Сада могу мирно да одем из овога света, пошто је мој дом благословен!“

Зар ова старица, која је одрасла под суровим верским прогонима и васпитавана у атеистичкој пропаганди школе и друштва, не показује дубок и потресан осећај светости и страхопоштовања? И не би ли свештеници попут овог епископа требало да буду бројнији, сразмерно мноштву породица које носе у себи овакву свест о значају Божијег благослова?

Током друге посете Русији 1990. године, епископ Василије сусрео је младог свештеника који је са одличним успехом завршио богословски факултет, али није наставио више студије, јер је изабрао да служи у забаченој сеоској парохији у Костромској области и обнавља трошни храм из XVIII века. Овај свештеник замолио је владику да дође и служи Свету Литургију у његовом храму. Као и обично, владикин сапутник покушао је да га одврати од прихватања молбе. Овога пута раздаљина је била далеко већа — свега шест стотина километара! Ипак, владика је послушао. Узео је архијерејске одежде и заједно са младим свештеником и својим пратиоцем кренуо аутомобилом на пут.

После неколико сати путовања саобраћај се зауставио због несреће између мотоцикла и камиона. Владика је сазнао да је мотоциклиста погинуо. Изашао је из аутомобила и пришао месту несреће, где је затекао младића како горко плаче над телом свога оца. Обратио му се речима: „Ја сам православни свештеник.“ Затим га је упитао: „Да ли је ваш отац био верник, да бих могао да прочитам молитве за њега?“ Младић је одговорио: „Да, да, наравно. Молим вас, прочитајте потребне молитве. Мој отац је био веома побожан православни хришћанин и имао је духовног оца. Али није одлазио у цркву.“

Епископ Василије га је изненађено упитао: „Како је могао да има духовног оца, а да не иде у цркву?“ Младић је одговорио: „Мој отац је раније био атеиста. Али је редовно слушао недељне духовне беседе оца Родзјанка (самог епископа Василија) на Би-Би-Сију. Преко њега је дошао до вере и извршавао је све што је тај свештеник говорио, сматрајући га својим духовним оцем.“

Сузе су потекле из очију епископа Василија док је стављао епитрахиљ и почињао молитву за душу свога духовног чеда, које му је до тог тренутка било потпуно непознато.

Ко је могао претпоставити да је Бог устројио овај сусрет како овај човек не би био лишен благослова свога духовног оца? То су скривени путеви Божији. Они нам се не откривају увек брзо и одмах, али то што остају сакривени не значи да Бог не прати сваки детаљ нашег живота, водећи нас ка спасењу којем се надамо.

Господе, даруј Својој Цркви свештенике сличне овим праведницима. Опрости нам и не допусти да оправдавамо своје недостатке.

Извор, фото: Фејсбукстраница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Др Јустинијан Јоаким Симион, специјалиста неурохирургије у оквиру медицинске мреже „Анастасиос“ у Клуж-Напоки, сматра да добар лекар мора бити и духовно уравнотежена личност.
Овај неурохирург не посматра веру као супротност науци. „Верујем да духовност, у свом дубљем смислу — не нужно искључиво религиозном — представља саставни део лекарског позива. То је нешто што нас обухвата и усмерава, чак и онда када тога нисмо у потпуности свесни“, истиче он.
У интервјуу који је дао говорио је о односу лекара и пацијента, чуду људског мозга, информационом друштву, као и изазовима које доноси вештачка интелигенција.
Уравнотеженост и духовност као део лекарског позива
„Басилика.ро“: Као неурохирург, бавите се једном од најсложенијих медицинских специјализација, која се налази на раскршћу ума, психе и тела. Има ли духовност своје место у лечењу неурохируршких пацијената? И на који начин?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Неурохирургија је, без сумње, једна од најсложенијих и најзахтевнијих медицинских области — како са физичке, тако и са психолошке стране. Временом сам схватио да дубина овог позива превазилази искључиво научне оквире.
Постоје ситуације у којима, ма колико моје стручно образовање било темељно и ма колико рационално приступао неком случају, не успевам да пронађем задовољавајући одговор у самој науци. Можда још увек не располажемо свим подацима, можда наука још није стигла дотле — али искрено осећам да неки одговори припадају нечему другом. Духовности.
Разум је темељ наших медицинских одлука — он нам помаже да изаберемо најсигурнији пут, заснован на подацима, искуству и протоколима. Али у успешности лечења огромну улогу има и психичко стање пацијента. А ту се открива једна дубока повезаност: психа је тесно повезана са духовношћу. Нисам једном био сведок како се пацијент снажне вере и дубоког поверења опоравља на готово неочекиван начин.
Као лекар, ако немате унутрашњу психичку равнотежу, ако и сами нисте мирни и духовно сабрани, пацијент то осећа. Пацијенти веома добро препознају стабилност и смиреност, али и наше унутрашње немире.
Верујем да духовност, у свом дубоком смислу — не нужно искључиво религиозном — представља саставни део лекарског позива. То је нешто што нас обухвата и руководи, чак и онда када тога нисмо у потпуности свесни.
 

Вера нам дарује расуђивање
 
„Басилика.ро“: Живимо у епохи у којој смо, нарочито путем интернета, непрестано изложени непрегледној количини нефилтрираних информација. Какав утицај то има на наше здравље и какву улогу у таквом контексту могу имати Црква, духовност и вера?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Живимо у добу хиперпродукције информација, у којем нас огромна количина садржаја, посебно оног са интернета, лако може преплавити. Информације више нису јасно разврстане нити проверене, што ствара збуњеност, анксиозност, а понекад и погрешне одлуке у вези са здрављем.
Многи пацијенти долазе у ординацију уплашени, са ставовима формираним на основу онога што су прочитали на интернету, а које је понекад тешко отклонити чак и јасним медицинским објашњењима.
Та бујица информација слаби нашу способност расуђивања и онемогућава нас да останемо утемељени у здравој логици. Управо ту, верујем, духовност — у свом дубљем смислу — има веома важну улогу. Црква, вера и припадност систему јасних вредности могу донети равнотежу у један хаотичан свет. Оне нам пружају оријентире, унутрашњи мир и способност да разлучимо шта је заиста важно.
Вера, онако како је ја разумем, није у супротности са науком. Напротив, она нам помаже да будемо утемељенији, стабилнији и уравнотеженији пред неизвесностима живота. А у друштву које делује све ужурбаније и дезоријентисаније, потребно је управо такво упориште — како пацијентима, тако и нама лекарима.
За мене лично, Црква, духовност и вера представљају изузетно важне ослонце у овом веку брзине и стерилних информација доступних на интернету, које нас у сваком тренутку непрестано засипају.

Дијагноза — почетак пута уз пацијента
 
„Басилика.ро“: Да ли је у неурохирургији теже поставити дијагнозу него у другим медицинским специјалностима?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Свака медицинска област има своју сложеност, али у неурохирургији тежина не лежи само у постављању дијагнозе, већ и у дубоком разумевању свих последица које та дијагноза носи, као и у начину на који се она саопштава пацијенту.
Мозак је орган који нас и даље задивљује својом сложеношћу, а симптоми често могу бити варљиви, тешко уочљиви или подложни различитим тумачењима. Неретко је граница између стања које захтева хируршку интервенцију и оног које се може лечити конзервативним путем веома танка, и управо ту до изражаја долазе искуство и клиничка интуиција лекара.
Ипак, можда је најтежи тренутак онај када човеку треба саопштити да болује од обољења мозга или кичме — нечега што је за већину људи синоним за страх, неизвесност, а понекад чак и за губитак идентитета или контроле над сопственим телом.
То је стварност коју није лако прихватити. Управо зато комуникација постаје својеврсни медицински чин. Потребно је пронаћи равнотежу између тога да човеку саопштите истину, а да га притом та истина не сломи, као и да му помогнете да остане свестан, прибран и укључен у доношење одлука о сопственом лечењу.
У неурохирургији, дијагноза је често тек почетак једног пута који подразумева много више од саме науке — он захтева саосећање, стрпљење, поверење и дубоко хуману комуникацију.

Људски фактор — кључан у употреби технологије

 „Басилика.ро“: Може ли се говорити о технолошком напретку у дијагностици неурохируршких обољења? Може ли вештачка интелигенција помоћи лекару? И на који начин?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Без сумње, у последње време технолошки напредак у дијагностици неуролошких обољења веома је значајан. У неурохирургији већ смо сведоци невероватних достигнућа — од магнетне резонанце високе прецизности, па све до технологија хируршке навигације које нам омогућавају сигурније и прецизније интервенције.
Ови алати нам помажу да јасније разумемо шта се дешава унутар мозга и кичменог стуба, као и да откријемо болести у веома раним фазама, што често прави пресудну разлику у успеху лечења.
Када је реч о вештачкој интелигенцији, њен потенцијал је заиста огроман. Она може бити значајна помоћ лекару у процесу постављања дијагнозе, нарочито у анализи сложених података добијених путем дијагностичких снимања.
На пример, алгоритми машинског учења могу препознати аномалије које би људском оку могле промаћи или предвидети ток развоја одређене болести на основу великих количина података.
Ипак, важно је нагласити да технологија, ма колико напредна била, не може у потпуности заменити лекара. Вештачка интелигенција може бити моћно средство, али нема способност да разуме емоционални и лични контекст пацијента, а управо су ти аспекти од суштинског значаја у медицинској пракси.
Лекар остаје незаменљив у тумачењу тих информација и доношењу одлука, јер у обзир не узима само податке, већ и људску стварност која стоји иза сваког појединачног случаја.
На крају, технолошки напредак и вештачка интелигенција представљају велику прилику за савремену медицину, али их треба посматрати као допуну нашем раду, а не као замену за њега.
Све што чинимо јесте да та средства ставимо у службу пацијента, како бисмо му пружили што веће шансе за оздрављење.

Људска повезаност — од суштинског значаја

„Басилика.ро“: Која су најчешћа неуролошка обољења која препознајете код пацијената који долазе у клинику „Анастасиос“ у Клуж-Напоки?
Др Јустинијан Јоаким Симион: У клиници „Анастасиос“ у Клуж-Напоки сусрећемо пацијенте из читаве земље, сваког са сопственом животном причом и изазовима, и управо то чини да сваки дан буде другачији и испуњен смислом. Од случајева дискус херније, краниоцеребралних траума, туморских и васкуларних обољења мозга, па све до патологија кичмене мождине и веома сложених обољења — наша делатност обухвата читав спектар неурохируршке патологије.
 
Оно што ову клинику чини посебном јесте чињеница да наш тим није само скуп стручњака, већ заједница посвећених и саосећајних људи који на прво место стављају потребе пацијента. Сваки лекар у нашем тиму поседује озбиљно професионално искуство, али и оно што је можда најважније — дубоку људску димензију.
Окупио сам око себе тим који дели исту визију: да се неурохирургији приступа не само из научне перспективе, већ и кроз дубоко хуман поглед на човека.
Трудимо се да сваки пацијент током читавог процеса лечења осети да је схваћен, подржан и поштован. У једној тако осетљивој области као што је неурохирургија, људска повезаност подједнако је важна као и успешно изведене хируршке интервенције.

Мозак — задивљујућа творевина

„Басилика.ро“: Шта нам можете рећи о људском мозгу, најважнијем делу нервног система?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Људски мозак је, без сваке сумње, једна од најсложенијих и најтајанственијих творевина у природи. Он представља средиште свих наших функција — од најосновнијих, као што су дисање и рад срца, па све до најсложенијих, попут мишљења, осећања, памћења, па чак и саме свести.
То је задивљујућа структура са око 86 милијарди неурона, који међусобно комуницирају кроз изузетно сложену мрежу електричних и хемијских сигнала. Ти неурони образују системе који управљају свиме што чинимо: начином на који се крећемо, како доживљавамо свет око себе, како учимо и како се односимо према другим људима.
Мозак је, такође, изузетно пластичан орган, способан да се прилагођава и реорганизује — процес који је познат под називом неуропластичност.
Но, изван своје научне сложености, мозак има и дубоко људску димензију. Свака мисао, свако осећање и свака одлука коју доносимо на неки начин су њиме обликовани. Усудио бих се да кажем да је он, у симболичком смислу, „седиште“ свега што јесмо, те да брига о здрављу мозга није само медицинско питање, већ и одговорност према нама самима као личностима.
У неурохирургији се са овим изузетним органом сусрећемо у тренуцима кризе, и зато је свака интервенција истовремено и професионални изазов и чин дубоког поштовања према његовој сложености и крхкости.

Како сачувати здравље мозга

„Басилика.ро“: Имате ли неколико практичних савета за очување здравља мозга?
Др Јустинијан Јоаким Симион: Здравље мозга од суштинског је значаја за активан и уравнотежен живот, а одређене једноставне навике могу у великој мери помоћи да он остане у добром стању. Ево неколико савета које често препоручујем пацијентима:
Редовна физичка активност — Физичко вежбање подстиче бољу циркулацију крви ка мозгу и помаже стварању нових неуронских веза. Ходање, пливање или трчање само су неки од облика активности који благотворно делују на здравље мозга.
Уравнотежена исхрана — Здрава исхрана, богата хранљивим материјама важним за мозак, као што су омега-3 масне киселине, витамини Б групе и антиоксиданси, подржава когнитивне функције. Намирнице попут масне рибе, орашастих плодова, семенки и зеленог лиснатог поврћа посебно су корисне.
Довољно одмора — Мозак се током сна обнавља и регенерише. Квалитетан сан од око седам до осам сати током ноћи веома је важан за памћење, емоционалну стабилност и очување психичке равнотеже.
Ментална активност — Мозак је потребно непрестано „подстицати“ како би остао активан. Читање, учење страног језика, решавање загонетки или бављење креативним активностима подстичу неуропластичност и одржавају когнитивне способности на високом нивоу.
Управљање стресом — Хронични стрес може озбиљно нарушити здравље мозга. Зато шетње у природи, молитва, тренуци тишине или једноставно време посвећено одмору и удаљавању од свакодневног притиска могу направити велику разлику.
Друштвени односи — Очување здравих међуљудских односа и учешће у друштвеним активностима веома су важни за ментално здравље. Мозак има велику корист од разговора и интеракције са другим људима, јер се на тај начин подстичу области задужене за мишљење и памћење.
То су само неке од навика које, ако се доследно примењују, могу дугорочно допринети здрављу мозга. Као и у свему што се тиче организма, превенција је кључна. Здрав мозак значи активан, бистар и живот испуњен снагом и енергијом.
Др Јустинијан Јоаким Симион је, заједно са својим братом др Теодором Симионом, оснивач појачког ансамбла византијске музике „Анастасиос“.
 
Извор: basilica.ro
Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

„Од дрвета не види шуму“, каже народна изрека. Она указује на то да усредсређеност на појединости може замаглити сагледавање целине. Наравно, неко би могао одговорити и супротно: „Толико је обузет шумом да не види дрвеће.“ Уистину, човек је устројен тако да може да сагледава и дрвеће и шуму — и ширу слику и појединости. Међутим, најбоље је када то функционише на исправан начин. Према неуронаучнику и философу Ијану Макгилкристу, правилан поредак постоји онда када сагледавање целине има првенство, док је пажња према детаљима у другом плану. У свом првом значајном делу, Господар и његов изасланик („The Master and His Emissary: The Divided Brain and the Making of the Western World“), он истражује на који су начин две мождане хемисфере — десна и лева — устројене управо за те функције. Он, такође, тврди да је западна цивилизација (модерност) преокренула тај поредак и постала претерано усмерена на детаље. Због тога врло често не сагледавамо ширу слику све док не буде прекасно.

Наша усредсређеност на појединости постала је једно од главних обележја технологије и науке. Ствари рашчлањујемо како бисмо разумели на који начин функционишу. Наравно, то „како ствари функционишу“ често представља нешто много шире од фрагментарних истраживања по којима је наша технолошка цивилизација постала позната. Постали смо култура стручњака и специјалиста. У свету брзих промена често тек касније откривамо „ненамераване последице“ својих поступака, дуго након што су ти поступци већ почели да делују.

Протестантска реформација заузима место у историји које се у великој мери поклапа са Индустријском револуцијом. Њих је повезивало поверење у саму природу промене. Сретао сам протестантски слоган semper reformanda (скраћено од ecclesia semper reformanda est), што се преводи као: „Црква мора непрестано да се реформише.“ Промена је тако постала нешто више од повременог исправљања недостатака — постала је нужан начин живота.

Одавно сматрам да је појам промене постао део саме основе позносредњовековне западне културе. Било би поједностављено тврдити да постоји искључива узрочна веза — да је Реформација довела до Индустријске револуције — иако су поједини значајни мислиоци годинама заступали такво становиште, попут Макса Вебера. Чини ми се тачнијим рећи да је „промена“ једноставно постала „део духа времена“. Ипак, ми смо наследници тог културног преображаја. Промену подразумевамо као природно стање ствари. Штавише, промену посматрамо као напредак, као кретање ка нечему бољем. Црква се, дакле, не само реформише, него мора непрестано да се реформише.

Током последњих неколико деценија почеле су, међутим, да се јављају сумње у такво схватање. Критичари наратива о промени и напретку постојали су од самог почетка, али су ненамераване последице наших „прогресивних“ пракси почеле да се нагомилавају на начин који саму промену доводи у питање. Полако откривамо да, када промените једну ствар, ризикујете да промените све. Такав ризик упућује на потребу да идемо спорије и да научимо да добро погледамо пре него што начинимо корак.

Они који су најизложенији неочекиваним последицама промена јесу млади. Родити се у времену великих промена значи да ће њихове последице највероватније постати јасне тек онда када већ буде прекасно. Изгубљено детињство не може се повратити нити поправити.

Занимљиво је приметити да Православље претходи културном преображају који је створио савремени свет. Штавише, Православље је живело у својеврсној „културној чаури“, која је у много чему била страна читавој западној култури. Ипак, сада се налазимо овде, у оваквом свету. Управо та чињеница у великој мери објашњава уздржаност Православља према западној култури у целини, као и његову трајну критику начела semper reformanda.

Шта бисмо уопште мењали?

Православље унутар свог предањског постојања има много „дрвећа“, али их је примило у облику шуме. Православље није „мноштво ствари“ — оно је свеобухватна целина. Православни разговори (а њих је у нашем интернетом повезаном свету веома много) често бивају увучени у културну навику усредсређености на појединости. Било да је реч о догматским питањима или о практичним и пастирским темама, наши разговори лако могу постати расправе о „дрвећу“ — о детаљима истргнутим из сопственог контекста. А такви разговори неизбежно носе опасност погрешног разумевања и искривљавања самог предмета о коме се говори.

Православље је све — по самој својој природи. Све што је мање од целине није Православље.

Свети апостол Павле пише у Посланици Ефесцима 1: 9-10

„...тајну воље своје, по благовољењу својему које унапред одреди у Њему. За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему.“

То је Црква — „све сабрано у једно у Христу“.

Зато он може да пише и Светом Тимотеју, описујући Цркву на следећи начин:

„Дом Божији, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15).

Мислим да је то један од главних разлога због којих Православље себе често описује као „начин живота“, а не као скуп догмата. Уосталом, сама реч Orthodoxia значи „правилно слављење“ или „правилно богослужење“ и означава целокупност нашег живота у заједници са Богом, а не само оно што чинимо у храму. Православни живот јесте живот у присуству свега.

Када су моја деца била мала, често су морала да бирају како ће поставити своја питања. Могла су да питају мајку и добију кратак, практичан одговор. Или су могла да питају оца — и тада би добила читаво предавање о свему. А када бисмо разговарали, ти разговори су трајали дуго.

И данас, када размишљам о било чему, ја размишљам о свему. Верујем да је једини истински одговор на све управо: „Слава Богу за све.“ У тим речима не крије се одбацивање света. Напротив, у њима је прихватање и загрљај свега што постоји (укључујући и Самога Бога), као и прихватање и благосиљање сопственог места унутар тог поретка. А моје место јесте да кажем: „Слава Богу за све.“

Протојереј Стивен Фримен

Извор: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Неки су опадање освећујуће димензије у животу верних приписивали занемаривању од стране свештенства. Међутим, није исправно сву одговорност приписати искључиво свештеницима, занемарујући притом одговорност самих верника. Нису сви клирици светитељи, нити су то сви верни. Има много добрих свештеника, али су они често обесхрабрени притиском који се на њих врши да буду све друго — осим оних који освећују. Стога, иако је одговорност свештенства заиста велика, постоји и велика одговорност која почива на вернима. У претходном тексту осврнуо сам се на улогу свих нас, као и на значај дома у духовном обликовању личности.

Зато бих желео да ову тему додатно продубим и да говорим о молитви, њеној улози и неким савременим препрекама, нарочито онима које сами верни стварају. Надам се да ћу осветлити нашу заједничку одговорност — и клирика и лаика — за ово одсуство молитве, како бисмо заједно узрасли ка делатнијем животу освећења.

Почнимо од богатства православног богослужбеног предања, посебно византијског обреда. Он се одликује изузетним литургијским богатством и начином на који обухвата читав опсег људског живота. Црква прати верника својим молитвама од зачећа и рођења, преко првог увођења детета у храм, потом кроз Крштење, Свето Причешће и духовно узрастање. Она освећује живот кроз свете тајне, дом кроз освећење воде, а благосиља и поља и имовину. Прати верне у болести, на путовањима, у учењу, у зарукама, браку, па чак и до самог тренутка одласка из овог живота. Ни тада не престаје, јер наставља да се моли за упокојење душе.

Брига Цркве јесте да обухвати и духовно нахрани човека, како би постао грађанин Небеског Царства, примио спасоносне дарове Божије и имао живот у изобиљу (Јн 10, 10), који је Христос дошао да дарује.

Зато је православни обред обогаћен спасоносним догађајима, али и догађајима свакодневног живота које је Црква осветила и обукла у хришћански смисао, да би постали духовни прозори ка спасењу верних. Тако су празници Господњи, Богородичини и светитељски распоређени током читаве године. Готово да нема дана без једног или више празника. Сваки празник има своје богослужбене текстове, читања из Светог Писма и дивне химнографске песме, које се разликују по дужини, значају, лепоти и распрострањености.

Поред тога, овај обред обогаћен је бројним молитвама које благосиљају верника у сваком аспекту живота. За све постоји молитва. Можемо, на пример, поменути молитве благосиљања које обухватају животне околности, намере, рад и имовину. Постоје и благосиљања за прилике које су широм света препознате, а могу добити хришћанску димензију, као што су Дан животне средине, Дан учитеља, Дан мајке, Дан оца и слично.

Не треба заборавити ни свакодневне молитве распоређене током годишњег богослужбеног круга: умилне службе Великог поста, Свете и Велике седмице, молебне каноне светима и прозбене молитве.

Митрополит Калист (Вер), у својој књизи Православна Црква, пише: „Богатство православних богослужења захтева од верника да поседује малу библиотеку од око двадесет значајних књига. Иако у почетку тешке за употребу, ове књиге представљају једно од највећих богатстава Православне Цркве.“

Пред овим богатством — које испуњава на десетине томова — човек не може а да се не изненади недостатком богослужбене праксе у парохијским храмовима данас, као и чињеницом да огромна већина верних не познаје оно што постоји у њиховој сопственој Цркви. Ако изузмемо добро познате службе Великог поста и Страсне седмице, видимо да већина верника познаје од тог обиља и лепоте Цркве углавном само Божанствену литургију.

Размотримо неколико примера.

Колико ми је познато, у већини градских храмова и мањих парохија јутрење недељом ујутру служи један или два појца. Колико верних заиста учествује у њему? Упоредимо број оних који присуствују јутрењу са бројем оних који долазе на Божанствену литургију.

Што се тиче Великог вечерња у суботу увече, које носи сав васкршњи смисао недељног празника, колико верних га заједно са свештеником молитвено доживљава у храмовима где се редовно служи? Једном сам присуствовао суботњим вечерњим службама у Кијеву и Москви. Словени су служили и вечерње и јутрење у суботу увече, у потпуности певано. Био сам задивљен када сам видео храмове пуне верних који стоје, јер у њима нема клупа. Они који не учествују у тим службама не приступају Светом Причешћу у недељу ујутру, чак и ако су се те вечери исповедили.

Узмимо још један пример: свакодневне молитве. Колико их верних заиста узноси? Међу онима који се исповедају и траже духовно руковођење, колико њих износи тешкоће са којима се сусрећу у молитвеном животу? Из мог искуства као духовника, нарочито у време када сам служио као парохијски свештеник, ретко сам слушао примедбе у вези са молитвом, осим расејаности ума. За огромну већину покајника највећи подвиг био је истрајност у вршењу молитве ујутру и увече, ма колико кратко било лично правило које им је духовник одредио.

Посматрачи запажају већу посећеност богослужењима након којих следи неки облик заједничког дружења, нарочито уз храну. Тако је, на пример, учешће на Литургији пређеосвећених дарова средом увече знатно веће у парохијама где се након ње организује трпеза, агапе. Да ли је овај одзив плод љубави према молитви, или пак заједничко окупљање око трпезе има пресуднију улогу? Одговор остаје на свакоме од нас, јер наша улога није да осуђујемо, већ да сагледавамо и да се духовно пробудимо.

Шта би један спољашњи посматрач разумео када би био позван да присуствује крштењу или венчању? Зар друштвени обичаји и спољашњи утисак често не преовлађују над духовном димензијом, понекад до те мере да је потпуно засене? Зар се музика, одећа, цвеће, украси, свечаности и позивнице не сматрају најважнијим — оним чему се посвећује време, пажња, па и новац? Шта то значи, ако не да у дубини своје савести често придајемо мало значаја духовној стварности коју нам Црква дарује, док предност дајемо спољашњим, друштвеним облицима?

Присуство боце освећене воде и друге са благословеним уљем на полици са иконама у дому и даље је уобичајено међу православним хришћанима. Помазивање болесних освећеним уљем остаје природна пракса међу вернима, којој се прибегава ради благослова и исцељења.

Наши преци су били навикли да у својим домовима одвоје место за Бога: кутак са иконама и кандило које непрестано гори пред њим. То је аутентична и темељна традиција источног хришћанства. Где је она данас? Колико домова још увек пали кандило суботом увече или у временима искушења и невоље? Где је ишчезло кађење икона? Или употреба тамјана у породичној молитви? Зар такве праксе не негују опипљив осећај присуства Божијег — или још више, духовно осећање прожето божанским присуством — које се усађује у срца деце и никада се не брише из њиховог памћења?

Шта закључујемо из ових примера? Где је духовни живот народа? Зашто многи не одговарају на духовне подстицаје? Ако смо искрени, зар не треба да признамо да многи не придају томе исти значај као друштвеним обавезама? Да ли одговорност за то почива само на свештенству? Где је улога истинског хришћанског васпитања? Где су наши духовни домови који живе у побожности, страху Божијем, верности јеванђелским заповестима и молитви — и који све то преносе даље? Где је наша улога као очева и мајки, дедова и бака, свештеника и верних?

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Не знам узрок, али понекад чујем глас своје мајке како ме зове по имену. Можда је то насумично активирање неурона, а можда нешто мистичније и помало језиво. Не знам. Знам, међутим, да је то снажно искуство које допире до саме дубине моје душе.

Имена су таква.

Има нешто дубоко у библијској сцени у којој Адам даје имена животињама. Неизрециво је дирљиво што нам је речено да је Бог довео животиње пред Адама да „види како ће их назвати". Каква необична слика. Чини ми се да је то „давање имена" било и део самог „стварања". Бог је речју призвао творевину у постојање. Као бића која говоре (λογικὰ πρόβατα – разумне овце, овце које говоре), ми носимо у себи образ Божији. Постоји веза између предмета и његовог имена, веза која постаје све нејаснија како наш језик постаје све сложенији. Више ни сами не знамо шта говоримо.

Давање имена детету застрашујуће је озбиљна ствар – дати некоме име које ће носити читавог живота. Постоје културе у којима човек има два имена: једно за јавност, а друго које је тајно. То говори о сили која је садржана у имену.

Свето Писмо обилује причама о именовању – и имена често откривају карактер личности или места. Дубоко је значајно за Мојсија то што, када је ступио у саму Божију присутност у Купини која гори, његово прво питање гласи: „Како Ти је име?" Од тада, племена Израиља, иако знају Име, приликом читања или изговарања ЈХВХ употребљавају замену „Адонај" (Господ) или „Ха-Шем" (Име). Само Име сматра се сувише светим да би се изговарало.

Савремени свет не придаје велики значај именима. Савремене философије углавном нас уче да су имена само речи и да немају стварну везу са оним што означавају. Такав став у великој мери објашњава колико лако разбацујемо речи. Дечја рима каже:

„Штапови и камење поломиће ми кости, али речи ме неће повредити."

Стварност је да се кости релативно брзо зацељују, док бол од речи може да пече читавог живота.

Једно што не успевамо да разумемо јесте заједничарски, општењски аспект наших имена (немам бољу реч да то изразим). Наша имена пребивају у нама, а ми у њима. Опет, немам коначно догматско формулисање ове стварности. Ипак, оно произилази из православног учења.

Почетком XX века, у једном од манастира на Светој Гори појавила се полемика око учења да је „име Божије Бог". Позната као спор о именослављу (Имяславие), тај став је осудио Свети синод у Москви. Касније расправе указале су да је било неспоразума (и несрећних формулација) у вези са тим питањем, па је могуће да ће оно једног дана поново бити размотрено.

Ипак, осећај изражен у тврдњи „име Божије је Бог" укорењен је у многим црквеним праксама, укључујући и заповест да се „не узима узалуд име Господње". Одавно сматрам да су заговорници овог учења погрешили када су га заснивали на језику суштине, уместо на језику личности, односно ипостаси. За икону кажемо да је „ипостасно представљање" онога који је на њој изображен (уп. св.Теодор Студит, „О светим иконама").

Имена су важна.

Дете именујемо у Цркви посебним чином (осмога дана). Они који приступају Цркви, у било ком узрасту, добијају име неког светитеља. Монах при постригу добија ново име. Икона се не сматра довршеном док на њој није исписано име. Заиста, име је свето колико и сама икона.

Речено нам је да ћемо у есхатону (на крају свега) примити ново име (Откр. 2,17):

„Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама. Ономе који победи даћу да једе од мане скривене, и даћу му камен бели, и на камену ново Име написано, које нико не зна осим онога који га прима."

Значајно је да богослужбене књиге за Божанствену литургију прописују да се причешће даје по имену: „Причешћује се слуга Божији (име) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни."

Наш однос према сопственом имену понекад може бити сложен. Познавао сам људе који су са радошћу прихватили ново име на миропомазању или крштењу, јер је оно заменило нешто што је било извор унутрашње рањености. Током живота понекад стичемо и надимке који нам не користе. Моја прича о имену почела је са „Мали Стив", затим „Стив", па „Стивен" (када сам рукоположен). „Мали Стив" је настао у односу на „Великог Стива" који је живео у суседству – био је крупнији и повремено насилник. Занимљиво ми је да, након што сам већи део одраслог живота познат као „отац Стивен", сусрет са пријатељима из детињства који ме ослове са „Стив" делује помало чудно. Није то проблем, али звучи као име неког другог.

Постоји, како нам је откривено у Писму, име које још не знамо – име које нас очекује, име које „нико не зна осим онога који га прима". Та стварност ме подсећа на речи светог апостола Јована:

„Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; али знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте" (I Јн 3,2).

Верујем да то ново име већ пребива у нама. Оно именује „истину нашег личног постојања", које је по образу Христовом. Када будемо видели Христа „какав јесте", тада ћемо видети и себе „онакве какви заиста јесмо". Та стварност је толико велика да ће захтевати ново име.

Ипак, и имена која сада носимо имају светотајински карактер. Дајемо их једни другима као дар. Дајемо их да бисмо били по њима звани. Дајемо их као знак и икону личности. На језицима и у мислима пријатеља она доносе радост и лепо сећање; на језицима и у мислима непријатеља доносе страх и гнев. Ако постоји нешто као „зло око", онда свакако постоји и злоупотреба имена – и она може бити подједнако разорна.

То што је Бог, примивши тело од Дјеве, прихватио и људско име (као што анђео Господњи рече Јосифу у сну: „Надени Му име Исус, јер ће Он спасти народ свој од греха њихових" – Мт. 1,21), представља дубоко снисхођење, јер Бог тиме прихвата и рањивост коју сва наша имена деле.

У јужној култури Сједињених Америчких Држава некада је било незамисливо да се име „Исус" користи као псовка. Нажалост, та култура се урушава, као и много тога што је било од велике вредности. Пророк Исаија је рекао: „Човек сам нечистих усана и живим међу народом нечистих усана." Треба да се трудимо да се ослободимо навике злоупотребе имена Господњег.

Када сам завршио средњу школу, преселио сам се у стан са једним пријатељем. Били смо такозвани „Исусови занесењаци" (припадници покрета „Jesus Movement" с краја шездесетих и почетка седамдесетих година). То је био мали двособан стан. Једна од наших најлепших навика била је да, лежући у креветима, дозивамо један другог разним именима Господа Исуса док тонемо у сан. Он је сада код Господа. Али тих се благих тренутака сећам сваки пут када читам вољену православну молитву — Акатист најслађем Господу Исусу*, посвећену Светом Имену.

Топло вам је препоручујем. Нека име Исусово увек буде на нашим уснама и у нашим срцима!

*) код проте на енглеском Akathist to our Sweetest Lord Jesus Christ

протојереј Стивен Фримен

Извор: What's In A Name? - Glory to God For All Things

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Интервју водила Штефанија Кошулеану

У светлости празника жена мироносица и Сабора светих Румунки, архиепископ романски и бакуески Јоаким у интервјуу који следи истиче храброст, веру и верност ових женских узора у Цркви. Полазећи од њиховог сведочанства из Јеванђеља, архијереј наглашава централну улогу жене у хришћанској заједници. У друштвеном контексту који је нестабилан и обележен секуларизацијом, пример мироносица остаје актуелан, позивајући на молитву, ангажовање и пожртвовање како у породици, тако и у друштвеном животу.

Ваше Високопреосвештенство, ко су жене мироносице и зашто су оне тако важне у животу Цркве?

Израз „жене мироносице” потиче из хришћанске традиције и има првобитно значење различито од оног које се данас понекад користи. У Светом писму, мироносице су биле жене које су после распећа дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа, доносећи мешавину мирисних уља да помажу Његово тело и испуне јудејске погребне обичаје. У том изворном смислу, овај израз има позитивно значење, означавајући верне, предане и храбре жене које су следиле Христа не само у време чуда, већ нарочито у часу страдања и смрти. Оне долазе „рано ујутру, још за мрака” (Јн 20, 1), носећи миро, али пре свега љубав која се није поколебала пред лицем смрти. Изненађујуће, у свету који је маргинализовао сведочење жене, Бог управо њих чини првим весницама победе над смрћу. У Омилијама на Јеванђеље по Матеју, Свети Јован Златоусти истиче ову мисао, говорећи да „жена, која је некада била узрок пада, сада постаје благовесница Васкрсења”. Тако њихов значај није само историјски, већ пре свега еклисиолошки: оне су икона саме Цркве, која тражи Христа, сусреће Га и објављује Га свету.

Чему нас уче храброст и верност жена мироносица, нарочито у контексту света у коме се вера често ставља на испит?

Храброст мироносица није храброст самоистицања, већ жртвене љубави која је спремна да иде до краја. Оне не прорачунавају ризике и не траже сигурност, већ остају верне чак и онда када све изгледа изгубљено. Насупрот уплашеним ученицима, оне иду ка гробу, прихватајући неизвесност: „Ко ће нам одвалити камен?” (Мк 16, 3). У својим Омилијама, Свети Григорије Палама истиче да никаква препрека не може стати на пут ономе ко љуби Бога, јер се истинска љубав не зауставља на ономе што је видљиво, већ пролази и кроз таму, тражећи Љубљенога. Своју унутрашњу храброст оне су у датим околностима показале верношћу Спаситељу Исусу, кога нису напустиле, вером у речи анђела који је објавио Васкрсење, али и сведочењем овог чуда пред апостолима и ученицима. Њихова храброст, испољена пред неверицом, показује да се друштвена слабост може преобратити у духовну снагу кроз снажно и аутентично живљење онога што се исповеда. Зато за савременог човека, изложеног притисцима релативизма и секуларизације, мироносице постају узор живе вере која се не стиди и не прави компромисе. Оне нас уче да постојана љубав према Богу не зависи од повољних околности, већ од дубине односа са Христом.

Како можемо боље разумети улогу жене у Цркви, полазећи од примера ових светих жена?

Улога жене у Цркви постаје много јаснија ако полазимо од узора жена мироносица, које су на гроб дошле не из обавезе према јудејским погребним обичајима, већ из љубави и храбрости. Њихов пример показује да улога жене у Цркви није пасивна, већ дубоко активна, пројављена кроз живу веру, ангажовање, одговорност, храброст и иницијативу. Хришћанска жена има суштинску улогу у животу заједнице кроз учешће у социјалним и добротворним делатностима, у преношењу вере, у оквиру породице или заједнице, али и у области образовања. Она је образ жртвене љубави и носилац саосећања и служења ближњем. Истовремено, чињеница да се Христос најпре јавља женама показује да у духовном поретку не постоји инфериорност у односу жена–мушкарац, већ да достојанство произлази из личног односа са Богом, а не из друштвене улоге. Зато је пример жена мироносица нормативан за хришћанску жену, чија се улога у Цркви одређује позивом да љуби, васпитава, служи, сведочи и подржава живот заједнице. Највиши узор живота за жене јесте Пресвета Богородица, која нам показује да светост жене не зависи од функције коју има у друштву, већ од одговора на Божији призив. Тако улога жене у Цркви има дубоко мисионарски карактер: она постаје сведок Васкрсења својим животом, вером, жртвом и способношћу да преноси живот у Христу.

На који начин човек данас може да следи узор жена мироносица?

Узор светих жена мироносица не припада само прошлости, већ остаје жив и актуелан и за савремену хришћанку. Иако су живеле у различитим историјским раздобљима и на различитим местима, повезује их унутрашње искуство светлости Васкрсења, које је ванвременско. Следити узор жена мироносица значи неговати искрено тражење Христа. За данашњег хришћанина, ова неуморна потрага се остварује у литургијском животу, у молитви, у једном евхаристијском живљењу, и подразумева остајање уз Христа чак и онда када је Он присутан на другачији начин — у искушењима или страдањима. Зато је савремена хришћанка позвана да следи узор светих жена и врлине које су их прославиле: постојану веру, жртвену љубав, храброст сведочења и неговање обновљујућег унутрашњег живота. Непрестано тражење Христа, препознавање Његовог присуства у личном животу и преображај живота у сведочанство Васкрсења представљају начине на које хришћани данас изнова оживљавају искуство радости жена мироносица, као сведока чуда које су у пуноћи доживеле. Унутрашњи преображај под дејством благодати Духа Светога знак је да је савремена хришћанка „мироносица“ нашег времена, достојна носитељка светлости Васкрсења, чисте вере и живо сведочанство деловања Божијег у свету.

Сабор светих жена румунских је новији празник. Који је био разлог његовог установљења и коју поруку упућује верницима?

Установљење празника посвећеног светим женама румунским изражава живу свест Цркве да светост није апстрактна или удаљена стварност, већ она која се остварује у историји, у конкретним људима који су свој живот посветили неуморној потрази за Богом. У румунском народу, многе жене су проживеле исто искуство сусрета са Христом.

Иако нису све свете жене оставиле потомству писана дела или изричите богословске записе, њихов живот је био живо сведочанство деловања Божијег у молитви, у смирењу и у жртвеној љубави. Оне су кроз време наставиле искуство мироносица, живећи унутарњу радост сусрета са Христом у светлости Васкрсења, имајући исту веру и проповедајући исту истину. Тако је Васкрсење постало смисао њиховог живота, а њихово биће место обитавања Спаситеља Исуса Христа, како сведочи Свети свештеноисповедник Димитрије Станилоје: „Васкрсење Христово постаје наш живот у оној мери у којој се Христос настањује у нама“. Чистота живота и потпуно предавање Богу преобразили су их у сведоке овог великог чуда и учинили их извором светлости за сав верни румунски народ.

Стога овај празник показује континуитет живљења вере у светлости Васкрсења код савремених светих жена румунских, које су носиоци исте жртвене љубави која преображава живот и даје смисао постојању, потврђујући кроз време поруку да је светост могућа овде и сада, у условима свакодневног живота.

Извор: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

… Реч има велику силу, а ми се не односимо према томе како треба и нисмо свесни да је реч најдубље повезана с вечним животом или вечном смрћу…

Зашто је реч испуњена управо таквом снагом и циљем? Свети јеванђелиста Јован Богослов Јеванђеље започиње говорећи о Христу: „На почетку беше Реч“ (Јн.1:1). Да, апостол који нам је открио да је Бог Љубав истовремено Га назива и речју, и притом истиче божанску суштину Спаситеља, Јединородног Сина с Богом Оцем од Којег се не може одвојити, и истиче стваралачку силу речи: „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и без Њега ншта не постаде што је постало“ (Јн.1:1-3).

О стварању света у Библији пише: „И рече Бог: нека буде светлост! И би светлост. Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод.... Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; и нека светле на своду небеском да обасјавју земљу. И би тако…“ (1Мојс.1:3, 6-7, 14-15).

Значи, Речју почиње стварање, даровање живота и предназначења, што је особина Божанства! Веома велики значај има назив, како за означавање догађаја или предмета, тако и за личност – зато што много тога одређује смисао који носи у себи. Света Тројица је Сама и Прва дала назив свему: „И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ… А свод назва Бог небо…. И сухо назва Бог земља (1Мојс.1:5, 8, 10).“

И Адаму је дао ово име. Као свом Лику и Подобију, као венцу творевине, Бог је човеку даровао способност да говори и дозволио му је да даје називе.

Само човеку, једином међу осталим живим бићима. Адам је дао имена свим бесловесним створењима, пољским животињама и птицама небеским. А затим и жени која је створена за њега. После пада човек је дао имена својим потомцима, као и предметима, околини итд.

У Рају су односи између Бога и наших прародитеља били у савршеном складу и наши прародитељи су били потпуно једномислени и сложни. После пада у грех ова веза је уништена; за испољавање и јединство наших осећања постала је потребна материјална реч.

Реч коју човек изговара по Божјем подобију такође има моћ. Међутим, за разликуод Божје, људска реч може бити позитивна или негативна.

Знајте: ниједна реч не нестаје без трага и Господ ће нам судити за сваку од њих. Због тога јеванђелиста Матеј пише: „А Ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због совјих речи бити осуђен“ (Мт.12:36-37). А ми смо тако нехајни!

Да не говоримо о празним разговорима, погледајте колико су наша уста пуна подсмеха, гнева, увреда, клевете, лажи, прекршених обећања, незахвалности, лажних заклетви, проклетстава и псовки…

„Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велик. Гле, малена ватра, како велике ствари запали. И језик је ватра, свет неправде“ (Јак.3,5-6). „Језиком прослављамо Бога и Оца и њим осуђујемо подобије Божје, човека,“ зато „ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце воје, његова је побожност узалуд“ (Јак.1:26).

Неки човек је упитао Сократа:
– Да ли знаш шта је за тебе рекао твој друг?
Сократ му је на питање одговорио питањем:
– А да ли си сигуран да је оно што желиш да ми кажеш истина?
– Не могу да кажем да сам потпуно сигуран у то, јер сам то чуо од другог.
– Да ли је оно што желиш да ми кажеш добра вест?
– Не, напротив.
– Значи, треба да ми кажеш нешто лоше, а ни сам не знаш да ли то има неке везе са стварношћу или нема. Је ли то нешто корисно?
– Мислим да није.
– Ако је новост коју желиш да ми саопштиш лоша, нетачна и бескорисна, зашто онда уопште да ми је говориш?! – одговорио је Сократ и удаљио се од саговорника.

Данас има мало људи који би тако поступили. Наш данашњи живот одговара интригама, практично, оно је интриге учинило начином живота и оставило је човека потпуно незаштићеног. То ће донети велику штету земљи.

Не могу да не поменем и жалосну чињеницу да се младићи већ одавно, а сад чак и девојке, не гнушају тога да опсују своје родитеље, они чак ни не схватају да тако проклињу сами себе, да ће за то бити сурово кажњени, зато што Господ посебно кажњава оне који вређају родитеље.

И уопште, подстичу се погрдне речи и умножавају болесне мисли. То је пут смрти који води у сам пакао. Нека Господ свакога задржи од таквог пада и нека му да Своју реч – свету, благочестиву и танкоћутну како би човек могао да победи зло.

Највеће и најузвишеније дело којим човек може да се бави у овом животу јесте молитва. То је разговор с Богом, покајање, потпуно откривање пред Господом свих својих душевних и срдачних мисли.

***

Дајем вам благослов да у вашој кући нема вике. Ако неко виче у разговору с вама, немојте одговарати на исти начин… Сећам се својих блаженопочивших родитеља. Они су нас одгајили тако да се ми, деца, не сећамо њихових гласних речи. И ви се трудите да укорените овај обичај.

***

…Свако од нас треба да буде весник радости. Ево, дајем вам благослов да говорите људима радосне ствари. Не жалосне, као што се приказују на нашој телевизији где се стално дају само негативне информације. Све то ствара тежину, стресове. Скоро да нема ни дана да нам не стигне нека тешка вест, да је неко окончао живот самоубиством. Човек више не може да поднесе ту тежину. Зато треба да обрадујемо људе својом радошћу и да им говоримо радосне ствари. Треба да гледамо у људско срце… Треба да будемо поред и да се помажемо. Нека вам Господ да благослов и радост! Радост је последица љубави. Где је љубав – ту је и радост. Тамо где нема љубави влада одбојност. Милост, мир и радост нека буду с вама и у целом свету! С нама је Бог!

По материјалима сајта Православие.Ru

Са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве" Марина Тодић

Румунска православна црква у Недељу мироносица у Патријаршијској катедрали у Букурешту први пут ће литургијски прославити Сабор румунских светих жена, празник који је уврштен у православни календар након одлуке Светог синода од 27. марта 2025. године. 

У поруци поводом Недеље жена мироносица и Сабора румунских светих жена, Његово блаженство Патријарх румунски г. Данило је рекао да су румунске свете жене „својим врлинским животом и храброшћу следиле пример жена мироносица, исповедајући васкрслог Христа молитвом, речју и делом“. Осврћући се на њихово духовно сведочанство, Његово блаженство је приметио да су сијале „кроз дубоку понизност, непоколебљиву веру, жртвену љубав, стрпљење у искушењима и неустрашиво исповедање Христа у временима прогона“.

Свети синод је прогласио 2026. годину Годином сећања на свете жене – мироносице, мученице, монахиње, супруге и мајке. У том контексту, икона Сабора румунских светитељки постала је и икона године сећања у Румунској патријаршији. Приказује четири групе румунских светитељки: мученице, монахиње, једноставне жене из редова верника и племкиње или принцезе.

Прошле године, Свети синод је канонизовао шеснаест румунских жена са светим животом, њихово свечано проглашење канонизације одржано је 6. фебруара 2026. године у Патријаршијској катедрали.

Извор: Вasilica.ro

У контексту духовних и психолошких изазова савременог света, свештеник доц. др Пол Силади истиче значај дијалога између духовног руковођења и психологије у образовању и пастирској служби. Филокалијски принцип „откривања помисли“, који заузима средишње место у духовном предању Истока, налази изненађујуће паралеле у појединим методама савремене психотерапије, као што су слободне асоцијације у психоанализи или пракса „self-disclosure“, те тако отвара плодне перспективе сусрета између опитног богословља и психолошких наука.

Оче Пол Силади, Ви сте доцент на Православном богословском факултету у Клуж-Напоки, али и служитељ студентске капеле при истој установи. Поље ваших научних истраживања обухвата мисиологију, комуникатологију и светоотачку духовност, са посебним нагласком на искуство Отаца пустиње. У том контексту, замолили бисмо Вас да укратко изложите на који начин се може разумети и плодотворно остварити сарадња између духовништва и психологије.

Пројекат „Христоцентричан“ чини нешто заиста неопходно: окупља свештенике, духовнике и психологе. Културни развој је довео до тога да се ова два света – свет духа и свет психе, који се настоји систематски и, колико је могуће, научно проучавати – толико удаље да су готово дошли у међусобни антагонизам. У култури подозрења, врло је вероватно да се многи представници ова два поља међусобно посматрају са резервом. Психологија је, несумњиво, започела у религиозном окружењу, нарочито у монашким, аскетским срединама, где су оци и матере проучавали покрете душе са необичном проницљивошћу. И дуго времена, на свој начин, свештеници су били чувари најскривенијих дубина људске душе. Данас је, у појединим срединама, њихово место преузела психотерапија, чији су делатници постали својеврсни „свештенослужитељи“ савременог света, испуњеног анксиозношћу и неурозама. Докле год свештеници и терапеути буду стајали далеко једни од других, бојим се да ћемо сви заједно бити на губитку.

Како оцењујете значај и актуелност књижевног и духовног наслеђа Отаца пустиње у односу на изазове и трагања својствена области менталног здравља? Које користи ова духовна традиција може донети у дијалогу са савременом психологијом?

Духовно предање је предање расуђивања и саветовања. Духовник је спољашњи посматрач који делује силом благодати Христове, али не независно од кретања душе онога који се исповеда. Понекад ми се чини да овај технички термин говори о том односу у Тајни исповести исто толико мало колико и термин „клијент“ говори о терапијском односу. Филокалијски принцип откривања помисли налази бројне паралеле у различитим савременим психотерапијским школама – можда слободне асоцијације у психоанализи и пракса „self-disclosure“ (самооткривање – откривање сопствених мисли и осећања) најбоље обухватају оно што подразумева откривање помисли. Дакле, постоји заједнички корен, постоје савремени развоји и исти предмет: душа. И, што сматрам нарочито важним, духовни живот је у пуноћи усмерен ка онима који имају здрав и снажан психички живот. Апостол Павле говори о хришћанину као о тркачу. Али, можете имати и најбољег тренера, ако вам је нога сломљена, најпре је треба исцелити. Тако је и у односу психичког и духовног. Нећете имати много користи ни од највећег духовника ако су ваше психичке ране сувише дубоке, јер оне изобличују и измењују све што вам духовник говори. Наше унутрашње ране често преобликују оно што примамо од духовника, па остајемо затворени у кругу дуготрајног страдања, које се, парадоксално, оправдава управо духовним аргументима. Оно што предлажем није да психотерапеут и духовник делују један после другог – најпре један, па онда други. То би било неразумно. Предлажем пре свега реалистичан приступ, у којем сваки од њих познаје своје границе и сарађује ради добра човека који страда.

Знамо да, поред академске делатности и литургијске службе, похађате и обуку из психотерапије. Шта Вас је подстакло да се усмерите и ка овој области? Да ли сматрате да је у данашњем контексту све потребнија систематска сарадња између духовника, психолога, психотерапеута, па чак и психијатра?

Одувек ме је привлачио не само светом духа, већ и светом психе и скривених кретања у нама, која нас, често и несвесно, подстичу на деловање. Чини ми се да у психологији постоји једно систематизовано знање које може донети велику корист духовницима, како би њихова служба била што плодотворнија. Затим, постоји још једно запажање, које можда звучи прилично тужно: мало је оних који на исповест долазе из истински духовне потраге. Многи долазе због психичких тегоба, поремећаја у животу и односима, које настоје да разрешe, понекад обраћајући се – као последњем уточишту – свештенику. Ако у историји Цркве видимо свете који су хранили гладне или лекаре канонизоване због милосрђа и љубави, данас се, чини се, нагласак у великој мери померио ка психичком страдању. Стога би један од начина да данас „нахранимо“ људе био да им, као свештеници, помогнемо да разумеју сопствену душу, и да их, док то чинимо, приведемо Богу.

Из перспективе професора и богослова, да ли сматрате да би основно психолошко образовање требало да буде укључено у наставни програм богословског образовања – како на средњошколском, тако и на универзитетском нивоу? На који начин би то могло допринети целовитом формирању будућих служитеља Цркве?

Уверен сам да би боље познавање људске психе, као и неких важних теорија – каква је, по мом мишљењу, теорија афективне привржености  – у великој мери помогло свештеницима духовницима да разумеју људе који им долазе, али и да сагледају сопствене границе. Да расуђују трезвено када је довољно оно што могу да понуде кроз духовно руковођење, а када је потребно нешто више, односно психотерапијска помоћ. Чини ми се да је истински смирено не претендовати, као свештеник, да се може решити сваки проблем, већ бити спреман да се прихвати помоћ онда када је она потребна.

У свом пастирском и академском раду, да ли сте се сусретали са ситуацијама у којима поједини духовници показују резерву према сарадњи са стручњацима из области менталног здравља или, обрнуто, психолози исказују подозрење према духовној димензији? Како, по Вашем мишљењу, могу бити превазиђене те резерве и предрасуде са обе стране?

На почетку сам говорио о подозрењу које постоји са обе стране: и код свештеника и код психолога. Они се међусобно посматрају са неповерењем. Вероватно је у многим случајевима то неповерење условљено не баш добрим личним искуствима. Сматрам да се ове резерве могу превазићи уколико успемо да изградимо здраву и трезвену перспективу. Постоји један ризик који сам више пута уочио — назвао бих га ризиком неуравнотежене интердисциплинарности. Срео сам духовнике који претерано „психологизују“, као и психологе који сматрају да се све може решити искључиво духовним путем. Не бих овде да улазим у детаље. Исто тако, постоје и снажне аверзије — како духовника према психолозима, тако и обрнуто. Сматрам да су сви ти ексцеси штетни, и да је једини плодотворан пут дијалог, какав управо настоји да покрене пројекат „Христоцентричан“.

Уместо закључка, замолили бисмо Вас да упутите кратку поруку студентима и колегама из области богословља и психологије — реч која ће охрабрити дубљу отвореност за дијалог, сарадњу и међудисциплинарно расуђивање.

Очигледно је да смо потребни једни другима и верујем да Господ делује у области менталног здравља као са две руке: кроз духовнике и психотерапеуте (или психијатре). И једни и други траже добро и исцељење човека. Бог је човека створио из љубави, да би се причешћивао Његовом љубављу и лепотом света. Тајна личности не исцрпљује се ни у једном од ова два приступа, али је и једни и други истражују са великом радозналошћу, одушевљењем и — што је најважније — са смирењем. Заједно, дакле, могу понудити целовито разумевање човека и адекватну помоћ, како би човек могао да испуни циљ ради којег је створен.

Интервју водио протојереј др Флорин-Кипријан Петре

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"
 

У Светој Рилској обитељи 26. марта свечано је отворен други део Трећег међународног форума о ћирилици „Духовно наслеђе у дигиталном добу“, који се одржава под покровитељством потпредседнице Републике Бугарске Илијане Јотове.

У јутарњим часовима бугарског патријарха и софијског митрополита Данила дочекао је испред манастира Његово Преосвештенство епископ адријанопољски Евлогије са братством Рилске обитељи. Након свечаног дочека, клир је ушао у саборни храм „Рођење Пресвете Богородице“, где се поклонио моштима преподобног Јована Рилског Чудотворца, небеског покровитеља бугарског народа.

У храму је потом дочекан и председник Републике Бугарске, након чега су се учесници упутили у салу „Галерија икона“, где је у 10.30 часова отпочео рад научне конференције.

Међу присутнима били су Његово Високопреосвештенство митрополит неврокопски Серафим, епископ агатополски Јеротеј, генерални директор Бугарске телеграфске агенције Кирил Влчев, као и бројни представници клира, јавног и научног живота.

Отварајући трећи панел, модератор проф. др Васја Велинова истакла је значај теме сећања, нагласивши да оно представља јединствену способност човека да се одупре пролазности и забораву.

Поздравно слово учесницима упутио је епископ адријанопољски Евлогије, подсетивши да се ове године навршава 1080 година од упокојења преподобног Јована Рилског, као и на историјску улогу Рилског манастира у очувању вере, народног идентитета и богослужења на матерњем језику кроз векове.

Посебну пажњу изазвало је обраћање бугарског патријарха Данила, који је нагласио дубоку повезаност хришћанске вере, писмености и културе:

„Већ треће хиљадугодиште по целом свету одјекују непролазне речи светог Јеванђеља по светом апостолу и јеванђелисту Јовану, пуне благодати и наде, које уливају бодрост у душе и срца: ‘И Реч постаде тело, и настани се међу нама’ (Јн 1, 14). Почетак наше писмености и богате хришћанске културе поставља се исписивањем речи које зна сваки хришћанин: ‘У почетку беше Реч’. Реч – то је Христос, Логос, друго Лице Свете Тројице, Син Божији, блага вест о чијем смо Оваплоћењу јуче прославили празник Благовести Пресвете Богородице.“

Патријарх је указао и на значај међународне сарадње у области славистике и богословља, нагласивши да такви скупови представљају сведочанство духовног доприноса православних народа светској култури:

„Посебан разлог за радост јесте када овакве иницијативе имају међународни карактер, окупљајући научнике из различитих земаља, посвећене бугаристици и славистици, у чијем лику имамо несумњиво сведочанство значаја доприноса нашег православног народа европској и светској духовности и култури.“

Истичући духовни значај места одржавања форума, патријарх Данило је додао:

„Још је драгоценије када оваква иницијатива налази гостопримство у духовном средишту наше земаљске отаџбине – Рилској светој обитељи, под покровом нашег небеског заштитника – преподобног оца Јована Рилског Пустиножитеља и Чудотворца.“

Подсећајући на историјску улогу великог светитеља, он је нагласио:

„Кроз векове наше бурне и страдањима испуњене историје, свети Јован Рилски непрестано је пружао снажну духовну подршку целом нашем народу. Он је светило духовног буђења, утеха и охрабрење у животним тешкоћама и извор народног јединства.“

На крају свог обраћања, патријарх је упутио позив на одговорно сведочење у савременом свету:

„Нека, заједничким трудом и уз благодатну помоћ Божију, под покровом светог Јована Рилског, будемо достојни настављачи у ‘дигиталном добу’ нашег хиљадугодишњег хришћанског духовног и књижевног предања, утемељеног на светим људима и њиховом светом животу. Њихов подвиг јесте сама суштина нашег духовног наслеђа, а подражавање њему залог је његовог даљег обогаћивања и преношења будућим нараштајима.“

Потпредседница Илијана Јотова истакла је да је циљ форума да се „чује глас једне изузетно древне културе“ и да се учини видљивом бугаристика и славистика у свету, нагласивши да су писмо и језик темељ националног идентитета.

У оквиру конференције своје радове представили су угледни научници, а посетиоци су имали прилику да виде и део изложбе „Лепота православног духа: старе штампане књиге и гравире из библиотеке Рилског манастира (XVI–XIX век)“.

Дводневни форум одржава се под покровитељством Националне комисије Републике Бугарске за УНЕСКО, уз сарадњу Министарства просвете и науке и подршку Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије, као сведочанство живог и трајног значаја ћириличног наслеђа у савременом свету.

Извор, фото: Бугарска патријаршија

Приредила редакција портала "Живот Цркве"

Аскетизам је неодвојив од истинског хришћанства, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ Велике Британије и Северне Ирске Атанасије, у беседи коју је одржао у недељу у парохији Светог Катберта и Беде Преподобног у Дарему, у Енглеској.

„Позвани смо на нову лекцију, која ће нам показати да нема истинског хришћанства без аскетизма“, рекао је јерарх, извештава агенција Базилика.

У четврту недељу Великог поста, у спомен на Светог Јована Лествичника, Владика је описао Лествицу божанског успона као „духовни приручник чија је сврха да води човека ка вечном животу“. Иако је првобитно написана за монахе, Владика Атанасије је нагласио да су његова учења применљива на све хришћане: „Учења Светог Јована могу водити живот сваког хришћанина ка царству небеском“.

Описао је Лествицу као духовни и аскетски трактат, који прати пут од одрицања од греха до успона кроз врлину. „Прва пречка је самоодрицање, врлина коју учимо током Великог поста, а последња је савршена љубав – испреплетена са вером и надом – која уједињује човека са Богом.“ Лествица, рекао је, учи „како наш живот не треба да постане пут који силази ка паклу, већ мердевине које се пењу ка Небу“.

Обраћајући се ширем значењу поста, Владика Атанасије је Велики пост назвао универзалним позивом на светост: „У сваком посту сви смо позвани да будемо монаси – да изаберемо добровољно сиромаштво, да учимо послушност и да постанемо угодни Господу на путу савршенства“.

Нагласио је да сам људски труд није довољан без Божије помоћи. „Без Божје помоћи, наша вера не може бити активна, не може донети истинске плодове“, рекао је, додајући да пост пружа прилику да  искусимо да „вера помера планине“.

Архиепископ Атанасије је закључио повезујући истрајност у духовном животу са исцељењем и познањем Бога, позивајући на „мистичну молитву, тужни вапај Богу, истрајност и много аскетске борбе“. Кроз покајање, рекао је, човек стиже до истинског исцељења: „Долазимо до истинског сазнања Божанске благодати и тајни, и тако освећујемо своје животе.“

Извор: Orthodox Christian

https://mitropolija.com/2026/03/24/rumunski-arhiepiskop-atanasije-nema-autenticnog-hriscanstva-bez-asketizma/