Уочи храмовне славе цркве Светог Николе у Ници надлежни владика Корсунске епархије митрополит Марко је дао свој први већи интервју после именовања на ову дужност. Разговарали смо о призвању, о православљу у иностранству, омладини, унутрашњој слободи, руској култури и о томе зашто у свету спољашњег успеха човек све чешће тражи тишину и смисао.

Преосвећени владико, кад сте први пут осетили призвање за служење?

– Вероватно сам о служењу Цркви почео озбиљно да размишљам још у вишим разредима у школи – деветом или у десетом разреду. То је узраст кад човек почиње истински да размишља о смислу живота и о сопственом путу.

Одрастао сам у верујућој породици. Моји родитељи су били дубоко религиозни људи. Отац је похађао богословску школу иако није постао свештеник. Ипак, целог живота је радио при храму: био је појац, помагао је и обављао је различита послушања.

У нашој кући је постојала велика библиотека духовне литературе. У совјетско време се верске књиге практично нису издавале и зато су то углавном били богословски радови који су издати пре револуције и журнали богословских академија. И управо тада сам почео да читам свесно, да размишљам о вери и да тражим одговоре на важна питања.

Постепено сам почео да схватам да бих желео да живот посветим служењу Цркви. После школе сам одлучио да се не уписујем на световни факултет. У то време је за упис на богословију обично било потребно да човек има одслужен војни рок и зато сам две године служио војску, а после тога сам се уписао у Московску богословску школу у Сергијевом Посаду.

Данас је изузетно важно да човек чује унутрашњи глас.

Ваш пример је изузетно важан за младу генерацију. Данас је многима тешко да одлуче шта желе у животу. Чини ми се да је данас изузетно важно да човек чује унутрашњи глас и да схвати у ком правцу га срце заиста води.

– Да, наравно. Много тога потиче из породице, од духовног темеља који човек стиче у детињству.

Поменули сте да је у вашој породици било много књига. Да ли постоји нека књига која је посебно утицала на вас?

– Тешко бих могао да наведем конкретну књигу. Читао сам врло различите текстове – чланке и богословске радове. Свака књига је у извесном тренутку одговарала на одређена животна питања.

Недавно сте дошли на чело Корсунске епархије. Како доживљавате ову мисију?

– Задаци епископа су увек исти, независно од земље и места на којем служи. То је служење Богу и људима.

Епископ треба да се брине о свештеницима, да им помаже, да их поучава и да води рачуна о томе да црквени живот буде људима на корист.

Ако говоримо о дубљем смислу, задатак епископа је да буде оруђе Божјег Промисла.

С једне стране, он треба да буде обичан трудбеник у Христовом винограду, а с друге, он кроз своје служење треба да помаже људима да проналазе пут ка спасењу.

Руска православна традиција у иностранству живи у специфичном културном контексту. Многи млади православци су рођени у Европи и одрасли су овде, али и даље одржавају везу с Црквом. У чему видите улогу Цркве за овај нараштај?

– Православље је увек дубље од националности. Вера постоји међу најразличитијим народима и културама.

Ако је реч о Руској Православној Цркви, њој је историјски увек била својствена отвореност. У руској црквеној традицији нема национализма. Напротив, човеку друге културе и другог порекла се посвећује изузетна пажња ако стекне веру.

Рус у другом уме пре свега да види човека.

Ваша посета Ници је уприличена поводом храмовне славе Никољске цркве. Шта ово место значи вама лично?

– Веома волим овај храм. За мене он представља слику старе Русије коју више никад нећемо видети.

Сећам се речи Ивана Буњина који је говорио: „Наша деца никад неће сазнати колико је Русија била дивна земља.“

И заиста, Русија је некада била врло компактна и врло органска земља. Наравно, у њој је било одређених сложености и тешкоћа, али су уједно постојале посебна култура, племенитост и дубина.

Храм у Ници није само леп храм. Он је део историје руске емиграције, део сећања на руско присуство у иностранству.

Овде сам се први пут обрео 2012. године на прослави стоте годишњице освештања храма. И сваки пут кад човек долази овамо има посебан осећај.

То је простор испуњен сећањима, молитвама и љубављу људи који су изградили овај храм и који су га чували.

Азурна обала и Монако се често асоцирају са успехом, спољашњим благостањем и лепим животом. Међутим, чини ми се да човек на оваквим местима посебно снажно почиње да тражи унутрашњи смисао.

– У то нема сумње. Људи који су постигли спољашњи успех често живот посвећују управо спољашњим достигућима, али је човеку увек потребан дубљи смисао.

На пример, предузетништво такође може представљати известан облик служења – служења људима и друштву. Све зависи од тога како се човек односи према свом послу.

Сећам се приче о једном руском банкару који је у тешко време подигао лична средства у Европи како би исплатио све људе који су му поверили свој новац. Спасио је друге, али је на крају сам умро у сиромаштву.

То је већ право служење и права одговорност.

Недавно сам с колегама разговарала о историјату православног радија који је из Монте Карла емитовао програм за Совјетски Савез. И чини ми се да је данас изузетно важно да поново говоримо о култури, религији и уметности – о ономе што је у стању да спаја људе.

– На памет ми падају речи француског богослова Оливијеа Клемана: „Историју стварају људи који су опијени Богом.“

И ове речи су врло истините.

Како ће се, по вашем мишљењу, мењати улога Цркве у будућем свету?

– Свет постаје све више технолошки, брз и дигитални. Међутим, људска природа се не мења. Човек не може да живи само ради спољашњег благостања. Увек су му потребни љубав, смисао и унутрашњи ослонац.

И зато ће улога Цркве увек бити важна – као простора у којем човек може поново да се сретне са самим собом, с Богом и с другим људима.

Главно је да човек сачува живо срце.

И последње питање: који савет бисте данас могли да дате православној омладини?

– Да се не плаши да чува веру, да чува унутрашњу чистоту и живо срце. И треба да има на уму да човекова снага није само у знањима или у успеху, већ пре свега – у љубави, верности и способности да остане човек.

С корсунским митрополитом Марком (Головковом)
разговарала је Анастасија Луценко, новинар „Мопасоа“

Са руског Марина Тодић

Извор: srpska.pravoslavie.ru

Очигледно је колико знања поседује савремени човек, ма где живео. Свакојака знања, било она важна или безначајна за његову свакодневицу, утичу на њега и обликују га.

Ово обиље знања, као и лакоћа са којом човек данас стиче широка сазнања из различитих области, учинили су доступнијим и богословско и духовно знање. Уосталом, према речима Светог апостола Павла, то ће бити једно од обележја последњих времена, када ће људи, како каже Апостол, „имати обличје побожности, а силе њезине ће се одрећи“ (2. Тим. 3, 5). У грчком оригиналу стоји: «Ἔχοντες μόρφωσιν εὐσεβείας, τὴν δὲ δύναμιν αὐτῆς ἠρνημένοι».

Израз „обличје побожности“ (μόρφωσιν εὐσεβείας) указује на познавање богословских и духовних тема. То је знање које остаје на нивоу ума и интелекта, док искуствена (опитна) димензија изостаје. Данас није тешко стећи такво знање, с обзиром на средства која су нам доступна. Зато свако лако постаје „богослов“ или „духовни руководитељ“, јер је из књига или са интернета усвојио извесна знања. Штавише, може стећи и лажан утисак да живи духовним животом само зато што познаје теорију.

Наравно, и теоријско знање у области богословља има своју вредност и неопходно је. Потребно је да учимо, проучавамо, истражујемо и трагамо. Када се богословско знање стиче разборито, ширином духа, ослањајући се на предање наше Цркве, а не на његово фрагментарно тумачење, тада човек заиста почиње да посматра живот, себе и свет другим очима – очима истинског Живота, то јест слободе, смирења и љубави.

Тада те и само теоријско знање Цркве, које показује истински Живот, може подстаћи да пожелиш и његово практично познање – да га искусиш, проживиш и њиме се наслађујеш. Јер једно је знати како се неко јело припрема, а сасвим друго окусити га.

Старечник је препун прича из монашког живота које показују колики су значај наши Оци и Матере придавали практичном испуњавању Јеванђеља.

„Један брат упита аву Сисоја: ‘Реци ми нешто корисно.’ А он му одговори: ‘Зашто ме примораваш да говорим узалуд? Ево, оно што видиш – то и чини.’“

Старац Панаис из Лисе, када су га питали да ли је Јеванђеље заиста могуће живети, говорио је: „Никада нисам рекао ништа што претходно сам нисам применио.“

Истина је да другима преносимо оно што јесмо и што смо сами проживели, а не оно што само теоријски говоримо. Однос са Христом изграђује се кроз држање Његових заповести, а не кроз њихово пуко теоријско познавање. Сам Господ је рекао: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, него онај који твори вољу Оца мога који је на небесима“ (Мт. 7, 21).

Истина је да је наша немоћ да у савршенству испунимо вољу Оца небеског несумњива. Али, барем признајмо ту своју немоћ и трудимо се, смирено и нелицемерно, да чинимо оно што можемо.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

На Господње питање: „Шта желиш, човече?“, ако одговор није „Тебе, Господе“, онда ће све остало, шта год да је, довести човека до идолопоклонства и до скретања са животног пута.

Да бисмо следили Христа, морамо Га разумети, дозволити Му да нам говори и слушати Га. „Ево, стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“ (Откр. 3:20).

Да ли желимо Христа у својим животима? Да ли свако своје дело посматрамо кроз микроскоп Јеванђеља? Да ли живимо овај живот као припрему за царство небеско? Ако је одговор „да“, онда смо поставили темељ за изградњу нашег спасења. Ако је одговор „не“, чак ни наше присуство у храму током служби нам неће користити, јер у својим животима остајемо непокајани.

Много пута у нашој молитви тражимо да се Христос промени. Желимо да Христос види ствари онако како ми желимо, а не да ми видимо ствари у нашим животима онако како Господ жели.

Тако мала и једноставна питања, а опет тако тешко добити одговор на њих.

Шта желимо од живота? Шта желимо од нашег брака? Зашто имамо децу? Како видимо нашу децу и шта желимо од њих? Шта желимо од Христа? Шта спасење и царство небеско значе за моје егзистенцијално путовање? Зашто идем у цркву? Шта је то што тражим од Бога? Да ли Га желим у свом животу? Видим себе у огледалу... Старим, разбољевам се, не могу да радим свакодневне ствари. Смрт ме пажљиво посматра, али Господ је ту раширених руку да пожурим ка Њему. Шта на крају радим? Шта сам урадио у свом животу? Какав сам траг оставио?

Питања која постављаш, уздишући. Много пута не налазиш шта да кажеш, али љубав је увек одговор који одговара свим егзистенцијалним питањима која имамо у себи.

Сваки одговор је део слагалице која чини слику мог живота и пута. Али много пута се плашимо да одговоримо и зато падамо у депресију.

Да на живот гледамо као на припрему, да чинимо мале и добре ствари у нашим свакодневним животима.

Заиста, како бисмо проживели дан за који би нам рекли да је то последњи дан нашег живота?

Можда не можемо у потпуности волети све људе и своје непријатеље, али је довољно да се покајемо за своје грехе, да „видимо“ слабости у нама. Добили смо благослове и прилике да постанемо богови по благодати, делећи љубав и милосрђе својој браћи. Немојмо их одбацити. „Ако ко говори, нека говори као речи Божије; ако ко служи, нека служи као снагу коју Бог даје, да се у свему прослави Бог кроз Исуса Христа, коме слава и власт у векове векова. Амин“ (1. Петр. 4:11).

Схватимо живот озбиљно. Добровољно поставимо темеље да знамо шта желимо и куда идемо. Поставимо своје постојање у одређену орбиту. Не правимо акробације између страсти и врлина. Не можемо бити са Христом и са ђаволом. Одговоримо на ова питања не онако како бисмо желели, већ онако како Господ заповеда по Својој вољи.

И ови јеванђељски одговори постаће живот за нас, а благодат ће нам показати пут.

Не желим да постанем нешто што нисам, само желим да разумем себе. Само желим да упознам себе и волим Онога који ме је створио. Али кроз своје слабости, своје грехе, своје неуспехе, барем знам да ме Неко толико воли да Његова љубав не познаје границе. „Пре свега, имајте усрдну љубав једни према другима, јер љубав покрива мноштво грехова“ (1. Петр. 4:8).

Нека дође час када ћемо стати пред Господа са ранама покајања, а не са ранама које смо нанели другима.

Сваког дана Христос долази да нас запроси. Рецимо велико „да“.

о. Спиридон Скутис

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

С обзиром на нове изазове које секуларизам непрестано поставља пред веру уопште, а посебно пред хришћанина у друштву модерне – које се данас већ назива „постмодерном“ – верујући се разликују у начинима на које им приступају. То није необично, јер су многи од ових изазова потпуно нови и Црква се са њима раније није суочавала.

До недавно су људи живели у религиозном друштву. Чак и када нису сви били верници, ипак су се рађали и одрастали у друштвеном окружењу обликованом верским обичајима, традицијама и вредностима. У савременом друштву, међутим, тај религијски карактер је ишчезао и заменио га је секуларни, световни дух, обликован људским искуствима, знањем и животним искушењима, како пријатним тако и тешким.

Ова промена се током последње две деценије убрзано шири широм света. Иако се њен интензитет разликује од једног до другог друштва, она данас погађа сва друштва. Због тога се верске заједнице налазе пред истинским изазовом, са којим се никада раније нису суочиле у оваквом обиму. Сасвим је природно што се, стога, умножавају различита мишљења и искуства о начинима суочавања са овом појавом, о питањима очувања и преношења вере савременом човеку, о језику јеванђелске проповеди и о начинима остваривања хришћанских начела у данашњем свету. Тако су настале различите струје, које бисмо могли сврстати у две широке категорије, имајући у виду да унутар сваке постоје различити степени строгости и умерености.

Прва струја одбацује све што овај свет ствара уколико се разликује од онога на шта су људи били навикли у прошлости. За њене присталице свака новина изазива сумњу, свака промена буди страх, а сваки нови начин комуникације сматра се демонским и путем који води напуштању правоверја. Вреди приметити да припадници ове струје не одбацују саму употребу технолошких средстава. Они, пре свега, одбацују нове могућности које та средства пружају у погледу приближавања, комуникације и сусрета међу различитим људским заједницама. Одбацују дијалог јер у његовим различитим облицима виде намере које сматрају опасним по Цркву и православну веру. Због тога одбацују свако приближавање, уместо да одбаце само онај његов облик у којем препознају опасност. Свако отварање према другом доживљавају као почетак нове јереси и као одступање од православне вере.

Они веру ограничавају на облике које је дејством Светога Духа створила древна Црква и настоје да је затворе у те оквире, не допуштајући јој да изражава нове облике сведочења. Не увиђају размере промена које су секуларизам и модерност донели савременом човечанству. Све веће изазове вери не виде као поље за сведочење кроз суочавање са тим изазовима. Задовољни су истином коју поседују. Ко жели, нека дође и види.

Они говоре језиком који сами разумеју, али који другима можда не значи ништа – или, ако им нешто и значи, преноси искривљено схватање вере. Не желе да уђу у борбу нити да се суоче са изазовом. Такође, не прихватају употребу савремене културе и данашњег језика у проповедању Јеванђеља. Више су покретани сталном забринутошћу за очување чистоте вере него спремношћу да се суоче са нагомиланим и све брже растућим изазовима који стоје пред вером.

Тако, у најбољем случају, личе на човека који носи хладну воду и чека да жедни дође к њему. Не сматрају својом обавезом да сами пођу жедноме. Они су попут човека који се безбедно склонио у чврсту грађевину отпорну на олују, показујући мало бриге за оне који се суочавају са ураганима у својим домовима који се руше. У најбољем случају, спремни су да их приме ако покуцају на њихова врата.

Присталице друге струје, пак, опчињени су модерношћу и свиме што она производи. Прихватају све што она нуди без опреза и расуђивања. Са одушевљењем и без устезања учествују у сваком дијалогу, ма какав он био и где год се водио. Са дивљењем прихватају нове идеје, обрасце и философије, чак и када су у супротности са Јеванђељем. Желе да лако, а често и површно, помире свет са Јеванђељем. Они не праве разлику између духа света и духа Јеванђеља. У свакој расправи или дијалогу брзо прибегавају компромису. Лако тумаче јеванђелске текстове тако да се они подударају са њиховим сопственим идејама. Под снажним су утицајем преовлађујућих животних образаца и, са добрим али наивним намерама, настоје да те обрасце заодену хришћанским рухом.

Њихови мотиви могу бити чисти, а многи од њих могу бити искрени у својим настојањима и вођени намерама лишеним лукавства. Али они су више него што би требало очарани сјајем модерности, оним што она производи и што усађује у умове и душе људи. Желе да помоћу ње модернизују веру, умишљајући да је тиме „евангелизују“. Зато није чудно што се код многих од њих показује да су више под утицајем преовлађујуће културе него културе сопствене вере.

**
И у једној и у другој струји има оних који одлазе у крајност и постају све крући у својим ставовима. Сукоб између две стране може достићи опасне размере, угрозити јединство Цркве и посејати дух мржње и огорчености међу њеном децом. Можда је најопасније код обеју група то што свака од њих, на свој начин, тежи крајностима, градећи своје ставове више на сопственим уверењима него на љубави прожетој молитвом и сузама, која гори чежњом за спасењем друге стране.

Покреће их и ревност која је можда искрена, али више произлази из осећајности него из тихог Духа Господњег, Који просвећује, показује прави пут и надахњује човека да њиме ходи. Њихова крутост спречава их да се сретну и воде дијалог у атмосфери молитве, мира и љубави, који произлазе из заједничког призивања присуства Светога Духа у њиховој средини. Тако се губи смирење – оно смирење које извире из радости сусрета са братом „за кога Христос умре“, ма какав његов став био.

Поред тога, међусобне оптужбе двеју страна често попримају оштар и груб тон, користећи апсолутне квалификације као што су: јеретик, фундаменталиста, либерал, неправославан, крут, рушилац и слично. Тако се ствара атмосфера у којој људи више нису у стању да једни другима јасно изложе своја гледишта. Обични верници у црквеном животу не виде ништа осим сукоба, напада, критика, оптужби, буке и пометње, тако да многи од њих једва и разумеју шта се заправо дешава. Страх за веру код припадника прве струје може бити толико снажан да заборављају да је Бог присутан усред Своје Цркве. Они преузимају улогу чувара Божјих права, чак и ако тиме, у суштини, уклањају Самога Бога и на Његово место постављају себе. С друге стране, припадници друге струје толико су под утицајем идеја савременог доба да готово изгледа као да верују да је Јеванђеље непотпуно и да га треба допунити достигнућима људске цивилизације.

Исихастички живот молитве, који рађа љубав, остаје одсутан код обе стране. Без њега не може постојати ни јасан ни чист духовни вид. Подсетимо се да Бог није говорио пророку Илији ни у огњу, ни у олуји, већ у тихом и благом поветарцу. Оставимо, дакле, простора Господу Цркве да Сам проговори и немојмо Га заклањати лажном ревношћу, која често извире из наших страсти, а не из чистоте нашег срца.

Огромни напори уложени у сазивање Великог сабора 2016. године окончани су неуспехом, па су многи почели да га називају Критским сабором. Међутим, оно што се тада догодило открило је дубоки јаз у Цркви између двеју поменутих струја. Управо секуларни начин размишљања наводи једне да се затворе до самоуништења, а друге да се отворе до губитка сопственог идентитета.

Говорећи као православни хришћанин, Оливије Клеман је позвао на „неопходност да наше деловање буде у сагласности са нашом речју, да га очистимо од свега што носи печат непријатељства према другоме, и да ослободимо простор Светоме Духу да делује у историји и врати јој способност отворености и стваралачке снаге“.

Ко има уши да чује, нека чује!

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Старица, што се оно каже, никако да умре. Све донедавно је у селу устајала с петловима, пословала по кући и око куће и тек је кад би наступила хладноћа дозвољавала унуцима да је одвезу у град да презими код њих. Пред крај поста јој је градски стан већ био тесан, желела је да изађе на ваздух, вукла ју је земља, своја кућица коју је уочи Васкрса требало и проветрити, и средити, и украсити. Али је овог пролећа нису одвезли кући. Ослабила је бака. Ослабила је одједном, као да је снага ишчилела из ње као што ваздух изађе из одвезаног балона. Прво је устајала и ишла по стану, углавном до тоалета и назад. Онда више није имала снаге ни за овај пут. Мала и тиха, као болесно дете, лежала је у соби коју су јој дали. Унуци су устајали рано, попили би чај и журили на посао и да обаве разне друге ствари. Праунук је ишао у школу. Зато су за старицу унајмили неговатељицу и она је пазила баку. У њеној соби је било чисто и топло. Јела је мало, мање од бебе, и свакодневно је гледала кроз прозор преко пута и изговарала молитве које је знала напамет.

Такву сам је затекао, сасушену, ушиљених црта лица, како лежи на леђима и гледа право испред себе. Позвали су ме да је причестим. Знајући из искуства да људи често зову свештеника код болесника кад он више не може ни да једе, ни да говори, односно, кад не може ни да се исповеди, ни да се причести, пред долазак сам упитао да ли може да се исповеда.

– Врло је побожна и сад се само моли, – одговорила је унука.

У уговорени дан дошли су по мене у цркву и довезли ме код старице. На моју молбу на сточић поред кревета су ставили столњак, упаљену свећу и чашу у којој је на дну била топла вода – да попије после причешћа. Онда су унука, њен муж и неговатељица изашли и оставили нас насамо.

– Чујете ли ме, бако? – упитао сам.

У одговор је климнула и рекла уснама:

– Чујем.

Сад је требало да постављам питања, да питам за грехове, за читаво оно море свих могућих грешака које људи чине свесно или несвесно и које као окови на робовима висе на људским душама. Поставио сам једно питање, друго… Старица ништа није одговорила. Наставила је да гледа право испред себе, само је дланове скупила онако као што их људи у западним крајевима наместе кад се моле. То су биле руке које су тешко радиле целог живота. Често сам виђао такве руке код стараца, искривљене од реуматизма, мршаве, с дебелим венама и увек сам желео да их пољубим. Историја ХХ века с његовим колективизацијама, радним данима, ратовима, сиромаштвом, ћутљивим трпљењем, може се учити без читања књига, само гледајући руке стараца који су све то преживели.

Бака је одједном почела да миче уснама и сагнуо сам се према њој трудећи се да разазнам барем неку реч. „За молитве светих отаца наших, Господе Исусе Христе, смилуј ми се.“ – Старица се молила, молила се онако како су је учили родитељи, с оним посебним изразима који се срећу у старим молитвеницима издатим негде у време Првог светског рата. Изговорила је „Трисвето“, дошла до „Оче наш“ и разговетно је рекла Исусову молитву. Онда је почела да изговара Символ вере. Слушао сам. И ту је било старих речи које су се сачувале из времена светитеља Димитрија Ростовског. Уместо „нас ради“ чуо сам „зарад људи и зарад нашег спасења“. То је било дирљиво и лепо. Човек је дошао до заласка земаљског живота, припремао се за сусрет с Богом и више није могао да говори, али је још увек могао да се моли. Човек се молио понављајући речи које је од детињства поновио неколико хиљаду пута. Какве је грехове она учинила? Које од њих је отплакала и исповедила? За које је претрпела очишћујуће муке, сахрањујући родбину, болујући и мукотрпно радећи? Тешко да сам то могао да сазнам. Али није било могуће да не причестим ову мршаву и беспомоћну жену која је лежала пред мојим очима и молила се склопивши руке као дете.

Не окрећући главу и не мењајући израз лица отворила је мало уста да прими Свете Тајне. Онда је покорно попила два гутљаја топле воде из чаше коју сам принео њеним устима. Кад сам почео да читам „Ниње отпушчајеши“ старица је, као да је свршила посао и да се спрема да одмара, затворила очи и спустила руке поред тела.

На одласку сам попричао с унуком о томе шта да ради „ако нешто буде“ и одбивши чај замолио да ме одвезу у храм. Док смо се возили уским улицама града претрпаног аутомобилима желео сам да размишљам о Марији Египатској која је Зосиму пре него што ју је причестио замолила да изговори молитву Господњу и Символ вере.

Бака се упокојила у току Светле седмице. Црквењак и ја смо певали Васкршњи канон и чинило се да ће сваког часа отворити уста и почети шапатом да пева с нама: „Смерти празнујем умершчвленије, адово разрушеније, иного житија вјечнаго начало, и играјушче, појем Виновнаго…“

Деветог дана су унука, њен муж и син били код нас у храму и служили смо парастос. Исто је било и четрдесетог дана. Четрдесетог дана сам после молитве упитао унуку како су, како живот, како је праунук примио бакину смрт.

– Све је добро, оче, – одговорила је, – само нам се чини као да нам је неко нешто узео. Бабћа (назвала ју је у дијалекту) више ничим није могла да нам помогне. А ми нисмо ни желели да нам нешто помаже. Али нам је за оних неколико месеци колико је живела код нас толико добро кренуло, и у мом послу, и код мужа. А сад нам је постало некако теже, свако мало се појављују проблеми. Да нам неко није бацио чини да нам напакости?

Попричали смо десетак минута и покушао сам да је разуверим у то да јој неко жели лоше и да је можда нешто уврачао. „У вашој кући је, – рекао сам јој, – неколико месеци текла смирена и непрестана молитва. А сад је молитва престала. Ако желите помоћ – почните да се молите као што се она молила.“

После тих речи смо се тада растали. Дао сам себи реч да нећу заборавити овај догађај и да ћу обавезно причати о њему парохијанима. Да ћу им испричати како може бити користан наизглед бескористан човек и о томе шта је „безболезнена, непостидна, и мирна кончина жизни“ и да није случајно што се тако често за њу молимо.

Из књиге Земља чуда и друге приче – протојереј Андреј Ткачов

Из штампе је недавно изашла нова књига митрополита ловчанског Гаврила под насловом „Иштите најпре Царство Божије". Издање сабира живу реч архијереја чији су трудови и несебична ревност према мисији и делу наше свете Православне Цркве – како истиче патријарх бугарски Данило – добро познати свим верницима.

О мисији Цркве данас, духовном животу и трагању за Царством Божијим разговарамо са Његовим Високопреосвештенством митрополитом ловчанским Гаврилом.

Ваше Високопреосвештенство, шта Вас је надахнуло да приредите зборник „Иштите најпре Царство Божије"?

– Књига представља зборник проповеди, интервјуа и порука насталих у периоду од 2020. до 2025. године. И раније сам објавио једну књигу сличног садржаја. Оно што се налази у овом издању део је историје и Ловчанске епархије и Бугарске Православне Цркве, па сам желео да све то остане сачувано за будућа поколења. Тим пре што су се у том периоду догодили веома важни догађаји, попут наше борбе током епидемије ковида да храмови не буду затворени. Из књиге се може видети колико је велика била борба Цркве да храмови у Бугарској остану отворени, док су у многим другим земљама били затворени.

У књизи су објављени и интервјуи из којих се види како су буквално покушавали да нас, чланове Светог Синода, приморају да попустимо под притиском и донесемо одлуку о затварању храмова. Ми смо се, међутим, трудили да најпре тражимо Царство Божије, а Господ је благословио да у Бугарској – где је проценат имунизованих био најмањи – и проценат оболелих буде најнижи.

Како Црква може да помогне човеку у савременом, често несигурном свету?

– „И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се сва власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин" (Мт. 28,18–20). Ми, свештенослужитељи, проповедамо током празничних богослужења и другим приликама, поучавамо људе када нам долазе на исповест, издајемо духовну литературу за одрасле и децу, а у Ловечу смо основали и прву православну општеобразовну школу у Бугарској. Такође, духовник треба да се труди да оно што говори не буде у супротности са његовим личним животом и делима.

Поменули сте кризу током пандемије. Зашто је, по Вашем мишљењу, важно да храмови остану отворени чак и у тешким временима?

– Као што је болеснику потребан добар лекар, тако је и људској души потребан истински Лекар – Господ Исус Христос, Који нарочито дејствује и помаже у светим православним храмовима Својом божанском благодаћу, кроз молитву и Свете Тајне. Најпотпуније се Божија сила пројављује у највећој Тајни – Светој Евхаристији, Телу и Крви Христовој, којима Господ исцељује и телесне и душевне болести људи. Историја је много пута показала да је Господ, када су Му се људи искрено обраћали и молили Га за помоћ током великих несрећа и тешких епидемија, прекидао та искушења.

Да ли је било духовних личности које су на Вас оставиле најдубљи утисак током живота?

– Господ ми је даровао велику благодат да током свог живота познајем и сусрећем истинске духовне старце. Током епидемије ковида надахњивао нас је један истински духовни старац – игуман манастира Параклитос, схиархимандрит Тимотеј из Грчке Православне Цркве.

Шта за Вас данас значи појам „пастирске одговорности"?

– То значи да истински пастир мора бити спреман да жртвује себе ради спасења своје духовне деце и поверене му пастве. „Добри пастир живот свој полаже за овце" (Јн. 10,11). О једном таквом примеру можете читати у књизи, у мојој беседи посвећеној светом Павлину, епископу ноланском.

Шта бисте поручили младим људима који се колебају у својој вери?

– Господ Исус Христос је у Светом Јеванђељу рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако" (Мт. 11,28–30). У почетку, док се човек бори са својом страсном природом, та борба заиста представља својеврсни „јарам". Део те борбе јесу и сумње, страхови и маловерје. Али када почнемо да побеђујемо сами себе, тај јарам постаје благ и доноси покој људским душама. Тако човек постепено долази до истинске срдачне вере, која постаје чврст и непоколебив темељ пред многим тешкоћама и искушењима са којима се сусрећемо у животу.

Са митрополитом ловчанским Гаврилом разговарао Ангел Карадаков.

Извор и фото: bg-patriarshia.bg

Превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"

Сваки пут када у јавност доспеју поступци клирика, а нарочито епископа, који су супротни Христовом учењу, код многих људи, а посебно код младих, као да се све више учвршћује уверење да су „једно Христос, а друго Црква". То подсећа на познату мисао Махатме Гандија: „Свиђа ми се ваш Христос. Не свиђају ми се ваши хришћани. Ваши хришћани су толико различити од Христа." ¹

           Различите саблазни које данас запажамо нису ништа ново. Сам Христос је говорио о њиховом постојању: „Тешко свету од саблазни! Јер је потребно да дођу саблазни; али тешко човеку кроз кога долази саблазан" (Мт. 18,7).

Богословско учење да је Христос Глава Цркве (Еф. 5,23), те да нема Цркве без Христа, представља суштински предуслов да разумемо како се наш сусрет и сједињење са Христом остварује кроз Цркву.

           Христос је за Себе рекао: „Ја сам Истина" (Јн. 14,6), а апостол Павле је за Цркву казао да је „стуб и тврђава Истине" (1 Тим. 3,15). То значи да се Христова Истина налази у Његовој Цркви. У њој већ вековима заједно постоје истина и саблазни, светост и неистина. Свети Софроније Есекски пише: „У конкретном историјском животу Цркве увек је присутно преплитање истине, која се пројављује у светости живота, и неистине, коју уносе греси њених слабих чланова (при чему ни поједини представници свештене јерархије нису искључени из овог другог)." ²

           Они који су позвани да „правилно управљају речју истине" Христове, свакако имају одговорност да то чине са ревношћу и самопожртвовањем. Критика њихових слабости, које ће и они као људи неизбежно показивати, не би требало да буде сурова, већ прожета разумевањем. Међутим, када саблазан произлази из понашања заснованог на дрскости, немару, егоцентризму, самопромоцији и личном интересу, онда се свакако могу применити речи Господње: „Боље би му било да му се о врат обеси воденични камен и да буде бачен у море, него да саблазни једнога од ових малих" (Лк. 17,2).

           Као што је Христос Богочовек, у једној Личности сједињујући две природе – божанску и човечанску – тако и Његова Црква има божанску и човечанску страну. Прва је њена суштина, која се пројављује у светости њених чланова, благодати њених Светих Тајни и живом присуству Светога Духа. Друга подразумева каноне, јерархију, управљање, материјална средства и све оно што је неопходно за њено видљиво присуство у свету.

Потребни су мудрост и расуђивање, послушност и смирење да би човек живео у Христовој Цркви, која освећује и спасава, и у којој се искуствено открива истински Живот.

1. www.cognosco.gr
2. Свети Софроније Атонски, Свети Софроније Атонски, Манастир Светог Јована Крститеља у Есексу, 17. издање, стр. 295.

презвитер Андреј Агатоклеус

Извор: Χριστός - Εκκλησία - Σκάνδαλα - Pemptousia

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

           Шта можемо очекивати када ослаби дух побожности и освећујућег живота; када се занемари дух молитве и сведе на пуко вршење обреда; када молитвени живот буде замењен радом и организацијама; када се занемари духовна димензија; када верни изгубе осећај за грех и забораве покајање; и када, као последица свега тога, ишчезне – или буде потиснута – есхатолошка димензија хришћанске вере?

           Тада Црква постаје установа овога света и губи саму суштину свога постојања. У најбољем случају, претвара се у хуманитарну организацију, можда чак и веома угледну, али губи своје призвање да освећује човека, да га узводи ка Царству Божијем и тако приводи спасењу.

Једна од опасности секуларизма јесте у томе што он мења ум без принуде.

Он ограничава човеково размишљање на оно што је чулно и опипљиво, те због тога чланови дома Божијег – деца Цркве – почињу да журе за путевима и методама људи овога века, чак и у црквеним службама и делатностима. Тако их видимо како стреме блиставим достигнућима на рачун самог човека. У својим плановима предност дају оснивању институција и обезбеђивању њиховог опстанка, са намером да служе човеку. Међутим, занемарују управо човека коме желе да служе све док изградња институције не буде завршена. Потом откривају да и сама институција захтева стално унапређивање и подршку, исцрпљујући напоре оних који су за њу одговорни. Тако сиромашни, рањени, напаћени, очајни и ожалошћени остају заборављени. Где је онда жива и делатна љубав која треба да се оваплоти у делу?

           Могуће је и да покушају да осавремене пастирску и духовну службу следећи методе овога света: планирање, прорачуне и бескрајне састанке. Бог се заборавља, а душе више не очекују Његов благослов на дело које настоје да изврше. Тада рад постаје искључиво људски подухват, док они који га обављају остају уверени да служе Богу. Духовна димензија може ишчезнути а да то нико и не примети, а Црква постаје један „сектор" који се можда назива „духовним", али само поред низа других области које су човеку потребне. Шта остаје од њене суштине ако постане као и сви други и ако више није она која усмерава, даје смисао и дарује живот?

Заиста, када изгуби суштину свога постојања и почне да подражава друге секторе, Црква делује или немоћно или извештачено. Она тада губи своје првенство у односу на друге световне установе и организације, које је могу надмашити у постизању постављених циљева, јер су специјализованије и професионалније.

           У својој књизи За живот света  отац Александар Шмеман каже: „Црква је у свету, али није од света. Само зато што није од света, она може открити 'будући век', оно што превазилази овај свет." Шта заиста остаје од Цркве ако изгуби ту улогу? Тада преовладава активизам, који припрема терен за појаву фундаментализма као реакције на губитак смисла.

           Када активизам надвлада у Цркви – то јест када пастирске активности или практично сведочење потисну дух молитве и покајања – нарушава се равнотежа и тежиште се помера ка подражавању палог света. Делатности тада постају циљ саме себи. С друге стране, када Црква из своје службе уклони делатну пастирску бригу, када се у свом размишљању и служењу удаљи од света и изолује од њега, када се задовољи очувањем исправне вере без хришћанске љубави и подражавања Христу, када не настоји да непрестано загрли свет и тражи његово спасење – тада пада у фундаментализам. У ствари, и секуларизам и фундаментализам представљају облике удаљавања од духа Јеванђеља и страшну издају истинског хришћанства.

           Узећу пример из Римокатоличке цркве, јер се она са савременим секуларизмом и модерношћу суочила пре других у западној Европи. У годинама непосредно након Другог ватиканског концила, упркос свим његовим позитивним странама, Римокатоличка црква запала је у веома снажан талас активизма. Италијански језуита, отац Ђовани Мартинети, пророчки је описао њено стање у својој књизи Разлози да се данас верује (Ragioni per credere oggi):

           „Постконцилска Црква изгубила је своје мистичко лице и постала Црква непрестаног дијалога, организација, саветовања, конференција, сабора, одбора, академија, странака, група за утицај на јавно мњење, функција, структура и реструктурирања, друштвених експеримената и статистика. Тако је Црква постала, више него икада раније, црква људи – то јест ентитет без идентитета."

           Пред крај свог живота, Мајка Тереза донела је одлуку која је изненадила волонтере укључене у њена добротворна дела. Наредила је затварање свих банковних рачуна међународног тела које је подржавало рад њене монашке заједнице, као и укидање састанака међународне групе која је помагала њене хуманитарне активности, када је сазнала колико су огромни постали трошкови тих окупљања.

           Они у којима делује Дух Божији задивљују свет својим ставовима и понашањем. Али какво је то хришћанство које се прилагођава свету и његовим гресима, уместо да га буди из његове немарности и застрањења?

           Постоји велика разлика између бриге за човека, саосећања са њим и учествовања у његовој патњи како би био уздигнут изнад те патње ка спасењу, и прихватања његовог греха. Хришћанин воли болесника, а не болест. Хришћанин живи из вечног живота, а не из секуларног живота; другим речима, он обасјава земаљски живот светлошћу вечности. Он не своди свој живот, његове потребе и његов циљ на ограничене године које проводи на земљи.

Зато се мисија Цркве састоји у томе да заједно са собом уздиже свет тамо где је некада био и ка ономе за шта је створен; да подсећа свет на живот на који га је Бог призвао – не само проповеђу већ и делом; и да пројављује дејство и истину Божијег Оваплоћења у људској историји, отеловљујући Његово присуство у самом срцу света у коме живи.

           Ако се у животу и служењу хришћана не виде Божије дејство и плодови, не постају ли они тада тек једна секуларна друштвена организација, лишавајући свет преображења на које је призван?

           Када Црква у свом служењу не оставља простор за исихастички живот – или за оно што се данас назива духовношћу – и када готово сву своју бригу и снагу усмерава на активност, она постаје секуларизована. Другим речима, губи своју везу са Небеским Царством, посредством којег је позвана да преображава земаљски свет, кроз његово преображење у свом аутентичном делу, које мора бити надахнуто присуством и дејством Светога Духа.

           Секуларизација Цркве лишава човека благодати да заиста постане дете Божије, а не само по имену. Тада људи почињу да траже смисао свога живота на другим местима, а на њима се испуњавају речи пророка Јеремија: „Оставише Мене, извор воде живе, а ископаше себи кладенце, кладенце испуцале, који не могу држати воду" (Јер. 2,13). Навешћу два примера.

           Зар није могуће да црквени медији, када се нађу у рукама људи који не живе молитвено и нису духовно будни, постану средство за истицање успеха и хвалисање њима, уместо да подстичу гледаоце и читаоце да негују дух љубави, служења и даривања?

           И зар није могуће да циљ „пастирских" активности буде померен ка прикупљању новчаних средстава, уместо да оне буду практично средство духовне подршке вернима, које им помаже да у заједници искусе радост, братску солидарност, напредовање у врлинском животу и делотворније живљење љубави?

           То су нека од скретања у која можемо лако упасти, а да тога нисмо ни свесни. У мери у којој у нама, деци Цркве, расте молитвени живот – а посебно наглашавам реч живот – постајемо свеснији и буднији да не бисмо изгубили из вида циљ. Тада слаби утицај духа овога света у нама и ми заиста постајемо Црква Христова.

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Јеванђеоска епизода о путовању двојице апостола у Емаус (Лука 24:13-35) један је од најтачнијих приказа о томе како криза вере почиње и како се она превазилази.

Апостола Клеопу и његовог неименованог пратиоца (црквено предање га повезује са апостолом Луком) налазимо на путу од Јерусалима до суседног села Емаус, где су отишли убрзо након распећа свог Учитеља. Оба апостола су разочарана. Њихова вера је пољуљана. Зашто? Одговор лежи у одрицању које путници праве када причају причу о Исусовом хапшењу и смрти: „... надали смо се...“ (Лука 24:21 ). Њихова нада је била уништена.
 Визија света у коме би њихов Месија срушио римску власт, ослободио Израел и вратио му некадашњу славу пропала је. Уместо тога, видели су пораз, распеће и смрт. Управо због неслагања између очекивања и стварности њихова вера је у кризи.
Ова тачка често остаје неиспитана, али је кључна. Није неуобичајено да људи верују да је њихова вера пољуљана неким догађајем. На пример, сазнали су за непријатне аспекте живота свештенства и последично напустили Цркву. У стварности, ове вести су само изазвале њихов одлазак. Прави разлог њиховог одласка била је немогућност да се оно што се догодило уклопи у стару парадигму, где су свештенство били а приори свети људи. А ако нису били свети, онда каква Црква и какав Бог би толерисали такве ствари? Криза вере настаје када се уобичајено тумачење догађаја распадне. Штавише, најчешће се ово тумачење не заснива на стварности, већ на сопственој машти особе, која нема везе са стварношћу. Слика Месије која је живела у главама апостола била је њихов сопствени изум. Није имала ништа заједничко са правим Христом и била је потпуно у супротности са пророчанствима о Спаситељу.
Апостоли, међутим, нису ограничени сопственим разумевањем. На путу су међусобно разговарали о свим тим догађајима... и дискутовали о њима (Лука 24 :14-15). Шта је ово ако не покушај да се разуме, да се схвати шта се догодило и можда, као резултат тога, да се све то види из другачије перспективе? Путници не крију своју збуњеност. Управо у том тренутку им се придружује Христос, али они... га не препознају. Ово је један од најзапањујућих детаља приче. Бог је у близини, говори им, али остаје непрепознат. То веома тачно карактерише ситуацију кризе вере: Бог не нестаје нити се повлачи из особе; особа једноставно губи способност да га види. Она наставља да живи, говори, мисли, али не примећује Онога који остаје близу.
Христос указује на грешку апостола и почиње да разјашњава Свето писмо, сакупљајући различита пророчанства о Месији у нову слику, овог пута истинску, стварну, засновану на прецизној кореспонденцији текстова и чињеница. Ово је кључна тачка: смисао се обнавља не порицањем догађаја који је покренуо кризу, већ његовим реинтерпретацијом. Догађај остаје исти, али се његова визија мења.
Да бисмо боље разумели шта се подразумева, настављајући горе наведени хипотетички пример човека који напушта Цркву због лошег понашања свештенства, сетимо се једне од првих прича из Декамерона* (*ФУСНОТА Декамерон је збирка од стотину прича које је написао Ђовани Бокачо око 1350. године. Сматра се једним од иконичних дела ране ренесансе). Она говори о јеврејском трговцу у Паризу по имену Аврам. Његов хришћански пријатељ Ђаното дуго га је наговарао да пређе у хришћанство. Коначно, Аврам је рекао да прво жели да оде у Рим и сам види живот папе и свештенства. У Риму је видео разврат, похлепу, симонију, пијанство и потпуни морални пад, а по повратку је неочекивано изјавио спремност да се крсти. Ђаното је био запањен: на крају крајева, Аврам је видео управо оно што је требало да га одврати од Цркве. Али Аврам је одговорио отприлике овако: ако је, под таквим свештенством, хришћанска вера не само преживела већ се проширила по целом свету, онда је није одржавала људска сила, већ сам Бог. Након овога, крштен је.
Њихови покушаји разумевања и преиспитивања, праћени унутрашњим духовним одговором, на крају доводе до препознавања које се дешава током заједничког оброка са Исусом, када Господ ломи хлеб. Апостоли улазе у простор искуства повезаног са конкретним деловањем. Из овога видимо да интелектуално разумевање и духовно кретање нужно претпостављају праксу живота са Богом. Популарна формула коучинга је широко позната: ако желите да будете богати, мислите, осећате и понашајте се као један од њих. Упркос контроверзној природи овог приступа, он се, са извесном дозом оквира, може применити на нашу тему. Превазилажење кризе вере претпоставља потпуно ангажовање особе у процесу не само на интелектуалном и духовном нивоу, већ и на физичком и бихеjвиоралном нивоу – кроз учешће у богослужењу, пост, помагање другима и друге праксе повезане са конкретним деловањем.
Прича се завршава тако што ученици напуштају Јерусалим, окрећу се и враћају се на место где им се вера срушила. Догађај који је покренуо кризу није поништен. Њихов став према њему се мења, а постепено се мењају и њихови животи. Обнова вере је увек путовање, процес у којем особа учествује на свим нивоима свог постојања – интелектуалном, духовном и физичком. Само на тај начин човек може повратити, или по први пут стећи способност да види Бога како хода поред њега на истом овом путу.

Аутор: Јевгениј МУРЗИН, свештеник

извор

Један монах је једном рекао да се у животу није плашио ничега - ни ђавола, ни демона - већ самог себе. Његово ја је било највећа звер, најгладнија, најсвирепија, најнепредвидљивија.

Его се не може лако укротити, не може се контролисати људском моћи. Да бисте га укротили, потребни су труд, борба, бол, расуђивање, молитва и истрајност. Када га укротите, чак и на кратко, морате усмерити узде да бисте га повели у правом смеру. Овај правац је царство небеско.

Највећа грешка у духовном животу јесте мислити да познајемо друге и себе. Каква потпуна заблуда! Уопште не познајемо себе. Морамо се одрећи свога ја, одрећи се пута пада и покушати да се уздигнемо високо. „Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам.“ (Јован 14:21). Многи иду да се причесте не са Христом, већ са неком замишљеном сликом о себи. Свето причешће је лек за бесмртност и исцељење, а не награда за наше духовне заслуге. Ако желимо да се причестимо са Христом и седнемо за трпезу на коју нас Он позива, морамо слушати и следити оно што нам Он говори.

У Цркви ће се спасити они који не траже самооправдање, већ исцељење. Попут ронилаца који чезну за морским дубинама, дужни смо да уђемо у своја срца како бисмо уз помоћ самоспознаје открили своју болест и потражили исцељење. Много пута желимо да свештеник промени начин на који гледа на наше духовне проблеме, уместо да се ми променимо и кренемо путем Божјим. Много пута идемо на исповест, држећи своје оправдање у џепу. Идемо да оправдамо себе, да крстимо свој грех врлином, како бисмо могли примити Свето Причешће и осећати се добро, али рана остаје и духовна смрт је близу.

Не желимо да се исправљамо и мењамо, већ желимо да се причешћујемо. Многи гледају на Свето Причешће као на нешто симболично и формално: дакле, за здравље, причешћујмо се. Пред Свету Чашу идемо са чудном религиозном сентименталношћу, али ретко са жеђом за покајањем и променом. Желим да се причешћујем, али не желим ништа да мењам у свом животу, јер је тамо све у реду.

Тражимо попустљивост од свештенства, молимо их да нам не намећу дуге молитве и пост, како се не бисмо преоптеретили, али с друге стране, желимо Христа.

То је највећа заблуда у данашњем добу — желети да се Христос промени уместо нас самих.

Кренимо путем исцељења и промене, без изговора, али са спремношћу да преузмемо одговорност и тежимо исцељењу по сваку цену.

Међутим, ако мој живот није учесник Христов, не могу ни учествовати. Оно што многи раде говорећи - „Ово не смета, оно не смета, хајде сада...“ није исправно. Жао ми је, али од тренутка када душа започне свој пут ка Судњем дану, све је важно... И када кажемо све, мислимо на све. Мисли, дела, жеље... Све ће постати јасно, као што се пева у тропару Недеље поста. Пазимо да се не оклизнемо, верујући да „Ово не смета и ништа се није догодило!“ Ако тако мислимо, онда смо још увек у духовном слепилу.

о. Спиридон Скутис

извор

Преподобни Петроније Продромски био је један од великих духовних отаца савременог Православља. У Румунском скиту Продром на Светој Гори дочекивао је сваког посетиоца у јединственој духовној атмосфери, којој је управо он у великој мери давао печат. Уз оца Јустинијана, који је носио бригу о управним пословима скита, и оца Јулијана, који је помагао у духовном руковођењу братства, био је покретачка снага духовног подвига у овој светој обитељи. Био је жива икона монаха-подвижника, испуњеног ревношћу и чистотом, човека који је горео у огњу молитве. Живећи у посту и бдењу, зрачио је таворском светлошћу.

Преподобни Петроније имао је савршену ревност за испуњавање јеванђелских заповести и савета. Припадао је нараштају филокалијских отаца који су духовни живот живели у свој његовој ширини, дужини, висини и дубини. Свети Петроније је себе принео на жртву ради славе Христове и Његове Цркве, ради части румунског православног и светогорског монаштва. У своме срцу носио је плодове радости, мира и светости, које је преносио и на братију скита, не само својим речима већ и сопственим примером подвижничког живота. Био је благ, али и чврст; тајанствен и смирен. Из његове исихастичке молитве зрачила је светлост, док су му смирење и ненаметљивост давали посебну духовну лепоту. Током дугих светогорских богослужења и свеноћних бденија увек је стајао на ногама. Иако строг према себи, био је отворен и пун љубави према свима који су му долазили. Упркос телесним немоћима, увек је налазио снаге и љубави да саслуша и очински посаветује оне који су долазили у Продром. Много пута сам га слушао на том светом месту, са осећањем да сам код куће. То је био духовни дом у чудесном Врту Пресвете Богородице, али и један посебан румунски дом, пажљиво негован са много љубави, истрајности и верности.

Свети Петроније Продромски био је поштован због свог светог живота како у Румунији тако и на Светој Гори. Још као дечак ступио је у манастир Њамц, а током живота обављао је бројна одговорна послушања: био је секретар и библиотекар Румунске патријаршије, члан покрета „Несагорива купина“ (Rugul Aprins), професор Богословије у Њамцу и Монашке школе у Слатини. Подвизавао се у манастирима Сихастрија и Куртеа де Арђеш, био игуман манастира Слатина, а потом сабрат и старешина Румунског скита Продром на Светој Гори. Као духовник уживао је велики углед међу савременицима – од патријараха, митрополита и епископа, преко професора богословља, игумана и духовника, до обичних монаха и верника.

Његовом канонизацијом место подвига румунских монаха у Вигли обогаћено је новим извором мира, радости и светлости. Уз преподобне Нифона и Нектарија, осниваче скита, Нектарија Протопсалта и преподобног Антипу Калаподештанског, Свети Петроније придружио се дивном сабору продромских светитеља, као узор монашког подвига и усрдни молитвеник пред Богом. Као човек мира и љубави, неговао је дубока духовна пријатељства са јерарсима и професорима богословља у земљи и иностранству, као и са знаменитим светогорским игуманима и богословима, међу којима су били архимандрит Георгије Капсанис из Манастира Григоријата и архимандрит Емилијан Вафидис из манастира Симонопетра. Посебно је чувао духовно пријатељство са Светим Пајсијем и Светим Клеопом Сихастријским, архимандритом Софијаном Богијуом из манастира Антим, старцем Дионисијем Колчијским, преподобним Димитријем Исповедником, архимандритом Арсенијем Папачоком и многим другим духовним великанима свога времена.

Његова канонизација донела је велику радост светогорским монасима, а нарочито румунским монасима, свештеницима и верницима. Читав православни свет поштовао га је због његове светости, учености и духовне мудрости. Свети Петроније био је истински уметник подвига, философ и богослов Духа Светога. Од сада па до краја векова прослављаће се сваке године 24. фебруара, на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, у чијем се скиту подвизавао током последњих деценија свога живота. Следио је Светог Јована правим путевима врлине, уподобивши се по животу Светом пророку Илији и преподобном Антонију Великом, живећи као пустињак у окриљу општежитељне заједнице.

С љубављу се сећамо његовог светлог лика

Сада, када се навршава 110 година од његовог рођења, са љубављу се сећамо његовог светлог лика, његових мудрих и благих речи које су извирале из срца испуњеног љубављу. Свети Петроније рођен је у духоносној Молдавији, у многочланој породици. Благочестиви супружници Јован и Олимпијада из села Феркаша, у области Њамца, добили су 23. маја 1916. године своје седмо дете од осморо деце која су доживела зрелу доб, давши му на крштењу име Петар. Његова мајка била је жива икона светости. Начин на који је касније говорио о светости своје мајке, блажене Олимпијаде, готово је јединствен у целокупној аскетској литератури. Од ње је научио молитву, рад, веру, честитост и љубав према Богу и људима. Светост његове мајке може се упоредити са светошћу мајки великих православних светитеља. И светост самог оца Петронија одликовала се посебном духовном узвишеношћу, ученошћу и особеношћу. Пре двадесет година, у једном духовном разговору, описивао је атмосферу манастира Њамц, у који је ступио као искушеник са свега четрнаест година, 1930. године. Тамо је похађао Школу за црквене појце и упознао Светог Јована Јакова Хозевита, чијим се примером духовно користио и о коме је касније писао у делу Смирене иконе. Живот Светог Петронија био је прожет светом ревношћу — ревношћу за пост и молитву, али и за богословско образовање. Од 1934. до 1941. године похађао је Монашку богословију у Черники, где су му међу школским друговима били Свети Софијан Антимски и будући патријарх румунски Теоктист. Након укидања богословије у Черники, диплому је стекао у Централној богословији у Букурешту, док је матурирао у гимназији „Михај Витезул“. Године 1942. уписао је истовремено два факултета — Богословски и Математички. Да би могао да финансира своје студије, запослио се у канцеларији Светог синода Румунске православне цркве. Исте године замонашен је у манастиру Њамц и рукоположен у чин јерођакона. Потом је живео у манастиру Антим, истовремено радећи у Патријаршијској администрацији. Године 1943. напустио је студије математике и уписао Филозофски факултет, који је завршио упоредо са Богословским факултетом, поставивши тако темеље своје широке богословске и културне образованости која ће обележити његово потоње духовно служење.

Године 1947. рукоположен је у чин јеромонаха и постављен за свештенослужитеља Патријаршијског саборног храма у Букурешту, истовремено обављајући дужност секретара патријарха Никодима. У периоду од 1947. до 1950. године био је члан чувеног духовног покрета „Несагорива купина“ (Rugul Aprins), који је окупљао истакнуте духовнике, богослове и интелектуалце око идеала молитвеног и духовног препорода. Године 1950. постављен је за професора Богословије у Њамцу, где је предавао педагогију, француски језик, катихетику и црквену музику. Након што је 1952. године постављен за духовника, прелази у манастир Слатину, где постаје професор и управник Монашке школе. У то време манастир Слатина, под мудрим руковођењем Светог Клеопе Сихастријског, представљао је праву духовну академију са више од стотину монаха и искушеника. У таквој средини отац Петроније се истакао као просвећени учитељ и поуздани духовни руководитељ. Његов животни и монашки пут издваја га као узор подвижништва и верности монашком призвању. Подвигу се, као круна, придружило и страдање за веру. Изабран за игумана манастира Слатине, управљао је обитељи од 1957. до 1959. године, када је био принуђен да је напусти услед примене злогласног Декрета 410/1959, којим су комунистичке власти покренуле жесток прогон монаштва у Румунији. Уследиле су године искушења, лишавања и прогона. Живео је код своје сестре, а потом је радио као чувар и благајник у манастиру Куртеа де Арђеш. Захваљујући патријарху Јустинијану, 1963. године поново је примљен у монашку службу у том манастиру, али се због нарушеног здравља убрзо повукао у манастир Сихастрију. Године 1975, након многих препрека и тешкоћа, успео је да оствари давно жељено поклоничко путовање у Јерусалим и на Свету Гору. Том приликом духовно се окористио сусретима са преподобним Дионисијем Колчијским и другим светогорским подвижницима. Недуго по повратку у Румунију, 1976. године, добио је од патријарха Јустинијана послушање да окупи групу од пет монаха и са њима отпутује на Свету Гору, како би духовно и братски помогао опустелом Румунском скиту Продром, који је у то време пролазио кроз тежак период свога постојања.

По доласку у Продром, отац Петроније је обновио редовно служење Свете литургије и свих седам служби дневног богослужбеног круга, истовремено предано радећи на обнови и уређењу ове светогорске обитељи. Братство га је 15. октобра 1984. године, противно његовој вољи и дубоком смирењу, изабрало за старешину скита. Током наредних двадесет седам година Свети Петроније је са светошћу и мудрошћу управљао Румунским скитом Продром. За време његовог игумановања скит је доживео истински препород: братство је порасло на четрдесет монаха, обновљени су храм и манастирски комплекс, а светогорски поредак богослужења и монашког живота очуван је и предат новим нараштајима. Преподобни Петроније више је проповедао својим животом него речима. Неизмерно је волео богослужење и црквено појање, у којем је био ненадмашан познавалац и изврстан појац. Често је говорио да је хришћанину од велике користи да одлази у храм чак и онда када је болестан, јер се управо у заједници Цркве човек укрепљује благодаћу Божијом. Последње године његовог живота биле су обележене тешким телесним страдањима, која је подносио са мученичким трпљењем и потпуним предавањем вољи Божијој. О тим данима потресно сведочи отац Модест, његов ученик и неговатељ током последњих месеци живота, у књизи посвећеној свом духовном оцу. Носећи до краја крст подвига и страдања, Свети Петроније је достигао славу васкрсења и вечног живота. Никада се није жалио на своје болести и искушења, већ је све препуштао промислу Божијем. Попут великих светитеља, није памтио увреде и лако је праштао свакоме. Његов анђелски живот био је угодан и Богу и људима, те га је Господ Христос примио у Своје небеско Царство 22. фебруара 2011. године.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

„А онај који нас утврђује са вама у Христу и помаза нас јесте Бог, који нас је и запечатио и дао нам Духа у срца наша као залог. Призивам Бога за сведока својој души да, пошто сам вас поштедео, још нисам дошао у Коринт. Не да имамо власт над вашом вером, него смо сарадници вашој радости, јер вером стојите“ (2. Кор. 1:21–24).

Овде апостол наводи Бога као сведока свог односа са људима и каже: „Онај који нас утврђује са вама у Христу, који нас је помазао, запечатио и дао нам залог Духа у срцима нашим - јесте Бог“ Али шта је тај залог Духа присутног у нашим срцима? Сигурно је мислио на крштење? И, наравно, на чин миропомазања? Али зашто се каже „залог Духа“ (реч „залог“, ἀρραβῶνα, такође значи веридба, веридба), а не брак?

Свети апостол Павле као да каже: „Имамо веру и делимо је са вама.“ Овде апостол не гура веру или слободну везу са Богом у други план. Док данас многи тврде:

„Имам веру у Бога и спреман сам да је поделим са тобом. Дођи и узми је од мене!“

Чак и старешине и духовни оци инсистирају да њихова духовна деца следе веру која тече само кроз њих. Али свети апостол Павле нема ништа слично: „Вера је лична ствар сваке особе. Ви сте суверени, стојите пред Богом“, мисли свети апостол, „а ми једноставно доприносимо вашој радости.“ Какав диван израз! Један од најбољих израза који се налазе у Новом завету, ако се то тако може назвати, јесте „ми доприносимо вашој радости“. Човек се радује јер је пронашао Бога, и сви ми доприносимо овој радосној заједници. Не треба нам туђа вера да тече кроз нас, а ни сам апостол није желео да контролише ту веру.

Нажалост, у Цркви има много људи који желе да контролишу веру других.

Увек ово кажем јер, нажалост, у Цркви има много људи који желе да контролишу веру других. Мисле да ако постану духовни очеви или епископи, онда вера мора да тече кроз њих. Али то не би требало да буде случај. Бог гради личну везу са сваким од нас. Наравно, неко може пастирски да негује ову веру, да допринесе радости. Али они не служе као подршка људима. Њихова вера је подршка. „Јер вером стојите“, каже апостол. Вером сте утврђени. То је залог Духа – вера.

Све Свете Тајне Цркве имају есхатолошки карактер. Оне нам отварају пут. Имајте на уму да Свете Тајне нису крај пута, већ његов почетак. Крштење је почетак тог пута, који је, како каже Свети Николај Кавасила, усиновљење. Ово усиновљење представља кулминацију проласка кроз многе опасне фазе. И све је то повезано са мојом слободом. А слобода је повезана са вером. Зато се Свете Тајне називају „залогом Духа“. То је пут којим морамо ићи, пут који негде води.

На пример, ако двоје људи желе да остану верени дуги низ година, то сугерише да нису спремни да крену путем који води ка браку. Али веридба је завет; мора се једног дана завршити, водити негде. Веридба, на основу вере, креће се напред ка браку. Ово јасно показује да је концепт вере брачни концепт. Не можемо то другачије схватити. Веридба се завршава када вера (верност) нестане између двоје људи. Брак се конзумира када је вера људи савршена. Нико, преварен током веридбе, никада није тако лако дошао до брака.

Дакле, без вере у Бога, Свете Тајне не задржавају свој интегритет. Веза је прекинута, а благодат Светих Тајни остаје неактивна. Свете Тајне нису магијски чинови. Оне не крше људску слободу. Слободни смо у својој вери: слободни да комуницирамо, слободни да живимо, слободни да се самооткривамо, што и чинимо. Другим речима, Свете Тајне не подразумевају ни присилу ни зависност.

Без вере у Бога, Свете Тајне не одржавају свој интегритет. Веза је прекинута, а благодат Светих Тајни остаје неактивна.

Читав живот човека јесте та веридба, његова вера у Бога без присиле. Ако човек остане веран Богу (а Бог је био и увек остаје веран човеку; Он га не напушта и „верује“ у њега, не поистовећујући га са његовим грехом), онда се веза креће напред и достиже брак. Свети Максим Исповедник говори о овом браку као о „незаборавном знању“ . То је незаборавно знање о Богу. Сви имамо знање о Богу, али га заборављамо на разне начине. Али неки поседују „незаборавно знање“. Када би се суочили са претњом ватре или мача, не би могли да се одрекну Бога, јер не желе ни да размишљају о томе. То знање је брак – чврсто, незаборавно знање. Али већина нас заборавља то знање јер се наш брак још није догодио. А то је, очигледно, повезано са оним што називамо грехом, схваћеним као морални злочин...

Другим речима, шта је безгрешност? „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.“ (Гал. 6:14). То јест, човек ходи пред Богом и не чини ништа што Му није угодно. Свети Григорије Палама назива ово непокретност према „свему што није угодно Богу“. Не чиним ништа осим ако није угодно Богу.

Али то значи да ја познајем и видим Бога својим умом и телом. Ако престанем да Га видим, онда више не знам шта је Богу неугодно. Грех је погрешно сједињење мене са стварима, које увек замењује брачну везу са Богом, Кога не видим. Стога, у таквом случају, некако осећамо потребу да грешимо!

Данас видите проповеднике који устају за проповедаоницом и узвикују: „Не чините грех!“ — али обично говоре непромишљене ствари. Човек не може а да не греши јер не види Бога. Али ако Га види, чак и ако га натерате да греши, он ће се окренути од тога. То је као неко ко је био на раскошној вечери, а онда му послужите коре од кромпира. Али ако није ништа јео, појешће коре.

То је грешка морализма. Морализам је дошао на Запад и потискује онтологију. Са неколико подстицаја, он потискује нашу везу са Богом: „Не пушите, ошишајте се, носите ову одећу! Дајте милостињу, постите, опраштајте другима — и то је то!“ Али ово није права визија Бога и права веза са Богом. Ово није брак. Ако било какве врлине заузму место везе са Богом, онда, какве год да су, могу замаглити „слику“ Бога.

Реалније је знати да смо грешни, односно препознати да нас нешто мучи. Већ смо примили позив на светост, на брачно виђење Бога и директно заједништво са Њим. И ништа не омета ово виђење осим наше сопствене воље. Наш највећи грех је што не успевамо да кажемо ово најтајније, апсолутно „да“ Богу. А све остало је само последица тога. Једноставно последица.

Из неког разлога, наша воља је подељена и свакодневно се осећамо болесно. Искушења која Бог допушта имају за циљ да интегришу ову фрагментирану вољу и усмере је ка жељи за добром. Када се воља интегрише, особа се слободно окреће вери, брачној вези која досеже до визије Бога – визије за коју не знамо шта је, али која је незаборавно знање.

Не можеш рећи сломљеној особи: „Вежбај врлине“. То је лицемерно. Постаће и грешник и лицемер. Прво мора да види Бога у Његовој Богом даној љубави, која обитава у срцу Цркве, „у Светим Тајнама“.

Као затвореници у Платоновој Републици: седе оковани у дубокој пећини, гледајући у дно. Иза њих гори ватра. Разни предмети пролазе између ватре и њих. Виде сенке тих предмета на зиду испред себе, и пошто не могу да окрену главу лево или десно, мисле да је то свет и истина. Векови тако пролазе. У неком тренутку, неко успева да се извуче, и они се тихо окрећу ка излазу, који се налази на задњој страни, која је светла, и полако, полако се пробијају тамо.

Стигавши до излаза, одмах га заслепљује јака светлост, али онда почиње да види стварне ствари: језера, реке, дрвеће, стене, небо. Окреће се ка сунцу и стресе се. Његова прва помисао је: „Како је овде дивно, ово је прави живот! Остаћу овде. Не могу се тамо вратити.“ И после неког времена у овом стању, одједном почиње да саосећа са затвореницима који су се стопили са сенкама и размишља: „Али да ли ће остали заиста остати тамо? Да ли је могуће да човек тамо живи?“

Видите да је Платон, са својом вером, имао искуство Бога. Нико не може написати тако нешто, а да није искусио Бога. Приметите такође колико филозоф жалосно греши. Као пророк и учитељ, он се враћа да би људе подучавао ономе што је видео. Почиње да се враћа напипавајући, неспособан да правилно види у мрачној пећини. Заслепљен светлошћу, спотиче се, пада и повређује се, затим одлази код осталих и каже им:

- Светло је тамо горе, напољу!

Други кажу:

- Погледај зид насупрот. Да ли видиш нешто?

„Не“, одговара он.

- Видиш ли нас?

„Не “, каже он.

Тада му остали кажу:

- Видиш! Споља си потпуно слеп!

Овако човек не може да научи људе истини. Они не могу да схвате њене последице. То им остаје мистерија управо зато што је свака особа индивидуа, која поседује бесконачну дубину. Осим ако нису позвани да слободно и лично искоче на површину да виде светлост, неће моћи да поверују другом да „Бог постоји, благодат постоји“ и тако даље.

Већина људи верује да оно што једу, виде, додирују, миришу, чују и што им узрокује бол постоји. Међутим, осећања такође играју улогу у ангажовању. Она увлаче људе у ово ангажовање.

Људи путују овим путем, подносећи неподношљива искушења и муке. И на крају свог живота, они изненада вапију: „Господе, помилуј ме!“ и почињу да схватају колико је узалудна била њихова веридба и сједињење са сенкама, и колико су били неверни и непоуздани према Њему, који је пао са њима као оваплоћени Богочовек. Он је, на крају крајева, постао Човек управо да би био са њима. У том тренутку, они почињу да се кају и жале што се овај свети брак никада није догодио.

Бог нас воли као да смо Му заиста потребни. И Он нас не воли из даљине, већ патећи са нама.

Наравно, погрешно је да особа чека до краја свог живота да би ово рекла, јер не знамо када и како ће крај доћи за сваког од нас. Ова наша мисао је такође неправедна: верили смо се са богатим Жеником и мислимо да, „пошто је верен са мном, чекаће колико год желим пре него што конзумирамо брак“. Бог нас воли као да смо Му очајнички потребни. И воли нас не из даљине, већ тако што пати са нама. А искоришћавање ове безграничне љубави за сопствену корист је погрешно.

Стога, мислим да је проблем са данашњим црквеним верницима то што нисмо истински хришћани. Не делујемо као венчани. Више делујемо као... слободни, предбрачни сапутници са Богом. На крају крајева, особа се истински трансформише када препозна своју везу са Богом. Постаје другачија. Али када останемо крути и духовно везани у безверју, много патимо.

Дакле, неизбежно долазимо до питања лицемерја, нашег псеудо-ја, ако пратимо психологију. Духовни брак се манифестује када комуницирате са особом и разумете да се она дубоко у својој души бори. А брак се тестира у тешким временима. Тада видимо колико је особа духовно напредовала и да ли је успела. Често мислимо да смо постигли одређену светост и врлину. А онда се деси нешто што нас враћа на земљу.

Ова веза са Богом расте кроз животне опасности. И када неко мисли да је нешто постигао, у основи је лицемер. Један светогорски монах ми је једном рекао:

„Знате ли, оче, која је највећа опасност? Рећи да послушање иде добро, молитва иде добро, мисли се повлаче, душа се смирује, радост Божија почиње, а људи око нас су анђели. Ту лежи велика тешкоћа, велика препрека — остати добар монах, да би се могла развити самодовољност.“

Тада особа не тежи браку, већ је задовољна веридбом, чак и успешном. Јер чак и ако до брака дође, он (брак) мора да се настави развијати. Брак није статично стање. Ако се стање брака не мења како се супружници мењају током година, онда брак остаје на нивоу прошлих година. Из тог разлога, он остаје неактиван. Исто важи и за везу са Богом. Ако је стварна, особа се не осећа ни оптерећеном ни засићеном њоме.

Ориген, главни, али неуспешни теолог Цркве, каже да је узрок човековог пада била ситост. Човек више није могао да је поднесе и желео је да види шта се дешава напољу. Али то би, наравно, значило да света веза никада није постојала, када се ситост једном успоставила. Бесконачна веза са бесконачним Бићем, Које бесконачно брине о вама, никада не престаје.

Ретко доживљавамо Бога као живу Особу са којом имамо живу и личну везу.

Засићење значи објективизацију. Бог је постао предмет у мојим рукама, још једна сенка на зиду. И тако се човек окреће ка ономе што није Бог, односно ка сенци. Ретко доживљавамо Бога као живу Особу са којом имамо живу и личну везу. За многе од нас, Бог једноставно даје заповести, неке безличне принципе. Он не дотиче моју суштину и живот. Али тако, међутим, брачна веза не може постојати.

Дакле, немамо Божју непогрешиву визију која би нас спречила да грешимо. Шта се онда дешава? Да ли смо остављени без наде? Застрашујуће је што људи мисле да имају све. Ако мисле да су у стању сиромаштва и беде, вероватно ће у неком тренутку стећи нешто више.

Често срећем људе у Цркви који са самопоуздањем кажу:

- Добро сам.

Као да је у питању поштовање кодекса и испуњавање обавеза. Тако се не успостављају односи. Управо је то људска млакост о којој Бог вапи у Откривењу. Када се човек даноноћно бори са Богом, боље је него да му је хладно. Када се мраз у њему бори са ватром.

Пре неког времена држао сам предавање у Солуну и на крају ми је пришао универзитетски професор. Чинило се да је чуо нешто што му се свиђа. Брзо је пришао, ухватио ме за руку и рекао:

– Баш ми се допало оно што си рекао. Нисам баш потпуни атеиста.

Спонтано сам му одговорио:

- И ја сам просечан хришћанин.

Људи постају атеисти зато што не желе да имају, опростите ми, лудог бога. Понекад им показујемо бога који је недостојан Бога. Људи који нас слушају не желе да знају за њега. Један древни црквени отац је рекао: „Покажите ми свог човека, па ћу вам показати вашег Бога.“ Показујемо вам бога који вас учи, на пример, да га се бојите. Али сви већ имају толико других страхова. Бога који вам усађује осећај кривице. Али ми већ имамо довољно кривице; већ смо депресивни. Или бога који вас учи да носите маску непостојећег савршенства — али ја тражим своју истину. И своју слободу, ако је могуће.

Дакле, у одређеним случајевима, „бог“ верника ме не занима. Не бих био хришћанин да сам на њиховом месту. Такође, понекад сретнем протестанте или католике и питам се: како могу да верују у бога кога имају у главама? Не бих могао. Радије бих био атеиста.

Имали смо велике атеисте у историји, попут Ничеа. То су били људи који су имали велику идеју о Богу, али га нигде нису видели. И због тога су остали атеисти. Ако прочитате Ничеову „Историју смрти Бога“, бићете ужаснути. Он каже: „Зар не видите смрт Бога? Ми смо убили Бога, ви и ја.“

Кјеркегор, велики дански теолог, уместо да пристане да постане бискуп, постао је отац егзистенцијализма. Рекао је: „Не желим да ме учините бискупом или професором теологије, јер не желим да учествујем, као неки лудак, у часу о манипулацији Богом!“

Бог који је у нашем уму служи нам психолошки, али влада у царству сенки и има своје границе.

Бог кога имамо у својим умовима служи нам психолошки, али он влада у царству сенки и има своје границе. И те границе су видљиве. Али када се приближите светитељу, попут старца Порфирија, видите Бога, Христа и не желите да одете. Осећате да је ово прави живот, а овај човек је то доказивао сваког дана.

Мислим да је сада све јасно. Наравно, ако останемо ангажовани, остајемо у духовно инфантилном стању. Мислимо да нам сви дугују: свет, Бог и све око нас, јер смо хришћани! Ми смо Божји сведоци у свету!

Пре неког времена, упознао сам човека посвећеног молитви. И други су сведочили о њему. Пришао сам му да га питам о нечему што ми је на уму. А он је одговорио:

- Ја сам грешник. Шта да вам кажем?

И то није било лицемерје. То је било његово покајање, онтолошки осећај заједништва са Богом. То је био најбољи одговор за мене. Одговорио ми је самим својим постојањем. Он сам је имао прави став према Богу. И ту почињу сви одговори.

Мислим да је разлика између нас хришћана и света следећа: разумемо да су наши животи оскудни. Није потребно то рећи, али треба разумети. То долази постепено кроз просветљење, кроз благодат. Свет је грешан, живи у фантазијама истине и тврди да му ништа није потребно. Хришћанин, међутим, зна да је оскудан. Али не очајава. Он то зна у Светом Духу. Зна да постоји Лекар и лек, зна да постоји вечни живот.

„Хвала Богу, у потпуном сам расулу!“, каже један монах.

Овде се такође рађа захвалност. Невероватно је да неко може бити захвалан, хвалити Бога дању и ноћу, а ипак знати ко је Он. Велика је радост знати како Бог обнавља људе и истину корак по корак. Радост је бити у таквој брачној вези. Када сенке света долазе и одлазе…

„Рече ава Пимен: ‘Злоба људи скривена је иза њих’“ (из Старечника)

Често се питамо колико невини треба да будемо ми и наша деца пред лукавством овога света. Препознавање лоших побуда у мислима и понашању других људи често поистовећујемо са сумњичавошћу. А не желимо да будемо сумњичави, односно да иза нечијих поступака увек видимо себичност, лукавство и искоришћавање. Желели бисмо да људе посматрамо благонаклоно. Да у њиховим поступцима препознајемо искреност, љубав и добру намеру. Међутим, ствари најчешће нису такве. Зато се понекад запитамо, и за себе и за своју децу, није ли свет ипак много лукавији и себичнији него што бисмо желели да верујемо.

Вођство данас, било у политици било у другим областима живота, претпоставља мудрост и далековидост. Мудар човек уме да крчи путеве, надахнуто и са љубављу према ономе што ради. Он уме да искористи дарове других људи са којима треба или жели да живи и сарађује. Али потребно је да буде и далековид. Да уме да процени докле досежу способности других, али и да проникне у дубље побуде њихових поступака, односно да буде познавалац људских карактера. Такво познавање претпоставља превазилажење наивности и препознавање злобе и себичности која наводи неке људе да желе да искористе онога ко је добар.

То се јасно види у људским односима. Себељубив и сластољубив човек нема за циљ љубав, него искоришћавање других — телесно, душевно, материјално или карактерно. Њега не занимају осећања других. Спреман је да нанесе бол, јер је у себи већ одлучио да је његово „ја“ једини приоритет и да му је све подређено. Зато настоји да оствари сваку своју жељу. Он поступа манипулативно и ту манипулацију чак назива „паметним сналажењем“. Спреман је и да „гази преко других“ само да би сам дошао до успеха и признања.

То често видимо и код деце нашег времена. Одрастајући у окружењу које се плаши постављања граница, сукоба и одговорности васпитања, деца од малих ногу уче да им је све дозвољено, чак и оно што је ружно и неприхватљиво. Довољно је да негодују, притискају, плачу или инсистирају, па ће њихови захтеви бити испуњени. То се назива слободом и „савременим приступом васпитању“. Увек су у праву, а родитељи немају снаге да их усмере и доведу у ред. Вршење родитељског ауторитета претпоставља прихватање одговорности и ауторитета од стране самих родитеља — не кроз ауторитарност и егоцентризам, већ кроз постојаност и јасноћу. У супротном, они препуштају деци да корачају кроз свет испуњен лукавством. Ако ми је све дозвољено и ако мислим да ми све припада, онда ћу наћи начин да, користећи своју личност, захтеве, безусловну подршку родитеља, попустљивост друштва и културе, као и стално оправдање: „Ма није страшно, дете је, немој да га растужујеш“, постанем господар над другима.

Подвижничка мудрост нас подсећа да је злоба људи скривена иза њих, односно да се не види увек на лицу, у осмеху, у лепим речима или захтевима. Она постаје једно са њиховим срцем. Зато смо позвани да будемо „мудри као змије“. Да препознајемо опасност, не тако што ћемо осуђивати људе, него тако што ћемо знати како да сачувамо себе. Да поучавамо са расуђивањем, али и да не постанемо лак плен. Да останемо чврсти у својим начелима, али и да се удаљимо од оних који нису честити. А ако не можемо да се удаљимо, да будемо опрезни и на опрезу. Ако, пак, можемо да укажемо на истину и да се за њу боримо, не треба да се скривамо.

То је питање карактера, васпитања и образовања.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Секуларизам означава искључиво овоземаљски начин размишљања, односно философију живота која се заснива само на датостима земаљског постојања. У арапском језику, према речнику Ал-Мунџид, дахрија је безбожник који тврди да свет постоји одувек и да ће постојати заувек, те да нема Творца. У том смислу ова реч је сродна појму „свет“ какав налазимо у Јеванђељу по Јовану. Хришћанин јесте у овоме свету, али није од овога света. Другим речима, он живи у свету, али свој начин живота црпи из Јеванђеља, а не из света.

У свом савременом практичном значењу, секуларизам подразумева уређивање животних питања искључиво људским способностима, без Бога. Сам човек постаје мерило, полазиште и извор секуларног света. Овај појам је почео да јача и да преовладава пре отприлике три века, поставши философија и политика коју прихватају појединци, друштва и државе. Што су се више развијале технолошке могућности, дајући човеку моћ да савладава животне тешкоће и средства да им се супротставља и уклања их, то се више секуларни начин живота утврђивао и дубоко укорењивао у људској свести.

Опасност секуларизма не лежи само у томе што он човека поставља на место Бога као мерила људског постојања. Његова опасност се огледа и у томе што омогућава порицање Божјег дејства у свету, не само на теоријском него и на практичном плану. Секуларизам своди Бога на пуку слику, облик или теоријско уверење. Он може да сачува спољашње облике религиозног живота, али их лишава њихове суштине и замењује нечим искључиво овоземаљским. Он раздваја живот од вере и живот вере затвара у оквир неколико верских обреда и пракси. Тако секуларни човек не живи према захтевима своје вере, већ много више према захтевима секуларне културе.

Према схватању секуларизма, животним питањима управља се на светован начин, док се Божјим стварима бави у храму недељом. Тако се понашање одваја од вере, као што се од ње одвајају морал, вредности и сам начин живота. Човек остаје затворен у земаљску димензију свога постојања, док духовну димензију претвара у неку врсту мириса који му пружа осећај задовољене савести, али га истовремено спречава да себе сагледа у светлости Јеванђеља и да од себе захтева више од онога што већ јесте.

У секуларизму нема ничега светог. Човек више не живи у ишчекивању и остварењу вечности — или, тачније речено, у њеном опитовању већ овде и сада, макар као тихог наговештаја. Његов земаљски живот више није подражавање небеске стварности и предокушај будућих добара. Напротив, садашњи свет постаје онај који одређује пут, правац и циљ живота. Штавише, дешава се управо супротно: сам земаљски живот постаје сврха и крајњи циљ, а све расположиве могућности, па и религиозне и духовне, стављају се у његову службу. Срећа овоземаљског живота постаје оквир у који ова философија затвара човека, занемарујући његове духовне и надматеријалне димензије.

Секуларизам је потпуно материјалистички начин живота. Он представља друго лице марксистичког материјализма. Обликује човека у свету чије се материјалне потребе непрестано умножавају, стварајући потрошачко друштво које га држи у сталној трци за овоземаљским стварима које никада немају краја. Марксизам се отворено супротставља религији, док је секуларизам споља прихвата, али је истовремено потчињава себи и лишава њене суштине.

Сећам се сина једног америчког свештеника блискоисточног порекла који је, након што је три месеца провео код мене учећи арапски језик, са чуђењем записао у својим мемоарима: „Бог је овде на Истоку присутан у свакодневном животу људи! Они Га уносе у сваку област свога живота и не ограничавају Га само на недељу!“

Секуларизам, који у великој мери господари савременим човеком, створио је раскол између вере и живота. Вернику није увек лако да разликује шта приличи његовом хришћанском позиву, а шта му не приличи. Та пометња дубоко је продрла у људску свест, а различите заједнице су је усвојиле у различитој мери, зависно од степена утицаја секуларизма у њиховом друштву.

Што је технолошки напредак већи, то више расте човекова способност да управља својом стварношћу. Сходно томе, он све више почиње да се ослања на сопствену снагу и способности, замењујући њима Бога.

Ево неколико једноставних примера.

Некада се човек обраћао Богу тражећи исцељење од сваког бола и телесне болести, ма колико она била незнатна. Наши преци су били навикнути да позову свештеника да се помоли над болесником и помаже га светим јелејем. Света тајна јелеосвећења била је жива стварност хришћанског живота. Данас се, међутим, верник одмах окреће одговарајућем леку, а мало је оних који се макар прекрсте и затраже Божји благослов пре него што га узму. Молитва је, у међувремену, постала последње уточиште, којем се прибегава тек онда када се исцрпе све наде положене у медицину.

Довољно је само летимично сагледати начин на који се данас обављају венчања, како у Цркви тако и ван ње, па да се уочи да је богослужбена Света тајна све више сведена на фолклорни догађај. Благоговејна молитва Свете тајне брака претворила се у свечану забаву. Пажња је усмерена на све друго осим на припрему за примање Божјег благослова.

То пред нас поставља суштинска питања: колико младенаца приступа Светој тајни покајања и исповести пре венчања? Колики проценат њих приступа Светој тајни Евхаристије пре него што прими благослов Свете тајне брака?
Како данашњи младенци, док су заокупљени припремама за свадбено весеље, разликују оно што им приличи као хришћанима од онога што им не приличи? А ако то и умеју да разликују, како се суочавају са утицајем родитеља и пријатеља? Да ли имају снаге да се успротиве обичајима који прате свадбено славље? Који су обичаји суштински и незаменљиви, а које су спољашње форме без којих се може? Како они разумеју Свету тајну брака и, сходно томе, хришћанско схватање брачног живота?

Није ли за многе сам улазак у храм ради венчања постао готово лишен сваке духовне свести? Не чини ли им се да присуствују некаквој свечаној церемонији, а не светој и благоговејној молитви, иако су обреди венчања изузетно лепи и дубоко садржајни? Не указује ли непристојна одећа у којој поједини долазе у храм на стварни раскорак између аутентичног хришћанства и њиховог сопственог поимања хришћанства? Не сведочи ли такво понашање о превласти световног празничног духа над духом освећења?

Секуларни дух све што је свето претвара у фолклор или у неку врсту религиозне декорације која својим спољашњим обликом противречи самој суштини стварности коју би требало да изражава. Организујемо црквену добротворну приредбу у време поста, а људе позивамо на раскошну посну вечеру! Зар сама реч „раскошна“, односно претерано обилна и луксузна, није у супротности са суштином поста? И агапе-трпезе, које су аутентични део нашег предања и које у својој суштини изражавају породично заједништво верних у Цркви, претварају се у свечане банкете на којима могу учествовати само имућни.

Секуларни дух представља смрт као природни завршетак живота и тако мири човека са њом. Велики значај придаје погребним обредима и спољашњим формама сахране. У неким земљама лице покојника шминкају како би изгледао лепо у свом сну и како његов изглед не би узнемирио присутне. Насупрот томе, хришћанство се суочава са смрћу и разобличава је као последњег непријатеља живота, али је истовремено преображава у прелаз ка пуноћи истинског живота, како то истиче протојереј Александар Шмеман у својој књизи „За живот света“.

Овај дух секуларизма продро је и у само срце Цркве. То није никакво изненађење, јер су људи Цркве — било пастири било верни народ — деца свога времена. Ако је утицај овога века на њих снажнији од утицаја Јеванђеља, они ће се понашати секуларно чак и унутар Цркве, често тога ни сами не бивајући свесни.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке  Сава (Испер)

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper 

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"