Државни ТВ канал Русија-24 емитује 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавања Храма Светог Саве у Београду, извјештава Патриархия.ru.

Посљедњих година радило се на мозаичној декорацији храма. Радови су започели захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутим уз учешће Руске православне цркве и лично Његове светости патријарха московског и цијеле Русије Кирила. У име предсједника Русије В.В. Путина, додијељена су знатна средства, захваљујући којима је група више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко десет хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану.

Филм казује о историји изградње храма и о томе како су извођени радови на његовом мозаику. О томе, поред осталих, говори народни умјетник Русије Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео-снимке посјете храму Светог Саве руског предсједника. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посветио је посебну пажњу радовима унутар Саборног храма Светог Саве, чија је сахрана било прво свечано богослужење обављено у овој цркви.

О Светом Сави и историји храма, који је подигнут у његову част, говоре архијереји и свештенослужитељи Српске цркве, укључујући почившег патријарха Иринеја, митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, епископа бачког Иринеја и нишког епископа Арсенија, протојереја-ставрофора Драгомира Санда.

Аутор и водитељ филма – митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије – филм завршава ријечима да ће Храм Светог Саве, који су украшавали руски мозаичари, „заувијек остати и споменик руско-српског пријатељства и свједочанство јединствених односа који су се развили између Руске православне цркве и Српске православне цркве“.

Документарни филм биће приказан и на Првом каналу српске телевизије 27. јануара, на Савиндан.

С руског: Марија Живковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Председавајући Синодског одељења за спољне црквене односе (ОВЦС) Московске патријаршије митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев) позвао је све који имају прилику да се вакцинишу против коронавируса 2021. године.
„Саветовао бих свима који имају такву прилику да се вакцинишу против коронавируса – и онима који су већ били болесни, а посебно, наравно, онима који још нису оболели. Ја не учествујем ни у каквој кампањи вакцинације, како неки сада пишу : ево, црква се укључила у кампању вакцинације. Просто, ја сам с почетка пропатио од те болести, а затим, неколико месеци касније, вакцинисао се и препоручујем и другима да учине исто“, – рекао је у суботу у етру програма „Церкова и свет“ на каналу „Россия-24“. Тако је он одговорио на питање водитеља о томе шта би он пожелео православнима уочи Нове године.

Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова.

— Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић.

— Захваљујем Вам се. Хвала.

— Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато?

— Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно.

Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала.

Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу.

— Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем?

— Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим.

Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети.

Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима.

— Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво?

— Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу...

— И одједном свака ствар...

— И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех.

А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех.

— Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим...

— Да.

— То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“.

— Да.

— Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом?

— Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом.

— Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање?

— Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ.

— А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија...

— Да.

— …притом људи то сами раде.

— Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу.

— Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот...

— Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање.

— Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога?

— Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам.

Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште.

Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије.

— Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира?

— Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи.

Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу.

Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране.

— Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство?

— Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт.

А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије.

— Односно, биће још покушаја?

— Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен.

— Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични?

— У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако.

— По чему се разликују?

— Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу.

— Велико Вам хвала, Ваша Светости.

— Хвала Вам.

Извор: Православие.ру

Почасни Патријаршијски егзарх све Бјелорусије Митрополит Филарет (Вахромејев) прeставио се у Господу 12. јануара 2021. године, у 86. години живота. Владика Филарет је претходно био хоспитализован у једној од клиника у Минску. Вријеме и мјесто испраћаја покојника биће накнадно објављени.

Митрополит Филарет (у свијету Кирил Вартоломејевич Вахромејев) рођен је 21. марта 1935. године у Москви у породици државних службеника. Дјед, Александар Иванович, познати јарославски трговац, од 1913. године био је наследни племић. Отац, Вартоломеј Александрович (1904-1984), био је наставник музичке школе Гнесинског на Московском конзерваторијуму, аутор уџбеника „Основна теорија музике“. За састављање уџбеника црквеног пјевања за богословске школе одликован је Орденом Св. Књаза Владимира II степена. Мајка Александра Феодоровна Вахромејева (1903-1981) и старија сестра Олга Вартоломеевна Вахромејева (1925-1997) такође су биле наставнице московских музичких школа. Године 1953. завршио је средњу школу бр. 557, а истовремено музичку школу у класи хорског пјевања и контрабаса. Дипломирао је 1957. године у Московској богословији и уписао  Московску духовну академију. На другој години Академије, 3. априла 1959. године, намјесник Тројицке-Сергијеве лавре архимандрит Пимен (Хмелевски), постригао га је у монаштво са именом Филарет у част праведног Филарета Милостивог. У току Божанствене литургије у Богојављенском саборном храму у Москви, 26. априла 1959. године, Његова светост Патријарх московски Алексеј I рукоположио га је за јерођакона. Дипломирао је 1961. године на Московској духовној академији и одбранио кандидатску дисертацију на тему „Пастирско старање о душама Митрополита московског Филарета, према његовим писмима“. Задржан је као професор стипендиста на Московској духовној академији. У новембру исте године постављен је за наставника Московске духовне академије, а 14. децембра на Божанственој литургији у  храму праведног Филарета Милостивог у Патријаршијским одајама Тројицке-Сергијеве лавре, Његова светост Патријарх Алексеј га је рукоположио у чин јеромонаха. У септембру 1962. године постављен је за првог помоћника главног васпитача Московске духовне академије; од јуна 1963. главни је васпитач Московске духовне академије.

У Успенском храму Тројицке-Сергијеве лавре, 4. августа 1963. године Епископ Волоколамски Питирим (Нечаев) одликовао га је чином игумана са правом ношења крста са украсима и надбедреника. Исте године, 8. октобра, Патријарх Алексеј га је уздигао у чин архимандрита. Од септембра 1963. године био је задужен за постдипломске студије на Московској духовној академији. Одлуком Светог синода од 8. октобра 1965. године изабран је за Епископа тихвинског, викара Лењинградске епархије.

За епископа је наречен 23. октобра 1965. године у  цркви Лењинградске духовне академије. Хиротонисан је 24. октобра на Божанственој литургији у храму Свете Тројице Александро-невске лавре. Богослужење су извршили Митрополит лењинградски и ладошки Никодим (Ротов), Архиепископ пермски и соликамски Леонид (Пољаков), Архиепископ херсонски и одески Сергије (Петров), Архиепископ мински и белоруски Антоније (Мелников), Епископ кировски и слободски Јован (Иванов), Епископ вологодски и великоустјужски Мелхиседек (Лебедев).

Од 1961-1965. био је секретар комисије Светог синода за јединство хришћана. Одлуком Светог синода од 14. маја 1966, постављен је за Епископа дмитровског, викара Московске епархије и ректора Московске духовне академије. 7. октобра исте године именован је за члана уредништва часописа „Теолошки радови“. 28. новембра 1968. именован је за другог замјеника предсједника Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије. 20. марта 1969. године укључен је у Комисију Светог синода за јединство хришћана. 16. децембра исте године укључен је у Комисију за проучавање питања канонизације јапанског Архиепископа Николаја. Посјетио је Јапан. Од 6. септембра 1971. до 25. августа 1972. привремено је управљао Калининском епархијом.

Његова светост Патријарх Пимен је 9. септембра 1971. године Епископа Филарета одликовао чином архиепископа. Исте године, 19. октобра, разријешен је дужности замјеника предсједавајућег ОВЦС-а према сопственом захтјеву. Одлуком Светог синода од 18. априла 1973. године именован је за архиепископа берлинског и средњеевропског, Патријаршијског егзарха Средње Европе. 7. маја 1974, изабран је за почасног члана Московске духовне академије. 15. априла 1975. године одликован је чином митрополита. 3. марта 1976. године изабран је у Комисију Светог синода за хришћанско јединство и међу црквене односе. 2. септембра 1977. године добио је право ношења друге панагије. Одлуком Светог синода од 10. октобра 1978. године постављен је за митрополита минског и бјелоруског; од 12. октобра – Патријаршијски егзарх Западне Европе. Више пута је посјећивао парохије егзархата. 16. новембра 1979, повјерена му је привремена управа Корсунске епархије (у вези са преласком епископа корсунског Петра (Лјулие) у надлежност Православне цркве у Америци). 23. децембра 1980. именован је за члана комисије Светог синода за организацију прославе 1000-годишњице крштења Русије.Одлуком Светог синода од 14. априла 1981. године постављен је за предсједавајућег Одјељења за спољне црквене односе и сталног члана Светог синода. 22. јула исте године именован је за замјеника предсједника комисије Светог синода за припрему прославе 1000-годишњице Крштења Русије. 19. децембра 1983. године изабран је за предсједника Јавне комисије за односе са вјерским круговима који су иступали за мир.1. фебруара 1984. године, разријешен је дужности егзарха Западне Европе, сагласно сопственој молби. 19. априла 1985. повјерена му је брига о православним парохијама у Финској. 24. марта 1985. године награђен је пригодном панагијом на којој је приказана Жировичка икона Богородице. 4. јула 1988, награђен је Панагијом за активно учешће у припреми и одржавању јубиларних прослава посвећених 1000-годишњици Крштења Русије. 1988. године, на оснивачкој конференцији Удружења креативне интелигенције „Свијет културе“, изабран је за њеног потпредсједника. 15. децембра 1988. ушао је у изборну комисију за избор народних посланика СССР-а из мировног покрета уједињеног од Совјетског мировног комитета и из Удружења за сарадњу Уједињених нација у СССР-у.

За егзарха Бјелорусије са титулом „митрополит мински и гроднински, патријаршијски егзарх бјелоруски“ постављен је 16. октобра 1989. године. Одлуком Светог синода од 13. новембра 1989. године, ослобођен је, према молби, дужности предсједавајућег ОВЦС-а уз очување сталног чланства у Светом синоду све док ово питање не буде ријешено на Архијерејском сабору. Одлуком Архијерејског сабора од 30. до 31. јануара 1990. постао је митрополит мински и гродински, патријаршијски егзарх све Белорусије.1990-1995. био је посланик Врховног совјета Бјелорусије, члан Комисије за образовање, културу и очување историјског наслеђа. 1990. године изабран је за члана Савјета бјелоруског огранка Међународног фонда за словенске писмености и словенске културе, предсједавајућег Комисије Врховног савјета БССР-а за парламентарну етику. 16. јула 1990. именован је за предсједника комисије Светог синода за помоћ у напорима у превазилажењу последица чернобилске несреће. Од јануара до децембра 1991. године – народни посланик СССР-а. Од 18. фебруара 1992. године – митрополит мински и слутски, патријаршијски егзарх све Бјелорусије, свештеноархимандрит Успенског Жировитског манастира.28. децембра 1993. именован је за предсједника Синодалне богословске комисије, формиране од Комисије за јединство хришћана. Од 3. фебруара 1994. – свештеноархимандрит Благовештењског Љаденског манастира. Од 28. децембра 1996. до 17. јула 1997. привремено је управљао Полотском епархијом, од 28. фебруара до 4. јула 2002. привремено је управаљао Могиљевском епархијом. Од 27. јула 2009. године – члан Међусаборног присуства Руске православне цркве. 21. марта 2010. године добио је право коришћења Предностног крста током богослужења на територији Бјелоруског егзархата.Одлуком Светог синода од 5. до 6. октобра 2011. године (бр. 100) разријешен је мјеста предсједавајућег Синодске библијско-теолошке комисије на основу сопствене молбе. Синод је одлучио да изрази дубоку захвалност митрополиту Филарету на дуготрајном  предсједавању Синодском комисијом, „захваљујући којој су се унутарцрквене и међународне теолошке расправе развиле на високом нивоу, организован је озбиљан дијалог између црквеног научног свијета и свијета свјетовне науке, на теолошка питања која су архијереји слали комисији благовремено је одговарано  “.

Одлуком Светог синода од 25. децембра 2013. године (бр. 125), умировљен је у вези са сопственом молбом. Синод је именовао Његово високопреосвештенство митрополита Филарета за почасног патријаршијског егзарха све Бјелорусије, задржавајући му право да учествује у раду Светог синода и почасно мјесто на богослужењима и званичним церемонијама.

Превод: Протопрезвитер Остоја Кнежевић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

МОСКВА – Неверовање у пандемију корона вируса и занемаривање мера предострожности подједнако су опасни као и неверовање у Бога, изјавио је данас руски патријарх Кирил и позвао на позвао на поштовање свих антиепидемиолошких мера.

„Веома је опасно кад људи не верују у Бога, ово је смртоносно опасно. То је подједнако опасно као када се данас људи који не верују у ширење заразе не штите од ове заразе“, рекао је патријарх Кирил у божићној беседи, преноси ТАСС.

Он је указао да би само обичан немар током пандемије могао изазвати избијање болести.

„Дакле, позивам све вас, драги моји, да се понашате у складу са овим захтевима савремене медицине за све нас данас, за цело човечанство. Не смеју се занемарити сви ове захтеви и препоруке“, рекао је патријарх Московски и целе Русије.

Поглавар Руске православне цркве такође је позвао вернике да не забораве на мере предострожности приликом посете црквама и обрате пажњу на своју породицу током пандемије.

https://stanjestvari.com/2021/01/11/patrijarh-kiril-neverovanje-u-pandemiju-korona-virusa-kao-neverovanje-u-boga/

http://spc.rs/files/galerije/20/12/untitled2.jpg

По благослову Атинске Архиепископије, уз поштовање свих мера које су на снази у Републици Грчкој, а које захтевају богослужење без присуства верног народа, у храму Светог Спиридона на Панкратију у Атини, служена је, на српском језику, заупокојена света Литургија и четрдесетодневни парастос блажене успомене патријаху српском и оцу нашем Иринеју.

У истом храму Светог Спиридона је својевремено извршено и благодарење када је Патријарх 2010. изабран и узведен на трон Светог Саве, али и помен одмах по упокојењу Патријарха.

Литургију је служио јеромонах Амвросије (Весић), духовно чедо блаженопочившег Патријарха и парох при храму Светог Спиридона. За певницом је појао протосинђел Василије (Гавриловић), постдипломац Теолошког факултета Универзитета у Атини. Помену је присуствовао г. Душан Спасојевић, амбасадор Републике Србије у Грчкој.

јеромонах Амвросије (Весић)

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске Зорану Милановићу поводом губитка људских живота у земљотресима, који су погодили Хрватску 28. и 29. децембра, у ком каже:

Предсједнику Републике Хрватске Њ. Е. господину Зорану Милановићу

Ваша Екселенцијо, уважени господинеПредсједниче! 

Дубоко сам ожалошћен вијешћу о разорном земљотресу у Хрватској, у коме је погинуло и пострадало дестак људи и причињена огромна штета градској инфраструктури.

Изражавам искрено саучешће Вама, цијелом хрватском народу и становницима града Петрињe, који се нашао у епицентру природне катаклизме.

Молим Вас да пренесете ријечи подршке сродницима и ближњима пострадалих, као и жеље за брзо оздрављење повријеђених, те за снагу и храброст спасиоцима, који продужавају потрагу за људима који су под рушевинама.

Извор: Руска Православна Црква / Митрополија загребачко-љубљанска

Поводом разорног земљотреса који је погодио Хрватску у уторак, 29. децембра, Митрополит волоколамски Иларион, Предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, упутио је писмо Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију у комe каже:

Ваше Високопреосвештенство, драги владико,

Са болом у срцу сазнао сам за разорни земљотрес у Хрватској, који је био узрок људских жртава и оштећења православних храмова.

Господ Исус Христос, који је васкрсење и живот (Јн. 11, 25), нека пошаље утјеху сродницима и ближњима оних, чије је животе однијела стихијска несрећа, а повријеђенима нека дарује брзо исцјељење.

Са своје стране ради смо пружити помоћ у обнављању храмова и парохијских домова Српске Православне Цркве, који су пострадали у земљотресу.

С љубављу у Господу,

Предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије,

Митрополит волоколамски

Иларион

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

„У животу сам се суочио са многим врстама болести, али ово је била авантура на непознатој територији“, рекао је у недељу албански Архиепископ Анастасије у интервјуу за Катхимерини о својој болести КОВИД-19. „Када су ме ставили у изолациону просторију, имао сам утисак да сам у ковчегу. Било ми је веома тешко“, нагласио је Архиепископ Анастасије.

Упитан да ли је пандемија проузроковала пукотине између Цркве и науке, Архиепископ је нагласио да би била највећа грешка изазвати пукотине. „На развој науке и технологије Православље гледа с похвалама и захваљивањем Богу, који је човеку дао прилику да тражи истину и открије непознате аспекте творевине“.

Поводом раскола по украјинском питању, албански Архиепископ је рекао да је један од главних лоших страна новијег доба то што је православно јединство начето и да настаје  нејасно ишчекивање. Иницијативе у Украјини после две године очигледно нису дале жељени терапеутски  ефекат. „Ни мир ни јединство нису постигнути за милионе украјинских православниха верника. Уместо тога, контроверза и подела проширили су се и на друге помесне православне Цркве. Током времена рана се озлеђује“, нагласио је Архиепископ Анастасије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Минској богословској академији 4. децембра 2020. године одржана су десета Јеронимова читања - међународна конференција истраживача Светог писма посвећена успомени на блаженог Јеронима Стридонског. Догађају су присуствовали истраживачи из Москве, Санкт Петербурга, Минска и Краснодара, наставници Санктпетербуршке богословске академије, Минске богословске академије, Белоруског државног универзитета, Богословског института Белоруског државног универзитета, Николо-Угрешкојске богословије, Минске богословске школе, магистранти и постдипломци Генералне црквене постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Ћирила и Методија.

Конференцију је отворио ректор Минске богословске академије и главни уредник библијског часописа „Скрижали“, архимандрит Сергиј (Акимов), који је представио 19. и 20. броја часописа и монографије А.А. Тарасенка објављену као додатак часопису у серији „Библијске монографије“. Говори учесника изведени су лично и на даљину. Састанком су председавали архимандрит Сергије (Акимов) и јереј Михаил Самков. Извештаји учесника конференције биће објављени у библијском часопису „Скрижали“ и у зборнику студентских научних радова о библијским студијама „Лабораторијум Библикум“ 2021. године.

Извор: Инфо-служба СПЦ

После свете Литургије у Свето-Успенској Кијево-Печерској лаври поводом тридесетогодишњице архијерејске хиротоније Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 9. децембра 2020. године, у резиденцији Предстојатеља Украјинске Православне Цркве одржано је заседање Светог Синода.

Свети Синод је изразио свој став поводом изјаве Васељенског Патријарха Вартоломеја о статусу Украјинске Православне Цркве. Чланови Синода су констатовали да је таква изјава опасна по очување верског мира у Украјини и да продубљује кризу у православном свету. Синод је и овај пут истакао да су потези Васељенског Патријарха са циљем легализације украјинских расколника и покушај да се они представе као канонска Црква незаконити и антиканонски. Управо Украјинска Православна Црква има прејемство од Кијевске митрополије основане 988. године док су “УАПЦ” („Украјинска Аутокефална Православна Црква”) и “УПЦ КП” („Украјинска Православна Црква Кијевске Патријаршије”), од којих је потом настала “ПЦУ” („Православна Црква Украјине”) новоформиране структуре које су се одвојиле од Украјинске Православне Цркве.

С тим у вези, Свети Синод је истакао да Васељенски Патријарх нема никаквог основа да даје било какве изјаве које се тичу Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије никада није био под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије. Стога одлуке те Цркве које се тичу Митрополита немају никаквих канонских основа. Ниједан законити црквени суд није одстранио Његово Блаженство митрополита Онуфрија са дужности поглавара Кијевске митрополије и Украјинске Православне Цркве. Стога не постоји никакав основ да се говори о томе да је он лишен овлашћењâ канонски изабраног и устоличеног Митрополита кијевског и све Украјине.

Чланови Синода сматрају да покушај патријарха Вартоломеја да диктира своју вољу осталим помесним Православним Црквама није у складу са православном еклисиологијом. Његове амбиције, антицрквени потези и њихове последице изискују дискусију и принципијелну оцену на свеправославном нивоу.

Током заседања Синода резимирана је делатност Украјинске Православне Цркве за 2020. годину. За ову годину наша Црква је обележила неколико важних догађаја: 400 година од васпостављања православне црквене јерархије у Украјини, 75 година од победе у Другом светском рату, 30 година од добијања грамате блаженопочившег Патријарха московског и све Русије Алексија II о независности и самосталности УПЦ у унутрашњем управљању и 85 година од рођења блаженопочившег митрополита кијевског и све Украјине Владимира. Данас смо обележили тридесет година од епископске хиротоније Предстојатеља Украјинске Православне Цркве.

После проглашења пандемије у марту 2020. године услед ширења вируса корона и увођења ограничењâ и карантина, Украјинска Православна Црква се активно придружила државним мерама за сузбијање епидемије. Док је на снази карантин, у епархијама Украјинске Православне Цркве се наставља прикупљање и предаја средстава медицинским установама. Купује се, усавршава и предаје медицинска опрема. Обезбеђује се заштитна опрема. Епархије помажу медицинским радницима, многочланим породицама, породицама са ниским примањима и старијим особама.

Ограничења услед карантина прилично су утицала на рад, али нису прекинула делатност синодалних одсека Украјинске Православне Цркве. Тако је Социјално-хуманитарни одсек за координацију са епархијама Украјинске Православне Цркве финансијски и материјално помогао медицинским установама и становништву са преко 2,5 милиона гривни. Прикупљени су пакети намирница, средства за хигијену и неопходне ствари и уручени онима којима су неопходни. Већ је уручено више од 413 тона намирница и 62 тоне потребних ствари.

И поред тешке епидемиолошке ситуације, наша Црква је имала блиску сарадњу са помесним Православним Црквама. Тако је на заседању Синода Украјинске Православне Цркве 17. августа донета одлука да се у епархијама Украјинске Православне Цркве прикупе средства за помоћ сестринској Антиохијској Православној Цркви, чији верници и храмови су веома пострадали услед експлозије у луци у Бејруту. За три месеца било је прикупљено преко два милиона гривни. Прикупљена средства су већ уручена Антиохијској Цркви.

Ову, 2020. годину Украјинска Православна Црква приводи крају са позитивним статистичким подацима: повећао се број манастира, парохија, духовних богословских школских установа, епископа, свештеника и студената богословља.

Синод је прихватио обновљени састав Синодалног одсека за канонизацију светих.

После извештаја Черновицко-буковинске епархије одобрен је избор намесника Јовано-Богословског Крешчатског мушког манастира.

Као одговор на молбу Черкаске епархије, одобрено је ново издање Устава Покровског Красногорског женског манастира.

У црквени календар Украјинске Православне Цркве у петак Светле седмице додат је празник иконе Мајке Божје “Владимирска-Десетина”. Уз то, 29. децембар, по новом календару, биће дан молитвеног сећања на блаженог Јована Босог, Христа ради јуродивог, који се прослављао на нивоу Кијевске епархије.

Одговарајући на извештаје Сумске и Александријске епархије, Свети Синод је благословио празновање, на нивоу епархије, петорице подвижника пострадалих за Православље: преподобномученика архимандрита Аристарха (Ситала) и свештеномученикâ презвитерâ Василија Слотвинског, Теодора Статкевича, Александра Балануци и Јакова Иличевског.

Синод је такође одобрио за богослужбену употребу текст службе Луганској икони Мајке Божје.

На крају је Свети Синод донео одлуку да се клирик Николајевске епархије архимандрит Варнава (Гладун) постави за епископа Новобугског, викара Николајевске епархије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

ПОСЛАНИЦА МИТРОПОЛИТА МОРФСКОГ ЊЕГОВОЈ ПАСТВИ 
ПОВОДОМ ВЛАДИНИХ МЕРА У ВЕЗИ СА ЦРКВЕНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА И СВЕШТЕНИМ ТАЈНАМА 

СВИМ ХРИШЋАНИМА МИТРОПОЛИЈЕ МОРФСКЕ 
 
Чеда у Христу возљубљена,
Радујте се увек у Господу!
 
ТЕМА: Вршење свештених богослужења и тајни у нашим храмовима након нових мера против вируса корона које је објавила кипарска Влада  

Поводом нових ограничавајућих мера, које је наша Влада објавила данас 9.12.2020. због примећеног повећања оболелих од заразне болести изазване вирусом корона на Кипру, а које су биле οчекиване, желели бисмо да вам саопштимо следеће.  

  
Јуче (8.12.2020.) у свом јавном обраћању Председнику и члановима кипарске Владе др Елпидофорос Сотириадис, редовни професор епидемиологије и јавног здравља на Отвореном универзитету Кипра, пише: „После осам месеци искуства са ширењем вируса корона међу становништвом Кипра и након доношења десетина разних мера контроле, налазимо се отприлике у истом стању. Дакле, видимо да се наставља ширење вируса корона међу становништвом, што се уосталом догађа у целом свету. Ова појава није необична јер, у суштини, какве год мере да предузмемо, вирус ће наставити да се шири међу становништвом, посебно сада у зимском периоду када временске прилике погодују његовом преношењу.“ Ово што примећује кипарски специјалиста епидемиолог, потврђују и други међународни научници специјализовани у тој области, као што је др Јоанис Јоанидис, професор на Универзитету Станфорд у Америци, који је пореклом из Грчке.      

Ми смо у својим беседама и проповедима током ове „страшне године“ 2020. више пута понављали да су горе поменуте ограничавајуће мере предодређене да буду неуспешне да би се народ постепено довео до очајања, друштво увело у хаос, а да би систематски развијани страх прогнао веру. Све ово су усмеравали људи Новог светског поретка тако да народ доведу до тога да преклиње за „чудотворну вакцину“, коју су припремили исти они који су и створели цело ово стање. Међутим, многи научници из светске научне заједнице сугеришу нам да не примамао те вакцине које садрже вештачки генетски материјал јер њихова нежељена дејства, пре или касније, показаће се као трагична пошто нису испитане као остале вакцине за разне заразне болести. Други разлог зашто их не треба прихватити је тај што ће оне представљати „електронску личну карту“ – према дефиницији самих њихових проналазача из Новог светског поретка – која ће служити као средство за потпуну контролу целокупног живота вакцинисаних. На тај начин савремени човек постаје експериментална животиња Новог светског поретка, чији је циљ, између осталог, драстично смањење броја становника на земљи... Да бисмо јасније схватили, навешћемо и то да довитљиви Енглези одвраћају труднице као и све оне који желе да остваре потомство у будућности да не примају ове вакцине. С друге стране, недавно је на самиту Г20 председник Кине, који је напредни припадник Новог светског поретка, предложио увођење QR кодова као личног печата становника у његовој многољудној земљи са циљем олакшане директне и опште контроле над њима. 

Пошто се усуђујемо да говоримо о овим темама, неки нас називају „теоретичарима завере“. Ако смо ми теоретичари завере, ко су онда завереници против слободе коју је Бог подарио својој икони – човеку?  

   
Посебно смо затечени горе наведеним одлукама Владе којима се изједначава простор за православно богослужење са џамијама, баровима, кафанама, ресторанима и другим угоститељским објектима, где се забрањује приступ грађанима. Наравно да сматрамо да ће ове мере убрзати повећање незапослености, сиромаштва, додатно отежати психопатолошко стање грађана, а већ почиње да се назире пророкована несташица хране, основних производа и горива.     

Није усвојено оно што су клир и верни народ у агонији предлагали, него нажалост сасвим супротно ономе што „црквеност“ подразумева у појмовном, богословском и еклисиолошком смислу – а то је сабирање за то специјализованог клира и верног народа да би се славословио Бог – сада се намеће да се обавља „без присуства верника“. Поврх свега, то се догађа у току поста када се верници нарочито духовно подвизавају и желе да буду у цркви и да се редовније причешћују Пречистим Тајнама. Тако остављамо душе да атрофирају ради спорне заштите телесног здравља, коју нису обезбедиле мере Владе и њених саветника епидемиолога. За такво наше понашање ћемо дати одговор Богу. Изабрали смо „хигијенску логику“ овога света, а оставили смо дела вере, Свете Црквене Тајне, да их исмејавају научници и новинари.     
Да нагласимо и то да мрачне сатанске силе пошто не желе да свет буде духовно и телесно јак, за циљ напада су поставиле између осталог и Свету Тајну Евхаристије. Они не желе да се верници причешћују јер знају да духовна снага верника пар екселанс јесте у причешћивању животворним Христовим Телом и Крвљу.  

Света Литургија, односно Света Тајна Литургије, али и свака друга Тајна Православне Цркве која се обавља уз сабирање верника у оквиру богослужења једином Истинитом Тројичном Богу, следећи Христову заповест: „Ово (Тајну Евхаристије) чините у мој спомен“ као и Црквену литургијску праксу одвајкада, не могу да се потцењују и сматрају обичним окупљањем људи. Божанско Причешће, односно Тело и Крв нашег Христа, које се тајинствено али стварно жртвује ради верника на свакој Светој Литургији, не само да није могуће да пренесе било коју заразну болест или епидемију, него онима који му прилазе са вером и одговарајућом припремом дарује здравље душе и тела и постаје „на отпуштење грехова и живот вечни“. Такође, наглашавамо очинске речи нашег Господа које су упућене болеснима и здравима, грешнима и праведнима: „Онога који долази мени нећу избацити напоље“ (Јн 6,37). Господ никога не изгони из своје Цркве, него прима све који му долазе. Ова реч Господња важи заувек за црквене пастире и наследнике Светих Апостола, а посебно за нас епископе Православне Цркве.

         
Због свега горе наведеног, као надлежни Митрополит обавештавам да ће унутар граница Митрополије морфске наши свети храмови наставити да несметано богослуже и да се неће затварати на било који начин.   Другим речима, и Света Богослужења и Свете Литургије, као и Свете Тајне ће се обављати редовно. Неће бити обележавања столица тракама да би се на њима забранило седење, нити ће било који свештеник или председник црквеног одбора имати право да одређује број верника који улазе у храм, нити право да им забрањује улазак у време Богослужења.   

Ако држава поставља законе ради чувања телесног здравља грађана, као што сматра да чини, Православна Црква има сопствено Свето Предање и сопствене законе и каноне већ две хиљаде година да би осигурала и сачувала психосоматско здравље верника. У том случају истичемо древни правни обичај азила у светим храмовима, богослужбеном простору, који се не може бити претворити у простор полицијског надзора над верницима, а нарочито зато што су ту светињу и азил поштовали вековима и иноверни, и неверници, и освајачи... Напомињемо и то да се овај азил у богослужбеном простору поштује у свим религијама. Утолико више треба да се поштује у православним храмовима једне државе која је Православна Хришћанска већ две хиљаде година.    

 
Уколико се горе наведено неометано функционисање наших храмова буде сматрало као супротстављање одговарајућим Владиним наредбама, одговорност неће сносити нити свештеници, нити ђакони, нити председници црквених одбора, него у потпуности је преузимам, пред Богом и пред законом, лично ја, ваш Митрополит. Спреман сам да се зарад неометаног функционисања наших храмова и вршења наших Богослужења и Тајни појавим пред судовима овога света.
 
Са очинском у Христу љубављу и Божићним благословима,
Митрополит морфски Неофит  

  
Епископија Евриху, 9. децембра 2020.
 

Даје се на знање: Преосвећеном Архиепископу Кипра г. Хризостому другом и архијерејима-члановима Светог Синода Цркве Кипра.

Извор:

Са грчког превела: Валентина Аврамовић
 

Књига митрополита псковског и порховског Тихона „Несвети а свети“ нашла се међу најпродаванијим књигама деценије, према Интернет продавници Озон, преноси веб сајт РБК.

Бестселер књига је објављена крајем новембра 2011. године, а месец дана касније она се попела на листу најпродаванијих књига, где је остала до марта 2013. године.

Према ТАСС-у, почетком 2019. године укупан тираж књиге премашио је 3.000.000 примерака. Књига је преведена на 13 страних језика.

Извор: Инфо-служба СПЦ

На завршној сесији онлајн семинара „Ефективна организација рада секретара епархија Руске Православне Цркве“ 27.11.2020. узео је учешћа и високопреосвећени миторполит Иларион Алфејев, у свом обраћању по питању актуелног раскола у Украјини је рекао следеће:

Као председавајући Одељењем спољних црквених веза хтео бих такође да кажем неколико речи о томе, шта се сада догађа у сфери међуправославних односа.

У јако сложеној ситуацији неки људи са страхом чекају: шта ће се следеће догодити, која Црква ће следећа признати „ПЦУ“? Ево Еладска је признала, а сад и Кипарска…

Mислим, да у овој ситуацији нам је свима неопходно да јако добро схватимо једну просту ствар: Црква у периоду од 2000 година своје историје је пролазила кроз најразличитија искушења, међу којима су и искушења сепаратизације и раскола. Данас смо ми сведоци, али, слава Богу, не и учесници раскола, који се збива у целом Православљу. Ми га нисмо ничим иницирали, и ми у њему не учествујемо. Раскол је иницирао Константинопољски Патријарх, и он врбује на своју страну поједине предстојатеље помесних Цркава и поједине чланове епископата.

При томе треба имати у виду, да поменуте овом приликом грчке Цркве сматрају Патријарха Вартоломеја сматрају за свог поглавара, а шта он благослови, тј практично изда заповест, то се мора испунити. Тако да нема апсолутно ничега изненађујућег у томе, што су се они сагласили и повиновали одлуци Константинопољског Патријарха.

Али за нас ово, у ствари, нема никаквог значаја, зато што со ми чланови Руске Православне Цркве. Ми видимо, да су наша Црква, и њен епископат јединственог става в у Русији, у Украјни, в Белорусији и другим земљама.

Да је Украјинска Црква хтела да се одвоји од нас , она би се одавно оделила. Ви сте такође свесни тога, да Руска Православна Црква нема апсолутно никаквих претензија ,  да на силу држи Кијев у орбити Москве — ни политичких, ни финансијских, ни административних. Али постоји воља епископата, клира и верујућег народа Украјинске Цркве за то, да остану у јединству са Руском Црквом. Неки нам кажу: дајте аутокефалију Украјинској Цркви, отпустите је — свима ће лакнути. Али ако то не желе народ, не желе архијереји, не жели клир, како им можемо онда наметати аутокефалију? Не можемо и нећемо.

Зато је наш заједнички задатак, да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве. А то што се дешава изван ње, оставимо на савест онима, који су иницирали те процесе. Присетимо се, како је Руска Црква постала аутокефална. То се догодило не захваљујући томе, што је тамо неки Константинопољски Патријарх потписао тамо неки папир. Аутокефално постојање наше Цркве је почело, када је Патријархо Константинопољски потписао унију са Римом и Руској Цркви је постало јасно: да од тог момента она не може ништа више да очекује од тог Патријарха. Прошао је један и по век до тренутка када је Патријарх Константинопољски заједно са другим Источним Патријарсима као већ постојећу чињеницу признао аутокефалију Руској Цркви и достојанство Патријаршије.

Седа ми пролазимо кроз период, када је Константинопољски Патријарх пао у раскол. Шта ми ту сада можемо да урадимо? Само да се молимо да се уразуми. Ако он повлачи у раскол друге људе, ми можемо и дужни смо да се  молимо и та њихово уразумљивање. Али наш директни задатак је да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве, да навештамо људима светлост Јеванђељске вере, да проповедамо Христа Распетог и Васкрслог.