Следећег дана, 3. октобра, у цркви свете Текле Патријарх јерусалимски Теофил служио је опело уз саслужење више архијереја и свештенослужитеља Јерусалимске патријаршије и у присуству бројних пријатеља и поштоваоца блаженопочившег митрополита, који су се сабрали да се опросте и помоле за његово упокојење.

Митрополит Василије сахрањен је у Великој лаври светог Саве Освећеног.

Извор: Радио Светигора

„Овом изложбом желимо да покажемо да је религија неопходна, иако у Европском Парламенту често чујемо да је непотребна“, казао је координатор пројекта Александар Василук, „Мада се Европска Унија често удаљава од Хришћанства, желимо да подсјетимо да је Хришћанство камен темељац европске цивилизације. Желимо да покажемо снагу православних вјерника. Желимо да покажемо да су православни присутни у Пољској и да вјерске мањине могу учествовати у духовним и образовним активностима“.

Отварању изложбе присуствовао је предсједник Европског Парламента Јержи Бузек, који је истакао да је решење актуелних економских проблема у Европи повезано са вриједностима које промовишу хришћанске цркве.

Иницијатива за отварање изложбе у Бриселу потекла је од члана Европског Парламента Михала Каминског, кога је Архиепископ лублински Авељ, овом приликом, одликовао Орденом свете Марије Магдалине другог реда.

Почасни покровитељ изложбе је пољски предсједник Бронислав Коморовски, чије је поздравно писмо прочитано на отварању.

Извор: Радио Светигора

Отац Гервасије из Солуна посветио је свој живот служењу затвореницима.

Последњих 15 година он је допринио ослобађању 15 200 затвореника из 90 земаља свијета, сакупивши 4 100 000 евра.

Умјетници и научници са свих пе континената предложили су архимандрита Гервасија Раптопулоса за кандидата за Нобелову награду за мир.

Његово удружење „Преподобна Ксенија“ већ 35 година пружа помоћ осуђенима за мање преступе који не могу приуштити новац з кауцију.

Али то није све, они својим штићеницима обезбјеђују одјећу, обућу и средства за одржавање хигијене, као и финансијску помоћ за основне потребе и стоматолошку и ортопедску бригу. Дјеци оних који служе затворску казну у иностранству додјељено је по 300 евра мјесечно док не заврше школовање.

Новац за помоћ хиљадама затвореника сакупља се од добровољних прилога.

Извор: Радио Светигора

„Толико смо грешни да је чак и свет, који долази у додир с нама, постао такав. Несрећни смо толико да то чак ни не примећујемо,“ – писао је 14. августа 2009. године у свом дневнику Андреј Головко. Преостајало му је сасвим мало живота – у болници строгог затвора код Наљчика умирао је покајани разбојник.

Донедавно је био убица. Не неки обичан, већ такав да је изазивао ужас пун мучнине, чак и међу својима. Скоро да више није био човек. Кад је дошао у затвор – на 20 година – тукао се у њему и хтео је да побегне из све снаге, коју је имала само звер која се гнездила у њему. И одједном се разболео – од рака.

Огроман тумор, који је се појавио на левом рамену и који је неколико година црпео из њега животне сокове, на крају је постао крило којим је одлетео у вечност. Разбојник се покајао. Не само то – пошто је пуштен из затвора како би умро на слободи примио је монашки постриг.

Гледам монитор. На екрану, корачајући леденим тротоаром, босих ногу у папучама, монах Тадеј којег придржава нека жена, обилази храм светог великомученика Георгија Победоносца у Тирниаузу.

Дакле, време је да представим све јунаке ове приче.

Монах Тадеј – више није овде – је бивши плаћени убица Андреј Головко. Жена која га брижљиво води је попадија Јекатерина, удовица јереја Розина убијеног у овом храму. Аутор филма „Разбојник“ је јеромонах Игор (Васиљев), настојатељ храма, наследник убијеног јереја.

Седи на планини и гледа на доле, на град који се као уска сива трака протеже по дну Баксанске клисуре. Данас је на превоју Кајарти служио молебан Мајци Божијој за мир на овим планинама где свако мало буде пронађено складиште експлозива, а пре годину дана, на Преображење Господње – служио је Свету Литургију на врху Елбруса. Већ једанаест година јеромонах Игор је настојатељ јединог храма у граду, који има совјетску историју и чији живот је, чинило се, било тако лако предвидети док се није нагло променила 1990-их година.

Утонуо у зеленило градић Тирниауз налази се у долини реке Баксан, која настаје од поточића који се сливају с Елбруса, почео је да се гради у другој половини 1930-их година кад су овде откривена налазишта молибдена и волфрама. Совјетским тенковима је био потребан чврст оклоп – челик је ојачаван молибденом. Производња се развијала – до 90-их година већи део буџета Кабардинско-Балкарске АССР чинила је добит комбината за производњу волфрама и молибдена. А онда је он затворен. И дошло је време да се људи осврну око себе.

„И тада су људи почели да размишљају о томе да у животу није баш све онако како се приказивало на телевизији. Почела је да се ствара црквена заједница. Баке су се окупљале и молиле. Прво у собици у женском самачком дому. Долазио је свештеник – понекад једном у неколико месеци, понекад и чешће. И то је трајало неколико година,“ прича мој далеки саговорник. С оцем Игорем (Васиљевом) разговарам преко скајпа. Као позадина у густој октобарској тирниауској ноћи одједном продорно свирају кола која помахнитало јуре.

У овом, некада руском граду, чији је број становника после перестројке опао за једну трећину, никад није било ни православног храма, ни црквене заједнице и кад је 1999. године био рукоположен први јереј у читавој историји Тиринауза, администрација му је предала трошну бараку, један од малобројних објеката који су се сачували од 30-их година – из времена кад је почела изградња храма.

Објекат није имао ни прозоре, ни врата, ни подове. У недавној прошлости алпиниста и спасилац, отац Игор Розин је служио у малој просторији и у току целог свог кратког свештеничког живота – мање од две године – служио је у њој. Храм освештан у част светог великомученика Георгија Победоносца преправљен је од бараке већ касније – кад је отац Игор Розин већ био убијен.

„У Кабардино-Балкарији је проглашен режим АТО,“ – још једном су јуче објавиле вести. АТО је антитерористичка операција. Кад је пре једанаест и по година на Северном Кавказу, у свом храму, после литургије био заклан свештеник режим АТО нико није објавио – тим пре што се убица неколико сати касније сам предао властима.

Будући јеромонах Игор је тада био прислужитељ у олтару, помагао је о.Игору. Тада су били веома блиски – и кад човек то зна, оклева да постави питање као да се плаши да ће померити завој који се залепио за рану која се зацељује.

Међутим, глас који се чује у одговор на моје питање из тирниауске ноћи је испуњен миром. „Наравно, претили су му. Сећам се како смо једном ишли улицом – а он је имао дугу седу косу везану у реп – и из аутомобила који је пролазио поред нас је допирало: „Е, узео бих му овај реп и одсекао бих му главу!“

А неколико недеља пре него што се то догодило испред кола о.Игора Розина је бачен убијен пас – и у принципу, није тешко досетити се шта је то значило у контексту локалних појмова: ако не одеш одавде, бићеш убијен – баш као овај пас.

„Тако да не просто да је претпостављао да ће га убити – знао је то. Не само то – чак је одредио дан своје смрти,“ каже јеромонах.

Ево како се то десило. 6. маја 2001. године човек, који је касније постао убица оца Игора ушао је у храм светог великомученика Георгија Победоносца. Била је недеља и храмовна слава – на служби је било много народа. Овај човек (мој саговорник ниједном неће навести његово име, као да не жели да нешто оскрнави) кренуо је према оцу Игору. „Дођи за недељу дана да попричамо,“ – рекао му је свештеник.

„И целе те недеље било му је јасно да су му дани одбројани. Било му је јако тешко. Крајње тешко. Посебно дан пре тога, последњег дана. Видео сам то,“ – чини се да се чује како падају његове речи, које су упиле део ове тежине.

По логици света требало би упитати зашто отац Игор Розин није отишао у милицију, али не питам – јер овде нема места светској логици.

За оно што ће се десити знала је и супруга јереја Игора, попадија Катарина. Муж јој је рекао да се боји. Боји се да неће издржати у последњем тренутку – да ће побећи или да ће се супротставити, што не би било тешко спортском мајстору и вишеструком шампиону Совјетског Савеза у алпинизму, али о.Игор Розин није учинио ништа за своју безбедност кад се овај човек вратио, тачно недељу дана касније.

„Такође је била недеља – 13. мај 2001. године, дан сећања на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, којег је отац Игор веома поштовао. Обично сам после службе увек остајао у храму, а сад ме је испратио – „иди, иди, данас ћу све сам да урадим“,“ и чим је прислужитељ дошао кући, неколико минута касније, уследио је телефонски позив: отац је заклан. Отрчао је у храм. Мало је закаснио – дотрчао је кад је душа управо напустила тело.

Сведок смрти оца Игора је била жена која је помагала у храму – била је на другом крају кућице и кад је дотрчала чувши буку, отац Игор је био још жив. Убица се надвио над њега наносећи последњи ударац. „У руке Твоје, Господе, предајем душу моју“, – биле су последње речи оца Игора Розина.

„Убица није дирао Валентину – одгурнуо ју је и отишао, а неколико сати касније је сам дошао у милицију и рекао – ево, убио сам попа, због тога ћу у рај. Проглашен је за неурачунљивог, али је у одлуци суда црно на бело написано да је исповедао крајњи ислам, да је поседовао одговарајућу литературу, да је одлазио на скупове, да се припремао и да је убио оца Игора због тога – и то су дословно његове речи – што је исповедао Христову веру, а овде треба да живе муслимани.“

Ускоро је црквеној заједници понуђено место за изградњу храма, али су људи донели одлуку да не напуштају некадашњу бараку и са временом су је преградили у цркву.

„Наш храм је прави храм на крви. И што је још врло важно – можда ће звучати мало патетично, али ипак: отац Игор је својим свесним мучеништвом за Христа показао да и у трећем миленијуму који је дошао вртоглавом брзином, има људи који су у стању да иду за Христом до краја. Да иду без обзира на све – јер он је имао мајку, жену и петоро деце. Разумете – имао је избор.“

„Ишао сам тамо куда су ме звале страсти овог света, ишао сам путем греха и злобе. И захваљујући Господу и мом Анђелу Чувару пред крај пута вратио сам се на пут, који ми је одредио Господ. Сад добро схватам тежину свог пада и разумем да искрена жеља да постанем монах није моја, већ је од Господа. Надам се да ме то Он позива. Јер, Он није дошао у овај свет ради здравих, већ ради болесних. А ко може бити болеснији и грешнији од мене грешног! Господе, смилуј ми се и дај ми снаге! Осећам велику слабост, надам се да у току својих последњих дана никоме нећу бити на терету,“ – писао је у свом дневнику 17. фебруара 2009. године бивши разбојник Андреј.

„Дракон“ – како је називао малигни тумор који је растао на његовом левом рамену, страшно га је мучио. Могли бисмо да напишемо „али није му много преостало да трпи“ кад бисмо могли да замислимо шта је морао да трпи.

Многи роне сузе гледајући „Разбојника“.

„Данас многи гледају филм и плачу, али треба имати на уму ко је био Андреј. Он је серијски убица. Плаћени убица. Њега су се плашили и мрзели исти такви као он. Требало је да одробија 20 година. И ево како је Господ морао дотаћи његово срце!“ – каже јеромонах Игор.

С Андрејем Головком се упознао кад је средином 2000-их почео да одлази у затвор строгог режима код Наљчика. Андреј који је у то време боловао истовремено од дијабетеса и рака тада већ није могао да хода. О.Игор је позван да га исповеди и причести.

„Његово покајање је било дубоко и самопрегорно – такво нешто се ретко среће. Зачудио сам се томе. У то време сам добио камеру – намеравао сам да снимим филм о о.Игору Розину, – и предложио сам Андреју да неколико година пратим његов живот. „Све ће бити само по твојој дозволи, – рекао сам му, – ако будеш жив, значи, сам ћеш радити с овим материјалом шта желиш. Ако не, – значи, ако дозволиш, направићемо филм о свему што ти се догодило.““

И Андреј је пристао. Кад је филм „Разбојник“ завршен више га није било међу живима.

„Отац Игор, Андреј… Зашто, одакле такве теме? На овим примерима можемо да покушамо да схватимо колико нас заправо кошта то што се спасавамо. Колико је то тешко,“ – каже мој саговорник и главни акценат у овој реченици је на речи „колико“.

„Колико треба уложити воље, напора… Ево, читамо Јеванђеље: Царство Небеско се с напором осваја и само га подвижници задобијају, - а у ствари, то је тако тешко, проживети земаљски живот тако да човек не буде лишен Царства Небеског! Сад је неко несхватљиво време. У смислу да је ХХ век био век мучеништва, исповедништва – људи су били прекаљени, а о чему сад разговарају хришћани? О било чему, само не о спасењу и о ономе што треба да понесе свако од нас. Замислите ако савремени човек заиста нечега буде лишен? Да не једе једном дневно? Или да се на пример, пар пута смрзне? Ови примери су крајње важни како би савремени хришћанин имао на уму: спасење није лака ствар, компликовано је, – отац Игор поново изговара речи, као тешка зрна – то је тешка ствар. Али треба радити. Јер, ако не будеш радио, биће вечна тама и страх.“

Остало ми је последње питање за оца Игора.

- Зашто служите у планинама? – питам га. Чему то? Молебан, па чак и Света литургија.

„Како да покушам то да објасним,“ – он утихну и ја покушавам да чујем како у далеком градићу звучи непозната ноћ.

„Сви главни догађаји о којима читамо у Јеванђељу, дешавали су се у планинама, – каже он напокон, – проповед на гори, молитве, које је Господ узносио након што би цео дан провео с људима, Преображење Господње, Голгота, Вазнесење Господње с Елеонске горе… Сви кључни догађаји се дешавају на горама. И то није случајно. Све Своје служење у земаљском животу Господ је чинио на горама, показујући самим тим да усхођење у Царство Небеско захтева подвиг. Захтева самоодрицање. Напор. Савладавање самог себе.

Сад ходочасници лете комфорним авионима, али у гору свеједно морају да иду пешке – на Синај, на пример. То није једноставно – пењати се у планину. То је подвиг.

Кад се човек налази доле, он види само оно што се дешава на два корака од њега, или максимум, на неколико десетина метара. А кад се пење у планину, истовремено види јако много тога. Исто као што Господ-Сведржитељ види све нас у истом трену на свим нашим местима, земаљским, и не само земаљским, већ и вишњим, тако и на неки сличан начин човек који се попне у планину такође види много више него кад се налази доле.

Заправо, о томе говори филм који ће се, ако Бог да, појавити.“

На овоме се наш разговор завршава. Отац Игор добија позив из истог оног затвора строгог режима код Наљчика где је своју казну издржавао Андреј Головко – ових дана ће поново ићи тамо да исповеда и причешћује затворенике. Чује се како га неко моли да донесе књижице о припреми за исповест – „да, да, погледаћу да ли имам,“ одговара, а ја размишљам о томе да ми је, да бих купила и сто таквих књижица, довољно да се лагано прошетам до ћошка.

Непознати починиоци претестерисали су дрвени крст који се налазио над гробницом у порти храма светог Николе у Покровском, а олтарски зид храма Покрова Пресвете Богородице у Рубцову исписан је богохулним натписима. Ова црква саграђена је почетком XVII у спомен побједе над Пољацима. Благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, 2009. године овдје је отворен Патријаршијски центар древноруске богослужбене традиције.

Извор: Радио Светигора

Особље болнице је почетком септембра саопштило да се предстојатељ Бугарске православне црква налази у много бољем здравственом стању.

Патријарх Максим, који је 4. јула 1971. устоличен за Патријарха, 29. октобра ће напунити 98 година.

Извор: Радио Светигора

Гватемала, земља централне Америке, чије већинско становништво чине племена Маја, у наредним годинама ће, ако Бог да, постати стуб Православља у западној хемисфери. Тренутно је то најправославнија земља у западној хемисфери ако се узме у обзир проценат у односу на укупан број становника. Тужно је да док људи у Србији читају књиге и гледају филмове са наводним мајанским пророчанствима о крају света током ове, 2012. године, не знају да Маје … постају Православне!

Хајде да кренемо од почетка.

Гватемалци су млад народ, народ који испуњава заповест Господњу: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу“ (1 Мојс.1:28). То је народ са највећим наталитетом у западној хемисфери.

1900. године их је било 885 000 хиљада, а 2011. године 13 824 000 (13 МИЛИОНА 824 хиљада људи). Сиромашни, али радни и вредни људи, простосрдачни, једноставни. Припремљена земља срца за благу Христову реч.

„Гле, изиђе Сијач да сије…“ (Мт. 13:3)

Семе Православља је у Гватемали Господ посејао преко мати Инес. Мати Инес је искрен човек, жељан Истине. Ради Истине је и напустила римокатолицизам и ушла у „стуб и тврђаву Истине“ (1 Тим.3:15) – Христову Цркву, Православну Цркву. Она је са још две монахиње (мати Маријом и мати Ивон) 1986. године основала манастир Свете Тројице недалеко од престонице Гватемале, Гватемала Ситија. Њихов манастир је од 1995. године у окриљу Антиохијске Православне Цркве. Тренутно се при самом манастиру гради ново сиротиште.

„Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући“ (Мт. 5:14-15).

Мати Инес је вршећи заповести Господње показала да је верна слушкиња Господња, а Господ је учинио да власти препознају њену врлину. Државне власти су највеће сиротиште у земљи у престоници Гватемале предале на управљање мати Инес и њеним монахињама.

Мати Инес тој деци дарује сигурно уточиште, храну, образовање, али што је најважније – дар живе вере у Господа, љубав према Њему. Кроз сиротиште је прошло око 1000 деце, преко 300 је усвојено од стране православних породица у Америци. Плод рада мати Инес види се у томе да ова деца и након одласка из сиротишта (нека од њих која су напуштена, враћају се родитељима) настављају да воде редован литургијски живот.

„Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву…“ (Јн. 4:35)

Све је кренуло са оцем Андресом Жироном. Истакнути римокатолички свештеник, брижан за своју паству, борио се да најсиромашнији слојеви добију земљиште од државе да би преживели. 80-их година прошлог века предводио је чувени марш („La Marcha“) по целој Гватемали у борби да најсиромашнији добију земљиште и тако преживе. Био је посланик у скупштини Гватемале и представник Гватемале при Уједињеним нацијама. У својој борби успео је да својим рукама подигне 42 села и подигне 338 храмова за Гватемалце. Зато су му Маје безгранично лојалне и одане.

„Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом.“ (Дела ап. 10:4).

Међутим, што је још важније – о.Андрес је, поред тога што је човекољубац, пре свега – Богољубац. У својој потрази за Истином (у корист тој потрази биле су и околности да је о.Андрес због своје борбе за сиротињу дошао у сукоб са римокатоличким црквеним властима), изашао је из римокатолицизма и основао неканонску православну цркву Гватемале.

Након неколико година, овај истинољубац са својом паством улази у Христову Цркву –улазе у окриље Васељенске Патријаршије, у састав митрополије мексичке на челу са митрополитом Атинагором.

о.Андрес, Апостол Гватемале са собом у Цркву доводи и 200 000 људи! (две стотине хиљада људи!) Оно што радује је да ће, ако Бог да, у наредним годинама још десетине хиљада људи ући у Лађу Спасења, прећи из смрти у живот.

Свети Инокентије Московски, апостол Америке и Сибира је проповедајући на Аљасци говорио: „Видим у овоме један од путева Промисла да Православље уђе у Сједињене Америчке Државе.“

Надамо се да Дух Свети преко Гватемале отвара врата за велику мисију Православља у целој Латинској Америци. Надамо се једино да ће назив „Латинска Америка“ у будућности бити само споменик који подсећа на прошла времена, да ће у ускоро тај огромни континент дисати и живети Православљем, вером Апостола, вером Отаца…

Ускоро ћемо Вам представити како изгледа живот Цркве у Гватемали…

Како им ми, њихова старија браћа, можемо помоћи? Они тамо немају ни најосновније. Немају ни делић онога на шта смо ми овде навикли. Реткост је и радост за њих ако имају иконицу или напрсни крстић. Можемо им послати џепне иконе Христа Спаситеља и Мајке Божије које би на полеђини имале Исусову молитву и „Достојно јест“ на шпанском. Такође, можемо им помоћи ако бисмо им, например, послали неколико стотина Јеванђеља од Марка на шпанском језику. Помозимо им да би нови Христови војници знали да нису сами, да су ушли у велику породицу и да их ми, иако далеко, иако другог језика, боје коже, менталитета, љубимо и волимо, да се за њих Пречистој молимо – јер смо једно у Христу Исусу, Господу нашем.

Ако желите дасе прикључите пројекту „500×100“ пишите на urednik@svedokverni.org да бисмо Вас прикључили листи приложника.

Чујмо великог Христовог апостола, светог Макарија Невског: „Не може свако да буде проповедник Вере међу невернима. Нису сви Апостоли, нису сви благовесници. Међутим, сваки верујући човек може да помаже проповедницима. Православни хришћани! Покажите Вашу љубав према Христу. Помозите нашим мисијама вашим појачаним прилозима за дело Христово”

Станоје Станковић

Уредник ПМЦ „о.Данил Сисојев“

Уочи канонизације остаци Митрополита видинског Кирила 26. септембра су извађени из гробнице и положени у специјални кивот у катедралном саборном храму светог Димитрија Солунског у Видину.

Митрополит Кирил ( у миру Коста Стоичков) рођен је 1832. године у граду Берковица и рано остао без родитеља.1857. године постао је јерођакон у Чипровском манастиру. Учио је богословију у Сремским Карловцима. Након повратка у Видин ухапшен од турских власти и послат у тамницу у Сивас (Мала Азија). Послије три године је ослобођен. Радио је као учитељ и служио у храму. 1870. године рукоположен у јереја, а затим произведен у чин архимандрита и назначен за поглавара бугарске црквене општине у Силистри. 1872. године хиротонисан у епископа .1875. године изабран на Скопску катедру, а 1891. на Видинску. Дао је прилог од 50 хиљада златних лева за изградњу Софијске богословије. Упокојио се 1914. године у Видину и погребен је поред катедралног саборног храма.

Видинска митрополија Бугарске православне цркве саакупља материјал за канонизацију два јерарха, Митрополита видинског Кирила и Егзарха бугарског Антима (Чаликова).

Извор: Радио Светигора

Фотографије: БПЦ, митрополија видинска

На закон су уложили жалбу борци за права сексуалих мањина, након што су им одбили жалбу у суду Санкт Петербурга, где је Закон о забрани пропаганде хомосексуализма и донет.

Кршење тог закона који је донет у Санкт Петербургу новембра 2011, а ступио на снагу у априлу ове године, повлачи за собом казну од 5.000 рубаља (125 евра) за физичко лице, до 500.000 рубаља (12.500 евра) за правно лице.

ЛГБТ активисти сматрају да је закон хомофобан, а један од њих – Николај Алексејев кажњен је по том основу у мају, након чега се обратио Европском суду за људска права.

Осим Санкт Петербурга, такав закон је на снази и у неколико других области Русије.

Извор: Радио Светигора

„У сталном смо контакту са мајком. И увјеравамо да никакве опасности за дјецу у породици нема“, казао је за крупни фински часопис „Хелсинкин саномат“ ђакон Јуха Лампињен.

„Узети од мајке дојенче које има пет дана, приликом спровођења специјалне полицијске операције личи на романе Франца Кафке“, казао је за издање познати фински свештеник Хејки Хутен.

Према његовом мишљењу „финске власти дискриминишу руске мајке“.

У исто вријеме шеф специјалне службе града Ванта, Ана Кантел Форсблом је оповргла мишљења о русофобији.

„Ми имамо најбољи на свијету закон о заштити дјеце“, изјавила је она, признавши, међутим, да ништа не зна о случају А. Завгородне.

Како је саопштено, Рускињи која живи у граду Ванта одузели су четворо дјеце, међу њима и новорођенче, јер је њена шестогодишња кћи Вероника казала у школи: „Отац ме је ударио по гузи“.

Ирвор: Радио Светигора

Градоначелник је овом приликом обећао Рашидову да ће бугарској заједници уступити општинско земљиште за изградњу цркве.

„Бугарска заједница нас обогаћује својом културом и са радошћу ћемо обезбиједити и храм и земљу за његову изградњу“, казао је он.

Приликом сусрета договорено је да се у будућности организују и узајамни Дани културе у Софији и Барију, а покренута је и иницијатива за потписивање меморандума о превенцији шверца антиквитетима.

Градоначелник Емилијано је Рашидову уручио копију најстаријег изображења светог Николе.

Извор: Радио Светигора

Други сегмент Великог конака заузима северозападни део грађевине. Његова бруто површина је 1985,62м2 а нето површина износи 1261,44м2. У овом делу конака су смештени следећи садржаји: у подруму је предвиђена поставка манастирске етно збирке; у приземљу је амбуланта (хируршка, интернистичка, офтамолошка), учионица, свечани салон и канцеларија за потребе управе манастира; на првом спрату се налазе књиговезачка и радионица за рукодељу, просторије епитропије (манастирске управе), канцеларија економа и радионица за графику; на другом спрату се налази 7 келија, иконописачка радионица, чајна кухиња, простор за заједнички боравак (фандарик) и већи блок санитарних просторија.

Након обнове Синодика (Конака из 1814) која је завршена 2007, радови на Великом конаку представљају главну активност на обнови изгорелог дела манастира. Када је реч о великој Обнови Хиландара од последица пожара из 2004. године, увек треба напоменути да се уз главне радове на ватром оштећеном делу, паралелно одвијају и многи други пројекти на заштити, рестаурацији, унапређењу инфраструктуре и целокупног манастирског имања. То има за последицу да се, уопштено посматрано, радови одвијају нешто спорије услед ограничења у виду расположивих средстава, броја радника и објективних услова извођења радова на самој Светој Гори.

Површина целог Великог конака је 4378,59 м2 бруто или 2776,16 м2 нето. Са обновљених 1540,07м2 бруто или 1022,67м2 нето првог сегмента, и управо довршеним другим делом, до сада је завршена обнова више од 80% површине конака. Трећи сегмент који би требало да буде завршен 2013. представља најмањи и по употребној вредности незнатан део грађевине (852,9м2 бруто или 492,03м2 нето).

Важност обнове Великог конака огледа се и у томе што он заузима готово половину изгорелог крила хиландарског утврђења. Осим саме површине, још је важније да његовом обновом Хиландар поново добија скоро сав неопходан простор за нормалан живот, смештај братства и потребних манастирских служби.

У периоду који следи, тежиште обнове се премешта према улазној манастирској зони, где су радови увелико у току.

Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара

„Када нам говоре о европском путу развоја, као по правилу, имају у виду имитирање и репродукцију западних политичких и културних модела. Копија је увијек лошија од оригинала, јер у њој нема изворног начела, аутентичног ауторства“, казао је Патријарх у петак на међународној научној конференцији посвећеној историји Русије, одржаној на Московском државном универзитету.

По његовим ријечима, онај који копира, ставља себе у потчињен однос према аутору оригинала.

„Стога, ако будемо градили цивилизацију на основу имитације, увијек ћемо у развоју бити иза оних који су створили оригинал. Бити вођен од другога је опасно, макар за одрасле“,истакао је Патријарх.

Он је подсјетио да је руска историја више пута пролазила кроз „безумно, понекад агресивно позападњачење“ . По Патријарховом мишљењу, истински европски пут подразумијева „не имитирање другога, већ упознавање сопствених корјена и повратак њима у оквиру конкретних културних и историјских околности“.

Он је указао на то да је темељ европске цивилизације, којој припада и Русија, основан на два крајеугаона камена: грчко-римској традицији и библијском откривењу.

Патријарх је казао да је Православље и образовање које је њиме распрострањено, укључило Русију у културну традицију Римске империје.

„Као наследници Византије, ми смо се, истовремено, вјековима трудили да сачувамо свој словенски идентитет. Цивилизација, чији су темељи основани трудом и генијалношћу светих равноапостолних Кирила и Методија, и данас је плодна и придружује се европском културном и интелектуалном наслеђу својом православном духовношћу и словенским погледом на свијет“, додао је он.

Извор: Радио Светигора

Од школских дана Токаши се занимао разним видовима источних борилачких вјештина. Он је постепено схватао да само познавање техника и метода борбе не може дa задовољи његове жеље да постане заиста јак. Он је почео да размишља откуда и ко даје ту снагу, јер она није према његовим доживљајима, само резултат бављења физичким тренирањем. Мишићи су само проводници те силе, а не њен извор. Извор лежи ван човјека. Токаши се окренуо изучавању традиционалних источних религија, прије свега, будизма и његовог учења о животу као некаквом путу. Куда води тај пут и откуда човјек црпи снагу да би га прешао? Он је имао доста добрих учитеља будиста, али јасне одговоре на своја питања Токаши ипак није добио. Обраћао се и хришћанству, о којему је у школи читао доста књига. Али и хришћанство је за њега било вјерско и морално учење, које нуди само правила доброг живота. Оно му се учинило слично будизму.

Међутим, упоредо са вјерским трагањем, он је наставио да се бави разним видовима борилачких вјештина. У својим трагањима набасао је на систем борилачке вјештине старе Русије Рјабко. Одмах му се учинила необичном, али сличном свим осталим видовима борилачких вјештина. Нијесу му изгледале необичне методе песничања, него ток саме борбе. У многим видовима источних борилачких вјештина огромну улогу игра држање борца, његов карактер, гдје је агресивност једна од главних црта и специфичности таквих борби. Управо у агресивном расположењу учесници таквих вјештина црпе своју енергију и снагу. То је Токаши добро знао и њега је одмах поразило то што у систему Рјабко таква агресивност апсолутно не постоји. При томе је ефекат одбране био веома висок. Он је отпутовао у Русију и почео да тренира и увидио је да никада раније није сретао међу колегама борцима такву високу сабраност духа, необичну издржљивост и храброст и опет потпуно одстуство агресије у односу према противнику. Општећи и тренирајући са својим руским колегама, осјетио је да у њему расте жеља да се упозна са њиховом вјером. Из простих објашњења нових пријатеља, Токаши је схватио да је главна вјера у Господа Исуса Христа, поштовање Његовог учења и заповјести и општење с Њим кроз Тајне и молитву.

Обузела га је жеља да постане православни хришћанин која је постала још јача када се вратио у Јапан. У Јапану се упознао са вјероучењем Православне цркве, прочитавши катихизис на јапанском. Схватио је да је тај Бог кога је он тражио Господ Исус Христос, који је дошао на земљу да би свакога спасао, па у том случају и њега, Токаши Киши. Он је његов Бог и Отац, Он му даје силу и Он је извор његовог живота, како земаљског тако и вјечног.

Приликом свог редовног одласка у Русију, Токаши је саопштио да жели да прими православље. Михаил Васиљевич Рјабко, руководилац и оснивач система борилачикх вјештина старе Русије, казао је Митрополиту Јовану о Токашију и његовим жељама да постане православни хришћанин. По благослову високопресвећеног Јована, чин крштења је обавио клирик храма јереј Валериј Булаников. У крштењу је Токаши Киши примио име светога пророка и претече Јована.

Значајно је што се јапански борац крстио уочи посјете Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила Јапану. Почетак просвјећења ове земље светом вјером Христовом положио је прије сто педесет година свети Николај Јапански.

Извор: Радио Светигора