Уочи канонизације остаци Митрополита видинског Кирила 26. септембра су извађени из гробнице и положени у специјални кивот у катедралном саборном храму светог Димитрија Солунског у Видину.

Митрополит Кирил ( у миру Коста Стоичков) рођен је 1832. године у граду Берковица и рано остао без родитеља.1857. године постао је јерођакон у Чипровском манастиру. Учио је богословију у Сремским Карловцима. Након повратка у Видин ухапшен од турских власти и послат у тамницу у Сивас (Мала Азија). Послије три године је ослобођен. Радио је као учитељ и служио у храму. 1870. године рукоположен у јереја, а затим произведен у чин архимандрита и назначен за поглавара бугарске црквене општине у Силистри. 1872. године хиротонисан у епископа .1875. године изабран на Скопску катедру, а 1891. на Видинску. Дао је прилог од 50 хиљада златних лева за изградњу Софијске богословије. Упокојио се 1914. године у Видину и погребен је поред катедралног саборног храма.

Видинска митрополија Бугарске православне цркве саакупља материјал за канонизацију два јерарха, Митрополита видинског Кирила и Егзарха бугарског Антима (Чаликова).

Извор: Радио Светигора

Фотографије: БПЦ, митрополија видинска

На закон су уложили жалбу борци за права сексуалих мањина, након што су им одбили жалбу у суду Санкт Петербурга, где је Закон о забрани пропаганде хомосексуализма и донет.

Кршење тог закона који је донет у Санкт Петербургу новембра 2011, а ступио на снагу у априлу ове године, повлачи за собом казну од 5.000 рубаља (125 евра) за физичко лице, до 500.000 рубаља (12.500 евра) за правно лице.

ЛГБТ активисти сматрају да је закон хомофобан, а један од њих – Николај Алексејев кажњен је по том основу у мају, након чега се обратио Европском суду за људска права.

Осим Санкт Петербурга, такав закон је на снази и у неколико других области Русије.

Извор: Радио Светигора

„У сталном смо контакту са мајком. И увјеравамо да никакве опасности за дјецу у породици нема“, казао је за крупни фински часопис „Хелсинкин саномат“ ђакон Јуха Лампињен.

„Узети од мајке дојенче које има пет дана, приликом спровођења специјалне полицијске операције личи на романе Франца Кафке“, казао је за издање познати фински свештеник Хејки Хутен.

Према његовом мишљењу „финске власти дискриминишу руске мајке“.

У исто вријеме шеф специјалне службе града Ванта, Ана Кантел Форсблом је оповргла мишљења о русофобији.

„Ми имамо најбољи на свијету закон о заштити дјеце“, изјавила је она, признавши, међутим, да ништа не зна о случају А. Завгородне.

Како је саопштено, Рускињи која живи у граду Ванта одузели су четворо дјеце, међу њима и новорођенче, јер је њена шестогодишња кћи Вероника казала у школи: „Отац ме је ударио по гузи“.

Ирвор: Радио Светигора

Градоначелник је овом приликом обећао Рашидову да ће бугарској заједници уступити општинско земљиште за изградњу цркве.

„Бугарска заједница нас обогаћује својом културом и са радошћу ћемо обезбиједити и храм и земљу за његову изградњу“, казао је он.

Приликом сусрета договорено је да се у будућности организују и узајамни Дани културе у Софији и Барију, а покренута је и иницијатива за потписивање меморандума о превенцији шверца антиквитетима.

Градоначелник Емилијано је Рашидову уручио копију најстаријег изображења светог Николе.

Извор: Радио Светигора

Други сегмент Великог конака заузима северозападни део грађевине. Његова бруто површина је 1985,62м2 а нето површина износи 1261,44м2. У овом делу конака су смештени следећи садржаји: у подруму је предвиђена поставка манастирске етно збирке; у приземљу је амбуланта (хируршка, интернистичка, офтамолошка), учионица, свечани салон и канцеларија за потребе управе манастира; на првом спрату се налазе књиговезачка и радионица за рукодељу, просторије епитропије (манастирске управе), канцеларија економа и радионица за графику; на другом спрату се налази 7 келија, иконописачка радионица, чајна кухиња, простор за заједнички боравак (фандарик) и већи блок санитарних просторија.

Након обнове Синодика (Конака из 1814) која је завршена 2007, радови на Великом конаку представљају главну активност на обнови изгорелог дела манастира. Када је реч о великој Обнови Хиландара од последица пожара из 2004. године, увек треба напоменути да се уз главне радове на ватром оштећеном делу, паралелно одвијају и многи други пројекти на заштити, рестаурацији, унапређењу инфраструктуре и целокупног манастирског имања. То има за последицу да се, уопштено посматрано, радови одвијају нешто спорије услед ограничења у виду расположивих средстава, броја радника и објективних услова извођења радова на самој Светој Гори.

Површина целог Великог конака је 4378,59 м2 бруто или 2776,16 м2 нето. Са обновљених 1540,07м2 бруто или 1022,67м2 нето првог сегмента, и управо довршеним другим делом, до сада је завршена обнова више од 80% површине конака. Трећи сегмент који би требало да буде завршен 2013. представља најмањи и по употребној вредности незнатан део грађевине (852,9м2 бруто или 492,03м2 нето).

Важност обнове Великог конака огледа се и у томе што он заузима готово половину изгорелог крила хиландарског утврђења. Осим саме површине, још је важније да његовом обновом Хиландар поново добија скоро сав неопходан простор за нормалан живот, смештај братства и потребних манастирских служби.

У периоду који следи, тежиште обнове се премешта према улазној манастирској зони, где су радови увелико у току.

Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара

„Када нам говоре о европском путу развоја, као по правилу, имају у виду имитирање и репродукцију западних политичких и културних модела. Копија је увијек лошија од оригинала, јер у њој нема изворног начела, аутентичног ауторства“, казао је Патријарх у петак на међународној научној конференцији посвећеној историји Русије, одржаној на Московском државном универзитету.

По његовим ријечима, онај који копира, ставља себе у потчињен однос према аутору оригинала.

„Стога, ако будемо градили цивилизацију на основу имитације, увијек ћемо у развоју бити иза оних који су створили оригинал. Бити вођен од другога је опасно, макар за одрасле“,истакао је Патријарх.

Он је подсјетио да је руска историја више пута пролазила кроз „безумно, понекад агресивно позападњачење“ . По Патријарховом мишљењу, истински европски пут подразумијева „не имитирање другога, већ упознавање сопствених корјена и повратак њима у оквиру конкретних културних и историјских околности“.

Он је указао на то да је темељ европске цивилизације, којој припада и Русија, основан на два крајеугаона камена: грчко-римској традицији и библијском откривењу.

Патријарх је казао да је Православље и образовање које је њиме распрострањено, укључило Русију у културну традицију Римске империје.

„Као наследници Византије, ми смо се, истовремено, вјековима трудили да сачувамо свој словенски идентитет. Цивилизација, чији су темељи основани трудом и генијалношћу светих равноапостолних Кирила и Методија, и данас је плодна и придружује се европском културном и интелектуалном наслеђу својом православном духовношћу и словенским погледом на свијет“, додао је он.

Извор: Радио Светигора

Од школских дана Токаши се занимао разним видовима источних борилачких вјештина. Он је постепено схватао да само познавање техника и метода борбе не може дa задовољи његове жеље да постане заиста јак. Он је почео да размишља откуда и ко даје ту снагу, јер она није према његовим доживљајима, само резултат бављења физичким тренирањем. Мишићи су само проводници те силе, а не њен извор. Извор лежи ван човјека. Токаши се окренуо изучавању традиционалних источних религија, прије свега, будизма и његовог учења о животу као некаквом путу. Куда води тај пут и откуда човјек црпи снагу да би га прешао? Он је имао доста добрих учитеља будиста, али јасне одговоре на своја питања Токаши ипак није добио. Обраћао се и хришћанству, о којему је у школи читао доста књига. Али и хришћанство је за њега било вјерско и морално учење, које нуди само правила доброг живота. Оно му се учинило слично будизму.

Међутим, упоредо са вјерским трагањем, он је наставио да се бави разним видовима борилачких вјештина. У својим трагањима набасао је на систем борилачке вјештине старе Русије Рјабко. Одмах му се учинила необичном, али сличном свим осталим видовима борилачких вјештина. Нијесу му изгледале необичне методе песничања, него ток саме борбе. У многим видовима источних борилачких вјештина огромну улогу игра држање борца, његов карактер, гдје је агресивност једна од главних црта и специфичности таквих борби. Управо у агресивном расположењу учесници таквих вјештина црпе своју енергију и снагу. То је Токаши добро знао и њега је одмах поразило то што у систему Рјабко таква агресивност апсолутно не постоји. При томе је ефекат одбране био веома висок. Он је отпутовао у Русију и почео да тренира и увидио је да никада раније није сретао међу колегама борцима такву високу сабраност духа, необичну издржљивост и храброст и опет потпуно одстуство агресије у односу према противнику. Општећи и тренирајући са својим руским колегама, осјетио је да у њему расте жеља да се упозна са њиховом вјером. Из простих објашњења нових пријатеља, Токаши је схватио да је главна вјера у Господа Исуса Христа, поштовање Његовог учења и заповјести и општење с Њим кроз Тајне и молитву.

Обузела га је жеља да постане православни хришћанин која је постала још јача када се вратио у Јапан. У Јапану се упознао са вјероучењем Православне цркве, прочитавши катихизис на јапанском. Схватио је да је тај Бог кога је он тражио Господ Исус Христос, који је дошао на земљу да би свакога спасао, па у том случају и њега, Токаши Киши. Он је његов Бог и Отац, Он му даје силу и Он је извор његовог живота, како земаљског тако и вјечног.

Приликом свог редовног одласка у Русију, Токаши је саопштио да жели да прими православље. Михаил Васиљевич Рјабко, руководилац и оснивач система борилачикх вјештина старе Русије, казао је Митрополиту Јовану о Токашију и његовим жељама да постане православни хришћанин. По благослову високопресвећеног Јована, чин крштења је обавио клирик храма јереј Валериј Булаников. У крштењу је Токаши Киши примио име светога пророка и претече Јована.

Значајно је што се јапански борац крстио уочи посјете Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила Јапану. Почетак просвјећења ове земље светом вјером Христовом положио је прије сто педесет година свети Николај Јапански.

Извор: Радио Светигора

У граду Хакодата патријарх Кирил је посетио цркву Светог Васкрсења. У овом граду је свети Никола започео своју мисију на јапанским острвима. Поглавар Руске Православне Цркве посетио је Сендаи, град који је највише страдао прошле године у разорном земљотресу и цунамију, а онда је присуствовао парастосу жртвама те природне катастрофе.

Петнаесте недеље после Педесетнице, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Васкрсења у Токију уз саслужење Митрополита токијског г. Данила, поглавара Јапанске Аутономне Православне Цркве, Митрополита саранског и мордованског г. Варсонофија, Митрополита волоколамског г. Илариона, Архиепископа ровноског и острошког г. Вартоломеја, Архиепископа сендајског г. Серафима, Епископа солнечногорског г. Сергија, протојереја Николаја Балашова, протојереја Николаја Кацубана, настојатеља подворја Руске Православне Цркве у Токију, и јапанског свештенства. Светој Литургији, која је служена на јапанском и црквенословенском језику, присуствововао је многобројни верни народ Јапанске Аутономне Православне Цркве, као и Руси који живе у Јапану. Овом приликом патријарх Кирил је поклонио Јапанској Цркви портрет светог Николе и икону Богородице Тиквинске.

Саборна црква Светог Васкрсења позната је у Јапану као Николај-до. Прва црква саграђена је 1871. године када је православну мисију у Токију водио архимандрит Николај (Касаткин). С обзиром да је капела светог Николе била мала, одмах након епископске хиротоније, владика Николај је почео скупљање средстава за изградњу саборне цркве у Токију. Марта 1884. године положени су темељи Саборног храма на брду Суругадаи одмах поред Православне мисије. Саборна црква Светог Васкрсења је освештана фебруара 1891. године. Велики земљотрес 1. септембра 1923. направио је много штете на храму. Током ванредног заседања црквеног савета октобра 1923. одлучено је да се обнови црква упркос паду бројс парохијана. Обновљена саборна црква је освештана децембра 1929. године. Између 1946. и 1949. године црква није радила. 1950. године одлучено је да се црквени живот обнови. Саборна црква Светог Васкрсења добила је званични статус споменика од високог значаја у Јапану.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил сусрео се 18. септембра 2012. године са Његовим Височанством царем Јапана Акихитом у Царској палати у Токију. Руски Патријарх и јапански цар су разговарали о различитим аспектима који се тичу духовних и културних веза народа две земље.

Истог дана, 18. септембра 2012. године, у току своје посете Јапану, Патријарх Кирил сусрео се са Јошихико Нодом, премијером јапанске владе. Састанку су присуствовали Митрополит Иларион, протојереј Николај Балашов, амбасадор Руске Федерације у Јапану г. Јевгениј Афанасијев и г. Коичиро Гемба, министар иностраних послова Јапана.

Извор: mospat.ru

Његово Блаженство је иницијативу оцијенио као „неприхватљиву“.

„Ова група не одражава став Цркве. Она представља само себе саму и своје жеље“, казао је владика.

По његовим ријечима, чланови групе су „објавили свој захтјев само да би ријешили сопствене проблеме са Коптском црквом којој припадају. Ово је унутрашњи коптски проблем, у који друге цркве не би требало да се мијешају“.

„Свака Црква има сопствена правила о браку и разводу, која је одобрила држава у којој се налази“, истакао је Архиепископ, додавши да се Александријска патријаршија придржава устава из 1937. године „који садржи правила о брачном статусу“.

Архиепископ Николај је, затим, подсјетио на предлог „заједничког закона о личном статусу“ за немуслимане, по којем би Цркве биле коначни арбитри у питањима личног статуса за своје заједнице.

Овај нацрт закона, који су 1978. предложиле три најбројније хришћанске заједнице Египта – Коптска, Римокатоличка и Евангелистичка – одбијен је. Двадесет година касније, 1998, представници Цркава поново су иступили са предлогом закона, уз незнатне измјене, али и овај пут без успјеха, упркос подршке Ал-Азара, највћег универзитета у земљи.

Египатски предсједник Мохамед Морси је 22. августа, током сусрета са хришћанским лидерима, обећао да ће предложени закон бити одобрен „ускоро“.

Извор: Радио Светигора

Упркос тако дугом периоду, светиња није била заборављена, у многим православним домовима у Сумију налазе се копије чудотворног образа Господњег.

Икона је првобитно откривена на јесен 1887. године, у селу Мала Чернечња у Сумију. Тешко обољела житељка села примила је у сну обавештење да се у подруму цркве налази икона преко које ће бити исцјељена. Десет дана касније, на празник светог апостола Андреја Првозваног, у подруму цркве Свих Светих откривена је икона „Хлеб живота“. Након чудесног обретења иконе и исцјељења, рашила се ријеч о овој светињи, која је постављена у цркву ради поклоњења. Према предању, икона је 1892 спасила Суми од епидемије колере.

Икона је нестала током сукоба 1920-тих година и потоњег инвазије Совјета, да би је почетком ове године пронашао колекционар умјетничких слика Олег Жданович. Бројна испитивања потврдила су аутентичност иконе из Мале Чернечње. Господин Жданович је у јулу светињу вратио Цркви, и након неколико мјесеци проведених у Почајевској лаври, 25. септембра је враћена у Суми.

Извор: Радио Светогора

„Ова недеља одабрана је зато што је мјесец септембар 1922. године био врхунац вишегодишњих убистава и изгнања. Током овог мјесеца 1922, Грци у Смирној су брутално нападнути, њихови домови, радње и цркве су спаљени, а хиљаде људи били су приморани да бјеже са веома мало наде да ће се спасити. Ова трагедија огромних пропорција била је дио дуге серије сличних трагедија које су проживљавали Грци и други хришћани Мале Азије. Милиони су били приморани да напусте своје породичне домове. Масовним погубљењима и константним пријетњама, њихова безбиједност и благостање били су угрожени, а њихова слобода уништена“, каже се у саопштењу, које је овим поводом објавио Архиепископ амерички Димитрије.

Извор

Завршена је посјета Камбоџи представника Руске православне цркве на Тајланду. Основни циљ посјете аримандрита Ољега Черапањина осим богослужења је био и одржавање оснивачке скупштине нових православних општина у Пном Пену и Сиануквили, које су изразиле жељу за оснивањем званичних парохија Московске патријаршије на територији те земље.

Камбоџа се у складу са одлуком Светог синода Руске православне цркве налази под духовним старатељством црквеног представништва на Тајланду.

13. септембра одржана је оснивачка скупштина православних вјерника Пном Пена који су донијели једногласну одлуку да се у граду оснује православна парохија, посвећена светом Ђорђу и изабран је парохијски савјет.

Следећег дана у Сиануквили је такође одржана оснивачка скупштина на којој је ријешено да се оформи православна парохија посвећена светом Пантелејмону.

15. септембра у Сиануквили је одслужена прва литургија, на којој су се многи вјерници причестили. Послије тога два Руса су се крстила. 16. септембра у храму светог Ђорђа при бугарској амбасади у Пном Пену је служена литургија. Скоро сви вјерници који су тога дана били на литургији су се исповиједили и причестили, саопштава прес служба представништва.

ПРАВОСЛАВИЕ.RU

Светигора прес

Нова капела ће бити подигнута на мјесту веома дотрајале капеле посвећене Јовану Рилском поред бугарске антарктичке станице „Климент Охридски“ на острву Смољенск (Ливингстон) и биће изграђена сагласно канонима Бугарске православне цркве.

Прва бугарска капела преподобног Јована Рилског подигнута је 2003. године и она је постала прво православно здање на Антарктику. Руска црква посвећена Живоначалној Тројици подигнута је 2004. године.

Према ријечима руководиоца бугарске антарктичке експедиције Х. Пимпирева, нова капела ће се налазити на обали залива. Ппланирано је да се капела сагради до краја ове године, захваљујући спонзорима и Дирекцији вјера при бугарском Савјету министара.

Извор

Дипломирао је на Теолошком факултету у Халки 1955. године, а исте године је рукоположен у чин ђакона и свештеника. Служио је у Светој Архиепископији Пиатирон, а у исто време похађао постдипломске студије у Бирмингему (Велика Британија). Био је архијерејски заменик - Протосинђел од 1959. до 1977. године. Игуман Светог манастира Влатадон код Солуна и потпредседник Патријаршијске организације „Светоотачке студије“, а у исто време и професор на Црквеној педагошкој академији у Солуну од 1977. до 1980. године. Старешина храма Светог Николаја у Атини од 1980. до 1981. године. Изабран је и хиротонисан за Митрополита Јерисоса, Свете Горе и Ардамерија 1981. године. Био је велики пријатељ српског народа, како у Републици Србији, тако и у Републици Српској, Српској Крајини и расејању, у најтежим временима, од 1990. године до свог представљења у Господу.

Света Заупокојена Литургија и опело Блаженопочившем Митрополиту Никодиму, служени су 18. септембра 2012. године, у Саборном храму Светог првомученика и архиђакона Стефана у Арнеји, а његови земни остаци похрањени су иза олтарског дела овог храма, поред његовог претходника Митрополита Сократа. На опелу је началствовао Његово Блаженство Архиепископ атински и целе Грчке Г.Г. Јероним, уз саслужење преко двадесет Митрополита и Епископа. Присуствовале су и бројне личности из јавног живота.

Након опела, најпре се обратио Митрополит Лагаде Г. Јован, у име Цариградске Патријаршије истакавши: „Свима нам је познато служење Блаженопочившег Митрополита клиру и верном народу поверене му Митрополије. Велико хвала, његове похвале су његова дела која говоре и говориће у будућности сама од себе. Тешко је да неко објасни како је његов труд био борбен, православан и црквен, истински дух Православне Цркве. Велика Христова Црква поздравља своје верно чедо са осећањима љубави, поштовања и дивљења, јер је Блаженопочивши Митрополит био онај који је показивао у свом животу истинску љубав и поштовање према Цариградској Патријаршији.“

У име Светог Архијерејског Синода Грчке Цркве обратио се Епископ Диавлие Г. Гаврил, главни секретар Синода.

Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије у име Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и српског народа изразио је саучешће и истакао братску љубав и добра дела која је Митрополит Никодим чинио за време свог овоземаљског живота и био уз српски народ у најтежим тренуцима и прогонима, а за његову љубав према српској цркви и српског народу Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао га је Орденом Светог Саве Првог степена.

Извор и фотографије