У суботу, 13. октобра чудотворна икона је пренијета у светогорску луку Дафни, одакле је послата за Солун. Ту су светогорску светињу дочекали Архиепископ атински и све Грчке Јероним и Митрополит тесалонијски Антим.

Икона „Достојно јест“ је добила назив од молитве, чија појава се веже са овом чудотворном иконом. Првобитно су Пресвету Богородицу славили пјесмама које је у 8. вијеку саставио преподобни Козма Мајумски: «Честнейшую Херувим и славнейшую без сравнения Серафим, без истления Бога Слова рождшую, сущую Богородицу Тя величаем». По предању, 11. јуна 980. године млади монах карејског манастира молио се у келији пред иконом Мајке Божје «Милосрдном». Чувши куцање на вратима он је отворио и видио младог инока са којим је наставио даље да се моли. Када су почели да величају Богородицу, млади инок је запјевао «Честнейшую Херувим…» Непознати гост је казао да у његовој обитељи Богородицу славе другачије: «Достойно есть яко воистину блажити Тя, Богородицу, Присноблаженную и Пренепорочную и Матерь Бога нашего Честнейшую Херувим и славнейшую без сравнения Серафим, без истления Бога Слова рождшую, сущую Богородицу Тя величаем».

Карејски инок је замолиио незнанца да запише тај текст, међутим, није имао на чему. Гост је казао да ће у том случају написати ријечи пјесме на камену и замолио да сви хришћани науче да славослове Пресвету Богородицу управо тако. Камен испод руке непознатога је постао мекан. Исписавши прстом текст, казао је да се зове Архангел Гарвило и нестао.

Патријарх константинопољски Николај Други Хризоверг крајем 10. вијека је званично установио да се пјесми «Часнија од херувима» дода и архангелска пјесма «Достојно јест». Икона «Милосрдна» пред којом се десило чудо, пренијета је у карејску цркву и од тада се зове «Достојно јест».

Извор: Радио Светигора

Споменик је подигнут испред спомен храма посвећеног Свима светима и жртвама палим за отаџбину.

У церемонији су учествовали патријарашки егзарх све Белорусије Митрополит мински и слуцки Филарет, чланови Синода и свештенство Белоруске православне цркве, опономућени за вјерска питања Републике Белорусије, градоначелник Минска, амбасадор Руске Федерације у Белорусији и многи други.

Патријарх Кирил је скинуо прекривач са споменика и окропио га светом водом. Након пјевања «Вјечне памјати» приснопамјатном Патријарху Алексију Другом, крај споменика је положено цвијеће.

Извор: Радио Светигора

Овом догађају присуствовао је и Његова Светост Патријарх константинопољски Вартоломеј, који је у свом поздравном слову, између осталог, рекао:

„Прије педесет година, на истом овом тргу, снажна и пресудна прослава освојила је срце и ум Римокатоличке цркве, преносећи је кроз вјекове у савремени свијет. Ова преображавајућа прекретница, отварање Другог ватиканског сабора, била је надахнута темељном стварношћу да је Син и оваплоћени Логос тамо гдје су ”два или три сабрана у име” Његово, и да ће нас Дух, Који од Оца исходи, ”увести у сву истину”.

Протеклих пет деценија, достигнућа овог сабрања била су разноврсна, што се види у низу значајних и утицајних конституција, декларација и одлука. Разматрали смо обнову духа и „повратак изворима“ кроз литургичка изучавања, библијска истраживања и патристичку науку. Предузели смо напор ка постепеном ослобођењу од ограничења круте схоластике ка отворености екуменског сусрета, који је довео до обостраног одбацивања екскомуникација из 1054, размјене поздрава, повратка моштију, отварања значајних дијалога и посјета у нашим сједиштима.

Прослави овог, за Римокатоличку цркву, значајног сабора, присуствовао је и поглавар Англиканске цркве, Архиепископ кентерберијски Роан Вилијамс.“

Извор: Радио Светигора

Књига садржи ријечи и говоре Првојерарха на актуелна питања из црквеног и друштвеног живота. Овај зборник је, у суштини, црквена хроника наших дана. Патријархова дјела показују како се кроз превазилажење несклада, кроз борбе и достигнућа препорађа Света Русија. Интересовање за ријеч Поглавара нарочито расте у последње вријеме.

Вишеструкост служења Његове светости Патријарха Кирила одређује структуру издања. Сабрани радови се састоје из тематских серија, посвећених једном правцу дјелатности поглавара Руске цркве. Сабрана дјела отвара серија под називом „Ријеч Поглавара“.

Књига садржи материјале званичног карактера који одражавају служење Патријарха прве три године од интронизације.

Извор: Радио Светигора

После службе, гости су учествовали у заједничкој братској трпези на коме се Митрополит обратио монасима из манастира.

" Оче, јероманаху Методије са братсвом Свете обитељи, драги оци и браћо!

Желео бих свима вама првенствено да пренесем благослове Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила. Са радошћу сам поново посетитио манастир Хиландарски, први пут сам посетио пре 20 година - у 1992.године. Од тада, много тога се променило у мом животу и животу манастира, и у животу света, данас већина браће Светог манастира су људи који нису били у овој обитељи пре две деценије. Желео бих свима да се захвалим за ваше молитве и позивам вас, да се марљиво молите за вашу многострадалну домовини - Србију.

Ми смо искрено у саосећању, са чињеницом што се дешава у Србији, са великим болом доживљавају узнемиравање и прогањање хришћана на Косову и Метохији. Два пута сам посетио Косовски регион и тамо сам видео у каквим тешким условима живе ваша сабраћа-монаси у древним манастирима Високи Дечани, Грачаница, колико тешко живе матушке у Пећкој Патријаршији. Наравно, потребне су им ваше молитве.

Господ вас је позвао на Свету Гору , пре свега, да вам спасе своју душу. А начин монашког живота - бдења, пост-посна трпеза и природа, доприносе чињенице да сте у нашим срцима размишља о Богу. Али имајте на уму, да Господ на сваком од вас очекује разумевање за свог ближњег, која је првенствено изражено у самилости према њима и молити се за њих, и такође у гостопримству, љубазности према суседима, кад они овде дођу.

Данас је Србија на раскрсници. С једне стране, то је земља у којој је до сада сачувала јаку православну веру. Међутим, секуларни свет са својим страстима, забавом, пропагандом, промовисање потрошачког начина живота и одбацивања духовних вредности од Христа, настоји да обесхрабри људе из Србије и Српску омладину. Дакле, драга браћо, на вама је посебна одговорност: да будете чувари православне вере, очинске побожности и да будете молитвеници за свој народ. "

Владика Иларион игуману манастира, јеромонаху Методију је даривао напрсни крст и икону Мајке Божије, а отац Методије у име братсва , председнику ОВЦС поклонио панагију са уклесаним ликом главне светиње Хиландара - Богородице Тројеручице.

Топло се опростили са Хиландарском браћом, ходочасници су пешице наставили до Бугарског манастира Зограф.

Извор: Служба коммуникации ОВЦС

Превод: Поуке.орг

У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, митрополит Иларион је уручио је г. Чепурину захвалницу као признање за његов рад за добробит Цркве Христове поводом његовог шездесетог рођендана. У току разговора који је протекао у пријатељској атмосфери, расправљало се о различитим аспектима руско-српских односа. На крају разговора, митрополит Иларион је госту поклонио примерак књиге У служби Цркви - У сусрет 65. годишњици Одељења за међуцрквене безе Московске Патријаршије.

Извор: Московска Патријаршија

На плакатима су глумац Том Хенкс, члан Грчке православне цркве Цариградске патријаршије у Америци, затим Јевгениј Миронов, Петар Мамонов, Валериј Золотукхин, музичари Вјачеслав Бутусов, Константин Кинчев, Јуриј Шевчук, група "Бурановске бабушке", водитељи Јуриј Вјаземски, Аркадиј Мамонтов, спортисти Федор Емељјањенко , Николај Валуев.

- Желимо да скренемо пажњу младих људи на Цркву, који се двоуме или оклевају да признају своју припадност православној вери, - објаснио је Председник Управног одбора православног омладинског покрета "Саборјани" Андреј Воронцов. - У акцији ће учествовати само они постери познатих који су дали своју сагласност . Исто важи и за Том Хенкса. Ако успемо да добијемо његову сагласност или његовог агента - његове слике се појављују на улицама.

Акција се спроводи по благослову протојереја Всеволода Чаплина поводом празника Покрова пресвете Богородице ( 13-14.октобра)

На Хенксовом плакату пише: " Свестан сам колико је важно и дивно имати могућност да идеш у Цркву и размишљаш о тим важним питањима, која ти поставља Православље, и о одговорима, које ти оно даје".

"Акција је првенствено усмерена на младе неофите. Животни пример познатих савременика може да постане полазном тачком њиховог уцрковљења." – Рекли су организатори.

Извор: Русија.рс

Следећег дана, 3. октобра, у цркви свете Текле Патријарх јерусалимски Теофил служио је опело уз саслужење више архијереја и свештенослужитеља Јерусалимске патријаршије и у присуству бројних пријатеља и поштоваоца блаженопочившег митрополита, који су се сабрали да се опросте и помоле за његово упокојење.

Митрополит Василије сахрањен је у Великој лаври светог Саве Освећеног.

Извор: Радио Светигора

„Овом изложбом желимо да покажемо да је религија неопходна, иако у Европском Парламенту често чујемо да је непотребна“, казао је координатор пројекта Александар Василук, „Мада се Европска Унија често удаљава од Хришћанства, желимо да подсјетимо да је Хришћанство камен темељац европске цивилизације. Желимо да покажемо снагу православних вјерника. Желимо да покажемо да су православни присутни у Пољској и да вјерске мањине могу учествовати у духовним и образовним активностима“.

Отварању изложбе присуствовао је предсједник Европског Парламента Јержи Бузек, који је истакао да је решење актуелних економских проблема у Европи повезано са вриједностима које промовишу хришћанске цркве.

Иницијатива за отварање изложбе у Бриселу потекла је од члана Европског Парламента Михала Каминског, кога је Архиепископ лублински Авељ, овом приликом, одликовао Орденом свете Марије Магдалине другог реда.

Почасни покровитељ изложбе је пољски предсједник Бронислав Коморовски, чије је поздравно писмо прочитано на отварању.

Извор: Радио Светигора

Отац Гервасије из Солуна посветио је свој живот служењу затвореницима.

Последњих 15 година он је допринио ослобађању 15 200 затвореника из 90 земаља свијета, сакупивши 4 100 000 евра.

Умјетници и научници са свих пе континената предложили су архимандрита Гервасија Раптопулоса за кандидата за Нобелову награду за мир.

Његово удружење „Преподобна Ксенија“ већ 35 година пружа помоћ осуђенима за мање преступе који не могу приуштити новац з кауцију.

Али то није све, они својим штићеницима обезбјеђују одјећу, обућу и средства за одржавање хигијене, као и финансијску помоћ за основне потребе и стоматолошку и ортопедску бригу. Дјеци оних који служе затворску казну у иностранству додјељено је по 300 евра мјесечно док не заврше школовање.

Новац за помоћ хиљадама затвореника сакупља се од добровољних прилога.

Извор: Радио Светигора

„Толико смо грешни да је чак и свет, који долази у додир с нама, постао такав. Несрећни смо толико да то чак ни не примећујемо,“ – писао је 14. августа 2009. године у свом дневнику Андреј Головко. Преостајало му је сасвим мало живота – у болници строгог затвора код Наљчика умирао је покајани разбојник.

Донедавно је био убица. Не неки обичан, већ такав да је изазивао ужас пун мучнине, чак и међу својима. Скоро да више није био човек. Кад је дошао у затвор – на 20 година – тукао се у њему и хтео је да побегне из све снаге, коју је имала само звер која се гнездила у њему. И одједном се разболео – од рака.

Огроман тумор, који је се појавио на левом рамену и који је неколико година црпео из њега животне сокове, на крају је постао крило којим је одлетео у вечност. Разбојник се покајао. Не само то – пошто је пуштен из затвора како би умро на слободи примио је монашки постриг.

Гледам монитор. На екрану, корачајући леденим тротоаром, босих ногу у папучама, монах Тадеј којег придржава нека жена, обилази храм светог великомученика Георгија Победоносца у Тирниаузу.

Дакле, време је да представим све јунаке ове приче.

Монах Тадеј – више није овде – је бивши плаћени убица Андреј Головко. Жена која га брижљиво води је попадија Јекатерина, удовица јереја Розина убијеног у овом храму. Аутор филма „Разбојник“ је јеромонах Игор (Васиљев), настојатељ храма, наследник убијеног јереја.

Седи на планини и гледа на доле, на град који се као уска сива трака протеже по дну Баксанске клисуре. Данас је на превоју Кајарти служио молебан Мајци Божијој за мир на овим планинама где свако мало буде пронађено складиште експлозива, а пре годину дана, на Преображење Господње – служио је Свету Литургију на врху Елбруса. Већ једанаест година јеромонах Игор је настојатељ јединог храма у граду, који има совјетску историју и чији живот је, чинило се, било тако лако предвидети док се није нагло променила 1990-их година.

Утонуо у зеленило градић Тирниауз налази се у долини реке Баксан, која настаје од поточића који се сливају с Елбруса, почео је да се гради у другој половини 1930-их година кад су овде откривена налазишта молибдена и волфрама. Совјетским тенковима је био потребан чврст оклоп – челик је ојачаван молибденом. Производња се развијала – до 90-их година већи део буџета Кабардинско-Балкарске АССР чинила је добит комбината за производњу волфрама и молибдена. А онда је он затворен. И дошло је време да се људи осврну око себе.

„И тада су људи почели да размишљају о томе да у животу није баш све онако како се приказивало на телевизији. Почела је да се ствара црквена заједница. Баке су се окупљале и молиле. Прво у собици у женском самачком дому. Долазио је свештеник – понекад једном у неколико месеци, понекад и чешће. И то је трајало неколико година,“ прича мој далеки саговорник. С оцем Игорем (Васиљевом) разговарам преко скајпа. Као позадина у густој октобарској тирниауској ноћи одједном продорно свирају кола која помахнитало јуре.

У овом, некада руском граду, чији је број становника после перестројке опао за једну трећину, никад није било ни православног храма, ни црквене заједнице и кад је 1999. године био рукоположен први јереј у читавој историји Тиринауза, администрација му је предала трошну бараку, један од малобројних објеката који су се сачували од 30-их година – из времена кад је почела изградња храма.

Објекат није имао ни прозоре, ни врата, ни подове. У недавној прошлости алпиниста и спасилац, отац Игор Розин је служио у малој просторији и у току целог свог кратког свештеничког живота – мање од две године – служио је у њој. Храм освештан у част светог великомученика Георгија Победоносца преправљен је од бараке већ касније – кад је отац Игор Розин већ био убијен.

„У Кабардино-Балкарији је проглашен режим АТО,“ – још једном су јуче објавиле вести. АТО је антитерористичка операција. Кад је пре једанаест и по година на Северном Кавказу, у свом храму, после литургије био заклан свештеник режим АТО нико није објавио – тим пре што се убица неколико сати касније сам предао властима.

Будући јеромонах Игор је тада био прислужитељ у олтару, помагао је о.Игору. Тада су били веома блиски – и кад човек то зна, оклева да постави питање као да се плаши да ће померити завој који се залепио за рану која се зацељује.

Међутим, глас који се чује у одговор на моје питање из тирниауске ноћи је испуњен миром. „Наравно, претили су му. Сећам се како смо једном ишли улицом – а он је имао дугу седу косу везану у реп – и из аутомобила који је пролазио поред нас је допирало: „Е, узео бих му овај реп и одсекао бих му главу!“

А неколико недеља пре него што се то догодило испред кола о.Игора Розина је бачен убијен пас – и у принципу, није тешко досетити се шта је то значило у контексту локалних појмова: ако не одеш одавде, бићеш убијен – баш као овај пас.

„Тако да не просто да је претпостављао да ће га убити – знао је то. Не само то – чак је одредио дан своје смрти,“ каже јеромонах.

Ево како се то десило. 6. маја 2001. године човек, који је касније постао убица оца Игора ушао је у храм светог великомученика Георгија Победоносца. Била је недеља и храмовна слава – на служби је било много народа. Овај човек (мој саговорник ниједном неће навести његово име, као да не жели да нешто оскрнави) кренуо је према оцу Игору. „Дођи за недељу дана да попричамо,“ – рекао му је свештеник.

„И целе те недеље било му је јасно да су му дани одбројани. Било му је јако тешко. Крајње тешко. Посебно дан пре тога, последњег дана. Видео сам то,“ – чини се да се чује како падају његове речи, које су упиле део ове тежине.

По логици света требало би упитати зашто отац Игор Розин није отишао у милицију, али не питам – јер овде нема места светској логици.

За оно што ће се десити знала је и супруга јереја Игора, попадија Катарина. Муж јој је рекао да се боји. Боји се да неће издржати у последњем тренутку – да ће побећи или да ће се супротставити, што не би било тешко спортском мајстору и вишеструком шампиону Совјетског Савеза у алпинизму, али о.Игор Розин није учинио ништа за своју безбедност кад се овај човек вратио, тачно недељу дана касније.

„Такође је била недеља – 13. мај 2001. године, дан сећања на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, којег је отац Игор веома поштовао. Обично сам после службе увек остајао у храму, а сад ме је испратио – „иди, иди, данас ћу све сам да урадим“,“ и чим је прислужитељ дошао кући, неколико минута касније, уследио је телефонски позив: отац је заклан. Отрчао је у храм. Мало је закаснио – дотрчао је кад је душа управо напустила тело.

Сведок смрти оца Игора је била жена која је помагала у храму – била је на другом крају кућице и кад је дотрчала чувши буку, отац Игор је био још жив. Убица се надвио над њега наносећи последњи ударац. „У руке Твоје, Господе, предајем душу моју“, – биле су последње речи оца Игора Розина.

„Убица није дирао Валентину – одгурнуо ју је и отишао, а неколико сати касније је сам дошао у милицију и рекао – ево, убио сам попа, због тога ћу у рај. Проглашен је за неурачунљивог, али је у одлуци суда црно на бело написано да је исповедао крајњи ислам, да је поседовао одговарајућу литературу, да је одлазио на скупове, да се припремао и да је убио оца Игора због тога – и то су дословно његове речи – што је исповедао Христову веру, а овде треба да живе муслимани.“

Ускоро је црквеној заједници понуђено место за изградњу храма, али су људи донели одлуку да не напуштају некадашњу бараку и са временом су је преградили у цркву.

„Наш храм је прави храм на крви. И што је још врло важно – можда ће звучати мало патетично, али ипак: отац Игор је својим свесним мучеништвом за Христа показао да и у трећем миленијуму који је дошао вртоглавом брзином, има људи који су у стању да иду за Христом до краја. Да иду без обзира на све – јер он је имао мајку, жену и петоро деце. Разумете – имао је избор.“

„Ишао сам тамо куда су ме звале страсти овог света, ишао сам путем греха и злобе. И захваљујући Господу и мом Анђелу Чувару пред крај пута вратио сам се на пут, који ми је одредио Господ. Сад добро схватам тежину свог пада и разумем да искрена жеља да постанем монах није моја, већ је од Господа. Надам се да ме то Он позива. Јер, Он није дошао у овај свет ради здравих, већ ради болесних. А ко може бити болеснији и грешнији од мене грешног! Господе, смилуј ми се и дај ми снаге! Осећам велику слабост, надам се да у току својих последњих дана никоме нећу бити на терету,“ – писао је у свом дневнику 17. фебруара 2009. године бивши разбојник Андреј.

„Дракон“ – како је називао малигни тумор који је растао на његовом левом рамену, страшно га је мучио. Могли бисмо да напишемо „али није му много преостало да трпи“ кад бисмо могли да замислимо шта је морао да трпи.

Многи роне сузе гледајући „Разбојника“.

„Данас многи гледају филм и плачу, али треба имати на уму ко је био Андреј. Он је серијски убица. Плаћени убица. Њега су се плашили и мрзели исти такви као он. Требало је да одробија 20 година. И ево како је Господ морао дотаћи његово срце!“ – каже јеромонах Игор.

С Андрејем Головком се упознао кад је средином 2000-их почео да одлази у затвор строгог режима код Наљчика. Андреј који је у то време боловао истовремено од дијабетеса и рака тада већ није могао да хода. О.Игор је позван да га исповеди и причести.

„Његово покајање је било дубоко и самопрегорно – такво нешто се ретко среће. Зачудио сам се томе. У то време сам добио камеру – намеравао сам да снимим филм о о.Игору Розину, – и предложио сам Андреју да неколико година пратим његов живот. „Све ће бити само по твојој дозволи, – рекао сам му, – ако будеш жив, значи, сам ћеш радити с овим материјалом шта желиш. Ако не, – значи, ако дозволиш, направићемо филм о свему што ти се догодило.““

И Андреј је пристао. Кад је филм „Разбојник“ завршен више га није било међу живима.

„Отац Игор, Андреј… Зашто, одакле такве теме? На овим примерима можемо да покушамо да схватимо колико нас заправо кошта то што се спасавамо. Колико је то тешко,“ – каже мој саговорник и главни акценат у овој реченици је на речи „колико“.

„Колико треба уложити воље, напора… Ево, читамо Јеванђеље: Царство Небеско се с напором осваја и само га подвижници задобијају, - а у ствари, то је тако тешко, проживети земаљски живот тако да човек не буде лишен Царства Небеског! Сад је неко несхватљиво време. У смислу да је ХХ век био век мучеништва, исповедништва – људи су били прекаљени, а о чему сад разговарају хришћани? О било чему, само не о спасењу и о ономе што треба да понесе свако од нас. Замислите ако савремени човек заиста нечега буде лишен? Да не једе једном дневно? Или да се на пример, пар пута смрзне? Ови примери су крајње важни како би савремени хришћанин имао на уму: спасење није лака ствар, компликовано је, – отац Игор поново изговара речи, као тешка зрна – то је тешка ствар. Али треба радити. Јер, ако не будеш радио, биће вечна тама и страх.“

Остало ми је последње питање за оца Игора.

- Зашто служите у планинама? – питам га. Чему то? Молебан, па чак и Света литургија.

„Како да покушам то да објасним,“ – он утихну и ја покушавам да чујем како у далеком градићу звучи непозната ноћ.

„Сви главни догађаји о којима читамо у Јеванђељу, дешавали су се у планинама, – каже он напокон, – проповед на гори, молитве, које је Господ узносио након што би цео дан провео с људима, Преображење Господње, Голгота, Вазнесење Господње с Елеонске горе… Сви кључни догађаји се дешавају на горама. И то није случајно. Све Своје служење у земаљском животу Господ је чинио на горама, показујући самим тим да усхођење у Царство Небеско захтева подвиг. Захтева самоодрицање. Напор. Савладавање самог себе.

Сад ходочасници лете комфорним авионима, али у гору свеједно морају да иду пешке – на Синај, на пример. То није једноставно – пењати се у планину. То је подвиг.

Кад се човек налази доле, он види само оно што се дешава на два корака од њега, или максимум, на неколико десетина метара. А кад се пење у планину, истовремено види јако много тога. Исто као што Господ-Сведржитељ види све нас у истом трену на свим нашим местима, земаљским, и не само земаљским, већ и вишњим, тако и на неки сличан начин човек који се попне у планину такође види много више него кад се налази доле.

Заправо, о томе говори филм који ће се, ако Бог да, појавити.“

На овоме се наш разговор завршава. Отац Игор добија позив из истог оног затвора строгог режима код Наљчика где је своју казну издржавао Андреј Головко – ових дана ће поново ићи тамо да исповеда и причешћује затворенике. Чује се како га неко моли да донесе књижице о припреми за исповест – „да, да, погледаћу да ли имам,“ одговара, а ја размишљам о томе да ми је, да бих купила и сто таквих књижица, довољно да се лагано прошетам до ћошка.

Непознати починиоци претестерисали су дрвени крст који се налазио над гробницом у порти храма светог Николе у Покровском, а олтарски зид храма Покрова Пресвете Богородице у Рубцову исписан је богохулним натписима. Ова црква саграђена је почетком XVII у спомен побједе над Пољацима. Благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, 2009. године овдје је отворен Патријаршијски центар древноруске богослужбене традиције.

Извор: Радио Светигора

Особље болнице је почетком септембра саопштило да се предстојатељ Бугарске православне црква налази у много бољем здравственом стању.

Патријарх Максим, који је 4. јула 1971. устоличен за Патријарха, 29. октобра ће напунити 98 година.

Извор: Радио Светигора

Гватемала, земља централне Америке, чије већинско становништво чине племена Маја, у наредним годинама ће, ако Бог да, постати стуб Православља у западној хемисфери. Тренутно је то најправославнија земља у западној хемисфери ако се узме у обзир проценат у односу на укупан број становника. Тужно је да док људи у Србији читају књиге и гледају филмове са наводним мајанским пророчанствима о крају света током ове, 2012. године, не знају да Маје … постају Православне!

Хајде да кренемо од почетка.

Гватемалци су млад народ, народ који испуњава заповест Господњу: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу“ (1 Мојс.1:28). То је народ са највећим наталитетом у западној хемисфери.

1900. године их је било 885 000 хиљада, а 2011. године 13 824 000 (13 МИЛИОНА 824 хиљада људи). Сиромашни, али радни и вредни људи, простосрдачни, једноставни. Припремљена земља срца за благу Христову реч.

„Гле, изиђе Сијач да сије…“ (Мт. 13:3)

Семе Православља је у Гватемали Господ посејао преко мати Инес. Мати Инес је искрен човек, жељан Истине. Ради Истине је и напустила римокатолицизам и ушла у „стуб и тврђаву Истине“ (1 Тим.3:15) – Христову Цркву, Православну Цркву. Она је са још две монахиње (мати Маријом и мати Ивон) 1986. године основала манастир Свете Тројице недалеко од престонице Гватемале, Гватемала Ситија. Њихов манастир је од 1995. године у окриљу Антиохијске Православне Цркве. Тренутно се при самом манастиру гради ново сиротиште.

„Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући“ (Мт. 5:14-15).

Мати Инес је вршећи заповести Господње показала да је верна слушкиња Господња, а Господ је учинио да власти препознају њену врлину. Државне власти су највеће сиротиште у земљи у престоници Гватемале предале на управљање мати Инес и њеним монахињама.

Мати Инес тој деци дарује сигурно уточиште, храну, образовање, али што је најважније – дар живе вере у Господа, љубав према Њему. Кроз сиротиште је прошло око 1000 деце, преко 300 је усвојено од стране православних породица у Америци. Плод рада мати Инес види се у томе да ова деца и након одласка из сиротишта (нека од њих која су напуштена, враћају се родитељима) настављају да воде редован литургијски живот.

„Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву…“ (Јн. 4:35)

Све је кренуло са оцем Андресом Жироном. Истакнути римокатолички свештеник, брижан за своју паству, борио се да најсиромашнији слојеви добију земљиште од државе да би преживели. 80-их година прошлог века предводио је чувени марш („La Marcha“) по целој Гватемали у борби да најсиромашнији добију земљиште и тако преживе. Био је посланик у скупштини Гватемале и представник Гватемале при Уједињеним нацијама. У својој борби успео је да својим рукама подигне 42 села и подигне 338 храмова за Гватемалце. Зато су му Маје безгранично лојалне и одане.

„Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом.“ (Дела ап. 10:4).

Међутим, што је још важније – о.Андрес је, поред тога што је човекољубац, пре свега – Богољубац. У својој потрази за Истином (у корист тој потрази биле су и околности да је о.Андрес због своје борбе за сиротињу дошао у сукоб са римокатоличким црквеним властима), изашао је из римокатолицизма и основао неканонску православну цркву Гватемале.

Након неколико година, овај истинољубац са својом паством улази у Христову Цркву –улазе у окриље Васељенске Патријаршије, у састав митрополије мексичке на челу са митрополитом Атинагором.

о.Андрес, Апостол Гватемале са собом у Цркву доводи и 200 000 људи! (две стотине хиљада људи!) Оно што радује је да ће, ако Бог да, у наредним годинама још десетине хиљада људи ући у Лађу Спасења, прећи из смрти у живот.

Свети Инокентије Московски, апостол Америке и Сибира је проповедајући на Аљасци говорио: „Видим у овоме један од путева Промисла да Православље уђе у Сједињене Америчке Државе.“

Надамо се да Дух Свети преко Гватемале отвара врата за велику мисију Православља у целој Латинској Америци. Надамо се једино да ће назив „Латинска Америка“ у будућности бити само споменик који подсећа на прошла времена, да ће у ускоро тај огромни континент дисати и живети Православљем, вером Апостола, вером Отаца…

Ускоро ћемо Вам представити како изгледа живот Цркве у Гватемали…

Како им ми, њихова старија браћа, можемо помоћи? Они тамо немају ни најосновније. Немају ни делић онога на шта смо ми овде навикли. Реткост је и радост за њих ако имају иконицу или напрсни крстић. Можемо им послати џепне иконе Христа Спаситеља и Мајке Божије које би на полеђини имале Исусову молитву и „Достојно јест“ на шпанском. Такође, можемо им помоћи ако бисмо им, например, послали неколико стотина Јеванђеља од Марка на шпанском језику. Помозимо им да би нови Христови војници знали да нису сами, да су ушли у велику породицу и да их ми, иако далеко, иако другог језика, боје коже, менталитета, љубимо и волимо, да се за њих Пречистој молимо – јер смо једно у Христу Исусу, Господу нашем.

Ако желите дасе прикључите пројекту „500×100“ пишите на urednik@svedokverni.org да бисмо Вас прикључили листи приложника.

Чујмо великог Христовог апостола, светог Макарија Невског: „Не може свако да буде проповедник Вере међу невернима. Нису сви Апостоли, нису сви благовесници. Међутим, сваки верујући човек може да помаже проповедницима. Православни хришћани! Покажите Вашу љубав према Христу. Помозите нашим мисијама вашим појачаним прилозима за дело Христово”

Станоје Станковић

Уредник ПМЦ „о.Данил Сисојев“