„Надам се да ћу написати наставак, али у другачијем формату“, рекао је архимандрит Тихон, одговарајући на питања читалаца за време Интернет конференције.

Према његовим речима, књига је добила доста похвала од америчких, грчких и српских читалаца. „Биће преведена на још неколико језика: кинески, јапански, арапски, француски, шпански, румунски и неке друге“, додао је архимандрит.

Аутор је рекао да је за њега бављење књижевношћу пре свега наставак његовог служења Цркви.

Извор: Руска реч

Свечаности су присуствовали представник Васељенског патријарха, Митрополит Карпатоса и Касоса Амвросије, Митрополит Драме, Павле, Митрополит Еласоне, Василије, чланови Свете Епистасије (управе Свете Горе), игумани и представници свих 20 светогорских манастира, командант ратне морнарице Грчке вицеадмирал Космас Христидис са највишим официрима морнарице, гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу и многи други угледни гости.

Молитвена прослава је почела бдењем, увече 14. новембра у Протатском храму у Кареји, у коме се налази икона Пресвете Богородице „Достојно јест". Посебну, благодарствену службу за ову прилику сачинио је химнограф јеромонах Атанасије Симонопетријски.

Следећег дана, након литургије, одржана је свечана седница Свештене општине Свете Горе у форми „дуплог сабора", односно у присуству игумана и редовних представника свих двадесет манастира. Том приликом је прочитан записник седнице одржане пре стотину година из оригиналног документа који се чува у Светој епистасији. Одлуке тадашње историјске седнице су се односиле на дочек ослободилачке грчке ратне морнарице након петстотина турског ропства. Прочитана су и имена свих чланова сабора из тог времена, где је наведено и име хиландарског представника, старца Климента.

Заповеднику грчке ратне морнарице је током свечаности поклоњена уметничка слика са представом доласка бродова у луку Дафни и предаје кључева од стране турске управе. Слика коју је насликао јеромонах Лука Ксенофонтски, представља уметничко виђење догађаја од 2. новембра (по старом календару) 1912. када се у 10.30. часова 25 турских војника предало ослободилачкој војсци. Вицеадмирал Космас Христидис је заузврат Свештеној општини поклонио стару сабљу коју су носили морначки официри из времена ослободилачког рата.

Након тога, уприличена је свечаност на ратном броду, фрегати „Саламис", која је била усидрена у близини луке Дафни. На броду је одржано мало освећење воде и донешен је део Часног Крста који се чува у оближњем манастиру Кенофонту. Занимљиво је да део посаде брода чине жене и ово је била јединствена прилика да се сусретну са светињом Свете Горе у самом њеном предворју. У складу са грчким законом, фрегата је била на усидрена на 500м од обале. На крају, око 15. часова, 21 плотун са ратног брода означио је крај ове заиста величанствене прославе.

Коришћени подаци и фотографије са: www.agioritikovima.gr, agioritikesmnimes.blogspot.gr

Извор: Манастир Хиландар

Црква Гроба Господњег, највећа хришћанска светиња, нашла се под пријетњом затварања након замрзавања банковног рачуна због дуга према израелској водоводној компанији.

Црква је деценијама била изузета од плаћања рачуна у складу са прећутним договором са властима Јерусалима, али компанија Хагихон, која је преузела водоснадбијевање града крајем 90-тих година, недавно је захтијевала исплату од 2,3 милиона за воду потрошену 15 година уназад, укључујући камату.

По ријечима ђакона Волкова, израелске власти су отписале дуг за протеклих седам година, а посебна комисија ће се бавити остатком дуга. Од наредне године црква ће морати да плаћа рачуне, мада по повољним условима.

Патријарх јерусалимски Теофил III је почетком мјесеца упутио писма лидерима Израела, Русије, Сједињених Америчких Држава, Грчке, Кипра и Јордана са апелом да интервенишу и ставе тачку на „овај флагрантан чин против цркве“.

Радио Светигора

Патријарх није имао лични банковни рачун, станове, виле ни земљу. Од имовине нађен је стари ручни сат и писаћа машина марке Константин коју је Максим купио половну 1968. године од једног адвоката.

Новац није нађен. Месечна плата од 680 лева, осим сто лева за личне потребе, деценијама је уплаћивана дому за хендикепирану децу у Софији, за шта готово нико није знао.

Патријарх није имао аутомобил, већ му је на располагању био 21 годину стар “мерцедес”, а од 1971. године имао је истог возача.

Такође, деценијама је патријарху скромну храну припремала домаћица. Понедељком, средом и петком храна је била строго посна.

Тестамент је састављен у децембру 2011. године, а још се не зна да ли ће патријархова најближа рођака и законска наследница, кћи његове рођене сестре имати примедбе. Није познато ни да ли је Максим водио дневник.

Поглавар Бугарске православне цркве умро је 6. новембра у 98. години, после више од 40 година на челу цркве.

По замисли владара, у древној престоници, која је тада била у рушевинама, требало је подићи грандиозни спомен-храм, чија основна идеја је била крајње прецизно исказана речима царског Манифеста:

"Ради очувања вечног сећања на ревност, верност и љубав према Вери и Отаџбини, без преседана, које су у тешким временима величале руски народ, и ради исказивања благодарности наше Промислу Божијем, који је спасао Русију од претње страдањем, одлучили смо да у нашем Првопрестоном граду, Москви, оснујемо цркву посвећену Спаситељу Христу...

... Нека благослови Свевишњи наше отпочињање! Нека овај храм траје много векова, и нека у њему гори, пред светим Престолом Божијим, кандило благодарности наредних генерација, заједно са љубављу и подражавањем дела њихових предака!".

Сама идеја о изградњи спомен-храма, која је потекла од генерала армије Михаила Ардалионовича Кикина је пренета Александру I преко адмирала Александра Семјоновича Шишкова.

Исказана у царском Манифесту, идеја о изградњи спомен-храма је добила најширу подршку у свим слојевима руског друштва, иако је била необична за то време.

XVIII век је оставио много споменика победама руских снага, али су то били совјетски споменици: тријумфалне арке, пирамиде, обелисци и колонаде. Рату из 1812. године, који је првобитно називан Отаџбинским и чији исход је одредио општенародни покрет, је био потребан другачији споменик. То је могао бити једино храм.

Идеја изградње спомен-храма је оживела древну традицију заветних храмова, који су подизани у знак благодарности Богу за даровану победу и за вечно сећање на погинуле. Ова традиција је позната још из домонголских времена: Јарослав Мудри је подигао Софију Кијевску на месту битке са Печењезима.

Епоха Куликовске битке је обележена изградњом мноштва храмова, посвећених Рождеству Пресвете Богородице - празника, који се подударио са даном битке православне војске са хордама Мамаја. У Москви је у знак сећања на погинуле на обалама Непрјадве и Дона изграђен храм Свих светих. На победе у рату и жртве рата сећају и храмови на Црвеном тргу: сабор Покрова на рову (познатији под именом Василија Блаженог), који је изградио Иван Грозни у знак сећања на победу против Казанског ханства, и сабор Казанске иконе Богородице, који је посвећен подвигу руских патриота XVII века и ослобођењу Москве од пољско-литванских освајача.

За изградњу спомен-храма су организована два конкурса. На првом конкурсу су учествовале водеће руске архитекте: Д. Кваренги, А. Вороњихин, А. Мељников, А. Витберг, В. Стасов. На другом - К. Тон, Ф. Шестаков, А. Татишчев, А. Кутепов, И. Тамански и многе друге истакнуте архитекте тог времена.

На првом конкурсу је представљено 20 варијанти пројекта Храма. Владар је изабрао пројекат, који је израдио архитекта А.Л. Витберг.

12. октобра 1817. године, пет година после одласка Французa из Москве, свечано је отпочела градња Храма Христа Спаситеља на Воробјевим горама, између Смољенског и Калушког пута. Убрзо су се појавили проблеми због крхког земљишта, са подземним токовима, а после смрти Александра I је нови самодржац Русије Николај I, наложио да се сви радови зауставе. 1826. године је прекинута градња.

10. априла 1832. године, Император Николај I доноси нови пројекат Храма, који је сачинио архитекта К.А. Тон. Император је лично изабрао место за изградњу Храма Христа Спаситеља - на обали реке Москве, недалеко од Кремља, и 1837. године је именовао посебну Комисију за изградњу новог Храма. Алексејевски манастир и црква Свих светих, који су се налазили на месту, које је намењено за изградњу Храма Христа Спаситеља, су били срушени, манастир пребачен у Сокољњики. 10. септембра 1839. године је свечано започета градња новог Храма.

Храм Христа Спаситеља је грађен скоро 44 године. 1841. године су зидови прекривени површинском изолацијом; 1846. године – је сведен свод велике куполе; након три године су завршени радови на спољној облози и започета израда металних кровова и кубета. Свод велике куполе је завршен 1849. године. 1860. године су околне шуме посечене и Храм Христа Спаситеља се први пут указао пред Московљанима у свој својој величанствености. 1862. године је на крову постављена бронзана ограда, која није била предвиђена првобитним пројектом. До 1881. године су завршени радови на сређивању приобаља и платоа испред Храма, и постављена је расвета. До тог времена је приведен крају и рад на живописању ентеријера Храма.

Радови на изградњи Храма Христа Спаситеља су вршени по налозима Императора Александра I, Николаја I, Александра II, Александра III, са благословом, касније проглашеног за Светог, сталног члана Свјатејшег Синода, Митрополита Московског и Коломенског Филарета (Дроздова) и Епископа Дмитровског Леонида (Краснопевкова); непосредно руковођење радовима је било поверено Генерал-Губернатору Москве кнезу Д.В. Голицину и Комисији за изградњу Храма на чијем челу је он био.

У изградњи Храма по пројекту К.А. Тона су учествовале најбоље архитекте, градитељи и уметници тог времена. Уникатни живопис су радили уметници Руске Академије Уметности В. Суриков, барон Т. Неф, Н. Кошељев, Г. Семирадски, И. Крамски, В.П. Верешчагин, П. Плешанов, В. Марков. Аутори фасадних скулптуру су били барон П. Клодт, Н. Рамазанов, А. Логановски. Врата Храма су направљена по моделима грофа Ф. Толстоја.

Скулптурна и живописна декорација Храма Христа Спаситеља је представљала посебно јединствену целину, која одражава све благодати Господње, добијене молитвама праведника за руско царство током девет векова, као и путеве и средства, које је Господ наменио спасењу људи, почев од стварања света и грехопада до Спаситељевог искупљења људског рода. Зато су на свим зидовима Храма постављене фигуре светих заступника и молитвеника за Руску земљу, као у оних што су се трудили да утврђују и шире православну веру у отаџбини и руских кнежева, који су положили своје животе за слободу и целовитост Русије. Храм је представљао живи летопис борбе руског народа са освајачем Наполеоном, и имена храбрих јунака, кроз које је Бог послао спасење руском народу, су била исписана на мермерним плочама у доњој галерији Храма.

Храм Христа Спаситеља је грађен за целу Русију и постао је видљиво отелотворење њене Славе, Вере и Величине, сведок многих историјских догађаја.

13. децембра 1880. године је нови Храму добио назив Катедралног Сабора Христа Спаситеља, као и своје свештенство и свештенослужитеље.

26. маја 1883. године, на Дан Вазнесења Господњег, одржано је Свечано освећење Храма, а пало је на Дан Светог крунисања на Сверуски Престо Императора Александра III. 12. јуна исте године је одржано освећење параклиса св. Николаја Чудотворца, а 8. јула је освештан и други параклис Храма - св. Александра Невског. Од тог времена су у Храму почела редовна Богослужења.

1901. године је при Храму основан хор, који се сматра једним од најбољих у Москви. Бројао је 52 члана, а међу регентима саборног хора су се истицали познати композитори А.А. Архангељски и П.Г. Чесноков. У Храму су се чула и дела њихових савременика, као и великог црквеног композитора А.Д. Кастаљског. У Храму су се чули гласови Ф.И. Шаљапина и К.В. Розова.

У пролеће 1912. године, на скверу у близини Храма је подигнут споменик Императору Александру III - рад професора архитектуре А.Н. Померанцева и скулптора А.М. Опекушина (споменик је опстао свега шест година и срушен је 1918. године).

У Храму су свечано слављена крунисања, свенародни празници и јубилеји: 500-годишњица упокојења преподобног Сергија Радоњешког, 100-годишњица Отаџбинског рата 1812. године, 300-годишњица Дома Романових, постављање споменика Александру III и Н.В. Гогољу. Храм је имао неколико својих слава, али главна слава храма - Рождество Христово - је до 1917. године, цела православна Москва славила као празник Победе у Отаџбинском рату 1812. године.

15. августа 1917. године, у тешко време за Русију, је у Храму Христа Спаситеља одржано отварање Помесног Сабора, на којем је Русија, после 200-годишњег прекида, поново добила свог Патријарха – изабран је Свјатејши Патријарх Тихон, проглашен од стране Руске Православне Цркве за светитеља.

Захваљујући томе, што су међу служитеље Храма примани искусни вероучитељи и проповедници, он се у друштвеном животу земље, врло брзо трансформисао у центар просвећености: основана је богата библиотека, у којој је било мноштво вредних издања, стално су организоване екскурзије, а од 1902. године, када, су на иницијативу московског шефа полиције Д.Ф. Трепова, у време када нема богослужења, организовани општеобразовни курсеви за раднике, почеле су, специјални за њих да се организују и екскурзије по Храму.

Током празника је активну помоћ свештенству пружало, при Храму Христа Спаситеља, организовано удружење хоругвоносаца, који су уживали велики углед међу Московљанима.

Прилози који су у Храму стално прикупљани, су упућивани као помоћ сиромашним мирјанима и црквама, избеглицама и рањеницима. Почетком 1918. године је услед прогона Цркве и проглашења Декрета Совјетске власти "О одвајању цркве од државе и школе од цркве" Храму потпуно ускраћена помоћ органа власти. Тада је, по благослову Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије Тихона, основано Братство Храма Христа Спаситеља, које је за циљ имало одржавање благолепија Храма, очување православља, и спровођење широке просветитељске делатности.

5. децембра 1931. године је Храм-споменик војне славе, Главни Храм Русије варварски уништен.

Много година после разарања, на месту величанственог Храма је зјапила монструозна јама, а 1958. године, током Хрушчовљевог безбожног "одмрзавања" се ту појавио базен "Москва", као споменик поруге и заборава отаџбинске славе и историје, која се није уклапала у шаблоне задатака "градитеља комунизма".

Крајем 1980-их година је изникао друштвени покрет Московљана и свих Руса за обнову Храма Христа Спаситеља.

Историја Храма Христа Спаситеља се протегла на неколико векова, у њој су се преплитале судбине световних власти, јерарха Руске Православне Цркве, обичних људи, који су се жртвовали за изградњу светиње. И тако је у наше тешко и смутно време, благодарећи милости Божијој, трудом и молитвама свих православних хришћана, из ничега вазнесен Велики Храм - Главни храм Руске Православне Цркве, Храм-споменик, Храм-мученик - Храм Христа Спаситеља.

Божанственом Литургијом, која је служена под сводовима обновљеног Храма Христа Спаситеља, у ноћи са 6. на 7. јануар 2000. године, дочекала је православна Русија велики јубилеј, две хиљаде година од Рождества Христова – Доласка на свет Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Као древни мудраци, принела је Рођеном Господу свој дар - обновљени Храм - симбол вере, покајања, вечне памјати, љубави и наде.

Извор: Русија.рс

Из животописа Архиепископа Тихона

Пошто је стекао звање мастера богословља на Академији светог Тихона 1993. г., где је постављен за предавача Старога Завета на овој Академији. Његова ужа струка су Пророци, Псалми и друге поучне књиге Старога Завета. На овој Академији држао је курс постдипломских студија с нагласком на место Старог Завета у црквеном богослужењу и светоотачкој књижевности.

У сарадњи са игуманом Александром Голициним објавио је дело Живи сведок Свете Горе, класично илусторвано дело које је издала Академија Светог Тихона.

Године 1995. замонашио се добивши име у част светог патријарха Тихона, просветитеља Северне Америке. Године 1998. уздигнут је у чин игумана, а 2000. у чин архимандрита. У децембру 2002. митрополит Герман га је изабрао за настојатеља Светотихоновског манастира.

У епископски чин је хиротонисан 14. фебруара 2004. у манастиру светог Тихона Задонског, да би у трон епископа источне Пенсилавније био уведен 28. октобра 2005. године у Саборном храму светог Стефана у Филаделфији..

извор: http://theorthodoxchurch.info

Главни догађај посјете је ходочашће поглавара Руске цркве и поклоњење највећим хришћанским светињама. Његова светост ће освештати саборни храм Горњенског манастира и воде Јордана на мејсту гдје је Спаситељ крштен. Осим тога, Његова светост ће се срести са руководством Израела, Палестинске Националне Аутономије и Краљевине Јордана. У оквиру посјете биће промовисана књига Његове светости „Слобода и одговорност“ на ивриту. Његову светост прати хор Сретењског ставропигијалног манастира који учесетвује у богослужењима и даје концерте руске духовне музике.

Извор: Радио Светигора

Зато је било неопходно да се почне са изградњом нове православне цркве.

Света мученица Људмила Чешка ( 860-921) је заслужна за ширење православља на Чешким земљама и зато су је убили представници паганске властеле.

Извор: Радио Светигора

Архимандрит Атинагора је рођен 1967 године у Ливаиди (Грчка). Образовање је добио у Атини. Рукопложен је за ђакона и презвитера од митрополита Тебеса и Ливаиде Јеронима (дашњег поглавар Атинске Архиепископије). Од 1993 године архимандрит Атинагора је у јурсдикцији Константинопољске Патријаршије и клирик је храма Светога Георгија на Фанару. Такође носи послушање у Патријаршијској библиотеци и секретар је разних комисија при Синоду Константинопољске Цркве.

Хиротонија архимандрита Атинагоре за митрополита Кидонијског заказана је за 18. новембар у патријаршијском саборном храму на Фанару.

Чин наречења архимандрита Григорија обављен је у храму при богословској школи на острву Халки, а хиротонија за епископа биће обављена 27. новембра ове године у Америци.

Карпато-руска епархија основана је 1935 године у Америци од унијатских свештеника, који су емигрирали из Закарпата (Украина). Њихов прелазак са грко-католичанства на православље изазван је покушајем латинизације, која је наметана унијатима Прикарпатске Русије од стране римо-католичке јерархије. Група свештеника и мирјана из броја карпатских русина, на скупштини у Питсбургу донела је решење да се врати у крило православне цркве, на православну веру и веру својих предака до 17 века. Обратили су се тадашњем Константинопољском патријарху Венијамину да буду примљени под његов омофор, што је патријарх учино.

Извор: Епархија горњокарловачка

На Конференцији су разматрана актуелна питања везана за Православље у Аустрији. Пре почетка радног дела, у храму Васкрсења Христовог, служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Митрополит бечки и аустријски и егзарх угарски Константинопољске Патријаршије Арсениос (Кардамакис), а саслуживали су: Мирополит Јоанис, Архиепископ Марк, Епископ Иринеј, архимандрит Јован Радосављевић, свештеници: Александер Лапин (Цариградска Патријаршија), Иван Петкин (Бугарска Православна Црква), Петар Пантић (архијерејски намесник за Аустрију), Слађан Васић, протођакон Виктор Шиловски (Московска патријаршија), ђакони: Славиша Божић, Драган Петровић, Милош Ждралић и благочестиви народ. Пошто се тога дана, по старом календару, обележавао Свети Арсеније Сремац, а по новом, преподобни Арсеније Кападокијски (грчки подвижник, +1924; 28. 10./10. 11.), за Митрополита Арсениоса је приређено мало славље поводом његовог имендана.

Освећен је колач, а на поклон је од осталих епископа добио панагије. У обраћању верницима, Митрополит Јоанис је говорио о великој патњи коју данас трпе хришћани у Сирији. Епископ Иринеј је подсетио на мучеништва хришћана у разним државама и у различитим политичким системима, нагласивши да српски народ увек саосећа са свим страдалницима. Уједно је истакао потребу да, без обзира на наше порекло, истински сведочимо Православну веру. На крају свете Литургије верници су целивали делић моштију преподобног Арсенија Кападокијског, које је у храм донео Митрополит Арсениос.

Текст и фотографије

Миодраг Мецановић

Беч, Аустрија, 12.11.2012 - Информативна служба Епархије бачке

Окупљена Високопреосвећена и Преосвећена господа архијереји и други представници канонског Православља у Немачкој посетили су најпре 1. новембра парохију и црквену општину Света Три Јерарха у Хановеру (Васељенска патријаршија), где су разговарали са хановерским православним клиром.

У наставку су се високи представници Православља у Немачкој упутили у српски православни манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру покрај Хилдесхајма, где је и резиденција Епископа средњоевропског. Преосвећени Константин је позвао господу архијереје и остале делегате Конференције на вечеру у манастиру, на којој су присуствовали и представници Римокатоличке цркве и протестантских деноминација: Норберт Треле, римокатолички бискуп Хилдесхајма, прелат Николаус Вирвол, заменик директора Института за источне цркве у Регензбургу, Ралф Мајстер, бискуп Евангеличко-лутеранске цркве Хановера, као и Дитхард Рот, умировљени бискуп Самосталне евангеличко-лутеранске цркве.

Следећег дана, делегати Православне епископске конференције разговарали су о аспектима богословља, црквеног преводилаштва, веронауке, рада са омладином и хришћанског унутрашњег дијалога. Такође се разговарало и о манифестацијама поводом 1700 година Миланског едикта. На седници је, као гост, у оквиру једне тачке дневног реда учествовао и Његово Краљевско Височанство принц Владимир Карађорђевић.

Извор: Епархија средњоевропска

Извор: СПЦ

Сабор канонских епископа Латинске Америке

7. Новембар 2012 - 15:59

Свеправославни сабор канононских епископа Латинске Америке одржава се од 4. до 8. новембра 2012. г. у у грчкој цркви у Каракасу под председавањем Високопреосвећеног Архиепископа Атинагоре, митрополита Мексика Цариградске патријаршије. Сабор је почео светом архијерејском Литургијом, после које је служен помен блаженоупокојеном Патријарху бугарском Максиму. Сабор ће се бавити најважнијим питањима у животу Православне Цркве на овим просторима, а највише јачањем веза православних канонских мисија на тлу Латинске Америке.

Високопреосвећени Митрополит црногоско-приморски г. Амфилохије, епископ-администратор Епархије буеносаиреске и централно-јужноамеричке Српске Патријаршије, због обавеза, не учествује у раду Сабора, већ га замењује презвитер Александар Ђурђевић, парох у Каракасу и Венецуели.

Учесници сабора су представници Васељенске, Московске, Српске и Румунске патријаршије, као и Пољске митрополије.

- На основу чл. 42 (1) Устава Бугарске Православне Цркве, седницама Светог Архијерејског Синода председаваће, Његово Високопреосвештенство Митрополит Великотрновски Григорије као најстарији митрополит у ужем саставу Светог Синода. Митрополит Григорије ће обављати ову функцију до избора Намесника – председавајућег Светог Синода, који ће се одржати седам дана по обудовљењу патријаршиског престола.

- На основу чл. 84 (1) Устава Бугарске Православне Цркве обудовљеном Софијском митрополијом управљаће Његово Високопреосвештенство Митрополит Пловдивски Николај, који је одговоран за управљање Софијском епархијом.

Извор: БПЦ, Софија

Превод: Поуке.орг

Рођен је 29. октобра 1914. године у селу Орешак у области Ловеча, у породици Минков. На крштењу је добио име Марин (Најденов Минков).

Основно образовање је стекао у родном селу и са 12 година постаје послушник Тројанског манастира. Прогимназију је завршио са одличним успехом, и од 1929. до 1935. г. завршава исто тако са одличним успехом Софијску духовну семинарију. Другари су га окарактерисали као младића веселе нарави, па ипак озбиљног и занимљивог.

Од 1936. до 1938. г. он је на служби у цркви Свете Богородице у граду Русе. Благословом Митрополита доростолског и червенског Михаила, бавио се социјалним радом са питомцима црквеног сиротишта ”Свети Јован Рилски”. Од 1938. до 1942. г. он студира на Богословском факултету Софијског универзитета, када узима живог учешћа у студентским богословским круговима и православним братствима.

Од 13. децембра 1941. г. Марин прима монашки постриг у параклису Богословског факултета, када добија име Максим у част преподобног Максима Исповедника, светитеља из 7. века, прослављеног по силној вери и православном вероисповедању.

У чин јерођакона рукоположен је 19. децембра 1941. г. да би га крајем 1942. г. Свети синод поставио за наставника-васпитача у Софијској духовној семинарији. Предавао је и значајне предмете: основно богословље и пастирско богословље. Маја 14, 1944, у Черепишком манастиру, где је била интернирана ова школа, рукоположен је у јеромонаха; у звање архимандрита произведен је у јулу 1947, да би 1950. био постављен за настојатеља Бугарског подворја у Москви.

Од 15. јула 1955. архимандрит Максим је главни секретар Светог синода, обављајући и дужност председника Уредништава “Църковен вестник” и “Духовна култура”.

У Патријаршијској катедрали “Св. Александар Невски” архим. Максим је 30. децембра 1956. г. хиротонисан у епископски чин с титулом „Браницки”. На овој хиротнији му је патријарх Кирил произнео проповед на тему “Епископат као савест Свете Божије Цркве”, која је остала као духовно завештање будућем патријарху.

Дана 30. октобра 1960. г. Епископ браницки Максим је једнодушно изабран за Ловчанског митрополита и у службу је уведен 20. новембра исте године. У свом родном крају, и поред тешких економских и политичких прилика, изградио је и осветио неколико нових храмова.

Када се 7. марта 1971. г. блаженопочивши патријарх Кирил преставио у Господу, Митрополит ловчански Максим је изабран за местобљуститеља и председника Светог Синода, коју службу је обављао од 13. марта до 4. јула 1971. г.

Дана 4. јула 1971. на патријаршијском изборном црквено-народном сабору, у саставу од 101 члана, сабраном у пространој Синодланој палати у Софији, Митрополит ловчански Максим је изабран с највише гласова и добио звање Бугарски патријарх и Софијски митрополит. Поводом избора објављена је посебна споменица.

Током своје патријарашке службе блаженопоч. Максим је посетио углавном све помесне православне Цркве: Цариградска, Александријска, Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијска, Румунска, Кипарска, Јеладска и др., које посете су допринеле учвршћењу православног јединства.

Његова Светост је активно учествовао на међудржавним и међуцрквеним скуповима по питању ширења хришћанских мировних принципâ. Патријарх Максим је примио почасни докторат на Духовној академији “Св. Климент Охридски” и био је почасни члан Московске духовне академије. Објавио је три књиге проповеди и беседа под називом “На Господнята нива”.

На пријему у Синодалној палати Бугарски патријарх Максим је удостојен звања почасног доктора Хришћанске богословске академије у Варшави. Такође, за време свога мандата, председник Бугарске Георгиј Прванов уручио му је највиши орден “Стара планина” I степена “за огромне заслуге у духовном животу бугарског народа и за мудро руковођење пословима Бугарске православне цркве”.

Избор местобљуститеља и датум сахране патријарха Максима објавићемо благовремено.

Информативна служба СПЦ

Преминуо бугарски патријарх Максим

Поглавар Бугарске православне цркве, патријарх Максим преминуо је рано јутрос у 99. години, саопштила је црква.

"Поглавар Бугарске православне цркве, његов преосвештенство бугарски патријарх и епископ софијски Максим, препустио се Богу", наведено је у саопштењу Бугарске партијаршије.

Патријарх је протеклих неколико седмица провео у болници због опште изнемоглости, пренио је Ројтерс.

Патријарх Максим био је поглавар Бугарске православне цркве 41 годину, од устоличења 1971. године.

Црква, стара око 1.100 година, преживјела је отоманску империју, као и деценије владавине комуниста у Бугарској.

Свети синод ће се састати како би организовао припреме око сахране патријарха и како би, такође, изабрали његовог привременог насљедника све док велики Црквени савјет за четири мјесеца не буде изабрао новог поглавара Бугарске православне цркве.

Патријарх Максим се није често појављивао у јавности, али је важио за утицајну особу, са конзервативном прошлошћу.

Њему се приписују заслуге за јачање религије послије пада комунизма и обнову неколико десетина манастира и изградњу цркава широм Бугарске, у којој се око 80 одсто грађана изјашњавају као православни вјерници.

Извор: РТРС