Нови патријах је рођен 1955. године у Сирији. Богословски факултет у Баламанду завршио је 1978. године. Усавршава литургијску и византијску музику у Солуну од 1978. до 1982. Од 1982. био је професор литургике на Универзитету у Баламанду, и у периоду од 2001. до 2005. вршио дужност декана Богословског института Светог Јована Дамаскина при поменутом Универзитету у Триполију. Пре него што је изабран за Митрополита средњеевропског 2008. године, био је титуларни епископ Пирга.

Информативна служба Српске Православне Цркве

Натписи „Смрт хришћанству“ као и други уперени против Господа Исуса Христа осванули су у сриједу 12. децембра на Манастиру часног крста, који се налази под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. Исписана су и три аутомобила која су била паркирана пред манастиром, а чије су гуме биле пробушене.

Графити су написани јеврејским језиком, те полиција претпоставља да су починиоци из редова милитантних јеврејских група. Мета сличног напада од прије само недељу дана био је Францискански манастир.

Градоначелник Јерусалима Ник Баркат осудио је овај чин, рекавши да је то покушај да се поремети суживот припадника различитих вјероисповијести у граду.

Настојатељ Манастира часног крста, архимандрит Клавдије, изразио је спремност да опрости починиоцима. „Људи који су ово урадили немају мира у својим срцима“, казао је он. Отац Клавдије је подсјетио да се сличан напад на његов манастир догодио прије десет мјесеци.

Радио Светигора

Композиција ће бити откривена у оквиру фестивала „Руска зима“, саопштава Интерфакс-религија. Свечаностима ће присуствовати представници Нижњег Новгорода, Чувашје, Ивановске, Ростовске и Кировске области, Алтајског краја и Далеког Истока.

„Ледена скулптура ће бити опремљена оригиналним освјетљењем и украшаваће центар престонице до 20. јануара 2013. године.

Гости фестивала ће моћи купути јефтине оригиналне поклоне, провозати се на атрактиван руски традиционалан начин и присуствовати фолклорним, циркуским и анимираним програмима.

Радио Светигора

Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.

Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.

Извор: Епархија горњокарловачка

Литургију у храму светих Петра и Павла у Хонконгу 7. децембра је служио Епископ бикински Јефрем, први проректор Хабаровске богословије.

Научници, свештеници и представници друштва организовали су округли сто и изложбу православне литературе на кинеском језику.

„Ми обиљежавамо годишњицу указа кинеског императора Кансија из 1712. године, захваљујући којем је у Пекингу званично могла започети своју дјелатност Руска духовна мисија“, казао је за Итар Тас настојатељ храма апостола Петра и Павла у Хонконгу, протојереј Дионисије Позднјајов.

Све је почело у 17. вијеку кад су Козаци бранили гранично утврђење Албазин на обали Амура и послије дуге опсаде били заробљени и одведени у кинеску престоницу. Цар се смиловао над храбрим војницима и учинио их поданицима, давши им мјесто за живот у сјеверо-источном дијелу Пекинга. Међу затвореницима је био и православни свештеник Максим Леонтјев. Међутим, након његове смри православна заједница је остала без духовног руковођења. Петар Први је више пута интервенисао да се нови свештеник упути у Пекинг и да се тамо отвори Руска духовна мисија. Император Канси се одазвао на ту молбу 1712. године. Мисија је истовремено имала и дипломатске фунције. Више од тога, њени чланови су постали прве дипломате у Кини, али и први руски научници синолози.

Данас у Народној Републици Кини Кинеска аутономна православна црква има четири храма. Међутим, у њима се не служи јер недостаје кинеских свештеника. Власти Кине ове године дозволиле су да се два студента пошаљу у Русију да студирају у православним богословијама.

Отац Дионисије је казао да је проблем што на кинеском језику има веома мало материјала о православљу, али да је ове године преведено и издато пет књига на кинеском.

Радио Светигора

Како саопштавају из манастира, икона није оштећена, будући да је покривена заштитним стаклом.

Починилац је ухапшен и очекује се да ће бити подвргнут психијатријском испитивању. Његови мотиви нису познати. Према закону о повреди вјерских осјећања могао би бити осуђен на затворску казну до двије године.

Према предању, Ченстоховску икону Мајке Божије насликао је свети апостол Лука. У Константинопољ ју је из Јерусалима, у 4. вијеку, донијела света царица Јелена, мајка светог цара Константина. У Пољској се обрела 1386, гдје је у Ченстоховској области подигнут манастир у који је светиња похрањена. Икона је више пута избављала пољски народ од разних најезди и несрећа.

Сваке године милиони поклоника долазе у манастир Јасна Гора да се поклоне чудотворном образу Мајке Божије.

Радио Светигора

Новорхиротонисани г. Инокетије је рођен у Уганди, а до избора за епископа бурундијско-руандског био је помоћник директора Патријаршијске школе ''Макарије трећи'' и патријаршијски намјесник за Јужни Судан.

Иначе, преосвећени Инокентије је 6. (шести) африканац који је изабран и хиротонисан у чин и достојанство православног епископа. Прије њега изабрани су и хиротонисани: Христофор (Рувим), Георгије (Гандина), Теодор (Накијама), Јона (Луанга) и Јероним (Музеји). Он је тренутно 3. (трећи) активни архијереј александријске патријаршије.

Припремио Епископ Хризостом,

бихаћко-петровачки

Митрополит Сава ће до избора новог предстојатеља Антиохинске цркве мијењати недавно упокојеног Патријарха антиохијског Игнатија.

Земни остаци блаженопочившег Патријхарха Игнатија биће сахрањени у Дамаску у понедељак, 10. децембра 2012. године, после опела у Саборној цркви Пресвете Богородице. Предходно ће, у недељу 9. децембра, бити служено опело у цркви светог Николе у Бејруту.

Радио Светигора

Циљ поклоничког путовања је био да се храму Свете Тројице у Враки поред Скадра пoдари Часни Крст из Јерусалима, присуствује светим архијерејским Литургијама у Пећкој патријаршији и Враки, парастосу страдалим српским и црногорским војницима погинулим у борбама за ослобађање Скадра, као и посете припадницима нашег народа и обиђу православне светиње.

Овај, седми по реду, Часни Крст дар је Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке а у спомен на блаженопочившег патријарха Павла, оснивача ове установе. Прошлих година Часни Крстови из Јерусалима даривани су храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, манастирској капели Свете Петке у Загребу, манастирима Рмањ, Крка и Гомирје, као и цркви Светог првомученика Стефана у Великој Хочи.

По доласку из Јерусалима Часни Крст је на Крстном ходу целивало на хиљаде верника упућујући своје молитве за спас и опстанак српског народа на Косову и Метохији и наших сународника у Албанији. Ношен је у храм Светог Василија Острошког у Шапцу, храм Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу, Вазнесенски храм у Београду, био је на челу Спасовданске литије у Београду и литије у Реснику. Из манастира Раковице ношен је у стратиште Јадовно и био изнет на планину Велебит на Чачића Долац, заједно са тамо остављеним Крстом, где и данас леже закопана тела око 1.500 од усташа уморених Срба крајем августа 1941. године. На дан Светих Новомученика Јасеновачких ношен је у манастир Јасеновац, пронет у литији преко јасеновачког поља, затим на стратишта Доња Градина, Драксенић, Дракулић, Бјели Поток, Врбању, мјесто страдања Светог Платона Бањалучког, Бањалуку. На дан Свете мајке Ангелине ношен је у манастире Крушедол и Велику Ремету. У Београду Часни крст су верни целивали и у цркви Светог Томе на Новом бежанијском гробљу, храму Светог Георгија под Бежанијом, у Патријаршији. Од Крстовдана до поласка на пут Часни Крст је био у великом храму Светог Саве на Врачару.

Поклоници су кренули у петак, 30. новембра, молитвеним сабрањем у малом храму Светог Саве, предвођени свештенством из Архиепископије београдско-карловачке и других епархија. Млади Србин, Милан Тадић, који живи у Борову Насељу, Часни Крст је у Васкршњем посту ове године на рукама узнео на Голготу, место Христовог страдања. Са њим је била и доктор Драгана Тасев из Београда која је носила прошлогодишњи Часни Крст. Све до одредишта, храма Свете Тројице у месту Врака крај Скадра, Милан се руководио једном мисли што је и његова порука свима нама: “Да би знао куда си кренуо, мораш да знаш ко си и одакле си пошао”.

У суботу, 1. децембра, поклоници су стигли у Пећку Патријаршију, где је свету архијерејску Литургију служио је Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског. Причестили су се ходочасници. Необичном светлошћу зрачило је лице блаженопочившег Патријарха Павла са фотографије прислоњене уз Часни Крст. Стицао се утисак да сам присуствује, храбри и моли за све нас. Мир, тишина, топла молитва… Вековима постојана Пећка патријаршија и њој одано монаштво и данас прима једнако све људе из свих крајева света, без обзира на вероисповест и националност. Српско духовно благо утемељено у светску баштину под својим окриљем чува највеће благодати. Данас, у 21. веку, чудимо се лудости људској, да окружење Пећке патријаршије (али и других духовних споменика на Косову и Метохији који нису у потпуности разрушени) могу да чувају припадници страних војски, оклопна возила, бодљикаве жице… Епископ липљански Јован је био домаћин поклоницима, а сестринство манастира је припремило трпезу љубави. Део националног ансамбла “Коло” је поздравио домаћине и групу поклоника песмама Старе Србије.

После ручка поклоници су посетили српско село Гораждевац. У Гораждевцу данас постоје три школе које похађају педесетак младих основног и средњoшколског узраста. Деца Гораждевца и уметници из “Кола” су се надпевавали. Нико није задржао сузе када је ученица гораждевачке школе Анђела прочитала потресну песму о страдању њених вршњака Ивана и Пантелије које су шиптарски злочинци убили пре неколико година док су се радосно купали на Ибру. Једна је порука из Гораждевца: Никада нико од њих неће напустити своје место. Жеља за новим сусретима, живим речима заједништва, снаге и утехе само се обострано појачала. Обећали су поклоници да ће их поново посетити.

На суботње бденије поклоници су стигли у Дечане. Слика иста као испред Пећке патријаршије. Прилаз чувају страни војници. Једино Дечани стоје високо уздигнути у небеске висине, упркос сваком злу које човечанство само себи задаје, како овде, тако и широм света. Живом разговору после бденија, чини се, не би било никад краја да се није морало кренути раније за Пећку патријаршију. Повратак у Пећку патријаршију је као повратак својој кући, повратак себи, повратак бићу по Божјем подобију.

У недељу, 2. децембра, у освит зоре поклоници су кренули на пут у Албанију, у место Врака крај Скадра, на свету Литургију. Служио је Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, Архиепископије београдско-карловачке и Албанске Православне Цркве, уз молитвено учешће православних Врачана и поклоника из Бара, Цетиња, Херцег-Новог, Подгорице, Београда и Велике Хоче у Метохији. Учешће у светој Литургији узели су и свештеници из Епархије шабачке и Епархије браничевске.

“Управо овај град, Скадар, свједок је и носилац необичне љубави од памтивјека. Не треба изгубити из вида да је једна од првих древно-хришћанских епископија била управо у граду Скадру, већ од трећег, четвртог вијека. И не треба изгубити из вида да је овдје, у овом граду, његовој околини и данашњој земљи Албанији постојала Христова Црква од апостолских времена. И не треба изгубити из вида да је Јеванђеље Христово проповједано вјековима на латинском, грчком, словенском, албанском језику. И данас се проповједа на свим језицима којима су говорили народи који су овдје кроз вјекове живели”, говорио је митрополит Амфилохије.

На служби су појали хор из Херцег Новог и дечји хор „Метохијски жубори“ из Велике Хоче. Амбасадор Србије у Тирани Његова Екселенција Мирољуб Зарић присуствовао је светој Литургији.

Митрополит Амфилохије је у храму Свете Тројице говорио о Голготској саможртвеној љубави која је суштина Цркве коју она сведочи кроз сву историју. Ту истину сведочи историја Скадра од ранохришћанских времена и Светог Јована Владимира до наших дана.

Митрополит Амфилохије је у цркви Свете Тројице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прочитао Патријархову грамату о даривању и предао Часни Крст са Господњег Гроба у Јерусалиму, који су у Враку, специјално за ову прилику, донели на дар поклоници из Архиепископије београдско- карловачке.

На Бардањолу је служен парастос погинулим учесницима битке на Скадру. “Сви који су овде пострадали уписали су се златним словима у историју нашег српског православног народа. Зато је била наша дужност да данас одслужимо свету Литургију у храму Свете Тројице у Враки, и да се нађемо овде на Бaрдањолу, да пострадалнике поменемо пред лицем Божијим, да покажемо да нијесмо недостојни њихове жртве и њиховог подвига,” говорио је митрополит Амфилохије.

Падала је киша – чинило се да ће све потопити – и дувао је јак ветар, али нису успели да погасе свеће забодене у свету земљу у којој почива око 10.000 војника.

Домаћини и организатори овог сабрања, чланови српско-црногорског удружења „Розафа-Морача“ и братства „Свети Јован Владимир“, приредили су у Скадру трпезу хришћанске љубави. Изведен је и богат културно-уметнички програм у којем су наступили црквени хор при храму Архангела Михаила из Херцег Новог, мушка певачка група при КУД-у Божидар Мицић и дечја певачка група “Косовски жубори”, обе из Велике Хоче, песници Душко Петровић и Биљана Живковић и народни гуслари. Реситалом је госте поздравила девојчица Гордана Ајковић, чији је дед, Симо Ајковић, председник Братства Светог Јована Владимира. Сплет српских композиција је на виолини извео ученик Младен Лекић. Посебно одушевљење изазвао је наступ чланова националног ансамбла „Коло“ из Београда.

„После 97 година, први пут се десио овакав јединствен историјски, културни догађај, сусрет припадника истог народа, истих по вери, традицији и култури, а живе у две државе, данас праћени бројним искушењима. Главни циљ српске националне мањине у Албанији је да очува свој идентитет, културу, традицију, посебно језик. Сабирају се у својим храмовима којих нема много у данашњој Албанији. И поред свега, успели су да очувају православну веру“, говорио је један од домаћина Павле Јакоја.

Митрополит Амфилохије је на крају свог једнодневног боравка у Скадру освештао просторије православног братства „Свети Јован Владимир“.

Поклоници су коначили у манастиру Подмаине у Будви. Јутарња молитва у манастиру, пуна благодати праћена је великом кишом, ледом, грмљавином и муњама. После службе поклоници су са монасима остали у храму, појући у славу Господњу, све док се невреме није стишало толико да се могло прећи у манастирску трпезарију где их је братство манастира угостило.

На повратку за Београд, поклоници су целивали руку Светог Јована Крститеља и мошти Светог Петра Цетињског на Цетињу, поклонили се моштима Светог Симеона Дајбабског у манастиру Дајбабе и обишли Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици. Пут је даље водио до Острога и Светог Василија Острошког. После поклањања Свецу у Горњем манастиру свештеници су са присутним народом служили Акатист Светом Василију Острошком. У манастиру је приређена богата трпеза љубави као окрепљење после великих напора и подршка за предстојећи пут до Београда.

Зорица Зец

Фотографије: Алекса Стојковић

Извор: СПЦ

На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света српска царска лавра манастир Хиландар свечано прославља своју манастирску славу.

Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече.

У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места.

Фото: Саша Жутић

http://www.hilandar.org/index.php?option=com_content&task=view&id=457&Itemid=1

Овај свештеник је сада увек „онлајн“. Отац Алексеј Ањисимов се од „нетбука“ више не одваја.

У овом тренутку он парохијанима показује место где ће да се гради нови храм:

- Овде ће да се гради нови храм. Није велики, али, мислим да ће бити довољан.

И одмах улази у мрежу.

Нико се сада не стиди да се преко интернета исповеди (не ради се о Светој Тајни исповести, него о исповедању животних проблема и тражењу савета, нап.прир.), да нешто пита, да напише своје грехе, да пита за живот после смрти или, на пример следеће:

„Оче, место на коме је почињено самоубиство сматра се нечистим местом. Како ми сада ту да живимо?“

Отац је у интернет пројекту „Баћушка онлајн“ већ годину дана. Отац Алексеј је у Липецку први свештеник који је у овом пројекту. Парохијани покушавају на то да се навикну.

„Оче, да ли је могуће да живот човеков и душа могу да спасе чак и преко интернета? Дакле, чак посредством овакве савремене комуникације?“

- Савремена технологија изузетно поједностављује живот, - каже свештеник.

Он је чак и за прилоге отворио електронски „новчаник“. Тако он у „Контакту“ учи људе како да улазе у храм, а мрежа је предвиђена и за оне који неће сами да дођу у Цркву.

- Свуда има места где можда има људи који не знају за Цркву, или не познају Православље као ми. Они ће прочитати како може да се дође у храм и питаће....

Да се то не би у потпуности претворило само на интернет комуникацију, отац сваког месеца посећује ученике, али и ту не пропушта шансу да им прича о новим технологијама.

- Ако вама ово буде интересантно, треба да знате да у оквиру мреже «УКонтакту» постоји пројекат који се зове «Баћушка онлајн»

- Ја такође имам много питања. И такође желим нешто да питам, - каже девојка.

Да ли ће липецки свештеник успети да оствари интернет дијалог, показаће време. Ако је веровати руском администратору групе, један од учесника групе успео је да одговори девојку од самоубиства.

http://www.manastir-lepavina.org/video_lep/bacuska_online.flv

Са сајта : http://gorod48.ru/news/94224/

Тамара Рјурикова, ТВК Новости

Превод: Танкосава Дамјановић

Извор: Манастир Лепавина

Папа Бенедикт XVI, председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Волоколамски Иларион Алфејев и јеромонах Антоније Севрјук.

Недавно је у Ватикану одржана 13. генерална скупштина Бискупског синода Римокатоличке цркве, у чијем раду је на позив папе римског Бенедикта XVI учествовао и представник Руске православне цркве, јеромонах Антоније Севрјук, секретар Администрације парохија Московске патријаршије РПЦ у Италији и настојатељ ставропигијалног храма свете великомученице Kатарине у Риму. У ексклузивном интервјуу за RBTH отац Антоније говори о узајамним односима са Римокатоличком црквом.

Tempora mutantur

RBTH: Може ли се говорити о напретку у односима РПЦ са Ватиканом?

Јеромонах Антоније Севрјук: Налазећи се у Риму, у центру свих догађаја римокатоличког света, могу да посведочим да се ти односи развијају, како на нивоу уобичајених контаката, тако и на високом црквено-политичком нивоу. Додуше, није све тако једноставно и не може се рећи да су ти односи глатки, али ипак наша црквена јерархија редовно наглашава да је Римокатоличка црква наш најближи партнер у решавању великог броја питања која данас стоје пред друштвом, како на Западу, тако и у нашим земљама. Ми данас у Западној Европи видимо све већу секуларизацију и одступање од хришћанских вредности.

Црква св. Катарине у историјском центру Рима. Извор: stcaterina.org.

По читавом низу питања РПЦ и Римокатоличка црква заједно наступају са усаглашеном заједничком позицијом. У октобру је у Ватикану одржана тронедељна 13. генерална скупштина Бискупског синода Римокатоличке цркве, посвећена ‘новој евангелизацији народа’. Од стране Римокатоличке цркве добили смо позив да пошаљемо представника Руске православне цркве ради учешћа у раду форума, и наша јерархија је изабрала мене. Тај позив је још један доказ наше сарадње и њеног великог развојног потенцијала.

Други важан показатељ је реакција Ватикана на посету Његове светости патријарха Кирила Пољској – римокатоличкој земљи која са Русијом има специфичне односе. Патријарх московски и целе Русије Кирил и шеф Бискупске конференције Пољске потписали су заједнички документ у коме се апелује на данашње генерације да сва спорна историјска питања решавају кроз призму хришћанске вере која нас спаја. Папа римски Бенедикт XVI у својој недељној проповеди истакао је важност заједничке декларације двојице црквених поглавара и представника двају народа.

Православље у Вечном граду

Патријарх Кирил улио наду римском папи

Јуче је завршена посета патријарха Московског и целе Русије Кирила Пољској. Папа Бенедикт XVI окарактерисао је патријархову посету католичкој земљи као „важан догађај који улива наду".

RBTH: Да ли су се православна звона у Риму већ стопила са римокатоличким?

A.C.: Звона цркве светог Петра звоне сваког дана око пет пута, од ране зоре до касне вечери. Према традицији Римокатоличке цркве, миса се може служити неколико пута на дан, а ми дневно вршимо једну литургију, док звона користимо само у недељним и празничним богослужењима. Али наша звона се чују и на Тргу светог Петра. Звоњава православних и римокатоличких храмова се разликује. Римокатоличка звона се покрећу механички, а звонар нашег храма је учио занат од главног звонара храмова Московског Кремља који је непосредно учествовао у подизању нашег звоника. Наша звоњава је лепа и мелодична. Често, када идем на богослужење, видим да људи из околних зграда излазе на балкон и са задовољством је слушају.

RBTH: По чему су парохије РПЦ у иностранству специфичне?

A.C.: На пример, по томе што наш храм није само место за богослужење, него и за окупљање православне заједнице Рима. Парохијани живе пуним црквеним парохијским животом. Имамо школу за децу и за одрасле, после сваке недељне литургије се окупљамо, пијемо чај, гледамо филмове, размењујемо утиске. Парохијани са задовољством користе нашу библиотеку и видеотеку која има велики избор добрих филмова, беседа и снимака свечаних богослужења.

RBTH: Да ли римокатолици свраћају у храм?

„

У историјском центру Рима је тешко изградити било шта, нарочито близу Ватикана. Многима је та идеја изгледала као фантазија.

Свраћају и обични римокатолици, и високи представници Римокатоличке цркве. Њима је занимљив додир са лепотом руског православља, коју можда никада раније нису видели. У Риму се први појавио храм светог Николе, и он још увек постоји, у њему се сваке недеље окупља преко стотину парохијана. Он се налази у сали стамбене зграде која је преуређена у капелу. Пролазници често и не знају да се ту налази храм. Наш храм се, напротив, посебно истиче својом архитектуром, која иначе није уобичајена за Рим. Наша црква је саграђена у духу руске православне архитектуре. То је место на коме се ‘сусрећу’ источнохришћанска и западнохришћанска култура, што је посебно актуелно управо сада, када је у јеку осликавање унутрашњости храма. Фреске у храму сликају иконописци из Петербурга. Поред тога, у нашим просторијама се одржавају конференције и семинари, о чему редовно информишемо јавност на сајту храма, који је уједно и сајт парохија Московске патријаршије у Италији.

Купола светог Петра и крстови свете Екатерине

RBTH: Доношење одлуке о изградњи храма свете великомученице Катарине у Риму дуго је одлагано због бојазни овдашњих власти да ће православни крстови бити виши од куполе цркве светог Петра у Ватикану. Како је решена та дилема?

А.С.: Са брда на коме је саграђен храм претходно је скинут слој у висини од 10 m, да би купола цркве Светог Петра остала архитектонска доминанта Рима, обзиром да је то главни храм Римокатоличке цркве. Али и наш храм се добро види у Риму. Могу чак да посведочим да се добро види и кроз прозор кабинета папе римског, и из чувених ватиканских вртова, где се понтифик готово свакодневно шета.

Храм засада није много познат међу поклоницима који долазе из Русије, Белорусије, украјине и других земаља. Већином они долазе код нас када са куполе цркве светог Петра угледају храм свете великомученице Катарине, или кад прочитају нешто о њему, или чују од познаника.

RBTH: Зашто је храм посвећен управо светој великомученици Катарини?

„

Наша звона се чују и на Тргу светог Петра. Звоњава православних и римокатоличких храмова се разликује. Римокатоличка звона се покрећу механички, а звонар нашег храма је учио занат од главног звонара храмова Московског Кремља.

A.C.: Таква је била одлука блаженопочившег патријарха московског и целе Русије Алексија II, по чијем благослову је изградња и почела, и то у време када нико није веровао да је тако нешто могуће. У историјском центру Рима је тешко изградити било шта, нарочито близу Ватикана. Многима је та идеја изгледала као фантазија, али патријарх Алексије II је тада дао свој патријарашки благослов, и ми у доњем храму још чувамо икону коју је он приложио за нову цркву. То је икона свете великомученице Катарине са честицом њених моштију. Патријарх Алексије II није доживео велико освећење храма, оно је извршено за време патријарха Кирила, који је пре избора за патријарха био председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и лично надгледао све најважније етапе изградње нашег храма.

RBTH: Које просторије садржи комплекс при храму свете Катарине?

А.С.: На спрату је Горњи храм свете Катарине. У приземљу су смештени библиотека, трпезарија, настојатељев кабинет, секретаријат и ризница. Доњи храм је мањи од Горњег и користи се углавном за крштења. У њему, тамо где се налази велика мермерна крстионица, служимо једном недељно, тако да фактички у Риму постоје три православна храма.

RBTH: Да ли се храм налази на руској територији?

А.С.: Да, то је територија виле Абамелек која припада Руској Федерацији. Ограда виле је специјално измештена у страну да би се омогућио прилаз храму у време када је црква отворена (10.00-18.00 – ред.).

Нешто из личног живота

RBTH: Рекло би се да је свештенички позив породична традиција. Али ви нисте из свештеничке породице. Да ли је то изузетак који потврђује правило или нова тенденција?

А.С.: Када сам ишао у богословију, тамо су свештенички синови били у мањини. Лепо је што данас много младих бира духовни пут и уписује богословију, и то нису увек деца из свештеничких породица, него они који су пришли цркви ‘споља’, често из неверујућих породица.

RBTH: Шта је Вас навело да кренете тим путем?

А.С.: У последњим годинама школовања чврсто сам одлучио да постанем свештеник пошто претходно стекнем одговарајуће образовање. Када је 1990-их требало обнављати црквени живот и срушене храмове, није било довољно кадрова, и због тога су понекад рукополагани свештеници без богословског образовања. А ја сам хтео да стекнем добро богословско образовање. Московска и Петербуршка богословија биле су најближе граду Тверу. У Петербургу ми је живела бака и често сам тамо одлазио, а и град ме је привлачио својом лепотом, па сам изабрао Петербуршку богословију.

RBTH: Како су родитељи реаговали на Вашу одлуку да се замонашите?

А.С.: У почетку ме нису баш подржали, сматрајући да имам и бољи избор, обзиром да сам завршио школу са одличним успехом. Ја сам још као дете лако учио стране језике и родитељи су желели да се бавим дипломатијом. Али када је мајка отишла са мном на службу у Петербуршку богословију и видела много младих људи испуњених вером, то јој се веома допало. На крају су родитељи рекли да је њима важно да ја будем срећан, и ако сматрам да ћу у томе наћи срећу, они ће то одобрити. Али ипак су поставили услов: да се оженим. Свештеници у Руској цркви пре примања чина имају право да бирају свештенички позив или монаштво. После тога се рукополажу. Ја сам одлучио да постанем монах. Што је та моја одлука постајала чвршћа, ја сам све више ‘васпитно’ деловао на родитеље. И они су пристали. На крају крајева, у Јекатеринбургу живи мој старији брат, он је војно лице и он надокнађује (смеје се) оно што ја нисам приуштио родитељима.

Разговор водила Катерина Лабецка, Рим.

Извор: Руска реч

Послије богослужења, Његова светост Патријарх Кирил обратио се сабранима кратким словом: „Данас обиљежавамо четврту годишњицу од блажене кончине Његове светости Патријарха московског и све Русије. Године брзо лете, и нас већ од тог догађаја дијели доста времена, које је испуњено новим проблемима, тешкоћама и искуствима. А што су временске околности јасније, тим се боље види да свака епоха има своје невоље, своје тешкоће, своја искуства. Све оно што се дешава са Црквом и народом, има директне везе са поглаваром Цркве – Патријархом. Ми знамо да је покојни Патријарх примао срцу и радости и невоље нашег народа и наше Цркве.

Господ му је дао да буде поглавар у вријеме када се Црква ослобађала од ропства, које је трајало више од седамдесет година, када је Црква постајала слободна, када су се у Цркви појавиле нове могућности за организацију свог сопственог живота, као и за сарадњу са свијетом који је окружује. То је било вријеме судбоносних одлука, које су постављале нову традицију, што је за Цркву изузетно важан и дуговјечан моменат.

Када споменемо Патријарха Алексија, онда се сјећамо и осталих важних судбоносних момената, као што су: освећење Храма Христа Спаса, освећење Казањске иконе Мајке Божје на Црвеном тргу, пренос Тихвинске иконе Мајке Божје у Москву. Могу се набрајати и многи други догађаји повезани са препородом живота манастира, наших дивних историјских обитељи и појавом нових храмова и обитељи…“

Радио Светигора

У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, укупне часне јерархије, богољубивог свештенства, преподобног монаштва и верног народа Српске Православне Цркве, као и у Наше лично име, изражавамо сестринској Православној Цркви Антиохијској Наше најискреније саучешће.

Молимо се Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Који је Васкрсење и Живот, да подари покој племенитој души блаженопочившег Патријарха Игњатија и учини му вјечнују памјат.

Београд, 5. децембар 2012.

Патријарх српски

+Иринеј

У болници Светог Ђорђа у Бејруту данас се упокојио Патријарх антиохијски Игњатије IV после доживљеног можданог удара.

Патријарх Игњатије IV (Хазим) рођен је 1. априла 1920. у селу Мухарда близу града Хаме у Сирији.

Године 1936. његова породица се преселила у Бејрут, где је он служио као чтец у олтару. Много времена потом, положивши монашке завете, био је рукоположен за јерођакона. Године 1945. дипломирао је на Америчком универзитету у Бејруту, а од 1949. до 1953. студирао је на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу. По повратку у Либан, млади теолог са дипломом магистра рукоположен је у чин јеромонаха. 1942. године био је један од оснивача утицајног Православног покрета омладине у Либану и Сирији, чији циљ је било све активније учествовање омладине у животу Цркве. Године 1953. он је један од организатора Синдезмоса, у свету познате организације православне омладине. Године 1961. хиротонисан је за епископа Палмире и Патријарховог викара, а следеће године послан је у манастир Баламанд за духовника и ректора новоосноване Богословије, која је 1988. уздигнута у Православни универзитет, први такве врсте на Блиском Истоку. Године 1970. будући патријарх је био изабран за митрополита Латакије.

За Патријарха антиохијског и свега Истока изабран је 2. јула 1979. године, а устоличен је 8. јула исте године.

Написао је више богословских књига и велики број студија. Патријарх је почасни доктор наука Сорбоне, као и духовних академија у Петрограду (1981) и у Минску (2003).

Почев од 1970. године он је један од председникâ Светског Савета Цркава, а као патријарх председавао је и Блискоисточним Саветом Цркава, где је посебно био активан у комисији за дијалог са муслиманима.

У Москви је 2003. године добио награду за рад на свеправославном јединству.

Титула антиохијског патријарха гласи: Патријарх Антиохије и свега Истока. У његову јурисдикцију спадају Сирија и Либан, као и дијаспора, која је веома распрострањена у САД. Седиште му је Дамаск.

Информативна служба Српске Православне Цркве

Опело и сахрана Патријарха антиохијског Игњатија

6. Децембар 2012 - 12:55

Антиохијска патријашија саопштава да ће блаженопочивши Патријарх Игњатије бити сахрањен у Дамаску у понедељак, 10. децембра 2012. године, после опела у Саборној цркви Пресвете Богородице. Предходно ће бити служено опело у недељу, 9. децембра, у цркви светог Николе у Бејруту. Антиохијска патријаршија позива помесне православне и друге хришћанске Цркве да присуствују опелу у недељу, 9 децембра.

Повезана вест: Преставио се у Господу антиохијски Патријарх Игњатије

Извор: Анитиохијска патријаршија