Док се месије множе у данашње време, под маскама личности, идеологија, политика или религија*, видимо свет који се ваља у блату које је сам створио. И питамо се: „У шта да верујем?“ „Где да положим наду?“ „Шта могу да очекујем?“

Дакле, да ли су Христ, Његово Јеванђеље и Његово дело застарели?

Ново доба (New age) би тврдило да живимо у ери за коју је Христос старо доба.

Али упркос интензивној критици којој је хришћанство било и наставља да буде подвргнуто, јеванђелска порука остаје непремостиво моћна за људе данас, који толико тога желе и због свега су разочарани.

Месија кога славимо Божићем је Исус, људска личност. Бог преузима обличје сваке људске личности и учествује у болу, мукама и искушењу које је судбина свих нас. Он је Бог који није измишљен, него је опипљив у историји и стварности. Он није Бог који је производ људског ума, већ Онај који га превазилази и чак шокира. Две хиљаде година од Рођења и ниједно људско достигнуће, ниједна атеистичка пропаганда, ниједна верска традиција нису успели да искорене или ублаже љубав која је била оваплоћена у личности Исуса Христа. То је љубав која лечи сав људски бол и одговара на сваку људску потрагу за оним што је истинито и вредно.

Празник Божића је отварање ка живој, оваплоћеној љубави, љубави коју Христос у изобиљу даје и која је људима данас толико потребна.

Јеромонах Елефтериос Балакос

Извор: https://pemptousia.com/2021/12/christmas-in-a-post-christian-era/

https://mitropolija.com/2024/12/07/bozic-u-posthriscanskoj-eri-2/

Поводом стогодишњице од освећења Патријаршијског саборног храма Светог Александра Невског у Софији 23. новембра 2024. године светом Литургијом је началствовао Светејши Патријарх бугарски г. Данило.

Под куполама велелепног храма Светејшем Патријарху г. Данилу су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа гостујући архијереји: тиатирски и великобритански Никита (Цариградска Патријаршија), диоспољски Емануил (Александријска Патријаршија), француски, западно-јужноевропски Игњатије (Антиохијска Патријаршија), антидонски Нектарије (Јерусалимска Патријаршија), тимочки Иларион (Српска Патријаршија), горијски и атенски Андреј (Грузијска Патријаршија), дакијски Јероним (Румунска Патријаршија), месаоријски Григорије (Кипарска Црква), неакринијски и каламаријски Јустин (Архиепископија атинска), корчански Јован (Архиепископија албанска), прашки Михаил (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и брегалнички Иларион (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија); као и високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Бугарске Православне Цркве: великотрновски Григорије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан, врачански Григорије, сливенски Арсеније, мелнишки Герасим, тивериопољски Тихон, велички Сионије, бранишки Пахомије, велбуждски Исак и знепољски Мелетије.

Стотине православних хришћана узели су молитвено учешће у свечаној Литургији током које је патријарх Данило прочитао Патријаршијску и саборну посланицу у којој се, између осталог, наводи: – Узносимо хвалу и благодаримо Господу из дубине срца за Његову велику милост и благовољење што се већ други век Патријаршијска саборна црква Светог Александра Невског величанствено уздиже, краси и утврђује нашу престоницу.

Према bg-patriarshia.bg,

Извор: СПЦ

У српском Манастиру у Олофстрему, у Шведској, посвећеном Светом Георгију, на празник Ђурђиц, пристигле су честице моштију Светог Николаја Мирликијског, а тога дана је Свету Литургију служио Митрополит скандинавски Доситеј. Како је изгледао овај важан дан за духовну заједницу можете да видите и чујете у наставку благодарећи новинару и писцу г. Тихомиру Барбуловићу који је забележио обраћање Митрополита Доситеја и изјаву настојатеља светиње, свештеника Жељка, за Радио Слово љубве, а препоручујемо и детаљан извештај и фотогалерију:

На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија - Ђурђиц у манастиру Светог Георгија Победоносца у шведском Олофстрему, архијерејску Литургију је служио Митрополит скандинавски Доситеј, уз саслужење протојереја Жељка Бијелића, протојереја–ставрофора Милана Вукашина и протонамесника Немање Мировића.

Уз мноштво верника, окупљених из јужне Скандинавије, у овом српском манастиру који је метох манастира Покрова Пресвете Богородице у Смједериду, главном седишту СПЦ Епархије скандинавске у Шведској, на овај велики празник, стигла је честица  Светих моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца.

Након Ерхијерејске литургије верном народу у препуној цркви се обратило Његово Високопреосвештенство Митрополит скандинавски Доситеј:

"Драга браћи и сестре, ко би пре једно тридесетак година могао замислити да би она мала и неугледна црквица постати овакво лепа и не само нама лепа већ и напуњена Светим моштима, светињама Божјим. И ево данас смо добили честицу моштију Светога Николаја, тако да Св.Николај и физички пребива овде у овој светој обитељи у овоме маломе храму. Зато, за те три деценије, да се захвалимо свима онима, наравно на првом месту Господу, а свима онима који су допринели да ова мала и скромна црквица постане позната не само овде у Олофстрему, у Шведској, него ето сада и широм целoга православља. А то је управо зато што су ове светиње у њој  и ти свеци Божји показују и казују својим народима да овде они почивају и да и овде у овој малој цркви постоје њихове мошти, делићи Светих моштију су делови Светитеља. Светитељи су они људи који су живели и који су просвећени Духом светим и обожени Светим енергијама Божјим и постали свети и нетрулежни. Постали су становници Царства небескога а опет и својим нетрулежним телом остали да бораве међу нама, као што је то случај нама најпознатији, Светога Василија Острошкога. И не само њега већ и других светих који су на небесима заступници пред Богом и велики молитвеници за све нас и који се непрекидно Богу моле и увек су присутни са онима који се Богу моле. И зато, нека вас Свети Георгије и данашњи светитељ који је присутан данас овде, Св. Николај Мириликијски, не забораве нас у својим светим молитвама и свих овде присутних, нека буде са свима вама. Амин!“ 

Након причешћа и дељења нафоре, домаћини су у црквеној сали приредили богату трпезу.

Након ручка присутнима се обратила и Сузана Виктор и Милица Јовановићи испред Управе хуманитарне фондације  Дечји фонд „Свети сава“ из шведског Хелсингборга, са апелом за помоћ.

Приказана је икона коју је на поклон фондација добила од иконописца Дејана Карића, из Шведске и које је понуђена на аукцијској продаји. Аукција је и даље отворена а последња понуда за икону је била 7.000 шведских круна. 

Дечји фонд „Свети Сава“ је добротворно удружење основано на хришћанским принципима и које има за циљ да помогне социјално угроженој и болесној деци  и институцијама које се брину за здравље деце и њихово школовање.Фондација је основана 2013. године у шведском Хелсингборгу и сви активисти раде искључиво волонтерски. За протеклих дванаест година рада помогнуто је преко 500 породица. Помоћ се пружала директно на терену након утврђеног стања и у сарадњи са центрима за социјални рад, манастирима, школама и црквом.

Настојатељ манастира, протојереј Жељко Бијелић је за Радио СловоЉубве рекао:

"Ево у славу Божју данас на овај дан када славимо Светога Георгија имамо једну несвакидашњу вест која је обрадовала многе православне у Скандинавији, то је наш Митрополит скандинавски Доситеј благоћестиво донео и пренео мошти Светог Николаја Мириликиског Чудотворца у нашу парохију и наш манастир где је много људи било, Богу хвала. И пре неколико седмица нам је био нам је и игуман Макарије из манастира Савине, прелепога манастира близу Херцег Новог. Тако да из једне лепоте у другу, када имамо стотине и стотине људи верних који који живе на овим подручјима и који се на овим просторима чине хладним као таквим ипак је загрејало срце многих људи који су овде деценијама а траже оно што је изнутра, што је вредно, што је највредније, што је духовно. Данас смо то могли на Архијерејској литургији и да приметимо јер срца људска су се загрејала због оваквих  светиња. Не  само Свети Николај, овде су и друге светиње и свих 12 апостола, честице великих 12 апостола, тако да сви су добро дошли, и они добри и они мање добри, не гледамо ко је ко а ето Богу хвала за овај свети дан данас сами“.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45478

Христос посреди нас, драги моји читаоци!
Човек не треба да се очарава да се не би разочарао.
Званични резултати америчких избора још нису објављени, а већ се подигао талас одушевљења и ружичастих нада, између осталог, и у вези с променама које се тичу политике дискриминације УПЦ. Немачки философ Георг Хегел је још у 18. веку горко изјавио: „Историја нас учи само томе да никога ничему није научила.“ И то је потпуно тачно.
Зар смо заборавили како смо се радовали 2019. године кад нам је дато обећање да неће бити подела у народу, да се неће кршити људска права, укључујући право на слободу вероисповести? То је био врло снажан контраст у поређењу с претходном политиком Петра Одступника. Зато је већина верника УПЦ сложно гласала против претходног шефа државе. И добили смо оно што сад имамо – антиуставни закон који гази основно људско право на исповедање сопствене религије. Под измишљеним изговорима нам одузимају храмове и покрећу кривичне поступке против клира и православних новинара.
Суштина предизборне кампање политичара у свим земљама је иста – треба навести људе да поверују у добре намере оних који желе да дођу на власт. Али ми знамо да се реторика људи често мења кад остваре своје циљеве. Само желим да подсетим данашње сањаре на то да је проблеме који су изазвани настанком нове верско-политичке организације на терторији наше државе иницирао републиканац М. Помпео, човек којег је Д. Трамп довео на чело Стејт департмента САД. Он и данас координира свој пројекат.
Америка није земља која може радикално да мења своју спољну политику. О људима који долазе на власт не треба да судимо на основу говора које држе за време своје предизборне кампање, већ на основу дела која чине кад дођу на власт. Сигуран сам у једну ствар – не треба да гајимо илузије и немамо права да се уздамо у кнезове и у људске синове у којима нема спасења (Пс. 145, 3). Надамо се само у Бога. И да би се ова нада остварила најбоље је да се, уместо да се бринемо за то ко ће победити у трци за председника САД, молимо Господу да у свему буде Његова света воља.

Извор: 

Telegram: Contact @lekarzpmluka

T.ME

---

Христос посреди нас, дорогие мои читатели! Не нужно очаровываться, чтобы не разочаровываться. Еще не объявлены официальные результаты выборов в...

Превод: ПравблогСр 

На Факултету политичких наука у Београду, Центру за руске студије, 17. октобра 2024. године биће одржана научна конференција са темом «Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини».

Научни скуп ће, у име Центра за руске студије, уводном беседом отворити проф. др Часлав Копривица, редовни професор на Факултету политичких наука. На скупу ће говорити угледни стручњаци и експерти из области права, политикологије и теологије.

Доносимо програм рада ове научне конференције – имена учесника и наслове њихових реферата.  

1.   Његово високопреосвештенство г. Лука, Митрополит запорошки (УПЦ), „Украјина као полигон за нову Унију –  претње и начини превазилажења“

2.   проф др Зоран Кинђић, „О оптужби за јерес Руског свега и противоптужби за јерес источног папизма“

3.   проф. др Зоран Чворовић, „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“

4.   проф. др Зоран Милошевић, „О континуитту антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“

5.   проф. др Олег Солдат, „Украјински рат и раскол – улога Фанара у Великом расколу XVII вијека“

6.   Бернар Ле Каро, „О садашњем стању у Православној Цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“

7.   др Владимир Димитријевић: „Канонолог Сергије Тројицки о претензијама Цариградске патријаршије“

8.   проф. др Дарко Ристов Ђого, „Цариградска патријаршије и историја Цркве на Руси – ко је конструкт, а ко je конструктор?“

Преко две стотине хиљада поклоника учествовало је 14. октобра 2024. године у прослави празника Преподобне мати Параскеве у румунском граду Јашију. До 14 часова, око 216 хиљада верних поклонило се светињи, а преко 45 хиљада их је чекало у реду. На поклоњење се чекало у беспрекорном реду и до 16 сати, кажу организатори.

Ове године поред моштију велике Божје угоднице Петке – Параскеве, на поклоњење благочестивом народу донесене су и мошти Светог великомученика Пантелејмона из светогорског Манастира Светог Павла.

Свету литургију испред монументалног храма, у коме се од 1889. године чувају мошти Свете Петке, служио је сабор архијереја на челу са Високопреосвећеним Архиепископом тијатерским и великобританским г. Никитом. На крају богослужења, Архиепископ Јашија г. Теофан је нагласио да се, пошавши на пут, поклоници слободно предају Богу: 

– Душе многобројних поклоника су гладне и жедне. Њихове душе чезну! То је пламена чежња. То је огањ за који је Христос рекао: Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио (Лк 12,49). Пошавши на пут, поклоник се слободно предаје Богу, али не као неком спољном ауторитету који нам говори шта да радимо, а шта не. Поклоник стаје под руку Божју која је извор радости, унутрашњег мира и истинског покајања. Многи су лили сузе, сузе бола због грехова и искушења, али и сузе радоснице и сузе захвалности. Без радости и бола, сузе не теку. Хришћани живе тајну поклоничку као чин подвижништва, притом се исповедају, изнутра вапе и чекају. Они нам сведоче, из сопственог искуства и искуства из историје, да без Бога све боли. Живот боли, смрт боли, успех боли, пораз боли, све боли без Бога.

Извор: Румунска патријаршија

Две хиландарске вечери у Атини могли би назвати гостовања игумана манастира Хиландара Високопреподобног архимандрита о. Методија у двема надалеко познатим атинским парохијама Светог Димитрија у истоименој атинској општини и Светог Елевтерија у улици Ахарнон.

У Цркви Светог Димитрија, у петак вече, 4. октобра, на позив пречасног протојереј-ставрофора о. Матеја Халариса у склопу прославе храмовне славе – Светог Димитрија – гост је био хиландарски игуман о. Методије. Пред пуном црквом отац Методије одржао је предавање на тему „Порука православног монаштва у нашем добу“, где је нагласио да је „сваки хришћанин позван да буде подвижник“ и да је „Свети владика Николај Жички говорио да монах није некористан, него је способнији да буде користан другима него било ко други“.

Друго вече 5. октобра дочекан је по „светогорском типику“ испред Цркве Светог Елевтерија од представника Архиепископа атинског, Његовог викара Преосвећеног Епископа Рогоне г. Филотеја и старешине Цркве пречасног протојереј-ставрофора о. Темистоклиса Христодулу и сабраће свештеника и верног народа. Одслужено је Велико вечерење на коме је началствовао игуман хиландарски о. Методије који је на крају службе поделио благослов верном народу који се у великом броју окупио.

Следеће јутро у недељу, 6. октобра, у истој цркви, игуман хиландарски је служио Свету литургију заједно са свештеницима храма пред мноштвом верника, којима је пренео благослов Светогорске хиландарске лавре и Пресвете Богородице Тројеручице. На предавањима и Литургији, које је одржао и служио игуман хиландарске лавре о. Методије, сабрао се и одређен број Срба који живе и раде у Атини и тиме своје срце загрејали хиландарским благословом.

https://mitropolija.com/2024/10/08/hilandarske-veceri-u-atini/

– Владико који су главни задаци и циљеви који вам се данас постављају као надлежном архијереју Јарослављске митрополије? На шта су пре свега усмерени ваши напори?

– Главни задатак који се поставља пред хришћане јесте проповед Христа Спаситеља и брига за спасење наших ближњих. Јер Христос је у свет дошао како би спасио људе, о чему је Сам више пута говорио. Наравно, разговор о спасењу нас доводи до схватања потребе за духовним и моралним усавршавањем. Сетимо се речи Господа нашег Исуса Христа о соли земље које је пренео јеванђелиста Матеј: „Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5: 13-14). Као што со не сме да обљутави, тако ни хришћанин не треба да губи Христа, не може да постане пресан и млак према вери. И то увек треба да имамо на уму.

Још један важан задатак представља стварање снажне парохијске заједнице и монашке породице у манастиру. А на томе се може радити само заједно. Треба заједно обнављати разорене храмове и заједно градити нове, треба учити децу, помагати ближњима и јачати заједнице. Као што је Господ рекао: „Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац Mој Kоји је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име Mоје, онде сам и Jа међу њима“ (Мт. 18: 19-20). Храм је дом посебног присуства Божијег, као што би се могло рећи сликовито. Али он је такође и наш дом. Не само да доносимо овамо своје невоље и бриге, већ много тога поимамо овде, учимо се љубави, молитви и хришћанским врлинама.

– Колико манастира и монаха има под вашом управом? Које су главне потребе обитељи? С каквим тешкоћама се суочавају монаси?

– У Јарослављског епархији има осам манастира. У женским манастирима има више сестара него братије у мушким. Највећи је Толгски у којем се сад подвизава сто двадесет сестара.

Главни проблем у сваком манастиру су браћа и сестре и њихов духовни развој, њихов пут ка савршенству који је Господ указао. Ово се огледа и у томе како протиче њихов раст као личности, како превладавају тешкоће сопственог карактера, како подносе своје немоћи и како носе немоћи ближњих. То је био, јесте и остаје главни проблем.

Једно од насушних питања кад је реч о древним манастирима представља рестаурација храмова и манастирских здања. Наравно, има и уређенијих обитељи. Досад су у епархији обновљена само три манастира: Спасо-Јаковљев у Великом Ростову, Толгски и Казански у Јарослављу. Остали се још увек налазе у фази рестаурације. Желели бисмо да се овај процес одвија брже, да имамо сталну финансијску помоћ и да не морамо да се уздамо у поједине прилоге или федералне програме. Чак и ако је манастир уређен као што је, на пример, Толгска обитељ, свеједно остају економски проблеми који се морају решавати из године у годину, тим пре што стално треба одржавати велики архитектонски комплекс.

Нажалост, не полази нам за руком да брзо обновимо сваки манастир. Желели бисмо да свакодневни живот монаха у обитељима буде уређен, да боравак у манастиру буде благотворан и спасоносан, а да решавање свакодненвих питања не скреће пажњу с главног циља – стварања Царства Божијег у себи.

Несумњиво, желели бисмо да има више монаха у манастирима. Ипак је монаштво на известан начин индикатор духовног стања друштва. Ако из своје средине можемо да дамо регрута за монашку војску, то значи да смо мање-више духовно здрави. Ако манастир постаје центар привлачења људи који траже духовни живот, нестаће и многи проблеми мирјана.

– Толгски женски манастир Ваведења Пресвете Богородице у августу обележава своју 710. годишњицу. Какав значај за земљу, јарослављски крај и за вас лично има ова древне обитељ? Како ће Толгин дан бити обележен ове године?

– Спомен на Толгску икону Мајке Божије се увек свечано обележава. Уочи празника из Јарославља се враћа копија Толгске иконе код које се затим на платоу између манастирских храмова служи свеноћно бденије. За празник се окупљају ходочасници из разних региона земље и иностранства. Често долазе гости из Ставропоља – места на којем се трудио светитељ Игњатије (Брјанчанинов) чије мошти почивају у манастиру. Видимо ходочаснике из Грчке, Белорусије, балтичких земаља и Молдавије. За празник се служи Света литугрија и литија у кедровој шумици где је Толгска икона пронађена. Икона је пронађена у данима који су били тешки по нашу отаџбину. Народ је 1314. године живео под бременом монголско-татарске најезде. И у ово, наизглед потпуно мрачно време, Господ је даровао чудотворну Толгску икону. Ако погледамо историју видећемо да је у Јарослављу тада владао кнез Давид Фјодорович, син Фјодора Црног, који је заједно с оцем и братом прослављен у збору светаца. Мошти кнежева су пронађене и почивају у Успењском храму у Јарослављу. Као што је икона тада постала заступница за људе који долазе да јој укажу поштовање, тако су јој се они и у току наредних времена молитвено обраћали и обраћају ради добијања помоћи и утехе.

Сам Толгски манастир и монаси су у току целе историје наше многострадалне домовине делили с њом све невоље. Сетите се само времена Смуте кад су Пољаци поубијали манастирску братију. Или време прогона Цркве за време совјетске власти кад је манастир био затворен и кад је међу његовим зидинама организован поправни дом за децу. Сачувале су се фотографије разорених манастирских здања – храмова и конака претворених у рушевине које су предате епархији. Овај жалосни призор је умногоме био слика човекове душе која је заборавила Бога и изгубила пут ка Очевом дому. Обитељ данас више ни по чему не подсећа на рушевине које су предате верницима. Манастир се могао обновити само уз Божију помоћ и захваљујући великом труду мати игуманије и сестара, као и захваљујући ктиторима који и данас дају врло велики допринос манастирском животу.

– Сви ми пред Богом ходимо и све се дешава по Његовој вољи, али како да се ми, хришћани, не бојимо у ово тешко време?

– Времена су увек тешка. И од сваког човека не зависи само његова лична будућност, већ и срећа његових ближњих и рођене земље. Наш однос према унутрашњем духовном животу, наша жеља да идемо за Христом и корачање овим путем умногоме одређују живот око нас. Најистакнутији пример су животи преподобног Сергија Радоњешког и Серафима Саровског, као и житије сваког свеца који је свој живот поверио Богу.

– Прошле јесени сте у ростовском манастиру Рођења Пресвете Богородице освештали храм у част Тихвинске иконе Пресвете Богородице (XIX в.), чија је рестаурација трајала шест година. Зашто је толико важно обнављати такве светиње без обзира на тешкоће које су с тим повезане? Како сте се осећали док сте освештавали овај храм?

– Ростов Велики ми је веома драг. То је био први град чије сам манастире посетио дошавши у епархију 2020. године. А обнављање манастира Рођења Пресвете Богородице за град који је био једно од малобројних места где се крштавање становника одигравало уз непосредно учествовање равноапостолног кнеза Владимира, Крститеља Русије, умногоме је симболично. Као што је симболично и то што је обитељ у XIV веку основао светитељ Теодор, братанац преподобног Сергија Радоњешког. То је било веома тешко време за руску земљу, али уједно и врло благодатно. После татарско-монголске најезде многи храмови и манастир су разорени и изгубљене су занатске вештине. Још средином XIII века јарослављска војска је на челу с благоверним кнезом Константином који је касније прослављен у збору светаца изгинула у бици на Туговој гори бранећи град. Али већ 1314. године у близини Ростова се родио преподобни Сергије с чијим именом је повезан процват монаштва, а недалеко од Јарославља, у месташцету Толга исте године је пронађна Толгска икона и постављен је темељ за Толгски манастир. И за Ростовљане име преподобног Сергија има посебан значај. Он је живео и молио се на овој земљи. Овде су се подвизавали његови ученици. И тако кроз молитву светима, кроз спомен и чување са страхопоштовањем, чак не толико историје и културе, већ духа, одржава се наследност о којој се тако много говори у последње време.

Рестаурацији манастира Рођења Пресвете Богородице су претходиле дуге године окупљања манастирског сестринства и много труда и молитве. Обнављање храма или обитељи је попут изградње човекове душе, унутрашњег света. То је веома тежак посао, али и врло захвалан. Последицу таквог духовног препорода представља обнављање зидина храмова и манастира. И има много примера како после обнављања светиња не само да су се око њих окупљале праве парохије, већ су се обнављала читава села. А чини се да је обнова Великог Ростова о којој многи размишљају и говоре, у великој мери повезана и са обновом ростовских манастира и храмова.

– Владико, читавих тридесет година сте били на челу Иркутске катедре. Да ли сте наишли на примере истинског монаштва у иркутском крају, на Бајкалу, где поред великог броја будистичких дацана има само четири православна манастира?

– Монаштво је почело да се обнавља без обзира на затварање манастира, прогоне и репресије. Као што се из човекове душе не може истргнути тежња ка повратку Богу, тако се не може уништити ни жудња да буде са Христом овде и сад превладавајући све саблазни искушења овог испразног света, без обзира на то што су за време совјетске власти манастири били затворени и што се претпостављало да мисао о монаштву није могла да се појави у срцима људи из Совјетског Савеза.

Међутим, за нас је у тим годинама ипак било најбитније да отворимо православне парохије. Управо они су представљале основу православног живота у иркутском крају. Предстојала је изградња парохијског живота: окупљање парохијана, успостављање редовног богослужења, рукополагање нових свештеника-мештана, њихово одгајање и васпитавање. А раније се дешавало да кандидати дођу у Иркутск, буду рукоположени, па се врате у завичај. И даље није имао ко да служи. Тек кад су православне заједнице ојачале могло се размишљати и о организацији манастира. Управо јаке православне парохије су постале критеријум могућности обнове монаштва. Тако да је служење православне мисије која је усмерена управо на неуцрквљене и некрштене људе који о хришћанству знају само нешто површно и који често имају изврнуту и стереотипну представу подједнако актуелно као и пре револуције.

Што се тиче улоге будистичких манастира, тим пре у Иркутској области, не треба је преувеличавати. Није их било тако много и њихов утицај се у међувремену није проширио на локално становништво. Тешко је говорити о примерима истинског монаштва у савременом животу. То Господ зна. Ми можемо да размишљамо о истинском монаштву кад проучавамо животе и сведочанстве о подвизима светаца. Данас немамо такве примере. Данашњи монаси теже ка томе. Они иду путем изградње истинског монаштва.

– У каквом сећању вам је остало време кад је саборна црква у Иркутску тек била на извору свог дивног преображаја и у каквом сећању вам је остала иркутска паства?

– За мене је иркутска паства моја прва катедра која ми је постала врло блиска. У њој сам и као јеромонах служио у парохијама. Овде је почела моја архијерејска служба која је трајала тачно тридесет година. Обновљени и изграђени храмови, рукоположени млади свештеници – све је то прошло кроз срце. И то се никад не може завршити.

Незаборавне су службе у Знаменском храму код моштију светитеља Инокентија које су обретене у јарослављском крају и пренете у Иркутск, што смо тада доживели, а и сад доживљавамо као известан благослов и покровитељство светитеља и као његову помоћ у нашем труду. Сећам се труда на осликавању Богојављенског храма. Заједно са стручњацима, између осталог, са изванредним мајстором Михаилом Лутаенком – заслужним сликаром Русије, врло религиозним човеком који одлично познаје каноне, бирали смо теме и њихов распоред.

Треба рећи да су иркутски храмови пре револуције слабо осликавани. На пример, у саборној цркви је осликана само горња купола и насликана су четворица јеванђелиста, а сав преостали део врло лепог храма није био осликан. Тада је то било врло скупо, а и путовање из централних рејона који су имали чувене иконописне школе и традицију је одузимало врло много времена. Зато смо се испочетка, ако се сачувао само један елемент фресака и ако је све остало било изгубљено и није остало никаквих приказа и сведочанстава, трудили да обновимо оно што је раније урађено и допуњавали смо то савременим фрескама у старом стилу. У Иркутску је било таквих храмова. Тамо смо дорађивали скице, али смо то увек радили колегијално, са сликарима.

У Иркутску сам одржавао добре дугогодишње односе с Валентином Григоријевичем Распутином. На сусретима с њим су се рађале изванредне идеје. Разматрали смо Дане руске духовности и културе и оснивање Православне женске гимназије, издавање Иркутског књижевног часописа и рад епархијског позоришта. Овде сам се, у близини Знаменског храма где су сахрањени истакнути грађани Иркутска опростио с Валентином Григорјевичем 19. марта 2015. године испративши га на вечни пут.

– Колико дуго сте били старешина храма Ваздвижења светог Крста – истакнутог представника стила „сибирског барока“ који се налази под заштитом Унеска? Да ли сте за време проскомидије користили копље свештеномученика Михаила Околовича које се чува у храму?

– Храм Ваздвижења часног Крста је од почетка изградње замишљен као један од највећих у граду. И место за његову изградњу није случајно изабрано – овде је подигнут крст код којег су становници Иркутска често долазили да се помоле. Крајем XIX века Царска археолошка комисија је цркву Ваздвижења часног Крста укључила у Свод споменика отаџбинске старине. За време Совјетског Савеза, до 1991. године, храм је био саборна црква. На преласку из једне епохе у другу храм Ваздвижења часног Крста је као архитектонски споменик захтевао велику пажњу, зато што се разарања из тих година могу окарактерисати као ужасна. Тако смо чак морали да обнављамо чак и цигле са украсима. Све што смо могли и што нам је тада било дозвољено да урадимо у оквиру закона ми смо учинили, чак и поред тога што нисмо имали ни довољно средстава, ни могућности. Новац за рестаурацију храмова није издвајан. Само смо једном добили средства захваљујући којима смо успели да обновимо кров изнад једног од олтара.

Храм је био потпуно попуцао, зато што се у Иркутску стално дешавају земљотреси и многе зграде се руше. Чудно је то што су храмови изузетак на том списку. С једне тране, то јесте чудо, а с друге је последица инжењерске мисли у време пре револуције. Храмови су се градили тако да се не сруше за време земљотреса и да стоје вековима.

– Ако се упореде Иркутск и Јарослављ, какве су особености ова два толико различита региона? Чему вас је научио Сибир и чему вас данас учи Јарослављ?

– Одмах бих желео да истакнем да чак и поред толико година прогона вере спомен на светитеља Инокентија у иркутском крају још увек снажан. То се види и по томе што дечаци често добијају име Инокентије. Међутим, веза између иркутског и јарослављског краја не постоји само преко светитеља Инокентија. Не заборавимо да је владика Нил (Исакович) који је сахрањен у дворишту јарослављског музеја-националног парка некадашњој порти манастира Преображења Господњег, служио је као архијереј на Иркутској и Јарослављској катедри. Светитељ Агатангел чије мошти почивају у Казанском женском манастиру у Јарослављу, служио је у Иркутску.

Региони су различити, али имају много тога заједничког. И тамо и овде је потребна проповед речи Божије, али не спољашња, која потреса ваздух, већ коју примају људске душе и срца. И тамо и овде се треба бринути о хришћанском моралу. Треба улагати напор да би се народ окупио и да би се градио као целина.

– Владико, шта или ко вам представља инспирацију на монашком путу?

– За мене је пример било и јесте служење архимандрита Серафима (Тјапочкина). Отац Серафим је био мученик и исповедник. Премда је умро природном смрћу, цео његов живот је био страдалнички. Много година је провео у прогонству само због вере. За мене је драгоцен пример његовог монашког служења. Волео је службу. Богослужења су дуго трајала, до шест сати. За време обичних дана је служио код куће. Међутим, подвиг оца Серафима се није ограничавао богослужењем. Он је био исповедник и исповедао је Христа свим својим животом. Наизглед је био затворен, али испуњен снажном љубављу. Видео је срце сваког човека који је долазио код њега. Поседовао је дар прозорљивости.

Отац Серафим је био изабраник Божији, старац и човек, не само виђења, већ и знања. Видео је човека, познавао га је, пред њим је човек који је долазио стајао као на рендгену. Уједно је био врло талентован и образован човек с педагошким талентом. И крст који је носио обичан човек није могао да понесе, није било могуће носити га без Божијих дарова.

– Данас монах више није један од хиљаду, већ један од пет-десет хиљада. Како Христови ратници да се спасавају у наше дане? Које речи им говорите за утеху и како храбрите јарослављску паству и монахе? И шта вама лично даје снагу?

– Господ нам је оставио речи утехе рекавши да је с нама до свршетка света (в.: Мт. 28: 20). Желео бих да то никад не заборавимо, као и да знамо да је Христос пут, истина и живот (в.: Јн. 14: 6).

Константинопољска патријаршија је још 2016. године одлучила да направи карикатуру ПЦУ у знак освете РПЦ. Акције кијевског нацистичког режима против канонске Украјинске православне цркве су нечувене и заслужују само презир. О томе је у ексклузивном интервјуу за "Росијску газету" говорио митрополит дабробосански Хризостом, који је на челу митрополије Српске православне цркве (СПЦ) са центром у Сарајеву (Босна и Херцеговина).

Са којим изазовима се данас суочава СПЦ?

Митрополит Хризостом: Српска православна црква, као и све друге помесне Цркве, има потешкоће. Оне су тесно повезане са проблемима нашег српског народа. Наш народ, а самим тим и наша Црква, је расејана по целом свету, од Европе и Америке до Новог Зеланда. На сваком континенту, у свакој земљи, проблеми су различити, али у исто време постоје и позитивни аспекти који се тичу и Цркве. Важно је, да смо увек спремни да будемо Христови, да сведочимо о Христу и заједно са Њим све победимо. Проблеми су увек повезани са политиком, у којој нема Бога, у којој нема љубави и добре воље. Свакодневна политичка и друштвена дешавања у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини јасно нам говоре о томе, да имамо проблеме, који се одражавају и на Цркву.

Како Ви оцењујете поступке кијевских власти, у циљу забране канонске Украјинске православне цркве у земљи? Зашто је овај преседан опасан за цео православни свет?

Митрополит Хризостом: Поступци кијевских власти према УПЦ - су нечувени! Ово излази из оквира разумног, противречи основним принципима политике. Чак ни немачки нацистички режим није радио ништа слично. Само су хрватске усташе 1943. године формирале такозвану неканонску Хрватску православну цркву. Погледајте, како је то невероватно, 2018. је неки Порошенко, као Анте Павелић (вођа марионетске Независне државе Хрватске (1941 - 1945) – прим. "РГ" ) 1943. године, покупио са путева и око путева, све могуће неканонске фракције и организације, које саме себе називају „црквама“, и од њих је направио фанариотску „цркву“ – кијевску митрополију Украјине, на челу са неким Думенком.

Било би смешно да није тако тужно. Трагедија свега што се дешава лежи у позицији и улози Константинопољске патријаршије, која је не зна се који пута изазвала раскол. Сада је овај истанбулско-кијевски раскол, створио најтужнију карикатуру Цркве. Овај расколнички савез сада користи кијевски нацистички режим не само да прогони Цркву, већ и да је забрани. Као што се сећамо, својевремено је Енвер Хоџа у Албанији не само забранио Цркву, него је забранио тамо уопште и све религије.

Озлоглашени Троцки се вратио у Украјину у лику Зеленског. Зеленски - је отелотворење Троцког. И, какво чудо, Зеленски наставља са места, на коме је Троцки стао. Пред очима ми се увек појављује једна слика Троцког, када он упрегне руски народ и гони га, бијући га огромним бичевима. Видео сам ову слику када сам био у средњој школи. Био сам толико погођен њоме, да ми је то заувек остало утиснуто у мом уму. И сада видим новог Троцког – Зеленског, који је упрегао народ Украјине и, као и Троцки, уништава га и тера на ратишта са којих се више никада неће вратити. Сада ће прогонити и убијати Христов верни народ у Украјини, јер не може да поднесе то, да у Украјини има правих и неисквареног народа Христовог. Клањам се унапред измученом и страдалном народу Украјине, који ће бити на Голготи. „Архиепископ“ Истанбула ће сносити пуну моралну одговорност за оно што се догодило како пред Богом, тако и пред историјом.

И тако, мало је рећи, да осуђујем све што режим у Кијеву ради. Са тугом признајем, да морам да презирем, такав нацистички режим. Бог је са нама, и нико нам не може противстати. Бог је са Украјинском православном црквом, њеним митрополитом Онуфријем, митрополитима, епископима, свештенством и верницима, које Бог благосиља.

Константинопољски патријарх Вартоломеј сноси личну одговорност за прогон верника у Украјини. Зашто је он постао марионета у рукама Сједињених Држава? Зашто је свештенослужитељ пристао да делује као англосаксонско оружје у делу уништавања Православља?

Митрополит Хризостом: Патријарх Вартоломеј је пре свега против Русије, Руске Федерације. Неретко је параноја последица страха. Његов страх од доминације Руске православне цркве прерастао је у параноју. Она се враћа својим коренима из 1054. године – времена конфронтације између Константинопоља и Рима. Једино решење за Константинопољ тада је био раскол.

Фанар је сада деловао по истом принципу у односу на Трећи Рим, Москву. Користио је украјински етнофилетизам, који је јерес, да спроведе политику САД у Украјини. А Америка је увек деловала као бранилац Фанара од Турске. То је увек била политика Фанара. Ми смо их увек схватали и штитили од отворених критика, али сада је време да завршимо ову причу. Ово је најопасније непријатељство према Русији. 2016. године, учествујући на Сабору на Криту, ми смо помно пратили коментаре истанбулских преторијанаца о недоласку делегације Руске православне цркве. И из уста професора Фидаса ми је тада постало јасно да ће се догодити неко зло. Управо су на Криту 2016. одлучили да у Украјини ураде оно, што су урадили у знак освете и презира.

Западне политичке елите отворено подржавају сатанизам у свим сферама живота, што смо јасно могли да приметимо током Песме Евровизије 2024. или Олимпијских игара у Паризу. Зашто су престали да се стиде својих идола и да се плаше јавне побуне? Имају ли скривени сакрални план?

Митрополит Хризостом: Архиепископ атински Јероним је дивно рекао да све што Запад чини заслужује презир. Поздрављамо реакцију Његове Екселенције председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Политичар је осудио целокупну изопаченост Запада, којој они следе не само не поштују људска, верска и морална права хришћана, већ и на најгрубљи начин скрнавећи их. Но они скрнаве не само нас хришћане, већ и све људе свих религија света. Њихов циљ - није да се сете својих култова, већ - да шокирају свет и у томе су успели. Успели су, а свет их је препознао. То је разлог да свет који воли слободу, свет који прихвата принципе достојанства, хуманости и морала, треба да размисли о стварању сопствених, алтернативних Олимпијских игара које ће бити спортске, а не политичке, натоистичке и дискриминаторске. Обратите пажњу на то како су почеле Олимпијске игре. Почели су политеистичким ритуалом, обраћањем Зевсу и боговима са Олимпа и паљењем олимпијског пламена. Чисти политеистички ритуал. То је њихов циљ – да нас врате у многобоштво и окрену нас против Христа.

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг

Ексклузивно за ТГ Правблог Sr, коментар актуелног прогона УПЦ од стране Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Герасима:

Ове речи, најпотпунији су опис тренутне ситуације којој је изложено Православље, а првенствено Украјинска Православна Црква суочена са нападом подивљалих звери које су у последњим фазама распадања, те тако у немоћи својој, прелазећи из предворја у саме одаје пакла, оваплоћују дух богоборства, дух антиправославља, чиме желе да покоре оне малобројне народе који се нису поклонили силама таме и чије коленопреклоне молитве још увек избављају овај свет од коначног пада и пропасти.

Оно што није успело не тако давно у Црној Гори, своју имплементацију, само дорађену и још суровију и бруталнију, доживела је Православна Црква у Украјини, коју је Христу привео Равноапостолни кнез Владимир, а силама таме предаје је Равнодемонски председник Владимир.

Отворени рат против Православља у Украјини, јесте истински рат против свих православних и добромислећих људи, ма где живели у свету, вођен под патронатом западних сила, а који је нажалост свој благослов добио и од појединих црквених великодостојника, у првом реду мислимо на константинопољског патријарха. Тим чином отворена је ”пандорина кутија” нереда у Украјини, али и светском Православљу, самим благословом оних које су до тада држали за рашчињене и анатемисане расколнике и противнике Православља.

Истим и опробаним рецептом, притисак се врши и на Православне Цркве у Пољској и Чешкој, да би признали украјинску расколничку структуру која служи мамону, а не Господу. Ништа мањи притисак се врши и на православне у Естонији и Латвији, од којих се отворено тражи да се одрекну себе, а приклоне се ономе који рехабилитује расколнике и противнике Православља. Једног дана, сигурни смо, свеправославни сабор ће судити по делима онима који су, скривајући се иза високих црквених положаја, до овога довели и начинили један од најтежих грехова, а то је стварање најдубље ране на Саборном Богочовечанском Организму – Цркви, стварање ране раскола, тј. духовног и моралног посрнућа и трагедије.

Нажалост, подршку силама таме дају и други представници цркава и верских заједница у Украјини (у првом реду јеврејска верска заједница, римокатоличка црква у Украјини са унијатском структуром и др.), али и други широм света, карактеришући потез власти у Украјини као онај који ће ујединити Украјину, а ликвидација УПЦ ће донијети дуго жељену победу. Управо то су оне звери са почетка текста… У Украјини су се против Православља објединили сви алати борбе против Православља кориштени вековима, од унијаћења, раскола, па до јавног прогона и линча оних који Господу служе. Али, Господ ће скршити зубе грешника и отпадника, јер када се разгори гнев Његов, блажени су они који Му осташе до краја верни.

Ми, православни на овим просторима, не смемо заборавити несебичну љубав Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија и свих свештенослужитеља Украјинске Православне Цркве и верног народа, коју је показао предводећи крсни ход улицама Подгорице, а у заштиту Православља и имена Христовог на овим просторима. Управо ради тога, наше мисли и коленопреклоне молитве морамо да наставимо усмеравати и узносити Господу, а за крепост и охрабрење Украјинској Православној Цркви која свакодневно трпи ударце прогонитеља истинске вере, а чији ће ударци постајати све тежи што адска звер буде рањивија и ближа својој кончини тј. пропасти.

Призивамо правду и љубав и молимо Господа да подари снагу прогоњенима, а прогонитељима разум, јер они не желе да знају да управо онај ”ко претрпи до краја тај ће се спасити” (Мт. 24,13), и громко напослетку упитати: ”Смрти, где је твој жалац!? Пакле, где је твоја победа!?”

Епископ горњокарловачки
+ ГЕРАСИМ

Митрополит банченски Лонгин, рођен као Михаило Жар, већ годинама пролази кроз искушења која би сломила многе. Прогањан због своје непоколебљиве вере и става према неканонској Православној цркви Украјине, доживео је насиље, претње, па чак и пребијање. У јануару ове године, на светој земљи манастира, био је нападнут у свом дому. Непознати нападачи су, у мртвој ноћи 22. јануара, покуцали на врата његовог скромног конака, а када је владика отворио, дочекан је ударцима који су га оборили. Владика је касније говорио о томе са хришћанском смерношћу, истичући да је све што се десило под вољом Божијом.

Ова страшна рана коју носи није једина. У мају прошле године, услед трагичних догађаја у Украјини, владика Лонгин се нашао на мети украјинских власти. Овај "живи светац", како га верници називају, добитник титуле Хероја Украјине из 2008. године за свој неуморни хуманитарни рад, изненада је постао непријатељ државе. Драматично је тада звучао апел деце коју је владика Лонгин годинама усвајао и подизао:

“Клањамо вам се и молимо, молимо – не дирајте нашег тату. Ми га волимо. За нас је он заштита, подршка и љубав. Он је нешто најдрагоценије што имамо у овом животу.”

Због озбиљних срчаних проблема, доживео је инфаркт. Уз молитве, чврсту веру и смиреност која га одликује, преживео је и овај здравствени проблем, али је морао да буде под честим лекарским надзором. Дан уочи јучерашње саобраћајне несреће, владика је био у регионалном медицинском центру због својих срчаних проблема.

Иако се физички налази на тлу које подрхтава под њим, његова душа лебди у висинама, у непрестаном дијалогу са Богом, који га је позвао да носи крст тежак као живот. Да ли је ово последње искушење или само ново поглавље у његовом светом мартиријуму, остаје да видимо. Али једно је сигурно: владика Лонгин је својим делима, љубављу и вером показао да је истински "живи светац", за чије здравље и мир се моли верни народ широм васељене.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23704/vladika-login-tragedija-ukrajina-rusija

Министарство унутрашњих послова ове балтичке републике и представници Естонске православне цркве постигли су сагласност да се формално одвајање од Руске православне цркве спроведе у две фазе: измене статута, потом уједињење свих православних цркава у земљи.
Естонско Министарство унутрашњих послова и Естонска православна црква (ЕПЦ) постигли су договор о постепеној елиминацији утицаја Московске патријаршије на Естонску православну цркву. Овај споразум резултат је састанка одржаног 30. јула, на којем су учествовали представници Министарства унутрашњих послова Раиво Куит, епископ Даниел Леписк, представник Естонске православне цркве Московске патријаршије, и адвокат Стивен Евестус, представник ЕПЦ и Ставропигијског манастира Успеније Богородице Пиутичке.

После година одолевања притисцима да се одвоји од Московске патријаршијe којој припада, Естонска православна црква започиње прве кораке ка независности. Портпарол министарства поновио је очекивања владе да ЕПЦ формално и правно прекине везе са Московском патријаршијом, наглашавајући да је "дужност државе да заштити становништво Естоније од утицаја непријатељског режима". Такође је истакао да ће решење бити спроведено у сарадњи са свим укљученим странама, без затварања цркава под јурисдикцијом ЕПЦ или манастира Пиутица, обезбеђујући верске слободе и наставак богослужења.

Естонска православна црква представила је план о одвајању од Московске патријаршије, који ће се одвијати у две фазе: прво ће се изменити статут цркве како би се прекинуло позивање на оперативни статут Руске православне цркве, а затим ће започети консултације са Естонском апостолском православном црквом о уједињењу свих естонских православних цркава под једном архиепископијом.
ЕПЦ је обавестила Синод Московске патријаршије о намери укидања ставропигијског статуса Саборне цркве Светог Александра Невског и о детаљима разговора о раздруживању Манастира Пјутице. Министарство унутрашњих послова изразило је спремност да питања у вези са манастиром разматра одвојено, узимајући у обзир његов посебан статус.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23462/posle-ukrajine-raskol-i-u-estoniji-po-nalogu-drzave-zapoceta-eliminacija-uticaja-moskovske-patrijarsije-na-estonsku-pravoslavnu-crkvu

У светињи посвећеној Светом Илији, на дубини од девет метара, у градићу Купер Пиди на југу Аустралије протојереј-ставрофор Милорад Јовчић и после умировљења предводи српску заједницу и поручује да ће то чинити док је жив.
У срцу аустралијске пустиње, дубоко испод земље, крије се јединствено духовно уточиште - православна црква у Купер Пидију, која је изграђена на дубини од девет метара. Идејни творац овог јединственог подухвата је протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, свештеник са више од три деценије службе у расејању, у Аустралији. Био је парох у Аделејду, а његова парохија обухвата и целу јужну Аустралију.
- У јануару 1992. крстио сам једну малу девојчицу Јелену, која је рођена у Купер Пидију - присећа се отац Милорад и даље објашњава:
- Њена мајка, госпођа Верица, после крштења ми је рекла: "Оче Милораде, да ли би ти дошао код нас у Купер Пиди да нам осветиш водицу пре Васкрса, да нам благословиш дом јер никад ниједан свештеник није био код нас." Рекла је да могу ујутру да седнем у аутобус и увече стижем у Купер Пиди. Тако сам урадио, отишао сам.
Тако је почела једна духовна мисија. По доласку у Купер Пиди отац Милорад је био дочекан с топлином и љубазношћу, што га је подстакло да започне необичан пројекат.
- Сви су ме грлили, сви су око мене били и деца. Приредили су ми дочек као да је дошао патријарх - сећа се.
- Било је топло, а ја сам морао тамо да крстим двоје деце. Крстио сам их у једној грчкој црквици која је била тамо. И онда сам дошао на идеју да у Купер Пидију направимо нашу цркву. Видео сам да су наши људи тамо побожни, љубазни, знао сам да има потенцијала да се ту изгради црква. Предложио сам да се светиња изгради под земљом, испод брда јер због екстремних врућина већина становника Купер Пидија живи под земљом. Сазнао сам да једно брдо које се продаје, па сам предложио да ту правимо цркву - каже отац Милорад.
- Рекли су ми да брдо продаје један муслиман који ту живи, Велија. Послао сам поруку пријатељима да ми пошаљу 3.000 долара да купимо брдо. Новац је одмах стигао и купили смо брдо. Све то смо завршили у једном дану.
Градња је почела у јуну, а већ за шест недеља сала је била комплетно готова.
- У фебруару 1993. цела црква, посвећена Светом Илији, са пратећим објектима, била је завршена. Нигде више на свету не постоји таква црква, с таквим детаљима, с таквом лепотом, уклесана у камену. Уметничко дело које је непоновљиво. То није камен, то је тврди песак. Пре тога у Купер Пидију туризам је у потпуности замро. Када смо ми направили цркву, све је оживело - поносно истиче отац Милорад.
 Црква, дугачка 30 метара и широка шест метара, поседује све карактеристике једне православне цркве - апсиде, певнице, галерију за хор, крстионицу. Иконостас је урађен од стакла и осликан, док су фреске исклесане у зидовима, чиме је створен аутентичан изглед и светилиште непоновљиве лепоте.
Протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, упркос пензионисању, наставља да брине о овој јединственој цркви и српској православној заједници која тамо живи.
- Када ме је владика, после умировљења, питао да ли бих прихватио да и даље служим у Купер Пидију јер нема ко други, рекао сам: "Док сам жив, док се крећем, служићу у Купер Пидију" - истиче отац Милорад.
Ова црква није само место молитве и духовности већ и симбол заједништва и истрајности Срба у расејању. Изграђена с љубављу и преданошћу, она представља јединствено сведочанство вере која успева да се изрази и у најнеобичнијим условима, далеко од домовине, али близу срца сваког верника.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23323/podzemna-crkva-kuper-pidi-australija