У част 600-годишњице откривања моштију Светог Сергија Радоњешког 18. јула 2022. године,  одржаће се премијера целовечерњег анимираног филма под називом „Заборављено чудо“. Откривање моштију великог светитеља најважнији је догађај у историји Свето Тројице-Сергијеве лавре и Руске православне цркве, преноси www.patriarchia.ru

„Заборављено чудо“ је заједнички пројекат студија анимације „Парна локомотива“, Московске богословске академије, Светотројицко-Сергијеве лавре и Државне корпорације Ростек.

Филм говори о томе како другови из разреда Дима, Настја и Гоша беже из групе за путовања у Св. Тројице-Сергијеву лавру и крећу сами у истраживање, у потрагу за благом. У једној од манастирских кула деца случајно откривају магични портал који их води у прошлост. Тада им је главни проблем повратак кући. Да би то урадили, морају проћи кроз „чудесну шуму“ из 14. века, времена монголског јарма. Свети Сергије Радоњешки помаже деци у њиховим тешкоћама. Превазилазећи искушења, ликови почињу да схватају вредност пријатељства, преиспитују свој став према похлепи, поносу и кукавичлуку и уче како да притекну једни другима у помоћ.

Креативни тим филма је четири године сарађивао са Московском Духовном академијом и Свете Тројице Сергијевом лавром како би пронашао прави тон, дотакао деликатне струне дечије душе, пронашао праве речи и слике и пренео значај универзалних вредности уз помоћ изражајног уметничког језика: саосећања, искрености, храбрости, спремности да се помогне и подрже други у тешким тренуцима.

Монтажер филма, заменик ректора Московске богословске академије јереј Анатолиј Колот је приметио: „Св. Сергије је један од најомиљенијих светитеља за православне људе. Желимо да га упознамо са онима који не припадају црквеној публици или уопште нису православни хришћани. Наш цртани филм изненађујуће комбинује секуларну модерну аудио-визуелну стилистику са аутентичним црквеним материјалом и задивљује од првих минута!“

„Вероватно би се то могло препознати као успешан резултат сарадње професионалаца студија „Локомотива” Св.Тројице- Сергијеве лавре, Московске духовне академије и… деце. Да будем искрен, током све четири године рада на филму, моја главна фокус група је било шесторо деце, која су била спремна да погледају све – од анимације до финалне монтаже. И поред тога што смо заједно одгледали цео филм стотинама пута, они се и даље радују премијери у биоскопу“, додао је о. Анатолиј.

Динамична и светла анимација у модерном визуелном стилу усмерена је на породично гледање, старосне категорије од 6+. Да би створили атмосферу прошлих векова, при избору боја, аутори су били инспирисани естетиком руског сликарства.

https://mitropolija.com/2022/06/29/uskoro-animirani-film-o-svetom-sergiju-radonjeskom-za-600-godisnjicu-otkrivanja-njegovih-mostiju/

На Валааму ће ускоро бити отворен нови центар за проблематичну децу и тинејџере. Центар се зове „Валаам. Острво открића“, саопштава прес-служба добротворне монашке фондације Светлост Валаамска, позивајући се на чланак РИА Новости.

Програм је овог месеца добио подршку од Фонда за председничке пројекте — значајну подршку која ће омогућити да функционише. Предвиђене су петодневне до шестодневне креативне радионице на Валааму за 28 деце и тинејџера. Свака смена се састоји од излета до јединствених природних и културних места Валаама. Поред тога, креативне, медијске и истраживачке групе ће деловати под вођством стручњака са искуством у уметничкој и природној терапији. Планирани су и сусрети са познатим уметницима и музичарима.

Прва радионица биће отворена 25. јула са децом из фондације „Мајчино срце” у оближњем Петрозаводску. „Програм ће помоћи деци да развију своје таленте и разумеју вредност поверења, љубави, поштовања једни према другима. Све је то неопходно за њихову социјализацију. Срећа је што имају такву прилику“, каже Татјана Смирнова, координаторка финдацике „ Мајчино срце”. Друга радионица биће отворена крајем августа, са децом из фондације Е. М. Примакова.

Раније је у манастиру Валаам функционисао културно-образовни центар „Валаамска светлост“, који је дуги низ година водио архимандрит Методије, најближи помоћник и сарадник игумана манастира, који је прошле године преминуо. Нови духовно-образовни центар намењен је широј публици, и организује мајсторске курсеве, концерте и позоришне представе за децу и одрасле.

https://mitropolija.com/2022/06/22/na-valaamu-otvoren-centar-za-tinejdzere-sa-problemima/

Свети синод Васељенске патријаршије додао је два нова светитеља у календар празника на заседању јуче, 14. јуна.

Новомученика Ананију (Лампарда), митрополита лакедемонског (+1764) кога је претходно локално канонизовао митрополит Спарте Јевстатије, који је потом његово име предао Цариграду на универзално признање, преноси Мистагогија. Његова званична канонизација дочекана је са великом радошћу у светим митрополијама Монемвасији, Спарти, Гортиносу и Мегалополису.

Цариград је канонизовао и старца Весариона Агатонског, који се упокојио 22. јануара 1991. године.

Материјали за његову канонизацију достављени су Синоду Цркве Грчке у јануару 2019. године, а затим су послати у Цариград.

„У ово време по целој Митрополији нашој радосно звоне  звона наших светих манастира и светих цркава! Али изнад свега, радосно звоне звона свих наших срца и низ наше очи теку сузе захвалности и славословља“, написао је митрополит Фтиотидски Симеон у најави канонизације.

Свети свештеномученик Ананија, у свету познат као Анастасије, рођен је почетком осамнаестог века од племенитих и имућних родитеља. Његов отац, Теофил, био је рођак породице Лампардопулос (Лампардес), а мајка му је била ћерка Синтиха из Визикија у Гортинији.

Ананија је учио у школи Димитсана у манастиру Философу, где се вероватно замонашио и узео име Ананија, а касније 1741. постао епископ Карјуполиса у Манију. Године 1747. унапређен је у митрополита димитсанског, а фебруара 1750. постављен је за митрополита лакедемонског. 1755. написао је посебну дисертацију о Спарти и њеној митрополији.

Одликовао се својим образовањем, високим знањем, чврстим и непоколебљивим црквеним карактером, добротом и човекољубљем. Грци су га веома поштовали, али је плашио Турке. Због тога је постао претставник свих вођа Мореје. Подржавао је национални елемент.

Током пролећа, лета и делом јесени боравио је у Димитсани, где је саградио аквадукт, објединио годишње порезе чувене школе Философског манастира и обновио у Мистри велелепни митрополијски храм.

Али моћ митрополита Ананије је ишла даље од Пелопонеза, јер је имао чврсте везе са Јерусалимском и Александријском патријаршијом, а на васељенском престолу  у  Цариграду био је  патријарх Кирил Каракалос, који је био љубитељ Русије и непријатељ Латина. Када је патријарх Кирил био прогнан, дошао је са Синаја у Димитсану где је са митрополитом Ананијом почео да се бори за ослобођење народа и оснива школе.

Године 1762. митрополит Ананије је послат у Цариград да стане пред великог везира и опише му недаће на Пелопонезу. Тако је успео да сачува Мора Валеси и заштити хришћане. У то време, на иницијативу светитеља, подигнута је велика зграда за школу Димитсана, где су се окупљали сиромашни ђаци из целог Пелопонеза.

У жељи да ослабе Отоманско царство и успоставе проруску независну грчку државу, руски емисари Катарине Велике били су послани у Мани средином 1760-их да склопе пакт са најјачим локалним војсковођама, а у исто време и значајним Грцима. Они су се виђали са разним руским посланицима, расправљајући о плановима за ослобођење Грчке. На чувеном сабору, који је одржан у Каламати, Ананија је дао благослов за побуну.

Свети Ананија се после овога посаветовао са капетанима и челницима Пелопонеза и Манија, као и са председницима и поглаварима провинција три острва Хидра, Спецес и Псари, за ослобођење своје отаџбине. Бригом и трошком светитеља основана су два млина у Димитсани.

Због тога је митрополит Ананије оптужен да је у завери са Русима против Турака. Многи су тражили оружани отпор да помогну Светитељу, али је он предлагао да се сам преда како Турци не би помислили да постоји организован покрет. Након причешћа предао се војницима, који су га ухапсили. Свети Ананија је клекнуо, и са невероватном вољом рекао је џелату да га удари. Крв му је текла са обезглављене главе и обојила  западна врата Мистре . То се догодило 15. априла 1764. године.

Турци су свето тело свештеномученика извукли на средину улице где је остављено три дана несахрањено. Чим су Турци отишли, хришћани су узели тело и часно га сахранили. У међувремену, обезглављена глава Светитеља донета је везиру.

***

Архимандрит Висарион рођен је у Петалидију у Месинији 1908. године, у крштењу је добио име Андреј.

Са 18 година отишао је у Каламату где се сусрео са духовним људима и одлучио да ступи у свештенство. Замонашио се са именом Висарион, затим рукоположен за ђакона, а потом и свештеника.

о. Висарион је стекао дубоку теолошку обуку кроз проучавање Светог писма и других светих текстова Цркве.

Године 1935. отишао је у Кардицу на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита Језекиља, где се посветио активности човекољубља. Године 1955. одлази у манастир Ататон у Фтиотиди, где се бави духовним препородом манастира.

Сваког понедељка и уторка ишао је у болнице у Ламији да обиђе и утеши болесне и саслуша њихове исповести. Својом харизматичном личношћу и љубављу према људима успео је да утеши уморне душе.

Старац Васарион је уснуо у Господу у Атини 22. јануара 1991. Његове мошти су откривене као нетљене 3. марта 2006. године.

https://mitropolija.com/2022/06/17/kanonizovani-grcki-svestenomucenik-ananija-i-starac-vesarion/

Његово блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II служио је 2. јуна 2022. године, шестог дана своје пастирске посете Епархији арушкој и средњотанзанијској, на празник Вазнесења Господњег Свету литургију у цркви Благовештења Пресвете Богородице у Аруши.

После отпуста Литургије, Његово блаженство је, уз саслужење Митрополита аксумског Данила и Епископа арушког и средњетанзанијског Агатоника, извршио групно крштење 25 катихумена у крстионици на отвореном поменуте цркве. Патријарх је пожелео добродошлицу новокрштеним у велику обитељ Православне цркве и уручио им појединачно мали напрсни крст, позвавши их да воле Цркву и чувају благо благодати Духа Светог које су примили светом тајном миропомања током целог живота.

Истог дана, Патријарх је посетио главно црквено сиротиште у Аруши, где су га срдачно дочекали административно особље, запослени и деца.

Извор: Александријска патријаршија

Портал православие.ру је известио да су 7. јуна 2022. године на седници Светог синода Руске Православне Цркве размотрени реферати Митрополита теодосијског и керченског Платона, Митрополита симферопољског и кримског Лазара и Епископа џанкојског и раздољненског Алексија о статусу епархија које су им поверене и да је о епархијама које се налазе на Криму Свети синод донео следеће одлуке: треба примити Џанкојску, Симферопољску и Теодосијску епархију у непосредну канонску и административну јурисдикцију Патријарха московског и целе Русије и Светог синода Руске Православне Цркве; на територији Републике Крим и града Севастопоља треба створити Кримску митрополију у чији састав ће улазити Џанкојска, Симферопољска и Теодосијска епархија; за поглавара Кримске митрополитије именован је Митрополит симферопољски и кримски Лазар.

Извор: Православие.ру

Недавно је откривено да из икона у две различите капеле у храму Гроба Господњег тече миро.

На видео снимку објављеном на Фејсбуку „Православна црква (Православнаа Церковь)“ приказане су четири иконе у капели Светог Лонгина и капели бичевања како тече миро.

Феномен су уочили ходочасници на поноћној Литургији од понедељка на уторак.

Јерусалимска патријаршија још увек проучава иконе и очекује се да ће се ускоро огласити.

Извор: https://orthochristian.com/146358.html

Захваљујући напорима Образовног и мисионарског центра Свете Матроне Московске у граду Давао на филипинском острву Минданао, објављен је нови православни молитвеник на себуанском језику.

Према Епархији филипинско-вијетнамске Руске цркве, ово је први православни молитвеник на себуанском језику, којим говори око 15,8 милиона људи, углавном на јужним острвима.

Зборник обухвата јутарње и вечерње молитве, правило припреме за Свето причешће, молитве за сваку потребу, пасхалне часове.

„Молитвеник на себуанском језику биће тражен за локално становништво, пошто је неколико стотина Филипинаца недавно прешло у православље, положивши одговарајућу катихезу. И број таквих се и даље повећава“, поручују из епархије.

Центар је раније објавио текст Литургије Светог Јована Златоустог.

https://mitropolija.com/2022/04/19/stampan-molitvenik-na-sebuanskom-jeziku-za-pravoslavne-sa-filipina/

Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије.

Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса.

Ко је Евменије Саридакис?

Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин.

Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година.

Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени.

Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“».

Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније.

Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота.

Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен.

Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама.

Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио.

Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита.

Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије.

Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник.

Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос.

https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/

Поново остајемо после завршетка Свете литургије како бисмо одговорили на питања о се мора говорити. Украјина. Овако трагичне ситуације, овакве несреће и бола није било у животу наше генерације.

Избеглице су почеле да пристижу у Псков. Недавно су у Псковопечерском манастиру примљене две породице с више деце. Њихови чланови су нам испричали како је после догађаја на Мајдану 2014. године у њиховом тихом градићу у централној Украјини прво све било релативно мирно. Међутим, касније су се појавили непознати млади људи који су изјављивали да се боре против непријатеља Украјине. Избеглице су казале да су грађани постепено почели да се мењају. Потчињавајући се све јачем притиску почели су да обавештавају органе власти о томе да су њихови суграђани непоуздани или да одржавају везе с Русијом. Страх да људи могу бити осумњичени за нелојалност растао је до те мере да је комшија наших избеглица једном дошао у њихову кућу и изјавио да им даје три дана да напусте град, иначе ће пријавити властима да у разговорима изражавају мишљење о томе да треба бити у пријатељским односима с Русијом.

Православни свештеник, духовник наших избеглица, по националности је био Пољак; служио је у храму Московске патријаршије; по својим ставовима био је истомишљеник наших избеглица и није намеравао да крије негодовање због подстрекавања мржње према Русији. Овај свештеник је неколико пута добио врло строга упозорења. Међутим, остао је веран својим ставовима и савести. Једном су код њега дошли младићи с палицама и страшно су га претукли. Извукли су га из куће унакаженог. Свештеник је рекао својим мучитељима да се неће одрећи свог мишљења и да је спреман да умре. Међутим, они су се само насмејали и одговорили су му да је још рано за умирање. Убацили су свештеника у аутомобил и одвезли су га. Парохијани више нису видели свог духовника. Наши познаници су побегли из Украјине и сад су се обрели у Пскову.

Дешава се да међусобице с времена на време потресају Русију. По правилу, иза леђа учесника у непријатељству стоје треће силе, хушкајући једне против других. Сетимо се грађанског рата који је протутњао пре само сто година: колико је проливено крви и суза, колико је било патње... Тада, 1919. године изванредни руски песник Максимилијан Волошин је написао:

„А ја стојим сам између њих
У рици пламена и дима
И за једне и за друге
Молићу се док снаге имам.“

И ми смо данас позвани на управо овакву молитву.

Након што се на нас изненада обрушила вест о почетку ратних дејстава људи ужаснуто размењују докуменарне кадрове. Нацистичке параде са неколико хиљада учесника у Кијеву. Страхоте из последњих година живота у Донбасу. Деца која на улицама Украјине вичу: „Удри Москаља (погрдан назив за Русе, прим. прев.), слажите лешеве!“ „Ми смо деца Украјине! Нека Москва лежи у рушевинама!“ „Девојчице, шта ћеш да радиш кад порастеш? – Да кољем Москаље!“ Чудовишна су мучења наших војника. Човек се запрепашћено пита како се људи могу довести до таквог стања и мржње, а затим схвата да то и није тако тешко. Сетимо се шта се с целом Русијом дешавало пре сто година, после револуције. Ми смо сведоци овога у црквеном сећању на наше новомученике, у личном сећању на основу прича и предања који се чувају у нашим породицама.

Желим да нагласим: у ситуацији кад су се на нас обрушиле бујице најразличитијих истинитих и лажних информација човек може да закључи да може веровати само у оно што се одговорно може сматрати несумњивим сведочанством и чињеницом. И на основу таквих сведочанстава може извлачити закључке.

Већ четири године се на свакој Светој литургији на сугубој јектенији у Псковској саборној цркви и у Псковопечерском манастиру молимо за митрополита Онуфрија и његову паству. А данас се ове молитве узносе у целој Псковској епархији. Мислим, и у целој Русији. Људи се за Украјину моле као за саме себе. Наравно, моле се и за наше војнике. Моле се да Господ по Свом Промислу све разреши да се оствари воља Божија. Али ево шта је занимљиво: испоставило се да су на данашње догађаје, понекад до дословних подударности пре много година упозоравали украјински подвижници. За спољашњи свет ова сведочанства немају значаја, али су за нас, православце, веома важна.

Старци Лаврентиjе, Зосима, Jона     

Недавно канонизовани преподобни старац Лаврентије Черњиговски (упокојио се у Черњигову још 1950. године) говорио је:

„Наше рођене речи су Рус и руски. И обавезно треба да знамо, да имамо на уму и да не заборављамо да је било покрштавање Русије, а не покрштавање Украјине. Кијев је други Јерусалим и мајка руских градова. Кијевска Русија је била заједно с великом Русијом. Кијев је без велике Русије и одвојен од Русије потпуно незамислив.“

Затим – снажно и сликовито:

„Као што се не може поделити Пресвета Тројица, Отац и Син и Свети Дух, то је Један Бог, тако се не могу поделити Русија, Украјина и Белорусија. То је заједно Света Русија. Знајте и немојте заборављати. У Кијеву никад није постојао патријарх. Патријарси су били и живели у Москви. Чувајте се самосвјатске украјинске групе (цркве) и уније.“

Саговорник старца, намесник Кијевопечерске лавре, отац Конрад, се тада није сложио с оцем, рекавши да су самосвјати и унијати у Украјини нестали, али је отац пророчански одговорио:

„У њих ће ући демон и они ће се са сатанском злобом окомити на православну веру и Цркву, али ће им крај бити сраман, а њихове присталице ће доживети казну од Господа Цара и Силе.“

И упозоравао је:

„Да будемо верни Московској патријаршији и да нипошто не улазимо ни у какав раскол... Кад се појави мала слобода, отвараће се цркве, манастири и поправљаће се, онда ће сва лажна учења изаћи заједно с демонима и тајним безбожницима (католици, унијати, Украјинци-самосвјати и други) и снажно ће у Украјини завојштити против канонске Православне Цркве, њеног јединства и саборности. Ове јеретике ће подржавати безбожничка власт, и зато ће одузимати православцима цркве и убијаће вернике. Тада ће кијевски митрополит (који је недостојан овог звања) заједно са својим истомишљеницима и архијерејима и јерејима, снажно пољуљати Руску Цркву.“

Ово је било речено о Филарету, бившем кијевском митрополиту:

„Сам ће отићи у вечну погибељ као Јуда. Али сви ови напади лукавог и лажна учења у Русији ће нестати и биће јединствена Православна Црква – Руска.“

„Доћи ће време кад ће се тући-тући и почеће светски рат. А у самом јеку ће рећи: хајде да изаберемо једног цара у целој васиони. И изабраће! Изабраће антихриста као светског цара и главног „миротворца“ на земљи. Треба пажљиво слушати и бити опрезан! Чим буду гласали за једног у целом свету, знајте да је то он и да не треба да гласате.“

За разлику од испразних речи старац Лаврентије о последњим временима говори у складу са Светим Писмом и тајанственом књигом Апокалипсе упозоравајући нас да ће се сви народи ујединити под владавином једног владара-лажног месије, антихриста.

У Украјини је живео још један познати подвижник, духовник одеског манастира Успења Пресвете Богородице, схиархимандрит Јона (Игнатенко). Он се упокојио у Господу 18. децембра 2012. године. Недуго пред његову смрт записано је шта рекао:

„– Годину дана после моје смрти почеће велики потреси, биће рат. Трајаће две године.

– А како ће све почети? Америка ће напасти Русију?

– Неће.

– Русија ће напасти Америку?

– Неће.

– Шта ће онда бити?

– У једној земљи која је мања од Русије настаће врло велики нереди, биће много крви. У овај ковитлац грађанског рата биће увучене и Русија и Сједињене Америчке Државе и многе земље.“

Скоро тачно годину дана после његове смрти, крајем 2013. – почетком 2014. године почели су Мајдан и крвави догађаји у Кијеву и Одеси.

Он је говорио:

„Украјина и Русија не постоје одвојено, постоји јединствена Света Русија. А непријатељи су решили да нас поделе како би уништили православље у Малој Русији (Украјини, прим. прев.). Али Господ то неће дозволити.“

А ево предвиђања још једног старца, врло угледног у Украјини, схиархимандрита Зосиме (Сокура), оснивача Свето-Успењске Николо-Васиљевске обитељи у Доњецкој области. Он се упокојио 2002. године.

„И данас, у наше време, сва збрка ће почети од Кијева – мајке руских градова, од колевке. Отуда ће се збрка преплавити све руске земље, неће заобићи ни Русију, ништа; унаоколо ће бити опседнутост ђаволима. Али Русија ће се одржати и тамо ће бити веома велика благодат. Чак ни силе пакла, антихриста, неће савладати Руску Православну Цркву.“

„Ускоро ће наступити време кад ће злочинаца бити више него нас, још увек мање-више нормалних људи... Будуће генерације ће бити још горе: сви ће имати стаклене очи, свуда ће бити оружје. Може да те убије у сваком тренутку из забаве.“

У свом духовном завештању старац је забележио.

„Строго се држите Руске Православне Цркве и његове светости патријарха московског и целе Русије. У случају да Украјина оде од Москве, без обзира на то да ли је аутокефалија незаконита или „законита“ – аутоматски се прекида веза с кијевским митрополитом. Постојећи манастири ће тада бити претворени у Дом милосрђа [имају се у виду манастири које је основао у Доњецкој области] који ће испуњавати свете законе милосрђа – служење људима до њиховог погребења, и ову заповест обитељи треба вечно да испуњавају. Никакве претње и проклетства не треба признавати, јер нису канонски и законити.

Треба се чврсто борити за каноне Руске Православне Цркве. У случају отпадања од јединства Руске Православне Цркве, надлежни архијереј не постоји, манастири прелазе под ставропигијалну управу, под омофор Његове светости патријарха московског и целе Русије. Уколико ово буде немогуће, манастири прелазе под самосталну управу игумана, као што је то био случај у Валаамској обитељи на почетку нашег века. Гледајући светло у будућност и у време јединства Украјине и Русије које ће по мом дубоком уверењу наступити, одлазим у вечност... Одлазећи у вечни живот, последњу реч говорим вама, браћи, сестрама и свима који се моле у нашој обитељи: држите се Руске Православне Цркве – у њој је спасење.“

А сад хајде да пређемо на потпуно друге сфере: на документа за која је већина нас сазнала тек у марту-априлу. Они говоре о путевима за практично остварење онога чему смо сведоци, о припреми и покретању погонског ремења рата. Неки од вас су вероватно видели ове материјале на друштвеним мрежама; није их тешко пронаћи.

Амерички политиколог и обавештајац Џорџ Фридман је 2015. године дао интервју. На питање да ли исламски екстремизам представља главну опасност по Сједињене Државе Фридман је одговорио:

„Исламизација представља проблем за Сједињене Државе, али није опасност од животне важности. Овим проблемом се треба бавити, и у њега треба пропорционално улагати напоре, али не више од тога. Ми имамо друге спољнополитичке интересе. Главни спољнополитички интереси САД у току целог прошлог века, у време Првог, Другог и Хладног рата сконцентрисани су у односима између Русије и Немачке. Зато што кад се уједине оне чине једину силу која је заиста животно опасна по САД. И наш главни задатак се састојао у томе да не дозволимо да оне склопе савез.

Ако сте Украјинац тражићете јединог ко може да вам помогне и то су Сједињене Државе. Прошле недеље или пре десетак дана Украјину је посетио главни командант копнене војске САД у Европи генерал Бен Хоџес. Он је тамо најавио да ће у Украјину званично допутовати војни саветници САД-а. Наградио је украјинске војнике војним медаљама САД-а, иако је по војном правилнику САД-а забрањено да се странци награђују медаљама. Међутим, учинио је то зато што је желео да покаже да је украјинска армија његова. После тога је отпутовао. САД тренутно испоручују оружје, артиљерију и друго наоружање балтичким земљама, Румунији, Пољској и Бугарској. То је веома занимљив аспект. А јуче су САД објавиле да намеравају да испоручују наоружање у Украјину. Иако је то касније демантовано оружје ће се испоручивати.

У свему овоме САД поступају заобилазећи НАТО, зато што у НАТО-у одлуке могу доносити само све чланице НАТО-а једногласно. Суштина дешавања се састоји у томе да САД граде „санитарни кордон“ око Русије. И Русија зна за то. Русија мисли да САД намеравају да распарчају Руску Федерацију. Мислим да не желимо да убијемо Русе, већ само да их мало ранимо и да им нанесемо штету. У сваком случају, вратили смо се старој игри.

Сједињене Државе контролишу све светске океане – то су њихови фундаментални интереси. Нико раније то није чинио. Услед тога можемо да вршимо упаде свуда на планети, али нас нико не може да нападне. То је одличан положај. Контролисање океана и космоса представља окосницу наше власти. Најбољи начин да се уништи непријатељска флота јесте да се непријатељу не дозволи да сагради своју флоту. Пут који је изабрала Британска империја како би спречила настанак снажне флоте у Европи било је хушкање Европљана једних против других.

Препоручио бих да се придржавамо политике коју је Роналд Реган примењиво у Ирану и Ираку (Иранско-ирачки рат 1980-1988. год.). То је било цинично и аморално, али је функционисало.

Читава суштина је у томе: САД нису у стању да окупирају целу Евроазију. У тренутку кад чизма нашег војника крочи на земљу Евроазије аутоматски заостајемо бројчано. Можемо да уништимо војску противника, али нисмо у стању да војно окупирамо Ирак.

Дакле, нисмо у стању да свуда уведемо своју војску, али смо у стању, као прво, да подржавамо завађене стране како би се усредсредиле на себе, а не на нас. Можемо да их подржавамо политички, финансијски; да им пружамо војну помоћ; да им шаљемо наше саветнике. И само у крајњим случајевима, као што смо то учинили у Вијетнаму, Ираку и Авганистану, умешали смо се војном силом с тактиком наношења превентивног удара.

Ми као империја не можемо свуда да шаљемо војску. Ни Британци својевремено нису окупирали Индију; једноставно су узели под контролу поједине индијске државе и завађали су их. Исто је радило Римско царство.

У сваком случају, проблем није у томе, већ у томе каква смо ми империја. Јер то не значи да сад треба да се удобније завалимо у фотељу, да идемо кући и да нас буде баш брига за све. Налазимо се на самом почетку пута.

Питање које се сад налази на дневном реду за Русе је да ће или Украјина постати тампон-зона између Русије и Запада (да ће минимум постати неутрална земља) или ће се Запад (НАТО) у Украјини пробити тако далеко да ће Запад (НАТО) од Стаљинграда делити свега сто километара, а од Москве петсто километара. За Русију је статус Украјине опасност од животног значаја.“

На интернету постоји интервју војног стручњака (садашњег саветника председника Украјине) Алексеја Арестовича који је дао украјинској телевизији пре три године, 18. марта 2019. године у којем је говорио о рату с Русијом:

„Постоји вероватноћа од 99,9% да је цена нашег уласка у НАТО велики рат с Русијом. А ако не уђемо у НАТО, Русија ће нас апсорбовати за десетак-дванаестак година. Бољи је велики рат против Русије и прелазак у НАТО након победе над Русијом. Велики рат је офанзивна ваздушна операција; упад четири руске армије које су лоциране на нашим границама; опсада Кијева; покушај да се опколи војска која се налази у АТО... ОУС (операција удружених снага); пробој кроз Кримски мореуз до Каховског вештачког језера како би Крим добио воду; офанзива с територије Белорусије; стварање народних републике; удари по објектима критичне инфраструктуре и тако даље. Ето шта је рат великих димензија. Вероватноћа да ће се он десити је 99%.

Накритичнији период је 2020-2022. године... Главни историјски задатак је улазак у НАТО и никакве социјалне и економске жртве нису важне у поређењу с овим задатком.“

Анатолиј Александрович Собчак, врло либерални руски политичар, још је 1992. године у тадашњој ситуацији која је директно изнедрила данашњу, упозоравао (овај интервју с њим се такође може наћи на друштвеним мрежама):

„Сматрамо да смо данас добили најопаснију симбиозу крајњих националиста и бивше партијске номенклатуре: у Украјини је комунистички режим био најокошталији, најјачи. Они су се сад врло брзо пронашли. У говорима руководства данашње Украјине нема ни речи од правима човека, о правној држави. Они све почињу и завршавају речима о независности. Сад видимо какву независност су изабрали. Испоставља се да је за њихову независност пре свега потребна војска коју су склепали у што краћем року. Затим им је била потребна и Црноморска флота. Не сумњам да ће сутра претендовати и на нуклеарно оружје.“

Ето, такви су погледи из прошлости на данашњицу. А шта нас очекује у будућности? Сви желе једно – мир. Међутим, чврст и непоколебљив мир, а не мир бременит новим ратовима и невољама. Не онакав о каквом се говори на једном месту у Светом Писму: „Лече рану... народа Мог лакомислено, говорећи: ‘мир, мир!’ а мира нема“ (Јерем. 8: 11). Није случајно што су на основу горког искуства човечанства настале синтагме које су постале устаљене: „мир и безбедност“, „стабилни мир“. Сви чекају у право такав мир и моле се за њега.

И још. Сви постављамо питање: зашто је наш председник Владимир Путин донео ову изузетно тешку одлуку? Наравно, не можемо знати све разлоге. Али на основу својих разговора с њим могу да кажем: да за ову операцију није видео индиције од животне важности и критичне по народ Русије, он је не би започео. Једни то схватају, а други не. Да није то учинио сад и да је Русија извршен напад у којем би настрадали милиони људи исто тако би му говорили: ако је ово било неизбежно, зашто ниси предупредио невољу? Сетимо се почетка Другог светског рата и страшних губитка из 1941. године.

Данас су наши најважнији задаци: да подржавамо једни друге; да помажемо избеглицама; да свако на свом месту ради оно што треба; да се бринемо о миру и благостању породица; да бринемо о породицама погинулих и настрадалих. И наравно, да се молимо за све оне којима је данас потребна молитва – искрено, као за себе. Да се молимо за наше војнике, за људе у Украјини. Да се молимо за Русију. „Нека буде воља Твоја, и на земљи, као на небу!“

Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)

https://srpska.pravoslavie.ru/145626.html

Дошао је спасоносни дан. Древно пророчанство се испунило. «Дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог».

Данас се молитвено сећамо тог дивног дана. Дан када се Свемогући и Несхватљиви Бог уселио у утробу Дјеве Марије и постао човек да би спасао свет који пропада. Милостиви Бог је толико волео човека да се свео на њега. Постао је један од нас. Чудо зачећа дете Христа немогуће је схватити људским умом; то је тајна побожности, доступна само вери (1 Тим 3,16).

По Светом Јовану Златоустом празник Благовести је корен и почетак свих празника. Управо у јављању Архангела Гаврила Пресветој Дјеви Марији, Црква види «почетак нашег спасења».

Пресвета Богородица је најчистији и најлепши плод који је икада сазрео на земљи; најбољи пример шта човек може бити; врхунац стваралачке енергије Творца; жртву коју је човечанство принело Богу. И Господ је прихватио ову жртву, дарујући заузврат благодат Духа Светога.

Плејаде хришћана у свим временима биле су инспирисане животом Дјеве Марије, Њеног лика. Мноштво светитеља су славили Богородицу, покушавајући да пронађу најлепше, племените, нежне речи и епитете. «Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је Пречиста Дева Марија бола огледало чистоте. И јутарња зора, из које се рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди бесмртно Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се чеснија од херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу Хруисту, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све време и сву вечност. Амин», написао је Св. Николај (Велимировић).

Благовести је вечна нада у спасење; то је јутарња роса која гаси жеђ после вруће ноћи; то је излазак сунца који пламти у тами.

Ово је прво, после пада у грех, јединство палог човека са Јединим Богом, које се догодило у срцу Дјеве Марије.

Данас одјекујемо веселу анђеоску песму која ће у целости одјекнути земљом и целом васељеном девет месеци касније: «Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља» (Лк 2,14). «Слава Богу» је песма срца Богородице, «мир на земљи» је обећавање Спаситеља.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagovesti-je-vechna-nada-za-spasenje

https://mitropolija.com/2022/04/08/mitropolit-antonije-pakanic-blagovesti-je-vecna-nada-u-spasenje/

Од људи који су изгубили сваку наду понекад чујемо жалосне речи: Господ нас је напустио. Али да ли је то могуће?

Окренимо се јеванђелским редовима – једином истинитом и чистом извору достојном нашег поверења. И већ од првих реченица урањамо у најлепши ток бескрајне љубави Божије према човеку. Свака реч је прожета Божанском љубављу и срдачна је порука сваком од нас. «У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше» (1 Jн 4, 9–10).

Божија љубав је неизмерна, безгранична, ван времена и граница. Не може да престане нити да се смањи. Она нема краја ни границе. Јер Господ је Љубав. А љубав долази само од Бога.

«…љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога.
Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав» (1 Jн. 4, 7–8).

Преподобни Нил Синаjски је рекао да љубав, у ствари, нема ништа у себи, осим Бога.

Зато, ма колико то било jезиво на души, човек мора чврсто веровати да Господ не мења своју љубав и да сваког човека безусловно воли. Све се у нашем животу дешава по Његовом добром и милостивом Промислу за нас. И ако понизно прихватимо Његову свету вољу, онда ће све што се буде дешавало постати спасоносно за нас.

Ништа нас не може одвојити од Бога, осим наше жеље да то учинимо. Љубав Господња простире се на целу васиону и на све који у њој живе. Она је Живот.

«Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?.. Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35–39).

Извор: Православнаjа жизањ

У епархијама широм Русије и Украјине избеглицама се пружа помоћ у лековима, одећи и храни. Циљана помоћ избеглицама се наставља. Свештеници, добровољци и милосрдне сестре у 44 руске епархије посећују центре за привремени смештај, предају храну и ствари избеглицама. Свештеници пружају људима духовну подршку. Синодално одељење за црквено доброчинство и социјалну службу извештава о помоћи Цркве избеглим и страдалим цивилима следеће:

Више од 23.000 избеглица тренуто прима помоћ Руске православне цркве у 44 епархије у Русији. За помоћ избеглицама и повређеним цивилима до 28. марта путем СМС-а прикупљено је је 2.866.057 рубаља. Прикупљање је организовало Синодално одељење за доброчинство уз подршку Православне службе „Милосрђе“. На дежурни телефон црквене социјалне помоћи „Милосрђе“ 28. марта примљено је 159 позива. Број позива који се односе на помоћ избеглицама је око 12 одсто.

Седам породица се 27. марта 2022. обратило црквеном центру за циљану помоћ избеглицама у Москви. Породице су добиле хуманитарну помоћ и савете око прибављања докумената, превоз а и лечења у Централној клиничкој болници Свети Алексије у престоници. До 27. марта у црквеним установама у Русији било је смештено 137 људи: у Александријском склоништу у Ростовској епархији, Црквеном прихватилишту у селу Маничка, прихватилишту у Каменск-Шахтинском, прихватилишту у Вороњешкој епархији, у Иверском манастиру. Такође, уз подршку Цркве, у Новочеркаску, Ростовска епархија, смештене су 24 избеглице. Деца су распоређена у вртиће и школе. Избеглице из Украјине смештене су у манастир Светог Ђорђа Руске православне цркве у Гетшендорфу (Немачка). Избеглице и људе у невољи примили су и Свјатогорска лавра Доњецке епархије, Браиловски манастир Свете Тројице, манастир Јована Богослова и црква Воздвижења Часног крста Виничке епархије, Тројички Саборни храм и манастир Успења Черниговске епархије, Халајковски Преображенски манастир Могиљовско-подољске епархије, Банченски манастир Черњивско-буковинске епархије, манастири Мукачевске епархије, Успенска Почајевска лавра, Олшански манастир и манастир Одеске епархије, Јелисаветински манастир и Успенска црква Кировоградске епархије, Городочки, Дермански, Беловски и Гошчански манастири Ровенске епархије, Успенска Кијево-Печерска лавра, Покровска голосејевска испосница, Ваведењски Зверски манастир, Пантелејмонски манастир у Кијеву, Кијевска богословска академија и богословија, Благовештенска црква у Краснограду Харковске епархије.

Двадесет жена у Запорожју добило је помоћ од епархијског хуманитарног центра Черновичко-буковинске епархије. Помоћ је укључивала дечју одећу, храну за бебе, пелене. Свештенство Плавског деканата Белевске епархије посетило је избеглице у центру за привремени смештај у Плавску. Свештеници су избеглицама донирали храну и средства за личну хигијену. Служен је и молебан. Парохије алексинске Белевске епархије предале су хуманитарну помоћ (одећа и средства за личну хигијену) локалном штабу за помоћ избеглицама. Тулска епархија послала је хуманитарну пошиљку у Ростов на Дону за помоћ избеглицама. Старешина Покровског храма у Кировоградској области поделио је прехрамбене пакете избеглицама из Буче и Гостомела. Хуманитарну помоћ дониралаје и Фондација Тавор. 70 парохијана Одеске епархије пријавило се на курсеве медицинских волонтера за помоћ људима у ратним зонама. Старешина Саборног храма Карпатских светитеља Мукачевске епархије уручио је помоћ Сваљавском Тројице-Кирило-Методијевом манастиру у коме живе избеглице. Студенти Харковске богословије су 26. марта заједно са волонтерима поделили храну и лекове становницима округа Јужна Салтовка у Харкову. У селу Кошаринци, волонтери Виничке епархије делили су хуманитарну помоћ интерно расељеним лицима. 26. марта волонтери Тернопољске епархије делили су храну избеглицама у региону. Представници Волгодонске епархије предали су помоћ (флаширану воду, сокове, играчке и средства за хигијену) центру за привремени смештај у Констатинсовском, Уст-Доњецком и Пролетерском региону.

Избеглима је пружена духовна помоћ (крштења, јелеосвећења, богослужења) у Ростовској епархији, у храму Светог Николе у Цареву, у Пензанској епархији. Тулска епархија је донирала храну за бебе и пелене привременом склоништу, где су тренутно смештене жене са малом децом, као и особама које су недавно отпуштене из болнице.

Извор: patriarchia.ru