Из кругова Патријаршије објашњавају да изостављање 36 светитеља није грешка и да је то урађено према списку добијеном од Комисије за канонизацију.

Формално, поступка деканонизације није било, наводи агенција и подсећа да се то дешавало и у прошлости, али питање зашто је до тога дошло, ипак, лебди у ваздуху.

Јавност се посебно заинтересовала за "брисање" светог Василија Кинешемског, епископа града Кинешма, ухапшеног 5. новембра 1943. године. Он је умро у затвору 1945. године, а указује се да је сведочио против неких особа.

У патријаршијским круговима се истиче да није за светост довољно да је неко био ухапшен, осуђен, стрељан, или уморен у логору. Древни мученици у првим вековима хришћанства, али и касније, "страдали су јавно", пред верницима, били погубљени на трговима, а пред страдање "сведочили вери" и нису се ње одрицали.

Секретар Комисије за канонизацију игуман Дамаскин указује на тешку доступност архиве тајних служби.

"Није сваки клирик страдао због 'вере и верности Христу', већ као грађани, као и други. Неки клирици су такође сведочили против других, бројне материјале треба тек изучити" наводи се у црквеним круговима.

Близак сарадник патријарха Кирила, професор и протођакон Андреј Курајев објашњава да је "деканонизација горка истина".

Објављујући списак изостављених светитеља, са подацима о њима, он констатује да су сада доступне многе архиве које су до скоро биле неприступачне, сада је могуће са свим подацима сагледати нечије страдање.

Он указује да је Руска црква прекинула са праксом масовности канонизације која је постојала до скоро. Има случајева, каже Курајев, да неког народ поштује као светитеља, али црква не. Такав је пример Климента Александријског.

(Танјуг)

Градоначелник Роланд Рајс уручио је у понедељак неопходне папире представницима Московске патријаршије.

Локална управа одобрила је пројекат цркве, који је израдио петроградски архитекта Јури Кирс и који је благословио Патријарх московски и све Русије Кирил.

Црква ће имати и културни центар у коме ће се одржавати разни догађаји и сусрети.

Парохија Руске православне цркве у Стразбуру основана је 2003.

Извор: Радио Светигора

Помолите се да тако и буде! Наш мисионарски центар је покренуо пројекат превођења и издавања „Вере образованих људи“ (Тумачење Символа вере) и „Рајске Пирамиде“ (Тумачење Блаженстава на Гори) нашег светог владике Николаја на тагалог и себуано језицима којима говоре Филипинци па користимо ову прилику да Вас позовемо да се прикључите пројекту „500 x 100″ и сви заједно помогнемо да се и они наслађују духовним благом великог Оца Цркве, да уз помоћ његових савета и поука многи од Филипинаца пронађу драгоцени Бисер – свету Православну Цркву.

+ + + + +

„Идете на Филипине? Зашто?“

Имао сам прилике да чујем овакво питање не много пре мог пута у овај део југоисточне Азије, али и мишљење да ни сама земља, ни људи који тамо живе не заслужују пажњу. Колико је погрешно то мишљење било!

Филипини су предивна земља у којој живе занимљиви људи. За мене је била посебно занимљива јер је то јединствена земља југоисточне Азије која је примила хришћанство. Огромна већина становништва су римокатолици, али последњих година све више има протестаната. И Православље је присутно овде. 1930-1940-их година је постојала парохија Руске Заграничне Цркве и око пола године је ту живео свети Јован Шангајски (Максимовић). 1990. године се појавила парохија Константинопољске патријаршије, а 2008. године мисија Антиохијске Православне Цркве. У конткату са православним Филипинцима је и протекло неколико дана моје приватне посете.

Са собом сам понео џепне иконе Владимирске Богородице са молитвама на два главна језика – тагалогу и себуану. Ова скромна издања Православне мисионарске заједнице преподобног Серапиона Кожејезерског су се показала јако тражена, као и напрсни крстићи, тамјан и други православни црквени предмети које није тако лако наћи.

Град Манила

За изненађење је колико много у престоници Филипина има места која су на један или други начин повезани са Православљем. Док смо пролазили улицама Маниле, професор Филип Балингит ми је показивао: „ево места где се налазио руски православни храм који је био разорен од јапанске бомбе 1945. године“; „а ево, овај огромни храм и универзитет су раније били православни, њих је изградила и одржавала богата грчка породица. Када су осиромашили, све је продато римокатолицима“; „овде се налази неканонска „једна света православно-римокатоличка црква“ коју је, како тврди њен лидер, тобож основао свети Јован Максимовић, што је, наравно, лаж“.

Уопште, на Филипинима је званично регистровано 190 организација које у свом називу користе име „православни“, а притом са истинским Православљем имају везе само једна или две. За некога је стварање таквих структура просто уносан посао – на пример, бивши римокатолички свештеник је регистровао још једну „православну цркву“ да би се бавио специјалном услугом – венчањима парова на плажи што је локална римокатоличка црква забранила. Православље се своди само на назив, а све остало је латинско.

Али, најнеочекиваније за мене је била чињеница да је главна светиња Филипина… православна икона! Када су ми рекли нисам веровао, тако да су ме одвезли у тај храм да се и сам уверим својим очима – у питању је била копија иконе „Свепомоћница“ са грчким словима и осмокраким крстом који држи један од анђела. Говоре да икону нису узели на потпуно поштен начин из православне земље у прошлости. На Филипинима се прославила огромним мноштвом чудеса и зато је народ и поштује. У храму Бакларан испред ње су непрестано редови људи који се моле, и сваки час се служи миса, али мало ко од људи који су дошли знају да је икона православна, као што у целости, о Православљу на Филипинима још увек знају ретки.

Острво Масбат

Рано ујутро смо из Маниле са Филипом прелетели на острво Масбат – једно од најлепших места у Азији које сам икада видео. Кокосове палме су невероватно лепе, њихове крошње густо прекривају брежуљке, са једне стране пута је морска обала, а са друге стране протичу речице које су испрекидане пољима пиринча. Читав сат, док смо путовали ка манастиру, наслађивао сам се призором. Дошли смо на почетак Литургије. Једини православни манастир на Филипинима је остављао утисак својим изгледом. У храму и на служби је све „по грчком“, али су многе иконе руске. Служе на енглеском језику, само су неки од делова богослужења на себуано језику. Поју сви који су у храму. Појање је просто, али се тако искрено и складно поје да долази до срца. Причешћу прилазе скоро сви у храму. Локални свештеник – о.Георгије – служи са великом пажњом и страхом.

Након Литургије је била заједничка трпеза и пригодни програм који су припремили за госте – мене и професора Филипа Балингита. Филипинци су прилично емоционални и непосредни. Старешина црквеног одбора је почео поздравну реч са шалом, на крају се тако узбудио да су му сузе кренуле. Затим су парохијани – како стари тако и мали – певали. Најмања је била ћерка старешине црквеног одбора. Девојчица никако није хтела да пева, без обзира на наговарање и притисак одраслих. Већ сам хтео да кажем да ако не жели не треба да је терају, али је ту игуманија нашла решење – позвала је старијег дечака, очигледно њеног брата. Он је узео девојчицу за руку, нешто јој шапнуо а затим запевао прву строфу песме. Малена је прихватила и већ сама отпевала са великом храброшћу све преостале стихове.

Филип је донео већу количину различитих предмета за домаћинство, а игуманија је то поделила парохијанима, показујући ствари и питајући коме је шта потребно. Све тако једноставно и породично. Филип одваја од своје плате током неколико месеци да би купио и довезао на Масбат све то, јер су људи овде јако сиромашни. Радосно је видети како се православни Филипинци међусобно помажу.

За време трпезе професор Балингит ми је испричао тужну причу о оцу Викентију (Ескарчу) који је стајао на изворима Православља на Филипинима. Он је био бенедиктански свештеник и био је познат на острву захваљујући строгости у молитви и богослужењу. Такође је био оснивач и духовник женског манастира бенедиктанског реда. Боравећи једном приликом у САД, отац Викентије је видео православни храм и заинтересовавши се његовим изгледом, ушао и очарао се православним богослужењем. Почео је све више да сазнаје о Православље и његово трагање се завршило 1990. године уласком у Константинопољску патријаршију заједно са целим манастиром – дванаест монахиња. Он је био први православни свештеник – Филипинац.

Уз заједничке напоре – његове и мати игуманије Фодотије, био је изграђен велики православни манастир (из претходно су их отерали чим су сазнали за њихово примање Православља), појавила се заједница од новообраћеног становништва. 2004. године због здравља отац Викентије тражи умировљење и његова жеља бива испуњена.

Међутим, касније је почео да буде незадовољан грчким митрополитом, појавила се и одређена љубомора према другим свештеницима – Филипинцима који су се појавили након њега. На крају је створио своју сопствену „цркву“ у коју је увукао неколико парохијана. У својој пракси је мешао православну традицију са римокатоличким (например, служио је на пресном хлебу), а временом је унео и неке окултне елементе. Пре неког времена је имао саобраћајну несрећу, повредио је ногу и нашао се у сеоској болници. Ту му је почела гангрена. Рекли су ми да је ногу немогуће спасити. За време приче се и јавила идеја да посетимо оца Викентија и ми смо отишли у болницу.

Јадни отац Викентије је седео у соби „свети Јуда Тадеј“ код капеле. Обе ноге су биле откривене и било је очигледно да се гангрена проширила и на другу ногу (цела ситуација је искомпликована и дијабетесом). Сам изглед његовог страдања је био толико ужасан да у првим тренуцима нисам чак могао да проговорим ни реч. Матушда Теодотија је сумњала да ће он желети да нас прими, али нас је отац Викентије љубазно примио.

Осмехнувши се, замолио је за опроштај што не може да нас прими како доликује јер је јако болестан. Ми смо мало попричали, ја сам захвалио оцу Викентију за све добро што је урадио за Православље на Филипинима, и предао му малу новчану помоћ. Отац Викентије ми је целивао руку, као и оцу Георгију и захвалио нам што смо га посетили. Отац Георгије ће га и даље посећивати. Колико год било тужно, али видевши оца Викентије не можеш се избавити од утиска да је његова болест на смрт. Пошто је већ раније изразио жељу да буде сахрањен у манастиру, матушка Теодотија је питала за његову одлуку о томе и он је рекао да жели да буде сахрањен у простом гробу, без икаквих сувишности. Филип се нада да ће се он ипак помирити са Црквом пре него што пређе у други свет. Молим вас, помолите се за тешко болесног, заблуделог оца Викентија.

Након болнице смо отишли у госте код оца Георгија. Сво време када нема службе он је прост сељак и храни своју велику породицу (шесторо деце) својим рукама. Пролазећи међу колибама које су се налазиле у палмовој шуми, гледајући на прост живот тих насмејаних људи, и невољно сам се дивио да и у оваквој невероватној забити живе православни хришћани. За време разговора уз кокосов сок су се разматрала различита богословска и канонска питања.

Оца Георгија је бринуло то да за све четири године колико он служи на Масбату није добио од митрополита дозволу да исповеда (у Грчким Црквама се таква дозвола не даје одмах). Као резултат су парохијани све те године без исповести. Он је објаснио ситуацију митрополиту и молио га да му или да дозволу да исповеда или да пошаље другог свештеника који има дозволу, али није добио никакав одговор. Ја сам рекао да иако у Руској Цркви свештеник почиње да исповеда одмах након хиротоније, отац Георгије треба да следи традицију Цркве којој припада и стрпљиво чека док му митрополит не да дозволу да исповеда, са времена на време пажљиво подсећајући га на ситуацију. У таквом случају ће и у будућности он моћи да очекује трпљење и поскушање од своје духовне деце, ако сам сада покаже пример трпљења и послушања.

У истом духу су размотрене и друге недоумице. Касније ми је Филип рекао да се бојао да ћу почети да говорим против митрополита пошто он говори против Руске Цркве и што је посебно самом Филипу бранио да посети руски храм у време боравка на Тајланду. Испоставило се, обрнуто, да сам ја штитио њиховог митрополита и ојачао везу оца Георгија са њим. Када је већ пао мрак смо се вратили у манастир и након разговора са матушком Теодотијом легли да спавамо. Запамтио сам причу матушке о реакцији локалног становништва на њихово обраћење у Православље – „а, значи постали сте комунисти“. Православље су они повезивали са Русијом, Русију са комунизмом, и на крају се из тога направило нешто невероватно.

Град Пасиг

Рано ујутро о.Георгије нас је одвезао на аеродром, тако да смо се вратили на Манилу. Имао сам предавање на „Philippine Normal University“ које је организовао професор Филип Балингит. Ово ми је било прво предавање на енглеском језику, тема је била – „Духовни живот православног хришћанина“. Пошто је у питању био педагошки факултет, већина слушалаца су биле девојке. Након уводног дела, показао сам им низ фотографија о православном животу уз коментаре, а на самом крају сам поделио иконице Владимирске Богородице. У неким тренуцима су ме студенти слушали са великим интересовањем, али је у целини тешко било рећи да ли је предавање било успешно. Чинило ми се да би у римокатоличкој земљи било чудно, па чак и увредљиво да се говори о неопходности вере као такве, али из питања која су уследила, схватио сам да сам погрешио – међу филипинским студентима и омладином у целини сада постоји велико разочарење у римокатолицизам и у религију уопште тако да неки не разумеју у потпуности религиозност у принципу.

Уопште, римокатолицизам страшно губи позиције на Филипинима. За последњих двадесет година број римокатолика се смањио са 90% на 70%, јако су популарни различити протестантски покрети – њихове цркве се могу сусрести буквално на сваком ћошку у Манили – појавиле су се такође и „самосталне“ филипинске нове религије, активна је муслиманска проповед, на крају, порастао је уопште и број нерелигиозних људи. Са студентима сам се топло поздравио иу многи су пожелели да се сликамо за успомену. Филипинци иначе јако воле да се фотографишу и да фотографишу.

Са универзитета смо отишли у затвор града Пасига да бисмо учествовали у празничној манифестацији за затворенике које редовно организује Филипова сестра која ради у суду. Већ око затвора сам видео да су нам се придружили многи од студената који су били на мом предавању. Од 28 студената било је само три мушкарца, остало су биле девојке.

Добивши печат на левој руци „VISITOR“ ушли смо у затвор где је седело скоро сто затвореника у жутим мајцама. Ту су такође били и представници затворских власти. Почео је програм са много тачака. Након званичног поздрава препустили су реч мени. Ја сам кратко говорио о Православној Цркви као јединственој Цркви која је сачувала неповређену Христову веру, затим о Исусовој молитви и подсетио их да им је Христос близу и да ће помоћи ако они само буду желели да живе по Његовој вољи. На крају сам објаснио православно поштовање Мајке Божије (претходно су ме упозорили да међу затвореницима има много протестаната), говорио сам о Владимирској икони и поделио свакоме по иконицу. Затвореници су примили дар са захвалношћу, многи су додиривали челом моју руку – касније су ми објаснили да је код Филипинаца то знак великог уважавања према свештенослужитељу.

Након моје речи почео је забавни део. Изашао је један од студената и почео дијалог са публиком. При том је од њега ишао невероватно снажан талас позитивне енергије. Он није био само расположен, он је изливао усхићење, чинило се да је цео живот маштао да наступа пред овим затвореницима и на крају се коначно његова машта испунила. Након младића је реч узела једна од девојака и наступила са истим таквим жаром. Студенти су певали песме, имали групне игре (ни једну никада раније нисам видео), плесали – и све то је било снажно, весело, природно, и при том предивно целомудредно – није било чак ни сенке нечег неприличног. Наступали су и затвореници, певали божићне песме. Био је прави празник. Био сам потресен. За цео живот нисам видео толико радости код људи колико за та два сата у филипинском затвору. И ствар није само у количини, већ и у квалитету те радости. Гледао сам и схватио да је тако нешто код нас немогуће, ми смо једноставно другачији. Ја чак нећу ни покушати да опишем оно што сам видео јер ће било какав опис тешко бити схваћен правилно – то треба просто видети. Међутим, највише ме је потресло што је за девојке то била прва посета затвора. Са таквом природношћу, искреношћу и тако правилно радовати стотине затвореника покривених тетоважама – и све то по први пут – просто невероватно.

Када се забавни део завршио све људе су замолили да устану. Устали смо и један од помоћника госпође Балингит је почео да чита молитву. Као православни хришћанин нисам учествовао у њој. Због свог неучествовања нисам правио никакву демонстрацију и нисам мислио да ће неко обратити пажњу. Међутим, обратили су. Једна од студенткиња је питала касније професора Балингита: „а зашто се православни свештенослужитељ није молио са нама?“, на шта јој је он одговорио: „то је јако жалосно, али православни хришћани не могу да се моле са римокатолицима док не буду решена принципијелна питања која нас деле“. Она је одмах питала: „А шта је потребно да се уради да би се та питања решила?“ Колико год чудно било, управо је моје неучествовање у заједничкој молитви у њој пробудило веће интересовање за изучавање Правоославља од целокупног мог предавања тог јутра.

Човек који је прочитао молитву није имао лак живот. Он је провео у затвору тринаест година од петнаест година казне, док на крају, није било доказано да није крив за оно за шта су га оптуживали. Изашао је на слободу али је морао да почне живот од нуле – његова жена је одавно имала другу породицу, деца су порасла. Сада он помаже госпођи Балингит у њеном затворском служењу.

Програм је такође укључивао и празничну трпезу у време кога су затвореници и гости седели заједно. Затим је поново био забавни програм, и на крају неколико наступа. Професор Балингит је напоменуо да је најважнија слобода – слобода од греха. И да је њу могуће задобити чак и у затвору, док многи који живе ван зидина затвора немају такву слободу. Ове речи су затвореници испратили са аплаузима. На крају, када су затвореници излазили, гости су свакоме давали по поклон (неколико неопходних свакодневних ствари). Међу њих су позвани чак и представници затворске администрације на њихово изненађење, а затим и ја са о.Родионом, ђаконом мисије Антиохијске Цркве који је цео дан био заједно са нама.

Након повратка у затвор имали смо дужи разговор са о.Родионом. Мисија Антиохијске Православне Цркве је у земљи почела са преласком једне неканонске деноминације коју је примио митрополит Павле Салиба. Вође те деноминације су говориле митрополиту о десетинама хиљада верујућих, али у реалности њихов број не премашује неколико стотина. Касније је у окриље Антиохијске Цркве такође прешао део парохијана из Константинопољске Цркве због нереда у животу на главној парохији.

Треба рећи да је митрополит Нектарије заузео иузетно оштар однос према Антиохијској мисији, објављујући је за неканонску структуру, одлучивши од причешћа све мирјане који су прешли из константинопољске парохије у антиохијску и забрањујући својим свештеницима да саслужују са антиохијским. Све то је знак неправославне идеологије која тврди да је читав неправославни свет – канонска територија и посед њихове Цркве. Неслагање са овим идејама је било изражено на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 2008. године, не подржавају се ове струје ни у Антиохијској Цркви. Управо је митрополит Павле (Салиба) који управља аустралијском и новозеландско, епархијо, Антиохијске патријаршије на једном од својих излагања рекао: „У образованим круговима је добро познато да патријарх Константинопољски нема исти положај у црквеној јерархији Православне Цркве као и римски папа у римокатоличкој цркви. Константинопољски патријарх није римски папа на Истоку. Још је у православним образованим круговима добро познато да су у прошлости били случајеви када су Константинопољски патријарси на Васељенским и другим Помесним Саборима били осуђени као јеретици… Константинопољски патријарх није глас Православља и не може формирати стандарде у Православљу. Архиепископ или митрополит који се потчињава Синоду Константинопољске Цркве још мање може да претендује на старешинство над епископима и архиепископима другим Помесних Цркава. Током последњих сто година свима је добро познато да Антиохијска патријаршија и њене епархије по целом свету добијају указе од Светог Синода Антиохијске Патријаршије и ни од кога другог. Ми се не мешамо у унутрашње ствари других јурисдикција. У исто време не допуштамо ни једној од других јурисдикција да нам говори шта да радимо“.

На жалост, због негативног односа савремених митрополита Константинопољске патријаршије према парохијама и мисијама других православних јурисдикција – а тај однос је често гори него према инославнима – нема могућности за заједничко сведочење о Православљу на Филипинима и у другим неправославним земљама. Несређена позиција православних заједница посебно је жалосна међу народом Филипина који је јако расположен према Православљу.

Град Лагуна

Последњег дана мог боравка отишли смо у град Лагуну да бисмо посетили оца Филимона Кастра. Он је раније био „епископ“ једне од филипинских неканонских деноминација која је злоупотребљавала назив „православна“, али је 1994. године уз помоћ јеромонаха Викентија прешао у Православну Цркву. Он је изградио храм у Паранјаку – предграђу Маниле и то је сада највећа парохија на Филипинима. Међутим, пре неколико година рукоположили су за храм новог свештеника, а јеромонах су послали у провинцију. Он је јако активан као мисионар, и створио је у области три парохије. Сада у његовој кућној цркви светог Савве Освећеног нема много људи јер је радни дан. За време службе отац Филимон неке од возгласа изговара на тагалогу. Он је превео на тај језик целу Литургију, али се чини да су књижице са преводом сада само код њега. Сетио сам се да нам је јеромонах Викентије говорио о свом преводу основних богослужења на себуано, који је међутим, остао у рукопису.

Искрено говорећи, уопште нисам очекивао да Грци из Константинопољске Патријаршије за двадесет и две године свог боравка на Филипинима нису издали чак ни кратки молитвеник на локалним језицима, да не говорим већ о другој правоославној литератури. Ње једноставно нема ни на тагалогу, ни на себуано језицима. Постоји мишљење да Филипинци одлично знају енглески, али је то у реалности само код људи са високим образовањем, док простим људима енглески језик није толико близак да би могли на њему да читају књиге. Одсуство литературе је посебно жалосно ако се узме у обзир интерес за питања вере од стране Филипинаца. Боравио сам у многим азијатским земљама и могу да кажем да мало где има људи који су тако отворени за слушање о вери Православној и њено прихватање.

Као потврду овога бих навео два примера који су се догодили у Манили. Професор Балингит ме је повео на сусрет са својом познаницом, имућном женом која је исповедала протестантизам. Сели смо у малом ресторану. Рекао сам неколико уопштених поздравних реченица, али је наша саговорница одмах прешла на питања духовног живота. Почео сам да одговорам и изненада приметио да су радници ресторана (три или четири човека) одложили свој посао, утихнули преко пута нас и слушају шта говорим. Такође и сви који су седели за столовима, нису узимали храну док нисам престао са одговорима. Нигде нисам видео такву пажњу према речима човека у мантији.

Други пут сам са Филипом отишао у једну канцеларију. Радница која је разговарала са нама да би решила питање које нас је занимало је питала за мене: „Из које конгрегације је отац?“, на шта је Филип одговорио: „није ни из једне католичке конгрегације, он је православни хришћанин“.

„А шта значи „православни“?“ и након тог питања је почео разговор о Православљу који је трајао више од сат времена. Са искреним интересовањем је жена слушала о истинској хришћанској вери и на крај рекла: „Морам више да сазнам о Православној Цркви“.

Дај Боже да сви Филипинци, чије је срце отворено за истину, могу да сазнају за Православну Цркву!

Извор: МПЦентар о. Данило Сисојев

https://www.pouke.org/forum/topic/23208-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%E2%80%93-%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BA/

Након службе Патријарх је говорио о херојима децембра 1989: „Као и мученици за вјеру, млади хероји који су се жртвовали за нашу слободу су побједници иако су пострадали тијелом, јер су побиједили недостатак вјере, дух насиља и злобе, поставши правдољупци и истинољупци, браниоци људског достојанства који је комунистички тирански режим понизио и погазио.

Румунски мученици-јунаци нас увијек позивају да не заборављамо како је велика сила жртве и како је потребно исцјељење људском роду који је рањен мржњом и насиљем, похлепом и неправдом, себичношћу и равнодушношћу, многим облицима тјелесне и духовне смрти“.

21. и 22. децембра 1989. у центру Букурешта убијено је 48 особа када су припадници румунске војске и тајне полиције отворили ватру на учеснике анти-комунистичких протеста. Око хиљаду других је том приликом рањено, ухапшено и мучено.

Укупно, у овим догађајима пострадало је 1104 особа, 162 прије пада Чаушеског 22. децембра и 942 након овог датума.

Извор: Радио Светигора

Фото: С. Власов \ Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси

„То је природно испољавање наше вере. Кад кажемо да је вера без дела мртва, то не треба да говоримо само онима који слушају наше проповеди, већ и самима себи. А ако је вера без дела мртва, свака парохија треба да чини добра дела. То је наша дужност, као и да обављамо Божанску службу, притом је важно да их чинимо као заједница, као парохија како би људи учествовали у делању добра.

Поред свега осталог, то јача осећај солидарности у парохији, посебно кад се парохијани брину о сиромашним члановима парохије. Сад као обавезан задатак истичемо да се у свакој парохији уведу спискови потребитих – усамљених, оних који немају довољно средстава за живот. Наравно, свима треба помагати, али треба започети од својих,“ – истакао је Патријарх.

24 / 12 / 2012

Извор: Православије.ру

Његово Блаженство Патријарх Антиохије и целог Истока је нагласио да су „хришћани аутохтони становници Сирије и да не намеравају да је напусте“. „Ми смо синови ове земље и без обзира на све тешкоће остаћемо овде и живећемо раме уз раме с муслиманима, у миру и слози,“ – рекао је он.

„Насиље у свим својим облицима мора престати,“ – навео је Јован Х позвавши сукобљене стране на дијалог „на основу међусобног поштовања“. По његовим речима, „то треба учинити у име спасења Сирије“. „Сви теже као мирном решењу конфликта којим ће бити окончани мрачан период и сурова искушења, Сирији бити враћен мир, безбедност и стабилност,“ – истакао је Патријарх.

57-годишњи Јован Х је изабран пре шест дана на архијерејском сабору, који је одржан у манастиру Баламанд на северу Либана. Он је 158. по реду поглавар Антиохијске Цркве, коју су основали апостоли Петар и Павле.

Међутим, како преноси информативна агенција Франс Прес, наоружани екстремисти из бригаде „Ал-Ансар“ јуче су од хришћана, који живе у Мхарди и Ел-Скиблији у центру Сирије (провинција Хама) захтевали да издејствују одлазак регуларне војске из ових насељених места. Борци опозиције прете да ће у супротном случају започети операцију против владиних снага, које су тамо лоциране. Хама, која се налази на 220 км северно од Дамаска у току последњих дана је постала један од главних полигона војних дејстава. Формације побуњеника покушавају да у овом рејону прекину путеве за снабдевање јединица сиријске војске, која брани Алепо.

Дамаск, 23. децембар 2012.г.

Извор: Правосалвије.ру

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:

„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“

Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).

Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.

Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.

Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.

Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће:

„Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“

Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.

Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:

„Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.

Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“

Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000.

Извор: Радио Светигора

https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/

Ово је двадесет пето масовно крштење које је обавио лично поглавар Грузијске православне цркве. Патријарх Илија Други сада има око 14 хиљада кумчади.

Подсјећамо да у сагласности са родитељима, поглавар Грузијске православне цркве постаје кум трећем или следећем дјетету у породици чији су родитељи вјенчани у цркви.

Дан великомученице Варваре, покровитељке дјеце, је један од омиљених у Грузији.

Извор: Радио Светигора

Погледајте нашу тему

https://www.pouke.org/forum/topic/18994-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BE-915-%D0%B4%D1%98%D0%B5%D1%86%D0%B5-22-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80-2012/

У кивоту се чувају мошти апостола Петра и Павла, Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, светог Николе…

На светог Николу храм-музеј светог Николе у Толмачах, који се налази при Третјаковској галерији, обиљежио је двадесет година од обнове богослужења у њему. Раније су у тај храм пренијете на чување велике хришћанске светиње: Владимирска икона Мајке Божје, чудотворни Дмитровски крст, Иверска икона Мајке Божје.

„Протекле двије деценије су чудо Божје, дар Божји према људима који су овдје присутни, према свима који су знали и који знају какве су велике светиње чуване и чувају се у Третјаковској галерији, за све који су долазили овдје када још није било храма, за оне који су се тајно молили пред тим великим светињама. Данас је све то добило прави значај у живом храму-музеју“, казао је отац Николај.

Радио Светигора

17. децембра митрополит Хонконга Нектарије у пратњи митрополита сингапурског Константина је посјетио новоосновану православну општину у Сан Гвиљермо, којој припада седамдесет један новообраћени православни вјерник. У цркви Исидора Хиоског, коју су подигли чланови нове православне општине, митрополити Нектарије и Константин служили су богослужење.

8. децембра митрополит Нектарије је такође посјетио саборни храм Благовијести у Манили, гдје је уз учешће мјесног свештенства и мирјана разматрано питање православног мисионарског рада на Филипинима.

Радио Светигора

Старац Гаврило био је одлучни противник комунистичког режима у совјетској Грузији и претрпио је дугогодишње прогоне. Ухапшен је када је 1965. током параде у Тбилисију спалио велики Лењинов портрет. Био је познат као велики духовник и чудотворац са бројним духовним даровима. Последње године провео је у манастиру Самтавро гдје је и сахрањен.

Радио Светигора

Следујући истом позиву, у Цариград је допутовала и делегација Атинске архиепископије предвођена Митрополитом александрупољским Антимом.

Сусрет је уређен у храму светог Николаја у једној цариградској четврти, где се Најсветији цариградски Патријарх обратио присутнима, међу којима је био и руски амбасадор у Турској В. Ивановски, речима добродошлице изразивши радост на заједничкој молитви с делегацијама Руске и Јеладске Цркве.

Патријарх је истакао да су се представници трију сестринских Цркава састали како би узнели молитве за обудовљене Цркве Антиохијску и Бугарску пред којима је избор нових поглавара, као и ради изражавања заједничког сведочења пред савременим светом.

Обраћајући се поклоницима из Грчке, Свесвјатејши Вартоломеј им је напоменуо да на свим животним путевима чувају веру својих отаца, која је и после више пет векова од пада Цариграда учинила да се на том месту очува живо предање православља. Патријарх је посетио грчке поклонике на тешка времена која је преживела Руска Црква под атеистичком влашћу. „Благодарећи вери, православни су преживели мучеништво и гоњења, а сада, кад је наступила слобода, свестрано се труде да обнове оно што је разорено као резултат атеистичке пропаганде...“

У свом одговору митрополит Иларион је пренео Свесвјатејшем Патријарху братске поздраве Патријарха московског и све Русије г. Кирила и рекао: „Дошли смо у овај град, свештени за сваког хришћанина, како бисмо заједно с Вама узнели молитве у овом храму и разговарали о значајним питањима. Током столећа у овој земљи су живели православни хришћани, и без обзира на трагична збивања кроз историју, они су до данашњег дана очували своју веру и предававали је потомцима. Молимо се за здравље и благонапредак Вашег Свјатејшества, молимо се како би Цариградска Црква којој сте на челу, а расејана по целом свету, расла и јачала, како би и овде, у овој земљи, православна вера узрастала и умножавала се. Благодаримо на пастирском старању за наше поклонике који долазе овде, нарочито на томе што сте одредили свештеника који ће бринути о њима - архимандрита Висариона...“

У наставку је у парохијској сали приређена трпеза љубави. Разговори митрополита Илариона са Свјатејшим Патријархом Вартоломејем настављени су у резиденцији цариградских патријараха на Фанару. Разматрана су питања од заједничког интересовања.

Истог дана висока руска делегација је отпутовала у Москву.

фото: mospat.ru

http://www.spc.rs/sr/ruska_delegacija_u_carigradu

Прослава је почела у 10 часова богослужењем, извештава РИА Новости.

Такође, у парку катедрале биће откривена нова биста царевића Николаја Александровича. У вечерњим сатима у Ници наступиће руски хор.

На годишњицу катедрале приређена је велика изложба "Руски присуство у Ници и на Азурној обали, у периоду од 1860 до 1914", која је отворена у Музеју Массена 15. децембра. На њој су представљене слике, фотографије, скулптуре, цртежи одликовања, прибор, костими, и други предмети из тог времена који говоре о животу Руске заједнице на медитеранској обали Француске.

Катедрала Светог Николаја - највећа је руска православна црква у иностранству, једна од најпознатијих и најпосећенијих атракција у Ници (у 2010 храм је посетило више од 273 хиљада људи).

Извор: Русија.рс

Недалеко од овог храма налази се Војна гимназија у којој свештеник Јован Бабић предаје веронауку, па је светој Литургији присуствовало и педесетак питомаца, али и ђаци из других школа.

Појала су три хора – хор овог храма који води проф. Милан Милијановић, Дечји црквени хор „Гаврилчић“ којим диригује Ивана Сремац Стојановић, а на крају Литургије, док је патријарх Иринеј делио нафору, хор питомаца Војне гимназије певао је пригодне песме.

Јово Бајић

Извор: СПЦ