„Још једном, као што је то био случај и са Ираком, Сједињене Државе се понашају као међународни егзекутор“, казао Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе при Московској патријаршији.

У разговору за информативну агенцију Asia News, владика Иларион је оштро критиковао позицију САД-а као „у потпуности једнострану“.

„Без одобрења Уједињених Нација, они хоће да одлуче судбину цијеле земље са милионима становника“.

„Још једном“, казао је представник Руске православне цркве, „хиљаде живота биће жртвовано на олтару имагинарне демократије“. Међу њима, по митрополитовим ријечима, то су, прије свега, „хришћани, за чију судбину никога није брига“.

Они се „налазе у опасности да постану таоци ситуације и главне жртве радикалних екстрмистичких снага, које ће, уз помоћ Сједињених Држава, доћи на власт“.

„Међународна заједница“, закључио је Митрополит Иларион, „мора урадити све да се избјегне развој догађаја у овом правцу“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Истог дана патријарх Јован X посетио је и манастир Светог Ђорђа. Посету овим великим православним светињама Његово Блаженство је искористио и да се сусретне са представницима овдашњих државних и црквених удружења. Дан раније, патријарх Јован је служио благодарење у манастиру Пресвете Богородице уз моливетно учешће монахиња тог манастира и верног народа. Пре доласка у ову велику светињу Патријарх антиохијски и свег Истока свечано је дочекан на улицама града.

У преподневним часовима 24. августа 2013. године, патријарх Јован X одржао је братски састанак свештенства Дамаска.

Извор: Антиохијска патријашија

СПЦ

Фотогалерија и линк ка теми

Саслуживали су презвитери који опслужују арапске православне заједнице у околним местима Тавора. Велики број поклоника је побожно учествовао у богослужењима, а допутовали су из Грчке, Русије, Белорусије, Украјине, Румуније и са Кипра.

После Божанске Литургије, игуман ове манастирске обитељи угостио је Патријархову пратњу, међу којима и надлежног Митрополита Назарета, и понудио им одмор у манастирском конаку. Послужење је уређено и за поклонике.

На Преображење Литургија је служена и на Гробу Пресвете Богородице у Гетсиманији; служио је Архиепископ авилски Доротеј, док је у манастиру Преображења у Рамали служио Његово Високопреосвештенство Филумен, Архиепископ Пеле и Патријархов викар за Ирбет у Јордану.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

Грчки православни Митрополит Арсеније (Кардамакис) апеловао је на аустријску јавност као и на Европску унију да се што снажније заложе за прогањане хришћане на Блиском истоку. „Насиља која врше екстремисти у Египту у последње време скренула су пажњу људи широм света и очигледно су засенчила сукобе у Сирији. Међутим, управо тамо је страх за живот, и опстанак у животу је постао свакодневна брига хришћана“, пише Митрополит у свом званичном саопштењу. „Свим дипломатским и политичким средствима треба спречавати не само верску, него и хуманитарну и културну катастрофу“.

Не само у Египту, него и у Сирији запажа се све јасније да су „хришћанске хиљадугодишње заједнице и њихове цркве и манастири изложени стварној опасности, да им прети не само опстанак као такав, него и да ће занавек бити искорењени“. То што се у 21. веку понављају слике древног прогањања хришћана, испуњава Митрополита „дубоком забринутошћу и искреним саучествовањем“. Митрополит Арсеније је и председавајући Православне епископске конференције у Аустрији.

Високопреосвећени подсећа и на киднаповање у Сирији Митрополита Павла Јазигија, брата грчког православног Патријарха антиохијског Јована X, и мар Григорија Јована Ибрахима. И поред интензивних дипломатских настојања, они до сада нису пуштени на слободу.

(Infos: www.metropolisvonaustria.at)

Извор: Катпрес

Хиљаде ходочасника из разних крајева света стигли су на планину Грамбарку на овогодишњу празничну прославу у манастиру посвећеном Преображењу Господњем, а који броји око 30 монахиња. Свечана Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава, уз саслуживање више епископâ Пољске Цркве.

Треба истаћи да ова планина представља свепољско место ходочашћа, посебно на дан великог празника Преображења Господњег, када се окупљају хиљаде људи сваке године користећи се свим могућим превозним средствима. Свакако, стотине верника долазе пешке, ходајући више дана и прелазећи и до 150 километара, а ноћу би остајали на отвореном. Такође, стари обичај је да се носи и пободе дрвени крст на месту ходочашћа, па се сваке године увећава број пободених крстова свих величина.

Извор: Ромфеа, СПЦ

Током ове посете, састао се и са значајним сарадницима области Калаврије, где превладава чврста сарадња клира и народа, како би се информисао о ситуацији и потребама епархије и усмерио даљи рад и развој Митрополије у овим крајевима.

У својој беседи Високопреосвећени Митрополит је, видно дубоко дирнут, упутио монаштву и присутном верном народу поруку наде, а посебно се осврнуо на значај присуства епископа грчког порекла у овом светом манастиру први пут након 11 векова.

Извор: амен. гр, СПЦ

Навикли смо да сматрамо Северни Кавказ исконском земљом ислама, али није тако: сведочанства о томе да је пре хиљаду година ова земља била православна, могла су се пронаћи још у XVIII веку, а да не говоримо о одлично сачуваним Зеленчукским храмовима на територији данашње Карачајево-Черкезије.

„Северни Кавказ је једна од најстаријих колевки хришћанства у Русији. Развој и утврђивање хришћнске вере међу народима овог региона представља једну од најмање проучених страница у историји Руске Православне Цркве,“ – писао је у предговору својој дисертацији „Историја хришћанства на Северном Кавказу и пре и после његовог припајања Русији“, митрополит Ставропољски и Владикавкаски Гедеон (Докукин), за којег је ова земља представљала изузетан бол: јер управо владика је рукоположио и оца Анатолија Чистоусова којег су 1997. године терористи убили у Чеченији, и оца Игора Розина, који је убијен 2001. године у Кабардино-Балкарији, у Тирниаузу, баш у свом храму.

Ватрена дисертација митрополита Гедеона која се још увек изучава у Ставропољској богословској школи, написана је 1960-их година, али и након више од пола века историја хришћанства на Северном Кавказу и даље остаје „слабо проучена“.

„Камена црква дужине 4 хвата постоји у округу Чегем код села Улу-Елт,“ – писао је у свом „Путовању по Русији и Кавкаским планинама“ Јохан-Антон Хилденштет; изводи из његових дела су објављени на руском под називом „Географски и статистички опис Грузије и Кавказа“.

Идемо управо до ове цркве из Тирниауза – наш пут води кроз планинско село Ел-Тјубју, које је познатије под својим руским називом Горњи Чегем. Ми смо: јеромонах Игор, возач Саша (за воланом сребрнасте „Ниве“), две гошће из градића Прохладни – Лариса и мати Валентина и ваша покорна служитељка.

Далеко иза нас остаје Пјатигорск с продавницом „Zara“, скоро као у Тверској улици, с тржним центрима, осветљењем, банкоматима и смело обученим девојкама, истина, углавном са стране. У свим насељима су нове џамије. На улицама – мушкарци који седе на клупама испред кућа и жене у дугим хаљинама и покривених глава. Пут води нагоре, вијугајући међудречаво зеленим планинама које због густе шуме изгледају као да су коврџаве и личе на овчице. Дан је тмуран и зато је зеленило још зеленије. Још једна доминантна боја је боја рђе; постајући све упадљивија, она се помаља са свих страна: с коре дрвећа, камења, стења, па чак и из маховине. Краве које лагано ходају друмом – карактеристично својство региона – смењују неки чупави магарци, којима се свиђа да у дремежу замру насред пута.

Ретка возила их виртуозно заобилазе, крећући се једна другима у сусрет, и енергично свирају: чини се да су мештани који су били у исламским земљама одатле донели ову нову навику. Ако човек затвори очи може помислити да смо негде у Египту.

Пролазимо кроз Доњи Чегем. Путоказ: „Чегемски водопади“. Паркирани аутобуси, пијаца дуж пута, - плетене ствари и Балкарке које енергично раде плетећим иглама. Иду туристи – Јапанци или Корејци, који на својим апаратима сликају све одреда, најхрабрији су – где их човек само све не може сести. Не знам да ли осећају вишезначност овог места.

Са стена брзо тече вода – кад је сунчано изнад Чегемских водопада се простире дуга, али данас је време сасвим другачијег расположења: сребро и кристал струје надоле с тамних стена строго и скоро аскетски. Пут води узбрдо и наша кола постају једина која и даље иду напред – туђи овамо не долазе, а ако и долазе, врло ретко.

„На основу мноштва старих рушевина које се овде могу наћи, може се судити о томе да су ови Чегеми раније били многобројнији док су се придржавали хришћанске религије. Заиста, код њих још увек има цркава из којих се једна налази на обали Чегема и врло је упадљива; саграђена је на стени, у којој је направљена змијолика стаза, оградивши нас с обе стране гвозденим стубићима. У овој цркви се још увек чувају фрагменти књига, од којих сам неколико страница добио пославши једног човека у овај опасан подухват. Један од листова садржи део Јеванђеља на старогрчком језику; за друге се испоставило да су поједини делови књига који се користе у грчкој литургији,“ – писао је крајем XVIII века Петер-Симон Палас у својим „Заблешкама о путовању у јужна намесништва Руске државе 1793. и 1794. године.“

Тражимо управо ове рушевине које су више пута помињали путници из прошлих векова. Ускоро се појављује путоказ: „Ел-Тјубју“. С леве стране се одједном појављује грађевина необична за ова места – хиљадугодишње куле налик на њу стоје с друге стране Главног Кавкаског гребена, у православној Сванетији. У окружењу ниских кућа балкарског села она изгледа потпуно другачије, човек не може одмах да схвати због чега. Можда зато што је кула много старија од свих осталих грађевина – и она је стара око хиљаду година. Иако не, не зато што изгледа као остаци великог брода који је избачен на обалу тамо где живи народ који је заборавио како се плови: очигледно, кула није припадала само другом времену, већ и другој цивилизацији, не балкарској.

Не знамо баш најбоље где се налази оно што тражимо и зато обилазимо насеље које без обзира на то што у двориштима стоје кола и тањири сателитске ТВ изнад неких кућа, изгледају као да их није дотакло време – или наша земља.

Прелазимо мост и идемо даље. С леве стране иза Чегема, који се по дну кланца пени тако енергично да таласи који долазе један другом у сусрет, кипећи око великог камења, као да се међусобно боду, кад одједном израстају чудне грађевине оштрих врхова, направљене од жутог камена – то су древни надгробни споменици. Окружени су остацима неке грађевине од цигала. У даљини се види савремено гробље.

Видимо онижег мушкарца светле косе, лица испијеног од ветра: држећи у рукама остругану дебелу палицу – штап, који олакшава кретање планинским обронцима, он некуда иде ивицом пута. Застајемо, нудимо да га повеземо. Наш нови познаник одлично говори руски, скоро без акцента, једино што појачава сугласнике, изговарајући их некако посебно тврдо, с котрљајућим „р“. Са задовољством седа у кола и као водич, одговара на наша питања. Грађевине оштрих врхова? Да, то су гробнице. „Мрррррртав грррррад,“ – као да то подвлачи, каже Ибрахим. Напокон питамо отворено: има ли овде рушевина хришћанских цркава? Ибрахим одједном постаје узбуђен – чак и пена као да му се појављује на угловима усана. „Дррррраги!“ – скоро да виче. - Запамти! Овде никад није било хришћана! Никад!“ „Не мислиш ваљда да ћу да те лажем? – чуди се отац Игор с предњег седишта. – Па ја сам свештеник! Тако пише у старим књигама“ Да је свештеник било је ионако очигледно – носи подрасник и скуфију, - али Ибрахим то схвата тек сад. На тренутак се загледа, онда пружа руку... и извињва се: „Опрости, брате, нисам хтео да те увредим,“ – само моли да му поклонимо књигу у којој је написано да су овде живели хришћани. А ја се присећам приче коју ми је испричао један локални свештеник, и која је изашла пре једанаест година, кад је тек почео да служи.

Рукоположен је након што је на Северном Кавказу убијен отац Игор Розин, и млади свештеник, иако је горело срце у њему, није баш најрадије носио подрасник на улици.

И деликатно је замолио надлежног архијереја за благослов да ван храма носи цивилну одећу. Архијереј је дао благослов. Једном приликом је свештеник из своје парохије кренуо да служи у Наљчик – као обично, маршрутним аутобусом. Сео је држећи на коленима огромну кесу с подрасником, расом, одеждом, напрсним крстом и свим што свештеник треба да носи. Гледа кроз прозор. И одједном чује глас: „Слушај, зар те није срамота? Зашто се тако понашаш? Сви знају да си свештеник, - зашто сам то кријеш и идеш с „преобуком“?“

„И ето, - причао је касније свештеник, - од тада никад нисам изашао из куће без подрасника. Врло је важно увек носити подрасник. Зато што где год да се налазиш, то одмах говори људима о томе ко си ти. Јер ти си – свештенослужитељ, служиш Богу. Понекад то улива поштовање, понекад – неприхватање, понекад чак и злобу, али увек и у свакој ситуацији те обвезује да се налазиш пред Лицем Божјим.“

А човека из машрутног таксија свештеник је познавао из виђења: били су вршњаци иако су ишли у различите школе. Неколико година после тог догађаја – 2010.г. Аскер Џапујев, - тако се звао, - био је на чеу екстремистичке групације Џамат „Јармук“, такозваног Кавкаског емирата кад је претходни командир убијен. Годину дана касније убијен је и Аскер Џапујев – за време специјалне операције у насељу Прогрес у Ставропољској покрајини. Било је написано да се у години кад је он био амир Џамата, активност терориста у Кабардино-Балкарији веома повећала.

Такве су реалије овдашњег живота. Међутим, не само старе књиге, већ и сам балкарски језик још увек чува древне трагове православног живота. Балкарци јун зову Николај – месец Николаја; јул – Елија ај, месец Илије; реч која значи црква – килиса – личи на грчку еклесију, постоји чак и Абистол ај – месец апостола, иако сами носиоци језика не схватају увек шта значе ови називи и одакле су се појавили.

Наш други саговорник је на срећу брзо схватио да тражимо „кулу с крстом и степениште на стени“ и објаснио нам је како да до тамо дођемо.

За „кулу с крстом“ се испставило да су рушевине малог византијског храма од цигала, које су за разлику од балкирских грађевина, везане малтером. Ако се погледа с друге обале уског гланца – изгледа просто као гомила камења на планини, а кад се човек попне – види: ево царских двери, ево престола, ево жртвеника на којем не неко ко је овде био пре нас свећом накапао осмокраки крстић. Наравно, под се провалио и разуме се, крова већ одавно нема.

И у међу овим зидинама се молимо пред иконом Мајке Божије „Моздокска“. На ветру лепрша мантија јеромонаха и два велика орла од оних који су кружили изнад суседне стене долећу да виде шта се дешава кад отац Игор на јектенији помиње браћу нашу, која су се подвизавала на овом месту.

Ко је овде градио храм и у кланац уклесао степениште које кривуда у њему и одлази тамо, куда се више не може попети – као на небо? Ко је служио у овом стењу поред орлова, који су долетали да виде Свету литургију?

Како су живели овде? Колико их је било? Како су се звали? Како су се спасавали на овим планинама? Како су одавде отишли – живи или право на небо? Бог зна. И нико од нас: све је отишло у историју, као вода с Чегемских водопада, која лети с висине у планинске реке.

Али, Анђели стоје пред престолима које су људи срушили, код древних храмова изгубљеним у планинама. И с Анђелима се моле оци, и одговарјући на њихову молитву одједном се расејава сива копрена облака, и сија у плавој чистини јарко сунце, и дуге обасјавају водопаде. Олтари Твоји, Господе над војскама!

Ако се прође овим кланцем даље – другом страном, поред чудно огромне пећине у стени, изнад реке која клокоће доле, тамо где се завршава уска стаза, - и ако човек зна где да тражи, видеће степениште, које води у цркву у стени. Управо овде је, пославши човека на опасно путовање Петер-Симон Палас и „набавио део Јеванђеља на старогрчком језику“ и „поједине делове књига који се користе на грчкој литургији“.

Отац Игор одлучује да се попне степеништем, чији степеници, које држи древна грађевина од цигле, вртоглаво стрмо одлазе нагоре. Гледамо одоздо како се црна фигура монаха пење скоро окомитом стеном и одједном зауставља: горњи део степеништа се одвалио и даље се не може без специјалне опреме – значи, не данас.

Ако човек обиђе ову монашку лествицу до неба, за неколико дана ће изаћи у Баксански кланац, у Тирниаузу, - управо с оне стране где се изнад њега уздиже планина Тотур. За његов врх се хватају облаци и заустављају у кланцу, држећи град у сенци док свуда слободно ликује сунце. Тотур одоздо често изгледа мрачно, али они који су се на њега пели знају да он, иако је заиста трог, чува у себи и велику љубав.

Крајем јуна прилази његовом врху су покривени тепихом од рододендрона, а у подножју – не из правца града, већ из другог, где мештани сад скоро не иду, плашећи се разноразних непожљених сусрета – влада скоро првосаздана лепота и на алпским ливадама цветају жути планински љиљани, од којих у таласима допире такав мирис којим се не може похвалити ниједан баштенски. У освит љиљане покрива крупна роса, јарко се жутећи над сочном зеленом травом на фону плавог неба и човек се одједном задивљен сећа Писма: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих“ (Мт. 6, 28-29), - опростите мени, становници града, - запањује се због прецизности: заиста, нико и никад се у свој својој слави није облачио као сваки од њих.

Тотур је следеће одредиште наше маршруте. Назив планине, код чијег изласка на врх напокон после десет сати тешког пешчења по предгорју, устајемо сви заједно – је изврнуто грчко име Теодор. О томе како је могао овде да се појави у свом интервјуу, које је локална телевизија снимила крајем априла 2001. године, говори отац Игор Розин: „По историјским подацима, мештани – Бакарци – су пре насилне исламизације били хришћани. Овде – отприлике на месту где је сад нш храм – налазио се храм Теодора. Имамо двојицу светих Теодора – то су Теодор Стратилат и Теодор Тирон. Не знам у част којег Теодора је храм освећен, али заиста постоје поуздана историјска сведочанства. Овде се налазио православни храм, саграђен још у време Византије и чак старци – они у позним годинама – сећају се да су пре него што је овде подигнут град, ту постојале његове рушевине. Из генерације у генерацију је преношено знање да је то био хришћански храм.“

У нашој малој литији – настојатељ храма светог Георгија из Тирниауза, председник црквеног одбора Саша и ја – с „Моздокском“ иконом Мајке Божије, пењемо се на врх Тотура како бисмо се по благослову Пјатигорског и Черкеског Теофилакта помолили тамо Пресветој Богородици за Кавказ.

Ја не могу да дођем до самог врха – изашавши на превој између кланаца и погледавши с падине окренуте према Тирниаузу град (изгледа као кад се гледа из авиона), одустајем. Друг Саша остаје са мном, а отац Игор се окомитим стенама пење на горе и гледамо с превоја како се црна фигура час појављује, час нестаје у даљини. Напокон – једва видљив – само се бели епитрахиљ – он стаје на сам врх Тотура, а ми на свом првоју и изнад стена поново допире:

„Боготјечнаја звјезда јависја икона Твоја, Богомати, страну кавкаскују обтјекајуши и сушчих во тмје невједенија свјетом Боговједенија озарјајушче, скорбјашчих радиостију восполњајушчи, ишчушчих помошчи Твојеј утјешајушчи благодатију Сина Твојего и Бога, Јему ће благодарствење вопијем: алилуја.“

„Као звезда која се по извољењу Божијем креће, јавила се икона Твоја, Богомати, обилазећи кавкаску земљу и оне који су у тами незнања обасјавајући светлошћу Богопознања, тужне радујући, оне који траже помоћ Твоју тешећи, благодаћу Сина Твог и Бога, Којем са захвалношћу кличемо: алилуја.“

Анастасиjа Рахлина, са руског Марина Тодић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Одељење за црквене добротворне сврхе и социјалну службу Московске Патријаршије почетком августа 2013. године пренело је на рачун Антиохијске Патријаршије 1.320.407 долара. Ова средства су прикупљена, са благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у храмовима Руске Православне Цркве. Новац ће бити употребљен за помоћ жртвама рата у Сирији.

- Не постоји ништа изненађујуће у томе што велика Руска Црква и велики руски народ увек подржавају своју сестру Антиохијску Цркву. Са великим разумевањем за патњу сиријског народа покренули су велик хуманитарну акцију, рекао је Патријарх антиохијски и свег Истока Јован у писму које је 21. јула 2013. годиме упутио Патријарху московском и све Русије Кирилу. Поглавар Антиохијске Цркве је изразио највеће поштовање и дубоку захвалност за организовање прикупљања помоћи за пострадале у Сирији, као и уверавање да ће расподелити средства по детаљном плану и направити извештај за шта су прикупљена средства потрошена.

Крајем јуна, са благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у свим храмовима је почело прикупљање помоћи за жртве сукоба на Блиском истоку. Донације су дошле из свих епархије, парохија и манастира, као и од појединаца из многих градова (Калињинград, Владивосток, Јекатеринбург, Сиктивкар, Саранск, Мурманск, Псков, Оренбург, Волгоград, Тула и друге). Помоћ је стигла чак из Кримска, чији становници су доживели у последњих годину дана разорне поплаве. Такође, на рачун Одељења за црквене добротворне организације и социјалну службу стигла су средства из Израела, Јерменије, Италије, Немачке и других земаља.

СПЦ

Свету литургију у успенском храму служио је Архиепископ сурошки Јелисеј, уз саслужење Архиепископа керченског Анатоолија, викара Сурошке епархије, протојереја Павла Цветкова, старјешине храма Воздвижења часног крста у Женеви (Руска загранична црква) и локалног свештенства.

Након свете литургије и помена уприличена је тртпеза за којом су присутни размјенили сјећања на свог духовног оца, а представљена је и књига „О Митрополиту сурошком Антонију“, чије објављивање се поклопило са десетогодишњицом упокојења првог предстојатеља Сурошке епархије и истакнутог духовника и аутора.

Извор: Радио Светигора

Тренутно, нови храм, посвећен породици последњег руског цара Николаја II, која је погубљена од стране бољшевика у 1918, налази се у фази цртежа-плана. Његову изградњу је благословио патријарх Московски и целе Русије Кирил. Камен темељац будуће цркве ће бити постављен ове године, каже архимандрит Олег Черепанин.

„Биће нам потребно око две недеље да добијемо грађевинску дозволу. Али, пошто је православна црква Московске патријаршије у Тајланду веома позната, неће бити никаквих проблема. Након тога ћемо почети припремне радове. Чин полагања камена темељца за нову цркву планирамо за новембар – децембар. Ствар је у томе, што је у децембру планирано освећење цркве Светог Николе у Банкоку, којем ће присуствовати један од владика из Москве. И ми бисмо желели да тај Владика обави обред полагања темељца за нови храм. То ће бити веома симболично. Уосталом, ове године се обележава 400-та годишњица династије Романов. И наш нови храм ће бити саграђен у част Царских великомученика – последњих из царске породице Романов.“

Нову цркву, као и све претходне, градиће Тајланђани – такав је закон у држави. Искусни тим радника, изгледа, не зна за одмор. Он је недавно завршио изградњу још једне цркве и већ је спреман да преузме следећи пројекат, наставља отац Олег.

„Ових дана, завршава се изградња храма на Самои. Он је већ отворен, ради, и врло је посећен од стране парохијана. Али, потребно је још уклонити отпадке из околине, пошто је тамо приватно власништво. Када се све заврши, у договору са грађевинским предузећем, тим радника ће прећи на нашу земљу у Хуахину и почеће копање темеља.“

Свих шест постојећих цркава Московске патријаршије у Краљевини, никада нису биле празне. Оне се налазе у великим туристичким градовима, где се одмара велики број туриста из бивших совјетских република. И Тајланђани показују велико интересовање за Православље. Током протеклих неколико година, у источну хришћанску веру је прешло неколико десетина локалних становника. Могло је бити и више, али са сваким новим обраћеником се озбиљно ради, и то траје око шест месеци, објашњава православни свештеник.

„Ради се у томе, да будизам, за разлику од других религија, у својој догми види Христа као још једну од реинкарнација Буде. И, ако Тајланђани долазе код нас са таквим мислима, наравно, не можемо да их крстимо. Ми им објашњавамо основе хришћанства. Многи од њих не разумеју искључивост вере у Христа и његове речи: „Ја сам пут, истина и живот.“ То је зато што их од детињства уче да су све религије исте, све религије уче једно те исто само у различитом облику. И треба им објаснити. Међутим, наш став је принципијалан – не вршити никакав притисак при преласку у Православље. Они имају могућност да проучавају Православље, службе у храмовима се обављају на тајландском језику. Они могу посећивати храм, док су још увек будисти, и онда направити избор.“

Један од првих који је прешао у хришћанство у Краљевству је био Данај Вана. Данас је познат као свештеника Данила. Пре неколико година, један младић је завршио Богословију у Русији и вратио се кући. Тренутно, још шест студената се налази у Москви и Санкт-Петербургу. Међу њима су, не само Тајланђани, већ и становници Камбоџе и Лаоса. И још двоје ће отпутовати у Русију наредне године. Могуће је да ће они, вративши се на Тајланд у свештеничкој мантији, служити у храму, подигнутом у част светих Царских великомученика у Хуахину. За сада је планирано да овај, седми, храм буде нека врста поклона за 15. годишњицу Православља у Тајланду. Јубилеј ће бити прослављен у јесен 2014.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/08/07/%D1%98%D0%BE%D1%88-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%83/

Давид Велики Комнен био је последњи трапезунтски цар, трећи син цара Аалексија IV Трапезунтског и Теодоре Кантакузин. Владао је од 1459. до 1461. године. На трону је наслиједио свог брата Јована IV.

Спомен светог Давида Великог Комнена и са њим пострадалих прослављаће се 1. новембра, на дан њихове мученичке кончине.

http://www.mitropolija.com/kanonizovan-poslednji-trapezuntski-car-david-komnen/

Срамота за Турску, мало им је нових џамија.

Trapezunt (‪#‎Trabzon‬) Hagia Sophia, one of the most beautiful ancient ‪#‎Byzantine‬churches turned into a mosque. Shame for ‪#‎Turkey‬. Is there such a lack of new mosques?

http://www.economist.com/news/europe/21582317-fine-byzantine-church-turkey-has-been-converted-mosque-erasing-christian-past

Erasing the Christian past A fine Byzantine church in Turkey has been converted into a mosque Jul 27th 2013 | TRABZON |From the print edition

Sinful paintings on the ceiling?

ON JULY 5th the mufti of Trabzon gathered with other citizens for the first Friday prayers of the holy fasting month of Ramadan, not at a mosque but at an ancient Byzantine church. The gathering was a symbolic re-enactment of the conquest in 1462 of this ancient Greek Black Sea port by Mehmet II, the Ottoman sultan who had wrested Constantinople from the Byzantines in 1453. He marked his victory by converting the Haghia Sophia cathedral of today’s Istanbul into a mosque.

Haghia Sophia’s sister of the same name in Trabzon is less grand. Yet with its dazzling frescoes and magnificent setting overlooking the sea, the 13th-century building is regarded as one of the finest examples of Byzantine architecture. As with other Christian monuments, the Haghia Sophia in Trabzon has become a symbol in the battle between secularists and Islamists. It was converted into a mosque around the 16th century and, after other incarnations, became a museum in 1964. But the Islamists won the last round in 2012 when a local court accepted the claim by the General Directorate of the Pious Foundations, the government body responsible for Turkey’s historic mosques, that the Haghia Sophia belonged to the foundation of Mehmet II and was being “illegally occupied” by the culture ministry.

Even so, the mildly Islamist Justice and Development (AK) government carried out the conversion in time for Ramadan. A red carpet now obscures exquisite floor mosaics. Shutters and tents beneath the central dome shield Muslim worshippers from “sinful” paintings of the Holy Trinity. Shiny steel taps with plastic stools for ablutions clutter a once-verdant garden filled with ancient sculptures.The decision provoked surprising anger in a city notorious for its ultra-nationalist views. “It’s about erasing the Christian past, reviving Ottomanism,” says a local historian. “There are enough mosques in Trabzon, half of them empty, what was the need?” chimes in Zeki Bakar, a neighbourhood councillor. A lawsuit has been brought to undo the conversion.

Mazhar Yildirimhan of the Pious Foundations Directorate’s office in Trabzon shrugs off complaints as propaganda. But for experts the conversion is tragic, and will inevitably lead to damaging the building. “It seems to follow closely that of Haghia Sophia in Iznik,” warns Antony Eastmond of the Courtauld Institute of Art, referring to another conversion.

All this is prompting anxiety that the Haghia Sophia in Istanbul “will be next”. These fears are overdone. Restoration work on the famous basilica has continued under a decade of AK rule and Recep Tayyip Erdogan, the prime minister, has dismissed worries about its fate. Yet Mr Yildirimhan makes no secret of his desire for a conversion, which he says is shared by fellow Muslims. “It was ordained by the sultan,” he says. “We have all the records.”

Главни циљ ове свелане поворкезадатак био је да покаже ванвременске духовне вредности православља, до којих је свој народ пре 1025 година довео Свети Владимир. Литија је посетила Владивосток, Хабаровск, Јекатеринбург, Новосибирск, Нижниј Новгород, Ростов на Дону, Патигорск, Санкт-Петербург, Калининград, Бобрујск, Гомељ, Мозиру, Минск, Одесу, Дњепропетровск, Чернивци, Бочански манастир, СветоУспенску Почајевску Лавру, Ужгород, Свјатогорск, Доњецк, Луганск, Харков, Чернигов, Кијев. Моштима кнеза Владимира поклинили су се архијереји, представници власти и цивилног друштва, као и стотине хиљада верника из Русије, Украјине и Белорусије. У многим местима, литију су пропратили културни догађаји, сусрети омладине, разговори са свештеницима.

Мошти Светог кнеза Владимира територији Руске Федерације пратио је јеромонах Амвросије из СветоТројилке Сергијеве Лавре и јеромонах Јефрем из Сторожевског манастира, док је кроз територију Украјине и Белорусије мошти пратио јеромонах Михеј из московског СветоДаниловског манастира.

Организацију литије помогли су Украјинска Православна Црква, Белоруски егзархат, Влада Руске Федерације, АД "Руске железнице", као и Међународна организација "Дан крштења Русије."

Литија је стигла у Москву 30. јула. Мошти Светог кнеза Владимира вратиле су се у своје пребивалиште - храм Христа Спаситеља.

Извор: Московска Патријаршија, СПЦ