Састанак поглавара одржана је у духу сарадње хришћанских заједница у Египту, у циљу решења новонасталих проблема хришћана у тој земљи.

Извор: Александријска Патријаршија

Новог Архиепископа етиопског примио је Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил у присуству отаца Светог Гроба. Током посете разговарало се о древним везама између етиопског и грчког народа, почев још од пре Христа, и истакнути су складни односи између Етиопске Цркве и Јерусалимске Патријаршије.

Саговорници су се дотакли и мирног суживота између Етиопљана и Грка у пределима Цркве Васкрсења Христовог и манастира Аврам, као и о спремности и могућностима Јерусалимске Патријаршије да помогне Етиопљанима при решавању одређених проблема у њиховом манастиру, познатом као Дабре Селтан, а који се налази на крову цркве Васкрсења Господњег.

Његово Блаженство је подарио етиопском Архиепископу енколпион од слоноваче (панагију) и крст, као и „Историју Јерусалимске Цркве“ од Хризостома Пападопулоса, пожелевши му мирну и плодну службу Архиепископа.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

Читава светска заједница треба да „седне заједно и да путем миротворачких преговора уговори разрешење овог бесконачног рата. Ово је моја порука“, рекао је Епископ Николај Озоне, из Антиохијске Православне Архиепископије за Северну Америку, чији поглавар је Патријарх антиохијски са седиштем у Дамаску. Хришћани сачињавају отприлике 10% сиријског већинског муслиманског становништва. У овој земљи православни хришћани су под јурисдикцијом Антиохијске Православне Патријаршије.

Председник САД Барак Обама рекао је у петак да разматра могућност „ограниченог напада“ на Сирију, где је, према проценама УН, страдало више од сто хиљада људи у грађанском рату. Државни секретар Џон Кери је истакао у говору истога дана да постоји „јасан“ доказ да је сиријска влада употребила бојне отрове против својих грађана.

Два хришћанска поглавара – сиријски православни Архиепископ Алепа и грко-католички Архиепископ отели су неидентификовани терористи у Сирији у априлу ове години. Још није познато место садашњег њиховог боравка. Пре две недеље терористи су убили једну групу хришћана у једном месту у Сирији, јавља Асошијетид прес. Епископ Николај је рекао да је око 3 милиона хришћана живело у Сирији на почетку сукоба, али су многи избегли у Француску, Британију, САД и Русију. Он се нада да ће се они вратити по окончању сукоба.

У јулу су се великодостојници хришћанских Цркава света окупили у Москви ради прослављања 1025-годишњице христијанизације Кијевске Русије, средњовековне државе која је обухватала делове области садашње Русије, Украјине и Белорусије. Том приликом су потписали заједничку резолуцију о положају хришћана на Блиском истоку.

Потписници овог документа обратили су посебну пажњу на примере прогона хришћана у тој области и позвали на обуставу војних дејстава у Сирији.

Извор: Московска Патријаршија

Наше земље пролазе кроз тешки период живота и са својим народима суочавају се са изазовима с пуно опасности. Ово болно стање у којем смо се нашли, а у којем многим људима прете убиства, отмице, присилне миграције, као и употреба оружја за масовно уништење, кршење међународног права, бомбе које свуда унаоколо уништавају безбедност појединаца и њихових домова, док се религија користи за изазивање раздора међу сународницима - све то чини да се осећамо јадно и тужно. Рат и даље прети нашим државама и чини се да су умањене шансе за успостављање мира. И поред свих ових невоља, наша Црква, која је ухватила дубоког корена у овој земљи, и ми инсистирамо на одређеним заједничким принципима као основама за њено учешће у јавним пословима. Она захтева да међународне организације преузму одговарајуће кораке који би имали за циљ заштиту становника ових држава.

Наша Црква позива све ангажоване државе да напусте, посредно или непосредно, све своје личне ускогруде интересе да би помогле да се припреми одговарајући контекст за Сирију и тако дође до основа политичког и мирног решења путем дијалога, а не путем смртоносног сукоба.

Ми такође инсистирамо на сазивању свих органа УН које ће усвојити нови приступ повратку безбедности за народе у овом региону, који иначе плаћају високу цену услед оваквог стања ствари у Либану, Ираку, Палестини и Египту. Овакав став изражавамо гласно и јасно пред нашом и међународном јавношћу услед трагедије која се понавља из дана у дан и која удара на сваку донедавно безбедну кућу и село. Осуђујемо свако насиље над слободом човека и сваки чин који штети људском достојанству. Овакво насиље осуђују логика божанског осећаја убаченог у срце сваког људског бића, логика Јеванђеља и учење Христа Господа, Весника љубави и мира, као и одредбе међународних споразума. Ово је наш приступ као Цркве и као људи који се суочавају са оним што се сада дешава. Ми не сматрамо себе верском мањином, и нећемо икоме дозволити да нас тако посматра, него само кроз перспективу наше пуне националне и грађанске одговорности.

Ми ћемо сарађивати са свима који су добронамерни да се досегне усаглашени национални став, који ће настати нашим договором у вези човека, друштва и улоге политике у развоју културе. Киднаповање наша два брата, Митрополита Јована (Ибрахима) и Павла (Јазигија), један је од случајева који дели наше грађане на две стране и у чијем светлу не можемо остати без одговора.

Овом приликом дужност нам је да подсетимо јавност да су прошла четири месеца од овог тужног догађаја. Све ово време је прошло са пуно неизвесности, гласина и анализе разлога отмице, околности њиховог отимања и њихове судбине. Током ових месеци наша Црква остала је у непрестаној молитви и наставила је да узноси молитве Богу Свемогућем да их закрили својом милошћу. Она је све ово урадила са пуном свешћу да наше понашање, понашање нас верника који живимо у љубави и миру, не може бити другачије него у потпуном складу с нашом вером, добро укорењеном у Крсту и дубоко укорењеном у Васкрсењу. Док су наша срца и срца наших људи била загрејана молитвама и молебанима за безбедан повратак наша два вољена епископа и свих отетих, Патријаршија антиохијска и свег Истока је учинила све од себе и контактирала све међународне и регионалне институције и покуцала на сва црквена, регионална и међународна врата. Упркос свему овом, нисмо добили одређено и поуздано обавештење у вези овог хуманог проблема на било који задовољавајући начин. Захваљујемо свима које се баве овим питањем на напорима у вези овога и ценимо све оне племените људске ставове и залагања који су исказали солидарност и помоћ, па иако нису довели до очекиваног циља. Отмичари, они који стоје иза њих и они који скривају овај злочин, свесни су лоших последица отмице ова два хришћанина у региону и међу становницима овог подручја.

Као заједница која је свесна своје културне улоге и будући да је интегрални део друштва ове земље, настојимо да будемо у пуној хармонији са својим историјским наслеђем. Стога ћемо остати дубоко укорењени у овој земљи, увек покушавајући да будемо посланици мира и дијалога. Па ипак, осуђујемо оно што се десило и чудимо се недостатку ефикасних напора да се стане на крај овој болној стварности. Ми се такође питамо зашто нема довољно информација о нама. Ми ћемо планирати наставак рунде посета са циљем да што пре дође до коначног решења овог проблема. Ћутање нимало не помаже, али охрабрује нас да захтевамо хитно ослобађање Митрополита, и свих оних који су отети. Очекујемо да међународно заједница буде одговорна око окончања ове ситуације. Ми такође желимо да добра залагања превладају у целом региону. Чули смо да се ова међународна заједница често претвара како плаче за хришћанима на Истоку и како жали због онога што се код њих назива - лоша ситуација. Међутим, не треба нама ова утеха, јер наша судбина у нашим земљама истоветна је судбини наших сународника са којима смо живели и живимо у љубави и слози већ дуго, дуго времена. Нама је заиста непопходна помоћ како бисмо сазнали судбину наше браће, и уверени смо да међународна заједница има капацитета, ако хоће, да разреши ово питање.

Молимо се Богу да укаже своју милост онима који су изгубили животе због оваквог стања ствари, а да утеши срца оних који су ожалошћени и ободри оне који пролазе кроз патње.

Нека нас Свемогући Бог заштити Својом праведном руком и нека нам улије надахнуће за добро путовање у будућност.

Извор: Антиохијска Патријаршија, СПЦ

Хришћани на Блиском Истоку, рекао је Патријарх Теофил, осећају се напуштено као никада до сада од стране политичке моћи и власти. Нестабилна ситуација на Блиском Истоку спречила је долазак поглавара Антиохијске и Александријске патријаршије на Кипар где је требало да буде окупљање поглавара Цркава на Блиског Истока.

На свечаној литургији саслуживали су домаћин Архиепископ кипарски Хризостом и Патријарх јерусалимски Теофил. Литургија је служена поводом гостопримства Кипарске архиепископије која је примила у посету омладину из Египта, Сирије, Јордана и палестинских територија.

Извор: Ромфеа.гр, СПЦ

„Међународна заједница би требала да оконча случај“, казао је Патријарх на прес конференцији одржаној у суботу.

Он је указао на то да су „отмичари свјесни утицаја који отмица двојице истакнутих хришћанских личности има на развој догађаја у региону“.

Патријарх је казао да је контактирао више међународних чинилаца али „нико није дао никакав одговор о инциденту“.

„Потребна је помоћ да се открије судбина отетих у Сирији. Увјерени смо да би међународна заједница могла ријешити случај“.

„Отмица двојице архијереја је један од случајева које не смијемо занемарити“, истакао је предстојатељ Антиохијске патријаршије.

Двојица архијереја из сиријског града Алепа, православни Митрополит Василије и сиро-јаковитски Митрополит Јохана Ибрахим, киднаповани су 22. априла ове године приликом поврака са турско-сиријске границе.

Ниједна група још увијек није преузела одговорност за отмицу.

Извор: Радио Светигора

Са благословом Свјатејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, а на позив Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Јована, председник Оделења спољних послова Московске Патријаршије Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев) допутовао је 27. августа у дводневну посету Хрватској

Митрополита су пратили Епископ моравички г. Антоније, предстојатељ Подворја Српске Патријаршије у Москви, помоћник ректора за магистарске и докторске студије јеромонах Јован (Копејкин), сарадник Секретаријата при Оделењу спољних послова А.Ј. Хошев и референт председника Оделења А.А. Ершов. На загребачком аеродрому високе госте су дочекали Митрополит загребачко-љубљански г. Јован и народни уметник Руске Федерације Н.А. Мухин, који је осликао загребачки Преображенски храм и цркву манастира Лепавине.

Са аеродрома се митрополит Иларион упутио у резиденцију Председника Хрватске, где га је примио председник г. Иво Јосиповић. Председник државе је топло поздравио високог госта и изразио радост због на посете Загребу. Разговорој је протекао у топлој атмосфери разумевања.

Састанку су присуствовали Епископ моравички Антоније, амбасадор Руске Федерације у Хрватској Р.В. Макарјан, чланови Митрополитове пратње, саветник у Амбасади Руске Федерације у Загребу А. Федоров, као и саветник председника Хрватске за науку, високо образовање и верска удружења А. Мариновић и саветник Председника за инострану политику К. Лахорски. На крају сусрета размењени су дарови.

Уочи празника Успења Матере Божје, Митрополит волоколамски Иларион одслужио је бденије у Преображенском саборном храму у Загребу. Саслуживао је Епископ моравички Антоније с члановима пратње високог госта. По окончању богослужења Митрополит загребачко-љубљански Јован уручио је Митрополиту Илариону највише одликовање Митрополије загребачко-љубљанске - орден Катарине Кантакузине Бранковић I степена. Узвратио је митрополит Иларион својим говором благодарности:

- Радујећем се на могућности да први пут посетим Хрватску, богоспасајеми град Загреб и да се помолим у овом Преображенском саборном храму с Вама, Ваше Високопреосвештенство. Многи од вас прошли су кроз искушења, но данас је Бог благословио Вашу земљу. И сада, на празник Успења Пресвете Богородице, имам част да Вас лично поздравим, драги владико Јоване, јер протеклих година овде обављате високу и одговорну службу православног архипастира, беседио је Митрполит који је истакао значајну архипастирску службу митрополита Јована на учвршћењу православне вере у свом стаду и приметио да данас својим очима може посматрати плодове својих трудова. - Радујем се што ћемо сутра заједно савршити Божанску Литургију у манастиру Лепавини, у једном од историјских средишта Православља. Честитајући вам празник Успења Пресвете Богородице, желим вам да чврсто и снажно чувате своју веру. Света православна вера вам је дошла од наших праотаца, који су је штитили својим личним животом и ради ње проливали крв своју... Њиховим трудом и жртвама православна вера је дошла до нас, а ми ћемо је предати својој деци и унуцима. Нека Господ благослови ову земљу и овај град, свакога од вас и вас лично. Нека Господ очува православну веру у овој земљи! Нека Господ чува Вашег архипастира, пастире и све вас на многаја и благаја лета. Амин.“

По окончању богослужења, у згради Загребачко-љубљанске митрополије приређена је свечана вечера у част високих гоистију из Русије, уз учешће амбасадора Руске Федерације у Хрватској Р.В. Маркарјана, амбадсадора Укајине у Загребу А.М. Левченка, градоначелника Загреба М. Бандића, народног уметника Руске Федерације Н.А. Мухина, преддставника Загребачке надбискуипије Мије Горског и свештеника Недељка Пинтарича и других.

Овом приликом је Митрополит Јован уручио Митрополиту Илариону репринт издање „Вараждинског Апостола“, писаног у 14. веку по налогу Катарине Кантакузине Бранковић, док су пратиоци одликовани њеним орденом II степена.

На Успење Пресвете Богородице Митрополит Иларион је началствовао Литургијом у манастиру Лепавини, подигнутом средином 16. века. На молбу свог домаћина, митрополита Јована, Високопреосвећени Иларион је осветио нови иконостас, који је осликао народни уметник Н.А. Мухин, који је раније живописао Саборни преображенски храм у Загребу и капелу Светог Тихона Задонског у Лепавини.

На Литургији су саслуживали Епископ моравички Антоније, игуман Лепавине Гаврило (Вучковић), јеромонах Јован (Копејкин), као и свештеници Митрополије. Митрополит Јован се обратио Митрополиту волоколамском и заблагодарио му на посети. После размењених дарова, Високопреосвећени Иларион се обратио верном народу.

Пред ручак је Митроплит Иларион дао интервју за загребачку телевизију и изнео своје утиске са сусрета с председником Јосиповићем и православним верним народом у Загребу и Лепавини. У наставку је приређен ручак у манастирском конаку.

Према Служба за комуникације Оделења спољних послова Московске Патријаршије

СПЦ

„Још једном, као што је то био случај и са Ираком, Сједињене Државе се понашају као међународни егзекутор“, казао Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе при Московској патријаршији.

У разговору за информативну агенцију Asia News, владика Иларион је оштро критиковао позицију САД-а као „у потпуности једнострану“.

„Без одобрења Уједињених Нација, они хоће да одлуче судбину цијеле земље са милионима становника“.

„Још једном“, казао је представник Руске православне цркве, „хиљаде живота биће жртвовано на олтару имагинарне демократије“. Међу њима, по митрополитовим ријечима, то су, прије свега, „хришћани, за чију судбину никога није брига“.

Они се „налазе у опасности да постану таоци ситуације и главне жртве радикалних екстрмистичких снага, које ће, уз помоћ Сједињених Држава, доћи на власт“.

„Међународна заједница“, закључио је Митрополит Иларион, „мора урадити све да се избјегне развој догађаја у овом правцу“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Истог дана патријарх Јован X посетио је и манастир Светог Ђорђа. Посету овим великим православним светињама Његово Блаженство је искористио и да се сусретне са представницима овдашњих државних и црквених удружења. Дан раније, патријарх Јован је служио благодарење у манастиру Пресвете Богородице уз моливетно учешће монахиња тог манастира и верног народа. Пре доласка у ову велику светињу Патријарх антиохијски и свег Истока свечано је дочекан на улицама града.

У преподневним часовима 24. августа 2013. године, патријарх Јован X одржао је братски састанак свештенства Дамаска.

Извор: Антиохијска патријашија

СПЦ

Фотогалерија и линк ка теми

Саслуживали су презвитери који опслужују арапске православне заједнице у околним местима Тавора. Велики број поклоника је побожно учествовао у богослужењима, а допутовали су из Грчке, Русије, Белорусије, Украјине, Румуније и са Кипра.

После Божанске Литургије, игуман ове манастирске обитељи угостио је Патријархову пратњу, међу којима и надлежног Митрополита Назарета, и понудио им одмор у манастирском конаку. Послужење је уређено и за поклонике.

На Преображење Литургија је служена и на Гробу Пресвете Богородице у Гетсиманији; служио је Архиепископ авилски Доротеј, док је у манастиру Преображења у Рамали служио Његово Високопреосвештенство Филумен, Архиепископ Пеле и Патријархов викар за Ирбет у Јордану.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

Грчки православни Митрополит Арсеније (Кардамакис) апеловао је на аустријску јавност као и на Европску унију да се што снажније заложе за прогањане хришћане на Блиском истоку. „Насиља која врше екстремисти у Египту у последње време скренула су пажњу људи широм света и очигледно су засенчила сукобе у Сирији. Међутим, управо тамо је страх за живот, и опстанак у животу је постао свакодневна брига хришћана“, пише Митрополит у свом званичном саопштењу. „Свим дипломатским и политичким средствима треба спречавати не само верску, него и хуманитарну и културну катастрофу“.

Не само у Египту, него и у Сирији запажа се све јасније да су „хришћанске хиљадугодишње заједнице и њихове цркве и манастири изложени стварној опасности, да им прети не само опстанак као такав, него и да ће занавек бити искорењени“. То што се у 21. веку понављају слике древног прогањања хришћана, испуњава Митрополита „дубоком забринутошћу и искреним саучествовањем“. Митрополит Арсеније је и председавајући Православне епископске конференције у Аустрији.

Високопреосвећени подсећа и на киднаповање у Сирији Митрополита Павла Јазигија, брата грчког православног Патријарха антиохијског Јована X, и мар Григорија Јована Ибрахима. И поред интензивних дипломатских настојања, они до сада нису пуштени на слободу.

(Infos: www.metropolisvonaustria.at)

Извор: Катпрес

Хиљаде ходочасника из разних крајева света стигли су на планину Грамбарку на овогодишњу празничну прославу у манастиру посвећеном Преображењу Господњем, а који броји око 30 монахиња. Свечана Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава, уз саслуживање више епископâ Пољске Цркве.

Треба истаћи да ова планина представља свепољско место ходочашћа, посебно на дан великог празника Преображења Господњег, када се окупљају хиљаде људи сваке године користећи се свим могућим превозним средствима. Свакако, стотине верника долазе пешке, ходајући више дана и прелазећи и до 150 километара, а ноћу би остајали на отвореном. Такође, стари обичај је да се носи и пободе дрвени крст на месту ходочашћа, па се сваке године увећава број пободених крстова свих величина.

Извор: Ромфеа, СПЦ

Током ове посете, састао се и са значајним сарадницима области Калаврије, где превладава чврста сарадња клира и народа, како би се информисао о ситуацији и потребама епархије и усмерио даљи рад и развој Митрополије у овим крајевима.

У својој беседи Високопреосвећени Митрополит је, видно дубоко дирнут, упутио монаштву и присутном верном народу поруку наде, а посебно се осврнуо на значај присуства епископа грчког порекла у овом светом манастиру први пут након 11 векова.

Извор: амен. гр, СПЦ

Навикли смо да сматрамо Северни Кавказ исконском земљом ислама, али није тако: сведочанства о томе да је пре хиљаду година ова земља била православна, могла су се пронаћи још у XVIII веку, а да не говоримо о одлично сачуваним Зеленчукским храмовима на територији данашње Карачајево-Черкезије.

„Северни Кавказ је једна од најстаријих колевки хришћанства у Русији. Развој и утврђивање хришћнске вере међу народима овог региона представља једну од најмање проучених страница у историји Руске Православне Цркве,“ – писао је у предговору својој дисертацији „Историја хришћанства на Северном Кавказу и пре и после његовог припајања Русији“, митрополит Ставропољски и Владикавкаски Гедеон (Докукин), за којег је ова земља представљала изузетан бол: јер управо владика је рукоположио и оца Анатолија Чистоусова којег су 1997. године терористи убили у Чеченији, и оца Игора Розина, који је убијен 2001. године у Кабардино-Балкарији, у Тирниаузу, баш у свом храму.

Ватрена дисертација митрополита Гедеона која се још увек изучава у Ставропољској богословској школи, написана је 1960-их година, али и након више од пола века историја хришћанства на Северном Кавказу и даље остаје „слабо проучена“.

„Камена црква дужине 4 хвата постоји у округу Чегем код села Улу-Елт,“ – писао је у свом „Путовању по Русији и Кавкаским планинама“ Јохан-Антон Хилденштет; изводи из његових дела су објављени на руском под називом „Географски и статистички опис Грузије и Кавказа“.

Идемо управо до ове цркве из Тирниауза – наш пут води кроз планинско село Ел-Тјубју, које је познатије под својим руским називом Горњи Чегем. Ми смо: јеромонах Игор, возач Саша (за воланом сребрнасте „Ниве“), две гошће из градића Прохладни – Лариса и мати Валентина и ваша покорна служитељка.

Далеко иза нас остаје Пјатигорск с продавницом „Zara“, скоро као у Тверској улици, с тржним центрима, осветљењем, банкоматима и смело обученим девојкама, истина, углавном са стране. У свим насељима су нове џамије. На улицама – мушкарци који седе на клупама испред кућа и жене у дугим хаљинама и покривених глава. Пут води нагоре, вијугајући међудречаво зеленим планинама које због густе шуме изгледају као да су коврџаве и личе на овчице. Дан је тмуран и зато је зеленило још зеленије. Још једна доминантна боја је боја рђе; постајући све упадљивија, она се помаља са свих страна: с коре дрвећа, камења, стења, па чак и из маховине. Краве које лагано ходају друмом – карактеристично својство региона – смењују неки чупави магарци, којима се свиђа да у дремежу замру насред пута.

Ретка возила их виртуозно заобилазе, крећући се једна другима у сусрет, и енергично свирају: чини се да су мештани који су били у исламским земљама одатле донели ову нову навику. Ако човек затвори очи може помислити да смо негде у Египту.

Пролазимо кроз Доњи Чегем. Путоказ: „Чегемски водопади“. Паркирани аутобуси, пијаца дуж пута, - плетене ствари и Балкарке које енергично раде плетећим иглама. Иду туристи – Јапанци или Корејци, који на својим апаратима сликају све одреда, најхрабрији су – где их човек само све не може сести. Не знам да ли осећају вишезначност овог места.

Са стена брзо тече вода – кад је сунчано изнад Чегемских водопада се простире дуга, али данас је време сасвим другачијег расположења: сребро и кристал струје надоле с тамних стена строго и скоро аскетски. Пут води узбрдо и наша кола постају једина која и даље иду напред – туђи овамо не долазе, а ако и долазе, врло ретко.

„На основу мноштва старих рушевина које се овде могу наћи, може се судити о томе да су ови Чегеми раније били многобројнији док су се придржавали хришћанске религије. Заиста, код њих још увек има цркава из којих се једна налази на обали Чегема и врло је упадљива; саграђена је на стени, у којој је направљена змијолика стаза, оградивши нас с обе стране гвозденим стубићима. У овој цркви се још увек чувају фрагменти књига, од којих сам неколико страница добио пославши једног човека у овај опасан подухват. Један од листова садржи део Јеванђеља на старогрчком језику; за друге се испоставило да су поједини делови књига који се користе у грчкој литургији,“ – писао је крајем XVIII века Петер-Симон Палас у својим „Заблешкама о путовању у јужна намесништва Руске државе 1793. и 1794. године.“

Тражимо управо ове рушевине које су више пута помињали путници из прошлих векова. Ускоро се појављује путоказ: „Ел-Тјубју“. С леве стране се одједном појављује грађевина необична за ова места – хиљадугодишње куле налик на њу стоје с друге стране Главног Кавкаског гребена, у православној Сванетији. У окружењу ниских кућа балкарског села она изгледа потпуно другачије, човек не може одмах да схвати због чега. Можда зато што је кула много старија од свих осталих грађевина – и она је стара око хиљаду година. Иако не, не зато што изгледа као остаци великог брода који је избачен на обалу тамо где живи народ који је заборавио како се плови: очигледно, кула није припадала само другом времену, већ и другој цивилизацији, не балкарској.

Не знамо баш најбоље где се налази оно што тражимо и зато обилазимо насеље које без обзира на то што у двориштима стоје кола и тањири сателитске ТВ изнад неких кућа, изгледају као да их није дотакло време – или наша земља.

Прелазимо мост и идемо даље. С леве стране иза Чегема, који се по дну кланца пени тако енергично да таласи који долазе један другом у сусрет, кипећи око великог камења, као да се међусобно боду, кад одједном израстају чудне грађевине оштрих врхова, направљене од жутог камена – то су древни надгробни споменици. Окружени су остацима неке грађевине од цигала. У даљини се види савремено гробље.

Видимо онижег мушкарца светле косе, лица испијеног од ветра: држећи у рукама остругану дебелу палицу – штап, који олакшава кретање планинским обронцима, он некуда иде ивицом пута. Застајемо, нудимо да га повеземо. Наш нови познаник одлично говори руски, скоро без акцента, једино што појачава сугласнике, изговарајући их некако посебно тврдо, с котрљајућим „р“. Са задовољством седа у кола и као водич, одговара на наша питања. Грађевине оштрих врхова? Да, то су гробнице. „Мрррррртав грррррад,“ – као да то подвлачи, каже Ибрахим. Напокон питамо отворено: има ли овде рушевина хришћанских цркава? Ибрахим одједном постаје узбуђен – чак и пена као да му се појављује на угловима усана. „Дррррраги!“ – скоро да виче. - Запамти! Овде никад није било хришћана! Никад!“ „Не мислиш ваљда да ћу да те лажем? – чуди се отац Игор с предњег седишта. – Па ја сам свештеник! Тако пише у старим књигама“ Да је свештеник било је ионако очигледно – носи подрасник и скуфију, - али Ибрахим то схвата тек сад. На тренутак се загледа, онда пружа руку... и извињва се: „Опрости, брате, нисам хтео да те увредим,“ – само моли да му поклонимо књигу у којој је написано да су овде живели хришћани. А ја се присећам приче коју ми је испричао један локални свештеник, и која је изашла пре једанаест година, кад је тек почео да служи.

Рукоположен је након што је на Северном Кавказу убијен отац Игор Розин, и млади свештеник, иако је горело срце у њему, није баш најрадије носио подрасник на улици.

И деликатно је замолио надлежног архијереја за благослов да ван храма носи цивилну одећу. Архијереј је дао благослов. Једном приликом је свештеник из своје парохије кренуо да служи у Наљчик – као обично, маршрутним аутобусом. Сео је држећи на коленима огромну кесу с подрасником, расом, одеждом, напрсним крстом и свим што свештеник треба да носи. Гледа кроз прозор. И одједном чује глас: „Слушај, зар те није срамота? Зашто се тако понашаш? Сви знају да си свештеник, - зашто сам то кријеш и идеш с „преобуком“?“

„И ето, - причао је касније свештеник, - од тада никад нисам изашао из куће без подрасника. Врло је важно увек носити подрасник. Зато што где год да се налазиш, то одмах говори људима о томе ко си ти. Јер ти си – свештенослужитељ, служиш Богу. Понекад то улива поштовање, понекад – неприхватање, понекад чак и злобу, али увек и у свакој ситуацији те обвезује да се налазиш пред Лицем Божјим.“

А човека из машрутног таксија свештеник је познавао из виђења: били су вршњаци иако су ишли у различите школе. Неколико година после тог догађаја – 2010.г. Аскер Џапујев, - тако се звао, - био је на чеу екстремистичке групације Џамат „Јармук“, такозваног Кавкаског емирата кад је претходни командир убијен. Годину дана касније убијен је и Аскер Џапујев – за време специјалне операције у насељу Прогрес у Ставропољској покрајини. Било је написано да се у години кад је он био амир Џамата, активност терориста у Кабардино-Балкарији веома повећала.

Такве су реалије овдашњег живота. Међутим, не само старе књиге, већ и сам балкарски језик још увек чува древне трагове православног живота. Балкарци јун зову Николај – месец Николаја; јул – Елија ај, месец Илије; реч која значи црква – килиса – личи на грчку еклесију, постоји чак и Абистол ај – месец апостола, иако сами носиоци језика не схватају увек шта значе ови називи и одакле су се појавили.

Наш други саговорник је на срећу брзо схватио да тражимо „кулу с крстом и степениште на стени“ и објаснио нам је како да до тамо дођемо.

За „кулу с крстом“ се испставило да су рушевине малог византијског храма од цигала, које су за разлику од балкирских грађевина, везане малтером. Ако се погледа с друге обале уског гланца – изгледа просто као гомила камења на планини, а кад се човек попне – види: ево царских двери, ево престола, ево жртвеника на којем не неко ко је овде био пре нас свећом накапао осмокраки крстић. Наравно, под се провалио и разуме се, крова већ одавно нема.

И у међу овим зидинама се молимо пред иконом Мајке Божије „Моздокска“. На ветру лепрша мантија јеромонаха и два велика орла од оних који су кружили изнад суседне стене долећу да виде шта се дешава кад отац Игор на јектенији помиње браћу нашу, која су се подвизавала на овом месту.

Ко је овде градио храм и у кланац уклесао степениште које кривуда у њему и одлази тамо, куда се више не може попети – као на небо? Ко је служио у овом стењу поред орлова, који су долетали да виде Свету литургију?

Како су живели овде? Колико их је било? Како су се звали? Како су се спасавали на овим планинама? Како су одавде отишли – живи или право на небо? Бог зна. И нико од нас: све је отишло у историју, као вода с Чегемских водопада, која лети с висине у планинске реке.

Али, Анђели стоје пред престолима које су људи срушили, код древних храмова изгубљеним у планинама. И с Анђелима се моле оци, и одговарјући на њихову молитву одједном се расејава сива копрена облака, и сија у плавој чистини јарко сунце, и дуге обасјавају водопаде. Олтари Твоји, Господе над војскама!

Ако се прође овим кланцем даље – другом страном, поред чудно огромне пећине у стени, изнад реке која клокоће доле, тамо где се завршава уска стаза, - и ако човек зна где да тражи, видеће степениште, које води у цркву у стени. Управо овде је, пославши човека на опасно путовање Петер-Симон Палас и „набавио део Јеванђеља на старогрчком језику“ и „поједине делове књига који се користе на грчкој литургији“.

Отац Игор одлучује да се попне степеништем, чији степеници, које држи древна грађевина од цигле, вртоглаво стрмо одлазе нагоре. Гледамо одоздо како се црна фигура монаха пење скоро окомитом стеном и одједном зауставља: горњи део степеништа се одвалио и даље се не може без специјалне опреме – значи, не данас.

Ако човек обиђе ову монашку лествицу до неба, за неколико дана ће изаћи у Баксански кланац, у Тирниаузу, - управо с оне стране где се изнад њега уздиже планина Тотур. За његов врх се хватају облаци и заустављају у кланцу, држећи град у сенци док свуда слободно ликује сунце. Тотур одоздо често изгледа мрачно, али они који су се на њега пели знају да он, иако је заиста трог, чува у себи и велику љубав.

Крајем јуна прилази његовом врху су покривени тепихом од рододендрона, а у подножју – не из правца града, већ из другог, где мештани сад скоро не иду, плашећи се разноразних непожљених сусрета – влада скоро првосаздана лепота и на алпским ливадама цветају жути планински љиљани, од којих у таласима допире такав мирис којим се не може похвалити ниједан баштенски. У освит љиљане покрива крупна роса, јарко се жутећи над сочном зеленом травом на фону плавог неба и човек се одједном задивљен сећа Писма: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих“ (Мт. 6, 28-29), - опростите мени, становници града, - запањује се због прецизности: заиста, нико и никад се у свој својој слави није облачио као сваки од њих.

Тотур је следеће одредиште наше маршруте. Назив планине, код чијег изласка на врх напокон после десет сати тешког пешчења по предгорју, устајемо сви заједно – је изврнуто грчко име Теодор. О томе како је могао овде да се појави у свом интервјуу, које је локална телевизија снимила крајем априла 2001. године, говори отац Игор Розин: „По историјским подацима, мештани – Бакарци – су пре насилне исламизације били хришћани. Овде – отприлике на месту где је сад нш храм – налазио се храм Теодора. Имамо двојицу светих Теодора – то су Теодор Стратилат и Теодор Тирон. Не знам у част којег Теодора је храм освећен, али заиста постоје поуздана историјска сведочанства. Овде се налазио православни храм, саграђен још у време Византије и чак старци – они у позним годинама – сећају се да су пре него што је овде подигнут град, ту постојале његове рушевине. Из генерације у генерацију је преношено знање да је то био хришћански храм.“

У нашој малој литији – настојатељ храма светог Георгија из Тирниауза, председник црквеног одбора Саша и ја – с „Моздокском“ иконом Мајке Божије, пењемо се на врх Тотура како бисмо се по благослову Пјатигорског и Черкеског Теофилакта помолили тамо Пресветој Богородици за Кавказ.

Ја не могу да дођем до самог врха – изашавши на превој између кланаца и погледавши с падине окренуте према Тирниаузу град (изгледа као кад се гледа из авиона), одустајем. Друг Саша остаје са мном, а отац Игор се окомитим стенама пење на горе и гледамо с превоја како се црна фигура час појављује, час нестаје у даљини. Напокон – једва видљив – само се бели епитрахиљ – он стаје на сам врх Тотура, а ми на свом првоју и изнад стена поново допире:

„Боготјечнаја звјезда јависја икона Твоја, Богомати, страну кавкаскују обтјекајуши и сушчих во тмје невједенија свјетом Боговједенија озарјајушче, скорбјашчих радиостију восполњајушчи, ишчушчих помошчи Твојеј утјешајушчи благодатију Сина Твојего и Бога, Јему ће благодарствење вопијем: алилуја.“

„Као звезда која се по извољењу Божијем креће, јавила се икона Твоја, Богомати, обилазећи кавкаску земљу и оне који су у тами незнања обасјавајући светлошћу Богопознања, тужне радујући, оне који траже помоћ Твоју тешећи, благодаћу Сина Твог и Бога, Којем са захвалношћу кличемо: алилуја.“

Анастасиjа Рахлина, са руског Марина Тодић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка