Ујутро у јоханесбуршком храму Преподобног Сергија Радоњешког Светом Литургијом је началствовао заменик председника Оделења за спољне црквене односе Московске Патријаршије архимандрит Филарет (Булеков). Њему су саслуживали настојатељ Сергијевске цркве у Јоханесбургу отац Данило Луговој и други свештеници који учествују на конференцији.

На служби су присуствовали и представници руске дипломатске мисије у Јужној Африци као учесници на округлом столу, као и сународници који живе у Јоханесбургу и у другим градовима Јужне Африке.

После Литургије архимандрит Филарет, који је од 2000. До 2004. био настојатељ цркве Светог Сергија Радоњешког у Јоханесбургу, дао је изјаву поводом округлог стола о сарадњи Цркве и сународника у Африци и југозападној Азији. Притом је изразио захвалност свима онима који су се трудили око организовања парохијског живота у Јужној Африци.

Потом је у капели Светог равноапостолног кнеза Владимира служен помен свима преминулим градитетељима и парохијанима који су учествовали у изградњи прве руске цркве у Јужној Африци.

Извор: pravoslavie.ru, СПЦ

Атина, 19. децембар 2013. г.

Наше друштво је тешко болесно, а његова основна ћелија – породица, полако, али сигурно трпи утицај разорног утицаја и распада се. Не може нам промаћи чињеница да је институција као што је породица у току свог постојања била најпоузданија социјална структура која служи правилном васпитавању омладине. И управо породица формира дечје душе «у учењу и поучавању Господњем», припрема будуће чланове друштва, људе различитих професија, укључујући и руководиоце различитог ранга.

Данас је институција породице подвргнута тешким искушењима, свакодневно трпи ударце који јој се често скривено задају. Свако скретање са здравог породичног пута води ка разноврсним, тешким последицама... Данас сви говоре само о правима човека, али заборављају на његове обавезе. Чак и сам појам пола се сматра непостојаном категоријом, која може бити подвргнута променама. Данас људи постепено губе способност да виде светост у савезу два пола.

За нашу Православну Цркву брак се не састоји само у заједничком кретању путем ка обожењу и преображеном свету Божијем. Путем рађања и васпитавања деце брак не гарантује само биолошки наставак људског рода... Уз помоћ породице човек постаје са-творац Бога и добија највећу од свих врста одговорности – одговорност према својим потомцима.

Свака породица има свет, јединствен и непоновљив карактер пошто представља слику тајне која се налази у основи Христове Цркве. А то значи да нико нема права да понижава породицу или да подмеће било шта друго уместо ње.

«Алтернативни облици породице» који настају у савременим реалијама само доказују чињеницу посветовњачења и дехришћанизације савремених западних друштава и народа који притом имају богату хришћанску прошлост. Данас је животно неопходно сачувати и обезбедити даље постојање свете институције брака, која се праведно назива «малом Црквом».

Живот у духу материјализма и нихилизма, оскудевање морала и праве љубави, нова ситуација у финансијској сфери и на тржишту рада и промена улога, у комбинацији с другим факторима довели су до извртања и умањивања институције породице. Изгледа да су за многе наше суграђане тајанствени карактер породице и њена веза са Црквом ослабили или да чак уопште више не постоје. У овим условима су се појавили такви облици организације породичног живота које у светлости хришћанског учења треба посматрати као одступања, а по савременим посветовњаченим представама то су алтернативни облици породице. То су невенчани брак, непотпуна породица, слободан саживот и такозвани хомосексуални брак.

Црква коју представљају клирици и мирјани – стручњаци у различитим областима, проучава ове појаве с богословске тачке гледишта, формулише своје сведочанство, а такође ствара пастирски приступ свим новим алтернативним шемама за уређивање савременог приватног живота у поређењу с традиционалном породицом. У случају да држава озакони слободни саживот имаћемо посла с дубоким богословским и социјалним извртањем појма породице, која се више не посматра као «мала Црква», већ као обичан заједнички живот. Црквени чин венчаног брака у очима многих савремених људи представља некакво бесмислено дејство, а у коначном, и својеврстан фолклорни обред.

Данас је веома повећан број развода, што указује на то да су људи данас постали површнији, да се њихова осећања не одликују дубином у поређењу с осећањима њихових предака. И они су били несавршени, али су њихови бракови трајали целог живота. Данас је људима све теже да се одлуче на склапање брака и стварање породице, при чему понекад за то нису криве објективне тешкоће попут економске кризе и незапослености, већ други, у суштини другостепени разлози.

У условима савремене друштвене кризе треба поново «уцрквљавати» породицу и повезати је с евхаристијским искуством Цркве.

Треба духовно припремити младе парове на њиховом путу ка браку и стално их подржавати у стварању своје мале Цркве, како не би осећали да су препуштени сами себи са својим проблемима.

Задатак и мисија Цркве састоје се у томе да се јавно, смело и свуда сведочи свету: о смислу живота у Христу, превладавању трулежности и смрти, о снази Христове вере. Као и да се на све могуће начине подржи и заштити породица.

Истински проблем породице се данас не састоји само у раскиду односа, свађама или суровости једног брачног друга према другом, колико у томе што је породица подигнута на ниво материјалистичког идола, брак се више не сматра за пут у Царство Божије и није оријентисан на њега. Разводи не наводе на презирање породице као институције, већ на то да човек одбија да носи крст породичног живота.

У Грчкој Цркви постоји специјална комисија за питања брака, породице, заштите детињства и демографије, као и специјална синодална комисија за питања жена. Важан је и програм Светог Синода за финансијску помоћ породицама с више деце који је испробран у Тракији.

Уз учествовање клирика и мирјана Грчке Цркве створене су нове структуре за припрему родитеља и пружање консултативне помоћи у васпитању деце: курсеви припреме за тајну брака, школе за родитеље, центри за пружање консултативне помоћи и подршку породице. Издају се специјалне књиге, емитују се радио и телевизијске емисије посвећене породици и браку, одржавају се омладински сурети на одговарајуће теме.

Црква тражећи ближње и даљње, не пропушта ниједну прилику за општење с породицама тежећи ка томе да им пружи битну и конструктивну помоћ, да буде заједно са својом духовном децом у радости и искушењма.

У садашњим условима посветовњачења које се одвија великом брзином Црква наставља да открива верницима, као и онима који желе да живе ван њеног оркиља, дубоки смисао и значај хришћанске породице покушавајући да поново донесе људима радосну вест у време незадрживог нихилизма и свеопштег губитка сваког смисла и вредносних оријентира. Данас се смисао постојања институције породице састоји управо томе да се обнови и поново стекне смисао хришћанског смисла вере и односа између личности.

Са руског Марина Тодић

19 / 12 / 2013

http://www.pravoslavie.ru/srpska/66858.htm

Данас говоримо о томе како сарађују религиозне традиције на нашем Европском континенту, у нашој земљи и у нашем граду. Мислим да би било исправно да погледамо каква је тренутна ситуација у којој смо се нешли после догађаја који се у нашој земљи дешавају у току последњих 25 година и да упоредимо нашу ситуацију са ситуацијом у земљама Европске уније. Ово треба учинити зато што се заправо ради о конфликту вредносних систама у врло различитим размерама.

Говорећи о искуству наше земље треба истаћи да је последњих 25 година било обележено обновом верског живота који нема апсолутно никаквих преседана. Притом се овај препород дотакао свих религиозних традиција, свих овде присутних – то су и православни хришћани, и хришћани других конфесија, то су и муслимани, и Јевреји, и будисти. Представници свих традиционалних вероисповести Руске Федерације могу посведочити да се верски препород директно дотакао сваке конфесије коју представљају. Тако су за Руску Православну Цркву која је вишенационална Црква и обједињује православне вернике, не само у Русији, већ и другим суседним државама, ове године представљале обнављање структура без преседана. Довољно је рећи да смо отварали по хиљаду храмова годишње или по три храма дневно. Мислим да у историји светског хришћанства никад није било оваквих преседана.

Ове године смо славили Милански едикт цара Константина који је издат 317. године. Можда се и тада препород црквеног живота одвијао сличном брзином, али нажалост, за то време немамо ни статистику, а за наше време статистика постоји. И она говори о апсолутно невиђеним размерама препорода религиозног живота. На пример, у време прославе 1000. годишњице Крштења Русије 1988. године, Руска Православна Црква је имала 20 манастира, а сад их имамо 805, и скоро на свакој седници Светог Синода доносимо одлуке о отварању нових монашких обитељи. А шта је манстир? То нису само зидови, конаци, већ и људи, и то не они који су једноставно дошли у храм на службу у недељу, а онда настављају да живе сојим животом – то су људи који се одричу породице, природних услова за рад и одмор човека и који прихватају подвиг пожртвованог служења. И свих ових 800 и нешто манастира су данас пуни монаха и монахиња – људи који су се одрекли света како би служили Богу.

Размислимо о овом феномену и о томе да се све то дешава у време које се на Западу назива постхришћанским, зато што су многи у западним земљама уверени да је време процвата хришћанства, па и религије уопште, далеко иза нас, да је религија ствар прошлости и да савремено човечанство треба да се креће ка све већем и већем удаљавању од религиозних вредности. Нажалост, управо то се и дешава у читавом низу земаља Европске уније.

Док је пре 25 година Совјетски Савез био атеистичка држава, а Европа нас је подсећала на религиозне вредности и чак је предузимала напоре да заштити ове вредности, а ми смо се више пута обраћали нашим европским партнерима у међурелигиозном и међухришћанском дијалогу да заштите право наших људи да исповедају своју религију, сад ова два света као да су заменила улоге. Данас се у нашем друштву види процват религизне традиције, стварна, а не декларативна слобода вероисповести, а у европском друштву све чешће и чешће видимо случајеве прогона религије, дискриминације по религиозном критеријуму и намерну тежњу да се религиозна традиција потисне из друштвеног простора.

Једну од илустрација овог процеса представља тежња читавог низа западних политичара да избаце верске симболе из друштвених простора. Ових дана је у Норвешком једна од водитељки телевизијског дневника била отпуштена због тога што је за време програма имала ланчић с крстићем. Демонстрација главног хришћанског симбола је по мишењу руководства телевизијског канала, могла постати извор раздора и злочина. Хајде да се замислимо над овом логиком: крстић око рата може представљати извор раздора и злочина. Сећам се совјетског времена кад су код нас у школи наставници скидали крстиће ученицима ако би приметили да се испод оковратника кошуље види ланчић. А сад сличну појаву видимо у Европској унији која целом свету декларише демократске вредности, слободу вероисповести и гордо се истиче као пример другим земљама, регионима и цивилизацијама.

У данашње време политичар у Европској унији нема права да мотивише своје поступке религиозним аргументима. Кад је градоначелник француског града Арканга Ж.М.Коло због верских разлога одбио да региструје хомосексуални савез поднета је жалба против њега и сад овом човеку прети затворска и новчана казна због дискриминације. Притом је солидарност с њим изразило 20 хиљада француских градоначелника и њихових заменика, чланова организације «Заштита детињства». Међутим, њихов глас нико неће слушати, као што нико не слуша глас људи који су изашли на демонстрације на којима је учествовало више хиљада људи након што је у Француској усвојен зекон о признавању хомосексуалних савеза као једног од облика брака. Укупно је преко милион људи учествовало у овим демонстрацијама, били су растерани пендрецима и сузавцима, а руководство Француске је игнорисало ове протесте који говоре о томе да се политика француске државе, као и многих других европских држава, коси с јавним мњењем – с мишљењем већине – и у суштини представља насилно наметање људима идеолошких гледишта која нарушавају традиционални начин живота.

Данас у Европи влада морални релативизам, односно представа о томе да сваки човек или заједница могу да одреде за себе сопствену скалу моралних вредности која не мора обавезно имати везе с општељудским вредностима. У овом контексту се данас циљно подривају породичне вредности које се заснивају на хришћанској традицији. Неизглед, шта може бити очигледније од породичних вредности, јер све религиозне традциије, на пример, присутних у овој сали – једнодушно сведоче о томе да брачни савез између мушкарца и жене има Богом установљену природу и да се благослов Божији огледа у томе да брачни пар треба да има онолико деце колико Бог благослови, а не онолико колико сами планирају.

На Западу сад влада потпуно друго гледиште: за брак може бити проглашен било који савез људи било ког пола и у било ком броју. Притом се сваком оваквом савезу даје право да усваја децу, односно да у суштини, наредним нараштајима преноси своје идеолошке поставке. То је подривање система вредности, при чему не говоримо о верском систему вредности или о систему вредности неке одређене религије, већ о оном систему вредности који је био универзалан за цело човечанство и који је народима Земаљске кугле омогућио да се плоде и размножавају по заповести Господњој.

Данас се овај морални систем који се заснива на представи о породици као о богоустановљеном свезу мушкарца и жене, који је створен из љубави и ради рађања деце свесно подрива. Ово се дешава под утицајем секуларистичке идеологије која се заснива на моралном релативизму и инсистира на томе да апсолутне моралне вредности уопште не постоје, да су све оне релативне и ако овај или онај човек својим понашањем не крши права других људи, он може да живи онако како жели и да проповеда вредности које сматра потребним за уређење свог живота и живота људи из своје околине.

Ова идеологија се свесно усађује у образовни систем. Недавно је министар образовања Француске изјавио да ученици у школи треба да се избаве свих облика детерминизма – породичног, етничког, социјалног или интелектуалног. По инструкцијама министарства на чијем челу се он налази, од нове школске године ће у француским школама речи «дечак» и «девојчица» бити замењене речима «другови» и «деца», јер су «дечак» и «девојчица» - улоге које људи преузимају годинама младости или детињства, а ако желе, они ове улоге могу да промене.

Такође се наводи да родитељи нису мама и тата које је Господ дао детету, већ просто двоје људи који могу бити истог пола, и уопште није обавезно да се називају мама или тата – могу да се називају «родитељ бр. 1» и «родитељ бр. 2» или још некако другачије. И све ће се то називати породица, биће изједначено с традиционалним браком, а права ових заједница ће пред законом бити дефинисана као брачни савези.

Подривање вредносног система које се данас одвија у Европској унији, наравно, мора нас бринути, јер иако наша земља, хвала Богу, није члан Европске уније, она је безусловно део европског културног и цивилизацијског простора. И ми морамо имати на уму да вредносне поставке које се сад немећу у Европи и које је један од излагача данас назвао сатанским, наравно, проничу и проницаће и код нас, притом ће свако зближавање с Европом обавезно бити повезано с наметањем ових норми и гледишта. Ово се већ дешава у оним суседним земљама које добијају позив за различита придруживања Европској унији – притом им се као услов постављају усвајање закона о легализацији хомосексуалних савеза и сличне ствари.

Данас неки критикују нашу земљу због тога што код нас наводно нема демократије. Нека господа из Немачке су чак објавила да ће бојкотовати нашу Олимпијаду у Сочију зато што се, како се испоставља, код нас врши дискриминација над сексуалним мањинама: наводно закон о недопустивости пропаганде хомосексуализма међу малолетницима који је усвојен у Русији крши права ових мањина. Боље би било да су ова господа изразила протест због масовног истребљавања хришћана на Блиском истоку – нешто се не чују гласови ових европских политичара у заштиту хришћана који се киднапују, који се убијају, којима се секу главе. Кад монахиње отимају такозвани сиријски опозиционари читава ова публика ћути – то јој није занимљиво. А кад се у Русији уводи закон којим се наводно врши дискриминација сексуалних мањина – не зато што има је забрањено да постоје, не зато што су стварно лишене права, већ зато што им се забрањује да своје погледе пропагирају међу малолетницима – ово одмах изазива негодовање и протест. Мислим да је веома добро што такви људи неће присуствовати на нашим спортским манифестацијама – нека живе у гету који сами покушавају да створе. Жао ми је оних милиона људи који постају таоци сатанске и антихристове политике.

Сигуран сам да људи који су свесни погибељности и самоубилаштва ове политике у Европи данас има веома много. И они, наравно, с надом гледају у Русију. Можда није случајно што је јуче у посланици Федералној скупштини Руске Федерације председник говорио о конзервативизму цитирајући изванредног руског религиозног философа Николаја Берђајева који је говорио да конзервативизам не спречава кретање нагоре и напред, већ кретање уназад и надоле. Данас се испоставило да је наша земља, у суштини, заштитница конзервативних вредности, здравог конзервативизма у најпозитивнијем смислу ове речи. Он је апсолутно неопходан у ситуацији кад влада морална распојасаност коју видимо у савременом европском друштву.

Веома бих желео да се надам да ће верске конфесије Руске Федерације и верске конфесије нашег града и даље обједињавати своје напоре ради заштите традицоналних вредности на којима се вековима градио живот целог човечанства и нашег народа.

Треба да имамо на уму речи којима се Господ обратио израиљском народу: «Ставио сам пред вас живот и смрт – благослов и проклетство, зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје» (в. 5 мојс. 30, 19). Морални оријентири које проповедају традиционалне религије усмерени су управо на то да људи бирају живот, да живе они и потомство њихово. А они оријентири које данас нуди западна секуларистичка цивилизација директно и право воде ка постепеном изумирању европских народа. Зар демографска криза која је захватила земље Западне Европе није директна последица идеологије усмерене на уништење породице која се неколико деценија усађивала у свест људи? То је дирекна последица, дакле, ова идеологија је самоубиствена и то не у преносном, већ у буквалном смислу, по европско становништво.

Јуче је председник говорио о томе да за последњих четврт века у нашој земљи први пут променила демографска тенденција и да је забележено више рођења него смрти. Мислим да је то веома радосна вест. Нова ситуација у којој смо се сад нашли у многоме је последица државне политике у погледу заштите породице и пропаганде породичних вредности, али је такође последица консолидоване позиције традиционалних религија Руске Федерације.

Свима нама бих желео да живимо у држави која цвета, у граду који цвета, да се број њихових становника повећа и да моралне вредности увек заузимају важно место у животу нашег друштва.

Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев)

Извор: pravoslaie.ru, са руског Марина Тодић

То је једна од малобројних светиња повезаних са земним животом Спаситеља која је очувана до данас.

Злато је сачувано у виду 28 малих привезака различитог облика, вјешто украшених орнаментом филигранске технике. На сваку од тих златних плочица сребрном траком причвршћене су перлице које се састоје од мјешавине тамјана и смирне. Дарови се чувају у десет посебних ковчежића у ризници манастира Светога Павла. На поклоњење вјерницима износи се само дио.

У вријеме божићних празника у јануару 2014. године светиња ће бити донијета у Москву, Санкт Петербург, Минск и Кијев.

Свети Дарови персијских мудраца које су они донијели у Витлејемску пећину младенцу Христу сада се чувају у манастиру Светога Павла и још нијесу напуштали територију Грчке.

Реликвију ће донијети у храм Христа Спаса навече 6. јануара 2014. Вјерници ће моће приступити светињи од 8 до 22 часа током недјеље. 14. јануара ковчег ће кренути за Санкт Петербург. До 17. јануара налазиће се у Новодевичјем манастиру. Затим ће дарови мудраца бити достављени у Белорусију и у Украјину.

Дарове мудраца, свједоче црквени историчари, брижно је чувала Мајка Божија, која их је прије Свога успења предала Јерусалимској цркви, гдје су се они налазили заједно са Појасом и Ризом Богомајке до 400-те године. Затим је византијски император Аркадије Дарове пренио у Константинопољ ради освећења нове престонице империје, гдје су их смјестили у храм Свете Софије. Реликвија је касније доспјела у Никеју и тамо се чувала скоро 60 вјекова. Дарови су опет враћени у Константинопољ, а онда након пада града (1453) пренијети су на Свету Гору.

Са посебном бригом ово непроцјењиво благо, чувају у ризници грчки монаси манастира Светога Павла. Монаси добро схватају колико је за поклонике огромна духовна, историјска и археолошка драгоцјеност Дарова мудраца, и зато послије ноћног богослужења они их износе из ризнице у малом сребрном ковчегу на поклоњење свим гостима обитељи.

Са руског: М. Живковић

Светигора

Дошавши 1961. године у Уганду, отац Хризостом је написао својим духовним пријатељима: „Помозите ми. Људи су овдје жедни православља и Христа и истовремено гладују“.

Пријатељи су се одазвали и у Солуну се 8. децембра 1963. године двадесет шест људи скупило на прво вијећање друштва које је створено ради тога да би указали духовну и материјалну помоћ онима који страдају у Уганди.

Послије смрти оца Хризостома друштво је преименовано, постало је Православно мисинарско братство, и данас има своју дјелатност у двадесет и двије земље Африке и Азије.

Радио Светигора

Љвов, 1. децембар 2013. г.

Епископ Љвовски и Галицки се обратио својој пастви: «Света Црква, наравно, не може да учествује у политичким процесима, пошто је она Богом установљени организам, који овај свет спаја с небеским,» - каже се у његовом апелу објављеном 1. децембра 2013. г. на сајту епархије, - Црква се не меша у послове државе, пошто је одвојена од ње.

«Али не може се мирно гледати како насиље и мржња попримају колосалне размере и освајају духовну децу једне Цркве,» - наставља владика.

«Не сме се дозволити да данас грађани једне државе потону у рекама своје сопствене крви због својих убеђења! Зато се молимо Сведржитељу да испуни наша срца љубављу, ко што о томе говори Господ: «Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 34-35).

Нека никакве политичке провокације не наведу наша срца да пустимо у њих ђавољи дух – мржњу и јарост! Браћо и сестре, чувајте своје душе у миру и спокоју, у нади на Свевишњег – што је главно у општењу с Творцем! На све вас призивам Божији благослов!» - овим речима се завршава апел владике упућен сопственој пастви у овим данима тешким за украјински народ.

Са руског Марина Тодић

02 / 12 / 2013

pravoslavie.ru

Званично саопштење Светог синода Константинопољског патријархата (одломак)

Данас, у среду 27. новембра 2013. године, сазвано је заседање Светога синода под председавањем Његове свесветости, ради разматрања питања са дневног реда.

Током заседања Свети синод је донео одлуку да одобри следеће:

1. Предлог Одбора за канонизацију о уношењу јеромонаха Порфирија Кавсокаливита и јеромонаха Мелетија Ипсенијског (Родоског) у диптих светих Православне Цркве.

Из Главног секретаријата Светог синода

http://www.patriarch...nd-sacred-synod

Превод: Иван Недић

Извор: Форум Поуке

Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Тако, када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који препознајући у њему духовне дарове рукополаже га у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији, где остаје све до 1973. када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године.

Извор: СПЦ

У ноћи између 21. и 22. новембра 2013. је убијен настојатељ храма Преображења у пољопривредном граду Смољани Оршанске Витебске области Републике Белорусија јереј Александар Морозов, саопштава сајт Московске Патријаршије.

Изразе саучешћа Архиепископу витебском и оршанском Димитрију је изразио патријарашки егзарх читаве Белорусије Митрополит мински и слуцки Филарет.

Убијеног јереја је опојао у оршанском саборном храму Рођења Пресвете Богородице благочини првог оршанског обласног црквеног округа јереј Владимир Серко.

У току је истрага.

„Православни свештеник недуго прије убиства је дозволио младим мушкарцима због њихове тешке материјалне ситуације да бесплато привремено станују у његовој кући“, за БелТА је саопштио званични представник истражног комитета Витебске области Ина Горбачева. Према њеним ријечима, у ноћи између 21. и 22. новембра младићи који су живјели код оца Александра нанијели су му смртне убоде ножем.

Оба мушкарца су притворена као осумњичени за кривично дјело. Установљено је да они нигдје нису радили и да немају стално мјесто становања. Такође је утврђено да су осумњичени били у тешком алкохолисаном стању.

Јереј Александар Морозов је рођен 1970. године у Оршу. Учио је Смољенски медицински институт у Витебском духовном училишту. У јануару 2002. је хиротонисан за ђакона, у септембру у јереја. Био је награђен правом ношења напрсног крста, камилавке и надбедреника. Живио је у браку, али није имао дјеце. Од 2006. године има послушање настојатеља храма Преображења Господњег у Смољани, саопштава званични сајт Белоруске православне цркве.

http://radiosvetigora.wordpress.com

Заупокојену Литургију је служио Митрополит ловчански Гаврило у Тројанском манастиру посвећеном Успењу Мајке Божије. Литургији је присуствао садашњи бугарски Патријарх Неофит, као и Митрополити великотрновски Григорије, плевенски Игњатије и дорословски Амвросије.

У наставку Литургије Његова Светост Патријарх Неофит одслужио је парастос блаженопочившем Патријарху Максиму и одржао слово.

Заупокојене Литургије су служене и у патријаршијском Саборном храму светог благородног кнеза Александра Невског и у митрополитској Саборној цркви Свете Недеље. У бугарском Подворју у Москви такође је служена заупокојена Литургија.

Извор: Московска Патријаршија, СПЦ

Током боравка, Васељенски патријарх је заједно са својим домаћином Митрополитом неапољским и ставропољским Варнавом служио помен на српском војничком гробљу Зејтинлик. Са архијерејима је саслуживао и игуман манастира Хиландара архимандрит Методије.

Манастир Хиландар

"Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости (копирање поста (чланка) с једног блога у други), проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. На интернету, било коју проповед, било коју светоотачку мудрост, могу да преврате у фејк (фалсификат). И сам човек се тамо може преобразити у фејк", - говори познати московски свештеник и ТВ водитељ протојереј Алексије УМИНСКИ, који је затворио своје странице у социјалним мрежама.

Додатни интернет-греси

&мдасх; Зашто људи имају тако јаку потребу да живе виртуелно у социјалним мрежама?

&мдасх; Мени се чини да је потреба човека да "живи виртуелно" у социјалним мрежама, у многоме повезана с могућношћу да се говори са "трибине", не носећи одговорност за своје речи. Човек на интернету постаје невидљив. Он може да наступа ни од куда. Психолошки, то је веома удобно. У социјалним мрежама сабеседник не види твоје очи, мимику, твоје истинске емоције.

Постоје и други подстицаји за активну комуникацију на интернету. На пример, усамљеност или недостатак комуникације у реалном животу, или чак могућност самоизражавања, када на други начин човека нико не слуша, и он никоме није интересантан. У социјалним мрежама корисник може, у једном трену, било коју своју идеју да учини доступном друштву, било коју мисао која му је дошла у главу. Термин "Блогери пишу" је постао стандардни израз, као што је "британски научници су доказали". Чак се и у новинама стално позивају на натписе на "огласним таблама" социјалних мрежа. Човек у социјалним мрежама изгледа важан, само зато што је исказао своје мишљење. Кроз те мреже човек може да урони у један посебан свет, који је веома близак реалном, и да почне да живи у њему по његовим законима, добијајући озбиљну подршку и самопоуздање од њега.

У социјалним мрежама има тога што је корисно, али има и тога што лишава човека унутрашњег мира и вређа га. Зато те мреже можемо посматрати као начин брзе комуникације, брзог ширења својих сазнања, брз начин прикупљања нових информација, или сакупљања новца за операцију болесном детету. Али, такође, може се посматрати и као могућност да се подсмеваш некоме, да гаунижаваш, начин да окупиш људе на митинг или збијаш неслане шале, без опасности од освете.

-На интернету се информација шири брзо и широко. То значи, да би и одговорност за сваку реч написану у њима, морала да буде већа.

- На против, одговорност за написану реч на интернету је мања.И тежина сваке речи је много мања. Реч губи на "тежини", и управо зато се она тако лако шири. Зато људи тако лако користе речи на интернету, лако њима манипулишу. И по мом мишљењу, управо је то један од највећих проблема интернета. Написана реч престаје да истински буде важна. Људи се не замисле над својим речима. Нешто чују и одмах то шире, умножавају, копирају. А шта ако то није истина?

Фејк - нова појава на интернету, чудно и ужасавајуће - шала, која веома личи на истину. Права ђаволска превара - исмејати речи, исмејати мисли, исмејати човека који је престао да размишља. Човек је престао је да буде свестан тога, да он чита на интернету. На пример, лажне молбе за помоћ, које људи шире да би себи подигли популарност. Ето то је страшно. Зато такав фејк на интернету може да преобрази било коју проповед. Било коју светоотачку мудрост. Интернет је безличан, неодговоран, склон фејку. Чак и сам човек се може на њему претворити у фејк. Веома брзо. И преображава се. Сам себе не може наћи, све што ради, све се показује лажним и неисправним.

- Да ли присуство човека у социјалним мрежама утиче на његову свест у реалном животу?

- Да, наравно. На пример, када возим кола и неко ме "одсеца", ја у свом срцу говорим: "Луди човече, куда идеш!" Али ја то нећу говорити када нисам у колима, зато што на мене тада гледају остали, они ме слушају и биће ме срамота. Ја то обично скривам од других, те своје тајне мисли. Оне излазе на видело само онда, када сам сам. Зато бих желео да о њима нико ништа не зна.

То исто се дешава и с човеком у социјалним мрежама. Седи сам за компјутером, али истовремено и у друштву других људи, и не примећује када почне да говори људима то што обично крије у себи. У социјалним мрежама све то излази на површину и постаје за човека његова реалност, он престаје да се стиди других. Склоности, страсти, с којима се до сада борио, постају нормалне, зато што је у социјалним мрежама тако пријатно. Оне саме провоцирају такав стил комуникације.

Прочитао некакав чланак (можда чак и не до краја) и одмах коментарише: "Каква будала!" Следи му одговор, а он њима три, они петнаест, он тридесет. После тога тај човек реагује овако. "Ах, такав си значи ти. Кад је већ тако, онда ћу те блокирати!" Чини ми се, да када би имао пиштољ код себе, вероватно би пошао и убио га. Блокира једног, другог, трећег. Све би их побио, када би могао, и живео спокојно. Јер они сада више не постоје у његовом пространству. Забранио им је доступ.

Присуство човека у социјалним мрежама је донело у његов духовни мир додатне интернет-грехе. На пример, силну зависност, када поруке, коментаре, фотографије провераваш сваког минута, полако оне долазе и на компјутер, и на телефон, и ти си "увек на вези". Или појачана интернет-сујета, када бројиш колико си "лајкова" добио, колико репоста, колико људи имаш као другове - то је виртуелно колекционарство, и последице свега тога су познате човеку, који живи духовним животом.

Баћушка, благословите, ушли смо у авион!

- Присуство пастира у социјалним мрежама отвара његовим чедима могућност брзог доступа духовнику, чак и његовом приватном животу. Да ли је то добро?

-Не, ипак не треба пуштати парохијане да живе у твом дому. Приватни живот свештеника мора бити заштићен од других. Иначе од тог приватног живота и од самог свештеника ништа неће остати. "Брзи доступ", како кажете, такође, није неопходан, како се понекад чини. Мени се, на пример, често дешава да у 4 сата ујутро добијем поруку. Будим се, протрљам очи, читам "Баћушка, помолите се за мене!" Мислим, десило се нешто страшно. Хватам се за срце. читам даље: "Благословите, ушли смо у авион, полећемо на Кипар!". Ето то је та брза веза. Умало инфаркт да добијем, а они - полећу на Кипар. И да се то десило само једном, па и некако. Зато сам ове године почео да искључујем свој телефон ноћу. Ујутро укључим и, као по правилу, око шест порука и четири пропуштена позива.

- У социјалним мрежама људи живе веома отворено. Да ли је за духовника корисно да чита странице својих чеда?

- Када човек прави своју страницу, он увек свој портрет приказује тако да буде пријатан за друге. Без било какве сумње. Неће објављивати на својој страници ништа што ће нарушити његов имидж. У некој мери ми видимо реалног човека, али само у оној, у којој он то омогући. То јест, у суштини, ми видимо лажну слику.

Да ли то може користити пастир? Зашто би? Зашто да намерно улази у туђ живот? Још, уз то, у лажни, виртуелни живот. У нашој гимназији, на пример, било је случајева, када су ђаци, ради освете, правили лажне странице једни о другима и пунили их ужасним, увредљивим садржајима. Долазило је чак до истеривања из гимназије. Претпоставите, како би могао да се превари духовник, да је прочитао такву страницу пред исповест, или пре благослова нечег важног?

- Како да преживимо у том информационом протоку, који нас стеже све чвршће кроз социјалне мреже?

- Ако је, на пример, пост, ја тежим да ограничим информационо поље које ме окружује. Ипак гледам на интернету православне сајтове, али, рецимо, радио у колима не слушам. Неопходне информације заправо ни нема много. Нешто заиста важно, нешто озбиљно или страшно, то што има утицај на молитву, сигурно ћеш да сазнаш, и без интернета, телевизора или радија. Зато, понекад, у време поста све то можеш мирне душе да искључиш.

Права духовна храна ће увек остати књига. Ако она нестане, нестаће и интернет, зато што све почиње с књигом. Интернет - то је пребацивање књиге у друго пространство, у другу, кратку видео форму. Али ни овде нема ничег новог. Пословице, изреке, мудрости, афоризми су увек постојали. Издају се специјалне збирке, где су изабрани афоризми по темама. На пример, "филозофи о дружењу" или "шале физичара". Фејсбук је, такође, таква изрека, коју си прочитао за време доручка.

Боље је отићи с фејсбука, него изгубити другове

- Пре пола године сте затворили све своје странице у социјалним мрежама, зашто? Зар оне не пружају могућност мисионарења?

-Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости, проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм, на исповест, и понеко је чак наставио да редовно долази у храм. Водио сам дуготрајне дискусије с људима који су далеко од Цркве. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. Зато су ти разговори у социјалним мрежама, који су прешли у лични контакт, дали резултат, а ти, који су остајали на интернету, су се показали бесплодним. На крају сам схватио, да иако у тим мрежама можете ухватитимного добрих риба, ја за то ипак немам довољно моћи.

Поред тога, те мреже су код мене изазивале много огорчења. Као што сам већ говорио, у интернет-комуникацији из човека избијају на површину мали демончићи, које он обично крије од других. Одједном сам почео да примећујем у коментарима мојих старих другова, у њиховим репостовима, таква размишљања, која су ме доводила у недоумицу. Тешко ми је било да поверујем, да то пишу ти исти људи, које ја знам у реалном животу. Да ли је могуће да они могу тако да размишљају? Зашто они тако говоре? Схватио сам да, уколико се будем саглашавао са прочитаним, изгубићу нешто веома важно за мене и наћи ћу се у некаквој лукавој сатанској замци. Боље је да одем из фејсбука и сачувам добро мишљење о људима, него да их изгубим. Желим да знам моје другове онакве, каквим ми их показује Господ, а не крива огледала социјалних мрежа.

Наш храм, као и пре, има своју страницу на фејсбуку, и ја, као и раније, мислим да је то добро. Страницу чешће посећују људи, који с нашим храмом немају никакве везе, и често чак живе у другим градовима. Али им је интересантан живот у храму. Интересују их те теме о којима се воде разговори, кино-клуб. Док сам био на фејсбуку, такође сам учествовао у тим разговорима, али сада на искушења типа "Баћушка, вратите се после Ускрса" или "Баћушка, вратите се у затворено друштво", по милости Божијој одговарам "Сада већ не - никада!"

- Да ли је пастир дужан да се понаша на неки посебан начин у социјалним мрежама?

- Дужан је. Неопходна је мудрост. Ето код мене такве мудрости није било довољно. Али има људи, који поседују довољно разумности, уравнотежености, трезвености, који то раде добро, спокојно и сигурно с већом користи, него што сам то ја радио. Да сам ја знао како пастир треба да се понаша у социјалним мрежама, ја бих тамо и остао. Али пошто не знам, отишао сам.

Разговор водила Јекатерина СТЕПАНОВА.

Фото дјакона Андреја Радкевича

Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/протоиереј-алексеј-уминскиј-поцхему-ѕа-усхел-из-соцсетеј

Манастир Лепавина

У цркви су били присутни гувернер Александрије генерал Тарек Ел Махди, коме је Његово Блаженство изразило захвалност због великог труда који је уложио да реформише Александрију; затим почасни генерални конзул Грчке у Александрији г. Христос Каподистриас; секретар Института за образовање Jелинске заједнице Александрије г. Парис Макрис; председник Кипарског братства г. Хараламбос Хараламбидес; председници друштава и званичници града, наставници и ученици грчких школа.

После службе у цркви Патријарх Теодор је имао састанак са генералом Тарек Ел Махдијем у Патријарховом кабинету, коме је пружио пуну подршку Патријаршије за сваку иницијативу да се град доведе у нормалан ток живота с обзиром на политичку и друштвену нестабилност у последње две године.Такође су расправљали о укључивању споменика и музеја Патријаршије александријске у туристичку мапу града као и о другим темама. После разговора Патријарх је госта повео у обилазак Патријаршијске резиденције, музеја и Патријаршијске библиотеке.

Извор: АлександријскаПатријаршија, СПЦ

Из говора на Скупштини Светског савета Цркава

„Светски савет Цркава (ССЦ) има дугу и богату историју. Основан одмах после окончања Другог светског рата, Савет је удовољио ишчекивању хришћана разних вероисповести који су тежили да упознају једне друге и да сарађују. Током 65 година, колико је прошло од оснивања Светског савета цркава, неколико поколења хришћана који су раније као отуђени припадали другим верским заједницама, открили су веру и живот своје браће и сестара у Христу. Превладане су многе предрасуде које се тичу других хришћанских традиција, но истовремено је постало сасвим јасно и дубоко доживљено да су до тада они били раздељени хришћани. Најглавније достигнуће Савета цркава били су сусрети, добронамерно и међусобно хришћанско општење, чега није била претпоставка компромис у области богословља и морала, што нам је омогућило да сведочимо о својој вери а да при том узрастамо у љубави једних према другим.

Светски савет цркава и данас је јединствени инструмент међухришћанске сарадње, чему нема ничег аналогног у свету. Међутим, сада настаје питање колико је ефикасан тај инструмент. Јер, морамо, нажалост, констатовати да, без обзира на све трудове усмерене зближавању хришћана разних конфесија, у хришћанству поделе не само да не нестају, него настају и нове. Многе хришћанске заједнице и даље се цепају, тако да је број оних који се наново удружују сразмерно мали…

Оснивање Светског савета цркава било је безусловно подстакнуто тражењем одговора на изазове послератног доба. Међутим, свих ових протеклих година свет се силно изменио, и данашњи хришћани у целом свету суочавају се са новим изазовима. Управо од тога колико ћемо успешно одговорити на њих зависи и потреба за нашом организацијом у будућности. Савремено стање у свету захтева од нас хитно дејство, већу пожртвованост и већи динамизам, али потребно је преусмерење основних циљева нашега рада, замена приоритета у разговорима и у раду…

У свом излагању хоћу да скренем пажњу на два кључна изазова са којима се, у овој или оној, мери суочава хришћански свет. Први је ратоборна секуларизација која нараста у тзв. „развијеним земљама“, пре свега, у Европи и Америци. А други је – радикални исламизам који доводи у опасност и само постојање хришћанства у многим регионима света, првенствено на Блиском истоку, али и у неким земљама Азије и Африке.

Ратоборни секуларизам у Европи има дугу историју, почев од Француске револуције. Међутим, једино у 20. веку у земљама тзв. социјалистичког блока атеизам је био уздигнут у ранг државне идеологије. Што се пак тиче тзв. капиталистичких земаља, оне су у значајној мери сачувале хришћанске традиције које су им давале културно-морални идентитет.

Данас су та два света, чини се, изменила улоге. У земљама бившег Совјетског Савеза, посебно у Русији, Украјини, Белорусији, Молдавији, настаје верски препород без преседана по свом обиму. У Руској Православној Цркви је за последњих 25 година изграђено или обновљено из пепела више од 25 хиљада нових храмова. Ово значи да је по хиљаду храмова пропојало годишње, по три на дан. Отворено је више од 50 духовних школских установа, око 800 манастира, а сви су настањени монасима и монахињама.

А у читавом низу западноевропских земаља примећује се стабилан пад броја парохијана, криза свештених призива, манастири и храмови се затварају, и све више се примећује антихришћански настројена реторика многих политичара и државних радника који се залажу за потпуно избацивање религије из друштвеног живота, за негирање темељних моралних норми и суштинских верских традиција.

Битка међу верским и секуларним погледом на свет данас се води не само у академским аудиторијумима и на страницама новина. И тема сукоба отуда не исцрпљује се питањем о веровању или неверовању у Бога. Сада је противтежа отишла сасвим у другу крајност и поништава основне видове свакодневног живота човековог.

Борбени секуларизам се не обрушава само на религиозне светиње и симболе тражећи да се избаце из друштвеног простора. Један од главних смерова његове активности данас је усмерен на рушење традиционалних представа о браку и породици. О томе сведочи и најновија појава да се склапају хомосексуални бракови и тежња да се једнополном пару омогућава усвајање деце. С тачке гледишта библијског учења и традиционалних хришћанских моралних вредности, ово сведочи о дубокој духовној кризи.

Под видом борбе против дискриминације, у једном броју земаља уводе се измене у породичном законодавству. У последњих неколико година једнополни саживот легализован је у неким државама САД-а, у неким земљама Латинске Америке и на Новом Зеланду. Ове године хомосексуални савези стекли су статус законског брака у Француској, Енглеској и Велсу.

Треба одмах казати да законодавно признавање хомосексуалних савеза за један од видова брака, представља озбиљан корак ка деконструкцији самог схватања брака и породице. А ово се збива у ситуацији када у многим историјски хришћанским земљама традиционална породица преживљава најтежу кризу: расте број развода, катастрофалан пад броја рођених, деградирана култура породичног васпитања, а да не говоримо о распрострањености ванбрачних веза, о све већем броју абортуса и све већем броју деце сирочади без живих родитеља…

Сада ћу нешто рећи о другом глобалном изазову за сав хришћански свет – о радикализму на верској основи, а посебно о радикалном исламизму. Употребљавамо овај израз с јасном свешћу о томе да исламизам није исто што и ислам, и у много чему је супротан. Ислам је мирна религија, способна да коегзистира с другим религијским традицијама, што доказује, на пример, нововековно искуство мирног саживота хришћана и муслимана у Русији. А радикални исламизам, назван и вахабизам или салафизам – то је правац унутар исламског света чији циљ је изградња светског исламског калифата, у коме нема места за хришћане.

Сада нећу улазити у разлог појаве и настанка тог феномена. Једино ћу рећи да је последњих година прогон хришћана узео колосалне размере. Према подацима организација за заштиту људских права, сваког петог минута у свету за веру умире један хришћанин, док сваке године више од 100.000 хришћана умире насилном смрћу! Према објављеним подацима, данас је у свету дискриминацији и прогону подвргнуто не мање од 100 милиона хришћана. Обавештења о невољама хришћана долазе из Ирака, Сирије, Египта, Судана, Авганистана, Пакистана и читавог низа других земаља.

Нашу браћу и сестре убијају, изгоне из домова, одвајају од породице и родбине, лишавају права исповедања своје вере и васпитавања деце сходно својим верским убеђењима. Хришћани су очигледно најпрогоњенија религијска заједница на планети…

Као плод сукоба, у Сирији је све већи број убијених хришћана, срушених храмова и светиња. Копти, староседеоци Египта, данас су изложени нападима и погромима, па су многи принуђени да напусте своју земљу. Међународна заједница не предузима мере које би, макар и делимично, поправиле ово стање.

Радикализам на верској основи расте не само у земљама с претежно муслиманским живљем. Неопходно је обратити пажњу и у овом азијском региону где се одржава ова Скупштина. У овом региону постоје хришћанске општине са тристогодишњом традицијом настале залагањем мисионара. Према подацима стручњака, последњих 10 година ступањ дискриминације хришћана у региону увећан је више пута. Посебно лоша ситуација опажа се у Индији, где насиље у односу према хришћанима, углавном од стране хиндуистичких радикала, расте брзим темпом… Подаци о дискриминацији хришћана потичу и из других азијских земаља.

Данас смо потпуно свесни да је један од најважнијих задатака који нам предстоје – заштита прогоњених браће и сестара у разним областима света. Тај задатак треба решавати без одлагања, ради њега треба искористити сва могућа средства и инструменте – дипломатске, хуманитарне, економске и друге. Само заједничким енергичним залагањима можемо помоћи нашој браћи и сестрама у Христу који су у невољи…

Митрополит волоколамски Иларион

Извор: Московска Патријаршија/СПЦ

радиосветигора

„Према муфтијиним информацијима, они се налазе на територији Турске. По његовим ријечима, иза отмице стоје чеченски борци и припадници турских специјалних служби, који су повезани са њима“, саопштила је информативној агенцији Интерфакс замјеница „Императорског православног палестинског друштва“, Јелена Агапова, након сусрета са Хасуном у Москви.

По њеним ријечима, сиријски муфтија сматра да би отмица архијереја могла бити повезана са претензијама Турске да се сједиште Антиохијске патријаршије премјести из Сирије у Турску, и да на тај начин покушавају да изврше притисак на Патријарха антиохијског Јована Х.

У априлу 2013, наоружана група отела је православног Митрополита алепског Василија, брата Патријарха Јована, и сиро-јаковитског Митрополита алепског Јохана Ибрахима. Овом приликом убијен је њихов возач, ђакон Сиро-јаковитске цркве. Митрополити су се враћали из мјеста Кафр-Даел на турско-сиријској граници, гдје су покушавали да ријеше хуманитарни проблем.

Извор: Радио Светигора