Суд је објавио да је писање Ваксеваниса у часописуЕпикера и на интернету садржало лажне информације и представља увреду достојанства светогорског манастира и његовог игумана. Штавише, новинар је добро знао да користи лажне информације.

Судска пресуда обавезује Ваксеваниса да објави деманти и уплати 10 000 евра на рачун манастира због нанијете моралне штете.

Манастир Ватопед је саопштио да ће уплаћени новац донирати народним кухињама Атинске архиепископије.

Извор

У посланици се каже:

С великом хришћанском тугом смо примили вест о терористичким актовима у Волгограду који су однели животе преко тридесет људи и у којима су многи рањени. У име јерарха, клирика и верујућих мирјана Румунске Православне Цркве упућујемо своје саучешће породицама погинулих, које је однела изненадна смрт, и њиховим ближњима и молимо се Богу за упокојење душа преминулих.

Извор: православие.ру, СПЦ

«Терористичка дејства у Волгограду и другим местима Русије у којима су погинули и настрадали невини грађани изазивају у нама најозбиљнија осећања отпора и достојна су осуде. У нормалном, мирном друштву не може бити места за зверска дејства. Она завређују строгу осуду, а њихови починиоци – строгу казну,» - истиче се у посланици. У име пуноће Пољске Православне Цркве митрополит Сава је изразио саучешће свим настрадалима и њиховим ближњима.

Извор: православие.ру, СПЦ

Архимандрит Атанасије има два послушања у Цркви: он је игуман познатог манастира св. Онуфрије у Јаблецни, и старјешина је свих православних манастира у Пољској. Иако је тамо број православних манастира мали, Пољска православна црква има чиме да се поноси. "Манастири у Пољској су доказ да је наша Црква жива," истиче о. Атанасије. "Иако имамо свега стотињак монаха, а не хиљаду, ми се поносимо растом нашег монаштва."

Манастир св. Онуфрија Великог у Јаблецни је једини православни манастир у Пољској који има ставропигијални статус (православни манастир који дјелује независно од мјесне епархијске власти и непосредно је потчињен патријарху или синоду, оп. пр.). Прва ствар коју посјетилац овдје уочи јесте натпис над манастирском капијом који каже да је овај манастир очувао истинску православну вјеру још од 15. стољећа. Оче Атанасије, како је настао овај манастир?

Предање нам говори како је настао овај манастир. Оно каже да је икона св. Онуфрија Великог, покровитеља нашег манастира, плутала дуж ријеке Буг. Чак и прије тога се св. Онуфрије јављао неким рибарима предсказавши им да ће његово име бити прослављено на том мјесту. Након тога је прошло одређено вријеме, а исти рибари су пронашли икону светитеља прихвативши то као испуњење његовог пророчанства. Према предању, ови рибари су постали први монаси. Ово се збило на почетку 15. стољећа, а можда чак и раније, јер је тачан датум остао непознат. Историја самог манастира почиње 1498. године када су становници града Брест прихватили рад манастира и та се година наводи као година оснивања. Пошто нема других писаних докумената, ми смо прихватили 1498. годину као годину почетка историјата манастира.

Затим су се десили догађаји који су увелико утицали на судбину манастира. На његовој територији налазе се споменици посвећени њима: православним жртвама Брестовске уније, и крст у знак сјећања на операцију Висла. Шта су ови историјски догађаји значили православним хришћанима који су овдје живјели?

Брестовска унија, нарочито на овом подручју, била је трагедија за Православље. Зашто? Чак од самог почетка жеља за уједињењем двије Цркве - Источне и Западне - можда јесте била добра, али је сам начин уједињења урађен на погрешан начин. Био је насилан. Радило се о потпуној делегализацији Православне цркве на територији пољско-литванске уније. Православље је престало да постоји као Црква, као вјероисповијест. Било је на хиљаде жртава којима смо подигли споменик на 400-ту годишњицу Уније.

Један од главних бранилаца Православља у то вријеме био је св. Атанасије Брестовски. Он је био игуман манастира у Бресту, који је више пута ишао у Варшаву да апелује на владу, не тражећи да брани Православље, већ је једноставно подсјећајући да пољско-литванска унија није земља само Католика, већ и милиона Православаца. Управо због тога је био убијен од стране језуита; његова смрт свједочи како су православни хришћани били прогањани.

Оче, да ли сте Ви добили име у част св. Атанасија Брестовског приликом Вашег монашког пострига?

Да. У манастир сам дошао у тачно у вријеме 400-те годишњице Уније и добио сам име Атанасије, у част овог светитеља из Бреста.

Шта се дешавало са манастиром за вријеме Уније?

Манастир св. Онуфрија Великог у Јаблецни био је једини манастир на овом подручју, које је у то вријеме било погранична област, а који је задржао истинско свето Православље. Чак и тако велики манастири као што су Почаевска лавра, Супралскаја манастир а да и не спомињемо мање манастире и парохије, прихватили су Унију. Манастир Јаблецна остао је једини манастир који је очувао православну вјеру.

На манастирској територији постоји крст који је подигнут у знак сјећања на операцију "Висла".

Овај догађај десио се доста касније. Крст је подигнут у знак сјећања на све оне православце који су одавдје исељени, иако су прогнани укључивали и украјинске Унијате, Лемке (који се још зову и Русини) из субкарпатског подручја и области око Санока, Жешова и Пшемисла.

За нас православце ово је био варварски чин - варваризам двадесетог стољећа! Рат је био тек завршен, и сви су жељели миран и нормалан живот. Међутим, изненада али очекивано почело се са депортовањем на хиљаде Украјинаца који су у овој области највећим дијелом били православци. Слали су их на сјевер или запад Пољске, "на повратничку земљу" (земља која је стечена од Њемачке по завршетку рата). Њихове куће и имовина били су конфисковани, а имали су свега два сата да скупе нешто од својих ствари за пут. Морали су из почетка почети свој живот у потпуно другом дијелу земље. Ти људи су чак били лишени права да дођу у посјету на десет година. Године 1956, дошло је до "отопљавања" тако да им је било дозвољено да се врате, а многи су се вратили. У нашој манастирској парохији готово сви су се вратили. Њихове домове, међутим, су населили други људи тако да су они морали или да их откупе или да саграде нове. Ово је била истинска трагедија. Крст је подигнут у нашем манастиру на шездесету годишњицу од тог догађаја.

Такође је трагична била судбина светитеља чије мошти се налазе у Вашем манастиру - мученика Игњатија од Јаблецна?

Ово се десило током Другог свјетског рата. Мученик Игњатије је овдје био монах. Током рата, у љето 1942. године, група нациста је напала манастир и без икаквог разлога одлучише да га опљачкају и спале. Доста је било спаљено: зграда у којој су се налазиле монашке келије и црквена трпезарија, библиотека, архив и игуманове просторије. Једино звоник, главна црква и зграда за госте су остали сачувани. А они су били сачувани захваљујући монаху Игњатију. Његово монашко послушање било је да звони за молитву. Када је видио да се пљачка и пали, он се, ризикујући свој живот, попео на звоник и почео да звони како би упозорио људе да дођу и да гасе пожар. Нацисти су га брутално убили. Ово су посвједочила дјеца која су током распуста дошли у манастир из Варшаве. Када се прикупљала документација за његову канонизацију неколико дјеце је било живо и описали су како је окрутно убијен. Св. Игњатије канонизован је као мученик за православну вјеру заједно са мученицима Хелма и Подлашја, 2003. године.

Данас манастир прелијепо изгледа, и нема трагова разарања. Манастир је обновљен, а ту су и изузетне фреске на зидовима цркве. Цвијеће се налази посвуда, док су стазе добро одржаване.

Захваљујемо се нашем Господу, св. Онуфрију и свим добрим људима који су нам помогли да обновимо манастир. Овдје се налази неколицина монаха, свега десет, али ми са радошћу испуњавамо сва послушања на која смо позвани.

Какав је живот у манастиру?

Врло једноставно ћу вам одговорити: ми живимо монашким животом. То значи да устајемо у 5:30 сваког јутра, држимо молебан који почиње у 6:00, затим јутрење, часови и Божанска литургија. У 18:00 је вечерња молитва и акатист Пресветој Богородици, док се сваког петка још чита и акатист св. Онуфрију. То је наш дневни распоред. Наравно, сваки монах има своје послушање - ми имамо и воћњак, доста пчелињих друштава, правимо свијеће и мед, и примамо ходочаснике и туристе.

Ко долази у манастир?

Долазе нам људи из цијелог свијета, и то не само ходочасници. Ходочасницима зовем све оне људе који долазе како би добили одређену духовну помоћ. Остале зовем туристима. Долазе нам разни људи - православци, католици, атеисти - како из Пољске тако и из иностранства.

Шта је то што све те различите људе привлачи овом мјесту? За чим они трагају?

Неки људи долазе зато што је ово манастир, мјесто за молитву. Неки су изненађени да постоје оваква мјеста на земљи, гдје је вријеме заустављено и гдје људи живе на други начин. Они не могу замислити да монах у својој келији нема телевизор, да млади човјек свој живот може посветити молитви, остати неожењен, немати породицу и потпуно се предати Господу.

Међутим, ја ипак мислим да они прије свега траже емотивни мир - макар само на који минут. Вјероватно га и добију зато што се неки од њих враћају у манастир. Имамо и кућу за госте гдје ходочасници могу остати. Постоје људи који нам долазе сваке године и остају неколико дана како би са нама живјели и молили се.

Манастир се налази на граници са Бјелорусијом и неких је 40 километара удаљен од украјинске границе. Да ли долазе ходочасници и из ових земаља? Да ли имате контакт са другим манастирима?

Наравно. Долазе нам многи ходочасници из Бјелорусије и Украјине. Имамо веома близак контакт са женским манастиром св. Николе у Городоку, Украјина. Често се међусобно посјећујемо. Долазе нам свештеници из Украјине, Бјелорусије па чак и Русије, иако је то много даље. Тамо се налазе на стотине манастира, али и поред тога, манастир Јаблецна је познат чак и православним вјерницима из Русије. Као доказ за ово на нашу 500-ту годишњицу његова светост патријарх Алексеј II нам је поклонио покров за олтар и полијелеј. То је био дар Руске православне цркве нашем манастиру.

Многи архијереји локалних цркава долазе нам у посјету. Не тако давно, патријарх јерусалимски Теофил III нас је посјетио током нашег највећег празника, слављења св. Онуфрија Великог. Васељенски патријарх Вартоломеј посјетио је наш манастир два или три пута. Поред тога, угостили смо румунског патријарха, синајског архиепископа и многе друге архијереје разних локалних цркава.

Оче Атанасије, Ви сте такође настојник свих православних манастира у Пољској. Који су то манастири и колико их има?

Од мушких манастира свакако је најзначајнији наш манастир Јаблецна; затим је ту манастир Благовијести у Супраśлу, потом манастир св. Кирила и Методија у Ујковици, недалеко од Пшемисла, и манастир св. Димитрија Солунског у Сакију. Ту су и два скита: св. Серафима Саровског у Костенблуту и Покрова Пресвете Богородице у Висова Здрују. Од женских манастира ту су манастир у Грабарки, манастир Рођења Пресвете Богородице у Зверки, манастир Успенија Пресевете Богородице у Војнову, манастир у Турковици и скит у Залесани. Дакле, постоји шест мушких и пет женских манастира.

Ако погледате мапу Пољске видјећете да су сви манастири смјештени у близини источне границе. Чак и када бисте избрисали ту границу остали би манастири који би је формирали. Који је разлог томе?

То је зато што већина пољског православног народа живи ту. Било је настојања да се оснује манастир у западном дијелу Пољске, али безуспјешно - напросто није било довољно народа који би му приступио.

Данас већина манастирских цркава су наставак наслијеђа које је постојало од раније. Они представљају оживљавање предања оних манастира који су некада постојали а више их нема, или су основани на мјестима гдје се одређени светитељ посебно празнује.

Многи од ових манастира основани су 1990-тих година или чак касније. Можете ли нам рећи нешто више о напорима за обновом православне монашке традиције у Пољској?

Да, наравно. Монашки живот се може обновити када постоје људи који желе да живе монашким животом. Без ових младих људи не би ни било манастира. Само зато што је епископ или савјет епископа основао манастир не значи да ће манастир наставити са својим животом. Неопходни су људи који желе да живе монашким животом.

Манастири у Пољској су доказ да је наша Црква жива. Иако немамо на хиљаде монаха већ свега стотињак, ипак можемо рећи да долази до раста тог броја. Након Другог свјетског рата остало је свега пет или шест монаха на територији Пољске, а сада имамо преко стотину монаха и монахиња. Чак иако наша Црква има мали број вјерника, монашки живот се сам обновио. Црква живи, она не умире јер су манастири сачували оно што је најважније у Цркви. Напослијетку, гдје се то, осим у манастиру, може сачувати чистоћа вјере?

Видјели сте монашки живот у разним земљама широм свијета. Да ли се манастири у Пољској разликују од осталих на било који начин?

Не мислим да постоје разлике. Наравно, свако мјесто има свој властити карактер, јер на крају крајева, и људи су другачији. Међутим, манастирска правила су иста у Русији, Грчкој, Пољској као и Сједињеним Америчким Државама. Само је један циљ монашког живота - спасење душе. Као што је св. Серафим Саровски рекао: "Спаси себе, и хиљаде људи око тебе биће спасено!"

У Пољској је специфичан карактер повезан са језиком. Наш литургијски језик је црквенословенски, али ми проповиједамо на руском језику, док једни са другима разговарамо на пољском језику зато што смо грађани Пољске. Поред тога треба имати на уму да су већина становништва у Пољској католици. Као монаси, ми увијек носимо мантију, чак и када путујемо. Никада не ходамо у свјетовној одјећи. Понекад је то људима зачуђујуће из разлога што пољски католички свештеници данас ријетко носе мантије.

Шта је задатак манастира и монаха у савременом свијету, који се знатно промијенио?

Још једном ћу поновити: наш циљ је увијек спасење. Свијет се јесте промијенио, али православна вјера није. Ми не треба да се прилагођавамо свијету, свијет се треба прилагодити вјери. Животне околности се могу промијенити, али стремљење људске душе остаје завијек непромијењено. Човјек може да тежи само једној ствари - пуноћи која је у Исусу Христу. Ово је најважнија ствар у животу сваког човјека који је вјерујући, а не само монаха.

Као настојник манастира у Пољској шта је Ваша највећа брига али и нада?

Открићу вам мој вјековни сан. Желио бих да има више манастира и монаха. Постојање манастира је веома важно за сваку локалну Цркву - то представља пуноћу вјерског живота. Од самог почетка манастири су били мјеста гдје су људи јачали своју вјеру, добијали духовну утјеху и помоћ (кроз разговор и молитву), и проналазили мир. Данашњи свијет није наклоњен духовном животу - живи се површно, у физичком свијету. Данас је свијет заузет са култом личности, унапређењем живота али у физичкој димензији, не духовној. Али, Бог је љубав! У немиру савременог свијета љубав је заборављена. Превише је мржње и зависти, али нема љубави. Мислим да манастири представљају наду да ова љубав неће умријети.

Разговор водила: Магдалена Славинскаја

Извор: http://www.pravoslav...glish/49723.htm

Митрополит керкирски Нектарије саопштио је, на посебној церемонији одржаној у црквеном комплексу светог Спиридона, да ће помоћ породицама са више дјеце бити дата током 2014. године. Свакој породици биће уручено по 1800 евра, а 36000 евра биће додијељено за свеукупне добротворне потребе.

Према ријечима митрополита Нектарија, Црква се неће окренути од проблема своје пастве и даће све од себе да подржи своје суграђане суочене са проблемима изазваним економском кризом. Финансијске могућности су ограничене, али „вјера у Христа је неодвојиво повезана са пружањем активне помоћи ближњима. Црква ће радити оно што је дужна да ради“.

Треба истаћи да се добротворне акривности Митрополије керкирске не ограничавају на пружање помоћи многодјетним породицама. У оквиру епархије отворене су двије социјалне продавнице за потребите и три народне кухиње.

Митрополија

Дамаск, 25 декабря 2013 г., праздничная Литургия

«Боже мира, Оче милости, послао си нам Твог Анђела великог савета, Који даје мир: кроз Њега смо научени светлости Божанског разума, у ноћи бдијући, узносимо Ти славословље, Човекољупче!»

Овим речима, о вољени, описало је перо подвижника највећи Догађај – Рођење Христово; управо овим словима је рука Козме Песмопојца – сина целог Истока – савладала времена и векове, како би нам говорила о ономе што је опевао овај верни син Свете Земље на Дан Рођења Господа нашег, како је славио посланика милости Божије, Који нам је донео мир и неизрециву радост.

Ових дана Агнец благовести свакој живој души, срећући нас само да би нам рекао: «О, човече, оптерећен бригама и невољама света! Хајде са Мном и Витлејемску пећину, где ћеш моћи да спустиш свој терет покрај Мојих ногу, нашавши мир и олакшање!» Да – Витлејемска пећина је слика нашег срца, наше душе, наше суштине: јер ми, попут ње, осењујући се смирењем, укрепљујући се трпљењем, спуштамо у себе Божанског Младенца како би Он обитавао у нама, освећујући наш живот.

У ове благословене дане радује се сва творевина! Исус – наш мир, балсам за ране човека с овог Истока – позива нас да у Његовом Рођењу сахранимо жалости протекле године и да се у нади на Њега припремимо за путеве године која долази. Он нам дарује мир – сваком од нас, нашој Цркви, нашој земљи.

О, верни наш народе, који живиш на овој земљи: ми смо изасланици мира, изасланици љубави, али смо истовремено коренови који сежу у дубину историје наше отаџбине. Наше оружје и наше пролеће су сусрет с нашом судбином, њено прихватање, уздизање с њом изнад жалости света. Да, ми смо посланици мира – и не можемо да преломимо трску; али можемо да се наоружамо уздањем у Господа – Који је исти као и наше браће, која су такође предала свој живот вољи Творца Неба и Земље. Ваистину, звона наших цркава, подигнута у дубокој старини, снажно ће звонити и даље, без обзира на невоље времена, показујући свету пулс наше љубави према далеком суседу, према ближњем; њихова звоњава, коју не може угушити безакоње, објавиће свету да се ова земља сећа корака апостола и да ћемо данас ми, њихови наследници, као и они, бити апостоли љубави, непоколебљиви темељ Цркве, која је више пута показала Светлост свету кроз своје велике светитеље и мученике. Ми и даље усходимо на жртвеник, који је једнако примио светог Јована Дамаскина и Јосифа Дамаског.

Али, посланица мира није посланица о капитулацији. Не, нећемо се предати онима који скрнаве наше светиње, нећемо се покорити отмичарима невиних људи! Овде смо позвани да повисимо свој глас – јер, украден нам је главни глас, који објављује примирје – глас наших сестара-монахиња и сирочади у Малули. Оне нису имале ништа осим свећа које су гореле за свет – и да ли се свет може упоредити с овим свећама, с овом великом посланицом?...

Твој мир, Господе јесте основа наше Православне Антиохијске Цркве, која је позвана да се укрепи – и код клира и код мирјана – духом љубави и милости. Наша Црква има оно што ће утешити свако срце, ожалошћено ранама Христовог Тела – то је Божанска благодат, у коју се уздамо и надамо да ће следећа година бити украшена повратком наше отете браће.

Нека сачува Бог Сирију, Либан, цео Исток и цео свет, благословивши нас за миран саживот испуњен љубављу, и просветивши нас у ове благословене дане сјајем вишње добробити.

Са руског Марина Тодић

26 / 12 / 2013

Извор: Православие.ру

Свету архијерејску Литиругију у препуном храму, поред два епсикопа, служила су и два свештеника Руске Заграничне Цркве и пет ђакона, међу којима и ђакон Епархије канадске Стефан Икономовски.

СПЦ

Његова Светост Патријарх бугарски и софијски Неофит служио је Божанску Литургију уз саслужење епископа Бугарске Цркве на дан пре Божића у катедралном храму Светог Александра Невског у Софији. Света Литургија почела је у 18 часова по локалном времену уз присуство највиших представника државног врха и градских власти и великог броја благочестивог народа.

Извор: OCP Orthodox Cognate Page, СПЦ

Митрополит Атинагора, у свету Ив Пекштат, рођен је 24. марта 1962 у Генту у Белгији, од оца протојереја Игњатија Пекштата који је опслуживао православну парохију у Генту и мајке Марије-Терезе Јансенс. После завршене две године правне школе у Генту, одлази на Универзите у Солуну у Грчкој, пошто је добио пуну академску стипендију од Цариградске патријаршије. Успешно завршава Мастер студије из Богословља и наставља своје академско усавршавање на Екуменском институту у Безеу (Женевски универзитет), које такође завршава са успехом. У новембру 1989. бива рукоположен у ђаконски чин од стране Митрополита филаделфијског Вартоломеја, садашњег Цариградског Патријарха, који му је дао име Атинагора, у част великог Патријарха Атинагоре. У чин свештеника га је касније рукоположио Митрополит Пантелејмон белгијски. Године 1996. бива изабран за викарног Епископа Архиепископије земаља Бенелукса. На тој позицији је остао све до 13. новембра 2003. када једногласно бива изабран за помоћног Епископа Митрополиту белгијском, са високом и почасном титулом Епископ Синопе. Као нови Митрополит наставља да извршава већину дужности које већ обављао.

Извор. Ромфеа, Амен, СПЦ

У заштиту и подршку породице позвао је васељенски Патријарх Вартоломеј у својој божићној поруци. Установа породице је „језгро живота“ и „оквир душевно и телесно здравог развоја деце“, истиче Патријарх. За развој и напредовање детета важан је породични оквир уз брачни саживот мужа и супруге. „Дужност је Цркве“, али и „обавеза владе свакога народа“ да ојачава установу породице на вишеструке начине, захтева Његова Свесветост Патријарх.

Патријарх Вартоломеј је, уз то, позвао на подршку „заснивања и опстанка природних породица“, јер су они основа и потка за „душевно здраве и срећне грађане“. У породици се може развијати осећај безбедности и приватности, пошто у њој почива осећај заштите „од стране снажног оца заштитника и драге и брижне мајке“.

Више православних помесних Цркава, међу којима и Васељенска Патријаршија, као што су Грчка, Румунска и Бугарска Црква и др., светкују Божић заједно са западним Црквама према грегоријанском календару 25. децембра. Међутим, Руска и Српска Православна Црква, као и Православне Цркве у Светој Земљи, славе га према јулијанском календару тринаест дана касније.

Извор: Катпрес, СПЦ

„Друштво постоји захваљујући међусобним моралним обавезама његових чланова, а ове обавезе се објављују и признају на основу настале слике људског социума, општеприхваћених и општеобразовних представа о добром и лошем, о похвалном и срамном. Црква има јасну слику о постојању света коју је људима отворио Сам Бог и наша мисија је да с овим виђењем упознамо савременике с потпуном убеђеношћу у то да једино она одговара истини,“ – истакао је Руски Патријарх.

Извор: pravoslavie.ru

Будући у невољи, они крећу путем избеглиштва и емигрирања, при чему је њихов једини пртљаг нада у боље сутра. Некима не полази за руком да дођу у „обећану земљу“, губе живот као грађани ничије земље. Они који полази за руком да уђу у земљу ишчекивања, често доживљавају презир, прекор, израбљивање, бивају лишени свог достојанства...

„Добро ми је познато да феномен емигрирања постаје неки облик плиме, чији домет плаши земље које их примају. Дошло је време да овакве друштвене заједнице промене свој став и схвате да ће људско страдање пре или после срушити зидове подигнуте с циљем да спрече прелазак ових очајних имиграната. Време је да схвате да ако се реше проблеми са којима се ти емигранти суочавају, смањиће се проток емиграната, завршава Папа и Патријарх Александрије и све Африке Теодор II.

Извор: Александријска Патријаршија, СПЦ

„Црква, Његово свето Тело, изливањем Светога Духа проводи његову освећујуће и човекољиво дело на земљи. Столећима је Црква безрезервно освећивала своје чланове, култивисала, хуманизовала и украшавала обичаје људи, подржавала свету установу породице, хранила сиромашне. Данас се она ваистину стара за жртве финансијске кризе и позива човечанство на разрешење проблема и помирење, мир и правду, човекољубље, љубав и доброчинство.

Тим више се Црква јерусалимска, прва која је проповедала Рођење Христово, моли из ове Пећине витлејемске и из ове Константинове базилике, чији се вековним верним чуваром показала, за мир и благостање свега света, за окончање насиља на Блиском истоку и другде, за престанак терористичких аката, за поштовање верских слобода, за ослобађање отетих јерараха и монахиња сестринске Антиохијске Цркве и за помирење и сједињење свих,“ истиче Патријарх јерусалимски Теофило у својој божићној посланици благоверном народу и духовенству.

Извор: Јерусалимска Патријаршија, СПЦ

У недељу 22. децембра 2013. у синодалном параклису „Свети Цар Борис“ после Божанске Литургије Његова Светост Патријарх бугарски Неофит позвао је присутне Митрополите и чланове Светог Синода да приступе избору Митрополита Варне и Великог Преслава. Претходно су била изабрана два кандидата и њихова имена достављена овом централном изборном сабору.

Гласање је обављено почев од најстаријих према најмлађем, при чему је Патријарх Неофит први гласао. Константовано је да је од 12 чланова Светог Синода њих девет дало глас за досадашњег знепољског Епископа Јована.

Нови Митрополит Варне и Великог Преслава Јован (Иво Михов Иванов) рођен је 13. фебруара 1969. у граду Јамболу. Од 1991. до 1993. похађао је Софијску духовну семинарију „Свети Јован Рилски“. Године 1998. завршава Богословски факултет на Софијском универзитету „Свети Климент Охридски“.

Године 1998. замонашен је, а 24. априла 1999. рукоположен је за јерођакона, а после два дана и у чин јеромонаха у Саборном храму „Свете Недеље“.

Од октобра 1999. провео је на специјализацији у Московској духовној академији, где је одбранио кандидатску дисертацију на тему „Учење о покајању по делима Светог Тихона Задонског“. У Бугарску се враћа 2001. године.

Следеће године блаженопочивши Патријарх Максим произвео га је у чин архимандрита, да би 18. марта 2007. био хиротонисан за знепољског епископа и био викарни Епископ Бугарског патријарха.

Извор: Бугарска Патријаршија, СПЦ