Обе Цркве се слажу у следећем:

1. Важна мисија Цркве у друштву јесте да речима и делима сведочи о љубави Божијој према сваком човеку, независно од његове верске или националне припадности. Следећи Христове речи: «Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати» (Мт. 5, 9) – ми проповедамо мир и поштовање према достојанству и правима човека. Божанско милосрђе се излива на сваку људску личност; због љубави Божије Логос се оваплотио, а Дух Свети делује међу нама. Ова истина надахњује наше сестринске Цркве на делатност, служење и сарадњу.

2.​ Верници обеју Цркава тугују због догађаја у Сирији у којој не јењавају убиства, насиље и окрутност. Категорички осуђујемо лишавање живота мирног становништва, отмице и насилна прогонства.

Наше Цркве сматрају да се само путем отвореног и поштеног дијалога могу гарантовати стварни мир у Сирији, њена независност и територијални интегритет и да се могу обезбедити једнака права и могућности њеним грађанима. Обраћамо се међународној зједници с апелом да појача напоре усмерене на успостављање мира у Сирији, подржавајући процес који је започет у Женеви. Мирна Сирија у којој национална и верска разноврсност ужива поштовање, представљаће важан фактор у мировном процесу на целом Блиском истоку.

Обе Цркве такође изражавају наду у то да ће се сви политички проблеми у Либану, Ираку, и другим земљама Блиског истока решавати у духу мира, а не посредством примене насиља и под притиском екстремистичких група и деловања терориста.

Истичемо да су хришћани Антиохијске Патријаршије двадесет векова били староседеоци на Блиском истоку и да чине саставни део локалног друштва као његови пуноправни грађани. Данас је крајње важно да се помогне у стварању услова у којима ће Црква древне Антиохије успешно наставити спасоносно служење свом народу.

Поново изјављујемо да је неопходно предузети ефикасне радње у циљу хитног ослобађања свих отетих лица у Сирији, између осталог, наше вољене браће митрополита Павла Алепског и Јована, свештеника монахиња и сирочади из манастира у Малули.

3. У току разговора делегација двеју Цркава показало се да постоје многе области за сарадњу на обострану корист. Међу њима нису само приоритетна дејства као што је хуманитарна помоћ коју је руски народ послао својој браћи и сестрама у Сирији као израз своје љубави – већ је то и јачање веза између наших верника посредством ходочашћа, размене делегација и студената.

4. Наше Цркве потврђују да треба предузети све могуће за јачање православног сведочења у савременом свету. Православље је позвано да свету донесе богатство своје духовности које се, између осталог, испољава у приступу решавању друштвених и људских проблема и у помоћи човечанству да спозна радост коју је донео наш Спаситељ. Важан услов за његов успех представља јачање православног јединства. Због тога сусрети на свеправославном нивоу треба да буду темељно припремљени у специјалним комисијама уз учествовање свих Православних Црква. Од Православних Цркава се захтева заједнички рад у духу љубави и отворености ради савлдавања свих проблема на које наилазе.

5. Посета је такође омогућила размену мисли о стању међухришћанских односа. Наше Цркве ће координирати своје напоре за развој дијалога усмереног на остваривање задатака Цркве у савременом свету.

6. И Антиохијска, и Руска Црква имају искуство саживота с исламом. Туђ нам је сваки екстремизам и језик мржње. Обраћамо се хришћанима и муслиманима позивајући их да раде заједно на добробит наших земаља.

7. Ради заједничког сведочења у духу љубави и наставка разматрања тема покренутих у току посете, основали смо специјалну комисију за развој сарадње наших Цркава.

Антиохијска и Московска Патријаршија основале су заједничку комисију у саставу: у име Антиохијске Православне Цркве – представник Патријарха Антиохијског при Патријарху Московском и целе Русије – архиепископ Филипољски Нифон, епископ Селеукијски Јефрем, архимандрит Партеније (Алати) и потпредседник Баламандског универзитета Жорж Нахас; у име Руске Православне Цркве – председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион, председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење епископ Орехово-Зујевски Пантелејмон, заменик председника ОСЦВ протојереј Николај Балашов, представник Патријарха Московског и целе Русије при Патријарху Велике Антиохије и целог Истока игуман Арсеније (Соколов).

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Поштовани оче Александре, видимо како је тежак животни ритам Његове Светости: служи практично сваког дана, рукополаже клирике, среће се с мноштвом људи и притом успева да одржи изванредне проповеди. Вероватно чита још масу званичних докумената. Молимо вас да кажете нешто о томе како изгледа његов дан.

Да, заиста, распоред Патријарха је такав да човек налазећи се поред њега не може да схвати како може све то да прими и да издржи.

Али, с друге стране, ако се налази поред њега, види да Свјатејши своје снаге пре свега црпи из личног, веома дубоког духовног живота и да управо према њему мери све остало. Свој живот гради на духовној основи. Пада ми на памет позната јеванђељска истина: «Оно што је немогуће људима, могуће је Богу» (Лк. 18, 27). Овде се на првом месту налази молитва.

Његов дан почиње молитвом, као и дан сваког православца. Патријарх свакодневно обавља правила и богослужења, скривено од људских очију, у храму своје резиденције у Переделкину. Овде, у Даниловом манастиру Свјатејши пре почетка радног дана и по његовом завршетку долази у храм, целива иконе и светиње.

Али, чак је и ова страна – спољашња. А унутра је потпуна свест о томе да је Патријарх у Божијим рукама. Као што је Његова Светост више пута говорио, Бог не даје крст који премашује људске снаге и ако се живот поглавара Руске Цркве одвија на овакав начин, у томе се несумњиво огледа Промисао Божији, како о њему, тако разуме се, и о целој нашој Помесној Цркви. Вероватно је сад, у данашњим условима, једноставно немогућ миран и уједначен живот поглавара, седокосог старца, који посао усклађује с временом које је неопходно за одмор.

Ипак, нашим читаоцима би било занимљиво и корисно да сазнају, да се упознају с тим у колико сати Свјатејши устаје, колико спава. Људи који се налазе на прилично високом положају одлично знају да се без устаљеног распореда тешко нешто може постићи, чак и поред молитве за помоћ упућене Богу.

Јасно вам је да могу да говорим само о оним стварима које сам видим.

Патријарх устаје рано ујутру и после молитвеног правила и доручка одлази у Даниловску резиденцију. Ако треба да служи, а то се дешава прилично често, устаје још раније.

Пре подне Његова Светост прегледа документа и среће се са сарадницима из Патријаршије. Поподне почињу званични сусрети и преговори. Код Патријарха често долазе разни гости: и свештенослужитељи, и представници Помесних Православних Цркава, и представници других хришћанских конфесија, других верских заједница, различити друштвени и политички радници. Много је људи који желе да се сретну с њим, који чекају на ове сусрете. Зато је често дан Његове Светости распоређен по минутима и колико видим, Патријарху практично не преостаје слободног времена.

Овакви сусрети обично трају до шест сати увече, после чега Патријарх поново ради с документима, вечера и у седам, осам, а понекад и девет сати увече и одлази кући. Ту се наставља рад с документима и радни дан се завршава скоро у поноћ.

Што се тиче одмора... С једне стране, Патријарх не иде сваког дана у Даниловску резиденцију: има дана кад ради код куће, у Переделкину. С друге стране, то се не може назвати ни одмором, јер понесе читаве кофере докумената. Његова Светост сваког дана треба да прочита око 300 страница различитих текстова. А да не рачунамо састанке, богослужења, проповеди и припрему за њих.

Потребан је огроман интелектуални и емоционални напор да би се издржао такав график.

А како човек може да прочита 300 страница текста дневно и да пред крај ових 300 страница схвата шта је ту написано? Па то није роман, није лепа књижевност.

Да, то није роман. У питању су текстови различитог садржаја, документа на различитим нивоима, различитих праваца и размера и на сваки од њих треба реаговати различито, треба се врло брзо пребацивати из једног круга у други.

Мислим да је то нормална појава, да је то природна последица гигантског рада који се сад одвија у Цркви под руководством Његове Светости Патријарха.

Ако се говори о томе где је Патријарх све то научио, ту се огледа и дугогодишње искуство рада у Одељењу за спољашње црквене везе (Његова Светост је учествовао у практично свим кључним догађајима из црквеног живота за последњих 40 година), али наравно, и огромно духовно и животно искуство.

У хришћанима се сад развија млакост: многи мирјани не одлазе на бденија, пропуштају чак и литургију недељом. У овом смислу Свјатејши, наравно, свима нама може да послужи као пример. Колико често служи?

Патријарх служи сваке недеље, плус једно-два богослужења радним данима – у просеку, то су два-три богослужења недељно. Парохијски свештеник вероватно служи чешће, али је за Патријарха с обзиром на његову заузетост и послове – то веома много. У протеклој години је обавио 237 богослужења, то је скоро осам месеци свакодневних служби. А што је још веома важно – треба имати у виду да се многа од ових богослужења не одвијају у Москви, већ у току сложених путовања. Уобичајени распоред путовања је следећи: лет, долазак, вечерње богослужење и беседа упућена људима који дочекују Патријарха. Затим вечера с епископатом и представницима локалних власти – то је такође проповед, пошто Патријарх неформалне сусрете такве врсте опет користи за отворен разговор о Цркви, о пастирском служењу. Ту никад нема неких празних прича о времену или о локалним обичајима. Ујутру је Литургија, проповед, благосиљање верника, кратка пауза, обилазак храмова и неки други елементи из програма посете, поново авион, лет. То није баш лак посао, али су у његовом центру увек – богослужење и проповед.

И кад човек себи постави питање – одакле му снага за све то, треба имати на уму да је свако богослужење које обавља Патријарх (пре свега, наравно, Литургија) – огроман духовни догађај за њега лично. Ја се увек молим у олтару кад Његова Светост служи Евхаристију, и ниједном нисам видео да је обавља уморно, равнодушно, или како се каже «на устаљени начин». Увек црпи снагу из самог богослужења, лако му је на служби.

Патријарх увек наглас чита молитве Евхаристијског канона, тајне и свештеничке молитве. То је давнашња петроградска традиција. Она помаже људима који се налазе на богослужењу да схвате и да постану свесни, с једне стране, самог богослужења, а с друге стране – интензитета Патријархове погружености у молитву. Човек је и сам у том тренутку принуђен – јер му једноставно ништа друго не преостаје – да се дубоко моли. И то је, наравно, драгоцено!

Сваки пут, чак и ако литургију у извесном периоду служи свакодневно, Патријарх служи као први пут. С веома снажним осећањима. И то, наравно, представља јак подстицај за људе који се моле заједно с њим.

Али, и за време Великог поста, у току дана кад литургија није предвиђена Уставом, Његова Светост често служи?

Да, у току прве и Страсне седмице Великог поста Патријарх обавља свакодневна богослужења ујутру и увече.

Ова богослужења су тако дугачка да млади људи – ипођакони Свјатејшег и сарадници из Патријаршије који се налазе поред њега – до средине службе већ буквално падају с ногу од умора. То се заиста дешавало неколико пута.

А Патријарху ове главне седмице у црквеној години дају изузетно јак духовни набој за целу годину.

Прво, у току прве године његовог служења као Патријарха мислили смо да ће следећег дана служба бити отказана, а затим, наредног дана...

Онда сте мислили да ће то бити следеће године...

Да, прве године смо баш тако мислили: «Лепо је било време, службе сваки дан, али следеће године је готово.» Али, не: и следеће године, и две године касније Његова Светост је служио и служиће свакодневно у току ових седмица.

Притом он сам чита сва чинопоследовања. И чак ако не служи лично на јутарњим богослужењима у току Великог поста, обавезно им присуствује, моли се, не дозвољава да се пропусти било шта из уставног богослужбеног круга.

Односно, у присуству Свјатејшег се читају три катизме на јутрењу?

Да. Ако у то време служи у манастирима, све се чита у потпуности. Кад се човек нађе у тој богослужбеној стихији у току целе седмице – од недеље до недеље, на себе и на свет око себе почиње да гледа потпуно другим очима.

Православни људи често питају: «Како да сазнамо нешто о Патријарху?» У одговор све позивам да иду на богослужења кад он служи – у Москви или у регионима кад допутује у њих. Све остало је секундарно у поређењу с то с каквим духовним интензитетом служи и какву снагу човек добија после овог богослужења.

Другим речима, окосницу духовног живота Патријарха чини богослужење?

Да, као и сваког свештенослужитеља. Наравно, сви клирици су различити: једнима је важна друштвена делатност, други више воле да се баве богословљем или другим црквеним наукама. Није да више воле, него су неким људима одређене ствари природније, и вероватно у томе нема ничег неправилног.

Али за Патријарха главно у животу остаје богослужење, а посебно Евхаристија. Он увек с огромном радошћу служи Литургију.

Да ли Свјатејши има нека омиљена места за молитвено осамљивање, места на којима се осећа као код куће?

Патријарх веома воли да дође на Соловке. Сад се тамо постепено, између осталог, и захваљујући његовој бризи и старању, обнавља скитски живот. Свјатејши веома воли Валаам, исто као што је и покојни патријарх Алексије волео ово острво.

Мислим да посебно место у његовој души заузимају Смоленск и Калињинград.

Његова Светост веома поштује Смоленску икону Мајке Божије, која се налази у смоленској саборној цркви. Више пута је говорио да је то била прва светиња на коју је наишао по доласку у Смоленск из Санк-Петербурга, тадашњег Лењинграда.

И наравно, Калињинград је веома драг његовом срцу.

Да, толико година на катедри...

Чак се не ради о томе колико је година Свјатејши провео на овој катедри.

Калињинградска епархија је дословно створена његовим рукама, јер пре него што је он постављен на ту катедру тамо уопште није било ниједног православног храма. Ниједног! То је била потпуно атеистичка област Совјетског Савеза, духовно спаљена земља.

Кад је архиепископ Кирил допутовао тамо и кад је дошао код овлашћеног лица за питања религије како би епархији било предато срушено здање храма речено му је: «Да, дајемо вам овај храм,» а иза леђа је чуо: «Четрдесет година вам нисмо дали овај храм, сад ћете га још четрдесет година обнављати».

А данас видимо потпуно невероватну слику: епархијски живот ври, храмови, деца, омладина – чини се да је увек било тако, док се све то стварало рукама архиепископа, а затим митрополита Кирила за 25 година његовог боравка на Смоленској катедри. Наравно, то оставља веома снажан утисак.

Да, мало је оних који могу остати равнодушни видећи делатност Патријарха. Притом су људи који очигледно не гаје симпатије према Цркви за објекат своје критике изабрали Свјатејшег. И у овој тешкој ситуацији Патријарх остаје бодар, пун снаге и енергије. Како успева да подноси ударце?

Свјатејшем заиста није лако. Међутим, прва ствар која му, по мом мишљењу, дозвољава да поднесе ударце јесте то што не испитује циљеве ових удараца.

Патријарх се не бави свакодневном анализом свих напада који се обрушавају на Цркву и на њега лично. «Рефлексија» овим поводом уопште није његова брига, није његов стил живота. Наравно, дешавају се непријатне ствари, нешто човека може да повреди, али све је то секундарно у односу на оно што је основно у његовом животу – на крст поглавара Руске Православне Цркве.

Његова Светост је више пута говорио да Руска Црква коју он води, као што је говорила људима о јеванђељској истини, тако ће и говорити о њој – без сваких пропуста и попуста. Како је називала грех грехом, тако ће га и називати. И никаквих заобилазних путева, никаквог попуштања овде није било и неће бити.

Став Патријарха је следећи: Црква обавља своје велико дело – служи спасењу људи, а он као поглавар Помесне Руске Цркве, чини све како би народ који му је Бог поверио, стекао спасење и како би до сваког човека допрле речи јеванђељске проповеди. А све остало што долази споља – не треба ни за тренутак да поколеба нашу увереност у то да Црква обавља своје спасоносно дело.

«Ради шта треба и нека буде што ће бити»?

Вероватно да. Притом, наравно, треба имати на уму да Руска Православна Црква – посебно на територији Русије – данас живи у изузетно повољним условима, каквих (ако се све споји и анализира) вероватно није било од момента њеног рођења на обалама Дњепра.

Умесно би било упоредити наш црквени живот с јеванђељском причом о талентима, кад Господ даје таленат човеку, а затим тражи одговор од њега. Ево, и сад Господ нашој Цркви пружа огромне могућности за проповед Јеванђеља. И јасно је да смо у тако погодним условима сви ми као чланови Цркве, дужни да умножимо таленте које нам је Бог дао.

Биће нетачно ако се каже да смо ето «доживели такве и такве ударце, ти и ти су нас вређали – лично или целу Цркву, - и зато нешто нисмо могли да учинимо». Не, наравно. Црква се труди да оствари све могућности и таленте које Јој Господ сад, у нашој савременој Русији дарује. И наравно, сва она дела која данас у Цркви остварује лично Патријарх или која се одвијају под његовим вођством – све су то напори за умножавање могућности које нам Господ даје.

Притом Његова Светост има иза себе још и изузетно богато животно искуство у совјетском уређењу, а да не говоримо о томе да су му отац и деда били свештеници.

Несумњиво, у вођењу црквеног брода Патријарху помаже његово огромно лично духовно искуство које је, са своје стране, укорењено у изванредној црквеној традицији Санкт-Петербурга (ако хоћете, Лењинграда из совјетског времена). Од малих ногу Свјатејши је доспео у плодну средину лењинградских пастира с којима се дружио у току многих година свог живота, црпећи од њих све оно што је корисно и неопходно, а што му је касније добро дошло у његовом високом служењу.

Изузетно богато искуство опстанка Цркве у совјетском периоду дало је Патријарху поимање о томе да је Христова Црква – и он често говори о томе одговарајући на оптужбе о преплитању Цркве и државе – живела и опстајала у свим условима и у свим односима власти и људи на власти према њој. Сад је тај однос сасвим позитиван и повољан, у позним совјетским годинама је био тежак и понижавајући, у време после револуције се граничио са жељом да се Црква потпуно уништи.

Дакле, без обзира на то, Црква је жива. Мењају се људи на власти, али се Црква не плаши ових промена, то је, као што је већ било речи о томе, «промена политичке климе» у земљи.

Црква је живела, живи и живеће не захваљујући помоћи власти и не упркос препрекама које јој неки постављају, већ зато што је у њој жив Христос.

Оставимо политику по страни и рецимо нешто о томе да је Његова Светост, осим што је поглавар Помесне Цркве, још и монах. Да ли у пуној мери успева да пронађе време за монашко правило?

Патријарх се придржава монашког правила. И сам се према томе врло ревносно односи и друге монахе (нарочито оне који живе у манастирима) позива на врло строго поштовање молитвеног правила. Тешко да могу да кажем нешто више пошто се ради о личном духовном животу Свјатејшег.

Често имамо прилике да чујемо да практично више нема стараца, да се може живети и «по својој памети». Притом знамо да је сам Свјатејши за свог духовника изабрао оптинског старца Илију – практично свог вршњака с којим је заједно похађао лењинградску Академију. Какав значај Патријарх придаје духовном руководству?

Очигледно је да ако нема много стараца, они не могу да руководе редовно свим православним хришћанима. Важнија је друга ствар. Његова Светост је више пута понављао и монасима, и клирицима, и мирјанима да је изузетно важно сачувати духовну традицију која постоји у Цркви: традицију исповести, причешћивања и духовног општења човека са свештеником. Пре свега, традицију редовне исповести.

У тајни покајања, у тајни промене ума (како се ова реч преводи с грчког) састоји се веома дубока духовна компонента. Патријарх је више пута говорио да је исповест најважнији инструмент за правилно уређење људског живота. И човек треба да прибегава исповести онолико често колико то захтева душа, а нипошто не једном или четири пута годишње у току постова.

Наравно, врло је важно то што духовник Патријарха, схиархимандрит Илија, живи с њим у резиденцији у Переделкину. Отац Илија тамо прима људе, тамо служи с Патријархом сваки пут кад он служи у домаћем храму. Узгред речено, веома је важно и то да је отац Илија носилац атонске духовне традиције: он је преко десет година био духовник братије манастира Светог Пантелејмона. Тачно сте запазили да се духовник Патријарха практично школовао заједно с њим у лењинградским духовним школама. И мера духовног поверења у оца Илију је таква да Патријарх повија своју главу пред школским другом. То нам даје пример како се треба односити према духовнику. Истовремено, пружа људима могућност да стекну слику о духовном животу Његове Светости.

А да ли се дешава да Патријарх подигне крајичак завесе изнад свог духовног живота, да на пример, исприча неке душевно корисне догађаје из живота?

Да, Свјатејши нам понекад говори о догађајима из свог живота или из живота своје породице.

Веома ми се свиђа прича о врећи брашна. Деда Његове Светости, Василије Степанович, је око тридесет година провео у затворима и логорима због борбе против обновљенчества. Први пут је ухапшен двадесетих година. Жена је остала сама са седморо деце и преплашено је упитала Василија пре него што је одведен у затвор: «С ким нас остављаш? Сви ћемо помрети! Глад је!» А он је одговорио да иде да страда за Христа и зато породици ништа неће бити – Господ ће све уредити. То су биле прилично одговорне речи, јер су живели у Поволжју, а тамо је харала глад.

И у извесном тренутку у кући није остало ништа – чак ни прегршт брашна. Увече су испечене последње лепињице за седморо деце и Параскева Ивановна је рекла: «Децо, немамо шта да једемо сутра – сутра ћемо почети да умиремо.» У току ноћи се десило чудо: зачуло се куцање на прозору, а поред врата се налазила врећа брашна... И ова врећа је спасила породицу потоњег Патријарха.

То је наизглед ситан догађај (узгред речено, сад се сазнало ко је био ноћни гост) који показује с каквим страхопоштовањем се Патријарх односи према свом деди-исповеднику којег сматра примером за углед.

Пре неколико месеци отворили смо на сајту Православије.Ru недељну рубрику „Реч Патријарха“. На нашу радост, и морамо признати, изненађење, она је постала необично популарна – иако наши читаоци обичне „званичне информације“ не воле нешто нарочито. Међутим, Његова Светост веома лепо говори. Може да изађе на амвон и да кристално јасно, брусећи сваку реч, одржи проповед као да је написана. Одакле Патријарху тако јединствен дар говора? Или је то потпуно необјашњиво?

Па не, све се то може објаснити.

И одмах треба рећи, како се ниједан свештенослужитељ не би преварио кад види проповеднички дар Његове Светости, да и сам може тек тако, без припреме, да изађе и да одржи проповед: ето, има дар Божији – и то је довољно!

Патријарх несумњиво поседује дар проповедништва ако се говори са световне тачке гледишта, његови ораторски дарови су изузетни за данашње време. Међутим, то не потире чињеницу да се веома и веома брижљиво припрема за сваки свој јави говор – наравно, пре свега за проповед. Пре него што је одржи он пажљиво чита зачала из Јеванђеља и Апостола (као што знате, скоро увек држи проповеди на основу њих) и њихово тумачење, чита светоотачку литературу и много тога другог. Сигурно знам да велики део живота Његова Светост посвећује припреми за проповед.

Значи, и овде је, без обзира на таленат, обавезан рад?

Наравно. Патријарх се увек труди да се усредсреди на бар пет минута пре почетка проповед. Он моли да му на извесно време после причешћа у олтару људи не прилазе за благослов, увек моли да се људи према томе односе с разумевањем. Извесно време седи, размишља о проповеди, концентрише се, нешто формулише. Скоро увек има при себи лист папира на којем код куће нешто прибележи руком. Понавља то у себи, односно ради се о суштинском интелектуалном припремном раду. Зато не треба мисити да је Патријарх тек тако изашао и да је одржао беседу expromt.

А да ли Његова Светост има омиљену тему проповеди, којој се стално враћа?

У својим проповедима Патријарх с најразличитијих страна води верујућег човека ка томе да постане свестан да главни у његовом животу треба да буде Христос – а не породица, посао или неке друге компоненте, чак и ако су веома важне.

Божанска димензија живота треба да буде главна. И ако буде таква, цео човеков остали живот ће се градити правилно, како с духовне, тако и с људске тачке гледишта.

Све је то дубоко укорењено у Јеванђељу, јер нас и Господ позива: «Иштите најпре Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати» (Мт. 6, 33).

С ђаконом Александром Волковом разговарао Антон Поспелов

Са руског превела Марина Тодић

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Првог дана фебруара ове године навршено је пет година од интронизације Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. Српска Православна Црква са Његовом Светошћу Патријархом Иринејем на челу искрено и сверадосно честита поглавару сестринске Руске Цркве петогодишњицу устоличења, молећи се за његово долгоденствије и изобилну помоћ Божју у ношењу тешког бремена управљања највећом помесном Православном Црквом на свету.

Свечаном архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење протојереја-ставрофора Виталија Тарасјева, старешине Подворја Руске Православне Цркве у Београду, и више свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке (протојереј-ставрофор Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка, јереј Небојша Тополић и протођакони Стеван Рапајић и Владимир Руменић и ђакон Александар Секулић).

Литургији је присуствовао директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, генерални директор Поште Србије г. Милан Кркобабић, високи представници Амбасаде Руске Федерације у Србији и представници Руског трговинског центра.

Старешина храма Свете Тројице, подворја Московске Патријаршије, протојереј Виталије Тарасјев изразио је молитвену благодарност Патријарху српском Иринеју што је на данашњи дан, васкршњи и празнични, на дан када се обележава пет година од устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, служио Божанску Литургију уз приношење бескрвне жртве за здравље и спасење Патријарха руског Кирила и свих присутних на богослужењу, за руски и српски народ и сву нашу православну браћу широм васељене.

- Током последњих пет година духовне везе између Руске и Српске Православне Цркве су се изузетно продубљивале, посебно посетом Патријарха српског г. Иринеја Русији поводом 1025-годишњице Крштења Русије (јул 2013.), као и током прославе 1700-годишњице Миланског едикта (октобар 2013) када је Патријарх руски Кирил из Београда, Ниша и Подгорице, где је био на освећењу храма Васкрсења Христовог, понео дубоке духовне утиске, истакао је протојереј Виталије.

- Духовне везе наших народа и Цркава наставиће се и ове године обележавањем значајних годишњица: 100 година од почетка Првог светског рата и 700 година од рођења великог подвижника руског народа, Руске Цркве и руске државе - великог светитеља, преподобног Сергија Радоњешког, казивао је у поздравном слову отац Виталије.

Заједничким молитвама светитеља Саве и Сергија Радоњешког нека нас Господ Бог обдари љубављу, миром, духовном чврстином, а на здравље и спасење свих чеда православних, порука је данашњег литургијског сабрања!

Руска Православна Црква са Патријархом Кирилом на челу одликовала је г. Милана Кркобабића, генералног директора ЈП ПТТ Србија, повељом и орденом Светог Серафима Саровског за велики допринос у обнови Руског некропоља на Новом гробљу у Београду. У својству заменика градоначелника г. Милан Кркобабић и тадашњи амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Конузин потписали су Протокол о сарадњи на обнови меморијалног комплекса Руског некропоља (у обнови) на Новом гробљу.

Руско некропоље је део београдског Новог гробља од 1929. године. На четири парцеле (80, 80а, 90, 90а) има 755 гробних места, а у њима су посмртни остаци око 3.000 људи. Ту се налазе и Иверска капела и меморијални споменик Руске Славе. Капела је подигнута залагањем кнегиње М.А. Свјатополк-Мирске.

Ово значајно одликовање је Патријарх српски Иринеј, у име Патријарха Кирила, уручио г. Кркобабићу.

Захваљујући на одликовању, које са собом носи одговорност и обавезу даљег добродетељства и доброчињења на корист руског народа (доказаног јединог и искреног пријатеља) и на добробит српског народа, г. Кркобабић је истакао: - Пројекат на коме су заједнички радиле Градска управа и представници руске државе и Руске Цркве, има велики значај. Политике и владе се мењају, али је пријатељство између руског и српског народа константно, што потврђује и изградња овог меморијалног комплекса...

Захваљујући Господу на овом дивном поводу за приношење бескрвне жртве, Патријарх српски Иринеј се обратио вернима у препуном храму Свете Тројице:

- Нека је слава и хвала Господу на данашњем дану, светом и благословеном, у којем смо се сабрали у овом дивном храму Руске Православне Цркве. Сваки храм у овоме свету, или овде, или код нас, у Русији или у Грчкој, или било где под Сунцем, припада и свима нама, јер смо крштењем и другим светим тајнама укључени у Тело Цркве којој је Глава сам Господ наш и Спаситељ Исус Христос.

Говорећи о великој и светој Русији, светом руском народу, Патријарх српски је, сећајући се времена од пре неколико деценија када није било дозвољено подизање нових храмова, истакао да је градња на стотине и стотине нових храмова широм простране Московске Патријаршије, уз пуну активност Руске Православне Цркве, истински показатељ пута којим треба ићи како би се учврстила православна вера. - Враћајући се својој вери, Русија се вратила себи, додао је Свјатејши Иринеј.

- Сваки повратак Богу, браћо и сестре, представља повратак себи, како је Господ напоменуо у причи о блудноме сину, који, размишљајући о томе где се налази, каже: Дођох себи. И дође блудни син себи и донесе одлуку да се врати оцу своме. Руски народ се вратио себи, и тај народ има данас, као што је и раније имао великане, на трону своје свете Цркве достојног Патријарха Кирила. Зато је то и наша радост и наша нада, утеха. Господ нам је дао да припадамо православном народу, словенском народу и великој словенској породици. У тој породици руски народ је највећи и најбројнији, а, Богу хвала, дао је оно што многи немају: да може чинити дела не само за свој народ и своју Цркву, него и за друге народе и Цркве. Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу желимо да дуго буде на свештеном московском трону и да долгоденствује на Христовом путу апостолског служења, ускликнуо је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

На крају свечаног чина, Патријарх српски Иринеј је са свештенослужитељима Руске и Српске Православне Цркве и верним народом савршио благодарење и молепствије поводом пете године интронизације Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила.

Храм Свете Тројице, подворје Московске Патријаршије у Београду, једина је руска црква у Србији. Духовну утеху у њој нашли су многобројни руски емигранти из времена руске Бољшевичке револуције 1917. године. Храм Свете Тројице је саграђен на Старом ташмајданском гробљу 1924. године. Цркву је подигла руска емиграција, а знатна новчана средства одвојили су и Влада Србије, Никола Пашић, породица Карађорђевића...

Са осталим емигрантима, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је и Виталије Тарасјев, који је 1950. године постао старешина храма Свете Тројице. Од тада до данас настојатељи руске цркве су из ове породице. Виталија је у служби наследио син Василије, а данас је старешина храма протојереј Виталије Тарасјев, Василијев син, који носи дедино име. Он је једини свештеник у Свето-тројичкој цркви у престоници. Његову паству данас сачињавају потомци „беле емиграције”, породице руских дипломата, супружници из мешовитих руско-српских бракова, а после пада комунизма на богослужењу се могу видети чланови дипломатског кора из Руске Федерације, Украјине, Белорусије, док на Литургијама увек има и Срба који радо долазе у ову светињу (посебно на празник Свете Ксеније Петроградске).

Од 1946. године храм има статус подворја Руске Православне Цркве у Београду. Први руски патријарх који је служио свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице, и у Београду уопште, био је Патријарх московски и све Русије Алексије Први. Било је то 1957. године. Овај храм, који се налази иза цркве Светог Марка, посетио је садашњи Патријарх московски и све Русије Кирил, тада у својству председника Одељења спољних веза Московске Патријаршије, када учествовао у освећењу обновљеног храма 2007. године.

Када је 1999. године у бомбардована зграда РТС-а, руска црква, чији се олтар налази на 60 метара раздаљине ваздушном линијом, знатно је оштећена. Страдао је кров, статика храма је нарушена, прозори су избијени. Почетком 2000. године започело је велико обнављање, а храм је освештан седам година касније уз учешће данашњег руског патријарха (као Митрополита) и Патријарха српског Павла.

У обновљеном храму, испред иконостаса који је израдио кнез Михаил Сергејевич Путјатин, чувају се вредне иконе које су даровали верници, док су пред Богородичним иконама мошти светих.

У октобру 2013. годдине, у оквиру прославе 1700 година Миланског едикта, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил служио је молебан у храму Свете Тројице.

• Вести из сестринских цркава
  

Намесник, братија и парохијани Сретенског ставропигијалног манастира, студенти Сретенске богословске школе, и наравно, редакција портала Православије.Ru са свим својим многобројним читаоцима свим срцем честитају поглавару Руске Цркве петогодишњицу устоличења, желе му дуг живот и свесилну помоћ Божију у ношењу изузетно тешког крста управљања највећом Помесном Православном Црквом на свету.

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил

Уочи овог празничног дана замолили смо руководиоца Патријаршијске службе за штампу, ђакона Александра Волкова, да исприча нешто о Његовој Светости Патријарху са стране која је мало позната широкој публици – као о пастиру, монаху и проповеднику у чијем животу се очигледно осећа деловање Божанског Промисла.

— Поштовани оче Александре, видимо како је тежак животни ритам Његове Светости: служи практично сваког дана, рукополаже клирике, среће се с мноштвом људи и притом успева да одржи изванредне проповеди. Вероватно чита још масу званичних докумената. Молимо вас да кажете нешто о томе како изгледа његов дан.

— Да, заиста, распоред Патријарха је такав да човек налазећи се поред њега не може да схвати како може све то да прими и да издржи.

Али, с друге стране, ако се налази поред њега, види да Свјатејши своје снаге пре свега црпи из личног, веома дубоког духовног живота и да управо према њему мери све остало. Свој живот гради на духовној основи. Пада ми на памет позната јеванђељска истина: «Оно што је немогуће људима, могуће је Богу» (Лк. 18, 27). Овде се на првом месту налази молитва.

Његов дан почиње молитвом, као и дан сваког православца. Патријарх свакодневно обавља правила и богослужења, скривено од људских очију, у храму своје резиденције у Переделкину. Овде, у Даниловом манастиру Свјатејши пре почетка радног дана и по његовом завршетку долази у храм, целива иконе и светиње.

Његова Светост пред Престолом

Али, чак је и ова страна – спољашња. А унутра је потпуна свест о томе да је Патријарх у Божијим рукама. Као што је Његова Светост више пута говорио, Бог не даје крст који премашује људске снаге и ако се живот поглавара Руске Цркве одвија на овакав начин, у томе се несумњиво огледа Промисао Божији, како о њему, тако разуме се, и о целој нашој Помесној Цркви. Вероватно је сад, у данашњим условима, једноставно немогућ миран и уједначен живот поглавара, седокосог старца, који посао усклађује с временом које је неопходно за одмор.

— Ипак, нашим читаоцима би било занимљиво и корисно да сазнају, да се упознају с тим у колико сати Свјатејши устаје, колико спава. Људи који се налазе на прилично високом положају одлично знају да се без устаљеног распореда тешко нешто може постићи, чак и поред молитве за помоћ упућене Богу.

— Јасно вам је да могу да говорим само о оним стварима које сам видим.

Патријарх устаје рано ујутру и после молитвеног правила и доручка одлази у Даниловску резиденцију. Ако треба да служи, а то се дешава прилично често, устаје још раније.

Пре подне Његова Светост прегледа документа и среће се са сарадницима из Патријаршије. Поподне почињу званични сусрети и преговори. Код Патријарха често долазе разни гости: и свештенослужитељи, и представници Помесних Православних Цркава, и представници других хришћанских конфесија, других верских заједница, различити друштвени и политички радници. Много је људи који желе да се сретну с њим, који чекају на ове сусрете. Зато је често дан Његове Светости распоређен по минутима и колико видим, Патријарху практично не преостаје слободног времена.

Овакви сусрети обично трају до шест сати увече, после чега Патријарх поново ради с документима, вечера и у седам, осам, а понекад и девет сати увече и одлази кући. Ту се наставља рад с документима и радни дан се завршава скоро у поноћ.

Што се тиче одмора... С једне стране, Патријарх не иде сваког дана у Даниловску резиденцију: има дана кад ради код куће, у Переделкину. С друге стране, то се не може назвати ни одмором, јер понесе читаве кофере докумената. Његова Светост сваког дана треба да прочита око 300 страница различитих текстова. А да не рачунамо састанке, богослужења, проповеди и припрему за њих.

Потребан је огроман интелектуални и емоционални напор да би се издржао такав график.

— А како човек може да прочита 300 страница текста дневно и да пред крај ових 300 страница схвата шта је ту написано? Па то није роман, није лепа књижевност.

— Да, то није роман. У питању су текстови различитог садржаја, документа на различитим нивоима, различитих праваца и размера и на сваки од њих треба реаговати различито, треба се врло брзо пребацивати из једног круга у други.

Мислим да је то нормална појава, да је то природна последица гигантског рада који се сад одвија у Цркви под руководством Његове Светости Патријарха.

Ако се говори о томе где је Патријарх све то научио, ту се огледа и дугогодишње искуство рада у Одељењу за спољашње црквене везе (Његова Светост је учествовао у практично свим кључним догађајима из црквеног живота за последњих 40 година), али наравно, и огромно духовно и животно искуство.

— У хришћанима се сад развија млакост: многи мирјани не одлазе на бденија, пропуштају чак и литургију недељом. У овом смислу Свјатејши, наравно, свима нама може да послужи као пример. Колико често служи?

— Патријарх служи сваке недеље, плус једно-два богослужења радним данима – у просеку, то су два-три богослужења недељно. Парохијски свештеник вероватно служи чешће, али је за Патријарха с обзиром на његову заузетост и послове – то веома много. У протеклој години је обавио 237 богослужења, то је скоро осам месеци свакодневних служби. А што је још веома важно – треба имати у виду да се многа од ових богослужења не одвијају у Москви, већ у току сложених путовања. Уобичајени распоред путовања је следећи: лет, долазак, вечерње богослужење и беседа упућена људима који дочекују Патријарха. Затим вечера с епископатом и представницима локалних власти – то је такође проповед, пошто Патријарх неформалне сусрете такве врсте опет користи за отворен разговор о Цркви, о пастирском служењу. Ту никад нема неких празних прича о времену или о локалним обичајима. Ујутру је Литургија, проповед, благосиљање верника, кратка пауза, обилазак храмова и неки други елементи из програма посете, поново авион, лет. То није баш лак посао, али су у његовом центру увек – богослужење и проповед.

И кад човек себи постави питање – одакле му снага за све то, треба имати на уму да је свако богослужење које обавља Патријарх (пре свега, наравно, Литургија) – огроман духовни догађај за њега лично. Ја се увек молим у олтару кад Његова Светост служи Евхаристију, и ниједном нисам видео да је обавља уморно, равнодушно, или како се каже «на устаљени начин». Увек црпи снагу из самог богослужења, лако му је на служби.

Патријарх увек наглас чита молитве Евхаристијског канона, тајне и свештеничке молитве. То је давнашња петроградска традиција. Она помаже људима који се налазе на богослужењу да схвате и да постану свесни, с једне стране, самог богослужења, а с друге стране – интензитета Патријархове погружености у молитву. Човек је и сам у том тренутку принуђен – јер му једноставно ништа друго не преостаје – да се дубоко моли. И то је, наравно, драгоцено!

Сваки пут, чак и ако литургију у извесном периоду служи свакодневно, Патријарх служи као први пут. С веома снажним осећањима. И то, наравно, представља јак подстицај за људе који се моле заједно с њим.

— Али, и за време Великог поста, у току дана кад литургија није предвиђена Уставом, Његова Светост често служи?

— Да, у току прве и Страсне седмице Великог поста Патријарх обавља свакодневна богослужења ујутру и увече.

Великопосна служба Његове Светости Патријарха Кирила

Ова богослужења су тако дугачка да млади људи – ипођакони Свјатејшег и сарадници из Патријаршије који се налазе поред њега – до средине службе већ буквално падају с ногу од умора. То се заиста дешавало неколико пута.

А Патријарху ове главне седмице у црквеној години дају изузетно јак духовни набој за целу годину.

Прво, у току прве године његовог служења као Патријарха мислили смо да ће следећег дана служба бити отказана, а затим, наредног дана...

— Онда сте мислили да ће то бити следеће године...

— Да, прве године смо баш тако мислили: «Лепо је било време, службе сваки дан, али следеће године је готово.» Али, не: и следеће године, и две године касније Његова Светост је служио и служиће свакодневно у току ових седмица.

Притом он сам чита сва чинопоследовања. И чак ако не служи лично на јутарњим богослужењима у току Великог поста, обавезно им присуствује, моли се, не дозвољава да се пропусти било шта из уставног богослужбеног круга.

— Односно, у присуству Свјатејшег се читају три катизме на јутрењу?

— Да. Ако у то време служи у манастирима, све се чита у потпуности. Кад се човек нађе у тој богослужбеној стихији у току целе седмице – од недеље до недеље, на себе и на свет око себе почиње да гледа потпуно другим очима.

Православни људи често питају: «Како да сазнамо нешто о Патријарху?» У одговор све позивам да иду на богослужења кад он служи – у Москви или у регионима кад допутује у њих. Све остало је секундарно у поређењу с то с каквим духовним интензитетом служи и какву снагу човек добија после овог богослужења.

— Другим речима, окосницу духовног живота Патријарха чини богослужење?

— Да, као и сваког свештенослужитеља. Наравно, сви клирици су различити: једнима је важна друштвена делатност, други више воле да се баве богословљем или другим црквеним наукама. Није да више воле, него су неким људима одређене ствари природније, и вероватно у томе нема ничег неправилног.

Али за Патријарха главно у животу остаје богослужење, а посебно Евхаристија. Он увек с огромном радошћу служи Литургију.

— Да ли Свјатејши има нека омиљена места за молитвено осамљивање, места на којима се осећа као код куће?

— Патријарх веома воли да дође на Соловке. Сад се тамо постепено, између осталог, и захваљујући његовој бризи и старању, обнавља скитски живот. Свјатејши веома воли Валаам, исто као што је и покојни патријарх Алексије волео ово острво.

С братијом Соловјецког манастира. Фото. С.Веретељников / Православије.Ru

Мислим да посебно место у његовој души заузимају Смоленск и Калињинград.

Његова Светост веома поштује Смоленску икону Мајке Божије, која се налази у смоленској саборној цркви. Више пута је говорио да је то била прва светиња на коју је наишао по доласку у Смоленск из Санк-Петербурга, тадашњег Лењинграда.

И наравно, Калињинград је веома драг његовом срцу.

— Да, толико година на катедри...

— Чак се не ради о томе колико је година Свјатејши провео на овој катедри.

Калињинградска епархија је дословно створена његовим рукама, јер пре него што је он постављен на ту катедру тамо уопште није било ниједног православног храма. Ниједног! То је била потпуно атеистичка област Совјетског Савеза, духовно спаљена земља.

Кад је архиепископ Кирил допутовао тамо и кад је дошао код овлашћеног лица за питања религије како би епархији било предато срушено здање храма речено му је: «Да, дајемо вам овај храм,» а иза леђа је чуо: «Четрдесет година вам нисмо дали овај храм, сад ћете га још четрдесет година обнављати».

А данас видимо потпуно невероватну слику: епархијски живот ври, храмови, деца, омладина – чини се да је увек било тако, док се све то стварало рукама архиепископа, а затим митрополита Кирила за 25 година његовог боравка на Смоленској катедри. Наравно, то оставља веома снажан утисак.

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил

— Да, мало је оних који могу остати равнодушни видећи делатност Патријарха. Притом су људи који очигледно не гаје симпатије према Цркви за објекат своје критике изабрали Свјатејшег. И у овој тешкој ситуацији Патријарх остаје бодар, пун снаге и енергије. Како успева да подноси ударце?

— Свјатејшем заиста није лако. Међутим, прва ствар која му, по мом мишљењу, дозвољава да поднесе ударце јесте то што не испитује циљеве ових удараца.

Патријарх се не бави свакодневном анализом свих напада који се обрушавају на Цркву и на њега лично. «Рефлексија» овим поводом уопште није његова брига, није његов стил живота. Наравно, дешавају се непријатне ствари, нешто човека може да повреди, али све је то секундарно у односу на оно што је основно у његовом животу – на крст поглавара Руске Православне Цркве.

Његова Светост је више пута говорио да Руска Црква коју он води, као што је говорила људима о јеванђељској истини, тако ће и говорити о њој – без сваких пропуста и попуста. Како је називала грех грехом, тако ће га и називати. И никаквих заобилазних путева, никаквог попуштања овде није било и неће бити.

Став Патријарха је следећи: Црква обавља своје велико дело – служи спасењу људи, а он као поглавар Помесне Руске Цркве, чини све како би народ који му је Бог поверио, стекао спасење и како би до сваког човека допрле речи јеванђељске проповеди. А све остало што долази споља – не треба ни за тренутак да поколеба нашу увереност у то да Црква обавља своје спасоносно дело.

— «Ради шта треба и нека буде што ће бити»?

— Вероватно да. Притом, наравно, треба имати на уму да Руска Православна Црква – посебно на територији Русије – данас живи у изузетно повољним условима, каквих (ако се све споји и анализира) вероватно није било од момента њеног рођења на обалама Дњепра.

Умесно би било упоредити наш црквени живот с јеванђељском причом о талентима, кад Господ даје таленат човеку, а затим тражи одговор од њега. Ево, и сад Господ нашој Цркви пружа огромне могућности за проповед Јеванђеља. И јасно је да смо у тако погодним условима сви ми као чланови Цркве, дужни да умножимо таленте које нам је Бог дао.

Биће нетачно ако се каже да смо ето «доживели такве и такве ударце, ти и ти су нас вређали – лично или целу Цркву, - и зато нешто нисмо могли да учинимо». Не, наравно. Црква се труди да оствари све могућности и таленте које Јој Господ сад, у нашој савременој Русији дарује. И наравно, сва она дела која данас у Цркви остварује лично Патријарх или која се одвијају под његовим вођством – све су то напори за умножавање могућности које нам Господ даје.

— Притом Његова Светост има иза себе још и изузетно богато животно искуство у совјетском уређењу, а да не говоримо о томе да су му отац и деда били свештеници.

— Несумњиво, у вођењу црквеног брода Патријарху помаже његово огромно лично духовно искуство које је, са своје стране, укорењено у изванредној црквеној традицији Санкт-Петербурга (ако хоћете, Лењинграда из совјетског времена). Од малих ногу Свјатејши је доспео у плодну средину лењинградских пастира с којима се дружио у току многих година свог живота, црпећи од њих све оно што је корисно и неопходно, а што му је касније добро дошло у његовом високом служењу.

Изузетно богато искуство опстанка Цркве у совјетском периоду дало је Патријарху поимање о томе да је Христова Црква – и он често говори о томе одговарајући на оптужбе о преплитању Цркве и државе – живела и опстајала у свим условима и у свим односима власти и људи на власти према њој. Сад је тај однос сасвим позитиван и повољан, у позним совјетским годинама је био тежак и понижавајући, у време после револуције се граничио са жељом да се Црква потпуно уништи.

Дакле, без обзира на то, Црква је жива. Мењају се људи на власти, али се Црква не плаши ових промена, то је, као што је већ било речи о томе, «промена политичке климе» у земљи.

Црква је живела, живи и живеће не захваљујући помоћи власти и не упркос препрекама које јој неки постављају, већ зато што је у њој жив Христос.

У келији преп. Серафима Саровског. Фото: В. Ходаков / Expo.Pravoslavie.Ru

— Оставимо политику по страни и рецимо нешто о томе да је Његова Светост, осим што је поглавар Помесне Цркве, још и монах. Да ли у пуној мери успева да пронађе време за монашко правило?

— Патријарх се придржава монашког правила. И сам се према томе врло ревносно односи и друге монахе (нарочито оне који живе у манастирима) позива на врло строго поштовање молитвеног правила. Тешко да могу да кажем нешто више пошто се ради о личном духовном животу Свјатејшег.

— Често имамо прилике да чујемо да практично више нема стараца, да се може живети и «по својој памети». Притом знамо да је сам Свјатејши за свог духовника изабрао оптинског старца Илију – практично свог вршњака с којим је заједно похађао лењинградску Академију. Какав значај Патријарх придаје духовном руководству?

— Очигледно је да ако нема много стараца, они не могу да руководе редовно свим православним хришћанима. Важнија је друга ствар. Његова Светост је више пута понављао и монасима, и клирицима, и мирјанима да је изузетно важно сачувати духовну традицију која постоји у Цркви: традицију исповести, причешћивања и духовног општења човека са свештеником. Пре свега, традицију редовне исповести.

У тајни покајања, у тајни промене ума (како се ова реч преводи с грчког) састоји се веома дубока духовна компонента. Патријарх је више пута говорио да је исповест најважнији инструмент за правилно уређење људског живота. И човек треба да прибегава исповести онолико често колико то захтева душа, а нипошто не једном или четири пута годишње у току постова.

Са схиархимандритом Илијом

Наравно, врло је важно то што духовник Патријарха, схиархимандрит Илија, живи с њим у резиденцији у Переделкину. Отац Илија тамо прима људе, тамо служи с Патријархом сваки пут кад он служи у домаћем храму. Узгред речено, веома је важно и то да је отац Илија носилац атонске духовне традиције: он је преко десет година био духовник братије манастира Светог Пантелејмона. Тачно сте запазили да се духовник Патријарха практично школовао заједно с њим у лењинградским духовним школама. И мера духовног поверења у оца Илију је таква да Патријарх повија своју главу пред школским другом. То нам даје пример како се треба односити према духовнику. Истовремено, пружа људима могућност да стекну слику о духовном животу Његове Светости.

— А да ли се дешава да Патријарх подигне крајичак завесе изнад свог духовног живота, да на пример, исприча неке душевно корисне догађаје из живота?

— Да, Свјатејши нам понекад говори о догађајима из свог живота или из живота своје породице.

Веома ми се свиђа прича о врећи брашна. Деда Његове Светости, Василије Степанович, је око тридесет година провео у затворима и логорима због борбе против обновљенчества. Први пут је ухапшен двадесетих година. Жена је остала сама са седморо деце и преплашено је упитала Василија пре него што је одведен у затвор: «С ким нас остављаш? Сви ћемо помрети! Глад је!» А он је одговорио да иде да страда за Христа и зато породици ништа неће бити – Господ ће све уредити. То су биле прилично одговорне речи, јер су живели у Поволжју, а тамо је харала глад.

И у извесном тренутку у кући није остало ништа – чак ни прегршт брашна. Увече су испечене последње лепињице за седморо деце и Параскева Ивановна је рекла: «Децо, немамо шта да једемо сутра – сутра ћемо почети да умиремо.» У току ноћи се десило чудо: зачуло се куцање на прозору, а поред врата се налазила врећа брашна... И ова врећа је спасила породицу потоњег Патријарха.

То је наизглед ситан догађај (узгред речено, сад се сазнало ко је био ноћни гост) који показује с каквим страхопоштовањем се Патријарх односи према свом деди-исповеднику којег сматра примером за углед.

Његова Светост Паријарх Московски и целе Русије Кирил. Фото: А.Поспелов / Православије.Ru

— Пре неколико месеци отворили смо на сајту Православије.Ru недељну рубрику „Реч Патријарха“. На нашу радост, и морамо признати, изненађење, она је постала необично популарна – иако наши читаоци обичне „званичне информације“ не воле нешто нарочито. Међутим, Његова Светост веома лепо говори. Може да изађе на амвон и да кристално јасно, брусећи сваку реч, одржи проповед као да је написана. Одакле Патријарху тако јединствен дар говора? Или је то потпуно необјашњиво?

— Па не, све се то може објаснити.

И одмах треба рећи, како се ниједан свештенослужитељ не би преварио кад види проповеднички дар Његове Светости, да и сам може тек тако, без припреме, да изађе и да одржи проповед: ето, има дар Божији – и то је довољно!

Патријарх несумњиво поседује дар проповедништва ако се говори са световне тачке гледишта, његови ораторски дарови су изузетни за данашње време. Међутим, то не потире чињеницу да се веома и веома брижљиво припрема за сваки свој јави говор – наравно, пре свега за проповед. Пре него што је одржи он пажљиво чита зачала из Јеванђеља и Апостола (као што знате, скоро увек држи проповеди на основу њих) и њихово тумачење, чита светоотачку литературу и много тога другог. Сигурно знам да велики део живота Његова Светост посвећује припреми за проповед.

— Значи, и овде је, без обзира на таленат, обавезан рад?

— Наравно. Патријарх се увек труди да се усредсреди на бар пет минута пре почетка проповед. Он моли да му на извесно време после причешћа у олтару људи не прилазе за благослов, увек моли да се људи према томе односе с разумевањем. Извесно време седи, размишља о проповеди, концентрише се, нешто формулише. Скоро увек има при себи лист папира на којем код куће нешто прибележи руком. Понавља то у себи, односно ради се о суштинском интелектуалном припремном раду. Зато не треба мисити да је Патријарх тек тако изашао и да је одржао беседу expromt.

— А да ли Његова Светост има омиљену тему проповеди, којој се стално враћа?

— У својим проповедима Патријарх с најразличитијих страна води верујућег човека ка томе да постане свестан да главни у његовом животу треба да буде Христос – а не породица, посао или неке друге компоненте, чак и ако су веома важне.

Божанска димензија живота треба да буде главна. И ако буде таква, цео човеков остали живот ће се градити правилно, како с духовне, тако и с људске тачке гледишта.

Све је то дубоко укорењено у Јеванђељу, јер нас и Господ позива: «Иштите најпре Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати» (Мт. 6, 33).

С ђаконом Александром Волковом

разговарао је Антон Поспелов

Са руског Марина Тодић

31 / 01 / 2014

Извор: Православие.ру

Како сведоче житија овог светитеља, Преподобни Сергије је свим својим делима сведочио у својој средини да је могуће градити живот само добром и љубављу, јер одговарајући злом на зло, човек порађа ново зло. Стекавши велику благодат Светога Духа, овај преподобни и данас помаже свима онима који му притичу ради помоћи заступништва. Преподобни Сергије Радоњешки је пример жртвеног служења Цркви Христовој и Отачаству.

Живео је у 14. веку, који се сматра почетком „златног века руског монаштва“.

Извор: Московска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

Храм Успења Пресвете Богородице је саграђен 2001. године на месту једне од неколико масовних гробница из рата. На једном делу његових зидова постављено је 8.000 цигала на којима је град Петроград (Лењинград) уписао имена палих жртава ради вечног помена. У цркви се налази спомен-књига у коју су уписана имена свих погинулих.

Међу присутним верницима било је и неколико старијих жена – ветерана, као и преживели становници града под опсадом, којима је уручено цвеће.

После парастоса Митрополит Владимир се обратио присутнима у храму.

Уочи 26. јануара делегација Петроградске епархије учествовала је у званичној церемонији полагања венаца на спомен-гробљу Пискаревско у част 70-годишњице ослобођења Лењинграда од нацистичке блокаде.

Највећу заједничку гробницу из Другог светског рата посетило је 50 свештеника са Епископом царскоселским Маркелом на челу. У име Митрополита Владимира, Епископ Маркел је положио венац на споменик Матери-Отаџбини, која је символ свих ожалошћених матера. Поред гранитног споменика с натписом "Нико није заборављен, ништа се не заборавља" одслужен је парастос за умрле од „рана, глада и мраза".

Извор: Московска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

Уз поглаваре Цркава у посети су били и Архиепископ филипопољски Нифон, многобројни парохијани, као и гости, међу којима су били: председавајући Империјалног православног палестинског друштва С.В. Степашин и други.

Патријарх Јован Х и Патријарх Кирил служили су молебан у овом храму. Током службе, која је служена на руском и арапском језику, присуствовали су и Митрополит волоколамски Иларион, директор Оделења за спољне црквене односе; представник Антиохијске Православне Цркве при Московској Патријаршији Митрополит кирински Атанасије и други црквени великодостојници обе Цркве.

По завршетку молебана Архиепископ филипопољски Нифон обратио се речима поздрава Патријарху антиохијском и Патријарху руском, посебно истакавши да је, благословом Митрополита московског Филарета (Дроздова), 1848. г. у Москви саграђено Подворје Антиохијске Патријаршије у Москви.

У знак сећања на молитвену посету Москви, поглавар Антиохијске Православне Цркве је примио на поклон икону Христа Спаситеља, док је Свјатејши Патријарх Кирил, поводом пет година патријарашке службе, добио од антиохијског Патријарха крст.

Извор: Московска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

После првих подвижника Промона, Ајаса, Зенона и Јанајоса, манастир је имао знамените игумане попут Светог Јована, епископа кесаријског и палестинског, који је у 5. веку дошао овде након што је напустио своју епископску службу, затим Свети Ђорђе Кипранин, који је чак обновио манастир после разорне персијске инвазије 614. године. Данас је игуман манастира архимандрит Константин, који се придружио братству отаца Св. Гроба, а који је из Грчке Православне Цркве.

У овом историјском манастиру, који поклоници радо посећују, архимандрит Константин, игуман овог манастира, топло је дочекао Његово Блаженство Теофила, Патријарха јерусалимског. Потом је служена Божанска Литургија уз саслужење архимандрита и братства ове свете обитељи.

После Божанске Литургије Патријарх и његова пратња били су позвани на трпезу љубави коју је ова света обитељ припремила.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

Румунског Председника и његову пратњу дочекао је Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофило са оцима Светог Гроба. Патријарх је румунског Председника одликовао орденом Великог крста Витешког реда Светог Гроба због н еговања његовог побожног опхођења према Гробу Господњем, а даривао му је и лепу икону Богородице Јерусалимске.

Као израз захвалности и као представник румунског народа, који је се састоји од 90% православних верника, Председник је заузврат даривао Његовом Блаженству прелепу икону Рождества Христовог осликану у једном православном манастиру у Румунији.

У наставку су Председник Румуније и Патријарх јерусалимски обишли цркву Васкрсења Христовог да би се поклонили Светом Гробу, Католикону и ризници овог храма, где их је дочекао игуман и главни ризничар Светог Гроба, Архиепископ јеропољски Исидор.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

У прошлости би руски поклоници долазили у Свету земљу преко морске луке Јафе. Цркву је 20. јануара 1896. осветио Патријарх јерусалимски Герасим у част Светог апостола Павла, који се посебно поштује у Јафи.

Представници Руске амбасаде у Израелу и Руске црквене мисије у Јерусалиму, парохијски свештеници, грађани Израела и гости из Москве били су присутни на отварању ове изложбе.

Организатори изложбе су свештеник који руководи мисијом при цркви Свете Тавите у Јафи протојереј Игор Пчелинцев, и директор Културног центра Наталија Јакимчук.

Изложба обухвата историјске и савремене фотографије које се односе на историју, изградњу и украшавање цркве на парцели у Јафи где се налази гроб Тавите коју је васкрсао апостол Петар (Дела 9,36). Ова парцелу је 1896. купио архимандрит Антонин (Капустин, 1865-1894).

Такође су изложене савремене фотографије руске филијалне цркве и њене унутрашњости, које је снимио професионални фотограф Рувен Бренер. Такође се могу видети и неке старе фотографије које приказују Велике Војводе Сергија и Павла Александровича, као и Велику Војвоткињу Јелисавету Теодоровну, који су приказани како 1888. полажу камен темељац будуће цркве, заједно са портретима архимандрита Антонина (Капустина) и других личности које се везују за историју руске цркве у Јафи.

Ту су и фотографије које показују фазе изградње саме цркве и куће за поклонике.

Ова збирка садржи и фотографије које казују о посети Патријарха московског и све Русије Алексија II 1997. године, о позлаћивању звона, као и о садашњем стању цркве и филијале.

Данас се руски филијални плац у Јафи сматра једном од најлепших места у Тел Авиву.

Извор: Pravoslavie.ru , СПЦ

Серафим је заузео упражњено мјесто након смрти митрополита Натанаила који се упокојио 16. новембра 2013. године у 61 години.

У првом кругу гласања у епархијском сједишту Гоце Делчев, о. Серафим је добио 30 гласова од изборног тијела које се састоји од локалног свештенства и мирјана, што је било два гласа више у односу на другог кандидата у другом кругу, епископа Григорија Бранитског.

О. Серафим је добио шест гласова од чланова Светог синода, укључујући глас недавно изабраног митрополита Варне, Јована. Други који су му дали подршку били су Неофит, Јоаникије Сливенски, Јосиф из Сједињених Америчких Држава, Канаде и Аустралије, Галактион из Старе Загоре и Гаврило из Ловеча.

Они који су дали подршку Григорију били су митрополит Пловдива Николај, Калиник из Враца, Игњатије из Плевена, Григорије из Великог Трнова, Дометиан из Видина и Амвросије из Доростола.

Гласању није присуствовао митрополит Западне и Централне Европе, Антоније, а ранијом одлуком Светог синода гласање у одсутву се не прихвата.

У ранијим фазама избора новог митрополита појавиле су се многе контроверзе, а Свети синод је одбио захтјев групе локалних свештеника за понављање поступка гласања.

Епископ Серафим из Мелника, сада митрополит Неврокопски, рођен је 4. јула 1974. године у селу Зорница из области Бургас. Након завршетка Математичке гимназије у Јамболу 1992. године, дипломирао је пејзажну архитектуру на Шумарском универзитету у Софији 1997. године, и теологију на Универзитету у Софији 2011. године.

Искушеник је постао 1997., одслуживши војни рок од јануара до септембра 1999. године, замонашивши се новембра 2000. године. Напредујући у монашким чиновима, о. Серафим је постао игуман Роженског манастира 2008. године. Епископ Мелника постао је децембра 2011. године.

Прошле године виђене су многе промјене у руководству Бугарске православне цркве.

Русенски митрополит Неофит изабран је за патријарха 24. фебруара 2013, наслиједивши Максима који се упокојио у новембру. Неофит је наставио да руководи русенском епархијом и још увијек није јасно када ће бити изабран нови митрополит.

Јуна прошле године, митрополит Западне и Централне Европе, о. Симеон, поднио је оставку на основу слабог здравља, а наслиједио га је о. Антоније 27. октобра.

Деветог јула пронађен је мртав митрополит Варне, Кирил, а за његовог насљедника изабран је о. Јован 22. децембра.

Извор: http://www.pravmir.com/bulgarian-orthodox-church-elects-new-nevrokop-metropolitan/ ;

Манастир Лепавина

Премијер је топло дочекао Митрополита Илариона, 16. јануара, рекавши да је његова посета догађај важан за руско-мексичке односе. Разговарало се о тренутном положају Мексико Ситија и о смерницама у социјалној и економској политици његове Владе, посебно истичући позитивне промене у неколико сфера живота ове земље. Он је истакао и да је свеобухватна консолидација односа са Русијом била једна од приоритета спољне политике Мексика данас.

Митрополит Иларион је, са своје стране, изразио задовољство због своје посете Мексику на позив Архиепископа Антонија, Митрополита Мексика, Централне Америке, Венецуеле и Кариба (Антиохијска Патријаршија). Он је казивао и о спољној служби Московске Патријаршије и о пастирском раду који обавља Руска Православна Црква у Мексику.

Митрополит волоколамски се истог дана сусрео и са поглаваром Католичке Цркве у Мексику, Надбискупом мексичким Норбертом Ривером Карером у његовој резиденцији.

Митрополит и Кардинал Карера су разговарали о различитим питањима који се тичу православно-католичких односа, као и о стању хришћана на Блиском истоку. Председник Оделења за спољне црквене односе изложио је напоре које улаже Московска Патријаршија у одбрани хришћанског становништва на Блиском истоку, које и даље проживљава дискриминацију и насиље.

Митрополит Иларион се истог дана сусрео са архијерејима Антиохијске Патријаршије који служе у земљама Латинске Америке.

Међу учесницима на састанку били су Митрополит мексички, централноамерички, венецуелански и Карипских острва Антоније, Митрополит Сантјага и Чилеа Сергије, Митрополит Сан Паула и Бразила Дамаскин, Епископ кесаријски Игњатије, викар Митрополије мексичке; Епископ едески Роман, викар Митрополије бразилске. На састанку је присуствовао и Архиепископ нарофомински Јустинијан, администратор Патријаршијских парохија у САД.

Током разговора причало се о главним темама међуправославног дијалога, сарадњи између различитих православних јурисдикција у Латинској Америци и о припремама за Свеправославни сабор. Посебна пажња је била посвећена ситуацији са хришћанима на Блиском истоку.

После Божанске Литургије, 17. јануара, уследио је пријем којем је присуствовало 1800 званица, међу којима бискупи Католичке цркве у Мексику, званичници Владе, гувернери федералних држава, амбасадори Русије, Украјине, Бугарске и Кипра. У свом поздравном обраћању Митрополит Иларон је указао на огроман допринос који је дао Митрополит Антоније за развој односа између Антиохијске и Руске Православне Цркве.

Том приликом Митрополиту волоколамском Илариону је уручен мексички орден Легије части, један од највиших одликовања које Председник Мексика уручује Мексиканцима и странцима за значајна достигнућа у различитим областима јавног живота. Легију части је добио Митрополит Иларион „као признање за његова изванредна достигнућа на челу Оделења за спољне црквене односе Московске Патријаршије“.

На Богојављање, 19. јануара 2014. године, Митрополит Иларион је служио свету архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија Антиохијске Православне Цркве у Мексико Ситију. Митрополиту Илариону су саслуживали Архиепископ Сан Франциска и Западне Америке (Руска Загранична Црква) Кирил, Архиепископ нарофомински Јустинијан, администратор Патријаршијских парохија у САД; Архиепископ мексички Алексије (Православна Црква у Америци), Епископ кесаријски Игњатије, викар Митрополије мексичке Антиохијске Патријаршије, као и свештенство Антиохијске и Руске Православне Цркве.

После Литургије Митрополит Иларион је, уз саслужење архијереја, служио чин великог водоосвећења.

Извор: Московска Патријаршија , СПЦ

У Божићној посланици објављеној у уторак Патријарх Јован је рекао да ”неће ћутати у вези са отмицама наших јерараха Јована Ибрахима и Павла Јазигија… Устаћемо против оних који су заточили глас нашег мира, а ту мислим на монахиње и сирочад Малуле.”

”Наши корени су зашли дубоко у историју и географију овог региона … и докле год смо ми амбасадори љубави и мира, нећемо бити врећа за ударање”, казао је, тврдећи притом да ће звона наставити да звоне у Сирији, па шта буде.

Патријарх Јазиги је нагласио да волети Бога и друге значи да се не сме злоупотребити јединство због личних разлога, рекавши да је Бог тамо где спокој превладава и у срцима пуним љубави, и позива на решавање проблема кроз љубав и слогу, што је и логика Библије.

Он се молио за Сиријце у домовини и у иностранству, такође се молио да сузе ожалошћених буду убрисане, да се бескућници утеше, да упокојени пронађу покој, а да отети буду пуштени на с Грчка православни Патријарх антиохијски и свег Истока Јован Х Јазиги је истакао да неће имати удела са онима који чине светогрђе над светињама, нити ће ћутати о отмицама епископа, свештеника и невиних људи.

У Божићној посланици објављеној у уторак Патријарх Јован је рекао да ”неће ћутати у вези са отмицама наших јерараха Јована Ибрахима и Павла Јазигија… Устаћемо против оних који су заточили глас нашег мира, а ту мислим на монахиње и сирочад Малуле.”

”Наши корени су зашли дубоко у историју и географију овог региона … и докле год смо ми амбасадори љубави и мира, нећемо бити врећа за ударање”, казао је, тврдећи притом да ће звона наставити да звоне у Сирији, па шта буде.

Патријарх Јазиги је нагласио да волети Бога и друге значи да се не сме злоупотребити јединство због личних разлога, рекавши да је Бог тамо где спокој превладава и у срцима пуним љубави, и позива на решавање проблема кроз љубав и слогу, што је и логика Библије.

Он се молио за Сиријце у домовини и у иностранству, такође се молио да сузе ожалошћених буду убрисане, да се бескућници утеше, да упокојени пронађу покој, а да отети буду пуштени на слободу. Завршио јер молитвом да Господ заштити Сирију, Либан, Блиски исток и сав свет.

Извор: OCP , СПЦ

У богослужењу су учествовали представници дипломатских мисија и парохијани, њих преко две стотине, из Руске Федерације, Украјине, Белорусије, Румуније, Молдавије, Етиопије, Француске, САД, Канаде, Србије, Грчке, Немачке и из других земаља, на раду у овом граду. После службе за све присутне је уприличена трпеза љубави.

Извор: OCP Cognate Page , СПЦ