Званично саопштење Светог синода Константинопољског патријархата (одломак)

Данас, у среду 27. новембра 2013. године, сазвано је заседање Светога синода под председавањем Његове свесветости, ради разматрања питања са дневног реда.

Током заседања Свети синод је донео одлуку да одобри следеће:

1. Предлог Одбора за канонизацију о уношењу јеромонаха Порфирија Кавсокаливита и јеромонаха Мелетија Ипсенијског (Родоског) у диптих светих Православне Цркве.

Из Главног секретаријата Светог синода

http://www.patriarch...nd-sacred-synod

Превод: Иван Недић

Извор: Форум Поуке

Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Тако, када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који препознајући у њему духовне дарове рукополаже га у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији, где остаје све до 1973. када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године.

Извор: СПЦ

У ноћи између 21. и 22. новембра 2013. је убијен настојатељ храма Преображења у пољопривредном граду Смољани Оршанске Витебске области Републике Белорусија јереј Александар Морозов, саопштава сајт Московске Патријаршије.

Изразе саучешћа Архиепископу витебском и оршанском Димитрију је изразио патријарашки егзарх читаве Белорусије Митрополит мински и слуцки Филарет.

Убијеног јереја је опојао у оршанском саборном храму Рођења Пресвете Богородице благочини првог оршанског обласног црквеног округа јереј Владимир Серко.

У току је истрага.

„Православни свештеник недуго прије убиства је дозволио младим мушкарцима због њихове тешке материјалне ситуације да бесплато привремено станују у његовој кући“, за БелТА је саопштио званични представник истражног комитета Витебске области Ина Горбачева. Према њеним ријечима, у ноћи између 21. и 22. новембра младићи који су живјели код оца Александра нанијели су му смртне убоде ножем.

Оба мушкарца су притворена као осумњичени за кривично дјело. Установљено је да они нигдје нису радили и да немају стално мјесто становања. Такође је утврђено да су осумњичени били у тешком алкохолисаном стању.

Јереј Александар Морозов је рођен 1970. године у Оршу. Учио је Смољенски медицински институт у Витебском духовном училишту. У јануару 2002. је хиротонисан за ђакона, у септембру у јереја. Био је награђен правом ношења напрсног крста, камилавке и надбедреника. Живио је у браку, али није имао дјеце. Од 2006. године има послушање настојатеља храма Преображења Господњег у Смољани, саопштава званични сајт Белоруске православне цркве.

http://radiosvetigora.wordpress.com

Заупокојену Литургију је служио Митрополит ловчански Гаврило у Тројанском манастиру посвећеном Успењу Мајке Божије. Литургији је присуствао садашњи бугарски Патријарх Неофит, као и Митрополити великотрновски Григорије, плевенски Игњатије и дорословски Амвросије.

У наставку Литургије Његова Светост Патријарх Неофит одслужио је парастос блаженопочившем Патријарху Максиму и одржао слово.

Заупокојене Литургије су служене и у патријаршијском Саборном храму светог благородног кнеза Александра Невског и у митрополитској Саборној цркви Свете Недеље. У бугарском Подворју у Москви такође је служена заупокојена Литургија.

Извор: Московска Патријаршија, СПЦ

Током боравка, Васељенски патријарх је заједно са својим домаћином Митрополитом неапољским и ставропољским Варнавом служио помен на српском војничком гробљу Зејтинлик. Са архијерејима је саслуживао и игуман манастира Хиландара архимандрит Методије.

Манастир Хиландар

"Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости (копирање поста (чланка) с једног блога у други), проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. На интернету, било коју проповед, било коју светоотачку мудрост, могу да преврате у фејк (фалсификат). И сам човек се тамо може преобразити у фејк", - говори познати московски свештеник и ТВ водитељ протојереј Алексије УМИНСКИ, који је затворио своје странице у социјалним мрежама.

Додатни интернет-греси

&мдасх; Зашто људи имају тако јаку потребу да живе виртуелно у социјалним мрежама?

&мдасх; Мени се чини да је потреба човека да "живи виртуелно" у социјалним мрежама, у многоме повезана с могућношћу да се говори са "трибине", не носећи одговорност за своје речи. Човек на интернету постаје невидљив. Он може да наступа ни од куда. Психолошки, то је веома удобно. У социјалним мрежама сабеседник не види твоје очи, мимику, твоје истинске емоције.

Постоје и други подстицаји за активну комуникацију на интернету. На пример, усамљеност или недостатак комуникације у реалном животу, или чак могућност самоизражавања, када на други начин човека нико не слуша, и он никоме није интересантан. У социјалним мрежама корисник може, у једном трену, било коју своју идеју да учини доступном друштву, било коју мисао која му је дошла у главу. Термин "Блогери пишу" је постао стандардни израз, као што је "британски научници су доказали". Чак се и у новинама стално позивају на натписе на "огласним таблама" социјалних мрежа. Човек у социјалним мрежама изгледа важан, само зато што је исказао своје мишљење. Кроз те мреже човек може да урони у један посебан свет, који је веома близак реалном, и да почне да живи у њему по његовим законима, добијајући озбиљну подршку и самопоуздање од њега.

У социјалним мрежама има тога што је корисно, али има и тога што лишава човека унутрашњег мира и вређа га. Зато те мреже можемо посматрати као начин брзе комуникације, брзог ширења својих сазнања, брз начин прикупљања нових информација, или сакупљања новца за операцију болесном детету. Али, такође, може се посматрати и као могућност да се подсмеваш некоме, да гаунижаваш, начин да окупиш људе на митинг или збијаш неслане шале, без опасности од освете.

-На интернету се информација шири брзо и широко. То значи, да би и одговорност за сваку реч написану у њима, морала да буде већа.

- На против, одговорност за написану реч на интернету је мања.И тежина сваке речи је много мања. Реч губи на "тежини", и управо зато се она тако лако шири. Зато људи тако лако користе речи на интернету, лако њима манипулишу. И по мом мишљењу, управо је то један од највећих проблема интернета. Написана реч престаје да истински буде важна. Људи се не замисле над својим речима. Нешто чују и одмах то шире, умножавају, копирају. А шта ако то није истина?

Фејк - нова појава на интернету, чудно и ужасавајуће - шала, која веома личи на истину. Права ђаволска превара - исмејати речи, исмејати мисли, исмејати човека који је престао да размишља. Човек је престао је да буде свестан тога, да он чита на интернету. На пример, лажне молбе за помоћ, које људи шире да би себи подигли популарност. Ето то је страшно. Зато такав фејк на интернету може да преобрази било коју проповед. Било коју светоотачку мудрост. Интернет је безличан, неодговоран, склон фејку. Чак и сам човек се може на њему претворити у фејк. Веома брзо. И преображава се. Сам себе не може наћи, све што ради, све се показује лажним и неисправним.

- Да ли присуство човека у социјалним мрежама утиче на његову свест у реалном животу?

- Да, наравно. На пример, када возим кола и неко ме "одсеца", ја у свом срцу говорим: "Луди човече, куда идеш!" Али ја то нећу говорити када нисам у колима, зато што на мене тада гледају остали, они ме слушају и биће ме срамота. Ја то обично скривам од других, те своје тајне мисли. Оне излазе на видело само онда, када сам сам. Зато бих желео да о њима нико ништа не зна.

То исто се дешава и с човеком у социјалним мрежама. Седи сам за компјутером, али истовремено и у друштву других људи, и не примећује када почне да говори људима то што обично крије у себи. У социјалним мрежама све то излази на површину и постаје за човека његова реалност, он престаје да се стиди других. Склоности, страсти, с којима се до сада борио, постају нормалне, зато што је у социјалним мрежама тако пријатно. Оне саме провоцирају такав стил комуникације.

Прочитао некакав чланак (можда чак и не до краја) и одмах коментарише: "Каква будала!" Следи му одговор, а он њима три, они петнаест, он тридесет. После тога тај човек реагује овако. "Ах, такав си значи ти. Кад је већ тако, онда ћу те блокирати!" Чини ми се, да када би имао пиштољ код себе, вероватно би пошао и убио га. Блокира једног, другог, трећег. Све би их побио, када би могао, и живео спокојно. Јер они сада више не постоје у његовом пространству. Забранио им је доступ.

Присуство човека у социјалним мрежама је донело у његов духовни мир додатне интернет-грехе. На пример, силну зависност, када поруке, коментаре, фотографије провераваш сваког минута, полако оне долазе и на компјутер, и на телефон, и ти си "увек на вези". Или појачана интернет-сујета, када бројиш колико си "лајкова" добио, колико репоста, колико људи имаш као другове - то је виртуелно колекционарство, и последице свега тога су познате човеку, који живи духовним животом.

Баћушка, благословите, ушли смо у авион!

- Присуство пастира у социјалним мрежама отвара његовим чедима могућност брзог доступа духовнику, чак и његовом приватном животу. Да ли је то добро?

-Не, ипак не треба пуштати парохијане да живе у твом дому. Приватни живот свештеника мора бити заштићен од других. Иначе од тог приватног живота и од самог свештеника ништа неће остати. "Брзи доступ", како кажете, такође, није неопходан, како се понекад чини. Мени се, на пример, често дешава да у 4 сата ујутро добијем поруку. Будим се, протрљам очи, читам "Баћушка, помолите се за мене!" Мислим, десило се нешто страшно. Хватам се за срце. читам даље: "Благословите, ушли смо у авион, полећемо на Кипар!". Ето то је та брза веза. Умало инфаркт да добијем, а они - полећу на Кипар. И да се то десило само једном, па и некако. Зато сам ове године почео да искључујем свој телефон ноћу. Ујутро укључим и, као по правилу, око шест порука и четири пропуштена позива.

- У социјалним мрежама људи живе веома отворено. Да ли је за духовника корисно да чита странице својих чеда?

- Када човек прави своју страницу, он увек свој портрет приказује тако да буде пријатан за друге. Без било какве сумње. Неће објављивати на својој страници ништа што ће нарушити његов имидж. У некој мери ми видимо реалног човека, али само у оној, у којој он то омогући. То јест, у суштини, ми видимо лажну слику.

Да ли то може користити пастир? Зашто би? Зашто да намерно улази у туђ живот? Још, уз то, у лажни, виртуелни живот. У нашој гимназији, на пример, било је случајева, када су ђаци, ради освете, правили лажне странице једни о другима и пунили их ужасним, увредљивим садржајима. Долазило је чак до истеривања из гимназије. Претпоставите, како би могао да се превари духовник, да је прочитао такву страницу пред исповест, или пре благослова нечег важног?

- Како да преживимо у том информационом протоку, који нас стеже све чвршће кроз социјалне мреже?

- Ако је, на пример, пост, ја тежим да ограничим информационо поље које ме окружује. Ипак гледам на интернету православне сајтове, али, рецимо, радио у колима не слушам. Неопходне информације заправо ни нема много. Нешто заиста важно, нешто озбиљно или страшно, то што има утицај на молитву, сигурно ћеш да сазнаш, и без интернета, телевизора или радија. Зато, понекад, у време поста све то можеш мирне душе да искључиш.

Права духовна храна ће увек остати књига. Ако она нестане, нестаће и интернет, зато што све почиње с књигом. Интернет - то је пребацивање књиге у друго пространство, у другу, кратку видео форму. Али ни овде нема ничег новог. Пословице, изреке, мудрости, афоризми су увек постојали. Издају се специјалне збирке, где су изабрани афоризми по темама. На пример, "филозофи о дружењу" или "шале физичара". Фејсбук је, такође, таква изрека, коју си прочитао за време доручка.

Боље је отићи с фејсбука, него изгубити другове

- Пре пола године сте затворили све своје странице у социјалним мрежама, зашто? Зар оне не пружају могућност мисионарења?

-Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости, проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм, на исповест, и понеко је чак наставио да редовно долази у храм. Водио сам дуготрајне дискусије с људима који су далеко од Цркве. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. Зато су ти разговори у социјалним мрежама, који су прешли у лични контакт, дали резултат, а ти, који су остајали на интернету, су се показали бесплодним. На крају сам схватио, да иако у тим мрежама можете ухватитимного добрих риба, ја за то ипак немам довољно моћи.

Поред тога, те мреже су код мене изазивале много огорчења. Као што сам већ говорио, у интернет-комуникацији из човека избијају на површину мали демончићи, које он обично крије од других. Одједном сам почео да примећујем у коментарима мојих старих другова, у њиховим репостовима, таква размишљања, која су ме доводила у недоумицу. Тешко ми је било да поверујем, да то пишу ти исти људи, које ја знам у реалном животу. Да ли је могуће да они могу тако да размишљају? Зашто они тако говоре? Схватио сам да, уколико се будем саглашавао са прочитаним, изгубићу нешто веома важно за мене и наћи ћу се у некаквој лукавој сатанској замци. Боље је да одем из фејсбука и сачувам добро мишљење о људима, него да их изгубим. Желим да знам моје другове онакве, каквим ми их показује Господ, а не крива огледала социјалних мрежа.

Наш храм, као и пре, има своју страницу на фејсбуку, и ја, као и раније, мислим да је то добро. Страницу чешће посећују људи, који с нашим храмом немају никакве везе, и често чак живе у другим градовима. Али им је интересантан живот у храму. Интересују их те теме о којима се воде разговори, кино-клуб. Док сам био на фејсбуку, такође сам учествовао у тим разговорима, али сада на искушења типа "Баћушка, вратите се после Ускрса" или "Баћушка, вратите се у затворено друштво", по милости Божијој одговарам "Сада већ не - никада!"

- Да ли је пастир дужан да се понаша на неки посебан начин у социјалним мрежама?

- Дужан је. Неопходна је мудрост. Ето код мене такве мудрости није било довољно. Али има људи, који поседују довољно разумности, уравнотежености, трезвености, који то раде добро, спокојно и сигурно с већом користи, него што сам то ја радио. Да сам ја знао како пастир треба да се понаша у социјалним мрежама, ја бих тамо и остао. Али пошто не знам, отишао сам.

Разговор водила Јекатерина СТЕПАНОВА.

Фото дјакона Андреја Радкевича

Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/протоиереј-алексеј-уминскиј-поцхему-ѕа-усхел-из-соцсетеј

Манастир Лепавина

У цркви су били присутни гувернер Александрије генерал Тарек Ел Махди, коме је Његово Блаженство изразило захвалност због великог труда који је уложио да реформише Александрију; затим почасни генерални конзул Грчке у Александрији г. Христос Каподистриас; секретар Института за образовање Jелинске заједнице Александрије г. Парис Макрис; председник Кипарског братства г. Хараламбос Хараламбидес; председници друштава и званичници града, наставници и ученици грчких школа.

После службе у цркви Патријарх Теодор је имао састанак са генералом Тарек Ел Махдијем у Патријарховом кабинету, коме је пружио пуну подршку Патријаршије за сваку иницијативу да се град доведе у нормалан ток живота с обзиром на политичку и друштвену нестабилност у последње две године.Такође су расправљали о укључивању споменика и музеја Патријаршије александријске у туристичку мапу града као и о другим темама. После разговора Патријарх је госта повео у обилазак Патријаршијске резиденције, музеја и Патријаршијске библиотеке.

Извор: АлександријскаПатријаршија, СПЦ

Из говора на Скупштини Светског савета Цркава

„Светски савет Цркава (ССЦ) има дугу и богату историју. Основан одмах после окончања Другог светског рата, Савет је удовољио ишчекивању хришћана разних вероисповести који су тежили да упознају једне друге и да сарађују. Током 65 година, колико је прошло од оснивања Светског савета цркава, неколико поколења хришћана који су раније као отуђени припадали другим верским заједницама, открили су веру и живот своје браће и сестара у Христу. Превладане су многе предрасуде које се тичу других хришћанских традиција, но истовремено је постало сасвим јасно и дубоко доживљено да су до тада они били раздељени хришћани. Најглавније достигнуће Савета цркава били су сусрети, добронамерно и међусобно хришћанско општење, чега није била претпоставка компромис у области богословља и морала, што нам је омогућило да сведочимо о својој вери а да при том узрастамо у љубави једних према другим.

Светски савет цркава и данас је јединствени инструмент међухришћанске сарадње, чему нема ничег аналогног у свету. Међутим, сада настаје питање колико је ефикасан тај инструмент. Јер, морамо, нажалост, констатовати да, без обзира на све трудове усмерене зближавању хришћана разних конфесија, у хришћанству поделе не само да не нестају, него настају и нове. Многе хришћанске заједнице и даље се цепају, тако да је број оних који се наново удружују сразмерно мали…

Оснивање Светског савета цркава било је безусловно подстакнуто тражењем одговора на изазове послератног доба. Међутим, свих ових протеклих година свет се силно изменио, и данашњи хришћани у целом свету суочавају се са новим изазовима. Управо од тога колико ћемо успешно одговорити на њих зависи и потреба за нашом организацијом у будућности. Савремено стање у свету захтева од нас хитно дејство, већу пожртвованост и већи динамизам, али потребно је преусмерење основних циљева нашега рада, замена приоритета у разговорима и у раду…

У свом излагању хоћу да скренем пажњу на два кључна изазова са којима се, у овој или оној, мери суочава хришћански свет. Први је ратоборна секуларизација која нараста у тзв. „развијеним земљама“, пре свега, у Европи и Америци. А други је – радикални исламизам који доводи у опасност и само постојање хришћанства у многим регионима света, првенствено на Блиском истоку, али и у неким земљама Азије и Африке.

Ратоборни секуларизам у Европи има дугу историју, почев од Француске револуције. Међутим, једино у 20. веку у земљама тзв. социјалистичког блока атеизам је био уздигнут у ранг државне идеологије. Што се пак тиче тзв. капиталистичких земаља, оне су у значајној мери сачувале хришћанске традиције које су им давале културно-морални идентитет.

Данас су та два света, чини се, изменила улоге. У земљама бившег Совјетског Савеза, посебно у Русији, Украјини, Белорусији, Молдавији, настаје верски препород без преседана по свом обиму. У Руској Православној Цркви је за последњих 25 година изграђено или обновљено из пепела више од 25 хиљада нових храмова. Ово значи да је по хиљаду храмова пропојало годишње, по три на дан. Отворено је више од 50 духовних школских установа, око 800 манастира, а сви су настањени монасима и монахињама.

А у читавом низу западноевропских земаља примећује се стабилан пад броја парохијана, криза свештених призива, манастири и храмови се затварају, и све више се примећује антихришћански настројена реторика многих политичара и државних радника који се залажу за потпуно избацивање религије из друштвеног живота, за негирање темељних моралних норми и суштинских верских традиција.

Битка међу верским и секуларним погледом на свет данас се води не само у академским аудиторијумима и на страницама новина. И тема сукоба отуда не исцрпљује се питањем о веровању или неверовању у Бога. Сада је противтежа отишла сасвим у другу крајност и поништава основне видове свакодневног живота човековог.

Борбени секуларизам се не обрушава само на религиозне светиње и симболе тражећи да се избаце из друштвеног простора. Један од главних смерова његове активности данас је усмерен на рушење традиционалних представа о браку и породици. О томе сведочи и најновија појава да се склапају хомосексуални бракови и тежња да се једнополном пару омогућава усвајање деце. С тачке гледишта библијског учења и традиционалних хришћанских моралних вредности, ово сведочи о дубокој духовној кризи.

Под видом борбе против дискриминације, у једном броју земаља уводе се измене у породичном законодавству. У последњих неколико година једнополни саживот легализован је у неким државама САД-а, у неким земљама Латинске Америке и на Новом Зеланду. Ове године хомосексуални савези стекли су статус законског брака у Француској, Енглеској и Велсу.

Треба одмах казати да законодавно признавање хомосексуалних савеза за један од видова брака, представља озбиљан корак ка деконструкцији самог схватања брака и породице. А ово се збива у ситуацији када у многим историјски хришћанским земљама традиционална породица преживљава најтежу кризу: расте број развода, катастрофалан пад броја рођених, деградирана култура породичног васпитања, а да не говоримо о распрострањености ванбрачних веза, о све већем броју абортуса и све већем броју деце сирочади без живих родитеља…

Сада ћу нешто рећи о другом глобалном изазову за сав хришћански свет – о радикализму на верској основи, а посебно о радикалном исламизму. Употребљавамо овај израз с јасном свешћу о томе да исламизам није исто што и ислам, и у много чему је супротан. Ислам је мирна религија, способна да коегзистира с другим религијским традицијама, што доказује, на пример, нововековно искуство мирног саживота хришћана и муслимана у Русији. А радикални исламизам, назван и вахабизам или салафизам – то је правац унутар исламског света чији циљ је изградња светског исламског калифата, у коме нема места за хришћане.

Сада нећу улазити у разлог појаве и настанка тог феномена. Једино ћу рећи да је последњих година прогон хришћана узео колосалне размере. Према подацима организација за заштиту људских права, сваког петог минута у свету за веру умире један хришћанин, док сваке године више од 100.000 хришћана умире насилном смрћу! Према објављеним подацима, данас је у свету дискриминацији и прогону подвргнуто не мање од 100 милиона хришћана. Обавештења о невољама хришћана долазе из Ирака, Сирије, Египта, Судана, Авганистана, Пакистана и читавог низа других земаља.

Нашу браћу и сестре убијају, изгоне из домова, одвајају од породице и родбине, лишавају права исповедања своје вере и васпитавања деце сходно својим верским убеђењима. Хришћани су очигледно најпрогоњенија религијска заједница на планети…

Као плод сукоба, у Сирији је све већи број убијених хришћана, срушених храмова и светиња. Копти, староседеоци Египта, данас су изложени нападима и погромима, па су многи принуђени да напусте своју земљу. Међународна заједница не предузима мере које би, макар и делимично, поправиле ово стање.

Радикализам на верској основи расте не само у земљама с претежно муслиманским живљем. Неопходно је обратити пажњу и у овом азијском региону где се одржава ова Скупштина. У овом региону постоје хришћанске општине са тристогодишњом традицијом настале залагањем мисионара. Према подацима стручњака, последњих 10 година ступањ дискриминације хришћана у региону увећан је више пута. Посебно лоша ситуација опажа се у Индији, где насиље у односу према хришћанима, углавном од стране хиндуистичких радикала, расте брзим темпом… Подаци о дискриминацији хришћана потичу и из других азијских земаља.

Данас смо потпуно свесни да је један од најважнијих задатака који нам предстоје – заштита прогоњених браће и сестара у разним областима света. Тај задатак треба решавати без одлагања, ради њега треба искористити сва могућа средства и инструменте – дипломатске, хуманитарне, економске и друге. Само заједничким енергичним залагањима можемо помоћи нашој браћи и сестрама у Христу који су у невољи…

Митрополит волоколамски Иларион

Извор: Московска Патријаршија/СПЦ

радиосветигора

„Према муфтијиним информацијима, они се налазе на територији Турске. По његовим ријечима, иза отмице стоје чеченски борци и припадници турских специјалних служби, који су повезани са њима“, саопштила је информативној агенцији Интерфакс замјеница „Императорског православног палестинског друштва“, Јелена Агапова, након сусрета са Хасуном у Москви.

По њеним ријечима, сиријски муфтија сматра да би отмица архијереја могла бити повезана са претензијама Турске да се сједиште Антиохијске патријаршије премјести из Сирије у Турску, и да на тај начин покушавају да изврше притисак на Патријарха антиохијског Јована Х.

У априлу 2013, наоружана група отела је православног Митрополита алепског Василија, брата Патријарха Јована, и сиро-јаковитског Митрополита алепског Јохана Ибрахима. Овом приликом убијен је њихов возач, ђакон Сиро-јаковитске цркве. Митрополити су се враћали из мјеста Кафр-Даел на турско-сиријској граници, гдје су покушавали да ријеше хуманитарни проблем.

Извор: Радио Светигора

Икона са изрезбареним деловима од сребра, позлате и драгог камења потиче из 1896. године. На њој стоји име власника или њеног иконописца, протојереја Александра Смирнова.

Икона је мало оштећена морском водом, али лик Богородице се јасно види. Икона ће бити обновљена, чуваће се у цркви, у делу покрај иконостаса.

Посебну пажњу је привукла чињеница да је икона откривена у навечерје празника Иверске иконе Пресвете Богородице, који је обележен 26. октобра.

Извор: pravoslavie.ru, СПЦ

У Тројицком саборном храму обитељи, Поглавар Руске православне цркве је служио Божанствену литургију.

Његовој светости саслуживали су бројни епископи и намјесници московских манастира, међу којима је био и намјесник Данилова манастира архимандрит Алексије (Поликарпов). Том приликом Патријарх је произвео архимандрита Алексија у чин игумана Данилова манастира и уручио му игуманску палицу. Такође је рукоположио у чин јеромонаха сабрата ове обитељи јерођакона Луку (Филатова).

Послије лутургије пред ковчегом са честицом часних мошти светог благовјерног кнеза Данила Московског, служен је благодарствени молебан. Архимандрит Алексије у своје, у име братије и поклоника поздравио је Његову светост Патријарха руског и поклонио му икону светог кнеза Данила Московског.

Поглавар Руске цркве учесницима богослужења обратио се пастирским словом. Том приликом Патријарх је рекао: „Дај Боже да Даниловска обитељ, која је отворена прије тридесет година, а која је првенац обнове Руске православне цркве, донесе свијету који га окружује свједочанство о љепоти духовног подвига, подвига цјеломудрености, унутарњег подвига који има огроман значај за побједу човјека над злом у било каквим спољним околностима.“

На дар Даниловом манастиру Патријарх је предао икону Мајке Божје „Достојно јест“, коју су живописали светогорски иконописци. Ову копију чудотворне иконе која се чува на Светој Гори у манастиру Протату, предали су Кинот и братија светогорских манастира на благослов поглавару и Руској православној цркви.

За усрдно мисионарење, а у вези са 65-им рођенданом, Његова светост је наградио Митрополита новосибирског и бердског Тихона орденом светог Инокентија, Митрополита московског и коломенског другог степена.

На обали ријеке Москве, на пет врста од Кремља, благочестиви кнез Данило је прије 1282. године поставио мали дрвени храм у име свог небеског заштитника – преподобног Данила Столпника. Тако је положено начело „првога у Москви“ мушког манастира, који је кнез издржавао од сопствених средстава. Тридесет година владавине кнеза пале су у вријеме татаро-монголског ига и кнежевских међусобних свађа, али своју баштину кнез је умножио не силом оружја, него побожношћу и мирољубљем, добровољним присаједињавањем њему других земаља. 1302. године перејаславски кнез Јован, нећак кнеза Данила, кад је умро оставио му је своју имовину, јер није имао дјеце. То је означило почетак уједињења руских земаља око Москве.

4(17) марта 1303. године примивши велику схиму са именом у част пророка Данила, свети кнез Данило се упокојио. По његовом смиреном завјештању, погребен је на манастирском гробљу, међу гробовима простих инока.

Послије смрти кнеза, његов син, велики кнез Иван Калита, превео је даниловску братију у Кремљ, у храм Спаса на Бору, а у петнаестом вијеку обитељ је преведена на ново мјесто – у Крутицки холм, сада Новоспаски манастир. Први московски манастир је незаслужено заборављен. Али, Господ није заборавио свога угодника – 1652. обретене су нетрулежне мошти светога кнеза Данила, и ускоро га је Руска црква прославила у лику светих.

У ХХ вијеку Данилов манастир је добио посебан, веома висок незванични статус. У њему се послије 1917. године скупила истинска православна братија, која се супротставила покушајима нових власти да утичу на Цркву. То је посебна, славна страница у историји Руске православне цркве и новомученика руских. 1930. године манастир је затворен, а на његовој територији направљено је прихватилиште за дјецу са улице.. 1937. већина братије је стријељана.

Први московски манастир је постао и прва обитељ која је враћена Цркви послије седам деценија прогона. Крајем 1982. црквена власт, која је почела припреме за празновање хиљадугодишта крштења Русије 1988, обратила се државним властима са молбом да се Цркви преда један од московских манастира ради оснивања у њему духовно административног центра за тај догађај.

5. маја 1983. донешена је одлука о предаји Даниловог манастира Московској патријаршији. Архимандрит Евлогије Смирнов (сада Митрополит владимирски и суздаљски) је назначен за намјесника обновљеног манастира.

У обнови Данилова манастира учествовали су најквалификованији рестауратори и градитељи и на стотине добровољаца.

2008. године старањем манастирске братије, уз финансијску подршку фонда „Веза времена“, сарадњу администрације и студената Харвардског универзитета САД, манастиру је враћен ансамбл од осамнаест историјских звона. 1930. године на иницијативу научног сарадника Универзитета Томаса Витемора, да би спасао звона од претапања купио их је амерички предузетник Чарлс Крејн и поклонио Харвардском универзитету.

Данилов манастир је ставропогијални, чији настојатељ је Његова светост Патријарх московски и све Русије. Његова резиденција налази се на територији манастира. Свакодневним животом манастира управља намјесник у чину архимандрита, сада Алексије (Поликарпов) . По уставу манастир је општежитељски (заједничка молитва, рад и трпеза монаха). Први монаси у Даниловој обитељи појавили су се ускоро послије њене обнове. Манастирска братија сада броји 68 чланова.

Манастир пружа многе социјалне, рехабилитационе, добротворне и омладинске пројекте, и активно учествује како у црквеним, тако и у свјетовним програмима.

СПЦ

Такође, за туристе и поклонике је отворена Мојсијева гора, саопштава Благовест-инфо.

На врху Мојсијеве горе (Синаја) налази се црква, а у подножју манастир – најпосјећенија знаменитост полуострва.

У последњих неколико недјеља ситуација на Синајском полуострву побољшала се и власти су донијеле одлуку да врате туристе и поклонике у локалне светиње.

Извор: Радио Светигора

Отварању изложбе присуствовао је Његова Светост и Блаженство Католикос и Патријарх тбилисија и све Грузије г. Илија II. Јеромонах Стефан (Игумнов), члан Одељења за спољне црквене везе, учествовао је у догађају са благословом Митрополита волоколамског г. Илариона.

Поглавар Грузијске Православне Цркве је изјавио да су народи у Русији и Грузији уједињени несаломивим духовним везама који се заснивају на јединству вере и заједничкој историјској традицији.

Јеромонах Стефан (Игумнов) пренео је присутнима поздраве поглавара Руске Православне Цркве.

Клуб православних мецена већ је одржао такве изложбе у великом броју земаља. Изложба која је отворена у Тбилисију је чувена по старим иконама које су посвећене празницима Пресвете Богородице, а које су донете из црквене ризнице СветоТројицко-Сергејевске лавре, као и од савремених икона које садрже честице моштију православних светитеља.

Раније истог дана, Патријарх грузијски Илија сусрео се са руском делегацијом у својој резиденцији у Тбилисију. Његов Светост је изјавио да посета руске делегације Грузији показује да везе између Руса и Грузијаца добијају братски карактер.

Извор: mospat.ru

Последњег дана посете, која је уприличена на 65-годишњицу успостављања дипломатских односа између Русије и ДНР Кореје, епископ Иноћентије, у чијој пратњи су били протојереј Алексије Сабански, свештенство Пјонгјангшке парохије и чланови делегације Епархије Владивостока, посетио је град Вонсан и Кимгансан - Дијамантску планину са знаменитим водопадом. Богослужење је одржано на платформи за разгледање. Света Литургија је служена по први пут у историји Руске Православне Цркве у Северној Кореји.

Епископ Иноћентије је служио 12. и 13. октобар свеноћно бденије и Божанску Литургију у цркви Свете Тројице у Пјонгјангу уз саслужење протојереја Алексија Сабанског и два корејска свештеника.

Богослужењу су присуствовали амбасадор Руске Федерације у Северној Кореји Александар Тимонин, председник Православног одбора ДНРК Ким Чи Сон, и чланови амбасаде Русије. Током ове посете делегација Епархије Владивостока такође је посетила спомен гробље у Пјонгјангу.

Парохија Животворне Свете Тројице у Пјонгјангу основана је 2006. године и под канонском је јурисдикцијом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. По његовом благослову, Епархија Владивостока помаже православне свештенике у Кореји у њиховој служби.

Извор: Московска Патријаршија

17. октобра 2013. године у Лајпцигу одржана је прослава 200-годишњице „Битке народа“ – највеће битке из ере Наполеонових ратова, у којој су комбиноване снаге Русије, Аустрије, Пруске и Шведске извојевале победу над француском војском, као и 100-годишњице освећења Свето-Алексејевског храма – споменика руске славе. Храм је подигнут у знак сећања на погинуле руске војнике.

Са благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила делегацију Московске Патријаршије на свечаној церемонији водио је представник Руске Православне Цркве у Немачкој, Архиепископ клински г. Лонгин. Божанску Литургију је служио Архиепископ берлински г. Марко и Архиепископ клински г. Лонгин уз саслужење настојатеља Алексејевског храма протојереја Алексија Томјука и бившег настојатеља Алексејевске парохије протојереја Јована Хорошевича и протојереја Теодора Повнога. Током службе је певао Московски синодски хор под диригентском палицом заслужног руског уметникa А. А. Пузакова.

У цркви су били присутни представници општинске власти и јавности у Лајпцигу, чланови делегације градске владе Москве на челу са шефом Одељења за спољне економске и међународне односе С. Е. Черемином, представници Козака и потомци војника који су учествовали у " Борби нација" пре 200 година. На крају богослужења, владика Лонгин је прочитао поздравну поруку Његове Светости Патријарха г. Кирила.

Делегација Московске Патријаршије је даривала Алексејевском храму икону Светог Алексеја, Митрополита московског, која је освећена на моштима светитеља.

Након службе одржана је заупокојена литија за пале руске војнике и положени су венци. Откривен је и споменик на поседу храма тројици руских конзула у Лајпцигу: Ернсту Гави, Теодору Сапожникову и Ивану Шварцу. Представници Русије и Немачке засадили су у врту храма два стабла као знак пријатељства између два народа.

Извор: Московска Патријаршија