Свету архијерејску Литиругију у препуном храму, поред два епсикопа, служила су и два свештеника Руске Заграничне Цркве и пет ђакона, међу којима и ђакон Епархије канадске Стефан Икономовски.

СПЦ

Његова Светост Патријарх бугарски и софијски Неофит служио је Божанску Литургију уз саслужење епископа Бугарске Цркве на дан пре Божића у катедралном храму Светог Александра Невског у Софији. Света Литургија почела је у 18 часова по локалном времену уз присуство највиших представника државног врха и градских власти и великог броја благочестивог народа.

Извор: OCP Orthodox Cognate Page, СПЦ

Митрополит Атинагора, у свету Ив Пекштат, рођен је 24. марта 1962 у Генту у Белгији, од оца протојереја Игњатија Пекштата који је опслуживао православну парохију у Генту и мајке Марије-Терезе Јансенс. После завршене две године правне школе у Генту, одлази на Универзите у Солуну у Грчкој, пошто је добио пуну академску стипендију од Цариградске патријаршије. Успешно завршава Мастер студије из Богословља и наставља своје академско усавршавање на Екуменском институту у Безеу (Женевски универзитет), које такође завршава са успехом. У новембру 1989. бива рукоположен у ђаконски чин од стране Митрополита филаделфијског Вартоломеја, садашњег Цариградског Патријарха, који му је дао име Атинагора, у част великог Патријарха Атинагоре. У чин свештеника га је касније рукоположио Митрополит Пантелејмон белгијски. Године 1996. бива изабран за викарног Епископа Архиепископије земаља Бенелукса. На тој позицији је остао све до 13. новембра 2003. када једногласно бива изабран за помоћног Епископа Митрополиту белгијском, са високом и почасном титулом Епископ Синопе. Као нови Митрополит наставља да извршава већину дужности које већ обављао.

Извор. Ромфеа, Амен, СПЦ

У заштиту и подршку породице позвао је васељенски Патријарх Вартоломеј у својој божићној поруци. Установа породице је „језгро живота“ и „оквир душевно и телесно здравог развоја деце“, истиче Патријарх. За развој и напредовање детета важан је породични оквир уз брачни саживот мужа и супруге. „Дужност је Цркве“, али и „обавеза владе свакога народа“ да ојачава установу породице на вишеструке начине, захтева Његова Свесветост Патријарх.

Патријарх Вартоломеј је, уз то, позвао на подршку „заснивања и опстанка природних породица“, јер су они основа и потка за „душевно здраве и срећне грађане“. У породици се може развијати осећај безбедности и приватности, пошто у њој почива осећај заштите „од стране снажног оца заштитника и драге и брижне мајке“.

Више православних помесних Цркава, међу којима и Васељенска Патријаршија, као што су Грчка, Румунска и Бугарска Црква и др., светкују Божић заједно са западним Црквама према грегоријанском календару 25. децембра. Међутим, Руска и Српска Православна Црква, као и Православне Цркве у Светој Земљи, славе га према јулијанском календару тринаест дана касније.

Извор: Катпрес, СПЦ

„Друштво постоји захваљујући међусобним моралним обавезама његових чланова, а ове обавезе се објављују и признају на основу настале слике људског социума, општеприхваћених и општеобразовних представа о добром и лошем, о похвалном и срамном. Црква има јасну слику о постојању света коју је људима отворио Сам Бог и наша мисија је да с овим виђењем упознамо савременике с потпуном убеђеношћу у то да једино она одговара истини,“ – истакао је Руски Патријарх.

Извор: pravoslavie.ru

Будући у невољи, они крећу путем избеглиштва и емигрирања, при чему је њихов једини пртљаг нада у боље сутра. Некима не полази за руком да дођу у „обећану земљу“, губе живот као грађани ничије земље. Они који полази за руком да уђу у земљу ишчекивања, често доживљавају презир, прекор, израбљивање, бивају лишени свог достојанства...

„Добро ми је познато да феномен емигрирања постаје неки облик плиме, чији домет плаши земље које их примају. Дошло је време да овакве друштвене заједнице промене свој став и схвате да ће људско страдање пре или после срушити зидове подигнуте с циљем да спрече прелазак ових очајних имиграната. Време је да схвате да ако се реше проблеми са којима се ти емигранти суочавају, смањиће се проток емиграната, завршава Папа и Патријарх Александрије и све Африке Теодор II.

Извор: Александријска Патријаршија, СПЦ

„Црква, Његово свето Тело, изливањем Светога Духа проводи његову освећујуће и човекољиво дело на земљи. Столећима је Црква безрезервно освећивала своје чланове, култивисала, хуманизовала и украшавала обичаје људи, подржавала свету установу породице, хранила сиромашне. Данас се она ваистину стара за жртве финансијске кризе и позива човечанство на разрешење проблема и помирење, мир и правду, човекољубље, љубав и доброчинство.

Тим више се Црква јерусалимска, прва која је проповедала Рођење Христово, моли из ове Пећине витлејемске и из ове Константинове базилике, чији се вековним верним чуваром показала, за мир и благостање свега света, за окончање насиља на Блиском истоку и другде, за престанак терористичких аката, за поштовање верских слобода, за ослобађање отетих јерараха и монахиња сестринске Антиохијске Цркве и за помирење и сједињење свих,“ истиче Патријарх јерусалимски Теофило у својој божићној посланици благоверном народу и духовенству.

Извор: Јерусалимска Патријаршија, СПЦ

У недељу 22. децембра 2013. у синодалном параклису „Свети Цар Борис“ после Божанске Литургије Његова Светост Патријарх бугарски Неофит позвао је присутне Митрополите и чланове Светог Синода да приступе избору Митрополита Варне и Великог Преслава. Претходно су била изабрана два кандидата и њихова имена достављена овом централном изборном сабору.

Гласање је обављено почев од најстаријих према најмлађем, при чему је Патријарх Неофит први гласао. Константовано је да је од 12 чланова Светог Синода њих девет дало глас за досадашњег знепољског Епископа Јована.

Нови Митрополит Варне и Великог Преслава Јован (Иво Михов Иванов) рођен је 13. фебруара 1969. у граду Јамболу. Од 1991. до 1993. похађао је Софијску духовну семинарију „Свети Јован Рилски“. Године 1998. завршава Богословски факултет на Софијском универзитету „Свети Климент Охридски“.

Године 1998. замонашен је, а 24. априла 1999. рукоположен је за јерођакона, а после два дана и у чин јеромонаха у Саборном храму „Свете Недеље“.

Од октобра 1999. провео је на специјализацији у Московској духовној академији, где је одбранио кандидатску дисертацију на тему „Учење о покајању по делима Светог Тихона Задонског“. У Бугарску се враћа 2001. године.

Следеће године блаженопочивши Патријарх Максим произвео га је у чин архимандрита, да би 18. марта 2007. био хиротонисан за знепољског епископа и био викарни Епископ Бугарског патријарха.

Извор: Бугарска Патријаршија, СПЦ

Ујутро у јоханесбуршком храму Преподобног Сергија Радоњешког Светом Литургијом је началствовао заменик председника Оделења за спољне црквене односе Московске Патријаршије архимандрит Филарет (Булеков). Њему су саслуживали настојатељ Сергијевске цркве у Јоханесбургу отац Данило Луговој и други свештеници који учествују на конференцији.

На служби су присуствовали и представници руске дипломатске мисије у Јужној Африци као учесници на округлом столу, као и сународници који живе у Јоханесбургу и у другим градовима Јужне Африке.

После Литургије архимандрит Филарет, који је од 2000. До 2004. био настојатељ цркве Светог Сергија Радоњешког у Јоханесбургу, дао је изјаву поводом округлог стола о сарадњи Цркве и сународника у Африци и југозападној Азији. Притом је изразио захвалност свима онима који су се трудили око организовања парохијског живота у Јужној Африци.

Потом је у капели Светог равноапостолног кнеза Владимира служен помен свима преминулим градитетељима и парохијанима који су учествовали у изградњи прве руске цркве у Јужној Африци.

Извор: pravoslavie.ru, СПЦ

Атина, 19. децембар 2013. г.

Наше друштво је тешко болесно, а његова основна ћелија – породица, полако, али сигурно трпи утицај разорног утицаја и распада се. Не може нам промаћи чињеница да је институција као што је породица у току свог постојања била најпоузданија социјална структура која служи правилном васпитавању омладине. И управо породица формира дечје душе «у учењу и поучавању Господњем», припрема будуће чланове друштва, људе различитих професија, укључујући и руководиоце различитог ранга.

Данас је институција породице подвргнута тешким искушењима, свакодневно трпи ударце који јој се често скривено задају. Свако скретање са здравог породичног пута води ка разноврсним, тешким последицама... Данас сви говоре само о правима човека, али заборављају на његове обавезе. Чак и сам појам пола се сматра непостојаном категоријом, која може бити подвргнута променама. Данас људи постепено губе способност да виде светост у савезу два пола.

За нашу Православну Цркву брак се не састоји само у заједничком кретању путем ка обожењу и преображеном свету Божијем. Путем рађања и васпитавања деце брак не гарантује само биолошки наставак људског рода... Уз помоћ породице човек постаје са-творац Бога и добија највећу од свих врста одговорности – одговорност према својим потомцима.

Свака породица има свет, јединствен и непоновљив карактер пошто представља слику тајне која се налази у основи Христове Цркве. А то значи да нико нема права да понижава породицу или да подмеће било шта друго уместо ње.

«Алтернативни облици породице» који настају у савременим реалијама само доказују чињеницу посветовњачења и дехришћанизације савремених западних друштава и народа који притом имају богату хришћанску прошлост. Данас је животно неопходно сачувати и обезбедити даље постојање свете институције брака, која се праведно назива «малом Црквом».

Живот у духу материјализма и нихилизма, оскудевање морала и праве љубави, нова ситуација у финансијској сфери и на тржишту рада и промена улога, у комбинацији с другим факторима довели су до извртања и умањивања институције породице. Изгледа да су за многе наше суграђане тајанствени карактер породице и њена веза са Црквом ослабили или да чак уопште више не постоје. У овим условима су се појавили такви облици организације породичног живота које у светлости хришћанског учења треба посматрати као одступања, а по савременим посветовњаченим представама то су алтернативни облици породице. То су невенчани брак, непотпуна породица, слободан саживот и такозвани хомосексуални брак.

Црква коју представљају клирици и мирјани – стручњаци у различитим областима, проучава ове појаве с богословске тачке гледишта, формулише своје сведочанство, а такође ствара пастирски приступ свим новим алтернативним шемама за уређивање савременог приватног живота у поређењу с традиционалном породицом. У случају да држава озакони слободни саживот имаћемо посла с дубоким богословским и социјалним извртањем појма породице, која се више не посматра као «мала Црква», већ као обичан заједнички живот. Црквени чин венчаног брака у очима многих савремених људи представља некакво бесмислено дејство, а у коначном, и својеврстан фолклорни обред.

Данас је веома повећан број развода, што указује на то да су људи данас постали површнији, да се њихова осећања не одликују дубином у поређењу с осећањима њихових предака. И они су били несавршени, али су њихови бракови трајали целог живота. Данас је људима све теже да се одлуче на склапање брака и стварање породице, при чему понекад за то нису криве објективне тешкоће попут економске кризе и незапослености, већ други, у суштини другостепени разлози.

У условима савремене друштвене кризе треба поново «уцрквљавати» породицу и повезати је с евхаристијским искуством Цркве.

Треба духовно припремити младе парове на њиховом путу ка браку и стално их подржавати у стварању своје мале Цркве, како не би осећали да су препуштени сами себи са својим проблемима.

Задатак и мисија Цркве састоје се у томе да се јавно, смело и свуда сведочи свету: о смислу живота у Христу, превладавању трулежности и смрти, о снази Христове вере. Као и да се на све могуће начине подржи и заштити породица.

Истински проблем породице се данас не састоји само у раскиду односа, свађама или суровости једног брачног друга према другом, колико у томе што је породица подигнута на ниво материјалистичког идола, брак се више не сматра за пут у Царство Божије и није оријентисан на њега. Разводи не наводе на презирање породице као институције, већ на то да човек одбија да носи крст породичног живота.

У Грчкој Цркви постоји специјална комисија за питања брака, породице, заштите детињства и демографије, као и специјална синодална комисија за питања жена. Важан је и програм Светог Синода за финансијску помоћ породицама с више деце који је испробран у Тракији.

Уз учествовање клирика и мирјана Грчке Цркве створене су нове структуре за припрему родитеља и пружање консултативне помоћи у васпитању деце: курсеви припреме за тајну брака, школе за родитеље, центри за пружање консултативне помоћи и подршку породице. Издају се специјалне књиге, емитују се радио и телевизијске емисије посвећене породици и браку, одржавају се омладински сурети на одговарајуће теме.

Црква тражећи ближње и даљње, не пропушта ниједну прилику за општење с породицама тежећи ка томе да им пружи битну и конструктивну помоћ, да буде заједно са својом духовном децом у радости и искушењма.

У садашњим условима посветовњачења које се одвија великом брзином Црква наставља да открива верницима, као и онима који желе да живе ван њеног оркиља, дубоки смисао и значај хришћанске породице покушавајући да поново донесе људима радосну вест у време незадрживог нихилизма и свеопштег губитка сваког смисла и вредносних оријентира. Данас се смисао постојања институције породице састоји управо томе да се обнови и поново стекне смисао хришћанског смисла вере и односа између личности.

Са руског Марина Тодић

19 / 12 / 2013

http://www.pravoslavie.ru/srpska/66858.htm

Данас говоримо о томе како сарађују религиозне традиције на нашем Европском континенту, у нашој земљи и у нашем граду. Мислим да би било исправно да погледамо каква је тренутна ситуација у којој смо се нешли после догађаја који се у нашој земљи дешавају у току последњих 25 година и да упоредимо нашу ситуацију са ситуацијом у земљама Европске уније. Ово треба учинити зато што се заправо ради о конфликту вредносних систама у врло различитим размерама.

Говорећи о искуству наше земље треба истаћи да је последњих 25 година било обележено обновом верског живота који нема апсолутно никаквих преседана. Притом се овај препород дотакао свих религиозних традиција, свих овде присутних – то су и православни хришћани, и хришћани других конфесија, то су и муслимани, и Јевреји, и будисти. Представници свих традиционалних вероисповести Руске Федерације могу посведочити да се верски препород директно дотакао сваке конфесије коју представљају. Тако су за Руску Православну Цркву која је вишенационална Црква и обједињује православне вернике, не само у Русији, већ и другим суседним државама, ове године представљале обнављање структура без преседана. Довољно је рећи да смо отварали по хиљаду храмова годишње или по три храма дневно. Мислим да у историји светског хришћанства никад није било оваквих преседана.

Ове године смо славили Милански едикт цара Константина који је издат 317. године. Можда се и тада препород црквеног живота одвијао сличном брзином, али нажалост, за то време немамо ни статистику, а за наше време статистика постоји. И она говори о апсолутно невиђеним размерама препорода религиозног живота. На пример, у време прославе 1000. годишњице Крштења Русије 1988. године, Руска Православна Црква је имала 20 манастира, а сад их имамо 805, и скоро на свакој седници Светог Синода доносимо одлуке о отварању нових монашких обитељи. А шта је манстир? То нису само зидови, конаци, већ и људи, и то не они који су једноставно дошли у храм на службу у недељу, а онда настављају да живе сојим животом – то су људи који се одричу породице, природних услова за рад и одмор човека и који прихватају подвиг пожртвованог служења. И свих ових 800 и нешто манастира су данас пуни монаха и монахиња – људи који су се одрекли света како би служили Богу.

Размислимо о овом феномену и о томе да се све то дешава у време које се на Западу назива постхришћанским, зато што су многи у западним земљама уверени да је време процвата хришћанства, па и религије уопште, далеко иза нас, да је религија ствар прошлости и да савремено човечанство треба да се креће ка све већем и већем удаљавању од религиозних вредности. Нажалост, управо то се и дешава у читавом низу земаља Европске уније.

Док је пре 25 година Совјетски Савез био атеистичка држава, а Европа нас је подсећала на религиозне вредности и чак је предузимала напоре да заштити ове вредности, а ми смо се више пута обраћали нашим европским партнерима у међурелигиозном и међухришћанском дијалогу да заштите право наших људи да исповедају своју религију, сад ова два света као да су заменила улоге. Данас се у нашем друштву види процват религизне традиције, стварна, а не декларативна слобода вероисповести, а у европском друштву све чешће и чешће видимо случајеве прогона религије, дискриминације по религиозном критеријуму и намерну тежњу да се религиозна традиција потисне из друштвеног простора.

Једну од илустрација овог процеса представља тежња читавог низа западних политичара да избаце верске симболе из друштвених простора. Ових дана је у Норвешком једна од водитељки телевизијског дневника била отпуштена због тога што је за време програма имала ланчић с крстићем. Демонстрација главног хришћанског симбола је по мишењу руководства телевизијског канала, могла постати извор раздора и злочина. Хајде да се замислимо над овом логиком: крстић око рата може представљати извор раздора и злочина. Сећам се совјетског времена кад су код нас у школи наставници скидали крстиће ученицима ако би приметили да се испод оковратника кошуље види ланчић. А сад сличну појаву видимо у Европској унији која целом свету декларише демократске вредности, слободу вероисповести и гордо се истиче као пример другим земљама, регионима и цивилизацијама.

У данашње време политичар у Европској унији нема права да мотивише своје поступке религиозним аргументима. Кад је градоначелник француског града Арканга Ж.М.Коло због верских разлога одбио да региструје хомосексуални савез поднета је жалба против њега и сад овом човеку прети затворска и новчана казна због дискриминације. Притом је солидарност с њим изразило 20 хиљада француских градоначелника и њихових заменика, чланова организације «Заштита детињства». Међутим, њихов глас нико неће слушати, као што нико не слуша глас људи који су изашли на демонстрације на којима је учествовало више хиљада људи након што је у Француској усвојен зекон о признавању хомосексуалних савеза као једног од облика брака. Укупно је преко милион људи учествовало у овим демонстрацијама, били су растерани пендрецима и сузавцима, а руководство Француске је игнорисало ове протесте који говоре о томе да се политика француске државе, као и многих других европских држава, коси с јавним мњењем – с мишљењем већине – и у суштини представља насилно наметање људима идеолошких гледишта која нарушавају традиционални начин живота.

Данас у Европи влада морални релативизам, односно представа о томе да сваки човек или заједница могу да одреде за себе сопствену скалу моралних вредности која не мора обавезно имати везе с општељудским вредностима. У овом контексту се данас циљно подривају породичне вредности које се заснивају на хришћанској традицији. Неизглед, шта може бити очигледније од породичних вредности, јер све религиозне традциије, на пример, присутних у овој сали – једнодушно сведоче о томе да брачни савез између мушкарца и жене има Богом установљену природу и да се благослов Божији огледа у томе да брачни пар треба да има онолико деце колико Бог благослови, а не онолико колико сами планирају.

На Западу сад влада потпуно друго гледиште: за брак може бити проглашен било који савез људи било ког пола и у било ком броју. Притом се сваком оваквом савезу даје право да усваја децу, односно да у суштини, наредним нараштајима преноси своје идеолошке поставке. То је подривање система вредности, при чему не говоримо о верском систему вредности или о систему вредности неке одређене религије, већ о оном систему вредности који је био универзалан за цело човечанство и који је народима Земаљске кугле омогућио да се плоде и размножавају по заповести Господњој.

Данас се овај морални систем који се заснива на представи о породици као о богоустановљеном свезу мушкарца и жене, који је створен из љубави и ради рађања деце свесно подрива. Ово се дешава под утицајем секуларистичке идеологије која се заснива на моралном релативизму и инсистира на томе да апсолутне моралне вредности уопште не постоје, да су све оне релативне и ако овај или онај човек својим понашањем не крши права других људи, он може да живи онако како жели и да проповеда вредности које сматра потребним за уређење свог живота и живота људи из своје околине.

Ова идеологија се свесно усађује у образовни систем. Недавно је министар образовања Француске изјавио да ученици у школи треба да се избаве свих облика детерминизма – породичног, етничког, социјалног или интелектуалног. По инструкцијама министарства на чијем челу се он налази, од нове школске године ће у француским школама речи «дечак» и «девојчица» бити замењене речима «другови» и «деца», јер су «дечак» и «девојчица» - улоге које људи преузимају годинама младости или детињства, а ако желе, они ове улоге могу да промене.

Такође се наводи да родитељи нису мама и тата које је Господ дао детету, већ просто двоје људи који могу бити истог пола, и уопште није обавезно да се називају мама или тата – могу да се називају «родитељ бр. 1» и «родитељ бр. 2» или још некако другачије. И све ће се то називати породица, биће изједначено с традиционалним браком, а права ових заједница ће пред законом бити дефинисана као брачни савези.

Подривање вредносног система које се данас одвија у Европској унији, наравно, мора нас бринути, јер иако наша земља, хвала Богу, није члан Европске уније, она је безусловно део европског културног и цивилизацијског простора. И ми морамо имати на уму да вредносне поставке које се сад немећу у Европи и које је један од излагача данас назвао сатанским, наравно, проничу и проницаће и код нас, притом ће свако зближавање с Европом обавезно бити повезано с наметањем ових норми и гледишта. Ово се већ дешава у оним суседним земљама које добијају позив за различита придруживања Европској унији – притом им се као услов постављају усвајање закона о легализацији хомосексуалних савеза и сличне ствари.

Данас неки критикују нашу земљу због тога што код нас наводно нема демократије. Нека господа из Немачке су чак објавила да ће бојкотовати нашу Олимпијаду у Сочију зато што се, како се испоставља, код нас врши дискриминација над сексуалним мањинама: наводно закон о недопустивости пропаганде хомосексуализма међу малолетницима који је усвојен у Русији крши права ових мањина. Боље би било да су ова господа изразила протест због масовног истребљавања хришћана на Блиском истоку – нешто се не чују гласови ових европских политичара у заштиту хришћана који се киднапују, који се убијају, којима се секу главе. Кад монахиње отимају такозвани сиријски опозиционари читава ова публика ћути – то јој није занимљиво. А кад се у Русији уводи закон којим се наводно врши дискриминација сексуалних мањина – не зато што има је забрањено да постоје, не зато што су стварно лишене права, већ зато што им се забрањује да своје погледе пропагирају међу малолетницима – ово одмах изазива негодовање и протест. Мислим да је веома добро што такви људи неће присуствовати на нашим спортским манифестацијама – нека живе у гету који сами покушавају да створе. Жао ми је оних милиона људи који постају таоци сатанске и антихристове политике.

Сигуран сам да људи који су свесни погибељности и самоубилаштва ове политике у Европи данас има веома много. И они, наравно, с надом гледају у Русију. Можда није случајно што је јуче у посланици Федералној скупштини Руске Федерације председник говорио о конзервативизму цитирајући изванредног руског религиозног философа Николаја Берђајева који је говорио да конзервативизам не спречава кретање нагоре и напред, већ кретање уназад и надоле. Данас се испоставило да је наша земља, у суштини, заштитница конзервативних вредности, здравог конзервативизма у најпозитивнијем смислу ове речи. Он је апсолутно неопходан у ситуацији кад влада морална распојасаност коју видимо у савременом европском друштву.

Веома бих желео да се надам да ће верске конфесије Руске Федерације и верске конфесије нашег града и даље обједињавати своје напоре ради заштите традицоналних вредности на којима се вековима градио живот целог човечанства и нашег народа.

Треба да имамо на уму речи којима се Господ обратио израиљском народу: «Ставио сам пред вас живот и смрт – благослов и проклетство, зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје» (в. 5 мојс. 30, 19). Морални оријентири које проповедају традиционалне религије усмерени су управо на то да људи бирају живот, да живе они и потомство њихово. А они оријентири које данас нуди западна секуларистичка цивилизација директно и право воде ка постепеном изумирању европских народа. Зар демографска криза која је захватила земље Западне Европе није директна последица идеологије усмерене на уништење породице која се неколико деценија усађивала у свест људи? То је дирекна последица, дакле, ова идеологија је самоубиствена и то не у преносном, већ у буквалном смислу, по европско становништво.

Јуче је председник говорио о томе да за последњих четврт века у нашој земљи први пут променила демографска тенденција и да је забележено више рођења него смрти. Мислим да је то веома радосна вест. Нова ситуација у којој смо се сад нашли у многоме је последица државне политике у погледу заштите породице и пропаганде породичних вредности, али је такође последица консолидоване позиције традиционалних религија Руске Федерације.

Свима нама бих желео да живимо у држави која цвета, у граду који цвета, да се број њихових становника повећа и да моралне вредности увек заузимају важно место у животу нашег друштва.

Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев)

Извор: pravoslaie.ru, са руског Марина Тодић

То је једна од малобројних светиња повезаних са земним животом Спаситеља која је очувана до данас.

Злато је сачувано у виду 28 малих привезака различитог облика, вјешто украшених орнаментом филигранске технике. На сваку од тих златних плочица сребрном траком причвршћене су перлице које се састоје од мјешавине тамјана и смирне. Дарови се чувају у десет посебних ковчежића у ризници манастира Светога Павла. На поклоњење вјерницима износи се само дио.

У вријеме божићних празника у јануару 2014. године светиња ће бити донијета у Москву, Санкт Петербург, Минск и Кијев.

Свети Дарови персијских мудраца које су они донијели у Витлејемску пећину младенцу Христу сада се чувају у манастиру Светога Павла и још нијесу напуштали територију Грчке.

Реликвију ће донијети у храм Христа Спаса навече 6. јануара 2014. Вјерници ће моће приступити светињи од 8 до 22 часа током недјеље. 14. јануара ковчег ће кренути за Санкт Петербург. До 17. јануара налазиће се у Новодевичјем манастиру. Затим ће дарови мудраца бити достављени у Белорусију и у Украјину.

Дарове мудраца, свједоче црквени историчари, брижно је чувала Мајка Божија, која их је прије Свога успења предала Јерусалимској цркви, гдје су се они налазили заједно са Појасом и Ризом Богомајке до 400-те године. Затим је византијски император Аркадије Дарове пренио у Константинопољ ради освећења нове престонице империје, гдје су их смјестили у храм Свете Софије. Реликвија је касније доспјела у Никеју и тамо се чувала скоро 60 вјекова. Дарови су опет враћени у Константинопољ, а онда након пада града (1453) пренијети су на Свету Гору.

Са посебном бригом ово непроцјењиво благо, чувају у ризници грчки монаси манастира Светога Павла. Монаси добро схватају колико је за поклонике огромна духовна, историјска и археолошка драгоцјеност Дарова мудраца, и зато послије ноћног богослужења они их износе из ризнице у малом сребрном ковчегу на поклоњење свим гостима обитељи.

Са руског: М. Живковић

Светигора

Дошавши 1961. године у Уганду, отац Хризостом је написао својим духовним пријатељима: „Помозите ми. Људи су овдје жедни православља и Христа и истовремено гладују“.

Пријатељи су се одазвали и у Солуну се 8. децембра 1963. године двадесет шест људи скупило на прво вијећање друштва које је створено ради тога да би указали духовну и материјалну помоћ онима који страдају у Уганди.

Послије смрти оца Хризостома друштво је преименовано, постало је Православно мисинарско братство, и данас има своју дјелатност у двадесет и двије земље Африке и Азије.

Радио Светигора

Љвов, 1. децембар 2013. г.

Епископ Љвовски и Галицки се обратио својој пастви: «Света Црква, наравно, не може да учествује у политичким процесима, пошто је она Богом установљени организам, који овај свет спаја с небеским,» - каже се у његовом апелу објављеном 1. децембра 2013. г. на сајту епархије, - Црква се не меша у послове државе, пошто је одвојена од ње.

«Али не може се мирно гледати како насиље и мржња попримају колосалне размере и освајају духовну децу једне Цркве,» - наставља владика.

«Не сме се дозволити да данас грађани једне државе потону у рекама своје сопствене крви због својих убеђења! Зато се молимо Сведржитељу да испуни наша срца љубављу, ко што о томе говори Господ: «Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 34-35).

Нека никакве политичке провокације не наведу наша срца да пустимо у њих ђавољи дух – мржњу и јарост! Браћо и сестре, чувајте своје душе у миру и спокоју, у нади на Свевишњег – што је главно у општењу с Творцем! На све вас призивам Божији благослов!» - овим речима се завршава апел владике упућен сопственој пастви у овим данима тешким за украјински народ.

Са руског Марина Тодић

02 / 12 / 2013

pravoslavie.ru